Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'порекло'.
Found 12 results
-
Протопрезвитер-ставрофор др Владан Перишић: Порекло хришћанског идентитета
ризница богословља је објавио/ла a Странице у Поучни
Поздравна реч декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Светосавској академији 27. јануара 2003, објављенa у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 151–152. Ваша Светости, Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, Часни оци, драги гости, дозволите ми да вас, између две трпезе: оне духовне са које долазимо, тј. божанске литургије која је par ехсеllеncе место сусрета човека са Богом, и оне телесне на коју ћемо отићи (после празника за уши који нас очекује) а која је трпеза такође својеврсна агапа (трпеза братске љубави), дозволите ми, велим, да вас од свег срца поздравим и пожелим вам добродошлицу на Теолошки факултет. А заиста сте нам сви добродошли, јер вашим доласком сведочите да не заборављате Теолошки факултет, да не заборављате Цркву, да не заборављате ни Св. Саву који је непосредни повод нашег данашњег окупљања. И одиста не треба заборавити Св. Саву, јер бисмо заборављајући њега убрзо заборавили и ко смо и шта смо и зашто смо. Зар нас није Св. Сава учио да смо без Бога и без утемељења у Богу (како личног тако и свенародног) налик на гордошћу надуване мешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења, па је зато на српски језик неуморно преводио и дописивао богонадахнуте и богомудре оце Цркве, а исто тако цркве и манастире неуморно подизао и обнављао, не би ли нам указао на пут ка ономе без кога смо само прах и пепео. И зар нас није учио да смо издвојени од других људи и народа налик на изоловани поточић коме прети опасност да заврши као устајала бара, па је зато, непрестано путујући, градио мостове и са источним и са западним народима, пријатељујући са свима и бивајући свима све, само да их придобије. Отуда сваки онај који инсистира на српству Св. Саве, а не на његовом хришћанству, није од њега научио ништа. Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили. И такав став није његово приватно постигнуће, него дело Духа Светога који надахњује Цркву и свакога истински црквеног. И као што белац или црнац крштењем водом и Духом не престају да буду бели или црни, али бела или црна кожа престаје да им, у Цркви у коју су крштењем ушли, даје идентитет, тако исто идентитет у Цркви престаје да им даје припадништво одређеној друштвеној класи или неком народу. Идентитет у Цркви човек задобија искључиво из односа који преко Христа у Духу Светоме има са Оцем небеским. Све остале особине које је имао (боја коже или очију, припадништво класи, раси, полу или нацији) он уласком у Цркву додуше не губи, али оне престају да за хришћанина буду одлучујуће, престају да му дају идентитет који он сада црпи не из карактеристика овога света, него (парадоксално) из будућег царства Божијег. Па ако, по сведочењу Апостола Павла, у Христу нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, онда свакако у Христу и у његовој Цркви не сме бити ни Немца ни Италијана, ни Србина ни Хрвата, ни Руса ни Јапанца, него само Христос сав у свему. Тако и ми, љубљени моји, благодарећи Богу што за вековни узор имамо оваквог духовног горостаса који надраста све људске, „исувише људске“, поделе, осим оних које бескомпромисно деле добро од зла и праву од криве вере (јер је она прва спасоносна, а ова друга душепогибељна), имајмо за извор свог идентитета само благу Христову личност, а за руковођење при делању само чисту љубав Христову, без обзира на цену коју ћемо баш због тога морати да платимо кнезу овога света. И колико год висока та цена била, не заборавимо ни то да ни једна цена није превисока када је у питању царство Божије, царство Христа Богочовека, коме нека је слава са светима његовим (међу којима је и српски лучоносац Св. Сава) у векове векова. Амин. Извор: Теологија.нет -
"У чему те затекнем у томе ћу ти судити" - порекло изреке
Vladan :::. је објавио/ла тема у Свето Писмо
Јуче се на једном месту на фејсу покренула дискусија о митарствима и, између осталог, сам употребио и ову изреку. Касније сам се заинтересовао за њен контекст и дошао до занимљивих резулатата. Иначе, ово није тумачење ове изреке него осврт на њено порекло, што ми се учинило као занимљиво и корисно да изнесем, будући да се често употребљава или погрешно цитира. Као што већина зна Христова изрека "У чему те затекнем у томе ћу ти судити." је у широкој употреби и то често тако као да ју је Христос изрекао у неком од јеванђеља. Међутим, претрагом јеванђеља или целог Новог Завета или и целе Библије нећемо је наћи. Разлог томе је што се она приписује Христу иако није у канонским јеванђељима и тиме спада у групу аграфа тј. изрека (логија) Христових које се не налазе у канонским јеванђељима али се налазе у осталим књигама Новог Завета, текстовима раних црквених писаца и другим изворима. Неки црквени писци (нпр. И. Брјанчанинов, Јефрем Филотејски, заупокојени акатисти итд.) уз ту изреку наводе књигу пророка Језекиља 33, 20. Али те изреке тамо нема него пише нешто што може бити слично: "А ви говорите: није прав пут Господњи. Судићу вам, доме Израиљев, свакоме по путовима његовијем.". Додуше, цео тај одељак код Језекиља 33, 10-20 може да се гледа као шира верзија те изреке али о вези та два мало касније. Изрека се повезује и са Јосифом Флавијем јер се налази у његовој расправи са Грцима о Аду у којој се 8. одељак управо и зове по овој изреци а сама изрека се приписује "...Крају свих ствари" тј. Христу. Међутим, каснији истраживачи су утврдили да је аутор овог Јосифовог текста (макар у изворној форми) св. Иполит Римски (Против Платона, о узроку Космоса) али и да у том Иполитовом тексту нема одељка који се налази код Јосифа а у којем је и изрека, а то значи да Иполит није извор за ову аграфу. Осим Јосифа и Иполита као аутор се код неких помињао и св. Иринеј Лионски али је изгледа највероватнији извор за ову аграфу св. Јустин мученик и философ. У његовој расправи са Трифоном (47. гл.) он изреку цитира и директно је приписује Христу. Поред овога изрека је постављена и као закључак скраћеног коментара на Језикиља (33,10-20) за који се у ствари сматра да је један од Језекиљевих апокрифа. Тако да у две узастопне реченице код св. Јустина имамо и апокриф и аграфу. Касније у 4. веку у сиријској "Књизи степена" изрека се јавља на више места али у мало другачијем облику: "Када дође крај света Господ ће послати своје анђеле с краја света (уп. Мт. 13,41) да саберу сва људска бића за преки суд и речено нам је: "Какав си нађен, такав ћеш бити узет.". Ова изрека се касније појављује и у отачким текстовима али не толико као логија Исусова него као Реч Божија или пророштво. Дакле, иако многи мисле да је ову изреку изрекао Христос у НЗ то ипак није тако, односно, могуће је да јесте рекао али она није у канонским јеванђељима него у текстовима раних црквених писаца. То ипак не значи да она не потиче од Христа јер неких Христових изрека има и у Делима апостолским и посланицама иако их нема у јеванђељима. Дакле, треба само знати да је то тзв. аграфа или логија Христова која није из НЗ али је на некин начин прихваћена као да јесте. -
Порекло и смисао крсне славе (аудио - катихета Марко Радаковић)
............. је објавио/ла a Странице у Теолошки
-
- 1
-
-
- радаковић)
- смисао
- (и још 6 )
-
Порекло и смисао крсне славе (аудио - катихета Марко Радаковић)
............. је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Део аудио записа са часа Православног катихизиса у средњој школи. Катихета Марко Радаковић. View full Странице-
- 2
-
-
-
- радаковић)
- смисао
- (и још 6 )
-
(ВИДЕО) Tрибина - Горан Шарић: „Генетичко порекло Срба и других европских народа“
Поуке.орг инфо је објавио/ла a Странице у Друштво
Отварајући трибину, Жељко Ињац је казао да тема о генетском пореклу европских народа, укључујући и Србе, изазива велико интересовање у последње време на овим просторима и, уопште, код словенских народа. У прошлости је доминирала углавном немачка историјска школа која је на Словене „гледала као на некакве Индијанце.“ Како наука напредује, генетика доста помаже да неке ствари, које су до сада биле сакривене, најзад изађу на видело. Шарић је предавање започео констатацијом да је последњих 200 година на Балкану британска политика непогрешиво увек радила против наших интереса. Турска, коју су тада звали „болесником са Босфора“, одржавана је „на апаратима“ само зато да Србија не би добила своју државу: Зашто? Зато да би се Русији запречио излаз на Јадран. Велика Британија имала је политику „Balans of the power“ и никада није хтела да дозволи да нека држава, па била то Француска или Немачка или Русија, постане толико јака да угрози њихове интересе. Током читавог 19. века постојао је прећутни договор између Британије и Аустроугарске који се огледао у томе да је Аустроугарска увек стајала на страну британске колонијалне политике другде у свету, а Британија је, заузврат, подржавала хабзбуршку политику на Балкану. – Можда и последња велика победа аустроугарске дипломатије било је стварање албанске нације од хетерогених племена која се нису међусобно разумела, имала су четири вероисповести и различите језике. Такву једну „масу“, која је била лојална сваком окупатору, они су претворили у нацију само зато да Србија не би изашла на море – навео је Шарић. Када је српска војска ослободила Скадар, Драч и Валону и када је дочекана као ослободилачка, Британија и Аустроугарска усмеравале су Србију на Бугарску и забрањивале јој да гледа преко Дрине. Аустроугарска је, наиме, имала највећи страх да би Србија могла да уједини све јужне Словене и да ће то значити крај аустроугарског царства. – Били су у праву, то се и десило 1918. године – констатовао је Шарић, а затим прешао на тему аутохтони из угла ауторитета из суседних земаља. Навео је да академик Фрањо Шањек, теолог и историчар који је докторирао на Сорбони, пише да су Хрвати на Балкану од каменог доба, а проф. др Бисера Солић Бускаило, највећи бошњачки ауторитет за језике, тврди да су и Бошњаци аутохтони. Муфтија Зукорлић у својој књизи „Древна Босна“ истиче да су Санџаклије и Бошњаци аутохтони, као што тврде и за Албанце. Произлази да су сви аутохтони осим Срба, што је, наравно, нетачно. Шарић је казао да није истинита тврдња да су Срби били под Турцима 500 година. Подсетио је да је последњи српски цар Јован Ненад убијен у заседи 1527. године. Срби су потпали под Турке тек 1545., а од тада, па до Карађорђевог устанка, прошло је 300 година. Ниједан метар Србије није био 500 година под Турцима. Шарић је у наставку трибине рекао да ниједан аутор из периода петог, шестог и седмог века не спомиње досељавање Словена. Навео је и да је највећи археолог са ових простора, покојни проф. др. Ђорђе Јанковић остао без професорског звања на факултету, јер је открио да су Словени живели на Балкану и у време Рима. На крају трибине, поновио је своју тезу да је најстарија култура створена на Дунаву: најстарији је Лепенски вир, затим следи Старчево, па винчанска и сопотска култура. -
(ВИДЕО) Tрибина - Горан Шарић: „Генетичко порекло Срба и других европских народа“
Поуке.орг инфо је објавио/ла тема у Духовни живот наше Свете Цркве
Tрибина „Генетичко порекло Срба и других европских народа“, одржана је у четвртак 18. октобра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада и побудила је велику пажњу Новосађана. О овој теми говорили су: Жељко Ињац, главни уредник сајта „Видовдан“ и Горан Шарић, католички теолог и историчар. Отварајући трибину, Жељко Ињац је казао да тема о генетском пореклу европских народа, укључујући и Србе, изазива велико интересовање у последње време на овим просторима и, уопште, код словенских народа. У прошлости је доминирала углавном немачка историјска школа која је на Словене „гледала као на некакве Индијанце.“ Како наука напредује, генетика доста помаже да неке ствари, које су до сада биле сакривене, најзад изађу на видело. Шарић је предавање започео констатацијом да је последњих 200 година на Балкану британска политика непогрешиво увек радила против наших интереса. Турска, коју су тада звали „болесником са Босфора“, одржавана је „на апаратима“ само зато да Србија не би добила своју државу: Зашто? Зато да би се Русији запречио излаз на Јадран. Велика Британија имала је политику „Balans of the power“ и никада није хтела да дозволи да нека држава, па била то Француска или Немачка или Русија, постане толико јака да угрози њихове интересе. Током читавог 19. века постојао је прећутни договор између Британије и Аустроугарске који се огледао у томе да је Аустроугарска увек стајала на страну британске колонијалне политике другде у свету, а Британија је, заузврат, подржавала хабзбуршку политику на Балкану. – Можда и последња велика победа аустроугарске дипломатије било је стварање албанске нације од хетерогених племена која се нису међусобно разумела, имала су четири вероисповести и различите језике. Такву једну „масу“, која је била лојална сваком окупатору, они су претворили у нацију само зато да Србија не би изашла на море – навео је Шарић. Када је српска војска ослободила Скадар, Драч и Валону и када је дочекана као ослободилачка, Британија и Аустроугарска усмеравале су Србију на Бугарску и забрањивале јој да гледа преко Дрине. Аустроугарска је, наиме, имала највећи страх да би Србија могла да уједини све јужне Словене и да ће то значити крај аустроугарског царства. – Били су у праву, то се и десило 1918. године – констатовао је Шарић, а затим прешао на тему аутохтони из угла ауторитета из суседних земаља. Навео је да академик Фрањо Шањек, теолог и историчар који је докторирао на Сорбони, пише да су Хрвати на Балкану од каменог доба, а проф. др Бисера Солић Бускаило, највећи бошњачки ауторитет за језике, тврди да су и Бошњаци аутохтони. Муфтија Зукорлић у својој књизи „Древна Босна“ истиче да су Санџаклије и Бошњаци аутохтони, као што тврде и за Албанце. Произлази да су сви аутохтони осим Срба, што је, наравно, нетачно. Шарић је казао да није истинита тврдња да су Срби били под Турцима 500 година. Подсетио је да је последњи српски цар Јован Ненад убијен у заседи 1527. године. Срби су потпали под Турке тек 1545., а од тада, па до Карађорђевог устанка, прошло је 300 година. Ниједан метар Србије није био 500 година под Турцима. Шарић је у наставку трибине рекао да ниједан аутор из периода петог, шестог и седмог века не спомиње досељавање Словена. Навео је и да је највећи археолог са ових простора, покојни проф. др. Ђорђе Јанковић остао без професорског звања на факултету, јер је открио да су Словени живели на Балкану и у време Рима. На крају трибине, поновио је своју тезу да је најстарија култура створена на Дунаву: најстарији је Лепенски вир, затим следи Старчево, па винчанска и сопотска култура. View full Странице -
Најава: Порекло и завештање
ризница богословља је објавио/ла Забележени догађај у календару у Community Calendar
-
-
View full Странице
-
Позивамо вас, да у четвртак, 20. априла 2017. године, у 19 часова, у канцеларији удружења Краљевина Србија (Влајковићева 4) присуствујете трибини на тему „Хрватско државно право: порекло и последице“. О овој теми говориће: др Вељко Ђурић Мишина (Музеј жртава геноцида, Београд) др Софија Божић (Институт за новију историју Србије, Београд) Трибина се одржава у организацији удружења Краљевина Србија и Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке. Улаз је слободан. https://www.facebook.com/events/1831759367084525/ http://sozbg.rs/dogadjaj/hrvatsko-drzavno-pravo-poreklo-posledice/ -
Друго сведочанство се налази у житију преп. Георгија Хозевита (крај VI - почетак VII в.). Писац житија, ученик преп. Георгија - Антоније говори да је преподобни имао обичај да у недељни дан, после свеноћног бденија, пошаље младића Зенона у Јерихон по просфоре за случај да тога дана дође неко да се помоли у манастиру. Понекад је Зенон у време Евхаристије стајао близу олтара и слушао речи молитве коју је читао препод. Георгије освећујући Дарове и он их је упамтио. Једне недеље, враћајући се са просфорама из Јерихона, Зенон је размишљао о тим речима. Тада сиђе Дух Свети и освети и просфоре и младића. Преподобном Герисаму, који се у то време одмарао после свеноћног бденија, јави се анђео и рече: "Устани, презвитеру и саврши Пређеосвећену службу над оним приношењем које доноси младић, јер је оно освећено". Наши истраживачи су, у недостатку других извора, обилато користили рад Лава Аљација посвећен том питању који обилује изводима из јако ретких рукописа Ватиканске библиотеке. Нарочито је Аљације, наводећи извештаје из "Црквене историје" Сократа Схоластика о многообразној богослужбеној пракси његовог времена, исказао претпоставку да je речи историчара: "у Александрији у среду и у такозвани петак читају се Писма и учитељи их тумаче, и бива све као и на синаксису, осим савршавања Тајни (δίχα της των μηστιριων τελετης)" могуће схватити као указивање на постојање литургије Пређеосвећених Дарова у Александрији. На тим основама је Смирнов-Платонов преводећи дати цитат истовремено га и коментарисао као да он указује на Литургију Пређеосвећених Дарова. После речи "петак" он је у заграде унео "у Четрдесет-ницу"; реч "синаксис" која је уопште означавала молитвено сабирање (а не само евхаристијско) ом је заменио речју "литургија", а реч τελετης је превео речју "освећење". Резултат је био следећи: "У Александрији, у среду и у дан који називамо петком (у Четрдесетницу) читају се Писма и учитељи их објашњавају, и бива све што припада литургији, осим освећивања Тајни". Још је само преостало да се нађе потврда за такав коментар извештаја Сократа Схоластика и она је била пронађена у мало после тога објављеном трактату под називом Реч Софронија, Патријарха Јерусалимског која садржи сву црквену историју и подробно објашњење свега што се дешава у Божанском свештенодејствију где се каже: "Сада се више од других у употреби свештенодејства Великог Василија и Јована Златоуста, са Литургијом Пређеосвећених Дарова за коју једни говоре да је она Јаковљева, названог братом Господњим, други - Петра, Врховног Апостола, а остали - других". Ове речи су обадвојици истраживача биле довољне да настанак Литургије Пређеосвећених Дарова сместе у апостолска времена. Том искушењу није избегао ни млади професор Кијевске духовне академије А. А. Дмитријевски. Нашавши у Синајској библиотеци рукопис са ђаконским прозбама за Литургију Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, он је тим поводом писао: "Нема сумње да се чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова јавио у пракси Јерусалимске Цркве веома рано... Одатле је он продро у Антиохијску Патријаршију и Синајску Архиепископију... Василије Велики... је, сходно потребама свога времена, прегледао овај последњи чин, скратио га и чак унео молитве сопственог дела. У том поново редигованом виду чин Литургије Пређеосвећених Дарова је чак усвојио име последњег редактора и био уведен у богослужбену праксу Константинопољ-ске Цркве, а отуда се распространио по целом хришћанском Истоку, потиснувши на крају чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, о чијем су се постојању сачували прилично неодређени подаци само у књижевним изворима тога доба. Но, убрзо је ова хипотеза била оповргнута када је професор Н. Ф. Красносељцев објавио своје налазе из области древних тумачења Литургије. Упоредивши трактат приписиван Софронију Патријарху Јерусалимском са Сказањем црквеним и тајноводственим под именом Германа Патријарха Константинопољског (VIII век) и са Кратким расуђивањем о тајнама и начинима Божанствене Литургије Теодора, Епикопа Андидског, он је установио да прва глава Софронијеве Речи буквално понавља 32-у главу Кратког расуђивања Теодора Андидског, следећих седам глава Речи на неким местима се подударају са Германовим Сказивањем , а осталих 12 глава Речи се готово у потпуности подударају са текстом Теодора Андидског. У закључку проф. Н. Красносељцев је дошао до закључка да је "дело које је Ман издао под Софронијевим именом заправо производ непознатог каснијег компилатора (који је живео не пре XII века, то јест после Теодора Андидског са чијим тумачењем има много сличности) или двојице: једнога који је живео не пре VIII века и другог који је живео не пре XII века. Ово дело је управо она Црквена историја која се, у мање или више прерађеном и интерполираном облику, среће у византијској књижевности нарочито често, понекад без навођења имена аутора, понекад под разним именима". Данас у науци не постоје два мишљења о Речи под именом Софронија, Патријарха Јерусалимског. "Der unvollständig erhaltne Commentarius Lithurgicus ist unecht (XII Jh.)" - "сачуван непотпун фалсификован литургијски коментар (XII век)" - читамо у Патрологији Б. Алтнера у вези са Речју приписаном Софронију. Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, то јесте, у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. "Није нимало опасно", писао је он, "ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком - то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава". Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: "Неће ли он (то јест муж-паганин - прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?". Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући. НИКОЛАЈ УСПЕНСКИ
-
У светлости научних података тог времена питање о пореклу ове литургије је било тешко решиво, чак и на плану хипотеза, зато што најранија сведочанства о постојању те литургије датирају с почетка VII века. Једно од тих сведочанстава се налази у Пасхалној хроници, где се каже да се "те године, при цариградском Патријарху Сергију, од прве недеље поста, четвртог индикта (615. год.) почело певати да се уздигне у време преношења Пређеосвећених Дарова из скевофилакиона на престо, после јерејевих речи "по дару Христа Твога", народ одмах почиње "Сада силе небеске са нама невидљиво служе. Ево улази Цар славе, ево већ принесена тајанствена Жртва долази. Са вером и љубављу приступамо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја". Друго сведочанство се налази у житију преп. Георгија Хозевита (крај VI - почетак VII в.). Писац житија, ученик преп. Георгија - Антоније говори да је преподобни имао обичај да у недељни дан, после свеноћног бденија, пошаље младића Зенона у Јерихон по просфоре за случај да тога дана дође неко да се помоли у манастиру. Понекад је Зенон у време Евхаристије стајао близу олтара и слушао речи молитве коју је читао препод. Георгије освећујући Дарове и он их је упамтио. Једне недеље, враћајући се са просфорама из Јерихона, Зенон је размишљао о тим речима. Тада сиђе Дух Свети и освети и просфоре и младића. Преподобном Герисаму, који се у то време одмарао после свеноћног бденија, јави се анђео и рече: "Устани, презвитеру и саврши Пређеосвећену службу над оним приношењем које доноси младић, јер је оно освећено". Наши истраживачи су, у недостатку других извора, обилато користили рад Лава Аљација посвећен том питању који обилује изводима из јако ретких рукописа Ватиканске библиотеке. Нарочито је Аљације, наводећи извештаје из "Црквене историје" Сократа Схоластика о многообразној богослужбеној пракси његовог времена, исказао претпоставку да je речи историчара: "у Александрији у среду и у такозвани петак читају се Писма и учитељи их тумаче, и бива све као и на синаксису, осим савршавања Тајни (δίχα της των μηστιριων τελετης)" могуће схватити као указивање на постојање литургије Пређеосвећених Дарова у Александрији. На тим основама је Смирнов-Платонов преводећи дати цитат истовремено га и коментарисао као да он указује на Литургију Пређеосвећених Дарова. После речи "петак" он је у заграде унео "у Четрдесет-ницу"; реч "синаксис" која је уопште означавала молитвено сабирање (а не само евхаристијско) ом је заменио речју "литургија", а реч τελετης је превео речју "освећење". Резултат је био следећи: "У Александрији, у среду и у дан који називамо петком (у Четрдесетницу) читају се Писма и учитељи их објашњавају, и бива све што припада литургији, осим освећивања Тајни". Још је само преостало да се нађе потврда за такав коментар извештаја Сократа Схоластика и она је била пронађена у мало после тога објављеном трактату под називом Реч Софронија, Патријарха Јерусалимског која садржи сву црквену историју и подробно објашњење свега што се дешава у Божанском свештенодејствију где се каже: "Сада се више од других у употреби свештенодејства Великог Василија и Јована Златоуста, са Литургијом Пређеосвећених Дарова за коју једни говоре да је она Јаковљева, названог братом Господњим, други - Петра, Врховног Апостола, а остали - других". Ове речи су обадвојици истраживача биле довољне да настанак Литургије Пређеосвећених Дарова сместе у апостолска времена. Том искушењу није избегао ни млади професор Кијевске духовне академије А. А. Дмитријевски. Нашавши у Синајској библиотеци рукопис са ђаконским прозбама за Литургију Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, он је тим поводом писао: "Нема сумње да се чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова јавио у пракси Јерусалимске Цркве веома рано... Одатле је он продро у Антиохијску Патријаршију и Синајску Архиепископију... Василије Велики... је, сходно потребама свога времена, прегледао овај последњи чин, скратио га и чак унео молитве сопственог дела. У том поново редигованом виду чин Литургије Пређеосвећених Дарова је чак усвојио име последњег редактора и био уведен у богослужбену праксу Константинопољ-ске Цркве, а отуда се распространио по целом хришћанском Истоку, потиснувши на крају чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, о чијем су се постојању сачували прилично неодређени подаци само у књижевним изворима тога доба. Но, убрзо је ова хипотеза била оповргнута када је професор Н. Ф. Красносељцев објавио своје налазе из области древних тумачења Литургије. Упоредивши трактат приписиван Софронију Патријарху Јерусалимском са Сказањем црквеним и тајноводственим под именом Германа Патријарха Константинопољског (VIII век) и са Кратким расуђивањем о тајнама и начинима Божанствене Литургије Теодора, Епикопа Андидског, он је установио да прва глава Софронијеве Речи буквално понавља 32-у главу Кратког расуђивања Теодора Андидског, следећих седам глава Речи на неким местима се подударају са Германовим Сказивањем , а осталих 12 глава Речи се готово у потпуности подударају са текстом Теодора Андидског. У закључку проф. Н. Красносељцев је дошао до закључка да је "дело које је Ман издао под Софронијевим именом заправо производ непознатог каснијег компилатора (који је живео не пре XII века, то јест после Теодора Андидског са чијим тумачењем има много сличности) или двојице: једнога који је живео не пре VIII века и другог који је живео не пре XII века. Ово дело је управо она Црквена историја која се, у мање или више прерађеном и интерполираном облику, среће у византијској књижевности нарочито често, понекад без навођења имена аутора, понекад под разним именима". Данас у науци не постоје два мишљења о Речи под именом Софронија, Патријарха Јерусалимског. "Der unvollständig erhaltne Commentarius Lithurgicus ist unecht (XII Jh.)" - "сачуван непотпун фалсификован литургијски коментар (XII век)" - читамо у Патрологији Б. Алтнера у вези са Речју приписаном Софронију. Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, то јесте, у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. "Није нимало опасно", писао је он, "ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком - то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава". Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: "Неће ли он (то јест муж-паганин - прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?". Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући. НИКОЛАЈ УСПЕНСКИ View full Странице
