Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поп'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Да је Живот јачи од смрти, показао је – баш у ове васкршње дане – добри наш отац Момо, кад је заспао, у Господу. Насмијан на одру, сред саборне цркве Светог Николе, испловио је из которске луке у вјечност. Испратили су његови Которани, по свим земаљским и небеским прописима. Због познате епидемиолошке ситуације нијесу могли доћи сви, па чак ни нека његова рођена дјеца, али не носи он узалуд титулу ”оца”. Рођену су дјецу одмијенила духовна, па је број људи на испраћају подсјетио на сабрање анђела. Људе су, на прописној удаљености, једне од других, држала невидљива анђелска крила. Свештеник Момчило Кривокапић је био слободан човјек, обдарен храброшћу и вјером. Попут старозавјетног Исуса Навина, војсковође који је Израиљ из пустиње увео у Земљу Обећану – поп Момо је овај наш народ водио из једног обезбоженог свијета у други, обећани. Овом Исусу је анђео Господњи рекао да ако буде ”слободан и храбар” успјеће у свом подухвату. Разговор оца Момчила са анђелима није остао записан, али су његове посљедице и поуке – исте! Рођени побједник, пастир, предводник. Оно што би код другог изгледало као наметање или јуначење, њему је стајало као умјесно, природно и саливено. Зато се свака његова ријеч памтила, а сваки поступак препричавао. Носио је право име, оног епског војводе Момчила кога, како народа песма каже, ”није лако издати”. ”Ни издати нити отровати”. Нема тога који га је познавао а ко се не би заклео да је и поп Кривокапић, исто као војвода са Прилитора, имао ”крилатога коња Јабучила, ” који ”куд год хоће прелећети може”, чак и ону ”сабљу са очима”, па се зато – Момчило ”није бојао, никога до Бога”. А поред свега, мени је још био налик и Краљевићу Марку. Данас можемо сагледати разлику између историјског и поетског Мрњавчевића, па самим тим знати – шта је и колико је Марку придодато. Међутим, са оцем Момом сам дијелио своје мисли о томе, како вјероватно ни овај историјски Марко није био безначајан човјек, чим је толико снажно остао у народном памћењу. Народ је додавао ”и што јес и што није” да не би престало сјећање на тог народног заштитиника. И – дуга је то прича (о метафорама, персонализацијама колективног, митолишком изразу…), али једно ми је јасно: народ је одушевљен нечим великим и хоће да то опјева. А кад пјева, народ не лаже – он, као на свадби, кити (младу) и уљепшава (дворе). Поп Момо је дошао у которску парохију у вријеме које је ондашњим црногорским властодршцима изгледало као доба у ком ”цркве више неће бити”. Слично ми је посвједочио и један свештеник савременик тих збивања: ”Мислио сам, још ћу ја бити поп – и послије мене више нико неће ни ићи у богословију, нити се примати свештеничког чина”. Тада, у цијелој Црној Гори, једва да је било 20-ак свештеника, часних старина и понеки средовјечник, који су чували онај ”жар испод пепела”. Е па сад, можете мислити како је – народу жељном вјере и Бога – изгледао долазак младог, лијепог, снажног, музикалног и образованог попа – и то, не у некој забити или селу, него на сред которске риве?! Попа коме је бастало и да запјева, и да помогне, и да одржи слово – али и да укрсти шаке са неразумнима! Зато су о њему почеле да се причају истините анегдоте, али и оне врсте благословених бајки које истините догађаје са разних мјеста – приписују једном те истом човјеку. Тако је поп Момо наједном постао и онај који ”једном руком бије тројицу насилника”, и онај који ”јавља најближој родбини за магарца на путу” и даје досјетљиве одговоре на сваку провокацију перјаница ондашњег режима… Једноставно он је својом младошћу и полетношћу био икона Бесмртне Цркве – Оне која побјеђује. Уз њега су љепше стајале све те истине које је народ запамтио. А његових, аутентичних, баш Момових, било је на претек. Најпознатија је наравно она о сусрету попа Мома и једног ”народног хероја” на страдалном и крвавом Грахову, пред тамошњом сеоском црквом. ”Кад поворка са покојником пролази – скида се капа”, поручио је поп генералу. А и тај генерал је вјероватно мислио да Цркве више неће бити, па се силно изненадио – шта га је снашло. Тај трен давидовске борбе са Голијатом ондашњег једноумља, поп је тако изнио да се и до данас препричава. И није умро поп Момо док није дочекао литије ове зиме, које су, попут њега, онако његошевски поручиле властодршцима: ”Пред богомољом, сви скините капе”! Сјећам се као студент свог разговора са двије озбиљне госпође, од којих ми се једна хвалила како је уживо видјела попа Мома из Котора. На то ће ова друга: ”И ја сам била тамо, видјела сам више свештеника, али не знам тачно како поп Момо изгледа”? ”Као авион”, одговара ова прва. Свештеник Момчило Кривокапић је прошле године у септембру обиљежио 50 година парохијске службе, што је, само по себи велики Божији дар, и животни и професионални. Он је: држао једну од ријетких активних школа вјеронауке у Црној Гори из чијих редова је изашло неколико данас врсних свештеника и теолога; учествовао је у обнови рада которског хора Српског пјевачког друштва „Јединство 1839“; подигао цркву ротонду на Прчању (приближну копију оне обурдане са Ловћена) и посветио је Светом Петру Цетињском; обновио цркву Светог Јована Крститеља на цуцким Бјелилима и толике друге храмове по приморју и Катунској нахији; прихватио се службе ректора Цетињске богословије онда када се она 1992. обнављала из пепела… (Овдје се неки подсмијавају титули ”ректора” богословије, не знајући, да се тако смију свом незнању о томе да су исту такву титулу носили сви управитељи ове средње богословске школе још од архимандрита Нићифора Дучића 1863. године – па све до данас.) Поп Момо је испунио и оправдао ону народну ”прво буди човјек, па онда можеш бити и поп” – и зато уз његово име ријеч ”поп” иде као витешка титула. Он је, са својом попадијом Смиљком, благословени родитељ четворо дјеце, од којих је једна кћи попадија, а један ”Момов син”, свештеник Немања Кривокапић, већ дугогодишњи которски парох и професор у богословији на Цетињу. Сви који их знају, дато им је да јасно разумију и ону другу народну о ”крушки” испод ”крушке”. ”Мене је крстио поп Момо”; ”Мени је поп Момо долазио у кућу”; ”Њега је сахранио поп Момо”, ”Вјенчао нас је поп Момо”…итд. Ово су ријечи које се Црном Гором, на многим мјестима изговарају као нека нарочита духовна химна. А тај раскошни животопис покојник је, за живота, често објашњавао врло једноставним а истинитим, библијским ријечима: ”Све могу у Господу који ми снагу даје”! Збиља, прије свега, и изнад свега, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је био човјек вјере. Његова вјера је била толико опипљива, снажна – да се, у његовом присуству, осјећало и присусуво оне силе у коју је вјеровао, и којој се гласно обраћао, народним језиком: ”Помози Јаки, нејакоме”! И на крају, а пред сами почетак неке нове приче, да додам да је поп Момо био један од оних Црногораца који се осјећао припадником српског народа. Пошто данас, кад то исповиједиш пред другима, мораш да имаш поред себе и доброг адвоката да протумачи – како то не значи да си непријатељ или издајник Црне Горе… онда ћу то рећи на други начин. Па ћу адвоката – из пијетета према покојнику – да преселим на другу страну. Поп Момо је спадао у оне Црногорце којима нијесу требали ни коректор ни маказе док читају ”Горски вијенац” или какво штиво књаза Николе, или какав школски уџбеник из времена црногорске књажевине. Дакле, исконски Србин а – не бисте вјеровали – комплетан 100% Црногорац. Како у погледу грађанства, тако и у погледу вјековне аутентичне, оне баш цуцке, државотворности. И кад бисмо му, неки од нас млађих, онако у синовској слободи, савјетовали да тробојку са Саборног которског храма замијени неким универзалнијим хришћанским симболом, који би – могуће – окупио већи број људи, ”и ових и оних”, он је смирено одговарао: ”Волим вас као синове, али задржите то за себе. За мене нема ни ових ни оних – ја сам свештеник једних и истих. А ако, ти исти и ти моји, буду мијењали барјаке сваки час – нешто не ваља”. Мени се бјеше учинило да ”стари поп” претјерује. Мислио сам – какве везе има, и ова официјелна, и она тробојка (са ковчега краља Николе, са зелене комитске ”гаетуше”, са јарбола СР Црне Горе, са обиљежја Народне странке и ЛСЦГ, до јуче са сваке државне институције) – исте су ми, једнако драге, једнако црногорске. Међутим, дочекасмо вријеме кад нам се, са државних адреса, поручује да је тробојка нешто страно, анти-државно, анти-црногорско… Попе Момо, опрости. Нијесам те, најприје, најбоље разумио. Е сад, послије свега, баш ”није лако издати Момчила”… Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Свештеник Георгије Максимов: На мене је оставила мучан утисак недавна проповед митрополита Илариона (Алфејева)[1]. Господ је рекао: „Оног који долази мени нећу истјерати напоље“ (Јн. 6, 37). Патријарх Кирил је недавно упутио позив верницима да у времену посебно интензивног ширења епидемије остану у својим кућама. Код појединаца је ова изјава извала збуњеност, па сам отуда хтео да истакнем да је патријарх препоручио, а није забранио да се долази у храм и није наредио да се храмови затворе. Да је он стварно хтео да то учини, онда би поступио као патријарх Вартоломеј, који је једноставно наредио да се затворе сви храмови и манастири Цариградске патријаршије по свим земљама. Међутим, патријарх Кирил то није учинио. Богослужења се одвијају, а храмови у Москви су отворени. Постоје људи који се моле у својим кућама и њих не треба осуђивати, али постоје и људи који долазе на богослужења и њих такође не треба осуђивати. Они долазе у храмове не да би игнорисали патријарха, већ зато што не могу да замисле живот без храма. И ни једну реч осуде патријарх није упутио тим људима. Нажалост, митрополит Иларион није сматрао потребним да буде тако деликатан и да покаже исто такво поштовање према обичним верницима. У својој проповеди он је прешао границу, коју не сме да пређе ни један свештенослужитељ. Он је фактички истерао напоље сваког ко је пришао Христу. Он их је осудио, сам тумачећи патријархове речи, представљајући његов позив као наредбу, па је чак изјавио да неће причестити оне који буду дошли у његову цркву. Треба рећи да је одлучење од причешћа канонска казна, која сходно црквеним правилима може да се изриче верујућима само за конкретни канонски преступ. За шта је митрополит Иларион казнио парохијане храма на московској Ординки? Није ли чудно видети митрополита који одлучује људе од причешћа само зато што хоће да дођу храм, отворени храм у коме се одвија богослужење. Напомињем да патријарх није објавио никакву забрану причешћа, већ да је то лични предлог митрополита Илариона. У својој проповеди митрополит се позвао на пример православних хришћана који су живели у совјетско време, када многи од њих нису могли да одлазе у храм. Међутим, он је само заборавио да дода да је ондашњим хришћанима безбожна власт онемогућавала да долазе у храм, док долазак у храм данашњим хришћанима спречава православни митрополит! И још их осуђује због тога. Уопште изазива чуђење што посебно скандалозне изјаве митрополит Иларион даје током ширења корона вируса. До сада су многи били убеђени да је код нас прописано причешћивање једнократним кашичицама, те да се тако ради у храмовима, мада се ништа слично не може наћи у службеном упутству Синода – управо то је митрополит Иларион рекао у једном интервјуу! Још једна његова екстравагантна мисао, она о исповести преко скајпа, такође је пренета као да је наводно „усвојена од РПЦ.“ Претпостављам да је због таквих скандалозних „новина“ В. Р. Легојда[2] био принуђен да да изјаву, да „службена позиција Руске православне Цркве по свим питањима, која се тичу реакције Цркве на ситуацију са корона вирусом, проистиче непосредно од Свјатејшег Патријарха или Радне групе…. Свако друго иступање – представља лично мишљење.“ Уопште није мудро од митрополита Илариона што ратује са оним парохијанима који не могу да замисле живот без богослужења, и на којима фактички опстају наше парохијске цркве. Можда грешим, али према мом суду таквим речима и делима он компромитује патријарха, покривајући његовим именом своја дела и изјаве које повређују парохијане, али не само његове парохијане, пошто се митрополитове проповеди преносе путем интернета. Многи моји познаници писали су ми о тој „проповеди“, збуњени су њом, па сам зато одлучио да напишем одговор, одмах и овде: то није ништа више него лично мишљење митрополита Илариона. Он није био, нити ће бити глас наше Цркве, и не треба га у том својству доживљавати. У Православљу не постоји учење о непогрешивости митрополита, тако да сте сасвим слободни да оцењујете изјаве митрополита Илариона. Према мом схватању било би добро ако би сада следили образац који нам је дао апостол: „Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прима.“ (Рим. 14:3) Тако да они који иду у цркве не осуђују оне који не иду, а они који не иду у цркве да не осуђује оне који иду. Јереј Георгиј Максимов, московски свештеник, магистар теологије, председник сектора апологетског мисионарења Одељења за мисионарење Синода РПЦ, предавач Сретењске духовне академије, писац десет монографија и више од сто педесет чланака из области хришћанске апологетике, историје Цркве и патрологије који су преведени на бројне светске језике _______________ [1] Митрополит Иларион (Алфејев), председник Одељења спољних веза РПЦ. [2] Владимир Романович Легојда, професор МГИМО и председник синодског Одељења РПЦ за односе Цркве са друштвом и медијима. Извор: "Руска народна линија"
  3. Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве. Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник. Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано. Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Наставак текста на Теологија.нет
  4. Почетком шездесетих година поп арт уметност, као синоним за доколицу, забаву и конзумеризам, доживела је снажан развој у Америци, нарочито у Њујорку где је водећу улогу међу поп арт уметницима имао Енди Ворхол. Поред овог већ добро познатог стереотипа на који је Ворхолова уметност интерпретирана у свим познатијим историјама уметности, постоји и слабо позната духовна страна његовог живота, која је пресудно утицала на његово стваралаштво. Енди Ворхол се родио у Пицбургу у Пенсилванији. Његови родитељи су Русини пореклом из Словачке, који су се у потрази за бољим животом доселили у САД. По вероисповести они су били гркокатолици – припадници православне хришћанске духовне и литургијске традиције која је у унији са Римокатоличком црквом. Гркокатолици или унијати, задржали су све обредне разлике у односу на римокатолике: служе литургију на квасном хлебу, верници се причешћују под оба вида, свештенство носи браде и жени се, у цркви имају иконостас, а Символ вере се чита без додатка филиокве. Ворхолови родитељи били су веома поштени, побожни и црквени људи. Од малих ногу, Ворхол је редовно ишао на недељну литургију. Један његов близак пријатељ је открио да је посматрање византијског иконостаса на литургији у његовој парохијској цркви Светог Јована Златоустог у Пицбургу, још док је био дете, пресудно утицало да пронађе свој толико препознатљив стил као поп арт уметник. Иконостас у цркви Светог Јована Златоустог Овај интересантан податак дуго је остао непознат из више разлога. Сам Ворхол никада није говорио о свом пореклу, а још мање о свом духовном животу или о својој приватности. Иако је био редован посетилац забава на Менхетену током шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века, окружен тадашњим раскалашним и декадентним џет-сет светом, он није пушио, пио или узимао наркотике, а одлазио је на спавање већ у 23 часа. Поред свог кревета Ворхол је на ноћном сточићу држао молитвеник са уредно означеним молитвама и Христово распеће. Све до краја свог живота одлазио је скоро свакодневно у цркву око један сат поподне, упалио би свећу и неко време провео у молитви. Његов брат Џон Ворхол једном приликом је испричао да су у фамилији мислили да ће се Енди, због своје побожности и врлина које је показивао у детињству, определити за свештенички позив. И у старијим годинама Ворхол је при својој парохијској цркви волонтерски помагао у збрињавању гладних и бескућника, којих је тамо било око пет стотина. Радио је у кухињи, припремао им је храну и кувао кафу, а помагао им је и новчано. Енди Ворхол помаже сиромашне, гладне и бескућнике у Њујорку Иконостас на литургији у храму, као и домаће породичне иконе били су део најинтимнијег Ворхоловог окружења. Мало се зна да је Ворхол уметник са највећим бројем слика са религијском тематиком у двадесетом веку. На пример, његова последња серија радова „Тајна вечера“ састојала се од преко сто цртежа, принтова и слика великог формата. Западни критичари уметности који су пратили његов рад нису препознали утицај византијске уметности, јер га у његовим делима нису ни очекивали. Ворхолову конфесионалну припадност нису довољно познавали, због чега су за њих новац, слава и гламур остале једине Ворхолове опсесије. Наставак текста на Теологија.нет View full Странице
  5. „Људи, ово је срамота, свештеник се напио и није могао да иде пешке да испрати покојника, него су га људи убацили у приколицу и возили до гробља. Он је наравно заспао као топ..“ - стоји у опису фотографије на "Фејсбуку" ДРУШТВЕНЕ мреже "усијала" је фотографија једног мештанина села Друговца у близини Смедерева, на којој свештеник Ненад у алкохолисаном стању лежи у тракторској приколици поред сандука са телом покојника. - Људи, ово је срамота, свештеник се напио и није могао да иде пешке да испрати покојника, него су га људи убацили у приколицу и возили до гробља. Он је наравно заспао као топ, а ногу је подигао на страницу као да се сунча - стоји у опису фотографије коју је на друштвену мрежу "Фејсбук" поделио револтирани учесник поворке. Људи из овог места, али и околине, све чешће венчања, крштења, и остале црквене церемоније обављају у другим парохијама, управо због, како наводе, проблематичног свештеника. Изнервирани мештани у коментарима остављеним испод фотографије пијаног попа, наводе и да овај свештеник посао често обавља у алкохолисаном стању, као и да је једном приликом изгубио кандило и крст, али и да је на једној сахрани упао у раку. Извор
  6. Има овде попова на форуму а и теолога. Шта бисте ви урадили у оваквој ситуацији:

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...