Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поповић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. У годинама које су остале иза нас, после Другог светског рата, све је у свету било стављено на проверу (ми хришћани кажемо – искушење). Нарочито на самом измаку 20. векa догодиле су се велике, брзе и бурне промене у многим деловима света. – На прво место, свакако, долазе промене које се још увек догађају у источноевропским земљама. Са кратке временске дистанце те промене није лако сагледати у пуном светлу и правилно их проценити. Све ове промене су неминовно дотакле и хришћанску Цркву, пре свега православну, јер се ради углавном о предањски православним народима и државама. Посебно у источноевропским зeмљама православље се нашло у прилично измењеним околностима. Надамо се да смо се нашли у објективно бољим условима које смо деценијама уназад очекивали и радовали им се. Црква је у поменутим земљама дочекала попуштање спољњег притиска и окова, она се последњих година и унутрашње ревитализује, оживљава, обнављају се стари и граде нови храмови за нове генерације младих православаца које су стасавале под духовним ембаргом, или слободом додељиваном на кашичицу. Као пробуђени из ружног сна, опорављамо се, наравно, не без потешкоћа и нових искушења. Православни свет у источној Европи, то сви већ поодавно примећујемо, сада се суочава са искушењима нове врсте. То су искушења слободе или какве-такве демократије. Постајемо свесни да понекад нисмо грешили само зато што нисмо били у прилици да погрешимо, иначе би погрешили. Сада смо више у искушењима такве врсте. У слободи се треба учврстити и одговорно је користити, по науци апостола Павла: „Све ми је слободно, али све ми није на корист… нећу да ишта овлада мноме“. Наша слобода је увек на провери, и за начин њеног коришћења даћемо одговор, и пред Богом, и пред људима и пред историјом. Искушења дијаспоре Последњих година, између осталог, јаче су до изражаја дошла и нека чисто црквена питања, или су се пред нама поставила у оштријем облику; опет у виду својеврсног искушења или провере. У многочланој породици православних цркава и народа појавили су се већ, или су пак на помолу, бројни унутрашњи, мањи или већи расколи и међусобице, које су се раније могле само наслућивати. Није узалуд велики црквени писац Ориген (3. век) рекао да су мирна времена погодна и за Сатану. Док ми спавамо, по Јеванђељу, непријатељ наш – ђаво, сеје семе зла. На нама је да га препознамо, и да га се чувамо. На листи неспоразума, налази се, између осталог, и питање начина и околности стицања црквене аутономије и аутокефалије. Једно од питања које је новијег датума и које се као такво посебно препознаје у годинама после Другога светског рата, јесте питање православне дијаспоре или расејања. Поодавно је већ констатовано да је православни свет у 20. веку, стицајем, углавном, неповољних историјских околности, пре свега политичких и економских, доживео највеће сеобе и расељавања у целокупној историји Хришћанства. Милиони православних верника у бурном 20. веку нашли су се, против своје воље, ван својих матичних земаља и цркава. У западном, за православне углавном инославном свету, постали су верска мањина. Принуђени су да се црквено организују сходно датим околностима. Православна дијаспора, сасвим природно, и то је, макар за сада, најбезболнији начин, углавном је остала верна и везана за своје матичне земље и цркве. Поготово то важи за емиграцију у Европи која је још у покрету, није се стабилизовала, сеобе још трају – све више у оба правца. Многобројне породице годинама, најмање једанпут годишње, одлазе у родни крај и ради обављања неких духовних потреба (крштења, венчања, крсне славе, и друго). Чињеница је да се емиграција, чак и у америчким земљама и Аустралији, није још увек коначно стабилизовала, још је флуидна, а на помолу су и нове сеобе. У оваквим околностима, просто, природно се намеће питање како у духовно-јурисдикцијској надлежности третирати православну дијаспору. Одговори који су до сада понуђени нису задовољавајући. Они свакако нису коначни, Црква ништа није и не треба брзо да решава и просуђује. Посебно сугестије Цариградске патријаршије по питању дијаспоре наилазе, углавном, на неразумевање код многих. Представници Цариградске патријаршије позивају се све више и на добро познате каноне или правила Сабора, полажући при томе право да под својом духовном надлежношћу имају целокупно православно расејање у свету. Не сумњамо ни за тренутак у добре, хришћанске и пастирске намере Цариграда, далеко од тога. Али, како ће у блиској будућности која је већ почела, и у којој цео свет постаје глобално село: (свет је све мањи, ништа није више као некада далеко, комуникације су све брже и потпуније), све то изгледати? Наводимо пример нас Срба, а можемо навести много и других примера: данас, рецимо, има Срба више у Чикагу него на целом Косову и Метохији, и то православних Срба, или у Цириху и околини, него Косовској Митровици. Православаца на поменутим западним просторима има више него што их имају древни предањски хришћански простори (Кападокија, Цариград, Јерусалим и тако даље). Одговори и недоумице У решавању духовних питања ове врсте, чини нам се, мање ће се погрешити ако се не буду журило, треба још причекати. Зато нам помало изгледају чудна и забрињавајућа решења која, посебно последњих година, у својим студијама нуде неки савремени богослови, грчкога етничког порекла. Међу њима се издвајају два свима нама добро позната имена и у нашој духовној и црквеној јавности: митрополит пергамски академик Јован (Зизиулас) и професор Атинског Универзитета Власиос Фидас. Наводим њих двојицу као пример. Наиме, реч је о људима зрелог доба богословског стваралаштва, учитељима у вери и уопште бројних генерација како грчких, тако и српских савремених богослова и свештених лица. Нека њихова богословска размишљања су у директној функцији ангажованог богословља Цариградске патријаршије, посебно када је реч о месту и улози ове православне помесне Цркве у савременом православном свету. Одомаћио се, пре свега и не само код њих, појам „васељенски“ за Цариградску патријаршију, што еклисиолошки није исправно. Лично бих овај епитет пре дао Мајци цркава, Јерусалимској патријаршији. Наравно, нисмо сигурни колико је реално да Патријаршија са Босфора и њени савремени богослови стављају у функцију каноне васељенских сабора и да их вештачки објективизују на потпуно другу реалност и фактографију у којој је модерни свет. Тако је један чланак Високопреосвећеног митрополита Јована (Зизиулас) и у самом наслову претенциозан, Васељенска патријаршија и њен однос са осталим православним црквама, прев. П. Шеровић, Теолошки погледи 1-4 (1998) 59-66. Цео чланак или размишљање написано је у стилу тежњи које је православна Црква давно осуђивала и оспоравала. Аутор отворено указује на после-комунистичко време као на добру прилику за веће и шире ангажовање, или како он каже, улогу „васељенске“, односно Цариградске патријаршије унутар породице православних цркава. Он набраја 14 аутокефалних и аутономних цркава (стр. 60), а аутономне су углавном оне цркве чијег поглавара посвећује – хиротонише „пре свега Цариград“ (стр. 60). Међутим, ова и оваква ауторова тврдња, не одговара и ни издалека није на свом месту и чак је противна самим канонима на које се он позива. Сем тога, није у сагласности са дугом историјском праксом која постоји у Васељенској цркви Христовој, и стекла је чак и мимо канона снагу обичајног права у Цркви. Добро је познато да, рецимо Цариградска патријаршија није имала много везе са самосталношћу Кипарске цркве у 5. веку. Таквих је много примера још. Митрополит Јован с правом указује на велики и дугорочан проблем национализма у Цркви. Он је заиста присутан, а по аутору он особито до изражаја долази управо у дијаспори. Национализам (етнофилетизам) јесте велики проблем, али с друге стране национални идентитет (језик, обичаји, писмо, култура, цивилизација…) нису нешто што Хришћанство потире и уништава. Напротив, „Бог не гледа ко је ко, него му је у сваком народу омилио онај који твори Његову вољу“ (Св. апостол Павле). Али, с друге стране, није тешко приметити да нашег аутора забрињавају сви национализми сем грчког национализма и сви партикуларизми или црквена подвајања, сем грчког. Наравно, ова опаска није и замерка. Даље, када говори о позицијама Цариградске патријаршије и самог патријарха, то нажалост чини на начин који су православни вековима уназад осуђивали и оспоравали римским епископима, односно папама. Не само да је споран епитет „васељенски“, него је споран начин како се тумачи добро познати канон 3 Другог васељенског сабора и, њему сличан, канон 28 Четвртог васељенског сабора. Ова два канона и професор В. Фидас и митрополит Ј. Зизиулас итекако доводе у везу са изузетним актуалним позицијама цариградског патријарха данас. Тешки проблем национализма хара аутономним и аутокефалним црквама. Тим проблемом, по њима није оптерећена једино патријаршија у Цариграду. Обадвојица превиђају да у време Другог и Четвртог сабора није постојала синтагма „васељенска патријаршија“. Према томе, патријарх у Цариграду није могао „стећи позиције првенства које је до тог времена признавано само столици Рима“ (Ј. Зизиулас, Исто, стр. 62). Ово је олако и у широким потезима тумачење и разумевање неких важних канона-правила васељенских Сабора и њихово пројектовање и објективизација у непримереним околностима и условима нашег доба. Овакво размишљање и писање подсећа на стари Рим, не само на првенство – преимућство части (презвиа тими) епископа у Цариграду, већ и о читавом „пакету“ прерогатива изузетне моћи и духовне власти сасвим конкретне природе, као што је, рецимо, право да патријарх из Цариграда прима жалбе свештенства (право призива или апелације) које је осуђено у својој Цркви, и да, сходно својој процени, цариградски патријарх доноси о томе коначну одлуку. При оваквој тврдњи, митрополит се позива на 5. и 17. канон Четвртога васељенског сабора. Овде је више него очигледан тенденциозан и ангажован приступ разумевању и 28. канона истог Сабора (451. год.), када аутор каже да је Халкидонски сабор дао некакво право престолу у Цариграду да рукополаже епископе међу варварима, односно на просторима изван, како он мисли, Византијског царства. Треба скренути пажњу да у време Халкидонског сабора не постоји Византијско царство, већ источно Римско царство. Али, ово је више историјско питање. Наиме, одељак поменутог канона на који се митрополит позива, гласи: „…сам митрополит понтијске (Понт у Малој Азији) и тракијске (Тракија) области, а исто тако и епископи варвара у реченим областима, биће рукополагани од реченог најсветијег престола цркве Константинопоља“. Важно је исто тако напоменути да су области Понт и Тракија географски гравитирали према Цариграду и било је, према томе, сасвим природно и у духу овог канона, да Цариграду припада у тим областима право духовне надлежности. Доводити смисао овог канона са актуалним питањем савремене православне дијаспоре у свету, сматрам да нема никаквог основа нити било каквог смисла. Наш аутор има увек на уму васељенске прерогативе Цариградске патријаршије, тога не може да се ослободи, тако да он даље говори о познатом начелу „један“ и „многи“, наводећи при том 34. правило Св. Апостола. По аутору, „један“ је Васељенски патријарх. То је за њега „златно правило“. Он Каже: „Православним црквама је потребан први. Оне (православне цркве) не смеју чинити ништа што се тиче Православне цркве у целини без његовог уплива“ (стр. 64). Патријарх у Цариграду је за њега „једини гласноговорник Православља када се оно као целина обраћа свету“ (Исто, стр. 64). При томе каже да се на тај начин спасава јединство Православља. Дакле, „гласноговорник“ и „спасавање јединства Православља“, и други епитети које Високопреосвећени митрополит приписује цариградском патријарху, нису нимало у духу канона и Предања. Како другачије треба разумети и митрополитове речи у једном другом, недавно објављеном чланку: „Чак и да не постоји Васељенска патријаршија, требало би је измислити“ (Чланак, Црква у освит трећег хиљадугодишта, прев. јерођакон Максим Васиљевић, Православље бр. 791, 1. март 2001. године). Овде само недостају још неки епитети (викаријус, непогрешиви, корифеј…), па да буду истоветни са, нажалост, претензијама римског епископа. Многи, стога, данас све више и с правом говоре о томе да је нови папа већ на помолу, друго плућно крило већ је увелико активирано. Професор Власиос Фидас је црквени историчар, а бави се и црквеним правом и патрологијом доста успешно. Код нас, за разлику од митрополита Јована Зизиуласа, скоро да уопште није превођен, што је велика штета. Недавно је у месту Шамбези код Женеве у Швајцарској, где иначе предаје на новооснованом Богословском институту Цариградске патријаршије црквено право и патрологију, објавио књигу Канонско право, православна перспектива (1998). Аутор, поред осталог, са гледишта канона посматра улогу цариградског патриjарха. У поглављу „Патријарашке ставропигије“ (стр. 175-185), на очигледан начин предимензионира ставропигијална овлашћења, конкретно патријарха у Цариграду, која никада нису постојала и нису примењивана у пракси. У праву је када из епископског права хиротоније произилази и право суђења клирицима (свештеницима и ђаконима); али није у праву када каже да по истом принципу патријарашка ставропигија се протеже и ван домашаја Патријаршије, односно да се протеже и на друге патријаршије, односно на целу васељенску Цркву. Аутор признаје да за овакве закључке нема упоришта и ослонца у канонима, али изгледа то њему, нажалост, није ни потребно, пошто он више верује и више се придржава некаквих у Цркви „дуго практикованих и неписаних црквених обичаја“. Познати православни канониста, антиохијски патријарх Теодор Валсамон изричито каже да такво право патријарху не припада ван граница његове патријаршије (Рали-Потли, Синтагма 2, 42), „ниједан патријарх (према томе ни цариградски), није овлашћен да пошаље крст у епископију друге патријаршије“. Међутим, В. Филас закључује, да је то наводно „признато васељенској патријаршији“, и то, како он каже, „изузетно у осталим патријаршијским седиштима Истока“, а као потврду тог свог става наводи Епанагоге, 3, наслов 9-10: „Константинопољски престо, почаствован царском установом, био је проглашен првим од стране сабора… Њему припада (право) да додељује ставропигије у епископијама где је претходно посвећивао храм који припада другим престолима…“ Епанагоге су као правни зборник одраз државне правне праксе у Византији и није најсигурније позивати се на њега када је реч о духовним овлашћењима цариградског патријарха. Још је мање оправдано, као и код претходног аутора (Ј. 3.) позивати се у истом циљу на познате каноне 3, Другог, 9,17 и 28 Четвртог као и 36 Апостолоско правило, јер су по В. Фидасу, „ови канони одредили повластице Константинопољске катедре“ (стр. 179). Prima sedes, по аутору, има посебна овлашћења која јој даје посебно 9. и 17. канон Халкидонског сабора, да суди у последњем призиву (апелацији). Поменути канони, као што је познато, говоре о правима егзарха, а не о правима патријарха, како мисли и познати канониста Јован Зонара. Сем тога, мало пре навођени канониста Теодор Валсамон изричито каже да патријарси немају право ставропигије ван домашаја своје канонске надлежности. Упркос свега, и чињеница, канона, историје и обичаја, професор В. Фидас то право даје цариградском патријарху. Професор говори о некаквој „непрекинутој црквеној пракси која се не може довести у сумњу“ (стр. 182). Такође се, ради објашњења овог непостојећег духовног овлашћења цариградског патријарха позива на византијског цара Михаила VIII Палеолога и његову Новелу која штити посебне повластице цариградског патријарха. Цар Михаило Палеолог је одличан византијски владар, али се, као што је познато, није много прославио у Цркви; напротив. Руковођен искључиво политичким и нецрквеним интересима утицао је на потписивање, са Латинима, Лионске уније (1274. године) и тиме нанео велику штету православној Цркви, себи а и византијској држави коју је ослободио од Латина и обновио (Г. Острогорски, Историја Византије). Укратко, ставови В. Фидаса и његово разумевање канона, посебно 9. и 17. Халкидонског сабора никако не иде у прилог његовим закључцима. Оба канона говоре о неколико нивоа црквеног судства. Први ниво је епископски суд, јер епископ има право хиротоније, а самим тим, ако је потребно и да суди клирицима које је рукоположио, а они њега помињу на богослужењима. Друга судска инстанца је обласни сабор (спорови међу самим епископима или спор клирика са другим епископом), и трећи ниво је да спор са митрополитом решава егзарх велике области или пак цариградски патријарх у својој духовној јурисдикцији. Учитавање у овим канонима нечега другог или онога чега у њима нема је доста ризично. Зашто, између осталог, наш аутор говори само о патријарашкој ставропигији цариградског патријарха. Ваљда су исто право имали, по аналогији, и други патријарси, јер канони васељенских сабора тичу се целе весељенске Цркве. Као закључак неминовно се намеће: све учесталија је ангажована теологија неких цариградских теолога. Колико то стварно доприноси снази и јединству васељенског православља, остаје да се види. Већ се, међутим, чују озбиљне процене да такви ставови не наилазе на добар пријем у већини православних помесних цркава и народа. Упркос свега, јединство Цркве је императив свих, мада на том путу увек има и искушења. Зато је дубоко у праву отац Георгије Флоровски који каже да ми православни, поготову данас, морамо избећи папизам и Старог и Новог Рима који нам се све чешће намеће. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  2. Верујем да се оваквим текстом не досеже популарност, или симпатије многих. Ипак, моја дужност као човека, свештеника и хришћанина, јесте да вас подсетим на основе хришћанског живљења, које нама, као ипак хришћанској земљи, недостаје. Можда би и било лакше да нисмо хришћани, као што данас хришћанске мисије у земљама Трећег света, остварују дирљиве успехе. Поготово код муслимана. Али, тешко је већ наученог учити, те тако и овај мој текст-студија, неће бити прихваћен, пошто наш народ нема културу логичког размишљања и поштовања. Ево, даћу један недвосмислен пример реченог. Пример се одиграо пре пар дана. Наиме, један “православни хришћанин“, када је видео да Патријарх крсти малог принца Стефана, коментарисао је: „Крштење у току поста? ЈА нисам чуо за то!“ Уз ово, свакако је ту и недостатак поштовања (како према световној, тако и према духовној инстанци), као и једна врста сељачке лукавости, која је веома изражена на друштвеним мрежама, а по којој, нико не ваља, док сам тај субјекат, признаје целом свету да он, сам, ништа не зна. Ипак, на све има коментар, и за сваког, етикету. Дакле, у таквим околностима пишем овај текст, са надом да ће барем некога дотаћи, пошто је реч о суштинским питањима Вере, али и извору нашег хришћанског идентитета. Можда већ наслућујете о чему се ради? Да, ради се о ПРИЧЕШЋУ. Односно о нашој достојности, илити недостојности, као и о томе, да то, само суштински нема никакве везе са Светом тајном Причешћа. Као што нема ни ПОСТ, као што нема ни ИСПОВЕСТ. Али, дозволимо најпре чињеницама да говоре за себе. Најбољи увид у схватање Евхаристије ране Цркве налазимо у формули – „Црква Божија у Христу“ – која припада искључиво ап. Павлу, али чији је садржај представљао најопштије учење целокупне ране Цркве. Црква је „Божија“ због тога што она представља сабрање народа које сазива Сам Бог. Чланови Цркве призвани су Богом ради учешћа у сабрању народа Божијег и ради служења (литургија) Њему. Дакле, Црква је Божија зато што припада Богу. У Старом завету Изабрани народ припадао је Богу, као Његова част и достојање на земљи, кроз послушање Закону датом му од Бога. Ова припадност народа Богу била је запечаћена крвљу телаца. У Новом завету Изабрани народ не сабира се у Храму на Сиону, као што је то било у Старом завету, већ у храму Тела Христова (Јн. 2:22). Није крв телаца, већ је Крв Сина Божијега, принета за све једном заувек (Јевр. 7:27), запечатила припадност тог народа Богу. И ова особита припадност изражава се кроз други атрибут Цркве – „у Христу“ – који са своје стране изражава учење о Цркви као Телу Христовом. „Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и заблагодаривши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело Моје, које се за вас ломи; ово чините у Мој спомен.“ (1. Кор. 11:23-24) Или, још експлицитније о томе, шта ми заправо радимо, учествујући у Евхаристији: „Јер кад год једете овај Хлеб и Чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.“ (1. Кор. 11:26) Евхаристија коју савршавају ученици докле Господ не дође, јесте последња трпеза Христова, која и даље траје. Она је, као и Тајна Вечера, везана за Његову смрт и Његово васкрсење. Један јединствен Хлеб и једну јединствену Чашу ломе и благосиљају ученици Христови. „Јер је један хлеб, једно смо Тело многи.“ (1. Кор. 10:17) Хлеб о коме се овде говори представља Евхаристијски Хлеб, док „многи“ означава код ап. Павла хришћане сабране на Евхаристији, пошто мисао о Евхаристијском Хлебу, природно изазива мисао о Евхаристијском сабрању, на коме се Хлеб ломи. Ту истоветност Евхаристијског Хлеба и Тела Христовог још се очигледније испољава у следећим речима ап. Павла: „А ви сте тело Христово…“ (1. Кор. 12:27). Дакле, ми смо сви (или многи) једно Тело Христово, пошто се сви од једнога Хлеба причешћујемо. Кроз Хлеб и Вино у Евхаристији, ми постајемо Тело Христово. То причешћивање ствара заједницу (1. Кор. 10:16), која представља реално сједињење са Телом и Крвљу Христовом. Међутим, четврти век уноси собом недоумице код хришћана. Пре свега, тада Црква бива «запљуснута» мноштвом тек номиналних хришћана, који су то постали зато јер се политика царства изменила гледе Цркве. А онда, такође, развио се и манир да је философски проступ добродошао у теолошким објашњењима света и Бога. То је касније резултирало – «Западним теолошким ропством», као и Схоластиком на Западу. Док на Истоку, тек од најезде Агарјана, и сломом хришћанских царстава, долази до универзалности коришћења Западних теолошких отпадака. Више или мање, такво стање је и данас! До душе, не на Западу, већ код нас на Истоку. Али, то је тек друга прича, вратимо се зато четвртом веку и чињеницама! Црква је реаговала на манир који се почео одомаћивати на Евхаристијским сабрањима. Манир да се тек присуствиује, и да се људи сами одлучују од Евхаристије због вајне «недостојности». Истини за вољу, морамо на овом месту нагласити, да је и сама Црква себи “ископала гроб» овог питања, када је дозволила да се Евхаристијска сабрања практикују више пута у току седмице, што је додатно раслабило свест о Заједници. Но, и то би била друга прича, везана за ону чувену народну: «Пут до пакла поплочан је најбољим намерама»! Вратимо се зато поново четвртом веку, и чињеницама. Елвирски сабор (304), својим 21-им правилом, донео је одлуку о одлучењу од Цркве, уколико се човек не би причестио ниједанпут у току три недељна дана. Ово правило потврђује и Сардикијски сабор (средина четвртог века) својим 12-тим правилом, али и Васељенски, Трулски сабор (692), својим 80-тим правилом. Приступ Цркве проблему немања Евхаристијске свести код хришћана, као и борбу ње саме против тога, најефективније можемо видети у 2. правилу Антиохијског сабора: „Сви који улазе у цркву и слушају Писмо, али због неког непридржавања поретка не учествују у молитви са народом или се одвраћају од Причешћивања Свете Евхаристије, има да буду одлучени од Цркве докле год се не исповеде, не роде плодове покајања и не буду молили за опроштај, те се тако удостоје да ово задобију“. Веома је битно да ово правило помно прочитате! Опет и опет! – како гласи наша молитва. Опет и опет, молим Вас. Коленопреклоно Вас молим. Чујте глас Цркве. Будите Црква! Такође је веома битно нагласити да је ово, поред Трулског (692), потврдио и Седми, последњи, Васељенски сабор (787). Тако да је, можемо рећи, последња порука јединственог хришћанства, упућена нама, ова – ПРИЧЕШЋУЈТЕ СЕ, ЈЕР ТАКО ПОСТАЈЕТЕ, И ЈЕСТЕ, ТЕЛО ХРИСТОВО!!! Али, ОК! Можда ће неко рећи – „Давно је то било, ми сада знамо боље!“ – и у том случају, предлажем да сви заједно „заронимо“ у душекорисне Литургијске молитве. Пошто, Литургија, јесте нешто од животног значаја, те њена реч, мора бити испоштована. Она мора бити, као што и јесте, референца нашег веровања! На њој и произносимо наше веровање. Заправо ЊОМЕ исповедамо наше веровање. А, шта она каже? „Да ове Свете тајне буду онима који се причешћују на трезвеност душе, на отпуштење грехова, на заједницу Духа твога Светога, на испуњење Царства небескога, на смелост према теби, не на суд или на осуду.“ Но, добро, то је једна од оних «тајних» молитава, које изговара свештеник. Ево, зато још једне «тајне» молитве: «Теби поверавамо сав живот свој и наду, човекољубиви Владико, и молимо Те, и призивамо, и преклињемо: удостој нас да се причестимо Небеским твојим и страшним Тајнама са ове свештене и духовне трпезе, са чистом савешћу, на отпуштење грехова, на опроштај сагрешења, на заједницу Светога Духа, на наследство Царства небескога, на смелост према Теби, не на суд или осуду.» И, онда се Причешћујемо. И, онда цео храм постаје Црква, а ми – Тело Христово. Зато, тако радосно и певамо: «Амин. Нека се испуне уста наша хвале твоје, Господе, да певамо славу твоју, јер си нас удостојио да се причестимо твојим божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у твојој светињи, да се сав дан поучавамо правди твојој. Алилуја, Алилуја, Алилуја.» Дакле, Он нас је удостојио, не ми сами, својим постом или исповести или аскезом или не знам ни ја чиме. Он нас је удостојио! Не ми. То мора бити јасно, најјасније, поготово у контексту следеће молитве. Молитве у којој је једна реч први пут, и последњи, употребљена: «Примивши божанске, свете, пречисте, бесмртне, небеске и животворне, страшне Христове Тајне, стојећи смерно, ДОСТОЈНО заблагодаримо Господу!» Да, примивши Христа у себе ми смо у могућности да ДОСТОЈНО узнесемо хвалу Богу. А та хвала није друго, до наш живот. Онај исти који настављамо и када напустимо Евхаристијско сабрање. Јер ипак, како би то рекао старац Софроније: «Ако је једини циљ твог живота Христос, онда све постаје и јесте – Литургија!» Мислите о томе!!! Свештеник др Угрин Поповић ВИДОВДАН https://vidovdan.org/autori/svestenik-dr-ugrin-popovic-ko-je-dostojan/?fbclid=IwAR1JFM31-AZ_OETD-hqMQ8-6_VGl6UIlMwriJ244nMP8jpaBQptPVNHYRdM
  3. Мирољуб Петровић је „пао“. Сада следи раскринкавање његовог дела. И, тога, што уопште је дао себи за право, да се петља у послове, који нису били његова струка, нити су у опису његове стручности. Почеће хајка, и поново ће се заборавити на то, шта је основни проблем појаве разних иселитеља, надри-лекара и тд. Класична замена теза довешће до тога да се Мирољуб Петривић „жртвује“, да би након неког времена, поново устао неки нови Мирољуб Петровић. Неки нови „месија“, и спаситељ. И, тако је од постања света до данас. Принцип је исти, све су остало нијансе, што би рекао наш песник, док разних „спаситеља“, видовњака и иселитеља… јесте видела ова напаћена земља у својој метаморфози од СФРЈ до Србије. Разни Чумаковићи, Гершмани, Перановићи…. а сада и Петровићи, јесу окушали своју срећу да „хлеб без мотике“, остваре на темељу људске глупости и сујеверја. Тужно, али тачно! Па, погледајте сами! Ти исти „спаситељи“ су од Запада сада верификовани као тзв лајфкоучеви, те та нова каста запљускује ову земљу. Једина разлика од ових домаћих гатара, иселитеља, видовњака, бораца против наркоманије и тд и тд, јесте у томе, што ови имају сертификат са Запада. Нормално, маса „софистиираних“ сада хрли ка њима, презирући дојучерашња решења…. и, опет маши! Вортекс, закон привлачења, Универзум који се јавља… јесу само неке од мантри, које се понављају до бесвести људима, који напокон разумеју, да од њих све зависи, и да они могу све! Тај нови западни гуру, тзв лајфкоуч, свој вортекс ће обогатити позамашном свотом, а они који су олакшани, захвалиће Универзуму и вортексу, што могу да буду олакшани, док сироти Мирољуб Петровић бива жртвено јагње ради свију њих. Све док се ситуација не понови! Док неки заиста тежак психијатријски случај не дође код лајфкоуча, уместо код психијтра, те уместо неких медикамената и медикотерапије, не почне да понавља мантру, и законе вортекса, вапај Универзума и тд и тд, па се након неког времена, у недостатку ендорфина у својим рецепторима (чисто визичка аномалија) не убије, пошто није био код психијатра (занимање које једино може да препише лекове), него код лајфкоуча (занимање које не може ништа сем да папагајски понавља оно што је на семинару од шест месеци, и од 1300 евра, научио, а онда, добивши сертификат, кренуо друге да учи и лечи и тренира), те тако у нападу своје болести сконча себи живот, пре него што га је и започео. И, онда ће опет, испливати неко ново име, биће жртвовано, а маса ће бити умирена том крвљу, и кренуће игра из почетка, као што рече један наш други песник. Јутјуб је полигон тих нових и софистиираних Мирољуба Петровића, свих њих који „не лече“ хомосексуале, и немају Музеј диносауруса, нити млате лопатом своје штићенике. Не, ово су лепи западни спаситељи, па ће малограђански сој наших гилиптера, заузети место старих „месија“, а наш народ, у својој вечитој потреби да негира властито порекло, пригрлиће те нове западне гилиптере. Па, довољно је погледати дипломе тих разних лајфкоучева? Видећете да ти људи немају никакво образовање, а још мање стручности за један тако изазован антрополошки проблем као што је бити бити „животни тренер“ (лајфкоуч). Не, маса то једноставно неће регистровати у својој воловској потреби да докаже себи и другима, како није то. Како није маса. Већ припадник изабраних, којима Универзум шапуће, а онда они, свој вортекс усмеравају ка изобиљу, разумевајући да својим мислима обликују свој живот. („Какве су ти мисли такав ти је живот“ – рече једном, неко ко није био лајфкоуч, али који је био тренер за живот!) Тај исти Јутјуб је и показање куда то може да одведе. Потражите потресну исповест Николе Шкрињарића, који је са „успехом“ лечио, да би након неколико година сазнао да су сви његови пацијенти – умрли. Та, погледајте, молим Вас. Јер није проблем у њима, него у нама. Ми смо ти, који пристајемо на то. На то, да полуписмени људи, буду тренери нешег живота. Па, какав онда живот и очекујемо, ако га таквима препустимо. Или, ми смо ти, који прихватамо за озбиљно особу као што је Мирољуб Петровић. Особу, која „лечи“ хомосексуалце, и која има „музеј“ диносауруса, и која на националној ТВ изјави да би преступнике „под мач“, те онда напуни халу у Београду. Да, криви смо ми, јер смо ВОЛОВИ!!! За крај, погледајте и истражите све те лајфкоучеве. Све њих, који вас описују као једно моћно биће, које може својим умом себи многа чуда остварити. Погледајте, и чујте их добро. Њихове савете, њихове вредности. А онда схватите да, ако је човек тако моћан, и има такве способности, зашто нико од њих, тих вајних лајфкоучева, није апеловао на нас, да ми ту своју „моћ“, усмеримо ка општем добру – па, да више никада не буде уплаканог детета, или гладног човека? Мислите о томе… Свештеник др Угрин Поповић Извор: Видовдан
  4. На тему "Аутокефалија СПЦ 1219 у светлу јединства и саборности Цркве" беседио је протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић другог дана Научног скупа „Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 11. децембра 2018. Звучни запис излагања Извор: Радио Слово љубве
  5. Можда, после речи „љубав“, најпрежваканија је реч „слобода“, која је, исто као и реч „љубав“, сасвим изгубила на свом значењу. Заиста – шта је љубав? шта је слобода? Из перспективе нашег века, можемо са сигурношћу констатовати, да је љубав замењена са заљубљеношћу, а слобода – са могућношћу избора. Слично, и довољно дуго поистовећивано, тако да се данас, у мозгу просечног човека, то свело на исто. Љубав = заљубљеност, слобода = избор, те како су ове две категорије у међусобној зависности, а заправо произилазе једна из друге, да би се опет улиле једна у другу, то данашњи свет јесте неповратно изгубио право да воли, у својој инфантивној потреби да буде вољен. Генерација неодрасле деце, жели да буде вољена по сваку цену, уз могућност да изабере „објекат“, који ће да их воли. На жалост, свет је поистоветио слободу са избором, тако да је исти постао морањем. „Мораш да бираш! Мораш да будеш слободан! Мораш да си насмејан!“ – јесу само неке од данашњих флоскула, којима се мери срећа. Тужно је у ствари то, што је постало битније да се покаже та своја срећа, од реалне среће, коју човек живи. Дакле, битније ми је да људи виде да сам срећан, него ли то да ли сам заиста срећан. Придев „срећан“ долази од глагола „сретати, срести“, тако да је јасно по себи да срећа није „једносмерна улица“. Ипак, избор сужава околности среће на саму особу која бира, а не на ону коју среће, те тако сама срећа зависи од тог нашег избора да будемо то, а не од личности која ће нас обасјати тиме. Што нас неумитно води ка љубави, изистинској срећи. Али, поистоветивши слободу са избором, ми поистовећујемо и љубав са заљубљеношћу, тако да и овде покушавамо да бирамо. Бирамо особу коју желимо да сретнемо, и са којом желимо да будемо срећни. Тужна је истина да након такве особе долази нека друга, јер ни ову прву нисмо срели, већ смо је изабрали. Заправо, то је права несрећа данашњег века! То, што је човек поистоветио слободу не са љубављу, него са могућношћу избора. Или, као што је то веома елоквентно срочио Христо Јанарас: „Слика слободе данас јесте супер-маркет: уђеш и бираш. Али са људима не можеш да бираш: са њима стојиш у односу и не можеш изабрати шта ћеш волети из њихове личности. Волиш њих. Или не волиш”. Свакако, многи се данас одушевљавају Егзиперијем, и његовом илустрацијом љубави, у догађају сусрета дечака и лисице. Ти исти, многи, се одушевљавају и Литургијом као заједницом љубави. Као заједницом зрелих личности, које спаја та димензија љубави, која нас и преображава од ове муке палог постојања, у радост вечног постојања. Постојања у љубави, у сусрету, јер „Бог љубав је“, што би рекао ап. Јован. Да, личност, љубав, заједница… и, варијације на тему, без реалног осврта на онтолошки значај тих речи, чини да и те саме речи изгубе на значају, у том свом папагајском понављању. Што се и догодило. Признајмо то себи напокон! Говорим о нама, православним хришћанима. О нама, који и даље имамо неке двојбе око тога ко има права да се причести, а ко не. Видите, и овде говоримо о правима, само црквена терминологија је другачија, па ћемо рећи – „ко је достојан да се причести“, али у принципу ту сами себи „улећемо у стомак“, јер и сами врло добро знамо да нико није достојан. Ипак, бирамо ту реч да не бисмо говорили о правима. Неизбежним правима. Но, добро… остаје и даље питање – ко је достојан да се Причести? Видите, само постојање тог питања јесте сведок нашег отуђења. И наше неслободе, изражене у том нашем избору да месец дана не једемо свињетину. Комично, али тако је, јер тих месец дана јесте потврда да смо изабрали да будемо „достојни“. И, то је то! Најтужнија, али буквално најтужнија, реалност тог избора, јесте да смо њиме заборавили слободу којом смо вољени… и, којом треба да волимо. Мислите о томе! Свештеник др Угрин Поповић
  6. Текст чита аутор: Др Угрин Поповић, свештеник Одломак из текста: „Неизвесност, као никада до сада, коси глобалну популацију. Зато, многа животна осигурања. Зато, многа уздања у технологију, и продужетак живота. Зато, толика планирања. Од малих ногу човек зна како ће живети, ако је из добре куће и из добре земље...“ View full Странице
  7. Само две речи: слободан и храбар, или: слобода и храброст! Једна без друге, или друга без прве, не иде, не стоји. Нису ове речи и ова синтагма од јуче. Читамо их на страницама Светог Писма Старог Завета, тачније у књигама великог пророка и боговидца Мојсеја (13. век пре Христа) као и у Књизи Исуса Навина, Мојсејевог наследника и једног од највећих предводника изабраног народа Божијег у Старом Завету, Израиља. Ове две речи су, уствари, тврда заповест Божија коју народу, у одсудним тренуцима, када је било питање бити или не бити, сам Господ упућује преко ове двојице великих пророка. Ове речи нису, с друге стране, само плод људске маште и домишљања. Ако посматрамо контекст, односно околности и прилике када су изговорене и написане, оне ће нам бити много јасније и смисленије. По надахнућу Божијем пророк Мојсеј их је изговорио при крају свог живота, а живео је 120 година (Понз 31:2) и плод су, између осталог и његовог великог и дугог животног искуства. Рођен у Мисиру (Египат), уз Божију помоћ је извео свој јеврејски народ из мисирског ропства испод сурове и окрутне политичке власти египатских владара - фараона (остаци њихове моћи су и данас видљиви, раскошне и огромне гробнице у облику пирамида могу се видети у Египту, у “долини краљева”) и довео до Обећане земље, али га није увео у Обећану земљу. Опет, по вољи Божијој, Мојсеј није ушао у Обећану земљу као што то није, након лутања по пустињи око четрдесет година, учинила ни читава генерација народа. Из тог нараштаја у Обећану земљу ушла су само два човека, Исус Навин и Халев, како ћемо видети касније. Своје старање о народу који му је Бог поверио пророк Мојсеј обавља до самог краја свог живота. Наслућује крај земаљског живота, и оставља своје последње савете и упутства. Себи за наследника, по вољи Божијој, одређује Исуса Навина и њему као свом одговорном наследнику такође даје упутства како да се опходи, пре свега према Богу – највећем Дародавцу, а и према свом народу, над којим му поверава старање и бригу. Без много речи и премишљања, једноставно и просто, и свима разумљиво и јасно, Мојсеј каже свом народу: Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се од њих (односно од ратоборних и сурових народа који их окружују и који насељавају Обећану земљу коју им сам Господ даје и додељује), јер Господ Бог твој иде с тобом …”(Исто, 31:6). Овде Мојсеј има у виду народе који су до тада живели на територији Обећане земље коју Израиљци, свакако нису освојили и заузели без напора и борбе. Да би то учинили, потребна им је Божија помоћ, али и “слобода и храброст” са њихове стране. И овај пример показује да је све уствари дело Божије, али је, што се тиче човека и људи, и дело човечије и дело људско. Човек јесте са-радник (Латини кажу, -cooperatio,+ кооперант Божији), онај ко с Богом сарађује, заједно чини и ради као слободно и храбро, и надасве достојанствено биће, биће усправног хода, са очима које гледају напред и навише. Када би било другачије, човек не би био слободан, чак и добро које од Бога долази било би му наметнуто, а Бог то не жели и не чини, јер изнад свега поштује највећи дар којим је људско биће обдарено, а то је богомдани дар слободе, дар на којем се све темељи: и однос човека према Богу, и однос човека према другом човеку. На основу тога како смо овај дар употребили и искористили као људи, биће нам на крају суђено и одмерена заслужена, или награда или казна, коју неће одредити Бог, већ коју ми исписујемо својим свакодневним животом и поступцима, а коју ће Господ на крају само констатовати као такву и потврдити. Исте ове речи пророк Мојсеј упућује Исусу Навину и каже му: Буди слободан храбар, јер ћеш ти ући с овим народом у земљу за коју сам се заклео Господу оцима њиховим (Исто, 31:7). Сам Господ на крају храбри новоизабраног вођу народног и понавља му исте речи: Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Израиљеве у земљу за коју сам се им заклео, и ја ћу бити с тобом (Исто, 31:23). За Исуса Навина, на којег се највише и односе ове речи о слободи и храбрости, каже се да је био “пун духа и премудрости” (Понз 34:9), што се више пута и потврђивало у току његовог дугог и бурног живота (живео је 110 година, Инав 24:29). Када неки појам сагледавамо и вреднујемо његов смисао и дубинско значење, онда га методом упоређивања сагледавамо у односу на сличне или чак супротне појмове. Овога пута прикладно је појмове слобода и храброст, довести у везу са супротним појмовима, подаништво, ропство, неслобода и кукавичлук, неодлучност, пометеност, страх. Све су то негативне особине које се потиру и нестају ако преовлада слобода и храброст. Зато ове речи у констексту времена и прилика када су изговорене и написане у виду чврсте и одлучне заповести, заиста делују величанствено јер их сам Господ упућује, најпре Мојсеју, Мојсеј народу, а потом и Исусу Навину, и на крају сам Господ их у проширеној верзији поново напомиње Исусу Навину. Ретка су места у целом Светом Писму која су јасна и разумљива као ово место из Књиге Исуса Навина: поред слободе и храбрости на коју су сви без разлике позвани, Господ се сада лично обраћа Исусу Навину као народном предводнику и понавља: Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсеј слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда год пођеш (ИНав 1:6). У овом констексту, а видећемо и даље, слобода и храброст конкретно подразумевају и упорно истрајавање у Божијем закону, живот по Божијој вољи. То је слобода и храброст, и пред Богом и пред људима, односно пред овим светом у којем живимо. Господ је још конкретнији у свом настојању када у наставку каже Исусу Навину, и не само њему: Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати (Исто, 1:8). За срећу и напредовање услов је остајање у вољи Божијој, и дан и ноћ, дакле непрекидно, и то су плодови слободе и храбрости. Бити слободан од греха, не робовати на личном плану ничему од овога света, бити потпуно слободан од свега, а уз то аутоматски следује и духовна смелост и храброст. Занимљиво је како и сам народ из уста Мојсеја, а сада и Исуса Навина прима заповести и наређења као саму вољу Божију којој се без поговора покорава. Даље, сам народ узвраћа Исусу Навину и храбри га, “само буди слободан и храбар” (Исто, 1:18). Даљи ток догађаја везан за Исуса Навина и Израиљски народ треба посматрати на релацији Господ – Исус Навин – народ, и обрнуто. Исус Навин је овде само добар посредник између Господа и народа, и обрнуто, народ остаје веран Богу и Његовим заветима и обећањима посредством Исуса Навина. Слобода и храброст и Исуса Навина и његовог народа били су кључ којим су ушли у Обећану земљу. Двојица ухода које Исус Навин шаље у град Јерихон, уствари испитују јавно мнење код староседелаца – како до њих допиру вести о походу Израиља на њихову земљу. Јерихонска блудница Рава каже уходама да је народ веома уплашен, пун је стрепње и страха, срце им се растопило јер чују да долази слободан и храбар народ: “… растопи се срце наше, и ни у коме више нема јунаштва од страха од вас, јер је Господ Бог ваш, Бог горе на небу и доле на земљи” (ИНав 2:11) При прелазу реке Јордан, они испред народа носе ковчег завета као највећу светињу своју, вода се раздваја и они иду по сувој земљи (Исто, 3:14 и даље): “… и кад они што ношаху ковчег дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају јер је Јордан пун преко обала својих… и устави се вода што тече одозго, и стаде у једну гомилу врло далеко,… а свештеници стајаху на суху усред Јордана, и сав Израиљ иђаше по суху, док сав народ не пређе преко Јордана” У спомен на ово чудо као плод слободе и храбрости и поверења према Богу, поставили су трајно обележје – дванаест каменова на месту где су прешли реку Јордан (Исто, 4:5-6). Овде су, исто тако, први пут у Обећаној земљи прославили празник Пасху. Ово је веома важан детаљ који говори о увођењу млађих поколења, која су рођена после изласка из Египта, у тајне вере и подсећања на свеколика дела Божија учињена народу. Најзад, Исусу Навину се у визији јавља “војвода војске Господње” са голим мачем у рукама (ИНав 5:13-15) и још му заповеда да изује обућу са ногу својих “јер место где стојиш је свето”. У православном предању и традицији реч је о Светом Архангелу Михаилу предводнику бестелесних небеских сила Господњих који невидљиво води народ кроз пустињу и уводи у Обећану земљу. Сврха јављања “војводе војске Господње” у овом преломном тренутку јесте охрабривање Исуса Навина за подухвате који ће уследити, како би надвладао сва могућа искушења којима ће бити изложен. Бројни су и други примери и плодови слободе и храбрости. Када су, рецимо, освајали град Јерихон строго су поштовали упутство Исуса Навина – шест дана по један пут обилазе град носећи ковчег завета, а седмог дана обилазе га седам пута, а затим трубе у трубе и вичу, град им се предаје без борбе. Свети Оци објашњавају опис ових појединости приликом чудесног освајања Јерихона као молитвени, богослужбени чин који врше свештеници и народ са ковчегом завета. Интересатно је да град нису освојили оружјем и војном тактиком, већ молитвом и мирним путем. Овај догађај је улио велики страх у староседеоце Палестине (6:27). И овом приликом до изражаја опет долази слобода и храброст. Господ је забранио Јеврејима да не узму ништа од ратног плена у освојеном Јерихону. Међутим, догодило се да је извесни Ахан прекршио ову заповест и узео нешто од проклетих ствари (узео је “један леп вавилонски плашт и двеста сикала сребра, и једну шипку злата од педесет сикала”). Показало се да овај лични Аханов грех је постао и свенародни грех. Наиме, приликом даљег освајања Обећане земље, односно мањег града који се зове Гај, Израиљци су претрпели велики пораз. Након Исусове дуге молитве испред ковчега завета, Господ му заповеда да истреби проклетог из своје средине. Ахан и дом његов, и све богатство његово је кажњено тако што су били каменовани и спаљени огњем. После овог догађаја град Гај је веома лако освојен (8:1-29). Освајајући град Гаваон и Веторон и друга места у непосредној близини Јерусалима, Исус Навин се нашао у изузетно тешкој ситуацији. Требало је победити неколико удружених владара. И овога пута Божија помоћ Исусу Навину – слободном и храбром, није изостала. У току битке код Гаваона на противнике је с неба падало камење (10:11). Али, догодило се још једно јединствено чудо. Како би коначно извојевали започету тешку битку и однели веома важну победу, на молитву Исуса Навина дан се продужио. Наиме, Исус се молио: Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином Елонском. И стаде сунце и устави се месец док се не освети народ непријатељима својим” (Исто, 10: 12-13). Чудесно продужење дана и дневне светлости да се оконча битка код Веторона још је један доказ да је Господ заиста са онима који га из срца љубе. Писац књиге Исуса Навина као да посебно наглашава истинитост овог необичног чуда Божијег када каже: И није било таквог дана ни пре, ни после тога, у који је Господ слушао човечији глас. Јер, Господ се борио за Израиљ (ИНав 10:14). Након успешног освајања целе Обећане земље Исус Навин је земљу по областима поделио на дванаест племена. Тако се окончало насељавање земље коју им је Господ обећао као свом, пре свега верном и оданом, а изнад свега храбром и слободном народу. Сасвим при крају свог живота, попут Мојсеја и Исус Навин оставља свом народу последња упутства за даљи живот. Најпре их подсећа шта је све Господ учинио за њих, како их је избавио из свих искушења. Али им саветују да остану непоколебиво верни Богу: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона Мојсејева, да не одступите од њега ни надесно ни налево. Да се не помешате с тим народима што су остали међу вама, и да не помињете имена богова њихових… него се држите Господа Бога свога, као што сте чинили до данас (ИНав 23:6-8). Највећа могућа опасност по духовно стање народа је било многобоштво и паганска вера преосталог локалног становништва у Обећаној земљи: свако мешање са њима, прихватање сујеверја, паганизма, врачања и гатања, означава духовну смрт и издају заповести: будите слободни и будите храбри! Ако се буду свом душом и срцем приљубљивали ка Господу, Његова помоћ им неће и даље изостати: Један човек између вас гониће хиљаду, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао: пазите дакле добро да љубите Господа Бога свога (ИНав 23:9-11). Ако буду изгубили храброст и слободу, ако их опхрва страх и трепет, убрзо ће постати лак плен чак и оних који су слабији од њих. Зашто их Господ куша и испробава сталним искушењима и изазовима пагана који су поред њих и међу њима? Једноставно речено, да се духовно не забораве, задремају и духовно не заспе сном лењивим и отежалим. Поменути народи, иако малобројни, остали су им као подсетник, стални духовни будилник, јер им Исус Навин у својој последњој опоруци каже да ће им поменути народи “постати замка и мрежа, и бич боковима вашим, и трње очима вашим, док не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш (ИНав 23: 13). Замка, трње, бич и мрежа, су стална опомена, Божија педагогија и стално подсећање, васпитавање да се увек у свакој ситуацији остане свој, духовно свестан и присебан, да не останемо поводљиви, лакоуми, превртљиви, недоследни и себи и вољи Божијој. Слично Апостол Павле за себе каже да му је Господ дао “жалац у месо” да га стално опомиње, да се не заборави и да се у себи не погорди, јер чим се погорди, преузнесе, одмах је духовно пао. Тако су и Свети Оци говорили да нам се искушења у животу управо због тога и дају, она нас увек проверавају, челиче и учвршћују у вери нади, и љубави према Богу и ближњима. Још је Ориген (3. Век) говорио да је за хришћане духовно најопасније мирно време, време када нема никаквих искушења. Управо тада смо, што можда изгледа апсурдно, највише подложни лаким искушењима. Књига Исуса Навина, интересатно је, завршава се великим збором који Исус држи са народом. У својој беседи којом им се последњи пут обраћа, он их укратко подсећа на сва доброчинства која им је Господ учинио. То их још више обавезује, њих и њихове потомке, да остану верни Господу - заветима и обећањима Његовим. Тражи од њих да се јасно определе да ли остају при датом завету, или не? Народ се изјашњава да остаје веран, “Господу Богу своме служићемо и глас његов слушаћемо” (ИНав 24:24). У крајњој мери слобода и храброст имају значење сободе и неустрашивости од греха, од робовања било чему и било коме у овом свету. На много места у Новом Завету ови појмови су обучени и конкретне приче и лако разумљиве поруке које Господ Христос говори обичном народу и којима разбија њихове недоумице и неспоразуме. Шаљући Апостоле у свет као своје изабране ученике и верне сведоке, Господ их најпре наоружава храброшћу и смелошћу – у крајњој мери слободом од свега и свих: Шаљем вас као овце међу вукове, будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овце и вукови, змије и голубови, то је ред величин и однос снага. За овај свет апсурдно и неразумљиво, чак нелогично! Али, то је стварност Јеванђеља (Благовести), али и стварност овог света, и стварност крајњег исхода којим ће се завршити светска историјска драма као позорница човечанства. И пре крајњег исхода (Грци кажу есхатон – последње ствари и догађаји у вечном Царству Божијем), више пута се показало да су овце победиле вукове, а безазлени голубови лукаве змије. Да није тако, живот не би имао много смисла, не би било наде, зло би тријумфовало и коначно надвладало. Добро, истина, правда, стрпљење, честитост, понизност, скромност су главни стубови на којима почива и овај, макар и овакав свет, и ако се ова начела понекад слабо виде и чак и не назиру. У години обележавања Миланског едикта (313-2013), између осталог, не обележавамо ништа друго, него управо то, да су наизглед прости, неугледни и скромни Галилејски рибари победили атинску мудрост и римску државну снагу и поредак. Опет су овце победиле вукове (-символ Рима је вучица, повест о Ромулу и Рему), а голубови змије. Када се васкрсли Господ Христос јавља уплашеним Апостолима, Он им више пута говори: Не бојте се, ја сам, не плашите се! Занимљиву опаску има Свети Јован Златоусти (-красила га је храброст и смелост, јер је могао отворено царици Евдокији да укаже на грехе и пропусте, због којих је, на крају протеран и умро у прогонству) када говори о узвишености свештеничке над царском службом и за то наводи пример храм Светих Апостола који је саградио цар Константин Велики у Константинграду (за Словене, Цариград) у којем је и сахрањен 337. године, да су источно-ромејски цареви сахрањивани у самој припрати- при улазу у храм, а цариградски патријарси у самом храму. То показује, наставља даље Св. Златоуст, да су ипак “цареви били вратари галилејских рибара”, када је реч о духовном достојанству и поретку. Када, рецимо, читамо јеванђелски повест о Светом Јовану пророку и претечи Господњем да је он “пород пустиње”, да је одрастао далеко од људи, у самоћи, скромности и физичком сиромаштву за овај свет, схватамо уствари да је био као Анђео Божији слободан од овога света, слободан од људи, њихове зависти, пакости, ситничавости и злобе. Био је као Анђео, изнад свега тога, и за то је могао свима слободно и без страха да говори све, да их поучава, укорева, изобличава и отвара им духовне очи којима ће бити способни да препознају јединог “ослободитеља свих” Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Неслободни и уплашени, људи су за Св. Јована били дезоријентисани и збуњени. Сви живе у страху, лежу и устају са страхом, дишу страхом и неизвесношћу шта ће им бити следећи страх и невоља. Зато је он као слободни Анђео (-доносилац радосних вести) који ничим није био заробљен и везан за овоземаљско, уливао народу веру, поверење, храброст и духовну слободу. Говорио им је чега да се плаше: греха, робовања било чему што је од овога света и да остану у слободи Божијој. Високи су хришћански идеали које је Св. Јован, не само достигао, већ по њима и живео. И не само он, већ многи монаси и подвижници у пустињама и пештерама, далеко од вреве и житејске заглушујуће галаме. Не ретко, у опису подвига преподобних који су цео свој живот и постојање уподобили савршеном идеалу слободе и духовне смелости (- на старом српском језику, дерзновеније или дрскост, али не у пејоративном смислу речи) да су они били највећи сиромаси који су својим сиромаштвом обогаћивали друге – оне који то нису били; или они, који ништа немају, а свима дају, и друге чине духовним богаташима! Свети Владика Николај (Велимировић), величајући скромност и слободу од везаности за овај свет каже да они који су везани (робови) добре кухиње, морају да имају и добру апотеку, да се лече од тешких последица добре хране. Подвижници су за стан имали пустињу покривену небеским сводом. Они који у пустињи немају обућу, ноге саме по себи постају им обућа, а немајући капу – покривало за главу, каже да глави постане удобнија пространа круна звезданог неба него ли тесна капа од вуне. И, на крају, као и на самом почетку, остаје да у себи и око себе негујемо и ширимо идеал храбрости и слободе. Кукавичлук, страх, робовање било чему и било коме, не сме бити део нас. Додуше, безнађе и страх се брзо шире и зацаре, а да то нисмо ни приметили. Отуда је стални позив на духовну будност, стражарење над самим собом, нешто у чему увек морамо бити и остати и друге нештедимице опомиwати. “Устани ти који спаваш, васкрснуће те Господ”, упозорава Св. Апостол Павле. Духовна дремљивост и поспаност су увек потенцијалне опасности за нешто друго и супротно од слободе и храбрости. Ако лекар хоће да обави сложенији хируршки захват, он болесника успава привремено, овога пута желећи му добро оздрављење. Нас духовно успављују да би нас потпуно обесхрабрили, искористили на бруталан начин и од нас учинили оно што ми нећемо и не желимо. Не дајмо се таквом сну и таквој духовној небризи и поспаности која је за нас веома опасна. То је начин на који наши непријатељи, уствари, владају над нама, а да би то успешније чинили демонски се служе наизглед хуманим методама и средствима. Отуда бдење, будност, присебност у сваком тренутку и у свакој ситуацији мора бити наш императив и начин живота. (закључак у коментару)
  8. За илустрацију овог значајног текста нашег уваженог професора одабрали смо из опуса Biblia sacra Салвадора Далија, графику "Исус Навин, храбар у рату". Само две речи: слободан и храбар, или: слобода и храброст! Једна без друге, или друга без прве, не иде, не стоји. Нису ове речи и ова синтагма од јуче. Читамо их на страницама Светог Писма Старог Завета, тачније у књигама великог пророка и боговидца Мојсеја (13. век пре Христа) као и у Књизи Исуса Навина, Мојсејевог наследника и једног од највећих предводника изабраног народа Божијег у Старом Завету, Израиља. Ове две речи су, уствари, тврда заповест Божија коју народу, у одсудним тренуцима, када је било питање бити или не бити, сам Господ упућује преко ове двојице великих пророка. Ове речи нису, с друге стране, само плод људске маште и домишљања. Ако посматрамо контекст, односно околности и прилике када су изговорене и написане, оне ће нам бити много јасније и смисленије. По надахнућу Божијем пророк Мојсеј их је изговорио при крају свог живота, а живео је 120 година (Понз 31:2) и плод су, између осталог и његовог великог и дугог животног искуства. Рођен у Мисиру (Египат), уз Божију помоћ је извео свој јеврејски народ из мисирског ропства испод сурове и окрутне политичке власти египатских владара - фараона (остаци њихове моћи су и данас видљиви, раскошне и огромне гробнице у облику пирамида могу се видети у Египту, у “долини краљева”) и довео до Обећане земље, али га није увео у Обећану земљу. Опет, по вољи Божијој, Мојсеј није ушао у Обећану земљу као што то није, након лутања по пустињи око четрдесет година, учинила ни читава генерација народа. Из тог нараштаја у Обећану земљу ушла су само два човека, Исус Навин и Халев, како ћемо видети касније. Своје старање о народу који му је Бог поверио пророк Мојсеј обавља до самог краја свог живота. Наслућује крај земаљског живота, и оставља своје последње савете и упутства. Себи за наследника, по вољи Божијој, одређује Исуса Навина и њему као свом одговорном наследнику такође даје упутства како да се опходи, пре свега према Богу – највећем Дародавцу, а и према свом народу, над којим му поверава старање и бригу. Без много речи и премишљања, једноставно и просто, и свима разумљиво и јасно, Мојсеј каже свом народу: Будите слободни и храбри, и не бојте се и не плашите се од њих (односно од ратоборних и сурових народа који их окружују и који насељавају Обећану земљу коју им сам Господ даје и додељује), јер Господ Бог твој иде с тобом …”(Исто, 31:6). Овде Мојсеј има у виду народе који су до тада живели на територији Обећане земље коју Израиљци, свакако нису освојили и заузели без напора и борбе. Да би то учинили, потребна им је Божија помоћ, али и “слобода и храброст” са њихове стране. И овај пример показује да је све уствари дело Божије, али је, што се тиче човека и људи, и дело човечије и дело људско. Човек јесте са-радник (Латини кажу, -cooperatio,+ кооперант Божији), онај ко с Богом сарађује, заједно чини и ради као слободно и храбро, и надасве достојанствено биће, биће усправног хода, са очима које гледају напред и навише. Када би било другачије, човек не би био слободан, чак и добро које од Бога долази било би му наметнуто, а Бог то не жели и не чини, јер изнад свега поштује највећи дар којим је људско биће обдарено, а то је богомдани дар слободе, дар на којем се све темељи: и однос човека према Богу, и однос човека према другом човеку. На основу тога како смо овај дар употребили и искористили као људи, биће нам на крају суђено и одмерена заслужена, или награда или казна, коју неће одредити Бог, већ коју ми исписујемо својим свакодневним животом и поступцима, а коју ће Господ на крају само констатовати као такву и потврдити. Исте ове речи пророк Мојсеј упућује Исусу Навину и каже му: Буди слободан храбар, јер ћеш ти ући с овим народом у земљу за коју сам се заклео Господу оцима њиховим (Исто, 31:7). Сам Господ на крају храбри новоизабраног вођу народног и понавља му исте речи: Буди слободан и храбар, јер ћеш ти увести синове Израиљеве у земљу за коју сам се им заклео, и ја ћу бити с тобом (Исто, 31:23). За Исуса Навина, на којег се највише и односе ове речи о слободи и храбрости, каже се да је био “пун духа и премудрости” (Понз 34:9), што се више пута и потврђивало у току његовог дугог и бурног живота (живео је 110 година, Инав 24:29). Када неки појам сагледавамо и вреднујемо његов смисао и дубинско значење, онда га методом упоређивања сагледавамо у односу на сличне или чак супротне појмове. Овога пута прикладно је појмове слобода и храброст, довести у везу са супротним појмовима, подаништво, ропство, неслобода и кукавичлук, неодлучност, пометеност, страх. Све су то негативне особине које се потиру и нестају ако преовлада слобода и храброст. Зато ове речи у констексту времена и прилика када су изговорене и написане у виду чврсте и одлучне заповести, заиста делују величанствено јер их сам Господ упућује, најпре Мојсеју, Мојсеј народу, а потом и Исусу Навину, и на крају сам Господ их у проширеној верзији поново напомиње Исусу Навину. Ретка су места у целом Светом Писму која су јасна и разумљива као ово место из Књиге Исуса Навина: поред слободе и храбрости на коју су сви без разлике позвани, Господ се сада лично обраћа Исусу Навину као народном предводнику и понавља: Само буди слободан и храбар да држиш и твориш све по закону који ти је заповедио Мојсеј слуга мој, не одступај од њега ни надесно ни налево, да би напредовао куда год пођеш (ИНав 1:6). У овом констексту, а видећемо и даље, слобода и храброст конкретно подразумевају и упорно истрајавање у Божијем закону, живот по Божијој вољи. То је слобода и храброст, и пред Богом и пред људима, односно пред овим светом у којем живимо. Господ је још конкретнији у свом настојању када у наставку каже Исусу Навину, и не само њему: Нека се не раставља од уста твојих књига овога закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано, јер ћеш тада бити срећан на путевима својим и тада ћеш напредовати (Исто, 1:8). За срећу и напредовање услов је остајање у вољи Божијој, и дан и ноћ, дакле непрекидно, и то су плодови слободе и храбрости. Бити слободан од греха, не робовати на личном плану ничему од овога света, бити потпуно слободан од свега, а уз то аутоматски следује и духовна смелост и храброст. Занимљиво је како и сам народ из уста Мојсеја, а сада и Исуса Навина прима заповести и наређења као саму вољу Божију којој се без поговора покорава. Даље, сам народ узвраћа Исусу Навину и храбри га, “само буди слободан и храбар” (Исто, 1:18). Даљи ток догађаја везан за Исуса Навина и Израиљски народ треба посматрати на релацији Господ – Исус Навин – народ, и обрнуто. Исус Навин је овде само добар посредник између Господа и народа, и обрнуто, народ остаје веран Богу и Његовим заветима и обећањима посредством Исуса Навина. Слобода и храброст и Исуса Навина и његовог народа били су кључ којим су ушли у Обећану земљу. Двојица ухода које Исус Навин шаље у град Јерихон, уствари испитују јавно мнење код староседелаца – како до њих допиру вести о походу Израиља на њихову земљу. Јерихонска блудница Рава каже уходама да је народ веома уплашен, пун је стрепње и страха, срце им се растопило јер чују да долази слободан и храбар народ: “… растопи се срце наше, и ни у коме више нема јунаштва од страха од вас, јер је Господ Бог ваш, Бог горе на небу и доле на земљи” (ИНав 2:11) При прелазу реке Јордан, они испред народа носе ковчег завета као највећу светињу своју, вода се раздваја и они иду по сувој земљи (Исто, 3:14 и даље): “… и кад они што ношаху ковчег дођоше до Јордана, и свештеници носећи ковчег оквасише ноге своје на крају јер је Јордан пун преко обала својих… и устави се вода што тече одозго, и стаде у једну гомилу врло далеко,… а свештеници стајаху на суху усред Јордана, и сав Израиљ иђаше по суху, док сав народ не пређе преко Јордана” У спомен на ово чудо као плод слободе и храбрости и поверења према Богу, поставили су трајно обележје – дванаест каменова на месту где су прешли реку Јордан (Исто, 4:5-6). Овде су, исто тако, први пут у Обећаној земљи прославили празник Пасху. Ово је веома важан детаљ који говори о увођењу млађих поколења, која су рођена после изласка из Египта, у тајне вере и подсећања на свеколика дела Божија учињена народу. Најзад, Исусу Навину се у визији јавља “војвода војске Господње” са голим мачем у рукама (ИНав 5:13-15) и још му заповеда да изује обућу са ногу својих “јер место где стојиш је свето”. У православном предању и традицији реч је о Светом Архангелу Михаилу предводнику бестелесних небеских сила Господњих који невидљиво води народ кроз пустињу и уводи у Обећану земљу. Сврха јављања “војводе војске Господње” у овом преломном тренутку јесте охрабривање Исуса Навина за подухвате који ће уследити, како би надвладао сва могућа искушења којима ће бити изложен. Бројни су и други примери и плодови слободе и храбрости. Када су, рецимо, освајали град Јерихон строго су поштовали упутство Исуса Навина – шест дана по један пут обилазе град носећи ковчег завета, а седмог дана обилазе га седам пута, а затим трубе у трубе и вичу, град им се предаје без борбе. Свети Оци објашњавају опис ових појединости приликом чудесног освајања Јерихона као молитвени, богослужбени чин који врше свештеници и народ са ковчегом завета. Интересатно је да град нису освојили оружјем и војном тактиком, већ молитвом и мирним путем. Овај догађај је улио велики страх у староседеоце Палестине (6:27). И овом приликом до изражаја опет долази слобода и храброст. Господ је забранио Јеврејима да не узму ништа од ратног плена у освојеном Јерихону. Међутим, догодило се да је извесни Ахан прекршио ову заповест и узео нешто од проклетих ствари (узео је “један леп вавилонски плашт и двеста сикала сребра, и једну шипку злата од педесет сикала”). Показало се да овај лични Аханов грех је постао и свенародни грех. Наиме, приликом даљег освајања Обећане земље, односно мањег града који се зове Гај, Израиљци су претрпели велики пораз. Након Исусове дуге молитве испред ковчега завета, Господ му заповеда да истреби проклетог из своје средине. Ахан и дом његов, и све богатство његово је кажњено тако што су били каменовани и спаљени огњем. После овог догађаја град Гај је веома лако освојен (8:1-29). Освајајући град Гаваон и Веторон и друга места у непосредној близини Јерусалима, Исус Навин се нашао у изузетно тешкој ситуацији. Требало је победити неколико удружених владара. И овога пута Божија помоћ Исусу Навину – слободном и храбром, није изостала. У току битке код Гаваона на противнике је с неба падало камење (10:11). Али, догодило се још једно јединствено чудо. Како би коначно извојевали започету тешку битку и однели веома важну победу, на молитву Исуса Навина дан се продужио. Наиме, Исус се молио: Стани сунце над Гаваоном, и месече над долином Елонском. И стаде сунце и устави се месец док се не освети народ непријатељима својим” (Исто, 10: 12-13). Чудесно продужење дана и дневне светлости да се оконча битка код Веторона још је један доказ да је Господ заиста са онима који га из срца љубе. Писац књиге Исуса Навина као да посебно наглашава истинитост овог необичног чуда Божијег када каже: И није било таквог дана ни пре, ни после тога, у који је Господ слушао човечији глас. Јер, Господ се борио за Израиљ (ИНав 10:14). Након успешног освајања целе Обећане земље Исус Навин је земљу по областима поделио на дванаест племена. Тако се окончало насељавање земље коју им је Господ обећао као свом, пре свега верном и оданом, а изнад свега храбром и слободном народу. Сасвим при крају свог живота, попут Мојсеја и Исус Навин оставља свом народу последња упутства за даљи живот. Најпре их подсећа шта је све Господ учинио за њих, како их је избавио из свих искушења. Али им саветују да остану непоколебиво верни Богу: Зато укрепите се добро да држите и творите све што је написано у књизи закона Мојсејева, да не одступите од њега ни надесно ни налево. Да се не помешате с тим народима што су остали међу вама, и да не помињете имена богова њихових… него се држите Господа Бога свога, као што сте чинили до данас (ИНав 23:6-8). Највећа могућа опасност по духовно стање народа је било многобоштво и паганска вера преосталог локалног становништва у Обећаној земљи: свако мешање са њима, прихватање сујеверја, паганизма, врачања и гатања, означава духовну смрт и издају заповести: будите слободни и будите храбри! Ако се буду свом душом и срцем приљубљивали ка Господу, Његова помоћ им неће и даље изостати: Један човек између вас гониће хиљаду, јер Господ Бог ваш војује за вас, као што вам је рекао: пазите дакле добро да љубите Господа Бога свога (ИНав 23:9-11). Ако буду изгубили храброст и слободу, ако их опхрва страх и трепет, убрзо ће постати лак плен чак и оних који су слабији од њих. Зашто их Господ куша и испробава сталним искушењима и изазовима пагана који су поред њих и међу њима? Једноставно речено, да се духовно не забораве, задремају и духовно не заспе сном лењивим и отежалим. Поменути народи, иако малобројни, остали су им као подсетник, стални духовни будилник, јер им Исус Навин у својој последњој опоруци каже да ће им поменути народи “постати замка и мрежа, и бич боковима вашим, и трње очима вашим, док не изгинете на овој доброј земљи коју вам је дао Господ Бог ваш (ИНав 23: 13). Замка, трње, бич и мрежа, су стална опомена, Божија педагогија и стално подсећање, васпитавање да се увек у свакој ситуацији остане свој, духовно свестан и присебан, да не останемо поводљиви, лакоуми, превртљиви, недоследни и себи и вољи Божијој. Слично Апостол Павле за себе каже да му је Господ дао “жалац у месо” да га стално опомиње, да се не заборави и да се у себи не погорди, јер чим се погорди, преузнесе, одмах је духовно пао. Тако су и Свети Оци говорили да нам се искушења у животу управо због тога и дају, она нас увек проверавају, челиче и учвршћују у вери нади, и љубави према Богу и ближњима. Још је Ориген (3. Век) говорио да је за хришћане духовно најопасније мирно време, време када нема никаквих искушења. Управо тада смо, што можда изгледа апсурдно, највише подложни лаким искушењима. Књига Исуса Навина, интересатно је, завршава се великим збором који Исус држи са народом. У својој беседи којом им се последњи пут обраћа, он их укратко подсећа на сва доброчинства која им је Господ учинио. То их још више обавезује, њих и њихове потомке, да остану верни Господу - заветима и обећањима Његовим. Тражи од њих да се јасно определе да ли остају при датом завету, или не? Народ се изјашњава да остаје веран, “Господу Богу своме служићемо и глас његов слушаћемо” (ИНав 24:24). У крајњој мери слобода и храброст имају значење сободе и неустрашивости од греха, од робовања било чему и било коме у овом свету. На много места у Новом Завету ови појмови су обучени и конкретне приче и лако разумљиве поруке које Господ Христос говори обичном народу и којима разбија њихове недоумице и неспоразуме. Шаљући Апостоле у свет као своје изабране ученике и верне сведоке, Господ их најпре наоружава храброшћу и смелошћу – у крајњој мери слободом од свега и свих: Шаљем вас као овце међу вукове, будите мудри као змије и безазлени као голубови. Овце и вукови, змије и голубови, то је ред величин и однос снага. За овај свет апсурдно и неразумљиво, чак нелогично! Али, то је стварност Јеванђеља (Благовести), али и стварност овог света, и стварност крајњег исхода којим ће се завршити светска историјска драма као позорница човечанства. И пре крајњег исхода (Грци кажу есхатон – последње ствари и догађаји у вечном Царству Божијем), више пута се показало да су овце победиле вукове, а безазлени голубови лукаве змије. Да није тако, живот не би имао много смисла, не би било наде, зло би тријумфовало и коначно надвладало. Добро, истина, правда, стрпљење, честитост, понизност, скромност су главни стубови на којима почива и овај, макар и овакав свет, и ако се ова начела понекад слабо виде и чак и не назиру. У години обележавања Миланског едикта (313-2013), између осталог, не обележавамо ништа друго, него управо то, да су наизглед прости, неугледни и скромни Галилејски рибари победили атинску мудрост и римску државну снагу и поредак. Опет су овце победиле вукове (-символ Рима је вучица, повест о Ромулу и Рему), а голубови змије. Када се васкрсли Господ Христос јавља уплашеним Апостолима, Он им више пута говори: Не бојте се, ја сам, не плашите се! Занимљиву опаску има Свети Јован Златоусти (-красила га је храброст и смелост, јер је могао отворено царици Евдокији да укаже на грехе и пропусте, због којих је, на крају протеран и умро у прогонству) када говори о узвишености свештеничке над царском службом и за то наводи пример храм Светих Апостола који је саградио цар Константин Велики у Константинграду (за Словене, Цариград) у којем је и сахрањен 337. године, да су источно-ромејски цареви сахрањивани у самој припрати- при улазу у храм, а цариградски патријарси у самом храму. То показује, наставља даље Св. Златоуст, да су ипак “цареви били вратари галилејских рибара”, када је реч о духовном достојанству и поретку. Када, рецимо, читамо јеванђелски повест о Светом Јовану пророку и претечи Господњем да је он “пород пустиње”, да је одрастао далеко од људи, у самоћи, скромности и физичком сиромаштву за овај свет, схватамо уствари да је био као Анђео Божији слободан од овога света, слободан од људи, њихове зависти, пакости, ситничавости и злобе. Био је као Анђео, изнад свега тога, и за то је могао свима слободно и без страха да говори све, да их поучава, укорева, изобличава и отвара им духовне очи којима ће бити способни да препознају јединог “ослободитеља свих” Господа и Спаса нашега Исуса Христа. Неслободни и уплашени, људи су за Св. Јована били дезоријентисани и збуњени. Сви живе у страху, лежу и устају са страхом, дишу страхом и неизвесношћу шта ће им бити следећи страх и невоља. Зато је он као слободни Анђео (-доносилац радосних вести) који ничим није био заробљен и везан за овоземаљско, уливао народу веру, поверење, храброст и духовну слободу. Говорио им је чега да се плаше: греха, робовања било чему што је од овога света и да остану у слободи Божијој. Високи су хришћански идеали које је Св. Јован, не само достигао, већ по њима и живео. И не само он, већ многи монаси и подвижници у пустињама и пештерама, далеко од вреве и житејске заглушујуће галаме. Не ретко, у опису подвига преподобних који су цео свој живот и постојање уподобили савршеном идеалу слободе и духовне смелости (- на старом српском језику, дерзновеније или дрскост, али не у пејоративном смислу речи) да су они били највећи сиромаси који су својим сиромаштвом обогаћивали друге – оне који то нису били; или они, који ништа немају, а свима дају, и друге чине духовним богаташима! Свети Владика Николај (Велимировић), величајући скромност и слободу од везаности за овај свет каже да они који су везани (робови) добре кухиње, морају да имају и добру апотеку, да се лече од тешких последица добре хране. Подвижници су за стан имали пустињу покривену небеским сводом. Они који у пустињи немају обућу, ноге саме по себи постају им обућа, а немајући капу – покривало за главу, каже да глави постане удобнија пространа круна звезданог неба него ли тесна капа од вуне. И, на крају, као и на самом почетку, остаје да у себи и око себе негујемо и ширимо идеал храбрости и слободе. Кукавичлук, страх, робовање било чему и било коме, не сме бити део нас. Додуше, безнађе и страх се брзо шире и зацаре, а да то нисмо ни приметили. Отуда је стални позив на духовну будност, стражарење над самим собом, нешто у чему увек морамо бити и остати и друге нештедимице опомиwати. “Устани ти који спаваш, васкрснуће те Господ”, упозорава Св. Апостол Павле. Духовна дремљивост и поспаност су увек потенцијалне опасности за нешто друго и супротно од слободе и храбрости. Ако лекар хоће да обави сложенији хируршки захват, он болесника успава привремено, овога пута желећи му добро оздрављење. Нас духовно успављују да би нас потпуно обесхрабрили, искористили на бруталан начин и од нас учинили оно што ми нећемо и не желимо. Не дајмо се таквом сну и таквој духовној небризи и поспаности која је за нас веома опасна. То је начин на који наши непријатељи, уствари, владају над нама, а да би то успешније чинили демонски се служе наизглед хуманим методама и средствима. Отуда бдење, будност, присебност у сваком тренутку и у свакој ситуацији мора бити наш императив и начин живота. (закључак у коментару) View full Странице
×
×
  • Create New...