Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поново', 'поново', 'екуменизму', 'поново', 'екуменизму', 'ђуровић', 'зоран', 'ђуровић', 'екуменизму', 'зоран', 'поново', 'ђуровић', 'зоран', 'отац', 'екуменизму', 'поново', 'зоран', 'поново', 'екуменизму', 'ђуровић', 'поново', 'екуменизму', 'ђуровић', 'зоран', 'поново', 'екуменизму', 'ђуровић', 'зоран', 'високи дечани', 'дечани', 'манастир', 'питања', 'ота', 'екуменизму', 'отац', 'зоран' or 'ђуровић'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 550 results

  1. Задржаћемо се најприје на актуелним збивањима у Црној Гори. Дешавања у Црној Гори, чије сте Ви активни учесник, а тичу се спорног Закона о слободи вјероисповијести, покренули су далеко ширу реакцију, православног народа, али и других вјероисповијести. Какво је Ваше мишљење ко ће ту да попусти, власт у Црној Гори или црква? Црква неће попустити јер нема више шта да се попусти – власт отворено каже да њихова намјера јесте изградње неке нове ЦПЦ (очигледно да је и њима јасно да им се није исплатило вишедеценијско улагање у невладину организацију, а теолошким језиком речено секту окупљену око рашчињеног свештеника Мираша Дедејића). Дакле, Црква нема шта да попусти, јер власт жели да од Цркве направи цркву по својој мјери, а то аутоматски није Црква. Зашто то кажем? Најлакше је ствар илустровати на сљедећи начин: све канонске православне Цркве, а и неке које су тренутно у расколу (попут Македонске Православне Цркве) обиљежавају дан Св. Саве Српског. Просто: погледате богослужбене књиге. Или џепни календар: чак и поменута МПЦ у свом календару има празник Св. Саве Српског. Е сада, ако је за тренутну власт у Црној Гори „светосавље“ једнако „великосрпску агресију“, а Немањићи „окупатори Зете“ (што је историјски траги-комично јер су Немањићи управо из Зете), онда вам је јасно да Црква нема куда назад. Не може да пристане на такав пројекат власти. Власт је, опет, могла да контролише ситуацију, али је из неких њима знаних разлога одлучила да иде на све или ништа, највјероватније рачунајући на све. И то је била рационална рачуница. Бројали су своје гласаче, гледали реакције за друге битне ствари (језик, признање Косова итд) и рачунали на тај ниво реакције. Испоставило се да су прогријешили. Зашто су и даље толико упорни – то је друго питање. Има ту страха од вође. Има и калкулација: ако вођи пође по злу, није искључено да ће се неко појавити да „контролише ситуацију“ и буде „разуман“. Видјећемо. Да ли овај црквено-народни покрет у Црној Гори и солидарисање православног народа и изван Црне Горе, по Вашем мишљењу, плаши власти у ширем контексту? Осјећа се нека врста буђења народа, а незадовољсво људи није само црквеним темама. Не познајем довољно добро друштвену ситуацију у Хрватској и Словенији, али за све остале републике СФРЈ, а данашње квази-самосталне државе важи да су мала друштва заснована на клијентизму као облику друштвеног (не)уређења. Шта је основа клијентизма? Бивши комунисти, пресвучени у социјалисте или демократе, понекад са националистичким колором, понекад не, владају тиме што су један дио бивше друштвене имовине распродали или сами привативизовали, а један дио (обично телекомуникације и енергетски сектор, ако и владину управу) директно контролишу путем страначке олигархије. Народ у свим тим друштвима има приступа својим правима на рад само уколико гласа за владајућу структуру. Владајуће структуре зато немају идеологије у класичном смислу – оне су им апсолутно непотребне. Оне имају локалног кнеза, управљача тим привилегијама у име странке, вишу олигархију, једног сувереног вођу од чијег манипулативног талента зависи много (и који обично не трпи било кога ко би се уздигао до пријетње његовој власти). Политичке структуре затим немају државотворне и националне стратегије већ од ситуације до ситуације бране своје гласаче од понекад измишљених а понекад реалних пријетњи. Зашто овај дугачки увод? Зато што је суштински битан за ваше питање. ДПС је, попут свих владајућих странака, управо то. Они су рачунали да ће клијентизам да примора људе да у избору између Цркве и партије, бирају партију. Мало јасних пријетњи свима, мало изазивања осјећаја угрожености Црне Горе, мало пријетње на локалу. И не помаже. И ту је моменат у коме видим да су се моји пријатељи и познаници, функционери владјаућих политичких странака у Српској и Србији заиста забринули. Они, наравно, знају да њихове странке неће моћи да врше такав битан удар на идентитет људи у Српској и Србији. Али им је право чудо да постоје случајеви када клијентизам као начин друштвеног (не)уређења не функционише. Људи су се у Црној Гори ослободили, након деценија страха. И то сваку власт плаши. У Србији и Српској имате стварне патриоте и међу функционерима владајућих странака, али ми и они, помало забринуто, кажу. „Дарко, тешко је против власти“. Наравно. Али данашње власти никако да прочитају Малог Принца. Ако желиш да будеш краљ, можеш маштати да ти се звијезде покоравају, али од људи не смијеш тражити никада преко онога што су они спремни да учине за тебе. Иако раније није било значајније реакције ни по питању самосталности Црне Горе или признавању статуса Косова као независне државе, сада нам изгледа да власт у Црној Гори није очекивала овакву реакцију народа? Шта је била она искра у камену? Најприје, морамо да се присјетимо динамике политичког живота у та времена. Људи су били још потрошени у ратовима деведесетих, потрошени и у мјењањима политичких курсева, и у Србији и у Црној Гори, и ма шта да се десило, њима је само било битно да сјутра имају шта да поједу и да им нико не квари јутарњу кафу. Погледајте, међутим, ова „лица са улица и дјецу литија“, како рече о. Борис Брајовић. То је махом млад свијет. Клинци не желе да живе у тој сломљеној југословенској стварности. Они су одрасли у потпуно другачијем духу. Њих школа није ни образовала ни идеологизовала. Српство за њих није политички конструкт из СФРЈ, Мило Ђукановић прича језиком апаратчика из осамдесетих година, а њима је све то спрдња. Када на то додате генетику која се не може лако избрисати и вјековне молитве великих светитеља попут светог Василија Острошког и Светог Петра Цетињског, јасно вам је да се народ у Црној Гори никада није смио отписати. Да ли сматрате да је масовност литија резултат можда дистанцирања Митрополије и Епископског савјета од директнијег мијешања политике, и када је у питању власт у Србији, али и опозиција у Црној Гори? И да ли ова масовна реакција може имати политички епилог? За политички епилог ћемо видјети. Ту је проблем у томе да је ово онај случај политичког мијешања у црквене ствари, када Црква не може да наступи као странка, али мора да наступи као друштвено-политички чинилац. И ту је сва суштина. Црква мора да води рачуна о народу који јесте Црква те самим тим свачија, па и политичка помоћ је само средство да Црква-народ опстану. За политичке странке, власт је циљ, а све остало је средство, укључујући и Цркву. И ту се политичке партије, па и оне најбоље, разликују од Цркве. Ипак, као учесник литија морам да кажем да је већина политичких актера из Црне Горе сасвим примјерно реаговало на молбе од стране Цркве да се читава ствар не конвертује просто у политички скуп. Што се тиче власти у (другим) српским државама – оне имају могућност да ствар изнесу на дипломатском и другим нивоима. На самом почетку процеса, пријатељи блиски властима у Србији су ме увјервавали да се ствар неће радикализовати јер ће Србија повуће тихе, али одлучне потезе у корист Цркве. Волио бих да видим плодове тих потеза. Оно што свака власт ма гдје треба да види и зна јесте оно очигледно: народ више вјерује Цркви него вама. Црква је народ, народ је Црква. Па не манипулишите Црквом јер неће добро донијети никоме, а Црква ће знати шта и како да чини. Неколико црквених људи се у задње вријеме ипак издвојило када је у питању јавност. Прије свега, митрополит Амфилохије, али и ректор Цетињске богословије Гојко Перовић, чији ставови имају велики публицитет у јавности. Да ли је ипак овдје на главном удару митролопит Амфилохије који је имао доста оштре изјаве и о предсједнику Србије Вучићу и о предсједнику Црне Горе Ђукановићу? Ово су вам времена када један дан видимо таблоидне нападе на Митрополита, а онда сутра дан у интервјуу сам Митрополит каже да не види да се на њега врши хајка. Све нам је тиме рекао. Ни ја нисам присталица ма какве подјеле, макар и видио јасно да не раде сви у истом правцу и на исто добро. Опет: моменат је такав да немамо енергије да је трошимо на било коју унутрашњу зађевицу. Игнориши и иди даље. О Митрополиту и оцу Гојку свако може да стекне мишљење на основу њихових наступа и топлине, мудрости коју дају. Њих, иначе, тешко разумију само људи који имају већ готове пројекције од свијета, па само гледају да ли се „српство“ Митрополита и Гојка уклапа у његово или њено замишљено српство. Ја их понекад пријатељски коригујем када ми се чини да у жељи да на голубијим ногама приступе оном великом броју Црногораца који црногорство и српство доживљавају као ознаке државотворне традиције понекад забораве на онај народ који је схватио српство као шири, а црногорство као регионални идентитет. Међутим, схватам донекле и њихову позицију. Она је некоме у Србији углавном тешко замислива. У Црној Гори још увијек имате читав дијапазон односа између српства и црногорства, а као црквен човјек и Србин морате да учините све да Српска Православна Црква доље опстане и да се у њој здраво осјећају сви они који желе да буду њени вјерници, без обзира на коме од тих спекатара идентитета се налазили. На крају се и показало да такав приступ има смисла: данас су у литијама заједно и људи који су се изјашњавали на пописима и као Срби и као Црногорци, а само не они „Црногорци“ који су то само зато да не би били Срби. Какво је Ваше мишљење о томе да патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису позитивно одговорили на захтјев Епископског савјета да се одржи ванредни Сабор СПЦ? Јер ситуација у сваком случају није редовна. Ситуација није редовна, али ево видим најаве доласка Његове Светости на светосимеоновску литију у Подгорицу, па још уз Његово Блаженство Митрополита Онуфрија, предстојатеља (канонске) Украјинске Православне Цркве, живога светитеља, најближег по свему нашем патријарху Павлу. То ме радује. Мислим да постоји један порив у јерархији да се „сачека“, „види“, не би ли се како само по себи нешто ријешило. Тако старији људи генерално гледано реагују – а то може имати и добре и лоше стране и посљедице. Затим, могуће да су и друга раније отворена питања, за која се процјењивало да је боље да сачекају мајски сабор пресудила да ванредног сабора не буде. Како год, данас постоји само једна истина: народ. Народ зна и осјећа. Ми, свештеници, за нас је само питање како ће нас осјетити тај народ- Црква. Ако због наше спорости пропустимо да се одазовемо на позив народа-Цркве, сами смо себи криви. Дуго година сте били декан Богословског факултета у Фочи. Како коментаришете актуелно стање на Богословском факултету у Београду и, по многима, нелегалне одлуке коју доноси Савјет тог факултета, јер му се оспорава и легитимитет? Посебно у случају одлуке о „склањању“ владике Западноамеричког Максима као предавача са факултета. Ово је врло компликовано питање и опет не могу да дам одговор у пар реченица. Најприје, ја само донекле познајем ситуацију на ПБФ у Београду, а управо као професор и декан ПБФ Св. Василија Острошког, не желим да повриједим пријатеље који раде тамо. Видим да се ситуација довела до једне ужасавајуће нездравости. До једне осјетљивости унутар које су чак и моји позиви бившим пријатељима да се виде и да не руше односе и код једних и код других доживљавани као чинови непријатељства и издаје. Јер људи који данас ратују на ПБФ УБ али и преко ПБФ УБ и на другим пољима – то су најближи пријатељи и сарадници до прије неколико година. Међутим, када је „пукла тиква“, све се изврнуло наопачке и сада смао видимо ту типичну малоазијску, оријенталну жељу да се бивши пријатељ уништи (увијек се сјетим Турске из 2008.године када су нам ергдоганисти на сваком ћошку хвалили Фетулаха Гулена). Ту човјек нема шта да каже, већ само да се помоли. Сложио бих се, међутим, да та ситуација треба да нас опомене не неколико систематских грешака које смо дозволили у посљедњих пар година. Најприје, све што се данас дешава на ПБФ УБ и око њега, по природи ствари се поставља као ствар читаве СПЦ. Зашто? Као што рекох, у питању је, на жалост, обрачун међу бившим пријатељима. Такође, једна нестандардна ситуација која, да њени актери са обје стране припадају једној Цркви унутар Цркве, једном кругу који је толико концентрисао пажњу црквене јавности на себе у посљедњих 30 година (не без заслуга), да данас напросто свједочимо наличје те пажње. Добро би било да све што се дешава, ипак, изроди темељније одговоре на питања која су стварно важна: какав и иначе треба да је однос Цркве и државе? Чему служе богословски факултети, која је њихова сврха? Да ли да производимо литургијске техничаре, менаџере парохија или теолошке астро-физичаре? Заиста: какав је однос теологије, што значи црквене вјере и науке као такве, а нарочито теорије еволуције? Да ли људи могу да обављају неколико функција које изискују цијелога човјека (рецимо: да буду епархијски архијереји или секретари епархија и истовремено професори на ПБФ)? На сва та питања треба дати јасне, нијансиране, али једнозначне одговоре. Дакле, не идеолошке и двосмислене, него фино подешене али тачне. Јер тренутно је немогуће било шта рећи. Ситуациони морал – све може ако је ситуација таква да то мени одговара – најдеструктивнија је ствар за Цркву. Зато ми се чини да до постављања тог свеопштег оквира сваки је конкретан одговор само навијачки поклич и као такав – а од њих немају користи чак ни они којима се кличе. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Зоран Ђуровић: Куросава међ' српским владикама Акира Куросава је пре дуплих изештаја са саборâ наше помесне Цркве направио ремек-дело Рашомон, где сваки од протагониста прича своју причу и свака од њих се разликује. Свако прича причу онако како је сам доживео тај исти догађај, желећи тиме да оног другог увери у истину коју говори. На званични извештај са мајског Сабора СПЦ текуће године, појави се и друго приопћење, које је први потписао митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Сада смо добили и два извештаја са седнице Епископског Савета СПЦ у Северној, Средњој и Јужној Америци, одржане у Чикагу, 7. децембра 2019. Привешћу оба извештаја. Први је мој превод текста који су писали епископи Лонгин и Максим (за њих је званични језик енглески, па се не труде да нам дају текст на српском; оригинал овде), а други је епископа Митрофана (овде). 1) САОПШТЕЊЕ ЦЕНТРАЛНОГ ЦРКВЕНОГ САВЕТА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У СЕВЕРНОЈ, СРЕДЊОЈ И ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ Централни Савет Српске Православне Цркве у Северној, Централној и Јужној Америци, који представља свих пет српских православних епархија на овим територијама, састао се у катедрали Светог Васкрсења у Чикагу 6-7, децембра 2019. Наш састанак је почео Светом Литургијом коју је предводио Његово Преосвештенство Епископ Кирило Буенос Аирески и Јужне и Централне Америке. Тиме смо поново потврдили наше јединство у Христу и са пуноћом Српске Православне Цркве. Савет је размотрио и одлучио о многим питањима важним за живот и функционисање наше Свете Цркве. Савет је био извештен од наших епископа да је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одредио да се укину одређене одлуке Црквеног Сабора одржаног у јулу, а које се тичу територијалног ограничења садашњег устројства, и да се Црквени Сабор који би укључивао свих пет епархија сазове почетком следеће године. Наши епископи су известили Савет да ће Епископски Савет извршити све директиве Синода. Централни Савет је примио ове информације и чека сазивање Сабора од стране Епископског Савета за 29. фебруар. Одлучујући о буџету Централне Цркве за наредну годину, Савет је поновио своју финансијску и моралну подршку раду Теолошке школе Свети Сава, смештене у манастиру Нова Грачаница. Од наших епископа се тражило да именују Веће Поверења које ће сарађивати са нашим епископима, дајући препоруке за побољшање и развој школе. Црквени спољни правни савет САД-а одржао је презентацију у вези савета који су дали 2017., који се тиче корпоративне структуре за епархију и преименовања и понудио је низ опција и препорука за осигурање поштовања свих законских захтева. Оне су узете у брижљиво разматрање. Централни Савет је са великом забринутошћу констатовао постојање концентрисаних напада на наше епископе, и преко њих на нашу Свету Цркву, који су вођени на интернету и путем друштвених медија. Знамо да су напади, који приписују нечасне мотиве и проблематичне правне методе нашим епископима, у ствари лажни и сасвим неутемељени. Савет даје наново пуну подршку и поверење нашим епископима и целокупном Епископском Савету, и тражи од наших верника да те нападе одбаце као лажи, као што то они и јесу. Чикаго, 7. децембра 2019 За време овог светог Божићног Поста молимо се за Његову Светост, нашег Патријарха Иринеја, за јерархију, свештенство, монаштво и све вернике Српске Православне Цркве, као и за снагу и благодат од Новорођеног Спаситеља да наставе светим путем Св. Саве. 2) ЕПИСКОПСКИ САВЕТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ У СЕВЕРНОЈ, СРЕДЊОЈ И ЈУЖНОЈ АМЕРИЦИ 6. децембра/23. новембра 2019. године У Чикагу Свој богоданој Црквеној пуноћи Српског православног Народа у Северној, Средњој и Јужној Америци По благодати и дару Светога и Животворнога Духа, чувајући благообразност и свештени поредак (1Кор 14,40) Цркве Христове, а на основу одлуке Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве (Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године), и у духу налога Епископског савета (Еп.сав. Бр. 11 од 5. децембра 2019. године), Епископи чланови Епископског савета за Северну, Средњу и Јужну Америку имају част да саопште да усвајају одлуку Светог Архијерејског Синода која гласи: „Ставити ван снаге све одлуке Црквеног сабора Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци…. које се тичу устројства српских православних епархија на том подручју“ (Бр. 995 и 1009/зап. 638 од 25. септембра 2019. године). Сложивши се са овом одлуком Светог Архијерејског Синода, Епископски савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци, саопштава да је нашој Светосавској Цркви јединство важније од свега другог те сазива ванредни Црквени сабор за 29. фебруар 2020. године у Клирвотеру, Флорида, који ће извршити одлуку Светог Архијерејског Синода. Тако је оно што је зависило од богољубивих епископа учињено, а преостало се односи на вас да пројавите сложну и сагласну љубав према Господу, чиме ће се пројавити и ваша искрена љубав према нашој Светосавској Цркви. Епископски Савет Српске Православне Цркве у Северној, Средњој и Јужној Америци ОСВРТ НА РАЗЛИЧИТЕ ИЗВЕШТАЈЕ Ваља најпре приметити да је Митрофанов извештај ранији (6. дец.), док је Лонгин-Максим каснији (7. дец.). Испада да Л-М коригују Митрофанов извештај, односно да је Митр. независан. Митр. је лојалан Синоду, док у Л-М имамо муљање. Л-М вели: „Савет је био извештен од наших епископа да је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве одредио да се укину одређене одлуке (certain decisions) Црквеног Сабора одржаног у јулу“. У Митр. се јасно понавља синодска одлука: „Ставити ван снаге све одлуке“. Сасвим је јасно да је Л-М за америчку публику и да покушава да релативизује речено од Синода. Синод је тражио још 25. септ. да се сазове ванредни Сабор, док је Лонгин то одбио 19 нов. сазивајући само састанак Епископског Савета за Северну, Средњу и Јужну Америку, а за 6. и 7. децембар састанак Централног Црквеног Савета. Синод на то пролонгирање (није игра речи) понавља захтев за Сабором 25. нов. не пристајући на Лонгинове игре без граница. Иначе, Лонгин и Максим су сво време дезинформисали црквену јавност да није било никаквих промена, да за све имају покриће и сагласност Сабора и Синода СПЦ, а сада су спиновали преко несвесних борбаша за неверу да су имали ту сагласност, и објављено је несрећно срочено (да се благо изразим, јер смо имали и случај позивног писма Јустина Жичког које је Патријарх – верујући у здраву памет српског епископа – потписао, за позив на прославу рукоположења Светог Саве) писмо еп. Јована шумадијског (овде). Но ни из тог несрећног писма не произилази оно што се десило на терену, а то је да су променили име још пре две године. Зашто? С чијим допуштењем? Из ког разлога? Питао се неко: „Ко је крив што је Устав 'усвојен' без дозволе Сабора и Синода у Бг? Ко је крив што се у Уству не помиње Спц и Патријарх у Београду? Шта тачно значи Максимово саопштење да ће он да саслужује са свима са којима је до сада саслуживао, без обзира на став Сабора у Београду? Да ли то значи ако Спц прекине општење са турским патријархом Вартоломејем да се то не односи на Максима?“. Из Л-М не знамо ни да ли је Сабор на крају сазван! „Централни Савет је примио ове информације и чека сазивање Сабора од стране Епископског Савета за 29. фебруар (The Central Council received this information and awaits the calling of the Sabor by the Episcopal Council for February 29)“. Ово је врхунац апсурда, јер исти Савет од себе очекује да се посаветује сам са собом, а онда да донесе одлуку о седници о саветовању и тако у круг. Савет се већ био састао и могли су да донесу одлуку, а не да пишу ове бесмислице. Код Митр. је све јасно: „Епископски савет... саопштава да је нашој Светосавској Цркви јединство важније од свега другог те сазива ванредни Црквени сабор за 29. фебруар 2020. године у Клирвотеру, Флорида, који ће извршити одлуку Светог Архијерејског Синода“. Питање је да ли је то Митрофанова „истина“? Знамо да је било свађе између њега и Лонгина. Подсећам на дуплу игру Лонгина и Иринеја, јер Лонгин у свом акту вели: „На тим састанцима [о којима сада пишем] ће се приступити извршењу одлука Светог Архијерејског Синода“. Иринеј: „Седнице поменутих тела су сазване ради имплеметација одлукâ Светог Архијерејског Синода“. Зашто одлуке већ нису донешене, јер ни претходне нису донешене на Сабору? Неко вели, да би се Сабор поставио као ауторитет и да би се обнародовало шта су пучисти урадили. Наиме, и сами пучисти су своје потезе правдали потврдом сабора који су летос држали, али тада није било никаквог гласања о овим одлукама. Пучисти су гледали да на сваки начин не дође до Сабора, правдајући то великим трошковима, а у бази прилепљујући те трошкове Синоду и окрећући тако делегате против истог. Сабор су сазвали (ако јесу) за 29. феб., што је последњи дан пред истек рока који им је Синод дао, а то је 1. март. Не постоји никакав позитиван рационалан разлог за тај датум, него показује само како се спрдају са Синодом. Очекују да ће до тада врбовати још неке истомишљенике, а у ствари се надају пропасти Сабора, јер ће људи одбити да дођу. Наиме, тада је Long Weekend и људи ће ићи другде или бити у кругу породице, а почиње и пост. Даље, Сабор је сазван у Клирвотеру, Флорида, што је далеко од Чикага где је концентрација Срба и трошкови које чланови морају да сносе су огромни. Такође се састанак планира у цркви где је била промоција књиге Гејл Волшек, заступнице дарвинизма и геј права, а Максим је био организатор тога. Он јој је и публиковао књигу, а надам се да је Атанасије Јевтић добио потписан примерак. Никакву одговорност за датум и место немају Митрофан и Кирило. Они су мањина. Јако ружна епизода је била ругање Максимово на рачун Кирила коме су (његовој епархији) САД епархије дужне да дотирају одређену суму, што је још у Амфилохијево време било установљено. То је мисионарска епархија, али се зна да сит гладноме не верује, мада може да му се и не руга барем. Максиму је пак битно да иде наоколо и да се хвали како је још увек професор на ПБФ... Сасвим су гратис жалопојке Л-М, али и Добријевића (овде), како их неки злонамерници гоне по медијима и друштвеним мрежама, јер су они дужни да објасне и зашто их „гони зли“ Синод и зашто им је поништио све одлуке. Г. Давид је рекао владикама да „хоћете да нас завадите са Синодом и са СПЦ“. И то је тачно. Американци су мајстори у замени теза. Већ годинамо бивамо бомбардовани спиновима и лажима који су финансирани из ових кругова, а бачка епархија доби и спор против Блица (овде), мада то може да изгледа као Пирова победа, али је битна као зарез на стаблу дрвета. Највећи проблем овде је прегистрација коју је тројац извршио, тако да су власништва црквеношколских парохија и других тела постала епархијска, и регистрована су као The one person corporation, што значи да могу да пређу код кога им драго. Добар текст о томе написа Каргановић (овде). Патријарх Вартоломеј у мају долази у САД. Да ли ће српске владике из САД доћи на мајски Сабор у Београд? Зоран Ђуровић Рим, 10.12.2019 View full Странице
  3. Већ неколико дана отац Предраг Поповић, који служи у Великој Плани при Цркви Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, пешачи ка Острогу. Са њим путују и Иван Тупајић и Иван Ћирковић, као и Јелица Павловић и Мирослав Ојданић који им представљају логистичку подршку. За своје путешествије спремали су се више од месец дана и на свом путу ка Острогу сутра ће посетити манастир Милешеву. Ова група кренула је у молитвени ход 9. фебруара, а тренутно се налазе у Мрчајевцима. Извор: Србија данас
  4. Помаже Бог! Добро дошли на Православни мисионарски форум ЖИВЕ РЕЧИ УТЕХЕ. Форум ради у оквиру Православне интернет презентације Храма Светог Јакова, брата Господњег.Сва питања у вези форума можете постављати модераторима форума на овој поруци или постављати теме у вези форума на подфоруму Наш форум.Хвала.
  5. Његова Свесветост васељенски патријарх Вартоломеј изразио је наду и жељу да ће се Богословска академија на Халки, затворена пре 49 година, ускоро поново отворити ради школовања свештенства. Ово је Свјатејши поменуо у говору на свечаности поводом годишњице ове школе, 6. фебруара 2020, када се по новом датуму прославља Свети Фотије Велики, патријарх цариградски и оснивач манастира Свете Тројице на Халки у којем се налази Академија. Претходно је Патријарх одслужио Литургију у манастирском католикону (манастирској саборној цркви). Васељенски Патријарх је рекао да је „ово 49. година како је Академија неправедно присилно затворена. Ми се упорно боримо да се она поново отвори. Уверени смо да долази дан када ће се звоно Академије на Халки поново огласити.“ Свјатејши је додао да ће тако Велика Црква бити у могућности да школује персонал који ће преузети крст и обављати многостране послове Мајке Цркве. Патријарх је такође споменуо да ће се предузети темељита обнова ове Академије. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу. Повезане вести: Седма воштаница оцу Луки (Анићу) Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине. Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“. Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа: „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“, говорио је отац Лука. Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне! Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Danas, 5. februar 2020. „Patriotski naučnici“ satanizuju protivnike Zoran Radovanović Prošla su već dva meseca od kada je, poslednjeg novembarskog dana, u Kosovskoj Mitrovici održan Prvi srpski lekarski kongres o posledicama NATO bombardovanja, a u javnosti još uvek odzvanjaju poruke s tog skupa. Razlog produženog eho efekta je njihova verbalna zapaljivost. Ona je pojačana odsustvom disonantnih tonova, kao posledicom ograničenja kriterijuma pozivanja samo na istomišljenike. Tako je lako „utvrđeno“ i kao najcitiranija poruka Kongresa preneto da je tokom 2019, čak i pre nego što se završila, od raka u Srbiji obolelo 58.000 ljudi. S takvim odnosom prema istini, učesnici su mogli navedenom broju da dodaju još po neku nulu. Metod koji su koristili odgovarao bi računanju broja đaka u školi povlačenjem recke za svakog ko prođe hodnikom. Inače, stručnjaci okrenuti realnosti znaju da je merodavan Registar za rak, da odgovorno i savesno prikupljanje podataka dugo traje i da je tek nedavno ustanovljeno da je broj obolelih od raka u Centralnoj Srbiji i Vojvodini 2016. godine malo premašio 40.000. Ponovljena je ranije često navođena izmišljotina da je broj obolelih od raka krvi i krvotvornih organa naglo skočio 2006. godine, mada je iz stručnih krugova argumentovano dokumentovano da je ovih malignih tumora te godine bilo čak nešto manje nego prethodne godine. Provučena je, opet bez ikakve materijalne osnove, konstatacija kako se među decom iznenada pojavljaju tumori karakteristični za odrasle osobe, te da, navodno, svojim tokom odudaraju od svih očekivanja. Lako dokaziva istina je da dečji onkolozi odriču postojanje takvih promena, te da podaci jasno ukazuju da rak dece uzrasta 0-14 godina u Srbiji učestvuje sa 0,65 odsto u obolevanju, a sa 0,15 odsto u ukupnom umiranju od raka. Ti procenti odgovaraju stanju u drugim zemljama ili su čak niži nego drugde. Pošto je „utvrđena“ nepostojeća epidemija raka, prešlo se na otkrivanje njenog uzroka. U skladu sa već oprobanim scenarijem, kao glavni krivac označen je osiromašeni uranijum (OU). Po tom, čak i za radikalne političare neuobičajeno autarkičnom viđenju stvarnosti, Srbija se doživljava kao jedina merodavna sredina u kojoj se može sagledati uticaj OU na ljudsko zdravlje. Potpuno se ignorišu najautoritativnije naučne ustanove u svetu, posebno Međunarodna agencija za izučavanje raka, po kojoj uranijum, čak i ako je obogaćen, nije svrstan među preko 500 sigurnih, verovatnih, pa čak ni mogućih kancerogena. Te klasifikacije drži se, inače, ceo svet. Ide se još dalje, pa se do besmisla preuveličava efekat desetak tona OU palih na našu bivšu saveznu državu, od toga 90 odsto na KiM. Jedna tona OU, koliko je pogodilo Centralnu Srbiju, ugrađena je u krila samo jednog aviona tipa Boeing 747-100 radi balansiranja. Tolika količina OU nađe se u zemljištu koje uzore traktor za dan-dva, a više od toga baci se po našim njivama sa veštačkim đubrivom svake sezone. Otuda se naglasak stavlja na onih 10 odsto uranijumskih metaka koji su pogodili čvrste ciljeve i usled eksplozije dospeli u vazduh. U Centralnoj Srbiji se oko 100 kg OU na taj način pretvorilo u aerosol. Dovođenju u realne okvire opet će pomoći jedno poređenje: kada je 1992. avion pogodio dve 11-spratnice u amsterdamskom predgrađu, isparilo je oko 150 kg OU, ali su holandske zdravstvene vlasti ocenile da za preživele stanare ne postoji nikakav rizik od OU. Tamo su, dakle, bezbedne komšije koje su se nadisale OU iz susednih stanova odnetih u vazduh, a kod nas se, stotinama kilometara od Pčinjskog okruga i KiM, navodno masovno umire iz istog razloga!? Vrhunac cinizma je što učesnici skupa u Kosovskoj Mitrovici, napadno odbojni prema naučnoj stvarnosti, nastavljaju da šalju poruku kako „cela ova priča mora da bude apsolutno oslobođena politike“. Nažalost, njihove očne kapke čvrsto stiska upravo politikantska obojenost. Iz takvog svetonazora proizišla retorika, zasnovana na podozrivosti prema zapadu, proširena je i na navodnu opasnost od uvoznih vakcina. Razumljivo je što „patriotski naučnici“ (koji, da budemo jasni, diskredituju i patriotizam i nauku) u odsustvu argumenata pribegavaju satanizaciji protivnika. Zastupnici činjenica i naučnih saznanja bivaju proglašavani NATO agentima i farmakomafijaškim plaćenicima u najcrnjem ždanovljevskom maniru (reč je o birokrati, a ne vojskovođi Ždanovu). Na njih se još samo ne bacaju kletve. O rezultatima takve „naučne razmene mišljenja“ mogu da svedočim iz ličnog iskustva. Krajem prošle godine, na nasilno prekinutom zasedanju Suda časti Lekarske komore zbog antivakcinaške aktivnosti šikanirala me je, uz po neki bubotak, grupa poluuniformisanih ljudi sa bedževima na nekom istočnoslovenskom jeziku. Jednog od prethodnih dana, pred predavanje u Nišu o raku i njegovim uzrocima, obavešten sam da ne brinem, jer je u sali policajac u civilu, a ispred zgrade su uniformisana lica. Završavam ovaj tekst, u utorak po podne, pred polazak na promociju knjige „Grip“ u Kolarcu, a treba da budem srećan što o bezbednosti učesnika brine policija, kao o skupu povišenog rizika. Nije zato čudno što je u Srbiji malo javno deklarisanih boraca ne samo za naučnu istinu, već i za argumentovanu naučnu polemiku. Malo gde u svetu, a nigde u Evropi, ljude koji se strogo drže naučne literature ne proganjaju ostrašćeni sledbenici neke, ma kakve ideologije. Nisu krive te zavedene kavgadžije spremne na fizički obračun, već stručnjaci koji ih koriste kao džarač radi svojih interesa.
  8. Јављење светаца у есхатолошким телима Уводна реч По појављивању мог текста, Св. Јефрем Сирин: Када душа иде у Рај?[1], отац архимандрит, Сава Јањић, написао је један дужи коментар[2] који се може сматрати и самосталним краћим текстом. Никада се не може довољно нагласити његова господственост у дијалогу, јер је то врлина која се код нас готово изгубила, али ни похвалити проницљивост. Генерална напомена је да међу нашим теологијама нема неке суштинске разлике и да ја моје решење проблема, које је слично оном од, недавно упокојеног у Господу, о. Томаса Хопка, видим у екстравагантнијем предлогу одговора који сам понудио, и да ако се наше интенције схвате на прави начин никако не може да се размишља о њима у кључу ортодоксности или хетеродосије. Ниједно од два решења не укида култ светаца или заупокојене службе или пак пориче телесно васкрсење из мртвих које се има збити на крају времена. Овај пак текст ваља читати у светлу једног покушаја мислити са Оцима. Општа разматрања Жао ми је што мог доктората на српском још увек нема, јер сам на неких педесетак страна расправљао о Августиновом концепту времена и вечности, о протологији и есхатологији, а да сам натукнице за ово решење добио управо од њега, иако је он био заступник најприхваћеније тезе у хришћанском свету, да душа, било добра ило лоша преживљава после смрти тела. Дакле, моје решење се као такво не може наћи у Хипончевом опусу, али модели које сам разрадио су итекако присутни. Теологија није папагајско понављање једном пренетих ствари него креативан приступ њима. Још је код Оригена то било не само допуштено него препоручивано: да се духови позваних за теолошку спекулацију баве питањима која нам на јасан начин нису пренета Писмом и црквеним предањем. У рефлексијама о времену, Аг (за Августин) је превазишао целу античку мисао, како вели Бертран Расел. Само са Аг хришћанство ће рећи да је време твар. После ће то постати аксиом, али ће се заборавити ко је његов отац. Зато Аг спекулација не може да се објасни кроз хеленску мисао. Буквално ће он вриснути: Circuitus illi jam explosi sunt (De Civitate Dei, 12, 20, 4)! Аг говори о линеарном времену и то о. Сава преноси. Но, проблем види у другом: „У том контексту догађај Парусије игра кључну улогу и мислим да тешко можемо говорити о сапостојању времена после Парусије и овог историјског времена у коме живимо... Када ово питање посматрамо из ограничене перспективе времена овога света… наравно да је немогуће повезати став о. Томаса Хопка да нам се светитељи могу јавити већ у прослављеном телу пре свеопштег Васкрсења. Морали бисмо у том случају да прихватимо чињеницу да сапостоје две димензије времена овог нашег и времена након Парусије. У томе је суштина проблема... Кључно полазиште за размишљањена ову тему јесте да све што је створено остаје у димензијама времена и не може да изађе из њега па чак и када само време буде преображено у Парусији и постане ὁ αἰών ὁ ἐρχόμενος (долазећи век Лк. 18, 30)“. Ако ја добро разумем о. Саву, он тврди да ми сада живимо у затвореном систему који је описан временско-просторним координатама. Такав систем би био одсечен од свега што би евентуално и постојало ван њега. То наглашава и тврдњом да се не може изаћи из димензије времена, чак и када оно буде преображено у Парусији. Дакле, Јањић вели да је историјска димензија сама за себе, да је не прожима никаква друга, а да есхатолошко, парусијско време је ствар која је резервисана за други систем, онај који ће тек настати и, према томе, сада не постоји. Промишљање бих започео са Исповедником, да не бих гушио са Аг, и још у старту одбио благочестиве источне душе. У Quaestiones et dubia 121, CCSG 10, p. 89, Максим примећује: „Шта значи стих из Псалма 104 (Пс 104, 25): уклони своје срце од мржње према свом народу? Бог не само да зна ствари пре свих векова, јер су оне у њему у пуној истини, чак иако све саме ствари, како оне које јесу тако и они које ће бити, нису ушле у сопствено постојање у истом моменту када их је он познао, него је свака ушла у своје време (наиме, није могуће, да бесконачно и коначне ствари буду заједно). Стога Бог зна и крај сваке ствари у складу са њеним кретањем. У ствари, нема времена ни вечност, које би се ставило између Бога и пресекло то знање; у Богу не постоји ништа ново, већ су све будуће ствари у њему, утолико што су присутне у њему. Напротив времена и векови показују, не Богу, него нама, ствари које су у Богу, а када видимо да Бог даје постојање нечему, не смемо мислити да је онда почео да га познаје“. Логоси монадички препостоје у Богу (Одговори Таласију 60, 625А). Стога се у контемплацији може видити Логос у логосима; ми, са друге стране, вечно присуство Логоса у логосима можемо опазити у овом просторно-временском свету у христолошком смислу; само на крају то опажање може да се егзистенцијално реализује, јер су „логоси продрли дефинитивно у Богу у својој суштини“. У Богу су, како бих ја читао Максима, све димензије временског преклопљене. Он је носилац „збира свих историја“. Другим речима, за Бога је све актуелно. За нас није; али то наше актуелно не би могло да постоји да му Бог не даје биће. Дакле, димензија вечног, енергија Бога држи овај свет у постојању без да ми морамо из те чињенице да исповедамо пантеизам. То је опасност коју Јањић слути: „Усудио бих се рећи да то значи да време неће нестати након другог доласка Господњег, али се неће претворити ни у ону надвремену вечност у којој постоји само Бог, јер би у том случају творевина сама постала Бог по природи. Наше спасење и живот вечни јесте у томе да учествујемо у божанској природи у Христу (тј. да постанемо причасници Божанске природе κοινωνονοί Θείας φύσεως 2 Пет 1.4) тј. богови по благодати, а не да се растворимо као творевина у заједници са Богом и постанемо богови по природи. После Парусије време постоји на други начин али мора да постоји јер постоји и даље твар. Оно је само другачијег карактера и зовемо га условно вечност“. Међутим, ја не видим ову опасност ако размишљамо са Максимом. Постоје два реда стварности, али који су прожети међусобно и овај нижи, наш, историјски, овиси о оном другом. Тај божански је динамис овог нашег. Истина ствари је у Богу, а она се идентификује са актуелношћу. Једнако су присутна промишљања, одржавање у бићу и оствареност тог бића у Богу. Бог нема историје. Ми имамо историју јер се крећемо кроз време и то брзином која је мерљива. Бог стоји јер се бесконачно брзо креће. Због тога је свудаприсутан, „све испуњаваш“... Сигурно о. Сави не пада на памет да подржава некакву деистичку причу. Но, очигледно је да наша димензија бива насилована од оне друге, вишње. Вечност улази у време. Вечни је усвојио времено, умро у њему јер је времено подложно смрти да би нас увео у вечно. Есхатолошко Царство небеско „сада“ постоји. Наравно да „сада“ постоји за Бога. Али оно постоји и у сваком нашем „сада“, преклапа се са њим, јер је Бог с нама. Није Исус посла васкрсења рекао да је Бог Бог живих, а не мртвих. Праоци су били живи за њега, и то сигурно не као душе, јер борављење у Ш'олу није живот. Бог који држи овај свет није неки бог који треба тек да се оствари, да његово славно Тело тек треба да обухвати све од века свете људе и анђеле. Он је пре Аврама. Али и са Аврамом и свима који учествују у мистичкој гозби. Ми о овим проблемима не можемо да размишљамо као да есхатолошког Христа нема. Оваплоћење и Вазнесење су алфа и омега. Мислим да не можемо никако да објаснимо наше реално учествовање у смрти и васкрсењу Исусовом ако то не видимо као есхатолошки (а-темпорални) догађај. Но, пре тога, око опасности на коју указује о. Сава. Овде се срећемо са проблемом месалијанства о коме сам у контексту паламизма писао на другом месту. Расправљао сам о једном одломку из Симеона Солунског, његовог Дијалога.[3] Св. Симеон Солунски Он почињање од Духа и одредио га је као централну Личност због тога што се божанске енергије приопштавају створењу преко њега. Но, иако све преко Духа бива екстериоризовано, благодати су заједничке Тројици (тиме се не нарушава монотеизам, како би хтели антипаламити), и оне се дају твари, и зато су атеисти „они који не прослављају енергије Тројице, или изјављују да се ове требају називати створеним енергијама; а ако је у нама створено, шта имамо више од тога?“. Паламитски аргумент следи стару атанасијевско-василијевску логику: Дух је божанствен јер нас приводи Богу; ако би био нешто створено, најпре би он требало да се обожи па да друге сједини са Богом. Сједињење са Богом преко тварног увек би било посредно, односно не би било „право“. Ове идеје су се артикулисале у полемици између Паламе и Варлаама. Најпре је Варлаам усмено оптужио исихасте да практикују месалијанизам, односно да тврде да виде самог Бога и да се сједињују са њиме, а онда је у другој Тријади Палама отворено поменуо његово име и критиковао га, да би Варлаам одговорио са Κατὰ μασσαλιανῶν, а Палама са трећом Тријадом. У игру је ушао појам природе а оптужбе за месалијанизам су постале реципрочне. Наиме, механизам етикетирања је увек био плодоносан. Сада, да бисмо разумели Симеона, морамо видети Паламин текст који овај само разрађује. Палама упозорава да ако неко поистовећује са месалијанцима и двобошцима оне који благодат Божију називају нествореном и личном, постаје богоборац: „Ко каже да се може доћи до савршеног сједињења са Богом преко имитације и природне предиспозиције, без обожујуће благодати Духа... и ко тврди да је обожујућа Божија благодат стање рационалне природе изазвано само имитацијом... нека зна да је несвесно пао у грешку месалијанаца. У ствари, обожени ће нужно бити бог по природи, ако се обожење догоди по природној сили и ако се по својој природи налази у границама природе“ (Hagioriticus Tomus, PG 150, 1229AD). Ми, захваљујући лепом обичају паљења књига, не знамо да ли је ово Варлаам и стварно тврдио, али је за веровати да је Палама и консеквентно развио оно што је имплицитно било у противниковој глави, али само једну страну његовог мишљења. Наиме, Варлаам је као и Палама тврдио да је божанска суштина, усија, природа, недоступна створеном. Онда је тешко замислити да је он могао подржавати бесмислену тезу како је човек божанствен по природи. То је аргумент који паламити приписују својим противницима: ако се остаје стално у релацији тварно-тварно, онда човек никада неће моћи ући у божанску сферу, а како то антипаламити не допуштају, него тврде да је есхатолошки човек у реалној заједници са Богом, онда прикривено заступају став да је он по природи бог. То сада Симеон приписује антипаламитима, јер ако имамо божанску природу, бићемо божанске ипостаси и ми и „други богољуди као Христос“. Ако је пак благодат створена, наставља Симеон, како ћемо имати Бога у и са нама (PG 155, 160C); захваљујући тој благодати сада назиремо Бога а у будућем дану ћемо га видети лицем у лице, као што је и Стефан видео светлост (= благодат, 161А-D); једна је тројична божанственост која нам се преко енергије Духа саопштава и преко које ми постајемо богови (164C), као што се и анђели који учествују у светлости називају друга светлост (164D-165А). Наиме „ми примамо дар и благодат Свете Тројице, а не природу, нити ипостаси, нити једну од три ипостаси (168B)”. Да не дужим, реченица: Због тога верујемо да ћемо учествовати у дару и благодати Божијој која из њега проистиче, а не у суштини (оὐ τῆς oὐσίας), како сматрају безбожни месалијанци и богомили, се природно уклапа у овај полемички контекст. Месалијанци, које су свагда ови противници призивали на сцену, су били ти који су наследили гностичко-манихејски дуализам, односно учење о природама, тако да по овој линији је сасвим недискутабилно тврдити како месалијанци сматрају да у човеку постоји божанска искра (божанствена по природи). То је моменат који ни Палама ни Варлаам не доводе у питање, само што Варлаам тврди да је Палама месалијанац јер говори о виђењу Бога какав јесте и о сједињењу са божанском природом (енергијама), док Палама вели да је Варлаам месалијанац јер говори о учествовању у божанској природи, а не са оним што би било „око“ ње, тј. енергијама. Симеон бира и реч суштина (οὐσία) што ни најмање није случајно, јер други термин, природа (φύσις) је већ био традиционалан и потиче из Писма, где се у Другој Посланици ап. Петра (1, 4) говори како ће људи бити причасници божанске природе (ἵνα διὰ τούτων γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως) [Први „који су увели природе“ у хришћанском свету били су гностици (ОРИГЕН, Commentarii in evangelium Joannis, 20, 8). Они су разликовали духовне људе, они који су у поседу духовног семена, и душевне, оне који немају ову божанску искру]; требало би да је сасвим јасно да Петрова φύσις није исто што и Отачка οὐσία, али Симеон сматра упутним избећи додатна појашњавања, и да каже како је Петров термин употребљен да означи реално учествовање у божанском животу, а отачка спекулација је појмовно прецизирање, другачије формулисање тог става. Цео проблем је био у, ако могу да кажем, објашњењу како човек/твар учествује у божанству: да ли га, једанпут поставши учесник божанства, и поседује као што га поседују божанска Лица или не. Месалијанство је схваћено од стране православних као тврдња да тварно постаје alla pari са божанским, док доктрина о нествореним енергијама жели да изрази реалност учествовања у Богу. Дакле, бојазни, о којој говори о. Сава, нема места. Мора се учествовати у вечном и непроменљивом Богу који поседује све историје наших бића у енергетском слоју, тј. као своја слободна хтења, али увек, иако створена, актуелна и реализована. Ми реално не можемо да учествујемо у Богу који ће „тек бити“. Зато је нужно ово преклапање безвременог са временим. Аг ће говорити, да би разрешио проблем уласка вечног у време, о стварању света ван времена и то наједном свих бића. Хтео је да каже да није одједном Богу пала идеја напамет да створи свет. Ту имамо паралелу са Максимом, о логосима који су Логосом створени, садржани. Аг налази у Писму подршку, Ecclesiasticus 18, 1: Qui vivit in aeternum, creavit omnia simul. Ни о чему другом у односу на Максима Аг не говори када спомиње рационалне разлоге или семена из којих се развио свет. Истовремено и надвремено стварање је било у Логосу најпре, а онда је почело да се све у времену развија. Бића су створена ван времена, али нису вечна. То је једна од најспекулативнијих Аг идеја. Не можемо од њега да очекујемо паламитски језик, јер их дели скоро 10 векова, али је базична идеја иста. Јањић је свесан овог проблема, и не бих желео да му учитам нешто што не каже: „Божански ниво вечности Божије наравно сапостоји нашем времену, јер је Бог и био и јесте и биће (тј. изван је и изнад времена) и не подлеже по својој природи категоријама времена и простора. Све створено подлеже, па самим тим и светитељи“. Оно пак што о. Сава превиђа је да је тај Бог о коме говори садржатељ ових светаца у актуелности. Нема: „биће колектор свих светих“, сада је такав, или ћемо увести променљивост у Богу. Наставља: „Наше питање у овом случају јесте да ли светитељи који се јављају и чудотворе могу да се јављају из тог будућег века, односно, да ли будуће време Царства које долази на известан начин сапостоји нашем историјском времену па светитељи не морају да путују кроз време, већ се из будуће славе у историјском времену већ јављају из пуноће Царства небеског“. Одговорио бих помоћу два разлога: 1) То Аг допушта као принцип. Наиме, он не жели да говори о подложности анђела времену, јер су они, иако створени, већ у оном Небеском Јерусалиму, мада се искупитељски део жртве на њих не односи (није било шта да им се опрости). Аг је увео тезу о несавршеном стварању, тј. да људи и анђели нису били савршено блажени, иако су се радовали у Господу. Људи су морали кроз време да преобразе своја тела у духовна, оно што се десило у васкрсењу Христовом. Анђели свети пак, пошто се не облаче у нова тела, јесу у есхатону и чине то мистичко тело Христово, учествују у Цркви. Због тога их Аг „вади“ из времена. Наиме, у De Genesi ad litteram, Августин тврди да анђели покрећу свет у времену и простору али свагда созерцавају Бога (8, 25, 47; 1, 9, 17); знају за Оваплоћеног Логоса и Цркву (5, 18, 36; 19, 39), односно познају створења у непроменљивој истини Логоса (4, 24, 41; 4, 22, 39); Бог им је од почетка времена открио тајну Небеског царства (5, 19, 38), а када делују у свету настављају да гледају Бога (8, 24, 45). Дакле, анђели су на 2 места „истовремено“. Дакле, принцип као такав постоји. 2) Не знам да ли свеци из будућности могу да интервенишу, али знам засигурно да „сада“, као остварени, постоје у телу Христово, тј. Цркви. Дакле, две димензије сигурно сапостоје. Ево неколико интересантних опсервација Св. Нектарија Егинског: „Наш Господ Исус Христос је, будући Цар, саздао Царство небеско на земљи убрзо након свог Вазнесења... Његово Царство на земљи јесте Његова Црква... Будући да је Цар, Господ наш Исус Христос је увек истоветан Самоме Себи и у све векове спасава оне који верују у Њега... У том циљу Он је и саздао Своју вечну Цркву. Она обухвата све верујуће, од првих до последњих. Он се појављује као њена Глава одржава је као живу и дејствујућу и укрепљује у све векове. Глава Цркве у Едену, Исус Христос, био је средиште Цркве патријараха и Мојсејевог Закона, који је праобразима и символима предизображавао Цркву... Црква... је од самог стварања света предодређена за људско спасење и установљена за вечно постојање. У свом писму Панариосу свети Епифаније расуђује о Цркви и крају каже: 'Црква је била саздана још од Адамовог времена... Јавио ју је Христос и она сапостоји са Њим, а ми је сада прослављамо.' ...Кирил Јерусалимски запажа да Црква укључује у себе све оне, који су веровали у Христа пре Његовог доласка... На тај начин је Црква Царство Божије основано на земљи, због чега свети Златоуст каже да је она 'место на којем обитавају архангели, Царство Божије и само Небо.' Црква Спаситељева је уистину Царство небеско на земљи... Црква се уистину обновила, пресаздала човека, и учинила га образом Божијим. Свети престо Цркве - то је истинска трпеза која људе храни за живот вечни. Са те трпезе верујућима се раздаје Хлеб небески, Тело небеско, и они који га окусе никада неће умрети. Свети престо, установљен у средишту Цркве Христове, јесте Трпеза Небеска. Он добија земне ствари и узноси их на небо, он добија небеске ствари и расподељује их на земљи. Свети престо Цркве додирује земљу и, истовремено, Вишњи Трон. Тај престо је страшан и за саме ангеле, који лете под сводом небеским... Епифаније Кипарски каже: Црква... је Закон прогласио блаженом и она седи са десне стране Цара'“. И у овим одломцима се осећа тензија између људског и Божијег времена. Црква је „већ“ и „долази“, треба да дође. Тако се примећују и различита разумевања литургије, која је у антиохијској оптици више наративног типа, комеморативног, али свакако не лишена и мистеријског момента.[4] Методи тумачења текста бивају примењени и на литургијски: 1. Алегоријска раван, на којој се Стари завет интерпретира као да се односи на Христа и на Цркву. То је догматска раван. 2. Тополошка раван, која примењује алегоријско значење на наш хришћански живот. То је морална раван. 3. Анагошка раван, која нас обраћа ка коначном испуњењу свега у Царству Божијем и ка нашем садашњем очекивању будуће небеске реалности. То је есхатолошка раван. Антиохијски аутори, у целини, наглашавали су више буквални и историјски аспект, усредсређујући се на историју спасења и очовечење Христа. У складу са тим они су и Литургију тумачили често као видљиву представу Христове земаљске службе. Александријски аутори, наследници оригенистичког „спиритуализаторског“ правца, истицали су анагошку раван, која представља тајне Литургије као откривење више тајне, тј. Бога. Теодор Мопсуестијски акценат ставља на Христову земаљску службу, на историјске догађаје из његовог живота, који се понављају и представљају у обредима, а такође и на његово Првосвештенство, у које је он сада обучен на небесима: „Уколико епископ представља симболички небеске истине, утолико треба да их и жртвоприношење пројављује, а то што он свршава јесте на неки начин небеска Литургија“ (Les Homélies Catéchétiques de Théodore de Mopsueste, 15, 15). „Ми пребивамо у вери, док не узиђемо на небо ка Господу нашем, где ћемо га видети не у мутном огледалу, но лицем к лицу. Ми очекујмо да достигнемо то стање истине у васкрсењу у време које је Бог одредио. Засад ми пак приступамо ка првим плодовима тог блаженства, ка Христу Богу нашем, Првосвештенику нашег наследства. Зато смо научени да представљамо у овом свету долазећа блаженства у знацима и симболима, и кроз Литургију, улазећи у посед небеских блага, ми можемо имати нелажну наду за то што тражимо... (15, 18) Зато сваки пут када се врши Литургија тог страшног жртвоприношења, која се појављује као јасни лик небеских истина, ми треба да замишљамо себе на небу. Када напомињемо себи да се посредством тих симбола приноси опет на жртву тај сами Христос који је на небесима, који је умро за нас, устао и вазнео се на небеса - вера нам помаже да у нашим умовима представљамо небеске истине. Према томе, кад вера дозвољава нашим очима да сада виде спомен који се врши, даје нам се да поново видимо његову смрт, васкрсење и вазнесење, које се пре свршило ради нас“ (15, 20). Даље се та тема развија у опису евхаристијских молитви, које достижу највиши врхунац у молитви епиклезе или призива Светог Духа: „То је моменат, који је назначен Господу нашем Христу да би устао од смрти и излио благодат своју на све нас. То се може свршити само по силаску благодати Светог Духа, дејством којим је некада Дух Свети подигао Христа из смрти...“ (16, II). Та тема продужава се даље све до краја Литургије: „У сликама које су биле представљене, Он је устао из смрти, устао је са престола као из гроба. Јавља нам се и приближава, и када га примамо у причешћу, он нам објављује своје васкрсење“. (16, 26) За св. Максима општа историја спасења остварује се у Литургији кроз засебну или мистичку историју. Свака душа изражава божанствени план спасења. На тај начин, евхаристијски обреди представљају мистичко уздизање душе ка Богу, и кроз то - сједињење са Њим. У Византији је до св. Германа био устаљен углавном александријски приступ литургији, који је следио ток тумачења Псеудо-Дионисија и св. Максима Исповедника. Преовлађивала је представа о земаљском богослужењу као изображењу небеског богослужења, о чему јасно сведочи и сам Литургијски текст. Литургија се поимала као узилажење ка Небеском царству и као изображење обраћења људске душе и њено успињање ка сједињењу са Богом, чега је оваплоћење било образац. За св. Максима Исповедника Литургија је такође изображавала цео Домострој спасења све до Другог доласка и последњег испунења, тако што се чак и у том, мало више историјском приступу, Литургији нагласак стављао на њен есхатолошки садржај. За Германа: „Црква је земаљско небо, у коме наднебесни Бог обитава и ходи. Она представља распеће и гроб и васкрсење Христово“. (гл. 1) Мајендорф ће констатовати: „Као резултат иконоборачких спорова византијски евхаристијски реализам, који је очигледно произилазио из Дионисијеве терминологије, претрпео је измене у христолошким и сотириолошким питањима. У Евхаристији човек постаје учесник прослављеног Христовог човештва, које је не Божанска суштина, него човештво, саприродно му и доступно му у храни и пићу“.[5] * * * Сада бих питао: са киме се причешћујемо? Есхатолошким Христом који је реалан и потпун, сачињен од свих светих, или неким делом њега или само симболички? Треба да разумемо, по свој прилици, како је Царство небеско ту, а истовремено тек треба да дође. Да разумемо шта је то предокус. Мени се чини да тај предокус није ништа друго до есхатолошки Исус. Да није још значи да наше време се још није реализовало, али он јесте ту и са њиме се причешћујемо. Ништа друго нећемо имати при Славном доласку, када времена више бити неће (Откр. 10, 6), нити ће у том Град бити сунца или месеца да му светле, јер је светлост његова Јагње (Откр. 21, 23), до ли тог истог славног Тела! Верујем да ниједном православцу, после осуде пелагијанизма, не би пало на памет да каже да се не причешћујемо реално Христом, односно да је оно што је он урадио за нас само један морални пример, нешто спољашње што ваља следити. Тако је Јулијан Еклански дошао до савршене пелагијанске формуле, да је човек независан од Бога (a deo homo emancipatus est). Ако бисмо порицали да у причешћу имамо есхатолошког Христа, упали бисмо управо у ову грешку, а мноштво есенцијалних питања остала би без неког традиционалног одговора. Бесмислено би било када Кавасила говори да живи са Христом и у Христу, да нас учи да смо у мистичкој унији са Њиме, да смо са-телесници са њим, саживимо са њим, да је веза наша са њим јача од везаности сопствене душе за тело јер се ова прва не може разрешити. Наша веза са њим је физичка, материјална (наравно и духовна, али желим да нагласим реалност), тако да ће Палама импресивно рећи како нашу крв мешамо са његовом (беседа 56). Новозаветна благовест говори о реалном учествовању у смрти и васкрсењу Исусовом. Како разумети ову мистеријску поуку? Чак и они који су били тамо код крста нису умрли са Исусом. Његова смрт је остала његова. Приватна ствар. Као општа се може разумети у пелагијанском кључу, али мислим да Писмо указује на нешто много више. О мистичком, стварном учествовању у тим догађајима. Учествовање, ван икакве разумне сумње мора да буде ванвремено, неисторијско. Нема причешћа ако је Исус у времену. Како може истовремено да буде на 10.000 места? Ако је Тело једно и недељиво, откуд на 10.000 места? Отуда што тих 10.000 места учествују у једном месту које није одређено временом. Да, причешћујемо се у времену, али у надвременској димензији; Исуса је васкрсао Отац Духом Светим у првој половини првог века, али су тада са њим сви васкрсли. Десило се у историји, али ван времена. Други долазак ће се збити у историји, али он ће бити управо ово васкрсење. Есхатон је ушао на Велики четвртак, ушао на Преображење, улази на свакој нашој литургији. Историјски, ја нисам био присутан за време васкрсења. Како могу да учествујем у њему реално, не психолошки, путем убеђивања самог себе и созерцања? Само тако што моје историјско васкрсење је у том Исусовом које није ограничено временом. Наиме, када је васкрсао он је васкрсао и оне који су тада умрли, и оне који ће умрети и оне који су већ умрли. Ванвременско се пружа унапред као и уназад једнако. Као и наш простор у коме не можемо да говоримо шта је горе а шта доле. Због тога он може, понављам да каже пре васкрсења како је Бог Бог живих, Аврама и осталих патријараха. Тај проблем се у предању разрешавао ако што су Оци говорили да су старозаветници вером у долазак Месије учествовали у њему. Но, то је психолошки моменат. Онтолошки је овај о васкрсењу кроз то надвремено васкрсење. Покушано је у предању да се одговори и кроз ону детињасту причу о силаску у Ад и проповеди: нешто слично као што је овде Исус проповедао. Но, тамо је имао тек неколико сати, ако бисмо размишљали у историјској категорији, у којој се и душа налази после смрти тела, како сматрају заступници ове тезе. Мноштво аргумената се могу изрећи на рачун немогућности те представе; тек неки: језичка баријера - тада би муслимани били у праву пошто тврде да је само за Јевреје послан; како би их скупио? - и дан-данас, када имамо телевизију не гледају је сви... Све што жели ова апокрифна слика да изрази је да се Васкрсење протеже и уназад, тако да обухвата све оне који су били до Христа. Можемо да имамо теолошку идеју, и имамо је, али имамо и ове фолклорне мотиве. Писао сам претходно да душе светаца тешко да би могле чути молитву. Мора се увести Дух Свети преко кога би она стизала до њихових ушију. Такође, опет би морала да се уведе једна димензија безвремености ако желимо да свеци чују сваког од нас. Ја кад се молим св. Николи, очекујем да мене чује у том моменту. Али у том моменту, нпр., у 10 цркава у Србији и Црној Гори му секу славски колач. Када би био у нашем времену, у историји, онда би могао да да један колективни благослов. Али моја молитва је била приватна. Ако је у ванвременској димензији, онда може чути сваког понаособ. Видимо, дакле, да многе ствари примамо здраво за готово тако да и молитва души свеца је била нешто непроблематично. Но, када неко узме да пропитује, тада се ствари искомпликују, поготово ако је испитивач без Божијег страха, попут менеJ)). Оци су од Оригена преузели и разрадили идеју о епиноја Логоса, о његовој мултиформности. Ту се ради о томе да се Логос саображава сваком рационалном бићу у складу са њим. Има приватни, лични однос. Стога Ориген На Матеја и тумачи како се Логос преобразио пред ученицима кат' идион, пред сваким понаособ, односно да је сваком од њих био другачији. Не треба разумети да су они различито видели једну појаву, него да је са сваким Логос општио посебно, у складу са његовим капацитетима. О јављању светаца у телу О. Сава нам је изнео лепо размишљање св. Григорија из Нисе, где се види да овај Отац, који је по многим елементима близак платонизму, ипак на једном месту, када треба да продуби аргумент о васкрсењу, сматра (пише Јањић) да „душа не прекида везу са елементима тела који ће поново бити васпостављени у васкрсењу. Она као да представља својеврсан холограм, да се савремено изразим, човековог тела по коме ће оно бити преображено и обновљено... У закључку овог размишљања сматрам да је најважније да бесмртност не треба тражити независно од заједнице у Христу. Они који умиру живеће не зато што имају бестелесну душу која је сама по себи бесмртна (а што је хришћанским платоничарима, а поготово српским квази-зилотима један од главних стубова вере), већ зато што су крштењем умрли старом човеку и родили се у Христу; зато што су биолошки начин постојања заменили еклисијалним, односно евхаристијским. Светитељи када се јављају и чудотворе не чине то самостално, као фантоми, већ у контексту заједнице Тела Христовог, кроз самог Христа у коме и они једино имају живот“. Ово су све увиди које бих и ја потписао, поготово опаска о лажним зелотима, које ја називам талибанима, и приближава се Хопковим и мојим рефлексијама када вели да свеци оперишу у заједници са Христом. Сада бих додао новог материјала за Савино промишљање, а изнео сам неке већ у коментарима на форуму. Григоријева интуиција ће послужити за каснију разраду Марку Ефеском. Наиме, Марко (у беседи О Васкрсењу)[6] покушава да одговори на ова питања која и нас муче, уводи тезу да је души природно дато да има везу са телом и да њему тежи, и не слаже се са онима који веле да је њој много лепше кад тело умре. Но, она наставља да постоји без њега и да жељно ишчекује васкрс, тј. задобијање и сједињење са духовним телом. И он прибегава идеји да души треба тело као украс, да би се улепшала слика Божијег стварања. Наравно да и Марко нам не решава проблеме о којима промишљамо (не компликује ништа дискурсом о односу време-вечност), али и он уводи следеће: Постојећа по себи душа ће у одређено време саздати себи ново тело. И веза међу њима је натприродна, јер их ми видимо као одељене: душа је негде тамо, а тело се распада. „Но, да је душа... свезана са телом на неки начин, и да се наново враћа својој обитељи, сведоче душе светих, које се после смрти јављају у својим телима и, делајући у њима, силно задивљују удостојене“. Дакле, јављања светаца су „материјална“, и Марко вели да у историји, актуелности имају ова тела, мада је недоречен како их преузимају и да ли у њима остају. Хтео би да их резервише као права тела за Други долазак, о коме говори, и због тога је неодређен. Да ли их имају стално или их узимају привремено да би се јављали? Као да их имају стално, јер Марко говори о тој силној тежњи душе да има тело, али види проблем да се уствари тек са есхатоном имају права и преображена тела, која више неће бити терет души. У томе је његова апорија. Треба такође запазити како Марко, као сваки добар софиста, избегава да помене платонизам. Приписује Грцима само хомерску представу о смртној души, као и материјалистичко и епикурејско учење о разлагању душе после смрти, њеном повратку у небиће, а вели да су и Јевреји (Стари Завет) имали сличне представе, тј. да нису имали учење о бесмртности душе. Код Марка је оно спона за Васкрсење. Близак Григорију је и Аг., али много мање у односу на њега платоничар, јер у телу по себи не види препреку за душино блаженство, и говори о природном нагону душе покојника ка телу која због тога не одлеће ка врховном небу (Genesi ad litteram, 12, 36, 68). Ипак, Аг не говори ни о каквом етеричном телу које би душа имала. Са Гр De anima et resurrectione, је Аг близак, али не са његовим другим спекулацијама у којима ће овај апсолутно одвојити (ово помињем куриозитета ради) душу од умрлог и послати је на небо где се радује са највишим анђелима и пошто је само интелект и дух, не може да каже ништа онима који у заблуди плачу за њом, а остали су заробљеници својих тела (De mortuis, 7). Нисенац неће отићи ипак толико далеко као Григорије Богослов, који ће се терминолошки поистоветити са јеретицима гностицима и манихејцима и рећи како је наша душа једна божанска искра, тј. божанске природе. Срећом, тај део његове доктрине је прекривен велом заборава због обиља и задивљујућих узлета његове мисли који су постали баштина православља. Но, ми смо успели да заборавимо и нашег скорог свеца, владику Николаја, који је написао текст Рехабилитација тела, где вели: „Кад би се онима, који славе св. Ђорђа, показало иструлело тело овога хришћанскога јунака, и кад би се они на неки начин могли несумњиво убедити, да од њиховога патрона у овој пространој васиони нигде ништа није остало, до неколико иструлелих костију, тада би се мучно нашао од хиљаде један који би продужио да слави овога свеца. Зашто слави толики свет св. Ђорђа? Да ли зато, што је он убио аждају и - што после своје смрти исто толико постоји, колико и пре свога рођења? Никада. Пре ће бити, да га свет слави зато, што је убио аждају и што због тога и сад живи и бди над онима, који му приносе жртве и молитве; и то живи не слабијим животом од живота земаљскога, но интензивнијим, моћнијим, светлијим, срећнијим, и не без тела но у телу, у телу глорификованом, тј. бољем и лепшем од нашег тела земаљског... Кад би се пак онима, који славе св. Ђорђа, рекло, да је сем иструлелих костију још нешто преостало од њиховог свеца, наиме дух, који је без и ван сваког тела, без и ван сваке форме, сумњиво је, да ли би се која четвртина свечевих поштовалаца решила, да продужи своје свечарство. Јер мисао о једном бесформном духу њима је са свим страна: у телу замишљају они свога свеца, у телу га мисле, у телу сликају и изрезују“. Према томе, код Николаја читамо нешто веома слично ономе из Мк Еф, а наћи ћемо такве идеје, како је то урадио вредни Ињац и код Тарабића (кога, наравно, не можемо држати на истом нивоу ауторитета као ове). Ињац преноси: „Сваки се људски иксан роди да умре“, казивао ми је Митар. „Има некијех људи који само у привиду живе лијепо и некијех који се цијелога живота пате и злопате... Дуго ће мој куме Зарија, људи тако живјети и мријети, а да не будну знали да каде им дође вакат да мру то неће бити њиов крај... 'Видиш, мој куме Зарија', казиво је он, 'чоек нема само једно своје обличје, него има два. Једно му ко одијело сашију људи каде се роди, а друго му даје сам Бог каде мре да би и посље живота овога јопет живијо. То друго обличје ти, куме, не видиш, а ја га неки пут видим, по прилици ко каде сам видијо мртвога Милоша. То ти је, куме, нако ко, каде лисната гора у свако прољеће јопет зазелени. Тако чоек јопет живне и када умре. Ондакар Бог њему дадне то друго обличје вјечно и лијепо. Kаде се сваки људски створ у то ново своје обличје заодене, он оде право у вјечност! Чоек и јесте род земље и воде, те исто ко и оне што зими замиру и леде се у прољеће јопет гргоље и протичу и цвјетају новијем цвијећем и травама“. Очигледно је да у предању постоје разна решења, али која само кроз неко стрпљивије и ингениозно размишљање могу да се осмисле у неком систему који би био мање-више кохерентан. То је посао теологије. Од првог дана када се Писмо закључило, говорило се да се преноси само оно што је предато. Међутим, све нове теологије, које се праве од тог дана су легитимне као покушај мишљења и надградње онога што је нејасно дато у нашим изворима. И ове наше „ексклузивистичке“ приче на први поглед, имају потпору у предању. Догма и црквена мисао су динамичке и еволутивне по природи. Да немамо Јована и Павла, тешко бисмо на основу синоптичатра говорили о Богочовеку. Иконопоштовање имамо само зато што су Оци хтели да употребљавају разум упркос, на први поглед, децидираној забрани из СЗ. Учење о Тројици се стабилише тек с краја четвртог века. Христолошко питање немамо као дефинитивно решено, јер су делови Империје пали у ропство, а онда и сама Империја. Исправно је приметио о. Сава да су ово питања о којима требамо и морамо размишљати. То ја видим као позив на одговорност, на бригу за Цркву. Увек вино ново у мехове нове, али је то вино вечно младо! Закључак Спринт на 100 метара смо претрчали у рекордном времену. Било је неких зачепљења, могло их је бити више, али сам нашао за сходно да само најнужније приведем. Жалим што нема исцрпних нота, али, како су већ сви могли да се на овом форуму увере, увек их наведем када их траже. Форумска партија је брзопотезна. Зато ова форма. Жива и драгоцена. Нису само досадне књиге паметне и битне. Кроз овакве дијалоге се најбоље види шта мислимо. Неко се плаши да изнесе своје мишљење, јер би то могло да угрози његову каријеру, ја сам пак тог баласта ослобођен. Због тога уживам да говорим о теологији. Морамо да отворимо прозоре да уђе мало свежег ветра. Ови текстови су имали невероватан број прегледа. То је успех. Још већи би био када би Авва убедио српчиће да читају књиге и воде рачуна о свом духу, да се подвизавају. Које су биле главне црте ове расправе? Компликован проблем односа Бога који има све моменте историје у себи као актуелне и нашег „сада“. Само преко Бога могуће је да говоримо о присуству светаца у овом нашем свету. Једно решење је готово опште прихваћено, да они постоје у царству духова које је везано за ову нашу историју. Заједно постоје и заједно иду напред. Праволинијски. Они постоје у истом времену, али су просторно одређени са „доле“ и „горе“. Мојој смирености ова поставка изгледа слаба. Налазим уверљивијом идеју да се после смрти тела, свако од нас буди у есхатону са новим телом. Тиме се објашњава нужност васкрсења, јер душа не може да живи без тела. Платонистичке идеје бесмртности душе само слабашно ову могу да вежу за тело, а на нужност васкрсења тешко могу да дају убедљиве разлоге. Физичко јединство са Логосом и са другим светима може да се објасни само ако се верује у њихову оствареност у безвременом Христу који се оприсутњује на литургији. Ванвременост пак његовог васкрсења може да објасни наше реално учествовање у том васкрсењу. Кроз то васкрсење, где је оваплоћени Бог умро преко онога што је могло да умре, долази до потпуног сједињења и идентификације њега и нас, створених и смртних. Само тада можемо да кажемо да је Бог умро, само тада можемо да кажемо за нас да смо богови. Рекао бих стога да се димензије створеног и нествореног преклапају, а где ова друга има превагу. У њој је све in actu. Као што Бог може да присуствује у историји, тако по овом принципу а-темпоралности може да допусти да и створени и ограничени који су у тој димензији могу да буду билоцирани, тј. да буду у вечности и да „у исто време“ интервенишу у историји. Аг је то допуштао анђелима. Нема разлога да се не допусти и свецима. Већински део традиције држи да је Богородица у телу на небу. Као што су Илија и Исус. Верујем да данас само неки од секташа може замишљати да је то небо физичко, тј. у овом простору. Када чини чуда, Марија их вероватно чини у телу. Могу и визије да се допусте, али оне не значе да та особа чију визију имаш нема тело. Мк Еф и Николај говоре о неком телу у којима ови интервенишу. Ни један ни други нам не објашњавају какво је то тело. Није дух, у томе се слажу. То би било оно васкрсло Исусово, које се појављује и нестаје, преображава, једе, пролази кроз зидове. Али је „физичко“. Због тога ја сматрам да њихова мисао може бити доследна само ако се има у виду ово будуће тело. Нико од Отаца, наиме, није учио о неком међу телу. Ефешанину и Охридском нису се постављали ови проблеми. Веома је могуће да би они данас потписали овај Аввин скромни допринос.[7] Зоран Ђуровић Рим, 20.08.2015 [1] https://www.pouke.org/forum/topic/40069-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2-%D1%98%D0%B5%D1%84%D1%80%D0%B5%D0%BC-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD-%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%B8%D0%B4%D0%B5-%D1%83-%D1%80%D0%B0/ [2] https://www.pouke.org/forum/topic/28745-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%98%D1%82%D0%B5-%D0%BE-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D1%83-%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B8%D0%B3%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80%D0%B0-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D0%B8/page-88#entry1327194 [3] О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, in Теолошки погледи, XLVII (2/2014), 349-404. [4] Овде углавном следим мој превод: СВ. ГЕРМАН КОНСТАНТИНОПОЉСКИ, Излагање о цркви и мистичко сагледање, у Саборност 3-4 (2000), 67-138 [PAUL MEYENDORFF, St. Germanus of Constantinople, On the Divine Liturgy]. [5] Meyendorff J., Byzantine Theology... p. 203. [6] Руски перевод: http://orthodox.ru/lsn/0227.php [7] Можда ништа друго нисам ни коментарисао до ли овај одломак из Кавасилиног тумачења литургије, 39, 2: „Наиме, Тело и Крв Христова представљају свете Тајне; за Цркву, они су, међутим, истинско јело и пиће. Кад се Црква њима причешћује, не претвара их у човечанско тело, као што то бива са другом храном, него се и сама претвара у њих, јер оно што је узвишеније, то надјачава. Уосталом, кад дође у додир са ватром, и само гвожђе постаје ватра, а не претвара ватру у гвожђе; па као што ужарено гвожђе не посматрамо као гвожђе него само као ватру, јер су његове особине у ватри потпуно ишчезле, тако је и са Црквом Христовом: кад би неко могао да је види онако како је сједињена са Христом и како се причешћује Телом Његовим, он ништа друго не би видео него само Тело Господње. Из тог разлога апостол Павле пише: 'Ви сте Тело Христово, и удови понаособ'. Назвао је Христа Главом, а нас телом не да би тиме показао Његово промишљање, педагогију и поучавање, уз помоћ којих се о нама стара, нити да би показао наше потчињавање Њему - као што и ми, претерујући, неке своје сроднике или пријатеље називамо својим удовима - него је имао на уму управо то што је и рекао, односно да верници, благодарећи тој Крви, већ живе животом у Христу, и да уистину зависе од Оне Главе и носе оно Тело“. Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
  9. За манастир посвећен Успењу Пресвете Богородице одомаћено је више назива. Неко га назива Подмаине, неко Подострог а најчешће манастир Маине. Подострог га називају по оближњем брду Острогу у Маинама. Манастир се често назива и Подмаине, чак се у старијој литератури помиње под тим именом. До овог двојног топонима долази због близине некадашњег манастира Подмаине са храмом Свете Петке који се налазио у Маинском пољу. ИСТОРИЈАТ Према народном предању манастир потиче из времена владавине Црнојевића. Први податак о Подострогу налазимо 1630. године када је обновљен живопис малог храма Успења Пресвете Богородице. По архитектонским елементима овог храма, његово оснивање може се померити у 15. век, у време Црнојевића. Податак да је фреске малог храма овновио јеромонах Висарион из Цетињског манастира Црнојевића, упућује на то да су се црногорски митрополити бринули о манастиру, следећи традицију њених оснивача. То се наставља и успостављањем династије Петровића Његоша. Једно време био је резиденција цетињског митрополита. Митрополит Данило Први упокојио се у овом манастиру 1735. и био сахрањен у њему и ту је почивао до 1856. године када је трудом књаза Данила пренесен на Цетиње. Владика Сава 1747. године подиже другу, велику цркву у кругу манастира, посвећену такође, Успењу Пресвете Богородице, тј. Великој Госпођи како је одомаћени назив у народу. Манастир Подмаине, улазна капија У другој половини 18. века, Млечићи су у два наврата покушавали да освоје манастир. У њему су главари овлижњих племена Маине, Брајића и Побора одржавали народне зборове, где су се договарали о борби против Венеције. Падом Млетачке републике манастир остаје и даље под јурисдикцијом црногорских митрополита. Познато је да је француски генерал Мармон тражио од Петра Првог да му дозволи да у манастир смести гарнизон, на што владика није пристао. Петар Други Петровић Његош је радо овде боравио зими, ту је написао ¨Свободијаду¨ и део ¨Горског вијенца¨ . Манастир је запуштен од 1837. г. Прво су га Аустријанци држали као војно утврђење, а онда га је откупио поп Филип Тановић. У Бокељском устанку 1869. године, манастир је тешко страдао. Тада су запаљене обе цркве. У Првом светском рату у манастиру је био стациониран аустријски војни гарнизон и затвор. Манастирски конак је дуго времена (до 1953. г.) био приватна својина породице Тановић. Године 1953. национализован је. Од времена Бокољског устанка, када је запаљен и опустошен, практично никада више није комплетно заживео све до пре неколико година, када је потпуно обновљен његов живот. Манастирска тераса АРХИТЕКТУРА Манастирски комплекс има више објеката, различите намене. Изглед манастира сачуван је на акварелу Теодора Карачија из 1848. године, на којем доминира манастирска кула и види се данас порушени објекат на истоку, кроз који се улазило у комплекс. Средиште манастира представља најстарији мањи храм негда посвећен Успењу Пресвете Богородице а сада Ваведењу Пресвете Богородице, на коју се надовезују старо и млађе крило конака. Испред њих је велика камена тераса са бистијерном, чије се подизање приписује Његошу. Овај мањи храм Ваведења Пресвете Богородице, својим необичним положајем, са укопаним северним зидом и објектом конака изнад ње, подсећа на неку врсту подземне капеле. Храм има правоугаону основу и одвојену малу припрату. Карактеристично је да нема апсиде, већ се, са истока, завршава равним зидом. Видљив је њен јужни и западни зид, док је остали део срастао у ткиво старијег конака. Часна трпеза је наслоњена на источни зид, а поред ње је озидано седиште за епископа. Црква је дугачка 4,5 метара а широка 3 метра. Храм је обновњен и живописан заслугом јеромонаха Висариона из Цетињског манастира, за време митриполита кир Рувима 1630. године. Постоје индиције да се испод фресака налазе фрагменти старијег живописа, што иде у прилог народном предању о времену настанка манастира. Живопис малог храма је особен, како иконографски тако и стилски. То потврђује ретка тема Акатиста, чији је наручилац јеромонах Висарион, који је поседовао велико теолошко образовање. Иако су фреске оштећене, ипак се може закључити да су њихови творци били добри мајстори, који су владали сликарским занатом. Већи манастирски храм Успења Пресвете Богородице из доба владике Саве Петровића Његоша је монументално здање, лоцирано на заравни са источне стране манастира, Има једнобродну основу са пространом апсидом и осмостраном куполом, која директно излази из кровне масе, без постоља. Градиво је двобојни тесани камен, сиви и ружичасти, сложен у наизменичне хоризонталне редове. Црква има богат пластични украс на западној фасади. Оквир врата је декорисан плитким рељефом са мотивом биљне вреже. На средини надвратниика је грб са двоглавим орлом који у канџама држи змију. У угловима су исклесани симболи јеванђелиста. Идентични скулпторални украс имају и врата на јужном зиду. Димензије већег храма су: дужина 19 метара, а ширина 6 метара. До земљотреса 1979. године у манастиру је једно време боравио јеромонах Горазд Деклева из Словеније. Манастир је веома страдао у разорном земљотресу 15. априла 1979. године. Излазак сунца у манастиру Подмаине ОБНОВА МАНАСТИРА Храм и конак (који је држава вратила Цркви пре свега захваљујући труду Општине будванске) у обнови су од 1995. године. Обновитељ и нови ктитор манастира је био блаженопочивши схимонах Сава Коматовић, који се упокојио 1998 године. Обнова манастира почела је у марту 1995. године. Већ у априлу се у малој камп приколици населило братство манастира. Током лета је почела санација храма Пресвете Богородице, а 1996. године и дела манастирских конака. Завод за заштиту споменка је извршио конзервацију живописа у капели Ваведења Пресвете Богородице априла 1997. и тада је почела већа обнова конака. У току овнове манастирског конака, урађена је обнова терасе и звоника. Изградња новог конака на старим темељима почела је 2001. када је урађено и уређење порте. Освећење манастира (обновљеног храма и конака) обављено је 2000. године а 2002. освећен је нови живопис. Признање за огроман труд који је уложен на обнови целог комплекса, поред схимонаха Саве Коматовића, припада братству манастира са неуморним доскорашњим игуманом Бенедиктом Јовановићем, општини Будва и другим доброчинитељима који су на разне начине допринели да се први пут од Бокељског устанка, потпуно обнови живот манастира. Данас је настојатељ манастира јеромонах Рафаило Бољевић, најближи сарадник доскорашњег игумана Бенедикта који је добио послушање да ради на обнови манастира Светог архангела Михаила на Михољској Превлаци и изградњи новог скита Свете Матроне Московске у Доњем Грбљу. http://manastirpodmaine.org/manastir/
  10. Отац Бранко: „Сачувајмо молитвени дух литија. Литија није утакмица већ миран, молитвени вход“. Звучни запис беседе „Држимо се вјере Христове, како нас је учио Свети отац наш Сава“, поручио је на почетку емисије Протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић парох подгорички говорећи о Светом оцу нашем Сави првом српском архиепископу и просветитељу. Отац Бранко је тумачио Свето Јеванђеље на 32. недјељу по празнику Педесетнице, у којој Црква доноси причу о царинику Закхеју, нагласивши да се у овој причи показује Христова љубав према Ссвом створењу- човјеку. „Литија није утакмица. Сачувајмо молитвени дух литија. Литија је миран, достојанствен, молитвени вход“ рекао ј отац Бранко говорећи о литијама које се одржавају у црногорским градовима у знак мирног отпора против спорног Закона о слободи вјероисповијести. Отац Бранко је у наставку одговарао на постављена питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања да ли су Свети апостоли биили крштени, о крштењу, црквеном вјенчању а на молбу наших слушалаца тумачио је и поједине дјелове из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора
  11. Зоран Ђуровић: Пад маски са пучиста на ПБФ Пучисти на ПБФ су се начисто изгубили у својим лагаријама. Оно што сам писао у више наврата за Перишића и Кубата овде се види очигледно. Када сам пре неколико година причао са неким владикама са каквим преварантима имају посла, нису ми веровали. Сада верују. Поред пуштања снимака – ту се види колико су притворни и подмукли, јер су тајно снимали и пуштали оно што мисле да им одговара – док су Митрополита Порфирија тајно снимали на предавањима и онда то прекрајали да би направили петпарачке вести на које се наивни могу пецати. Сво ово време су овејавали по БУ, кукајући на «зле и мрачњачке» синодалце, а сада су узели и да туже ПБФ статутарној комисији. Ускоро ћемо имати то мишљење. Игњатија су психички урнисали, па је тачно што наведе Максим да је овај изгубио сан. Овде вам пак доносим Перишић-Кубат писмо професорима на ПБФ и одговор Митрополита Порфирија: 1) Уважене колеге, непријатно нам је што вам се обраћамо овим поводом, али мислимо да сви треба да будете обавештени о појединим збивањима на нашем Факултету. Наиме, данас смо од нашег курира господина Љубомира Грчића сазнали о дешавањима која су се збила непосредно пре седнице Наставно-научног већа заказане за 5. 12. 2019. године. Господин Грчић је тога јутра из Ректората донео на Факултет допис Ректорке проф. др Иванке Поповић у којем нас (по четврти пут!) Ректорка упозорава на чињеницу да Савет нашег Факултета није легално изабран, те да сходно томе све одлуке које донесе, будући нелегалне не могу производити правно важеће последице. Речима саме Ректорке: „Савет не може да остварује надлежности прописане Законом и актима Универзитета и Факултета [дакле, да усвоји оставку декана, постави вд декана, закаже седницу, итд, итд] док његов састав не буде конституисан у складу са прописима“. Овај допис је курир Љубомир Грчић донео са Универзитета у оквиру својих радних обавеза. Међутим, приликом предаје дописа, на Факултету је доживео озбиљне непријатности, само због тога што је вршећи своју дужност донео Ректоркин допис. Убрзо пошто је допис предао у деканат, са телефона доцента Драгана Карана позвао га је митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије, који га је приликом разговора оптужио за то што је уопште донео допис, између сталог, речима: „Ти лажеш“ [да су ти са Универзитета рекли да донесеш допис], „Признај за кога радиш, ко те је послао“ (sic!), „Одуваћу те“ и сл. Подсећамо вас на то да се ове претње односе на човека који је давно остао без оба родитеља, и тренутно од свог посла храни четворочлану породицу. Међутим, није се све завршило на претњама митрополита Порфирија. Сутрадан, доцент Драган Каран је одвео господина Грчића у свој семинар и вербално малтретирао. Уместо да се опомена Ректората прими са захвалношћу и уради све да се отклоне поменути недостаци, прети се куриру који је опомену донео а документ се скрива од очију професора и сарадника Факултета (а изгледа и од самог секретара). Но, ни то није цела прича. Да ствари буду још горе, уочи седнице ННВ 12. 11. 2019. године, која је сазвана јер је СА Синод тражио од ННВ да разреши дужности декана Његово преосвештенство владику Игнатија, у вечерњим часовима митрополит Порфирије је позвао колегу проф. др Драга Санду, и том приликом му рекао: „Патријарх ти је поручио да, уколико сутра не гласаш за смену декана, глава ти је на пању.“ Колега Сандо је исте вечери о том разговору обавестио декана владику Игнатија. Ни овим се, међутим, претње не исцрпљују. Сетимо се да је исти митрополит пре нешто више од годину дана са једним младим доцентом водио врло непријатан разговор, у којем је, поред осталог, припретио да ће, уколико се Факулет не буде понашао према упутствима Синода „владика Иринеј и он отићи код Вучића и скинути Факултет са Универзитета“. Колегијална дужност и елементарна људскост нас је нагнала да вам се на овај начин обратимо и са овим чињеницама упознамо. Више је него жалосно и апсолутно недопустиво да се овако нешто континуирано дешава на нашем Факултету. Овим путем смо вас хтели само обавестити о нашој (а уверени смо и вашој) људској нелагоди коју свако мора осетити у додиру са оваквим појавама. Зато апелујемо на све вас (укључујући и митрополита Порфирија) да се као чланови академске заједнице озбиљно тргнемо и да почнемо да се са много више уважавања односимо једни према другима (било да смо наставно или ненаставно особље) да бисмо заједничким напором превазишли ове врло мучне ситуације у које смо чини се почели да све више западамо. С изразима колегијалног уважавања, Проф. др Владан Перишић Проф. др Родољуб Кубат 2) Поштоване колегинице и колеге, Мејл који су на електронске адресе наставника и ненаставног особља ПБФ упутили професори Родољуб Кубат и Владан Перишић подсетио ме је на разговоре које сам годинама водио са покојним академиком и професором нашег Факултета Владетом Јеротићем. У њима се, академик Јеротић, често освртао на један од најпримитивнијих облика психолошких механизама одбране којим се его особе брани од властитих непожељних нагонских тежњи и осећања несвесно их приписујући другим лицима - пројекцију. У њој се намере, ставови и жење других људи тумаче у складу са сопственим потиснутим склоностима. Пошто знам, као што већина од вас такође зна, да су методи које критикују Кубат и Перишић управо њима својствени, и да су их они годинама примењивали на ПБФ-у, па и током ових претходних бурних дана, помислио сам да је овде реч о поменутом механизму одбране. Међутим, пошто знам да су догађаји које у писму описују нетачно представљени - што је добро познато личностима које се поименице наводе у њему - односно да Перишић и Кубат обмањују и кривотворе истину, закључио сам да, самим тим овде није реч о несвесном процесу него о свесној и злонамерној манипулацији и клевети. Митрополит Порфирије View full Странице
  12. Зоран Ђуровић: Врела јесен СПЦ коју прорече Ава Римски Не бих правио никакве уводе, јер би се ваљала књига написати за оне који су неупућени. Зато ћу се кратко осврнути на неуралгична питања. 1) Православни Богословски факултет: куда даље? ПБФ нема шта да преговара са БУ. Немогуће је мењати правила док утакмица траје. Са жаљењем ће то приметити и Владица Цветковић, Данас (20.11.2019): ,,Најгоре од свега - а када кажем најгоре ту првенствено мислим на образовни систем једне секуларе државе - јесте то што ово директно мешање Синода у питања наставе и кадровску политику ПБФ (читај: члана БУ), веровали их не, и јесте у складу са основним актом овог факултета (!)“. ПБФ је ушао у склоп БУ са својим специфичним статутом. Он се само треба поштовати, а СПЦ може да искористи прилику да неке тачке још више прецизира да не би долазило до ситуација као што је садашња. Пучисти са ПБФ гледају да добију на времену и да изазову неку ексцесну ситуацију где би могли, како се надају, да се окористе. У том смислу се надају да ће са БУ поништити смену декана Игњатија, јер кобајаги Савет ПБФ није легално изабран. Проблем је вишеструк: Не може се само једно тело прогласити нелегалним а да се све оно што од истог зависи буде легално. Можемо замислити на шта би то личило. Затим, чланови Савета се бирају апсолутном већином, а због подељености гласача, било би га немогуће прогласити. Декан Мидић је зато предложио да се изаберу простом већином, а секретар Војводић је изјавио да је то легално и тако је Савет изабран. У неком замишљеном сценарију и сам избор ВД декана, Златка Матића, био би нелегалан, а он је већ проследио Већу листу са именима кандидата за новог декана, и она је већ прослеђена СУП-у. Сам протођакон Матић не може да опструира избор декана или да га пролонгира, јер по статуту, чл. 19: ,,У случају престанка мандата декана, Савет на истој седници именује вршиоца дужности декана из реда продекана, а на предлог председника Савета, и покреће поступак за избор новог декана“. Ерго, и сам Матић ваља да пази на оно што чини на тренутној функцији. Наиме, епископ Игњатије, због пријатељских веза са еп. Максимом је гледао да га сачува, јер је био саветован од својих непријатеља за које је мислио да су му пријатељи, иако сам му на време саопштио шта мислим о свему томе. Из тог круга ,,пријатеља“ сада га проглашавају за издајицом јер није ишао до краја, а ићи до краја је подразумевало бити рашчињен. Питање је уопште да ли се Игњатије повукао на време, јер закувавање овог проблема ће неумитно имати по њега само један исход. Но, његови ,,пријатељи“ су бескрупулозни људи, а код Максима се да видети на делу како мегаломан уништава све око себе не питајући за цену. Његова парола: Ако ја нисам на ПБФ, онда ни он неће бити под СПЦ! Показује очите знаке душевног поремећаја. Само му се мора признати да је успешан: Игњатије је постао први декан у историји ПБФ који није успео да свој мандат доведе до краја! – Оперативац на терену, поред Б. Шијаковића, је о. Владан Перишић који облеће по БУ не би ли некога окупио у одсудну битку против Синода. Човек се згрануо изразом мржње и гестикулацији у очима Перишића. Не откривам име тог професора са БУ. Овај рат је осуђен на пропаст, јер ће Савет ићи по своме, а СПЦ нема намере да се одрекне свог факултета. Сама зграда је у власништву СПЦ, па пучисти могу да се сместе код назарена или адвентиста, ако то желе. Синод је показао зубе пучистима, и ови нису на то били навикли. Због: само јако, већ су се појавили прелетачи. 2) СПЦ у САД То је, у ствари, главни проблем СПЦ, а који амерички епископи тролују. Гледају да се забашури овим побочним кризама. Остајање без дијаспоре би нас осудило на пропаст као народ. Као превентивну меру СА Синод је поништио све одлуке американаца. После дужег времена ови су прибегли козметици, ваљда у нади да ће Синод спустити гард, па су променили име и сада се напокон зову СПЦ, а не епархије у САД. Опет, док се не деси Сабор у САД, ништа се није урадило, као и док не видимо да су пред САД бирократијом поништили све одлуке претходно донесене, а још ће бити јасније њихове намере када им се поставе администратори на епархијама. Тада ћемо знати колико су били искрени, јер видесмо да смењени епископи: Георгије, Константин, Филарет, Јован, Качавенда не кренуше у расколе, као што је то урадио Артемије. Због оваквог понашања размислио бих о рехабилитацији Георгија, Филарета и Јована. Да сам неко ко се пита, као што се не питам, дао бих ,,американцима“ недељу дана да све пониште пред властима где су регистровани, јер како су знали да се региструју на своју руку, тако ће знати и да се разрегиструју. Ионако већ имају све. Што се тиче ,,американаца“ нисам превише оптимиста, а цела прича је додатно оптерећена и претензијама митрополита Амфилохија, као и безобзирним мешањем Фанара. Да је пак Максим био рашчињен у мају, како сам предлагао, не бисмо имали проблем ПБФ, а и проблем дијаспоре би био далеко мањи и назирало би му се решење. 3) Специјални рат против Синода и СПЦ Сведоци смо свакодневног спиновања медија против СА Синода и СПЦ. Поверљива документа се предају у руке новинара, и то све иде преко епископâ, односно са њиховим благословом. Етикетација је једноставна: Синодалци су глупи, затуцани, превазиђени, они који нас враћају у прошлост, вучићевци и сл. Максим, Григорије, Игњатије, Амфилохије, Атанасије, Добријевић, Лонгин, Тедосије итд. су све супротно томе. Ево неколико примера: Жељка Јевтић: Владика Давид и Синод не верују да је човек био на месецу (Блиц, 16.11.2019): ,,Како 'Блиц' сазнаје, Вујић, члан чувене 'српске седморке', групе која је радила на програму 'Аполо', није добио орден јер када је дошао тај предлог на дневни ред седнице Синода, владика крушевачки Давид се успротивио. - Човек није слетео на Месец - рекао је владика Давид. Исто Политикон: ,,Иринеј Буловић забранио доделу ордена последњем живом Србину који је радио на Аполо програму, јер не верује да је човек слетео на Месец!... овај предлог [Добријевићев] одбачен је након интервенције Епископа Бачког Иринеја Буловића и Епископа Крушевачког Давида, који су као образложење изнели 'да они не верују да је човек слетео на Месец'. Да није тужно, било би смешно, међутим предлог да се СПЦ захвали једном од најпознатијих и најугледнијих Срба на читавом свету, одбијен је. Епископ Бачки Иринеј из дана у дан наноси све већу штету угледу СПЦ, а врхунац његових активности је став 'да човек није слетео на Месец'. Највероватније зато не треба да нас чуди ни његов став у којем доделу ордена Александру Вучићу образлаже тиме да 'Вучић брани Косово' (овде)”. Тако су синодалци постали теоретичари завере, затуцани и вучићевци. Ништа даље од истине. У разговору са заинтересованима сам добио тај одговор. Програм Аполо је био у склопу Хладног рата и зато је идеолошки оптерећен, а не да је одликовање одбијено зато што се не верује у слетање на месец. Такође, на молбу поукаша, попричао сам и са миртополитом Порфиријем око звучних записа који су се појавили на нету (овде и овде), и објаснио ми је да је предавање управо било како се праве фејк вести, а његове изјаве су биле прекрајане. Да је постављање било од злонамерних види се и из чињенице да је кријући био сниман. Дакле, његово образложење је било на линији онога што сам написао у коментарима на Поукама (овде) иако нисам знао причу. Иако смо имали неко приближавање ,,синодској“ линији од митрополита Амфилохија, десио нам се његов дружбеник, пензионисани епископ Атанасије, са својим делиричним изјавама против Синода, што су ,,пријатељски“ медији ухватили у лету, јер их Атанасије пере од антицрквеног деловања. Тако (овде) Владика Атанасије: Епископ бачки се видно лакта да буде патријарх. Владика Максим је похвала православља. Напад на медије није став СПЦ. Коментаришући прославу 800 година аутокефалности СПЦ: „Могло је бити и боље, али то је организовао Синод. Овај Синод, са овим патријархом није, да кажем искрено, није прави одраз и израз наше јерархије“. „После су у Жичи архијереји покренули иницијативу да се одржи Сабор сада, јер по канонима имају два Сабора, један пролећни, а један јесењи. Код блаженопочившег патријарха Павла се то поштовало. Ово сада, ја не могу да схватим. Могу да кажем господин епископ бачки (Иринеј) је тај који не дозвољава да ја будем на Сабору, иако је била одлука из времена патријарха Павла да ме позивају, али ја се не осећам запостављено“. Атанасије тврди да је епископ бачки Иринеј преузео Патријаршију у Београду. „Ја сам то рекао патријарху и писао му, скоро да му је преузео Патријаршију“. Он је и осудио незаконито уклањање еп. Максима и проф. Марка Вилотића са ПБФ, „приватизовање“ званичног сајта СПЦ и чињеницу да му се не дозвољава објављивање текстова у „Православљу“. „Владика Максим је писмен, учен и честит човек, али по сваку цену хоће да га протерају. Тобож, није у неким иступима православан, али Амфилохије и ја направили смо један реферат, да је човек потпуно православан. То што је он поменуо индијску филозофију, то је и Николај (Велимировић) помињао“. Коментаришући званично саопштење на сајту СПЦ за антицрквену харангу, он сматра да то није званична осуда СПЦ. „То није став СПЦ, то је став дотичног господина (еп. Иринеја), па нека се он с њима расправља, с тиме нема везе Сабор архијереја. Углавном, неће то проћи и не може проћи таква брука да смени владику Максима који је похвала православља целога“ (видео). Једном речју, за Атанасија овај Патријарх није његов патријарх, овај Синод није његов Синод, ова Црква није његова Црква. Јевтић заборавља да је млади Николај говорио о источној мудрости, што ће касније нестати из његовог дискурса, док он и Амфилохије не причају ништа о дарвинизму који Максим заступа. Можда је и њих у међувремену обратио на теорију еволуције... Заборавља да је он неканонски постао захумско-херцеговачки еп., јер канони забрањују прелазак са епархије на епархију. Болна је пак ова његова опседнутост Бачким, а видело се да је лагао да није позван у Жичу, јер је тамо примио панагију, коју је после театрално вратио јер је кобајаги тек касније сазнао за одликовање АВ! Приче за малу децу, јер је знао за бојкот Бећковића и Ломпара. Но, видело се поодавно да је он изгубио сваки компас, па се не треба чудити ни потезима његове духовне деце. Идеолози и покровитељи ове кампање против Патријарха и Синода су Амфилохије и Атанасије, две ударне песнице Григорије и Максим, а онда, као саучесници, око осморица епископа који су потписали захтев за ванредним сабором. Они су мањина у Сабору СПЦ, али ,,'ватају на галаму“. Надају се да нешто улове у мутном. Антисинодални Амфилохијеви потези се не могу олако заборавити. Он и даље има велику моћ у СПЦ, али и могућност да спаси образ. То ће се видети само у пракси, повлачењем кохерентних и константних потеза. Рим, 24.11.2019 View full Странице
  13. Случај папе јеретика, Хонорија I Одредницу о овом проблему имамо у Question d’Onorius у Dictionnaire de Théologie Catholique (vol. VII, coll. 96-132), и јасно је да се бестрасно треба бавити овим врућим кромпиром, јер је овај случај изношен против догме о незаблудивости папе. Хонорије је владао од 625 до 638, у периоду монотелитске кризе у којој је император Ираклије тражио од Константинопољског патријарха Сергија да нађе компромисну формулу између монофизита (једна природа и личност у Ис Хс) и дифизита (2 природе у једној личности). Компромис рађа нову јерес монотелита и моноенергита где се потврђују 2 природе у Хр, али једна воља и једна енергија. Ову јеретичку формулу одбацује јерусалимски пт. Софроније. Сергије пише Хонорију „да убудуће нико ме не буде допуштено да тврди 2 операције у Христу нашем Богу“. Хонорије га подржава и пише му: „воља нашег Господа Исуса Христа је била само једна (unam voluntatem fatemur), због тога што је наша људска природа усвојена од божанства“, али је позвао Сергија да не шири то учење. Преписку имамо у актима VI васионског сабора, Трулског (Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima Collectio, vol. XI, coll. 529-554) и прештампана је на лат., гр. и фр. Arthur Loth, La cause d’Honorius. Documents originaux avec traduction, notes et conclusion, Victor Palmé, Paris 1870; нет: https://books.google.it/books?id=EWlQAQAAMAAJ&hl=it&source=gbs_book_other_versions). Ираклије 638 издаје монотелистички Ектесис (Изложење) за целу империју. Опозицију има у новом папи Мартину који у Латерану сазива сабор на коме је мозак био Максим Исповедник. Император их прогони обојицу, а они се данас славе као свеци. Трулски сабор 680 у присуству папских легата враћа православну веру. Међу анатемисаним монотелитима је и Хонорије. На XIII сесији од 28 марта 681, пошто су анатемисали јересијархе, веле: „Са њима одбацујемо из свете Цркве Божије и анатемишемо и Хонорија, папу старог Рима, јер смо нашли његово писмо Сергију чије је мишљење овај у свему следио и ратификовао његова безбожна учења“ (Mansi, XI, col. 556). 9 августа 681, на крају XVI сесије поново се анатемишу ови јеретици и Хонорије са њима:: „Sergio haeretico anathema, Cyro haeretico anathema, Honorio haeretico anathema, Pyrro, haeretico anathema“ (Mansi, XI, col. 622). Анатемише се и у догматском декрету са XVIII сесије одржане 16 септембра (Mansi, XI, coll. 636-637). Трулска акта ратификује св. папа Лав II (682-683). Папа вели да је Хонорије издао апостолско предање (Mansi, XI, col. 733). И друге папе су поновиле осуду, као и васионски сабори из 787 и 869-870. Amann сматра неприхватљивом позицију великог кардинала Баронија који је тврдио да су акта на том месту фалсификована (Бароније као наш вл. Атанасије). Амана такође не убеђују покушаји као онај св. Roberto Bellarmino, где се негирају очигледне грешке у Хоноријевим писмима (пуке вратоломије), и с правом примећује да онда ови узимају да кажу како васионски сабор може да греши! Јер, ако Хонорије није исповедао јерес, онда су трулски оци пали у заблуду, као и папе које су га анатемисале. Признаје се да је васионски сабор незаблудив, али да се заблуде могу јавити у редовном понтификалном Магистерију Цркве. Стога је још и I Ватикански сабор инсистирао на свечаном проглашењу једне догме која би била обавезна за све вернике (Mansi, LII, coll. 1204-1232). Хоноријева писма не задовољавају овај услов; ван свакое сумње су Учитељске, али у том редовном научавању могу да папе падну у заблуду. Дакле, папе могу да падну у јереси, али се сматра да их не може изрећи ex cathedra. Тако бенедиктинац Dom John Chapman, држи да Хоноријева изјава није била ex cathedra: „Хонорије је био заблудив, био је у криву, био је јеретик, управо зато што није са ауторитетом прокламовао, како је морао учинити, петровску традицију Римске цркве“ (The Condemnation of Pope Honorius (1907), Reprint Forgotten Books, London 2013, p. 110). У тим писмима нема анатема које су нужне за једну догму типа ex cathedra. Верујем да је овај приступ реинтерпретирања догме о незаблудивости разуман, јер се тако може укључити и саборска свест цркве, која се, изгледа, формулацијом ex sese искључила. То је посао сада католичких теолога, али је велики искорак што се већ искристалисало мишљење да је папа итекако погрешив и у питањима вере, ако она изражавају његово приватно мишљење и немају никакву „машинерију“ иза себе и предискусију. На делу је такав нови приступ благословио папа Франциско. Надајмо се да ће успети за његовог понтификата да се реши овај проблем, јер ако дође на Петрову катедру неки незаблудиви талибан, одоше па-па наше екуменске наде. Приредио Зоран Ђуровић Рим, 12.10.2016
  14. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  15. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  16. марија97

    Чекам Те

    Чекам Те Чекам те, јер знам да ћеш доћи. Ниси Ти као ми да обећаш што нећеш моћи, па да не испуниш. Створио си земљу за шест дана, а већ седмог си нас носио крвљу својих рана. Лебдео изнад океана, Нојева барка направљена, Јованова рука благосиљана, Содома и Гомора остављена, Петрова заклетва отргана, Јудина издаја остварена. Ниси Ти као ми да обећаш, па да не испуниш. Чекам Те, пред храмом изграђеним од нас, а преданом теби. Јер ниси Ти као ми да напустиш своје, а ликујеш туђе. Људе изградио, Вавилонску кулу разрушио, На Петру цркву сазидао, Потопом зло обрушио. Јер ниси Ти као ми да напустиш своје, а ликујеш туђе. Чекам те и молим да нам одузмеш све оно што немамо, јер смо све што имамо, сами продали. Дечанско појење, Атонско камење, Савину мантију, Очеву бројаницу, Косовску гробницу. Ниси Ти као ми да се одрекнеш свега што је Твоје, јер да јеси, никад нас и било не би.
  17. Помаже Бог свима. Дали ли је неко ретнтирао ауто и ишао из, Шарм ел шеика до Синаја, значи на своју руку, како због дозволе, пунктови на путу, дали је безбедно ићи. И дали је могуће да се остане у манастиру који дан-два за спавање,? Унапред би био захвалан за било коју информацију, хвала. Зоран
  18. У недељу Праотаца (Материце) 29. децембра 2.019, године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу. Владики Јовану су саслуживали ректор крагујевачке Богословије “Св. Јован Златоусти” протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, протојереј-ставрофор Саво Арсенијевић, протојереј-ставрофор Милић Марковић, јереј Дејан Марковић и јереј Стефан Дамјановић. Звучни запис беседе Литургију је својим појањем улепшао хор “Успења Пресвете Богородице” под водством протојереја Драгослава Милована. По благослову Владике Јована, вернима се након читања из Светог Јеванђеља обратио ректор др Зоран Крстић питањем: “Можемо ли замислити да постоји породица која се не припрема за долазак свог новог члана? Свети апостол и јеванђелиста Јован Богослов подсећа д својима дође и своји Га не примише. Долазак Христов је данас представљен као припрема за вечеру, на коју треба само да дођемо. Кроз историју видимо да људи често на Божији позив одговарају изговорима. Нашом вером нисмо у стању да прихватимо план Божији. Зато се појављују они други који се одазивају позиву Господњем и који се за то спремају. Као припрема за долазак Спаситеља и свет ми имамо три недеље посвећене породици: детинци, материце и очеви. Оне су посвећене породици. Данас се појављује ново мишљење у савременом свету где родитељи више нису најбољи избор, већ да различите институције треба да брину о деци. Зато је за нас важно да задржимо став да је породица какву смо вековима познавали најбоље место за одрастање наше деце. Та породица треба да има јасно дефинисане улоге оца и мајке, како би смо обеснажили удар на њу и сачували нашу децу од дехуманизације и обезбожења.” Извор: Епархија шумадијска
  19. Неколико пута годишње у цркви иконе Матере Божје „Радост свих ожалошћених“ у Москви одржава се посебна служба за отпаднике који се враћају Христу у светој Православној Цркви. У недељу, 22. децембра 2019. године, 50 људи који су пали из Цркве у паганство, секте или раскол, поново су се вратили Христу. Чин присаједињења је обавио митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Центар за рехабилитацију жртава нетрадиционалних религија „А. С. Хомјаков“, који делује при Цркви, ради с људима који су отпали од светог Православља. Припремни разговори се одржавају неколико месеци са онима који желе да одбаце своје зхаблудеи врате се правој вери пре него што се светотајиснки сједине с Христом. Обраћајући се повратницима, митрополит Иларион им је од срца честитао на повратку у Цркву, рекавши: „Сви лажни учитељи имају једно заједничко: не проповедају истину, већ неистину и воде људе не у Царство Божје, већ у вечну пропаст.“ Митрополит је изразио наду да ће их њихово досадашње искуство спречити да поново буду заведени, примећујући да чак и ако се неко од учења Цркве сада њима чини неразумљивим, то не значи да их неће разумети касније. „Али, најважније је имати поверења у Бога и Цркву и понизно и послушно слушати шта нам Црква заповеда“, додао је Високопреосвећени. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Зоран Ђуровић (Римска Несрећа): Раша Vs Периша Протојереј ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду био је први који је у писаној форми оспорио стручност протојереја ставрофора др Владана Перишића, тада (2007) ванредног професора на ПБФ. Такође је указао и на Перишићев modus operandi, који је данас свима постао јасан. Повод је био реизбор Перишића у звање ванредног професора за Патрологију 1. Поповић се није сложио са мишљењем комисије. Написао је своје примедбе, на које је Перишић написао своје опаске које Поповић никада није ни видео, а служиле су му да би лобирао међу наставницима на ПБФ. Текст приводим помешан, и можда није лако следити га, али ће зато бити у 3 боје: Поповић црна Перишић плава Несрећа из Рима браон Писана ДИСКУСИЈА Поводом „реизбора“ др Владана Перишића у звање ванредног професора за Патрологију 1, на Православном богословском факултету у Београду У материјалу за девету редовну седницу Научно-наставног већа Православног богословског факултета од 24. априла 2007. године, под редним бројем 3. Избори наставника и сарадника, А. Извештај комисије, а) за једног ванредног професора за предмет Патрологија – приложен је у материјалу Реферат Комисије у саставу: др Иринеј Буловић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду, др Игњатије Мидић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду, др Живан Лазовић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду и др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду. Код Перишића ништа није случајно. 1988 на Универзитету у Сарајеву, Филозофски факултет, докторира из филозофских наука, а тамо 1989 докторира и Шијаковић; Перишић му је био један од рецензената. Лазовића је Перишић довео да предаје Логику на ПБФ. Мидића ћемо наћи у даљем тексту. То је све „обећавало“ непристрасни извештај. Поводом овог Реферата и предлога да кандидат др Владан Перишић буде „поново изабран у звање ванредног професора за предмет Патрологија 1 са пуним радним временом“, слободан сам да укратко Наставно-научном већу Православног богословског факултета скренем пажњу на неколико суштинских чињеница везаних за Реферат, а посебно за кандидата који се пријавио на расписани конкурс: 1. Комисија која је именована на седници 29. новембра 2006. године за овај реизбор, састављена је од професора чија ужа научна област није Патрологија. Уважени професори су за катедре за Свето писмо Новог завета, Догматику, Логику и Философију. Неизоставно је требало да макар један члан Комисије буде из уже научне области, реномирани стручњак за патристику, рецимо умировљени, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Преосвећени Атанасије (Јевтић). Наравно да је Веће имало у виду еп. Атанасија, али је он више пута Факултету експлицитио ставио до знања да не жели и да неће учествовати у комисијама за избор кандидата, а евентуално хоће у нпр. комисијама за докторске радове, па и тада само по сопственом избору. Пошто је ово већ дужи низ година познато свима на ПБФ, и пошто нити можемо нити треба да еп. Атанасија присиљавамо на нешто за шта нас је унапред обавестио да не жели, ова примедба се може сматрати неуспелим и провидним реторичким покушајем. (Треба се, такође, наоружати стрпљењем јер се наш дискутант тек загрејава.) Поповић је у праву. Могли су позвати неког патролога из Грчке или Русије, а сасвим је јасно да је Атанасије могао доћи, јер сада похита на ПБФ да сачува своје чадо, Максима Васиљевића. Постоји опасност да због некомпетентности Комисије Дискутант назива некомпетентном комисију за Патрологију чија су два главна носиоца редовни професори који су докторирали на изразито патролошким темама (еп. Иринеј на Св. Марку Ефешком, а еп. Игнатије на Св. Максиму Исповеднику)? Једино што је овде нејасно јесте – да ли ову примедбу сматрати шарлатанском или безобразном. Пошто се Перишић рекламира као модерни научник, обавештавам га да ово на Западу не би прошло. Једно је написати чак и докторат, а друго је докторирати из патрологије. Наравно да Буловић и Мидић имају доста знања из ове области (Буловић много више, јер се Ефески не може разумети без претходних Отаца), али се докторат из патрологије стиче на патролошком институту. Ваља приметити да овде хвали Буловића, док данас је један од оних који стоје иза безочне хајке на истог као да ништа није написао. Опортунизам је Перишићево гесло. Напомињем да је у то време постојао добар однос између Буловића и Перишића. све што је даље учињено буде оспорено као невалидно на Стручном већу Универзитета у Београду. Тиме би била нанета штета угледу Православног богословског факултета. 2. У самом пак Реферату који је веома учтиво и педантно срочен, ипак има неколико веома важних пропуста који недовољно осликавају научни развој пријављеног кандидата. Зашто јасно није речено да кандидат није магистрирао на Филозофском факултету у Београду, већ је несуђени магистарски рад одбранио на Филозофском факултету у Сарајеву из области филозофских наука као докторску дисертацију? Ово је чиста лаж. Чак и онај ко се у Патрологију ништа не разуме може барем бројати странице и тако се уверити да је кандидатова докторска дисертација двоструко обимнија од његовог магистарског рада (који није одбранио због тога што је био прогоњен од марксистичких професора зато што у свом раду позитивно говори о Хришћанству – о чему постоји обимна документација чији је један део чак и објављен). А о томе у коју област спада рад, за упућеног је довољан само наслов „Рецепција грчке философије у раној патристичкој мисли.“ За неупућене, пак, никакав доказ не би био довољан. Ово није ни лаж, а још мање чиста. Вредни Перишић је већ био скоро написао и докторски, а овај магистарски је био већи део тог рада. Зашто би радио 2 посла? Тако је био намислио да магистрира у Београду, али је оборен. Колегијума Института за филозофију, који се састао 3. октобра 1986, је одбио тај рад. Присутни: Радмила Шајковић, Михаило Ђурић, Миладин Животић, Мирко Зуровац, Слободан Жуњић, Станиша Новаковић, Јован Аранђеловић, Светлана Књазева, Јасна Шакота, Милош Арсенијевић, Живан Лазовић, Перишић и Милена Деретић. Не могавши да преживи ово обарање, Перишић креће у кампању дениграције чланова комисије и почиње да спинује како је жртва комунистичког прогона, што је ноторна лаж. О томе ћу тек писати на другом месту. Дакле, у Сарајеву, за непуне 2 године, што говори у корист моје тезе да је имао скоро спреман докторски, он докторира. Исто тако није речено да, попут других, као неко ко није теолог, није положио диференцијалне испите (то је учинио господин Богдан Лубардић) када је приман на Богословски факултет. Било би интересантно чути од нашег дискутанта које би то испите требало да положи докторант (после два и по месеца и доктор) философије да би био примљен за асистента за философију? Ако је и од њега, много је. Перишић је овде у праву, али се поставља питање: Зашто није остао на философији? Ни по каквој логици не би могао да мења материју. Ако би је мењао, онда би морао да полаже диференцијалне. Наиме, знамо да се патристика није изучавала на Филозофском, осим успут. И како замишља да предаје патрологију а да нема једног дана библијских наука? Кандидатов четворогодишњи боравак у Атини је најмање дефинисан. Шта у реферату значи да је код проф. др В. Цаконаса писао рад „Логос у платоновској философији и у јеванђељу по Јовану“? да ли је то докторска дисертација, или нешто друго? У питању је рад на постдокторским студијама код проф. др Василија Цаконаса, тадашњег декана Теолошког факултета у Атини, са којим је кандидат остварио одличну сарадњу, али који је, на жалосг, изненада преминуо (надам се да Перишић неће доћи код мене на предавања...) тако да кандидат није у формалном смислу наставио рад код неког другог професора, будући да му није био неопходан (пошто у питању није био докторски него постдокторски рад). Ова је чињеница позната факултетском Већу већ десетак година, али се наш дискутант прави луд кад год му то одговара. Шта је Перишић даље радио у Атини? Обилазио светиње? Ходочастио... И где је тај рад? Зато је потпуно нејасна одредница у његовом курикулуму: 1992-1996. Универзитет у Атини, Теолошки и Философски факултет, стручно усавршавање (овде). Академска је пракса да онај ко по одобрењу Наставно-научног већа борави дуже или краће време у иностранству, о томе поднесе свом Факултету писмени извештај. Тако нешто нисмо добили од Владана Перишића и о његовом четворогодишњем боравку у Грчкој. Шта је тамо радио, чиме се бавио?!? У то шта је кандидат радио и чиме се бавио у Атини до детаља је био упућен професор који га је замењивао (еп. Игнатије) сада је јасна и Игњатијева објективност и смисленост појављивања у овој комисији, који је, поред кандидатових писмених обраћања Већу то бисмо радо видели, није да не верујемо у Перишићеву истинољубивост... о томе Веће редовно обавештавао усмено. Осим тога, кандидат није био на плаћеном одсуству што га, по закону, ослобађа потребе да било коме даје извештаје. У светлу овог питам: Где је Вилотићев извештај? Али, с друге стране, наш дискутант јесте био годину дана на плаћеном одсуству, што га обавезује да о томе Већу приложи извештај, а што он, погађате, није учинио. Дакле, оно што би он морао да уради а није, тражи од онога који ту обавезу уопште није имао. Вешто, али ипак провидно. И бедно. Дакле, и овде важи, једном пропуштено, заувек пропуштено. Даље, у кандидатовом животопису само је успутно речено да је на нашем Факултету примљен за асистента. За који предмет? Доцент, за који предмет? Ванредни професор, за који предмет и на којој катедри? Ово је велики пропуст зато што је кандидат за време свог рада на Богословском факултету више пута мењао предмете и катедре, Сваки пут, то наш дискутант пропушта да помене, кандидат је одређени предмет предавао по потреби Факултета и по одлуци Научно-наставног већа. Наравно, и ова примедба је, као и све остале, реторичка и тенденциозна, јер нпр. када је на Факултету основана катедра за Хришћанску антропологију, онда ју је морао преузети неко, тако да би, ко год то био, тај морао „променити“ катедру када већ узима новоосновану. Дакле, опет пуцањ у празно. Шта Перишић може да зна о хришћанској антропологији? Ништа. Нема завршен ни Теолошки факултет, а камоли неку специјализацију из ове области. и на основу тога је извесно да ни Патрологија није његов крај. Почео је на катедри за Философију, предавао је Хршићанску антропологију, на његово инсистирање једно време је уведен предмет Логика, Сасвим је небитно на чије инсистирање је уведен неки предмет. Битно је да је Логика уведена једногласном одлуком Научно-наставног већа, дакле без иједног гласа против. А предавао ју је професор Филозофског факултета др Живан Лазовић. Кандидат ју је предавао само привремено (јер у моменту увођења није имао ко да држи часове) и то не напуштајући катедру коју је тада држао (како би се могло закључити из тенденциозног навођења нашег дискутанта). Поменусмо Лазовића, врте се све једна те иста имена. Натераћу моју госпођу, која је завршила студије на Грегоријани, да упише докторске код мене у Бг, ако тамо дођем. Тамо барем нема сукоба интереса! а за сада предаје Патрологију 1, и Византијску философију Византијска философија је изборни предмет, а све изборне предмете предају, наравно, професори који држе одређену катедру (што је случај и са нашим дискутантом). Шта је ту спорно то, вероватно, ни самом дискутанту није јасно. Што је још горе, јасно му је, наравно, да ништа није спорно, али не може да се обузда да блатећи кандидата ствари увек изнова представља изврнутим и проблематичним, као што и доликује искусном пасквиланту. (– треба проверити избор кандидата: за који предмет је биран као доцент, а за који предмет као ванредан професор?). 1990-2002. Доцент за хришћанску антропологију (ПБФ); 2001-2003. Ванредни професор за Средњевековну и Нововековну философију (Универзитет у Београду, Филозофски факултет); 2002. Ванредни професор за патрологију (ПБФ). Кандидат је пре пет година (2002) изабран за ванредног професора (– опет видети за који предмет), и поред јасног негативног Реферата комисије. Ово је, очигледно као и све остало, чиста лаж. Реферат комисије је био позитиван са препоруком Већу да кандидат буде изабран (а писали су га и потписали два редовна професора – митрополит др Амфилохије Радовић Амфилохије је довео Перишића на ПБФ, али му се на крају захвалио тако што су му у ходнику уручили отпуст са ПБФ, без да су га питали да ли би хтео да буде емеритус. и епископ др Игнатије Мидић (о чему је, хвала Богу, сачувана документација). Додуше трећи члан комисије (др Димитрије Калезић) је издвојио мишљење, али наш дискутант не каже (јер му то не одговара) да је у питању извојено мишљење, већ га лажно представља као реферат комисије. Дакле, наставља неуморно у свом (пасквилантском) стилу. Прошао је само захваљујући гласачкој већини. Ово је примедба достојна нашег дискутанта. А захваљујући каквој већини (него гласачкој) је прошао он или било који наставник или асистент, и чему уопште гласање ако би исход зависио од нечег другог (на пример од сплеткарења и подметања каква су у овој пасквили)??? Сасвим је јасно да Поповић мисли на излобирану већину, у чему је Перишић шампион, па се ових дана не осећа добро, јер му послови не иду за руком. Кандидат ни тада, а ни сада после пет година нема елементарне услове да буде ванредни професор Амен! (Видети детаљна упутства о условима за избор ванредног професора, у прилогу Sic!). Ако се, којим случајем и овога пута догоди да кандидат поново буде изабран у исто звање (– само захваљујући гласачкој већини на коју он увек рачуна) а да не поседује суштинске услове које то звање захтева, Православни богословски факултет себе доводи у ситуацију неозбиљне и неодговорне високообразовне усганове наше помесне Цркве и члана Београдског Универзитет, и то ће нам бити оспорено и то веома брзо. Оваквих претњи Факултету од стране нашег дискутанта смо се већ добрано наслушали, о чему није потребно посебно подсећати. Лицемерје Перишићево је галактичких размера! Он и Кубат сада овејавају по БУ тражећи подршку против Синода и ПБФ! И сада стављају на пиједестал мишљење статутарног већа БУ! Опортуниста. Моја често помињана синтагма у овој писаној ДИСКУСИЈИ јесте „који предмет“? Опет је понављам јер, треба видети Распоред предавања за овај, летњи семестар 2006-2007. године, у њему нигде нема предмета Патрологија, а кандидат о коме је реч, у овом семестру предаје Византијску философију - философска група (Распоред предавања – Општи смер, среда, 12:00-13:30 др Владан Перишић). Моје је питање: да ли је могуће да на Православном богословском факултету у Београду у летњем семестру нема уопште предавања из Патрологије? Овим наш вајни дискутант показује колико је уопште (не)упућен у збивања на Богословском факултету и колико га она интересују. Ово је одличан пример његовог незнања шта се на Богословском факултету у одређеној школској години предаје и зашто, а шта се не предаје и зашто (додуше тешко је све обавезе на толиким радним местима и држати у глави а камоли испунити). У овакве тривијалне ствари, познате сваком студенту, може га упутити нпр. Студентска служба. Ово је озбиљан делиријум. Факултет који се руководи Светим Писмима и Оцима нема предавања из патрологије? Што би казао Иштван Премудри: Лудило мозга! Нећу да улазим у то што је кандидат о коме говоримо продекан за наставу. Када је реч о научном раду нашег кандидата, све што је наведено у Реферату, речено је и тако лепо изложено, међутим, када се само мало завири у саму суштину ствари, лако се види да иза стандардних квалификација, учтивог академског језика, у ствари нема ништа. Да ли је могуће да кандидат за својих скоро двадесет година боравка на Богословском факултету није написао ништа, не само из Патрологије (патристика) већ уопште из богословских наука. Овај коментар не чуди. Поред тога шго је то што се тврди чиста лаж (као уосталом и све друго у овој пасквили Ни Перишић ни његов покровитељ, Атанасије Јевтић, не знају шта је пашквила – Атанасија назидах, да је било среће: Пашквил/а је клевета, а она се пуштала тајно, била је један памфлет, или су тај лист током ноћи качили по граду, у тајности, никад није потписана.), треба се присетити да богословски текст, када на њега наиђе, неко може препознати само ако зна шта је то богословље. За нашег коментатора би се то (очигледно је то из онога што пише) тешко могло рећи. Упоредити кандидатову библиографију са библиографијом било ког нашег асистента, и уверићете се о чему говорим. Када би то заиста било тако наш дискутант не би пропустио да је сам упореди. Но, наравно, (већ смо се навикли) и ово је још једна лаж. Уместо да се бавио оним због чега је примљен на Богословски факултет – теологијом, он се све време бавио „технологијом опстанка на факултету“, упркос константном нераду. Овакве безобразлуке не треба ни удостојити одговора. Нажалост, Поповић је у праву. Не можемо да имамо увида у Перишићеву библиографију, а већ годинама на сајту ПБФ стоји ово: БИБЛИОГРАФИЈА (PDF / ускоро). Једном пропуштено, заувек пропуштено. Да ли Комисија и ово Веће мисли да ће кандидат у следећих четири или пет година нешто урадити? Комисије и Већа се, у нормалним околностима, не баве пророковањима! Не! Али се наш дискутант, забринуто загледан у будућност, бави и на основу својих визија суди! А зашто? Пре свега, стар је педесет и више година, и касно је да се почне систематски бавити било чиме. Даље, неће ништа урадити зато што стално, мимо факултетског Статута Ово је, (наравно већ смо се навикли) потпуна лаж. Кандидат никада нигде мимо Статута ПБФ није предавао ништа, него увек са писменом дозволом Научно-наставног већа, али, погађате, наш врли дискутант јесте. То чини и сада, противзаконито предајући на Правном факултету „Канонско право“ (као „стручњак“ за ту област из које није написао чак ни афоризам а камоли чланак или књигу) иако за то нема одобрење Научно-наставног већа ПБФ, што је у потпуној супротности са Законом о високом школству. Овде је за запитати се за ментално здравље „највећег срБског филозофа после Бране Петронијевића“, јер Поповић је доктор Историје, а ту се проучавају сабори који су доносили каноне, а такође је и у богословији и на Богословском факултету студирао ту материју, док Перишић нема ни дана теолошке школе. И од када НН Веће ПБФ даје неком од професора благослов да предаје на неком другом факултету? Но, пошто је савладао лекцију по којој је напад најбоља одбрана, он кандидата лажно представља као онога који чини незаконите радње којима заправо прибегава управо сам дискутант. Јадно (али на сву срећу и провидно). шета са једне на другу, Што се „шетања“ тиче ствар, наравно, (већ смо навикнути) стоји управо супротно. Кандидат предаје само на ПБФ масна лаж, што никога не може чудити, јер како отвори уста, овај слаже, пошто из Минхаузеновог CV видимо да је предавао, док је био предавач на ПБФ, 1988-1989 на Универзитету у Новом Саду; 1990-1992 на Универзитету у Никшићу; 2001-2003 на Универзитету у Београду. Овај херцеговачки супермен наводи да је 1992-1996 био на Универзитету у Атини на стручном усавршавању, а онда вели да је 1990-2002 био доцент за Хришћанску антропологију на ПБФ!, али зато наш врли дискутант шета ли шета – од ПБФ преко Фоче до Правног факултета и ко више зна куда. Нема где другде. Реторски се изражава Перишић. Фоча је била подвиг, требало је да се тај факултет успостави, зато је било професора који су путовали. Интересантно је да је после Поповић отишао са Правног, а можемо наслутити ко је стајао иза тога. Перишић је директно опструирао и Поповићевог докторанта, о. Жељка Ђурића да не би могао да докторира и да му тако Рашини доктори не долазе на ПБФ! Ђурића је опструирао и као асистента код Давида Перовића. Ја већег интриганта нисам упознао у животу. И опет исто: за оно што сам незаконито ради оптужује другог који то уопште не ради. Нечасно, али (помишља он) можда ће, уз подршку са стране, ипак некако проћи. са друге на трећу, и већ ко зна на коју, катедру. То, нажалост није само његов пропуст. Велику одговорност и са-кривицу сносимо помало сви што дозвољавамо да, понекад, гласачка већина одлучује уместо рада, активности оних који остају или напредују у виша звања. Треба, осим тога имати у виду и законску могућност, која се већ на неким Факултетима у Србији остварује, а то је ревизија стечених звања на појединим факултетима. Нова тенденциозна лаж (ко зна која већ по реду). Испостави се да је Поповић, у светлу актуелних догађања, ипак био пророк, иако му се Перишић ругао. Већ се показало, не дај Боже да то буде случај са нашим Факултетом, да су нека звања поништена као неодговарајућа, упркос писаних Реферата и избора који су обављани на самим Факултетима. У кандидатовој библиографији која је приложена (стр. 2) један и исти чланак од пре шест година приказан је као две библиографске јединице (ред. бр. 13 и 14) само на различитим језицима. Ово је недопустив пропуст. Ово, наравно, није пропусг, већ показатељ да постоји и издање на страном језику (што писци реферата ни не представљају као нови чланак, како то наш врли дискутант подмеће, него просто указују на чињеницу да је постојао интерес да се тај рад појави и на страном језику - што у нормалном свету није безначајна ствар). Ево, Владане, да те поучим, на мом примеру, како се то наводи: Канон LXXXII трулског сабора, in Живопис 6 (2012) 17-45. Студија је преведена на руски: Иерей Зоран Джурович, PhD, LXXXII канон Трулльского собора, in Искусство христианского мира, (2013) 394-411. Декан и протојереј са Московског Универзитета (Православный Свято-Тихоновский гуманитарный университет), Александр Александрович Салтыков, написао је чланак о наведеном тексту: К вопросу о значении канона 82 Трулльского собора (в связи со статьей о. Зорана Джуровича), in Искусство христианского мира, (2013) 412-427. Тако нема забуна. Тебе може неки пријатељ да преведе, о мени пак и текстове почели да пишу. Ако у патристику и кадидатову ужу научну област спадају радови под ред. бројем 16 („Ако можеш веровати“), или ред. бр. 15 и 19 (Сигурност и животна средина, Могао би исти да напише и текст о Кружном току на Славији и Григорију Синаиту... опет иста ствар на два начина, а са ужом научном облашћу има исувише много везе?!). Сматрам да је потпуно бесмислсно и беспредметно улазити у било какву патристичку и богословску анализу наведених библиографских јединица, јер овде нема шта да се анализира. Амен! Кандидат је богослов онолико колико сам ја, рецимо астроном, или ботаничар, или метеореолог. Или Несрећа из Рима певач. Дубоко поштујући и уважавајући нашег сабрата и саслужитеља и сапатника високопречасног протојереја Владана Перишића, Цинизам достојан његовог аутора! треба и овде поновити оно што сви, мање-више знамо: последњих година трудио се више од свих нас око враћања Богословског факултета на Београдски универзитет Чему се наш дискутант и онда и сада противио, али никада отворено и са аргументима, него увек иза леђа и скривено, у кулоарским (д)оговарањима са једномишљеницима. Нека им је на част и то и све остало. У кулоарским дисциплинама Перишић је непревазиђен. Пројекција и замена теза. и око много других, за Факултет корисних ствари. То је непобитна чињеница. За то му треба одати одговарајуће признање. Међутим, то признање не треба да буде на штету његовог напредовања у звањима, Овде се, наравно, уопште не ради о напредовању у звању, него о остајању у истом звању (тј. о реизбору). Но наш врли дискутант, заслепљен мржњом, баца нам прашину у очи не знајући више ни због чега је започео ову пасквилу, те наставља да истреса сав цинизам и мржњу (а залихе су му, као што видимо, поприличне). за то се мора сам потрудити и сам га трудољубиво зарадити, чега је, лично сматрам, и сам кандидат дубоко свестан. 3. На крају, мали закључак свега напред изнесеног: у случају нашег кандидата, најбоље ћемо му помоћи ако га не изаберемо за звање и за предмет за који компетује. Тежак цинизам заиста достојан свога аутора! Сваки коментар је сувишан. Тако ћемо поступити и по савести, Sic и по кандидатовом учинку, а Православни богословски факултет сачуваће колико-толико свој академски углед и достојанство и у нашој Цркви и на Београдском Унивезитету. Нарочито са људима (људескарама) попут нашег дискутанта (или „оданог чада“ како себе назива у једној другој пасквили у којој овог истог кандидата (користећи такође гомилу лажи – а шта би друго) блати код самог Патријарха. Перишићу је некада стајало до Патријарха, а сада га заједно са Синодом вргну у блато. Опортунизам ми је друго име! Морамо имати у виду све бројнији, и слободно могу рећи квалитетнији у сваком погледу богословски подмладак на нашем факултету (- млади асистенти, асистенти приправници, доценти), који морају имати у нама Sic! добре и вредне примере и узоре који на Факултету раде и стварају. И блате и оговарају и лажу и подмећу и клевећу и денунцирају и... Њихов научни развој и рад треба адекватно пратити, усмеравати и вредновати на опште добро Цркве нашег народа. Дакле, цела ова пасквила је због добробити нашег народа. А зар је ико и могао помислити да јој је нешто друго циљ? Поповићеви поетски испади. Сви они који су покушали, или који покушавају, нажалост понекад и неуспешно да се тиме баве, потребно је да хришћански и братски Пасквилантовом лицемерју нема краја. буду упозорени и усмерени на нешто друго, исто тако добро и корисно поље рада где могу дати најбоље што могу, ако уопште могу. Ово је добар, пријатељски, хришћански и људски савет Бљак! и нашем кандидату. Двадесетогодишњи покушај није му успео, штета што то раније није констатовано на нашем Факултету. И на самом крају, свако има право на нерад, или због лењости, или због неспособности. Они који раде и који су способни то морају приметити и на одговарајући начин, због општег добра свих санкционисати. У противном, неће се видети умножени таланти трудољубивих којих је много међу нама. Најсрдачније се захваљујем на указаној прилици да нешто кажем и на Вашем великом стрпљењу. Са особитим поштовањем. У Београду, мај 2007. године Протојереј ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду View full Странице
  21. Јан Хус између светости и јереси Јан Хус (чешки: Jan Hus; око 1369, пострадао 6. јула 1415) је био чешки свештеник, проповедник, професор, мислилац и претеча чешке реформације. Био је и ректор Карловог универзитета у Прагу. Његови следбеници су звани хусити. Католичка црква је његово осудила као јеретичко, па је Хус 1411 екскомунициран. На сабору у Констанци је осуђен, те је тамо и спаљен на ломачи 6. јула 1415 године. Национални херој Чешке, а 6. јул је државни празник Чешке. На локалном нивоу се од православних слави као светац што и јесете главни аргумент овог есеја. Не бих се обазирао на утицаје Виклифа и друге елементе Хусовог учења који су постали традиционални у протестантском свету, него бих радије концентрисао на Хуса као модел православног светитеља. Изложићу укратко 1) Хусову биографију, или боље, житије, да бих затим 2) побројао 30 тачки оптужбе у Констанци, 3) осветлио неке од битних православних момената Хусове доктрине, и 4) став нашег св. Николаја Велимировића, који је написао житије св. Јана Хуса, као и његов положај у Бохемској православној цркви. 1. Хусов живот и судбина хуситског покрета Јан се родио у Хусинецу, граду (тада селу) у јужној Бохемији, данас Чешка Република. Незнатног је порекла, што су католички полемичари вековима истицали по чувеној матрици: Шта може бити добро из Назарета, није ли овај син занатлије који поправља куће и прави намештај? Хусинец или Хусенец значи на чешком гуска.[1]Не знамо разлоге зашто је феудалцу овог села прирастао за срце, али га је овај прихватио за свог стипендисту, што је по Моронију била тежак усуд, јер је омогућио Хусу да дођу до изражаја његов „фанатизам и манија за новотарством на политичко-религиозном пољу“ (p. 16). На прашком универзитету завршава студије 1393, магистрира 1396, почиње да предаје на универзитету 1398, постаје свештеник 1400. Нешто пре тога, Виклифове (JohnWycliffe, или Wyclif (1331-1384) идеје су продрле у Бохемију, 1380, које је и независно заступао Милич, који је од 1372 позивао на сиромаштво цркве, што наравно није наишло на одобравање, и умро је 1374 не видевши остварене своје идеале. Ипак, његове наде су остварене 1391 оснивањем Витлејемске капеле, центра из кога и креће оштра критика цркве и њеног напуштања јеванђелског пута. Тамо Хус проповеда по први пут 1402, и августинијанац Рајнлајн (OswaldReinlein),[2] његов непријатељ, сведочи да су скоро сви пражани долазили да га слушају; у капели је проповедао током празника и два пута током Четрдесетнице, држећи два предавања других дана, и три беседе недељом; за сиромахе је код пријатеља молио милостињу, позивао за сто учитеље и намернике... Веза са Виклифом је била довољна да жигоше Хуса; може да нам делује смешно данас када Морони говори о пожару који је захватио католике јер су се распрострле „лажне идеје о слободи, братству, равноправности и те идеје су се мешале са предлогом за религијску реформу“ (p. 16).[3] Да зло буде веће, све је укључено у такозвану Западну шизму, која је по себи подривала сам темељ папства, јер је папство монархијског устројства, наиме имамо једног моноепископа на челу цркве, а овде их имамо истовремено тројицу. Не могу истовремено тројица људи да обнашају једну Петрову катедру. Криза обухвата период од 1378 до 1417, скоро 40 година. И она није била решена у том периоду него су теолози тек накнадно одредили ко би били, данас анахронистички речено, антипапе. Остављајићи са стране предисторију, помињем само да сабор у Пизи 1409, који је збацио папу Григорија XII и Бенедикта XIII, које је прогласио јеретицима и шизматицима (мало је требало у то време: schismatisnutritores... notorioshaereticos) и поставио за папу Александра V.[4] Григорије и Бенедикт су прогласили сабор нелегитимним и сада смо се нашли са тројицом папа. Управо је папа Александар потписао булу којом се брани Хусу да проповеда, док су краљ Вацлав IV и сам Хус били неутрални око Григорија и Бенедикта. Умро Александар, долази Јован XXIII, који га је позвао да се оправда у Риму, што је овај, заштићен од Вацлава, одбио. Интересантно је да су антипапе (како их данас држи римска црква), Александар и Јован (тек 1947 проглашен за антипапу) позвали Хуса на одговорност. Но, реч је о периоду у коме се није знало ко пије а ко плаћа. Да ситуација буде смешнија, са наше дистанце, на иницијативу Сигисмунда Луксембуршког и папе подржаног од Пизе, Јована XXIII, који је преузео понтификат од Aлександра V, на сабору у Костанци од 1414 до 1417, беху проглашени антипапама сам Јован XXIII и Бенедикт XIII, док је папа Григорије XII, зарад добра цркве и прихвативши ауторитет сабора, узео да се добровољно уклони са папске катедре. Би постављен за папу Мартин V, добар дипломата али и нипотиста. Сасвим је јасно да једна сигурна материјална сукцесија овде није постојала. То напомињем због контекста о коме је реч. Јован XXIIIје покренуо крсташки рат против Ладислава (LadislaoIdiNapli), заштитника Григорија XII. Тиме је и кренула продаја индулгенција. Хус је био против позива да црква узима мач у руке и да се са парама откупљују греси. Тројица хусита остају без главе. Теолошки факултет је тражио од Хуса да представи своје учење на проверу, што је Хус одбио. Исти факултет проглашава делове тог учења јеретичким, што и сам краљ забрањује, али резултата нема. Хус држи да се проповедати мора јер је то Христова наредба. Кардинал Петар Стефанески је наредио рушење Витлејемске капеле, а кардинал Јован Лисабонски је донео акт о изопштењу 1412. Хус је написао апел Христу који је окачио на Карловом мосту у Прагу. Жалба одјекује нама симпатијом, јер се обраћа „Јан Хус из Хусинеца, мастер и дипломирани теолог на славном универзитету Прага, свештеник и назначени проповедник Витлејемске капеле... Исусу Христу, праведном судији који зна, штити, суди открива и крунишенеизбежно праведни случај сваког човека“.[5] Легитимност своје акције оправдава запоседањем папе, књижевника и фарисеја Мојсијеве катедре, а позива се на Златоустог који је апеловао на папу после 2 разбојничка сабора. 1413 написа своје најзначајније дело О цркви. Добивши гаранције о имунитету, Хус одлази на сабор у Констанцу 1414. Наивност га је коштала живота. Јероним прашки је покушао да га ослободи, не успевши у томе, бежи, али га хапсе на граници Баварије. Спалиће га 30. маја 1416. Што се тиче самог Хуса, он није пострадао под легитимним папом. Спаљен је на ломачи 6. јула 1415, док је папа Григорије XII (сада признат за официјалног папу) дао оставку 4. јула 1415. Јован XXIII је био свргнут 29. маја, као што је његов претходник, Александар V проглашен антипапом, а следећи потврђени папа Мартин V, био је изабран 11. новембра и устоличен 21. новембра 1417. Дакле, ни Хус ни Јероним нису пострадали за време официјалног понтификата. У самом кругу католичких научника поставља се питање валидности овог констанског сабора. Тако га неки intoto одбијају, док други га прихватају за легитимни екуменски сабор, а неки проблеме које је донео правдају ургентном ситуацијом за решење Западне Шизме. Булу за сазив сабора донео је папа Григорије XII (јул 1415), папа фаворизован од Рима, али је сабор почео да ради тек после неколико месеци на иницијативу папе Јована XXIII (новембар 1414), папа фаворизован од Пизе. Сабор у Пизи је потврдио супремацију синодске власти над папском, и тај сабор је проглашен нелегитимним. Међутим, не мањи проблем је донео и сабор у Констанци са декретом Haecsancta: „Овај свети сабор у Констанци..., легитимно сакупљен у Светом Духу, будући васељенским сабором и изразом војујуће католичке цркве, директно прима власт од Христа и да свако било ког ранга и достојанства, укључујући и папско, обавезан је да га слуша у ономе што се тиче вере и искорењивања раскола и реформи поменуте цркве у њеној глави и у њеним удовима“.[6]Неубедљиво је када неки католички аутори у овом декрету не виде догматски него само канонски карактер, јер декрет није формулисан ни у једном ни у другом смислу. Оно што је битно је присуство свести код католичких прелата да се саборној свести и папа мора повиновати, што би било незамисливо после I Ватиканског сабора. Из ових, формалних, разлога, неки одбијају сам декрет али прихватају сабор за легитиман. Историчар са овим нема проблема, али га има идеолог. Резимирајући, немамо приликом осуде и погубљења Хуса ни понтифекса, а, по некима, ни легитимног сабора. Сасвим је могуће да је један други Чех, Франц Кафка (FranzKafka, † 1924), био инспирисан овим процесом.Хус је био заточен у манастиру, где је, због нехуманих услова, и оболео; признао је да поштује Виклифа,али је и негирао да је бранио забрањени део Виклифовог учења; пристао је да повуче тезе које је сабор сматрао погрешним; убудуће их неће користи, али их не може сматрати погрешним, јер би то било против његове савести. Забрањено му би 5. јуна 1415 да изложи оправдање свог учења. Огромна већина је гласала за смртну казну, апосле литургије увели су га у цркву, обученог у свештеничке одежде, а онда су почелида му ритуално скидају параменте (ваљда је последњи случај оваквог срамног геста у српској цркви био Васа Пелагић) и предан је световним властима. Ставили су му шешир на главу са натписом „Јересијарх“. Јасне су паралеле са „Ругањем Христу“. Последњу изјаву је Хус дао 1. јула 1415: „Ја, Јан Хус, у нади свештеник Исуса Христа, страхујући да би увредио Бога, и плашeћи се да не паднем у кривоклетство, овим исповедам своју невољност да одбацим све или било који од чланова изнетих против мене са стране лажних сведока. Јер Бог је мој сведок, да их нисам ни проповедао, ни тврдио нити их бранио, мада кажу да јесам. Штавише, у вези са параграфима које су извели из мојих књига, кажем да се гнушам било какве искривљене интерпретације које било који од њих износи. Али, пошто се бојим да згрешим против истине или да противречим мишљењу доктора Цркве, не могу да одбацим било који од њих. И ако би било могуће да мој глас сада може да стигне до целог света, пошто ће на дан Страшног суда свака лаж и сваки грех који сам починио бити видљив, онда бих ја радо пред целим светом исповедио сваку лаж и заблуду, било да сам само помислио да је кажем или да сам је заиста изрекао! Потврђујем да ово пишем својевољно и по својој одлуци. Својеручно, првог дана Јула“.[7] Није било ни први ни последњи пут да су се јавили лажљиви сведоци, злонамерни интерпретатори или они који су тумачили ставове мислилаца без да су били у стању да их разумеју и приближно, као што имамо и намерно извитоперивање текстова. Тако су оптужили Хуса да негира поштовање Богородице и светаца, а његови следбеници су покупили мало земље и пепела што је остало на месту злочина. Наиме, Хуса су обнажили, везали га за дрвени стуб, грло стегли ланцима и спалили. Када је све завршено, онда су узели и разбили му кости и лобању (помиње се у житију и срце које су посебно набили на штап да би сасвим сагорело), додали нова дрва, као и обућу и одећу, да не би остале реликвије, и све претворили у прах. Колима су однели све што је било на том месту и бацили у Рајну. Сабор је наредио и ископавање костију Виклифа и њихово спаљивање. Вреди запазити и да су овог „новотарца“, како су га католици називали, рашчинили, односно, лишили посвећења. Одузимање благодати је тада било могуће у католика. Више од 200 000 људи је изгубило животе у овим побунама. Касније је Лутер приграбио Хусов случај. Из Бохемије, по погубљењу Јеронима, покрет се проширио на Моравску, а затим у Мађарску и Немачку. Папа Мартин издаје булу против Виклифа, Хуса и Јеронима прашког. Као главне грешке наводи: Да се лаици причешћују под оба вида; да тајне нису валидне од свештеника који су у смртном греху; да се све тајне дају верујућима који су у благодати; да црква не може да профитира од световних добара; да су сви свештеници једнаки, а да се разликују само по служби (тако је папа исто што и обичан презвитер). Како је дошло до тога да хусити пале католичке цркве и реликвије са иконама, Мартин налаже крсташки рат. Хуситска песница су били Таворити, која се после поделила у две фракције: таворити су узели за вођу Прокопија Ошишаног, а сироти су остали без поглавара. Интервенција под папом Николом V, од кардинала Карвахала, донела је до великог помирења између католика и хусита. Карвахал је однео победу у диспути са Рокизаном хуситом, јер овај је онемео и није могао говорити! Кардинал је преузео речи које је хусит само изговорио: AeterniPatrisVerbum… и завршио у великом стилу. Папа Никола 1452 крунисао је Фредерика III, који се није причестио под оба вида да не би дао за право хуситима. Папа Пио II је 1463 анулирао мир са хуситима, односно са Подиебрадом који је преузео да администрира по смрти Ладислава Бохемијом. Подиебарда је изопштио папа Павле II 1446/7. Католичка победа се има само са папом Сикстом IV, 1472. После крвавих обрачуна, папа Инокентије VIII, 1486 успева да угуши јерес. Пражани су писали папи Александру VI да се помире са римском црквом. То представља стварни крај успостављања мира између католика и хусита. 2. Тачке оптужбе у Костанци Дана 18. јуна 1415, сабор у Констанци је ратификовао списак од 30 оптужби против Хуса, изјаве сматране јеретичким и изнетим из три његова рада, првенствено Deecclesia(О цркви), и затим ContraStephanumPalec(Против Стефана Палеча) и ContraStanislaumdeZnoyma(Против Станислава из Знојма),[8]дајући му два дана да одговори. Овде наводим оптужбе под наводницима, у великој загради су Хусове глосе, а после тога моји осврти.[9] 1. „Постоји само једна универзална црква [схваћена у сопстеном смислу, у складу са Августином], која је свеукупност предодређених. И наставља: универзална света црква [схваћена у сопстеном смислу] је само једна [односно, правилно говорећи, није део неке друге], јер постоји само један број предодређених на спасење“. „Предодређени“су изабрани, они који су спашени, а„предзнани“ они које Бог види али нису у његовом телу. Не говори о предодређености на пакао, јер обе категорије људи су у складу са њиховим слободним вољама. Црква се не сачињава само од светих, чистих, него је помешана, permixta, што је одјек Августинове теологије која исправља донатистичку еклисиологију. Да постоје предодређени је јасно из Павла, јер за Бога нема времена, тако да познаје своје сутелеснике и пре стварања света, али види и све остало што неће ући у његово тело, тако да је то само предзнано. 2. „Павле никада није био припадник ђавола [предзнан у вези са његовим коначним опредељењем], иако је чинио нека дела слична онима које чини црква зла“. Спашени је увек као такав, мада у историји може и да пада. Из те перспективе се не може назвати припадником ђаволског збора. 3. „Предзнани нису део цркве [католици, у правом смислу], јер на крају ниједан од њених делова неће бити одузет, јер предодређенска благодат која их држи уједињене никада неће престати“. Христос је увек један и исти. Он је целина свих спашених. У том смислу они који нису спашени могу да само физички у неком времену чине део видљиве цркве. 4. „Две природи, божанска и људска, сачињавају једног Христа [конкретно, преко сједињења]. И наставља уX поглављу: сваки човек је дух [то се често тврдиу блаженог Августина у његовимКоментарима на Јеванђеље по Јовану], пошто је састављен од две природе“. 5. „Предзнани, иако понекад према садашњој правди, може бити у правди, може бити у милости - ипак никад није саставни део свете цркве [католичке, у правом смислу]; предодређени остаје члан цркве, чак иако понекад отпадне од привремене благодати, али никада од предодређенске благодати“. 6. „Црква схваћена као заједница предодређених, без обзира да ли су или нису у благодати према садашњој праведности, је члан вере [тако мисли блажени Августин у својим разним радовима: SuperJohannem, Enchiridion, SuperPsalmos, Dedoctrinachristiana, и у књизи Depraedestinatione]“. Без икакве двојбе ово је Августинова доктрина. Потпуно је нејасно зашто су католици ово негирали. Вероватно што су Хусу хтели приписати да се црква састоји само од предестинираних и светих, или да би га асоцирали са катарима и донатистима. 7. „Петар није ни данас нитиикад био поглавар свете католичке цркве (универзалне, схваћене у правом смислу)“. За Хусаје само Христос глава универзалне цркве; позивајући се на Августина, (Retractationes, I, 21, 1) и Псеудо-Августина (QuestionesVeterisetNoviTestamenti, 75) у DeecclesiaХус је написао „Да је Христос намеравао да сагради целу цркву на особи Петра јепоречено јеванђелском вером, аргументацијом из Августина и на основу разума“. Августин је писао да:TuesPetrus(Мт 16, 18-19) значи: „Изградићу своју цркву на ономе што је Петар исповедио када је говорио: Ти си Христос, Син Бога живога. Наиме, Петру није речено „Ти си камен“ већ „Ти си Петар“. Камен је напротив био Христос кога је исповедио Симон“. Предањски, имамо неколико линија тумачења овог стиха: 1) Римско, да је Петру поверено хришћанско стадо; 2) Да је црква основана на Петровом исповедању; 3) На самом Христу на коме је и Петер назидан; 4) На сабору апостола који исповедају ову веру.[10]Хус је одабрао једну линију да би се борио против римског централизма. 8. „Они свештеници који на било који начин проводе криминални живот погане свештеничку моћ и како неверанисинови [види Пнз 32: Перверзни род, и децаневерна], размишљају као неверујући око седам светих тајни цркве, кључевима, службама, епитимијама, обичајима, ритуалима и светим стварима цркве, поштовању реликвија, индулгенцијама, и наредбама [Како тврди Псалам 78: Они су му ласкали својим устима, и лагали су му својим језиком, јер њихово срце није билоисправно, нити су били верни његовом завету]“. Хус је прецизирао 8. јуна 1415 на саборуу Констанцида су ови свештенициневерници јер немају веру која је утемељена на љубави па је стога мртва вера. Не произилази из Хусовог расуђивања да су тајне које ови свештеници врше невалидне. Ако се узме у обзир идеја коју је наследио од Августина, о помешаној цркви, следи да су тајне валидне. Држи се става великог учитеља цркве, Августина, да тајне не обавља свештеник него Христос. Но, постоје објективна мерила којим се један свештеник може свргнути због тога што пројављује мртву веру. 9. Папино достојанство је имало своје порекло од императора и папска институција и надмоћност су произилазили из власти императора [Овде сам се односио на временску власт, царскеинсигније и признат примат папе над четири патријаршијске столице]. 10. Нико не може да разумски тврдити од себе или по другима, без откривења [посебно, јер се каже у Проповеднику 9: Нико не зна да ли је достојан милости или мржње], да се налази на челу некепомесне цркве, нити римски понтифекс може тврдити да је глава римске цркве. Иако сагласно са Хусовом мишљу, не постоји у његовим списима додатак: „чак ни римски папа“. 11. „ Не треба веровати да је сваки римски понтифекс, ко год био, глава [иако истрајан у заслугама по животу] било којепомеснесвете цркве, осимако га је Бог за то предодредио“. За Хусасу постојале различите хришћанске цркве, а римски је била само једна од њих. 12. „Нико да не заузима место Христа или Петра [у служби и заслузи] ако га не прати у начину деловања, пошто ниједно друго учеништво је више одговарајуће, нити на други начин [под неким другим условима] неко прима од Бога моћ да га заступа; уствари за функцију викара се захтева [присуство] усклађеност моралног живота и ауторитет оног ко успоставља ствари“. 13. „Папа није истински и јавни наследник [у служби и по заслузи] принца апостолâ Петра, ако се понаша на начин супротан Петру и да се завести похлепомза новцем, и у том случају је викар Јуде Искариотског. Из истог разлога кардинали нису истински и јавни наследницизбора других апостола Христових, осим ако не живе као што су апостоли живели, држећи одредбе и савете нашег Господа Исуса Христа“. 14. „Доктори који тврде да ако било ко, подвргнут црквеној епитимији, одбија да се исправи, треба бити предат световном суду, понашају се у ствари као првосвештеник, књижевници и фарисеји који су, пред одбијањем послушности од стране Христа, рекли: Није нам дозвољено да предамо човека на смрт, па га предаше световном суду [овде, као што се види, мислим на оне који предаше Христа Пилату]. Ови доктори, дакле, почињавају убиство још теже него оно Пилатово [Односим се овде на осам прашких доктора који су написали да ће свако ко не слуша њихове наредбе бити предат световној руци]“. То се десило 1413: осам доктораса прашкогуниверзитета сматрали су да се црква састоји од главе, папе, и тела, збора кардинала; за њих је црква била непогрешива и ауторитативно је утврђивала аутентични смисао Писама. 15. „Црквена послушност је послушност коју су измислили црквени свештеници, без да за то постоји било каква експлицитназаповест у Писму [Овде сам мислио да послушност која је сасвим различита од послушности Божјем закону, као што се јасно види из члана из кога је реченица извучена; али Бог забрањује да свака послушност Божјем закону била ове врсте по којој се и назива, у извесном смислу, црквена послушност]“. 16. „Очигледна разлика између људских дела је да су врлинска или зла. Јер ако је човек зао, чиниће зло шта год да радио; ако је то врлински, онда ће деловати врлински шта год да ради. Злоба, било да се зове злочин или смртни грех, потпуно инфицира човекова дела, док врлина оживљава сва дела врлинског човека“. Хус алудира на Лука 11,34: „Ако је твоје око - твоја намера - здраво, није загађено грехом, ни твоје тело - сватвоја дела - него је просветљено, чисто уБожијим очима“. Овде се инсистира на мотивацији дела која неко предузима. Мотивација је оно што одређује моралним или неморалним неки гест. Спасити некоме живот, није морално (позитивно) по себи, као ни убити некога није по себи зло. 17. „Христови свештеници који живе по његовом закону, који познају Писма и желе да изграђују људе, морају проповедати упркос претензијама неких да буду изопштени[опадачким и незаконитим, издатим из злобе]. А мало даље: ако папа или други прелат нареди свештенику који има горе поменуте особине да не проповеда, нижи се не би требао покоравати“. Хус је оправдао своју непослушност првенственом послушању Богу, а не људима: хришћанин има право да процени да ли је црквенанаредба дошла од Бога, или од људи. Ово је сасвим исправан став, мада су канони древне цркве налагали претходно саборско преиспитавање кривице. Ко би био под забраном, не би могао вршити црквене функције. Опет, право проповеди и савести неморални (само предзнани свештеник) не може одузети другом свештенику. Овај став не даје за право јеретицима да по свом укусу узимају да проповедају. Једнако су били рашчињени Златоусти и Арије. Црква нема сигурни репер за одвајање ових случајева из сиве зоне. 18. „Свако лице које приступа свештенству прима, у складу са овим конкретним мандатом, дужност проповедника [тако тврде многи свеци: Августин, Григорије, Исидор, итд.] и због тога мора да обавља тај мандат упркос свимнеутемељеним претњама изопштењем [незаконитим, опадачким и издатим из злобе]“. Свете речи. 19. „Користећи се црквеним епитимијама екскомуникације, суспензије или забране [често, нажалост, злоупотребљавају примедбе које могу бити и често се намећу законски] клир подвргава лаички народ да би издигао сам себе, отвара слободну писту сопственој жудњи за новцем, штити зло и припрема пут Антихристу. Очигледно је да долазе од Антихриста епитимије које они, на својим процесима, називају спаљивање громом. Клир то првенствено користи против оних који разголићују преступе преко којих је Антихрист присвојио клир“. 20. „Ако је папа зао, а нарочито ако је предзнан, онда је ђаво, као апостол Јуда, лопов и син пропасти, и није глава свете војујуће цркве [у смислу да истрајава у врлинском животу све до краја], зато што није чак ни члан цркве“. 21. „Благодат предодређености је веза која нераздвојиво повезује тело цркве и сваког њеног члана са главом“. Преузето из ContraStephanumPáleč, где је Хус цитирао 8. главу римљанима од Павла. 22. „Папа или лош свештеник и предзнан је пастир само на изглед, а заправо је лопов и разбојник [зато што нијетакав по сопственој служби и по заслужном животу, него само на основу службе]“. Хус подржава став да недостојни папа може бити збачен од сабора. Палеч је био супротног мишљења, јер личност папе не утиче на службу. То је тачно, али када се утврде криминална дела, сабор легитимно може збацити папу. У овом параграфу се види недоследност, односно супростављеност визија око проблема папства. Навео сам декрет по коме сабор потчињава папу својим одлукама, а што је у складу са овим што Хус тврди. 23. „Папа не сме да допушта се зове најсветијимнити ограничавајући се на своју службу [јер је само Бог најсветији], зато што би се у другом случају чак и краљ требало зватинајсветијим према својој служби, па тако и џелат и весник треба да се зову светима; у истину чак и ђаво би се требало звати свецем, будући да је на диспозицији божанским наредбама“. Све ово је тачно, јер је у складу са Исусовом да не називамо оцима ближње (Мт 23, 9). Из литургијске службе је овај назив улетео, јер на литургији је свештеник Христос, али се укоренио и у обичном животу. Нема те силе која би га могла искоренити. Христос и „војујућа црква“ нису увек у хармонији. 24. „Ако папа живи на начин супротан Христу, утолико што се попео на престо по регуларном и легитимном избору према људском уставу на снази, он се ипак није попео на трон преко Христа, него на други начин [јер се уздигао по гордости изнад Христа], иако признајући да је он резултат избора кроз избор који је првенствено извршен Богом. Јуда Искариотски је регуларно и легитимно изабран на епископство од Исуса Христа који је Бог, ипак је oндругим путем увукаоу тор оваца [јер не улазе кроз уска врата, тј. кроз Христа, који каже: Јa сам врата; ко год улази кроз мене биће спашен. Рекао сам ово чисто хипотетички, чекајући бољу информацију]“. Овдје се Хус односио на збацивање ЈованаXXIII, иако је његов избор био легитиман. Опет у Августиновој оптици треба гледати случај: Јуда је легитимни апостол, али је само историјски у функцији, не као предодређени апостол. Сам Хус је у недоумици јер се ломио око тога како неко може бити номинални пастир, а не и заиста пастир. Сва прича одражава унутрашњу двојбу Хуса око тога да ли су такозвани свештеници и прави свештеници, односно да ли су њихове радње дејствене, светотајинске. Хус је вероватно био максималиста, али се кориговао пред институцијом. 25. „Осуда 45 чланака Џона Виклифа изречена од стране доктора је апсурдна и бесчасна; погрешна је претпоставка на којој се заснива. Таква претпоставка је да ниједан од ових чланака није католички, него да је сваки од њих јеретички“. Уствари, Хус је тврдио да су 5 од 45 пропозиција Виклифа, које је 4. маја 1415 осудио сабор у Констанце, православне. 26. „Из простог разлога што су бирачи или већина њих изразили наглас свој глас у корист одређене особе, према људским конвенцијама [што се догодило у случају Агнезе која се сматрала легитимним папом цркве], таква особа се не сме сматрати ipsofactoлегитимизованом или,на основу самеове чињеницеистинским и очигледним наследником и викаром [у служби и заслужном животу] Апостола Петра или неког другог Апостола у црквеној служби. Дакле, било да ли су бирачи изабрали добро или лоше, морамо веровати поделима изабраног. Из тог разлога, што се неко више заслужно труди за добробит цркве, толико ће већумоћ добити од Бога“. Агнезаје паписа Јован, што је само легенда. Ниједан озбиљан научник данас не сумња да је прича измишљена. 27. „Нема ни најмањег разлога нужности постојањаједноглидера који би управљао цркву у духовним стварима икоји би увек био на располагању војујућој цркви [Евидентно је, пошто је познато да је црква за дугепериодебила без папе и тако се и даље налази након осуде ЈованаXXIII]“. Преузето из ContraStanislaum, као и две следеће тачке оптужбе. Овде је Хусова логика неумољива: Када би папска служба била неопходна за постојање цркве, онда би било немогуће да папска катедра некад буде упражњена. Из историје знамо да када је папа Сикст II мученички пострадао 6. aвгуста 258, следећи папа, Дионисије, преузео је катедру тек 22. јула 259! Дакле, годину дана је црква функционисала без Главе (видљиве), јер са императором Валеријаном није било шале, тако да се нико није усуђивао сести на папску столицу јер је могао изгубити главу. 28. „Христос, без таквих монструозних поглавара [тј. без Агнезе и ЈованаXXIIIи других који су били јеретици или из различитих мотива злочинци] много боље би управљао својом црквомпреко својих правих ученика расејаним широм света“. 29. „Апостоли и верни Господњи свештеници храбро су организовали цркву у стварима неопходним за спасење, пре него што је основана папскаинституција [у погледу темпоралне доминације и управљања]. И тако би чинили и кад више не би био неки папа - што је сасвим могуће - до судњег дана“. У извештају Петра Младоновића стојида када је 8. јуна 1415 овај предлог прочитан на седници, присутни су се смејали Хусу као пророку. Хус је одговорио да је у време апостола црква била боље руковођена него сада. Шта је спречавало Христа да тада уведе „бољи“ систем?, а и сада, за време сабора у Констанци немамо лидера, па ипак Христос не престаје да држи своју цркву. 30. „Нико није господар на световном пољу, нико није прелат, нико није епископ све док је у смртном греху [Што се тиче службе и заслужног живота, како су свеци тврдили. Осија, 8, 4: Краљеви су постављени без мог наређења, поглавари су изабрани без мог знања. Исто су тврдили и светитељи као што су Григорије, Бернард, итд.]“. Ово би ваљало читати у смислу „аутентичног слуге“ и дистинкције предодређених и предзнаних. 3. Сагласност Хусових ставова са учењем Православне цркве Јан Хус је био католички свештеник. Формално никада није припадо православној цркви, и, како је давно приметио Гилфердинг (Гус: Его отношение к православной Церкви, СПб. 1871), није био под никаквим директним утицајем њему савремене православне цркве. Његова блискост православним позицијама није неко чудо, него је треба разумети у солидном познавању мисли св. Отаца (Августин, Јероним, Амброзије, Григорије Двојеслов итд.) и развијању њихових мисли без дисторзија које би му схоластика могла причинити. Читао је Писма и Оце по својој савести, и ту је антиципирао идеје св. Нила Сорског и св. Игњатија Брјанчанинова да се поверење не поклања духовништву или званичном клиру, него да се њихова мишљења или савети проверавају Писмом и Оцима. Због овог је Игњатије сумњичен за протестантизам. Но, ово је здрав став код поменутих аутора, јер нико не чита текстове и размишља уместо неког другог. Ако човек упадне у заблуду, неће га изговорити послушање. Ово је и прва Хусова тачка за коју можемо рећи да је православна. Пошавши од августиновске доктрине о предодређености, он разликује аутентичне од лажних свештеника. Међутим, Хус (као уосталом и Августин) никад неће рећи да су тајне које овакви служитељи обављају невалидне. Неће ни цркве којима ови руководе назвати лажним или јеретичким. Псеудо-свештеници греше у канонском домену. Зато управо на овом пољу може им се отказати послушност. Епископу који забрањује свештенику да проповеда, без да је у праву, отказује се послушност. Тај епископ није рукоположњен од Духа Светога, него од људи, како ће давно пре Хуса рећи св. Симеон Нови Богослов: „Опседнути славољубљем и гордошћу, и замишљајући да су нешто, а нису ништа, постављају се оцима и учитељима и сматрају се саморукоположеним апостолима, не примивши пак благодат Светог Духа, као ови, ни просветљење светлошћупознања,нити су видели Богакога су ови проповедали, који се открио преко њих у складу са његовим истинским обећањем“...[11] Такве не слушати, него избегавати.[12] Хусов став о немању Поглавара са јуридичким овлаштењима на универзалном нивоу је традиционално православни став у полемикама са католицима, и тај став чврсто држи Руска Православна Црква, која после Равене потврђује примат на свим нижим нивоима, само га негира на универзалном. Другим речима, црквом равна Христос, а на универзалном нивоу нема потребе за видљивом Главом.[13] Руски став је проблематичан јер историјски знамо да су патријаршије биле рангиране и да је папа имао примат, чак и јуридички, осведочен кроз апелационо право, а да је примат био само „примат части“, никада се не би могло објаснити зашто Рим није прихватио каноне васељенских сабора (Константинопољ 381, канон 3, Халкидон 451, канон 28) који су Константинопољ уздигли на прво место са Римом. Свети римски понтифекси, који су у православном календару, нису прихватили ове каноне. Такође, ако је примат на нижим нивоима подразумевао и у одређеној мери јуридичку димензију, несхватљиво је да се измишља нека нова врста примата на универзалном. Хусов и православни резон је потврђен Трулским васељенским сабором који је без да поставља себи проблем, анатемисао папу Хонорија као јеретика монотелита.[14] Сабор је тело које, по Хусу и православнима, може да лиши катедре неког понтифекса. Да је добре воље и памети, као што није, слушао би се принцип Антиохијског сабора, канон 9: Свака митрополија треба да има предстојећег епископа, који је први по части. Остали епископи не могу ништа важније чинити без његовог знања, али ни он без њихове сагласности. У овом смислу охрабрују позиви папе Франциска на синодалност. Нећемо у Хуса наћи позив на преврат или реформацију у цркви. Ту се разликује од Лутера и будућих протестаната (Гилфердинг, 7). Сигурно је да би одбио догмат о незаблудивости папе, као што је индиректно одбио минструозне идеје папе Григорија VIIда је сваки легално изабрани папа светац (Romanuspontifex, sicanonicefueritordinatus, meritisbeatiPetriindubitantereffecitursanctustestantesanctoEnnodioPapiensiepiscopoeimultissanctispatribusfaventibus, sicutindecretisbeatiSymachipapecontinetur).[15] Ту тезу није следила Римска црква, тако да она и данас дискутује којег папу прогласити за светог, а који пак не задовољава узвишене захтеве. Из Шафовог увода у О Црквисе јасно закључује православност Хуса.[16] Као Јустин Поповић понавља: Богу се већма треба покоравати него људима. Неће бити папа гарант јединства цркве већ вера, нада и љубав (Шаф, 12-13). Црква није ограничена јуриздикцијом Рима, јер локална црква никад не може бити универзална црква, односно да представља пуноћу цркве (13-14). Како је Петар делио апостолску власт, тако је и са римским папом (15). Папа није незаблудив јер може пасти у среброљубље или једноставно бити незналица (исто). Помиње неколико папа јеретика, али и случај збаченог Јована XXIII, кога је констански сабор анатемисао, али га је католичка црква држала за легитимног папу до средине XX века, како сам горе навео (16). Негира Константинову даровницу, као што у љубљењу папске папуче види само светско славољубље, никако хришћански гест (17). Љубљење папуче су одбили и православни у Фиренци.[17] Петар није одређивао апостолима шта да раде, јер није ни било комуникације на даљину (Тома у Индији; Јаков владао у Јерусалиму... 18-19). Сви су аутономно одлучивали. Црквом су управљали презвитери, а не један епископ (19). То је историјска чињеница, на коју се позива Хус, а посведочена у Јеронима. Наиме, римска и александријска црква су биле последње које су прешле на систем монократског епископа.[18]Појавила се мода у Екуменској Патријаршији да се првенство везује за оснивача те катедре, Андреја Првозваног, брата апостола Петра, да би тако, као и Латини, правдали првенство као божански декрет, а не политичко питање, како је мотивисано канонима који су изједначили Константинопољ са Римом. Опет, у складу са Симеоном Новим Богословом тврди да се не нађе светац који вели: Ја те ослобађам од греха (20). Овде имамо и паралелу са крштењском формулом, где се на Западу вели: Ја те крштавам..., а на Истоку:Крштава се...[19] У складу са св. Марком Ефеским, тврди да је Писмо највећи ауторитет у стварима вере (21-2).[20]Одбио је и учествовање цркве у предавању јеретика државној власти која би их погубила (не треба заборавити да ни православни нису били гадљиви на спаљивање јеретика, тако да се овде Хус удаљава од „слатког“ православља; Шаф, 23-4). Не постоји начин на који би се оправдало убијање јеретика (24-5), јер се они требају убеђивати речима. Греси се не могу искупљивати новцем (индулгенције). Иронија судбине даје Хусу за право. Данас је римска црква препознала грешке на које је Хус указивао. Индулгенције на официјалном нивоу не постоје, нема погубљивања јеретика, Писмо је добило на значењу, верници се могу причешћивати под оба вида као и у Православној цркви... Но, и католици и православци увек имају: „али“... Стално са оградама. Хус није рехабилитован од Рима. Папа Јован Павле II, у име Католичке цркве, је изјавио да му је жаошто је Јан Хус завршио свој живот у ужасним мукама. Изразио је наду да фигура Јанова, која је некада била камен спотицања, сада може бити спона помирења.[21] 4. Хус као православни светитељ Православна црква је имала везе са хуситима од самог почетка. Константинопољ је послао један захтев 1451 за сједињење са хуситима, где признаје њихову православност.[22] Патријарх је Хусово исповедање признао православним.Православна црква чешких земаља и Словачке (чеш. Pravoslavná církevv ČeskýchzemíchanaSlovensku, свк. Pravoslávnacirkevv českýchkrajináchanaSlovensku) је помесна аутокефална црква и сада се налази се на 14. месту у диптиху православних цркава, као насленик Великоморавске цркве и има ранг митрополије.[23]У 19. веку се организује прва заједница православних верника. 1903 у Прагу настаје заједница „Православна беседа“. 1920, у Карпатима поново се успостављају парохије у надлежности Српске цркве. 1921 српски патријарх Димитрије посветио је Горазда Павлика за епископа Чешко-моравске епархије. Међутим, у то време је дошло и до првих унутрашњих подела међу православним хришћанима у Чехословачкој. Једна скупина обратила се Цариградској патријаршији која је 1923, без претходног договора са Српском патријаршијом поставила Саватија Врабеца за „архиепископа прашког и целе Чехословачке“ што је довело до нежељеног заплета у односима између две патријаршије. На молбу источних Чеха, СПЦ је основала и Мукачевско-прешовску епархију за чијег је епископа постављен Дамаскин Грданички (1931). Након његовог преласка у другу епархију, за новог мукачевско-прешовског епископа изабран је Владимир Рајић (1938). 1945 град је уступљен Совјетском Савезу док је Прешов остао у саставу Чехословачке. Тада је извршена и подела дотадашње Мукачевско-прешовске епархије: од источног дела око Мукачева основана је Мукачевско-ужгородска епархија Руске православне цркве, док је од западног дела око Прешова основана Прешовска епархија Чехословачке православне цркве. Након Другог светског рата СПЦ је 1948 дала сагласност да аутономна „Чешка и моравско-шлеска епархија“ пређе у надлежност Московске патријаршије. 1951 организује се Чехословачка православна црква.По попису из 1991 у Чешкој и Словачкој, било је око 53 хиљаде православних верника. Иницијативу за убрајање у лик светих Јана Хуса покренуо је, између осталих, наш св. владика Николај Велимировић. Написао је 1915 житијеСвети Јан Хус.Житије је издато на енглеском и нема српског превода. Није ми јасна мотивација зашто оно није објављено у Сабраним делима Велимировића. Ен.: Nicholas Velimirovic,St. John Hus. An article of the famous Serbian Bishop and preacher on the Sainthood of Jan Hus (ed. 1915) from the Orthodox perspective, modified by Archbishop Christopher to the 2nd Czech edition, an introduction and annexes added. Published by the Orthodox Academy, 2003, 48 pages. Постојичешкипревод: Nikolaj Velimirovič, Svatý Jan Hus. Stať slavného srbského biskupa a kazatele o svatosti Mistra Jana Husa (z r. 1915) z pravoslavného hlediska; k 2. českému vydání připravil arcibiskup Kryštof; doplněno úvodem a přílohami. Vydala Pravoslavná akademie, 2003. СвичешкисајтовикојисепозивајунаправославностисвештеномучеништвоХусанаводеНиколаја. Владика Христифор (Kryštof) у предговору другом издању књиге вели да је Николајев став „довео да се призна светост Јана Хуса и да се укључи у црквени календар“ (стр. 7). Додаје и да друге помесне Православне цркве нису сумњале у Хусову светости. Константинопољ је 1452 хуситеприхватио у породицу православних цркава а у Чешкој, Моравској и Словачкој, Јан Хус, заједно са Јеронимом прашким су поштовани као свети мученицииз Констанцеи њихова светост никада није билапод знаком питања... „Кроз мучеништво је крштен ватром светости“ (7). Николај нас подстиче да се врате Костански свети мученици, Јан и Јероним, у нашу цркву и да се укључе у црквени календар“ (9). Хус и Јероним, рекао је владика Николај када је дошао у Чешку,„су били титани који су покушали да обнови православље у својој земљи, али је њихов покушај... семе које се развија у нашим данима и доноси плод“. Тада је Николај прорекао владици Горазду горак пехаркоји му ваља испити, али се на дну тог путира патње налази већ небеско блаженство. Христифор је изјавио 2007 да ми не гледамо Хусове теолошке списе, на политичке околности, него на његово коначно признање од Божје истине. „Имао сам прилике да расправљам о овом питању са многим теолозима и јерарсима који су рекли: Он је био мученик, претрпео је за истину, он је наш, православни светац“.[24] VladykaKryštof је 23. máj 2015 написао: Svatý mučedníkJanHus, где наводи да се Хус поштује као светац у Чешким и Словачким земљама као и у кипарској православној цркви.[25] Већ се ови мученици приказују на иконама: Певају им се у Чеха и Словака тропари[26]: Тропар св. Јану, 6. глас У пламену је граница огњена, наново си се родио за живот вечни у Христу, који је објавио: „Ја сам истина“. Са радошћу си пострадао за истину, постао си чешким Претечом духовних хероја. Мучениче Јане, учврсти нас колебљиве, да би и ми спознату истину држаличак до смрти! Тропар св. Јерониму, 1. глас Чудесни Јерониме из Прага, отправио си се на пут, не избегавајући труде, да би пронашао у свету истинско хришћанство, који је чувано било у Византуа одгајано у Русији. За неустрашиво проповедање источне вере православне привукао си на себе жесток гнев на концилу латинском, где су се обрушили на тебе као вук на јагње, и постао си жртва свеспаљеница за Православљеу Чашкој. Светла бакљо наше православне вере, запали срца наша низвођењем Божије благодати. На крају, да погледамо и један кратак осврт владике Николаја на Хуса. Текст се зове: Јан хусова револуција:[27] „Ваш велики земљак Виклиф, с правом је признат као зачетник реформације. Виклиф је говорио, и његова је реч била велика мисија на земљи. Његова је реч у Чешкој постала тело, заиста, више него тело - крв и огањ. Људске речи нису никад велике, изузев када се претварају у драму - када се оваплоте у живот. Великиф никада не беше тако велики у Енглеској, као што је био велики у Чешкој. У то време, хришћанство у Чешкој је било сразмерно младо, скоро три пута млађе него у Риму. Од времена када је свети апостол Методије покрстио кнеза Боривоја, никад хришћанство у Чешкој није било ближепрвобитном словенском многобоштву, него у време када је краљ Вецеслав владао у Чешкој, а папа Јован XXIII у Риму. У то време, Јан Хус је служио у Прагу као проповедник у капели званој Витлејемска. Хришћански паганизам, потив кога се Јан Хус борио, био је много тврдоглавији и агресивнији од Перуновог паганизма, против кога се свети Методије борио. Свуда је нађена замена за Христа, свуда изговор за лагодан живот, за кретање широком и утабаном стазом, уместо узаног пута. Помоћу новца изједначени су греси и врлине. Цркве су биле претворене у јавне мењачнице за размену грехова и врлина. Покајање, не новац!, узвикивао је Јан Хус. Али његов глас се није чуо од заглушујуће буке бубњева, којима се оглашавала продаја опроштаја на улицама. Опет је узвикивао Јан Хус: Цела чешка нација чезне за истином! А трговци Христовом крвљу и сузама исмејавали су га до понижења. Доктори теологије су тражили од свог колега Хуса признање да је папа глава, а бискупи тело Цркве Христове и да се сва њихова наређења морају извршавати. Али Хус није марио ни за главу ни за тело, већ једино за дух Хришћанске цркве. А тај дух био је прекривен тамом. Он је видео људе да поново почињу служити два господара. Он се загледао у срце хришћанске религије и установио је да је оно болесно. Његова душа се побунила против тога. Али, његова праведна револуција била је схваћена као злонамерна новотарија, његове речи као скандалозне дркости, и његове намере као злонамерно рушење хришћанства. Тако је Хус био изведен пред суд црквених судија, осуђен на смрт и спаљен - ad magnam Dei Gloriam - /за што већу славу божију/[28] као што је бискуп Лади рекао том приликом. Непобитна је чињеница, да је црквени сабор у Костанции био узрочник и творац новотарија, а да је Јан Хус исповедао право и истинито Католичанство од старина. Он се борио за прости хришћански дух, који је увек надахњивао, оживљавао и освежавао хришћански свет. Његове судије увели су у Цркву један сасвим нови анти хришћански, дух суђења и убијања. Ево непобитног доказа - ако је доказ уопште потребан - па сам Хус је страдао. Кроз болно и страшно страдање, он се прославио као неустрашиви борац хришћанске историје. Судије које су га осудиле на смрт и убиле надаху се да ће овим злочином унапредити хришћанство, и тако заслужише срамоту и презир целог човечанства. Истина и слава Хусове борбе, прошле је године прослављена широм целога света. Цео свет је славио петстогодишњицу његове мученичке смрти. Ја сам узео учешће у овој прослави у Њујорку. То је била изузетно ретка и свечана манифестација, коју је Нови свет видео. Православни хришћани, римокатолици, протестанти, англиканци, методисти и баписти, све Цркве и вероисповести су учествовале у томе. Ми смо стајали заједно, ми смо се молили Богу заједно, и ми смо се осећали уједињени јединим истим духом. То је био велики догађај. За многе од нас јединствени тренутак, када смо осетили шта значи истински племенити католицизам Хришћанске цркве, како га је епископ Весткот назвао. То је било једно узвишено и радосно осећање. Злобни дух сабора у Костанци никада нас није могао ујединити, али нас је хришћански дух Хусов ујединио. Успомена папе Јована XXIII раздваја свет, док успомена великог апостола чешке нације уједињује свет. Хусова револуција није била личног карактера. Она није била уперена против Јована XXIII или против Ватикана као Ватикана; она је била уперена против римског форума који се увукао и тамо се настанио. Она је била уперена против Јупитера, који је заузео место Христово у Риму; и који је невидљиво надахњивао сабор у Костанци; и Перуна, који се сакривен смешкао из сваке цркве у Прагу, владајући душама чешкога народа, под Христовим именом“. Закључак Нико од здраворазумских не би могао да негира исповедништво и светост Хуса и Горазда. Пострадали су за Христа и на правди Бога, како се вели. Славе се у неким помесним црквама, били препознати за православне од Константинопоља, као и од више светаца, да не спомињем бохемски народ који их је увех држао за светитеље. Казуисти и модерни фарисеји у православним редовима не би их радо гледали у календару, јер се плаше да, иако знамо за мучеништво крвљу, па тако Грци имају и светог Турчина у календару који је сведочио да је видео светлост на Гробу Господњем, да би се тиме признало да постоје свеци и у другим хришћанским црквама. Наиме, Хус никако није могао бити крштен у крви, јер је био и крштен и канонски свештеник. Зато се код нас прихвата као свештеномученик. У православном календару су већ неки формални јеретици (св. Артемије, који је као аријанац био гонитељ св. Атанасија Великог; Аморејски мученици који су припадали иконоборцима; велики у светима, Исак Сирин, који није припадао званичној православној цркви, итд.). Како је Бог подизао пророке у расцепљеном Израиљу на Север и Југ, тако је наставио да делује и даље. Црква је наставила да прима као крштене и у свештеном чину и официјалне јеретике, несторијанце и иконоборце, тако да у потпуном миру са Господом се молимо светом Јану и Горазду. Зоран Ђуровић, Рим 19.04.2018. [1]Енциклопедијскичланци: Hus, Jan, in Enciclopedia Treccani (Enciclopedia Italiana di scienze, lettere ed arti, abb. Enciclopedia Italiana; http://www.treccani.it/enciclopedia/jan-hus); Joseph Wilhelm, Jan Hus, in The Catholic Encyclopedia, vol. 7. New York: Robert Appleton Company, 1910. 16 Apr. 2018 (http://www.newadvent.org/cathen/07584b.htm); Гус, in Православнаяэнциклопедия, Церковно-научныйцентр «Православнаяэнциклопедия», М. 2003, Т. 13, С. 496-499 (http://www.pravenc.ru/text/168408.html, опубликовано: 27 октября 2011г.); Moroni Gaetano Romano, Dizionario di erudizione storico-ecclesiastica da San Pietro ai nostri giorni,… 103 voll. Venezia: Dalla Tipografia Emiliana, 1840-1861, ivi vol. 87, pp. 15-21. Делаиизворећунавестикасније. Исцрпнабиблиографија: Friedrich Wilhelm Bautz, Hus, Jan. In: Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon. Band 2, Bautz, Hamm 1990, Sp. 1194-1198. Литература: В. А.Бильбасов, ЧехЯнГусизГусинца. Письма Яна Гуса, выбранныя Мартином Лютером, Спб., 1869; А. Ф. Гильфердинг, Гус: Его отношение к православной Церкви, СПб., 1871, 18932; И. С. Пальмов, Вопрос о Чаше в гуситском движении. Спб., 1881; В. Флайшганс,Ян Гус, М., 1916; P. deVooght, L'hérésiedeJeanHus, Louvain 1960; J. Boulier, JeanHus, Brux., 1982; JanHuszwischenZeiten, Volkern, Konfessionen: Vorträgedesintern. Symp. inBayreuthv. 22. bis 26. Sept. 1993 / Hrsg. F. Seibt. Münch., 1997; JanHusveVatikánu: Mezinárodní rozpravao českémreformátoru 15. století aojehorecepcinaprahutřetíhotisíciletí / Sest. J. Pánek, M. Polívka. Praha, 2000; M. Spinka, John Hus' Concept of the Church, Princeton 1956; id., John Hus at the Council of Constance, London 1965; id., The letters of John Hus, Manchester 1972; F. Smahel, La Révolution hussite, une anomalie historique, Paris 1985; G. Leff, Wyclif and Hus: a Doctrinal Comparison, in Wyclif in His Times, Oxford 1986; J. Puyo, Jan Hus. Un drame au cœur de l'Eglise, Paris 1998; A. Comi, Verità e anticristo: l'eresia di Jan Hus, Bologna 2007; G. Dominici, Giovanni Hus e la Boemia, con prefazione e appendice del p. Enrico Rosa, Roma 1926; R. Kalivoda, Jan Hus: pensiero e azione, in La chiesa invisibile. Riforme politico-religiose nel basso Medioevo, a cura di M. T. Beonio Brocchieri Fumagalli, Milano 1978; F. Leoncini, Jan Hus e la rivoluzione hussita, in Rivista di Storia e Letteratura religiosa, 21 (1985); A. Molnar, Jan Hus, Claudiana, Torino 2004; Thomas A. Fudge, Jan Hus: Religious Reform and Social Revolution in Bohemia, London 2010; id., The Memory and Morivation of Jan Hus, Medieval Priest and Martyr, Turnhout, Brepols 2013; id., The Trial of Jan Hus: Medieval Heresy and Criminal Procedure, Oxford University Press, New York 2013; id., Jan Hus Between Time and Eternity: Reconsidering a Medieval Heretic, Lexington Books, Lanham, MD 2016; id., Living With Jan Hus: A Modern Journey Across a Medieval Landscape, Center for Christian Studies, Portland, OR 2015; R. Friedenthal,Jan Hus. Der Ketzer und das Jahrhundert der Revolutionskriege. 2. Auflage 1987; František Michálek Bartoš, České dějiny II/6: Čechy v době Husově. Praha 1947; Petr Čornej, Velké dějiny zemí Koruny České V., 1402-37, Praha 2000; Jiří Kejř, Husův proces, Praha 2000; Vlastimil Kybal & Václav Novotný, Jan Hus, Praha 1931; Bernhard M. Baron, Der Zug des Magisters Jan Hus 1414 durch die Obere Pfalz. In: Oberpfälzer Heimat Band 37 (1993), Weiden in der Oberpfalz, S. 75-80; Tania Douglas,Jan Hus. Der Feuervogel von Konstanz (Historischer Roman), Fontis-Verlag, Basel 2015; Eugen Drewermann, Jan Hus im Feuer Gottes. Impulse eines unbeugsamen Reformators, Ostfildern 2015; Karl A. Fink,Die nationalen Irrlehren. Wyclif und Hus. In: Hubert Jedin, Hans-Georg Beck u. a.: Die mittelalterliche Kirche. Vom kirchlichen Hochmittelalter bis zum Vorabend der Reformation (In: Handbuch der Kirchengeschichte. [in 7 Bänden] – Band 3). Herder, Freiburg im Breisgau / Basel / Wien 1985; Richard Friedenthal,Jan Hus. Der Ketzer und das Jahrhundert der Revolutionskriege. In: Edition Piper, Band 331, 4. Auflage. Piper, München / Zürich 1987 (Erstausgabe 1972); Rudolf Hoke,Der Prozeß gegen Jan Hus und das Geleit König Sigmunds. In Annuarium Historiae Conciliorum 15 (1983), S. 172-193; Peter Hilsch,Die Theologie des Jan Hus. In: Karl-Heinz Braun, Mathias Herweg, Hans W. Hubert, Joachim Schneider, Thomas Zotz (Hrsg.): Das Konstanzer Konzil. Essays. 1414–1418. Weltereignis des Mittelalters. Theiss, Darmstadt 2013; Constantin von Höfler,Magister Johannes Hus und der Abzug der deutschen Professoren und Studenten aus Prag 1409. Unveränderter Neudruck der Ausgabe Tempsky, Prag 1864, Sändig, Vaduz 1985; Petra Hörner: Hus – Hussiten. Dokumentation literarischer Facetten im 19. und 20. Jahrhundert. Lang, Frankfurt am Main / Berlin / Bern / Bruxelles / New York / Oxford / Wien 2002; Karel Hruza,Die Verbrennung von Jan Hus auf dem Konstanzer Konzil 1415, in: Georg Scheibelreiter (Hrsg.), Höhepunkte des Mittelalters, Darmstadt 2004, S. 202-220; Josef Kalousek: O potřebě prohloubiti vědomosti o Husovi a jeho době. Hlas národa, Praha 1902. [2]ОРајнлајновомнепријатељствувидетиречититекст: Sieglinde Hartmann, Heretical Hussites: Oswald von Wolkenstein's 'Song ofHelľ ('Durch Toren Weis'), in Heresy and the Making of European Culture: Medieval and Modern Perspectives, eds. AndrewP. Roach, JamesR. Simpson, Routledge, 2016, pp. 185-206. [3] Ми овде не треба да мислимо у нашем кључу, па као да су постојале за Моронија и сличне ауторе из тог доба „праве“ идеје о слободи, братству, равноправности. Не, оне су све лажне, јер не постоје праве. Реч је о потчињености људи власти цркве. [4][4] Бенедикт XIII и Григорије XII „препознати су као расколници, присталицама и вођама раскола, познатим јеретицима, кривцима за кривоклетство и прекршиоцима свечаних обећања и отвореним саблазнитељима универзалне цркве. Због тога, обоје су проглашени недостојним Светог Престола и ipsofacto су лишени својих функција и почасти и протерани су из цркве. Од овог тренутка њима је забрањено да себе сматрају Врховним Понтифексом, све њихове акције и именовања проглашене су неважећим. Свети Престо је проглашен упражњеним, а верници су ослобођени завета послушности“. Cf. Jacques Lenfant, Histoire du Concile de Pise, Tome I, Amsterdam 1724, pp. 275-280, ivi p. 278. Латинскитекст: Edmundus Martene et Ursinus Durand, Veterum Scriptorum et Monumentorum Amplissima Collectio, Tomus VII (Parisiis: apud Montalant 1733), columns 1098-1099. [5] Ecce isti sacratissimo et fructuosissimo innixus redemptoris exemplo, ab oppresione gravi, iniqua sentencia et excomunicacione pretensa potificum, scribarum et Phariseorum et iudicum in kathedra Moysi sedencium ad deum appello, comittens sibi causam meam, salvatoris Ihesu Christi sequens vestigia, sicuti sanctus et magnus patriarcha Constantinopolitanus Johannes Crisostomus a duplici episcoporum et clericorum concilio et beati in spe episcopi Andreas Pragensis et Robetrus Linconiensis episcopus a papa ad supremum et iustissimum iudicem, qui nec timore concutitur, nec amore flectitur, nec munere curvatur, nec falsis decipitur testibus, iniuriose, opressi humiliter et salubriter appellarunt. (Magistri Ioannis Hus, Appellatio ad supremum Iudicem, 18. X. 1412. http://etfuk.sweb.cz/hus.htm). [6] Decretum Haec sancta, Sessio V, 6 Aprilis anno a nativitate Domini MCCCCXV, Decreta concilii de auctoritate atque integritate eius in superiori sessione per cardinalem Zabarellam invitis nationibus decurtata, nunc publico decreto restituta, repetita ac confirmata: In nomine sanctae et individuae Trinitatis, Patris et Filii et Spiritus sancti. Amen. Haec sancta synodus Constantiensis generale concilium faciens, pro exstirpatione praesentis schismatis, et unione ac reformatione ecclesiae Dei in capite et in membris fienda, ad laudem omnipotentis Dei in Spiritu sancto legitime congregata, ad consequendum facilius, securius, uberius et liberius unionem ac reformationem ecclesiae Dei ordinat, diffinit, statuit, decernit, et declarat, ut sequitur. Et primo declarat, quod ipsa in Spiritu sancto legitime congregata, generale concilium faciens, et ecclesiam catholicam militantem repraesentans, potestatem a Christo immediate habet, cui quilibet cuiuscumque status vel dignitatis, etiam si papalis exsistat, obedire tenetur in his quae pertinent ad fidem et exstirpationem dicti schismatis, ac generalem reformationem dictae ecclesiae Dei in capite et in membris. Item, declarat, quod quicumque cuiuscumque conditionis, status, dignitatis, etiam si papalis exsistat, qui mandatis, statutis seu ordinationibus, aut praeceptis huius sacrae synodi et cuiuscumque alterius concilii generalis legitime congregati, super praemissis, seu ad ea pertinentibus, factis, vel faciendis, obedire contumaciter contempserit, nisi resipuerit, condignae poenitentiae subiiciatur, et debite puniatur, etiam ad alia iuris subsidia, si opus fuerit, recurrendo. Извори: Heinrich Finke (Hrsg.): Acta Concilii Constanciensis. Teil 1-4. Münster i. W. 1896-1928, 2. Aufl. 1976. Студије: Thomas Prügl, Il decreto di superiorità, Haec sancta di Costanza e la sua recezione al concilio di Basilea, in Antonio Acerbi, (Ed.), Il ministero del papa in prospettiva ecumenica: atti del colloquio, Milano, 16-18 aprile 1998, Vita e Pensiero, 1999, pp. 111-128; Jürgen Miethke, Via concilii. Il decreto Haec sancta e il conciliarismo del concilio di Costanza, in Cristianesimo nella storia 37/1 (2016), pp. 55-86; Sebastián Provvidente, The Haec sancta synodus Decree: Between Theology, Canon Law and History. Judicial Practices and Plenitudo Potestatis, in Temas Medievales, 20 (2012), pp. 197-244. [7]Herbert B. Workman and R. Martin Pope, eds., The Letters of John Hus, London, Hodder and Stoughton, 1904, pp. 275-276. [8]Пореднајзначајнијегдела (О цркви), одХусаимамо: Tractatus responsivus; Expositio decalogi; De corpore Christi; De sanguine Christi; Super IV. sententiarum; Orthographia Bohemica (1406); Postilla de tempore Bohemica; Postilla adumbrata (1407/08); Disputationis de quolibet Pragae in facultate artium mense ianuario anni 1411 habitae enchiridion; Tractatus de ecclesia (1413); Polemica; Epistolae; Passio Domini nostri Iesu Christi; Sermo de pace; Leccionarium bipartitum; Responsum ultimum (1415). Неколико ових дела на латинском: https://www.hs-augsburg.de/~harsch/Chronologia/Lspost15/Hus/hus_intr.html. Дела на лат. и чешком: http://www.collegium-carolinum.de/bibliothek/arbeitsbibliographien/hussitismus/werke-von-hus.html. Штампана: Opera omnia. Tом 1: Expositio Decalogi. De corpore Christi. De sanguine Christi, Pragае 1903; том 2: Super IV Sententiarum, 1905. 2 vol.; том 3: Sermones de sanctis. 1908; Sebranéй spisy. Praha, 1904-1908. 6 т.; ПосланиямагистраИоаннаГуса, сожженногоРимскойкуриейвКонстанце...: Прев. счеш. илат. Москва, 1903; O Cirkvi, Praha 1965; Lettres de Jean Hus: écrites pendant son éxil et son emprisonnement à Constance, Avec pref. de M. Luther, éd. A.-S. Gras. Aubais, 2001. Извори: Historia et monumenta Joannis Huss atque Hiernonymi Pragensis, confessorum Christi, Nürnberg 1558. Fr./M., 17152; Documenta magistri Joannis Hus vitam, doctrinam, causam illustrantia / Ed. Fr. Palacký, Pragae 1869. Osnabrück, 1966; John Hus at the Council of Constance, Ed. M. Spinka, N. Y., 1965; Petra z Mladenovič, Zprava o Mistru Janu Husovi v Kostnici, Praha 1965. [9]Decrees of the Ecumenical Councils, ed. Norman P. Tanner, Volumes 1 and 2: From Nicaea I to Vatican II, London-Washington, DC, Georgetown University Press, 1990. [10]Cf. Никодим Милаш, Славенски апостоли Кирил и Методије и истина православља, фототипско издање поводом 1100-годишњице упокојења равноапостола и учитеља славенског Светог Методија, Београд 1985, pp. 175-185. [11]Ер. 4, 181-186. [12]Ер. 4, 263-271. [13]http://www.patriarchia.ru/db/text/2494792.html. [14] Више, З. Ђуровић, Случај папе јеретика, Хонорија I: https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44684-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%85%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-i/ [15]Gregorius VII, Dictatus Papae, 1075, c. XXIII (https://la.wikisource.org/wiki/Dictatus_Papae). [16]De ecclesia. The Church by Hus, Jan, 1369?-1415; Schaff, David S. (David Schley), 1852-1941, 1915. [17] Више: Зоран Ђуровић: Свети Марко Ефески је љубио руку Папи Евгенију, https://pouke.org/forum/index.php?/topic/43568-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D0%BA%D0%BE-%D0%B5%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B8%D0%BE-%D1%80%D1%83%D0%BA%D1%83-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B8-%D0%B5%D0%B2%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D1%83/ [18] Cf. M. Simonetti, Roma cristiana tra II e III secolo, in Vetera Christianorum 26 (1989) pp. 115-136. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (CommentariainEpistolamadTitum, PL 26, 562-563d). [19] „У византијској традицији, формула крштења није као на Западу, изговорена у име свештеника којиобавља свету тајну ('Ја те крстим'), него је то свечана изјава у име онога који се крштава: 'Крштава се раб Божији Н. у име Оца, Сина и Светог Духа'. 'Ово' - пише Симеон Солунски - 'означава слободу крштеног' (De sacramentis, 64, PG 155: 228d-229b)“. Apud: Џон Мајендорф, Византијско богословље. Историјски токови и догматске теме, са енглеског превео Јован Ђ. Олбина, Крагујевац 2008 (интернет издање p. 261: https://pouke.org/forum/index.php?/files/file/28-%D1%98%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BD-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%BE%D1%80%D1%84-%D0%B2%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/). [20]Cf. З. Ђуровић, Повратак Оцима после Повратка Оцима, inКриза савремених језика теологије, (ed. В. Вукашиновић), акта са научног скупа: Криза савремених језика теологије: Криза у комуникацији сакралних садржаја Цркавa и верских заједница пред изазовима савременог друштва, Београд, 25. април 2013, Београд 2013, 75-89. [21]Discorso di Giovanni Paolo II ai partecipanti al convegno internazionale su Giovanni Hus, Sala del Concistoro - Venerdì, 17 dicembre 1999... 1. È per me motivo di grande gioia porgervi il mio saluto cordiale in occasione del vostro Simposio su Jan Hus, che costituisce un'ulteriore, importante tappa per una più profonda comprensione della vita e dell'opera del ben noto predicatore boemo, uno dei più famosi tra i molti illustri maestri usciti dall'Università di Praga. Hus è una figura memorabile per molte ragioni. Ma è soprattutto il suo coraggio morale di fronte alle avversità ed alla morte ad averlo reso figura di speciale rilevanza per il popolo ceco, anch'esso duramente provato nel corso dei secoli... 2. È significativo che abbiano preso parte a questo Simposio studiosi provenienti non soltanto dalla Repubblica Ceca, ma anche dai Paesi vicini. Né meno sintomatico è il fatto che, nonostante le tensioni che hanno guastato i rapporti tra i cristiani cechi nel passato, esperti di differenti confessioni si siano riuniti insieme per condividere le proprie conoscenze... così che il maggior numero possibile di persone possa conoscere meglio non soltanto la straordinaria figura di uomo che egli fu, ma anche l'importante e complesso periodo della storia cristiana ed europea in cui visse. Oggi, alla vigilia del Grande Giubileo, sento il dovere di esprimere profondo rammarico per la crudele morte inflitta a Jan Hus e per la conseguente ferita, fonte di conflitti e divisioni, che fu in tal modo aperta nelle menti e nei cuori del popolo boemo. Già durante la mia prima visita a Praga espressi la speranza che passi decisivi potessero essere compiuti sul cammino della riconciliazione e della vera unità in Cristo. Le ferite dei secoli passati devono essere curate mediante un nuovo sguardo prospettico e l'instaurazione di rapporti completamente rinnovati... 3. Di cruciale importanza è, in questa prospettiva, lo sforzo che gli studiosi possono sviluppare per raggiungere una comprensione più profonda e completa della verità storica. La fede non ha nulla da temere dall'impegno della ricerca storica, dal momento che anche la ricerca è, in ultima analisi, protesa verso la verità che ha in Dio la sua fonte... È vero che è molto difficile raggiungere un'analisi della storia assolutamente obiettiva, dato che le convinzioni, i valori e le esperienze personali ne influenzano inevitabilmente lo studio e l'esposizione. Questo non significa, tuttavia, che non si possa arrivare ad una rievocazione degli eventi storici che sia realmente imparziale e, come tale, vera e liberante... 4... Il vostro lavoro sta a significare che una figura come quella di Jan Hus, che è stata un grande punto di contesa nel passato, può ora diventare un soggetto di dialogo, di confronto e di approfondimento in comune (https://w2.vatican.va/content/john-paul-ii/it/speeches/1999/december/documents/hf_jp-ii_spe_17121999_jan-hus.html). [22] Текст на грчком и латинском, са преводом на руски Гильфердинг, Гус: pp. 47-55. [23] Комодитета ради наводим по чланку из Википедије: https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0_%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0_%D1%87%D0%B5%D1%88%D0%BA%D0%B8%D1%85_%D0%B7%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D1%99%D0%B0_%D0%B8_%D0%A1%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B5 [24]Uctívání svatostimučedníkaJanaHusav českémnárodě. Stránkusestavilprot. JanBaudiš, (http://www.orthodoxia.cz/dejiny/husova-svatost.htm). Он наводи да је свештеномученик Горазд поштовао Хуса и Јеронима као свеце: „JanaHusactilsvt. mučedníkGorazdII. (+1942) akpamátnémudnijehoupálení (6. prosince) zařadilzvláštní jedinečnoubohoslužbudo „Lidovéhosborníkumodlitebabohoslužebnýchzpěvů...“, který přichystalavydaljakozákladní liturgickouknihu české pravoslavné církve“. [25]https://www.slavica.sk/aktualne/zaujimavosti/111-svaty-mucednik-jan-hus [26]Troparsv. Janu (6. hlas, tj. 6. troparová melodiezGorazdovasborníku) Vplamenechhraniceohnivé znovunarodilses prověčný životuKrista, který hlásal: Já jsempravda. Sradostí jsitrpělpropravdu, stalses českýmPředchůdcemduchovníchhrdinů. MučedníkuJene, upevnináskolísající, abychom i my poznanou pravdu drželi, až do smrti! Tropar sv. Jeronýmu (1. hlas troparový) Podivuhodný Jeronýme z Prahy, vydal ses na cesty, nezaleknuv se námahy, abys našel ve světě pravé křesťanství, jež chráněno bylo v Byzanci a pěstováno na Rusi. Pro neohrožené hlásání východní víry pravoslavné uvalil jsi na sebe zuřivý hněv na koncilu latinském, kde se na tebe vrhli jako vlci na beránka, a stal ses celopalnou obětí za Pravoslaví v Čechách. Zářivá pochodni naší pravoslavné víry, zažehni srdce naše sesláním blahodati Boží. Више видети на: http://orthodoxia.cz/sluzby-svatym.htm. [27] У: Сабрана дела светог Владике Николаја, т. 3, Химелстир 1986, 264-5. [28] Треба: Ad maiorem Dei gloriam.
  22. Сетите се колико је слободе имао Христос, колико је био слободан са својим ученицима. Кад су се неки следбеници удаљили од Њега, питао је ученике: „Да ли бисте и ви желели да одступите од мене? Можда желите да одете од Мене далеко са њима?“ Апостол Петар је одговорио: „Господе, коме да идемо? Ти имаш речи вечног живота“. Желим да вам кажем да је Христос апостоле држао покрај себе својом љубављу, без присиле. Рекао им је да иду, али су они остали поред Њега. „Ако желите, слободни сте…“ Међутим, одговорили су: „Слободни смо да изаберемо да Тебе пригрлимо, а не да одемо! Ми желимо да будемо са Тобом.“ Ко данас може да каже свом детету: „Ако желиш, дете моје, иди“ и да чује као одговор: „Како да одем далеко од тебе? Ти си моја радост. Мој живот без тебе нема смисла!“ Замислите да родитељ каже свом детету: „Ако хоћеш, не мораш вечерас да се вратиш раније кући“, а да као одговор добије: „О чему причаш? Како да напустим своје топло гнездо, своје родитеље и ову дивну породичну атмосферу?“ Запамтите. Притисак који вршимо на децу одвраћа их од нас и од Бога. Ако у детету искривим Божју слику, нанећу велику штету његовој души. Исту такву штету могу да нанесем када било коме говорим о Богу на погрешан начин. Једном ми је једно дете исповедило: „Оче, имам невероватне успомене из основне школе. Сећам се како нас је учитељ избацио из цркве јер смо разговарали за време службе. Избацио нас је, ишамарао, а потом нас поново угурао унутра. Било је забрањено да се било коме удара шамар у цркви, али је шамарање ван цркве било дозвољено. А онда је наставио да се моли.“ Та деца су упамтила следећи, међусобно повезани ланац догађаја: божанствена литургија – црква – молитва – шамар – казна – освета. Ово искуство је остало као најнепријатнија успомена, а требало је да их увек подсети на љубав и доброту. Можемо рећи: „Ок, али ми желимо да деца буду мирна у цркви“. Наравно да желимо мир. Али, мислим да никада не бисмо смели да шамарамо оног ко разговара у цркви, а посебно не ученика основне школе. И сада се овај дечак, који већ завршава средњу школу, још увек свега сећа. Током следећег сусрета рекао ми је нешто друго: „Једном су ме наставници позвали у њихову канцеларију и рекли ми да пошто сам добар ученик не смем више да се дружим са другим дечаком, јер то неће бити добро за моју будућност“. Да имам дете, пазио бих са ким се дружи. Али не на овај начин. Не у стилу „тај је лош, избегавај га.“ Не заборавите: лоша деца су боља! Господ воли лошу децу. Господ воли лоше људе, не врши притисак на њих, према томе, највероватније ће се једног дана променити. Ово миловање Божје једина је прилика да се лош човек промени на боље, јер га Бог не тлачи. Када некоме говориш о Богу, то Бог говори кроз тебе. Када неког грдиш, он се опире, и твој глас га мучи. Како ћеш га у том случају приближити Богу? Постићи ћеш управо супротно! https://prevodilackaradionica.com/2019/12/19/отац-андреј-конанос-о-томе-како-децу-д/
  23. Зоран Ђуровић: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије запретио расколом Када сам месеца маја писао да је Амфилохије са групом епископа кренуо у прављење раскола многи – чак и од мојих пријатеља – су казали да нешто није у реду са мојим душевним здрављем. Сада очекујем да ми се извине. Кратко ћу прокоментарисати захтеве у писму које је Патријарх одбио. Наиме, на прослави јубилеја 800 годишњице аутокефалије СПЦ, одржане 6. октобра у манастиру Жича, десила се жучна расправа патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који је на све начине гледао да да Патријарху захтеве групе сепаратиста. Видимо по тачкама: 1. Одлука Светог Архијерејског синода да на крајње скроман начин обележи јубилеј аутокефалности наше Цркве оставила је тужан утисак на све јер није испунила очекивања јерархије и нашег верног народа, а жалостан утисак је оставило и одустајање од прославе са пуноћом Православне Цркве, чиме је потцењено завештање које нам је оставио Свети Сава. - Крајње злонамерно подметање, јер је Синод објаснио зашто су одустали од позива других великодостојника сестринских Цркава: Да се не би погоршала ситуација јер Руси и Фанарци не служе заједно. Све ово Амфилохије зна, али продаје маглу преко антицрквених медија. Стварати злу крв њему није страно. 2. По питању црквене ситуације у Северној Македонији, Синод од маја месеца ништа није предузео и тиме је дезавуисао важну саборску одлуку о наставку дијалога са делом Цркве у Северној Македонији која је у расколу. Оваквим понашањем остављамо утисак да нам је до јединства са свеукупним тамошњим народом понајмање стало и шаљемо двосмислену поруку васељенском Православљу. - Прошло је свега 4 месеца. Уследили су проблеми у Америци, Патријарх се разболео, био је и период одмора, Буловић је тек нешто радио по македонском питању и видели смо један текст поводом тога. Амфилохије је заборавио да је од 1985 епископ и да је више пута био члан Синода и заменик Павлов када је овај занемоћао. Ништа није урадио око македонског питања. Од мајског Сабора је гостио украјинске расколнике и призвао патријарха Вартоломеја да се уплете у наша црквена посла. 3. Проблематично Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора, објављено 18. маја 2019. на сајту Српске Патријаршије, у коме су неке одлуке формулисане супротно вољи Светог Архијерејског Сабора, изазвало је негодовање међу јерархијом и народом. Један број архијереја је већ изразио протест и у виду демантија се оградио од поменутог саопштења, што је, међутим, пропраћено ћутањем и игнорисањем од стране Синода. - Синод је добро урадио да се не изјашњава око неутемељених тврдњи Амфилохија и оних око њега. Како је портпарол СПЦ Буловић објаснио, извештај је написан као и сви претходни. Да нешто није у реду код пучиста, види се и из чињенице да се пензионисани Атанасије потписао у протесту да извештај о раду Сабора није добар, а сам није био на Сабору! Затим је у писму Патријарху слагао (праштајте на јасном српском, јер и Таса је народски владика) да су 22 потписника, а било их је 8! Број од 22 не помиње случајно јер је то та апсолутна и жуђена већина. 4. Забринутост због евентуалног признања независности КиМ, о чему постоје узнемиравајући сигнали, као и проблеми око црквене имовине у Црној Гори где се покушава наметнути антиевропски и антицивилизацијски предлог закона о Црквама и верским заједницама, траже ново оглашавање Светог Архијерејског Сабора наше најсветије Цркве. Време неумитно тече и одлагање дискусије и решавања проблема до мајског Сабора може нас скупо коштати. - Више пута је све потврђено од САС. Не мора на месец дана да се понавља. 5. Неспоразуми око територијалног ограничавања Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци досегли су, захваљујући медијским злоупотребама, шире размере и то тражи хитну и неодложну саборску расправу. - Нису «неспоразми» него се ради о самовољној сецесији и зато је Синод поништио све њихове одлуке. Кирило се жалио на то што су га изопштили, али у том случају испада да није обдарен интелигенцијом јер ништа није схватио, тј. није разумео «исправне» намере америчких владика. Реаговао је и Митрофан и сасвим стао на страну Синода. Амфилохије би хтео да је и он збуњиве природе. 6. Такође, сматрамо за потребно да се саборски разговара о неутемељеној одлуци Светог архијерејског синода везано за повлачење благослова за предавање двојици професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Уз то саборску расправу потребује и најновија синодска одлука да се први пут у осмовековној историји наше Цркве, и то баш на ову свечаност, додели орден Светог Саве првог степена једном председнику Србије. Овим поводом огроман број верника је почео да шаље протесна писма па сматрамо да о тој одлуци треба да се саборски договоримо. - Максим и Вилотић су законски скинути са места предавача. И у мају је Вучић саборски позван. Тада је Тасићка причала да су Амфилохијеви захтевали да Патријарх абдицира. То се показало као лош потез, јер су после неколико месеци, када су се карте на столу помешале, медији који раде за Амфилохијеве узели да спинују и синодској линији (Буловић, Перић итд.) почели да приписују како они иду на рушење Патријарха! Амфилохије и Григорије in primis, али и Максим, су оркестрирали срамну хајку у време прославе, тако да је Бећковић дан пред држање говора у Жичи отказао (ако је прилика била добра, и Амфилохије је ту био, зашто не би и Матија? Ако није била добра, онда је Амфилохије бескичмењак, како и рече на посмртном говору Борислава Милошевића); затим су организовали „спонтане“ петиције, у Дечанима се изругивали ордену Светог Саве па су га давали свима... Занимљиво је да је пре само пет година на предлог Амфилохијев патријарх одликовао Филипа Вујановића, тадашњег председника Црне Горе, за време чијег мандата је Црна Гора постала независна држава и признала лажну државу Косово! Амфилохије је одликовао и «црвеног војводу» Шешеља, агностика и борца против веронауке. Одликовао је и Мирослава Мишковића, познатог српског тајкуна. Клео је свакога ко би се одрекао Русије, а нападе га изненада подмукли Шваба Алцхајмер, па заборави да је Путин, који је гарант и наше сигурности, одликовао тог истог АВ орденом св. Александра Невског! 7. Подсећамо вас, такође, на одлуку прошлог мајског Сабора да се за ову јесен сазове Свети архијерејски сабор који би био посвећен црквеној просвети. Умољавамо Вас да ту одлуку поштујемо и спроведемо. Ваша Светости, ми знамо да они којима све наведено одговара скривају то од Вас, али Вам са жалошћу сведочимо да је углед наше најсветије Цркве и Вас лично нарушен. Због свега наведеног, после дужег суздржавања коначно смо били приморани да се огласимо и да заједнички покушамо – сабрани на Сабору у Светој Жичи – да што пре вратимо углед и стабилност нашој Цркви. Поводом свега овога умољавамо Вашу Светост да сходно Уставу сазове редовну седницу јесењег Светог Архијерејског Сабора. Могло би и ово Жичко Сабрање бити проглашено јесењим Сабором. Истичемо да је Патријарх Герман за 750-годишњицу наше Цркве сазвао ванредни Сабор. Сматрамо да би несазивањем јесењег Сабора дошло до погоршања наведених проблема и нарушавања јединства Српске Цркве. - То није била одлука Сабора. Ванредан сабор сазива Синод и то када процени да има разлога. Хумористично је да тај сабор тражи и еп. Лука који ни на редовном не може због болести да присуствује! И налази се у тим потписницима иако није био у Жичи! Најалармантнија је последња реченица у којој прете расколом: «Сматрамо да би несазивањем јесењег Сабора дошло до погоршања наведених проблема и нарушавања јединства Српске Цркве». Напокон и казаше шта им је на срцу. Мене су спиновали и троловали да умишљам некакве расколе, али сада и рекоше. Раскол је процес. Он се припрема како сам и показао у текстовима и коментарима око америчког и црногорског раскола. На свему већ годинама марљиво раде. И ћутали су све до сада да се народ не би досетио. Сада упорно користе Вучића као страшило и као некаквог издајника да би искористили општенародно незадовољство тешком економском ситуацијом. Ову екипу подржавају Весна Пешић, Ђилас, Иван Ивановић, Двери итд. Кампању су појачали и са свих страна опседају СПЦ, али и моју маленкост. Григорије је са ланца пустио Вука Бачановића, из СПЦ имамо Николу Станковића, кога плаћа Патријаршија и многе друге. Једноставно је немогуће испратити све наслове. Текст је смушен јер тражи сазивање редовне седнице јесењег Сабора, а онда се позива како је Герман сазвао ванредни Сабор. Амфилохије вређа нашу интелигенцију, јер канони говоре о 2 сабора годишње, али зашто их није било у СПЦ до сада? Што се тек данас сетио канона? (Он је пак познат како се држи канона па покрштава и крштене католике). Вређа нашу интелигенцију јер све то добро знамо, али пише текст за неуку рају. Да каже, као Артемије, како ми не поштујемо каноне. А сам је ишао само на 1 сабор годишње за свих 34 године своје службе! Неолиберашки медији напречац заборављају да Амфилохије куне, да хомосексуалце проглашава промотерима културе смрти итд. Интересантно. Чворовићу и сличнима напомињем да свака од помесних Цркава може прећутно да уређује своју праксу, како пише наш највећи каноничар светске славе еп. Никодим Милаш. Он је на основу тога писао да можемо да имамо и жењене епископе. И да за то не треба сазив Васељенског сабора. Такође, Милаш говори о томе да је неканонски да се епископ премешта са епархије на епархију, али је то наша пракса, а коју су користили управо Амфилохије и Атанасије. Тада се Амфилохије није сетио канона. И заиста, не постоји ниједан канон који то допушта, него сви забрањују. Али када треба да се продаје магла, црногорски није гадљив. Амфилохије је неканонски митрополит црногорско-приморски. Он је то само по милости СПЦ. - Неки мисле да је Амфилохије писмо сочинио за време ручка и додела панагија. Није. Тада је сачинио промеморију, односно још један захтев да се Патријарх осврне на њихова тражења. Писмо је написано раније и било је предато Патријарху. Било је откуцано, а не писано руком. Потписе су већ били ставили. Како се Патријарх није обазирао на то, онда Амфилохије врши додатни притисак на њега, држи га за руку и препире се са њиме пред почетак приредбе. Даје му тај поновни подстицај. Максим је ту и наћуљио је уши (све се има на снимку), јер је директно заинтересован. Патријарх одбија, његов помоћник узима тај коверат. То ничим није уродило. Коаутор писма је Максим Васиљевић. Он и други су увукли Игњатија, декана ПБФ, у ово врзино коло. Дискурс о јединству одаје Максимово перо. Игњатија је Патријарх изгрдио јер је одуговлачио са давањем отказа Максиму. Када је видео да је враг однео шалу, Игњатије даје отказе Максиму и Вилотићу. Тиме се завршава део ове саге. Амфилохије предаје писмо својим медијима и оно бива публиковано. Моје лично разочарење је Јоаникијев потпис, јер сам мислио да барем једног Србина имамо у Црној Гори. Ваше Светости у Христу одана браћа и саслужитељи: Следи 15 потписа. Надам се да сам све потписе исправно рашчитао, јер их нам нису дали у доброј резолуцији. Колона лево: Јустин жички Максим Лаврентије Кирило Лука Главна Колона: Амфилохије Јоаникије Атанасије милешевски Јован славонски Григорије Теодосије Димитрије Иринеј Добријевић Методије Игњатије View full Странице
  24. Зоран Ђуровић: Откуд Сандо у херцеговачком клану? Текст је више питање, него што имам одговора. Наиме, реч је о природи везе између протојереја-ставрофора проф. др Драгомира Санда и ткз. херцеговачког клана. Наиме, он је био придружени члан оних који су бојкотовали 05. децембра 2019. седницу Наставно-научног већа Православног богословског факултета УБ. Није херцеговац. Међутим, увек га видимо придруженог у акцијама овог тима. Тако ће за Тв Храм водити интервју са епископом западноамеричким Г. Максимом Васиљевићем (овде), који износи идеју да превазиђемо наше уске интересе, па да се све цркве у САД споје у једну (овде). Пре више година сам читао Сандов клеветнички текст-тужбу против о. Владимира Вукашиновића, али како је тужба била најобичнија клевета, Патријарх ју је одбацио. Но, Сандо се није зауставио и лобирао је активно да се уместо Вукашиновића за декана изабере епископ пожаревачко-браничевски Г. Игњатије. Вели се да му је заузрат обећано да ће постати редован професор на ПБФ, и у тај степен је унапређен од МЦП, јер они деле титуле и шаком и капом, иако то нема везе са реалношћу. Тако Светигора: „У вечерашњој Катедри послушајте предавање протојереја-ставрофора проф. др Драгомира Санда, редовног професора Православног богословског факултета Универзитета у Београду“ (овде). Сандо је пак ванредни професор (овде). О. Сандо је ипак доживео разочарење. Морам да похвалим ПБФ да је способнији од БУ у истраживању плагијата. Наиме, Сандо је аплицирао да постане редовни професор, али је способни А.Ђ., који је мој пријатељ, открио да је рад у питању плагијат, па је сам Игњатије саветовао Санду да се повуче, и овај је сада ванредни професор. Нека поцепа рад и напише нов за 7 дана, јер су то ти способни људи, супермени као Васиљевић. Но, Сандо се у подвизима не зауставља па се јавља као протагониста у скорашњем циркулару Перишић-Кубат: „...у вечерњим часовима митрополит Порфирије је позвао колегу проф. др Драга Санду, и том приликом му рекао: 'Патријарх ти је поручио да, уколико сутра не гласаш за смену декана, глава ти је на пању.' Колега Сандо је исте вечери о том разговору обавестио декана владику Игнатија“ (овде). Истинољубивост Сандова се видела још у Вукашиновићевом случају, где је у Патријаршији банован, како би рекли млади, а још и из неуспелог покушаја да се домогне вишег ранга преко плагијата. Паметном доста. Зоран Ђуровић Рим, 14.12.2019 View full Странице
  25. Зоран Ђуровић (Римска Несрећа): Раша Vs Периша Протојереј ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду био је први који је у писаној форми оспорио стручност протојереја ставрофора др Владана Перишића, тада (2007) ванредног професора на ПБФ. Такође је указао и на Перишићев modus operandi, који је данас свима постао јасан. Повод је био реизбор Перишића у звање ванредног професора за Патрологију 1. Поповић се није сложио са мишљењем комисије. Написао је своје примедбе, на које је Перишић написао своје опаске које Поповић никада није ни видео, а служиле су му да би лобирао међу наставницима на ПБФ. Текст приводим помешан, и можда није лако следити га, али ће зато бити у 3 боје: Поповић црна Перишић плава Несрећа из Рима браон Писана ДИСКУСИЈА Поводом „реизбора“ др Владана Перишића у звање ванредног професора за Патрологију 1, на Православном богословском факултету у Београду У материјалу за девету редовну седницу Научно-наставног већа Православног богословског факултета од 24. априла 2007. године, под редним бројем 3. Избори наставника и сарадника, А. Извештај комисије, а) за једног ванредног професора за предмет Патрологија – приложен је у материјалу Реферат Комисије у саставу: др Иринеј Буловић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду, др Игњатије Мидић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду, др Живан Лазовић, ванредни професор Филозофског факултета у Београду и др Богољуб Шијаковић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду. Код Перишића ништа није случајно. 1988 на Универзитету у Сарајеву, Филозофски факултет, докторира из филозофских наука, а тамо 1989 докторира и Шијаковић; Перишић му је био један од рецензената. Лазовића је Перишић довео да предаје Логику на ПБФ. Мидића ћемо наћи у даљем тексту. То је све „обећавало“ непристрасни извештај. Поводом овог Реферата и предлога да кандидат др Владан Перишић буде „поново изабран у звање ванредног професора за предмет Патрологија 1 са пуним радним временом“, слободан сам да укратко Наставно-научном већу Православног богословског факултета скренем пажњу на неколико суштинских чињеница везаних за Реферат, а посебно за кандидата који се пријавио на расписани конкурс: 1. Комисија која је именована на седници 29. новембра 2006. године за овај реизбор, састављена је од професора чија ужа научна област није Патрологија. Уважени професори су за катедре за Свето писмо Новог завета, Догматику, Логику и Философију. Неизоставно је требало да макар један члан Комисије буде из уже научне области, реномирани стручњак за патристику, рецимо умировљени, Епископ захумско-херцеговачки и приморски Преосвећени Атанасије (Јевтић). Наравно да је Веће имало у виду еп. Атанасија, али је он више пута Факултету експлицитио ставио до знања да не жели и да неће учествовати у комисијама за избор кандидата, а евентуално хоће у нпр. комисијама за докторске радове, па и тада само по сопственом избору. Пошто је ово већ дужи низ година познато свима на ПБФ, и пошто нити можемо нити треба да еп. Атанасија присиљавамо на нешто за шта нас је унапред обавестио да не жели, ова примедба се може сматрати неуспелим и провидним реторичким покушајем. (Треба се, такође, наоружати стрпљењем јер се наш дискутант тек загрејава.) Поповић је у праву. Могли су позвати неког патролога из Грчке или Русије, а сасвим је јасно да је Атанасије могао доћи, јер сада похита на ПБФ да сачува своје чадо, Максима Васиљевића. Постоји опасност да због некомпетентности Комисије Дискутант назива некомпетентном комисију за Патрологију чија су два главна носиоца редовни професори који су докторирали на изразито патролошким темама (еп. Иринеј на Св. Марку Ефешком, а еп. Игнатије на Св. Максиму Исповеднику)? Једино што је овде нејасно јесте – да ли ову примедбу сматрати шарлатанском или безобразном. Пошто се Перишић рекламира као модерни научник, обавештавам га да ово на Западу не би прошло. Једно је написати чак и докторат, а друго је докторирати из патрологије. Наравно да Буловић и Мидић имају доста знања из ове области (Буловић много више, јер се Ефески не може разумети без претходних Отаца), али се докторат из патрологије стиче на патролошком институту. Ваља приметити да овде хвали Буловића, док данас је један од оних који стоје иза безочне хајке на истог као да ништа није написао. Опортунизам је Перишићево гесло. Напомињем да је у то време постојао добар однос између Буловића и Перишића. све што је даље учињено буде оспорено као невалидно на Стручном већу Универзитета у Београду. Тиме би била нанета штета угледу Православног богословског факултета. 2. У самом пак Реферату који је веома учтиво и педантно срочен, ипак има неколико веома важних пропуста који недовољно осликавају научни развој пријављеног кандидата. Зашто јасно није речено да кандидат није магистрирао на Филозофском факултету у Београду, већ је несуђени магистарски рад одбранио на Филозофском факултету у Сарајеву из области филозофских наука као докторску дисертацију? Ово је чиста лаж. Чак и онај ко се у Патрологију ништа не разуме може барем бројати странице и тако се уверити да је кандидатова докторска дисертација двоструко обимнија од његовог магистарског рада (који није одбранио због тога што је био прогоњен од марксистичких професора зато што у свом раду позитивно говори о Хришћанству – о чему постоји обимна документација чији је један део чак и објављен). А о томе у коју област спада рад, за упућеног је довољан само наслов „Рецепција грчке философије у раној патристичкој мисли.“ За неупућене, пак, никакав доказ не би био довољан. Ово није ни лаж, а још мање чиста. Вредни Перишић је већ био скоро написао и докторски, а овај магистарски је био већи део тог рада. Зашто би радио 2 посла? Тако је био намислио да магистрира у Београду, али је оборен. Колегијума Института за филозофију, који се састао 3. октобра 1986, је одбио тај рад. Присутни: Радмила Шајковић, Михаило Ђурић, Миладин Животић, Мирко Зуровац, Слободан Жуњић, Станиша Новаковић, Јован Аранђеловић, Светлана Књазева, Јасна Шакота, Милош Арсенијевић, Живан Лазовић, Перишић и Милена Деретић. Не могавши да преживи ово обарање, Перишић креће у кампању дениграције чланова комисије и почиње да спинује како је жртва комунистичког прогона, што је ноторна лаж. О томе ћу тек писати на другом месту. Дакле, у Сарајеву, за непуне 2 године, што говори у корист моје тезе да је имао скоро спреман докторски, он докторира. Исто тако није речено да, попут других, као неко ко није теолог, није положио диференцијалне испите (то је учинио господин Богдан Лубардић) када је приман на Богословски факултет. Било би интересантно чути од нашег дискутанта које би то испите требало да положи докторант (после два и по месеца и доктор) философије да би био примљен за асистента за философију? Ако је и од њега, много је. Перишић је овде у праву, али се поставља питање: Зашто није остао на философији? Ни по каквој логици не би могао да мења материју. Ако би је мењао, онда би морао да полаже диференцијалне. Наиме, знамо да се патристика није изучавала на Филозофском, осим успут. И како замишља да предаје патрологију а да нема једног дана библијских наука? Кандидатов четворогодишњи боравак у Атини је најмање дефинисан. Шта у реферату значи да је код проф. др В. Цаконаса писао рад „Логос у платоновској философији и у јеванђељу по Јовану“? да ли је то докторска дисертација, или нешто друго? У питању је рад на постдокторским студијама код проф. др Василија Цаконаса, тадашњег декана Теолошког факултета у Атини, са којим је кандидат остварио одличну сарадњу, али који је, на жалосг, изненада преминуо (надам се да Перишић неће доћи код мене на предавања...) тако да кандидат није у формалном смислу наставио рад код неког другог професора, будући да му није био неопходан (пошто у питању није био докторски него постдокторски рад). Ова је чињеница позната факултетском Већу већ десетак година, али се наш дискутант прави луд кад год му то одговара. Шта је Перишић даље радио у Атини? Обилазио светиње? Ходочастио... И где је тај рад? Зато је потпуно нејасна одредница у његовом курикулуму: 1992-1996. Универзитет у Атини, Теолошки и Философски факултет, стручно усавршавање (овде). Академска је пракса да онај ко по одобрењу Наставно-научног већа борави дуже или краће време у иностранству, о томе поднесе свом Факултету писмени извештај. Тако нешто нисмо добили од Владана Перишића и о његовом четворогодишњем боравку у Грчкој. Шта је тамо радио, чиме се бавио?!? У то шта је кандидат радио и чиме се бавио у Атини до детаља је био упућен професор који га је замењивао (еп. Игнатије) сада је јасна и Игњатијева објективност и смисленост појављивања у овој комисији, који је, поред кандидатових писмених обраћања Већу то бисмо радо видели, није да не верујемо у Перишићеву истинољубивост... о томе Веће редовно обавештавао усмено. Осим тога, кандидат није био на плаћеном одсуству што га, по закону, ослобађа потребе да било коме даје извештаје. У светлу овог питам: Где је Вилотићев извештај? Али, с друге стране, наш дискутант јесте био годину дана на плаћеном одсуству, што га обавезује да о томе Већу приложи извештај, а што он, погађате, није учинио. Дакле, оно што би он морао да уради а није, тражи од онога који ту обавезу уопште није имао. Вешто, али ипак провидно. И бедно. Дакле, и овде важи, једном пропуштено, заувек пропуштено. Даље, у кандидатовом животопису само је успутно речено да је на нашем Факултету примљен за асистента. За који предмет? Доцент, за који предмет? Ванредни професор, за који предмет и на којој катедри? Ово је велики пропуст зато што је кандидат за време свог рада на Богословском факултету више пута мењао предмете и катедре, Сваки пут, то наш дискутант пропушта да помене, кандидат је одређени предмет предавао по потреби Факултета и по одлуци Научно-наставног већа. Наравно, и ова примедба је, као и све остале, реторичка и тенденциозна, јер нпр. када је на Факултету основана катедра за Хришћанску антропологију, онда ју је морао преузети неко, тако да би, ко год то био, тај морао „променити“ катедру када већ узима новоосновану. Дакле, опет пуцањ у празно. Шта Перишић може да зна о хришћанској антропологији? Ништа. Нема завршен ни Теолошки факултет, а камоли неку специјализацију из ове области. и на основу тога је извесно да ни Патрологија није његов крај. Почео је на катедри за Философију, предавао је Хршићанску антропологију, на његово инсистирање једно време је уведен предмет Логика, Сасвим је небитно на чије инсистирање је уведен неки предмет. Битно је да је Логика уведена једногласном одлуком Научно-наставног већа, дакле без иједног гласа против. А предавао ју је професор Филозофског факултета др Живан Лазовић. Кандидат ју је предавао само привремено (јер у моменту увођења није имао ко да држи часове) и то не напуштајући катедру коју је тада држао (како би се могло закључити из тенденциозног навођења нашег дискутанта). Поменусмо Лазовића, врте се све једна те иста имена. Натераћу моју госпођу, која је завршила студије на Грегоријани, да упише докторске код мене у Бг, ако тамо дођем. Тамо барем нема сукоба интереса! а за сада предаје Патрологију 1, и Византијску философију Византијска философија је изборни предмет, а све изборне предмете предају, наравно, професори који држе одређену катедру (што је случај и са нашим дискутантом). Шта је ту спорно то, вероватно, ни самом дискутанту није јасно. Што је још горе, јасно му је, наравно, да ништа није спорно, али не може да се обузда да блатећи кандидата ствари увек изнова представља изврнутим и проблематичним, као што и доликује искусном пасквиланту. (– треба проверити избор кандидата: за који предмет је биран као доцент, а за који предмет као ванредан професор?). 1990-2002. Доцент за хришћанску антропологију (ПБФ); 2001-2003. Ванредни професор за Средњевековну и Нововековну философију (Универзитет у Београду, Филозофски факултет); 2002. Ванредни професор за патрологију (ПБФ). Кандидат је пре пет година (2002) изабран за ванредног професора (– опет видети за који предмет), и поред јасног негативног Реферата комисије. Ово је, очигледно као и све остало, чиста лаж. Реферат комисије је био позитиван са препоруком Већу да кандидат буде изабран (а писали су га и потписали два редовна професора – митрополит др Амфилохије Радовић Амфилохије је довео Перишића на ПБФ, али му се на крају захвалио тако што су му у ходнику уручили отпуст са ПБФ, без да су га питали да ли би хтео да буде емеритус. и епископ др Игнатије Мидић (о чему је, хвала Богу, сачувана документација). Додуше трећи члан комисије (др Димитрије Калезић) је издвојио мишљење, али наш дискутант не каже (јер му то не одговара) да је у питању извојено мишљење, већ га лажно представља као реферат комисије. Дакле, наставља неуморно у свом (пасквилантском) стилу. Прошао је само захваљујући гласачкој већини. Ово је примедба достојна нашег дискутанта. А захваљујући каквој већини (него гласачкој) је прошао он или било који наставник или асистент, и чему уопште гласање ако би исход зависио од нечег другог (на пример од сплеткарења и подметања каква су у овој пасквили)??? Сасвим је јасно да Поповић мисли на излобирану већину, у чему је Перишић шампион, па се ових дана не осећа добро, јер му послови не иду за руком. Кандидат ни тада, а ни сада после пет година нема елементарне услове да буде ванредни професор Амен! (Видети детаљна упутства о условима за избор ванредног професора, у прилогу Sic!). Ако се, којим случајем и овога пута догоди да кандидат поново буде изабран у исто звање (– само захваљујући гласачкој већини на коју он увек рачуна) а да не поседује суштинске услове које то звање захтева, Православни богословски факултет себе доводи у ситуацију неозбиљне и неодговорне високообразовне усганове наше помесне Цркве и члана Београдског Универзитет, и то ће нам бити оспорено и то веома брзо. Оваквих претњи Факултету од стране нашег дискутанта смо се већ добрано наслушали, о чему није потребно посебно подсећати. Лицемерје Перишићево је галактичких размера! Он и Кубат сада овејавају по БУ тражећи подршку против Синода и ПБФ! И сада стављају на пиједестал мишљење статутарног већа БУ! Опортуниста. Моја често помињана синтагма у овој писаној ДИСКУСИЈИ јесте „који предмет“? Опет је понављам јер, треба видети Распоред предавања за овај, летњи семестар 2006-2007. године, у њему нигде нема предмета Патрологија, а кандидат о коме је реч, у овом семестру предаје Византијску философију - философска група (Распоред предавања – Општи смер, среда, 12:00-13:30 др Владан Перишић). Моје је питање: да ли је могуће да на Православном богословском факултету у Београду у летњем семестру нема уопште предавања из Патрологије? Овим наш вајни дискутант показује колико је уопште (не)упућен у збивања на Богословском факултету и колико га она интересују. Ово је одличан пример његовог незнања шта се на Богословском факултету у одређеној школској години предаје и зашто, а шта се не предаје и зашто (додуше тешко је све обавезе на толиким радним местима и држати у глави а камоли испунити). У овакве тривијалне ствари, познате сваком студенту, може га упутити нпр. Студентска служба. Ово је озбиљан делиријум. Факултет који се руководи Светим Писмима и Оцима нема предавања из патрологије? Што би казао Иштван Премудри: Лудило мозга! Нећу да улазим у то што је кандидат о коме говоримо продекан за наставу. Када је реч о научном раду нашег кандидата, све што је наведено у Реферату, речено је и тако лепо изложено, међутим, када се само мало завири у саму суштину ствари, лако се види да иза стандардних квалификација, учтивог академског језика, у ствари нема ништа. Да ли је могуће да кандидат за својих скоро двадесет година боравка на Богословском факултету није написао ништа, не само из Патрологије (патристика) већ уопште из богословских наука. Овај коментар не чуди. Поред тога шго је то што се тврди чиста лаж (као уосталом и све друго у овој пасквили Ни Перишић ни његов покровитељ, Атанасије Јевтић, не знају шта је пашквила – Атанасија назидах, да је било среће: Пашквил/а је клевета, а она се пуштала тајно, била је један памфлет, или су тај лист током ноћи качили по граду, у тајности, никад није потписана.), треба се присетити да богословски текст, када на њега наиђе, неко може препознати само ако зна шта је то богословље. За нашег коментатора би се то (очигледно је то из онога што пише) тешко могло рећи. Упоредити кандидатову библиографију са библиографијом било ког нашег асистента, и уверићете се о чему говорим. Када би то заиста било тако наш дискутант не би пропустио да је сам упореди. Но, наравно, (већ смо се навикли) и ово је још једна лаж. Уместо да се бавио оним због чега је примљен на Богословски факултет – теологијом, он се све време бавио „технологијом опстанка на факултету“, упркос константном нераду. Овакве безобразлуке не треба ни удостојити одговора. Нажалост, Поповић је у праву. Не можемо да имамо увида у Перишићеву библиографију, а већ годинама на сајту ПБФ стоји ово: БИБЛИОГРАФИЈА (PDF / ускоро). Једном пропуштено, заувек пропуштено. Да ли Комисија и ово Веће мисли да ће кандидат у следећих четири или пет година нешто урадити? Комисије и Већа се, у нормалним околностима, не баве пророковањима! Не! Али се наш дискутант, забринуто загледан у будућност, бави и на основу својих визија суди! А зашто? Пре свега, стар је педесет и више година, и касно је да се почне систематски бавити било чиме. Даље, неће ништа урадити зато што стално, мимо факултетског Статута Ово је, (наравно већ смо се навикли) потпуна лаж. Кандидат никада нигде мимо Статута ПБФ није предавао ништа, него увек са писменом дозволом Научно-наставног већа, али, погађате, наш врли дискутант јесте. То чини и сада, противзаконито предајући на Правном факултету „Канонско право“ (као „стручњак“ за ту област из које није написао чак ни афоризам а камоли чланак или књигу) иако за то нема одобрење Научно-наставног већа ПБФ, што је у потпуној супротности са Законом о високом школству. Овде је за запитати се за ментално здравље „највећег срБског филозофа после Бране Петронијевића“, јер Поповић је доктор Историје, а ту се проучавају сабори који су доносили каноне, а такође је и у богословији и на Богословском факултету студирао ту материју, док Перишић нема ни дана теолошке школе. И од када НН Веће ПБФ даје неком од професора благослов да предаје на неком другом факултету? Но, пошто је савладао лекцију по којој је напад најбоља одбрана, он кандидата лажно представља као онога који чини незаконите радње којима заправо прибегава управо сам дискутант. Јадно (али на сву срећу и провидно). шета са једне на другу, Што се „шетања“ тиче ствар, наравно, (већ смо навикнути) стоји управо супротно. Кандидат предаје само на ПБФ масна лаж, што никога не може чудити, јер како отвори уста, овај слаже, пошто из Минхаузеновог CV видимо да је предавао, док је био предавач на ПБФ, 1988-1989 на Универзитету у Новом Саду; 1990-1992 на Универзитету у Никшићу; 2001-2003 на Универзитету у Београду. Овај херцеговачки супермен наводи да је 1992-1996 био на Универзитету у Атини на стручном усавршавању, а онда вели да је 1990-2002 био доцент за Хришћанску антропологију на ПБФ!, али зато наш врли дискутант шета ли шета – од ПБФ преко Фоче до Правног факултета и ко више зна куда. Нема где другде. Реторски се изражава Перишић. Фоча је била подвиг, требало је да се тај факултет успостави, зато је било професора који су путовали. Интересантно је да је после Поповић отишао са Правног, а можемо наслутити ко је стајао иза тога. Перишић је директно опструирао и Поповићевог докторанта, о. Жељка Ђурића да не би могао да докторира и да му тако Рашини доктори не долазе на ПБФ! Ђурића је опструирао и као асистента код Давида Перовића. Ја већег интриганта нисам упознао у животу. И опет исто: за оно што сам незаконито ради оптужује другог који то уопште не ради. Нечасно, али (помишља он) можда ће, уз подршку са стране, ипак некако проћи. са друге на трећу, и већ ко зна на коју, катедру. То, нажалост није само његов пропуст. Велику одговорност и са-кривицу сносимо помало сви што дозвољавамо да, понекад, гласачка већина одлучује уместо рада, активности оних који остају или напредују у виша звања. Треба, осим тога имати у виду и законску могућност, која се већ на неким Факултетима у Србији остварује, а то је ревизија стечених звања на појединим факултетима. Нова тенденциозна лаж (ко зна која већ по реду). Испостави се да је Поповић, у светлу актуелних догађања, ипак био пророк, иако му се Перишић ругао. Већ се показало, не дај Боже да то буде случај са нашим Факултетом, да су нека звања поништена као неодговарајућа, упркос писаних Реферата и избора који су обављани на самим Факултетима. У кандидатовој библиографији која је приложена (стр. 2) један и исти чланак од пре шест година приказан је као две библиографске јединице (ред. бр. 13 и 14) само на различитим језицима. Ово је недопустив пропуст. Ово, наравно, није пропусг, већ показатељ да постоји и издање на страном језику (што писци реферата ни не представљају као нови чланак, како то наш врли дискутант подмеће, него просто указују на чињеницу да је постојао интерес да се тај рад појави и на страном језику - што у нормалном свету није безначајна ствар). Ево, Владане, да те поучим, на мом примеру, како се то наводи: Канон LXXXII трулског сабора, in Живопис 6 (2012) 17-45. Студија је преведена на руски: Иерей Зоран Джурович, PhD, LXXXII канон Трулльского собора, in Искусство христианского мира, (2013) 394-411. Декан и протојереј са Московског Универзитета (Православный Свято-Тихоновский гуманитарный университет), Александр Александрович Салтыков, написао је чланак о наведеном тексту: К вопросу о значении канона 82 Трулльского собора (в связи со статьей о. Зорана Джуровича), in Искусство христианского мира, (2013) 412-427. Тако нема забуна. Тебе може неки пријатељ да преведе, о мени пак и текстове почели да пишу. Ако у патристику и кадидатову ужу научну област спадају радови под ред. бројем 16 („Ако можеш веровати“), или ред. бр. 15 и 19 (Сигурност и животна средина, Могао би исти да напише и текст о Кружном току на Славији и Григорију Синаиту... опет иста ствар на два начина, а са ужом научном облашћу има исувише много везе?!). Сматрам да је потпуно бесмислсно и беспредметно улазити у било какву патристичку и богословску анализу наведених библиографских јединица, јер овде нема шта да се анализира. Амен! Кандидат је богослов онолико колико сам ја, рецимо астроном, или ботаничар, или метеореолог. Или Несрећа из Рима певач. Дубоко поштујући и уважавајући нашег сабрата и саслужитеља и сапатника високопречасног протојереја Владана Перишића, Цинизам достојан његовог аутора! треба и овде поновити оно што сви, мање-више знамо: последњих година трудио се више од свих нас око враћања Богословског факултета на Београдски универзитет Чему се наш дискутант и онда и сада противио, али никада отворено и са аргументима, него увек иза леђа и скривено, у кулоарским (д)оговарањима са једномишљеницима. Нека им је на част и то и све остало. У кулоарским дисциплинама Перишић је непревазиђен. Пројекција и замена теза. и око много других, за Факултет корисних ствари. То је непобитна чињеница. За то му треба одати одговарајуће признање. Међутим, то признање не треба да буде на штету његовог напредовања у звањима, Овде се, наравно, уопште не ради о напредовању у звању, него о остајању у истом звању (тј. о реизбору). Но наш врли дискутант, заслепљен мржњом, баца нам прашину у очи не знајући више ни због чега је започео ову пасквилу, те наставља да истреса сав цинизам и мржњу (а залихе су му, као што видимо, поприличне). за то се мора сам потрудити и сам га трудољубиво зарадити, чега је, лично сматрам, и сам кандидат дубоко свестан. 3. На крају, мали закључак свега напред изнесеног: у случају нашег кандидата, најбоље ћемо му помоћи ако га не изаберемо за звање и за предмет за који компетује. Тежак цинизам заиста достојан свога аутора! Сваки коментар је сувишан. Тако ћемо поступити и по савести, Sic и по кандидатовом учинку, а Православни богословски факултет сачуваће колико-толико свој академски углед и достојанство и у нашој Цркви и на Београдском Унивезитету. Нарочито са људима (људескарама) попут нашег дискутанта (или „оданог чада“ како себе назива у једној другој пасквили у којој овог истог кандидата (користећи такође гомилу лажи – а шта би друго) блати код самог Патријарха. Перишићу је некада стајало до Патријарха, а сада га заједно са Синодом вргну у блато. Опортунизам ми је друго име! Морамо имати у виду све бројнији, и слободно могу рећи квалитетнији у сваком погледу богословски подмладак на нашем факултету (- млади асистенти, асистенти приправници, доценти), који морају имати у нама Sic! добре и вредне примере и узоре који на Факултету раде и стварају. И блате и оговарају и лажу и подмећу и клевећу и денунцирају и... Њихов научни развој и рад треба адекватно пратити, усмеравати и вредновати на опште добро Цркве нашег народа. Дакле, цела ова пасквила је због добробити нашег народа. А зар је ико и могао помислити да јој је нешто друго циљ? Поповићеви поетски испади. Сви они који су покушали, или који покушавају, нажалост понекад и неуспешно да се тиме баве, потребно је да хришћански и братски Пасквилантовом лицемерју нема краја. буду упозорени и усмерени на нешто друго, исто тако добро и корисно поље рада где могу дати најбоље што могу, ако уопште могу. Ово је добар, пријатељски, хришћански и људски савет Бљак! и нашем кандидату. Двадесетогодишњи покушај није му успео, штета што то раније није констатовано на нашем Факултету. И на самом крају, свако има право на нерад, или због лењости, или због неспособности. Они који раде и који су способни то морају приметити и на одговарајући начин, због општег добра свих санкционисати. У противном, неће се видети умножени таланти трудољубивих којих је много међу нама. Најсрдачније се захваљујем на указаној прилици да нешто кажем и на Вашем великом стрпљењу. Са особитим поштовањем. У Београду, мај 2007. године Протојереј ставрофор др Радомир Поповић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду
×
×
  • Креирај ново...