Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'политички'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.

Calendars

  • Community Calendar

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 8 results

  1. [1] Темељ месијанског ишчекивања представља специфично библијско виђење историје. За разлику од других народа који су историју схватали циклично, Израиљ је историју схватао праволинијски: историја почиње од стварања света, преко Савеза са Аврамом повезује се са Израиљем, учвршћује у Савезу под Синајем након Изласка из Египта и увођења у Обећану земљу и врхуни у последњем раздобљу, у очекивању славне будућности. У њему ће бити успостављено Царство Божије у Израиљу, а преко њега успоставиће се у целом свету. Реч месија као титула или назив потиче из Старог Завета (јевр. машијах, грч. христос). Први помазаник, односно први израиљски цар био је Саул (1Сам 9). Помазање је био символичко-ритуални чин инаугурације и вршио га је пророк. Обичан израиљски сељак је клечао док му је пророк на главу изливао уље из зделе, да би потом устајао као цар. У то време, људска лица била су опрљена сунцем, кожа сува, а маслиново уље чинило је да засијају. Оно је било скупо и драгоцено, а користило се и као козметички препарат (као и данас понекад). Изливало се на главу и лице помазаног, сливајући се низ груди, чинећи да и физички „сјаји“ пред људима. Осим физичког, сам чин помазања носио је са собом и духовну компоненту, јер након помазања Саула „силази на њега Дух Господњи“ и још се додаје: „И кад се окрете да иде од Самуила, Бог му даде друго срце“ (1Сам 9, 6.9). Ипак, Саулова династија била је разочарење и на њено место ступа Давидова. Исто се збива и са Давидом: „Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана“. Међутим, за разлику од Саулове династије, Бог преко пророка Натана Давиду даје још једно обећање у 2Сам 7, 12-16: „Кад се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово“, а затим додаје: „Ја ћу му бити Отац и он ће ми бити син и тврд ће бити дом твој и царство твоје довека пред тобом, и престо ће твој стајати довека.“ Овде су важна два момента: Давидовог потомка ће Бог у једном тренутку звати Сином, а царство ће његово бити вечно. Нешто слично објављује и други псалам: на дан зацарења обећаног цара на Сиону Бог ће му се обратити речима: Ти си Син мој (Пс 2, 7). Ова Божија обећања условила су настанак тзв. династичког месијанизма. Овакво схватање месијанизма подразумевало је да ће на престо ступити неки Давидов потомак који ће у политичком смислу уз Божију подршку остварити славну будућност, који ће сломити отпор околних народа и остварити државу која ће се протезати на све крајеве света. Реалност је, међутим, изгледала сасвим другачије. Осим неколико добрих примера попут Језекије и Јосије, после Давида Библија нема много похвалних речи за његове наследнике. Међу њима је било великих идолопоклоника и апсолутиста који не поштују Закон, многи су страдали у мучким превратима, многи се нису обазирали на пророчке речи. Коначно, Јерусалим и Храм су срушени и запаљени и Давидов трон се није обновио, односно самосталност јудејске монархије више никада није у потпуности остварена, а камоли њена славна будућност. Испоставља се, фактички, да је најславније време, тј. златно доба Израиља било управо под Давидом и његовим сином Соломоном. Тако долазимо до питања: да ли је могуће да Бог није испунио своје обећање о вечном царству на чијем ће челу бити Давидов потомак? У сваком случају, сумње у Божије обећање није могло бити, па су пророци постављали питање: ако се оно није (још) историјски остварило у улози царева, на кога се онда оно односи? Поред свих историјских неуспеха и иако не на трону, Давидови потомци су преживели и њихов родослов пратимо све до Исуса из Назарета (уп. Мт 1). Међутим, месијанско очекивање се више није везивало само за династију, за цара као политичку фигуру, већ за једну посебну, изванредну личност – Месију са великим словом. Тај Месија је још увек је морао бити Давидов потомак и био је посматран као цар, али код пророка се другим терминима проширује значење речи Месија: он је Слуга Јахвеов (Ис 53) који трпи и страда. Он је мучен и злостављан, вођен на заклање, бива стрпан у гроб, невин и нем. У том смислу по први пут код пророка Исаије имамо помен Месије, слуге Јахвеовог, који треба да страда. Ипак, након страдања његова власт ће се проширити над целим светом (уп. Ис 11, 10). Даље, код пророка Данила месијанско ишчекивање повезано је са називом Син Човечији (Дан 7, 13-14) за којег се каже да ће му се дати власт и слава и царство и да његова владавина неће проћи. Захарија објављује да ће праведни и кротки цар ујахати на магарцу у Јерусалим (Зах 9, 9), а Михеј (5, 2) додаје да тај господар који ће бити у Израиљу има „изласке од почетка, од вечних времена“. Он, дакле, није само „сада“, већ је од вечности. Ипак, и поред ових пророчких речи, концепт династичког односно политичког месијанизма није ишчезао у Израиљу. Многи су Христа пре разумевали, односно ишчекивали као политичког месију, а не као скромног и страдалног. Ово се не односи само на фарисеје и књижевнике, него пре свега на оне који су Христу били најближи: апостоле. У Новом Завету се управо назив месија избегава у његовој јеврејској форми (помиње се само два пута Јн 1, 41 и 4, 25 и то у контексту разговора са Самарјанком) управо да би се избегле његове тадашње политичке конотације. Када мудраци долазе да се поклоне Христу они питају Ирода: „где је јудејски цар (василевс) који се родио?“ На те речи Ирод реагује бурно, сматрајући да је у питању политички опонент, и заповеда масакр витлејемске деце. Неразумевање Христовог идентитета на више места се показује код апостола. Оно кулминира у Петровом исповедању (Мк 8, 29) где он говори да је Исус јесте Христос, а кад му Христос каже да ће пострадати, да ће га убити и да ће трећи дан устати, Петар га одвраћа од тога. Христос му зато каже: „Иди од мене сотоно!“ желећи да му покаже да он очекује политичког месију („мисли оно што је људско“) и да је самим тим што га одвраћа од страдања противник Богу (сотона). Ово неразумевање се даље види у Мк 10 када Јаков и Јован, синови Зеведејеви, траже да у његовој слави седну њему са десне и леве стране, односно преведено данас: „кад постанеш (земаљски) цар дај да ти будемо генерал и саветник с леве и десне стране твог престола“. На ово Исус одговара: „Не знате шта иштете“. Зато у Марковом јеванђељу Исус себе ни на једном месту не назива Месијом. У том смислу ништа мање није проблематичан и израз Син Божији у новозаветно време. Римски императори су, иначе, себе сматрали синовима римских богова, па и сам тај израз такође тада има политичку конотацију. Онда се враћамо на питање од почетка: у ком смислу је онда Исус цар, односно Месија? Одговор налазимо у наративној стратегији Марковог јеванђеља. На самом почетку стоји опис Исусовог крштења – ово је сцена његове инаугурације за цара. Јован Крститељ наступа као некада пророк Самуило (или Натан), небо се отвара и Бог говори речи „Ово је Син мој“ објављујући их пред свима, а Дух Свети као голуб силази на Христа. У Књизи постања голуб Ноју носи маслинову гранчицу па је силазак голуба, односно Духа Светог, заправо, чин помазања. У том смислу је његово помазање за цара са небеса, а не од људи од маслиновог уља из зделе, при чему је пророк само сведок. Он тада прима „власт“ (exusia): следе сцене исцељења немоћних и истеривања демона из поседнутих, а вести о његовој сили путују целим Израиљем. Због његових речи многи тада долазе к њему, чак и када се налази на пустим местима. Кључне речи „Ово је Син мој“ понављају се и у сцени Преображења у Мк 9 када се показује како му се хаљине засветлеше „беље од снега“. Откривање ове светлости која иза њега „стоји“ наступа тачно након Мк 8 где се говори о неразумевању Петровом. Кулминација Христовог зацарења односно интронизације описана је Мк 15 и Мт 27. Војници му стављају скерлетну хаљину и круну од трња што су карикатурна обележја вазалног римског владара. Царски скиптар у овом случају је заправо палица којом га туку по глави. Исмевају га и тако што му се поклањају и говоре: „Здраво царе јудејски!“. Он се пење се ка узвишеном трону, на костурницу по имену Голгота. Прикуцавају га на његов престо, на крст, и стављају натпис изнад: „цар јудејски“. Зашто Христос све ово вољно трпи? Зато што је овим вољним чином и кроз овај опис израз месија-цар бива у потпуности испражњен од својег политичког контекста. Он није дошао да покори и да му служе, већ да служи. Управо у том смислу је Христос истински Цар: иако има силу божанских прерогатива да спречи сопствено страдање, он се вољно потчињава људима над којима реално има власт. Сви који верују у њега и следе га до страдања то чине слободно, а не под присилом као у случају политичког месијанизма. Царство овог Цара није политичка, већ духовна реалност. На Голготи је, дакле, интронизован страдални јудејски цар-месија, Слуга Јахвеов, а након зацарења умире. Међутим, тада по последњи пут у Јеванђељу читамо оне кључне речи: „Заиста овај човек беше Син Божији“ и то изговорене не од апостола, већ од римског капетана. У тим речима римски капетан сажима и први хришћански credo. Приповест се, наравно, тиме не завршава, већ почиње. На самом крају Марковог јеванђеља, жене наилазе на празан гроб и на тајанственог младића у белом који им каже: „Исуса тражите, Назарећанина, распетога? Уста, није овде“. Од тог тренутка шачица преплашених Јудејаца постаје снажна проповедачка група која око себе окупља све више људи, како Јудеја, тако и странаца. Глас о васкрсењу и Царству Божијем шири се на све крајеве света. Шта их је могло толико променити? Од оних разочараних и девастираних људи чији је Учитељ убијен пре три дана, који се боје и за сопствени живот и правдају пред светом (као Петар) да га не познају, постају група несаломових весника нечег сасвим неуобичајеног: васкрсења из мртвих. То би тешко могло бити, ако и сами нису били сведоци истог. [2] На самом крају треба да поставимо питање да ли је сукоб политичког и хришћанског месијанизма био везан само за новозаветно време или траје и данас? Да ли се данашњи хришћани налазе у искушењу да не препознају политички месијанизам и да заборављају на хришћански? Политички месијанизам и данас постоји у политичкој идеологији и испољава се двојако: а) кроз оправдање империјализма великих народа и држава и б) кроз ауторитаризам владара малих народа и држава. У политичком месијанизму великих империја, месија није везан само за једну личност, владара, политичара, већ се преноси на читаву нацију која има неки „месијански“ задатак. Према сопственом саморазумевању такав народ треба да изврши неку посебну „мисију“ или „позвање“ за које верују да им је управо наменио Бог. У древној историји такав пример дала је Асирија, држава са изразито милитантном идеологијом, која је осмислила етничке депортације и систем „државног терора“ како би вазале држала у покорности. Она сама са таквим методама није имала никакав проблем: освајање других народа посматрала је као creatio continua, односно стално стварање у којем се Асирија као остварење божанског поретка, непрекидно шири на мале, „примитивне“ и „дивље“ народе који нису још успели да сагледају ту „месијанску“ улогу Асирије. Асирски цар је сматран за сина бога Ашура. Овај асирски концепт остаје, мање-више, исти за све империје у историји света. О том концепту у оквиру немачког национал-социјализма не треба ни трошити речи. У колонизацији Америке, наиме, Пилгрими или дошљаци видели су себе као Нови Израиљ, а конквистадори позивали на Књигу Исуса Навина. Касније, председник Томас Џеферсон у свом инаугурационом говору користи библијске слике у којима види амерички народ као онај који је дошао у Обећану земљу. Слично томе, Теодор Рузвелт дефинише доктрину западњачке експанзије као „гутање свих народа који су преслаби да би нам се супротставили“. Тиме се оправдавао геноцид над америчким Индијанцима. Међутим, политички месијанизам САД-а није овде престао: наметање сопственог начина живота као једино могућег постао је окосница спољне политике. Заузевши позицију суперсиле, политички месијанизам је додатно еволуирао. Председници САД-а себе сматрају за заштитника новог Израела (што се може видети, рецимо, у Бушовим говорима) сматрајући да тиме употпуњавају своју „месијанску“, заштитничку улогу. Овај политички месијанизам кулминира код америчких екстремних еванђеоских заједница: они Доналда Трампа након подршке премештању амбасаде САД-а у Јерусалим виде као отеловљење Кира Персијског (који је био наклоњен Израиљу). На политички месијанизам нису имуни ни православни словенски народи. О руском националном месијанизму читали смо текстТрубецкојa управо на овом порталу. О политичком месијанизму у својој секуларној верзији – комунизму, такође не треба трошити речи. Даље, нарочито су балкански народи склони политичко-династичком месијанизму кроз стварање култа личности која треба да донесе „обећано доба“ (рецимо Броз). Он се даље наставља у свакој личности која се намеће као „спаситељ“, који ће опоравити економију, изградити градове, путеве и мостове, отворити радна места и једном за свагда сломити отпор свих суседа који су нас вековима неправедно кињили. Политички месијанизам генерално код својих следбеника има озбиљне религијске црте: они су спремни да за њега погину, да на његов олтар ставе сопствене кости, и да убију друге који се са њима не слажу као препреку ка остварењу „краја историје“ или „свеопштег благостања“. Политички месијанизам се у антици испољавао кроз јерес хилијазма. Зато је Црква осудила ову јерес и увела у Символ вере одељак: „и његовом царству неће бити краја“, за разлику од хилијастичког ишчекивања у оквиру којег ће Христос доћи да влада на земљи 1000 година. Међутим, велико је питање да ли данашњи хришћани увек умеју да разликују политички од хришћанског месијанизма управо зато што данас често прећутно прелазимо преко савремених форми хилијазма и политичког месијанизма: политичких покрета и странака које обећавају напредно будуће време у контексту њихове изванредне историјске улоге у неком народу. Све ово показује да је и данас однос између политичког и религијског месијанизма понекад врло сложен: политички месијанизам може имати скоро религијске црте, а хришћански месијанизам може имати политичке последице. Ипак, ова два концепта нису иста и њихов сукоб се најбоље види на Велики Петак. Кључна разлика међу њима је да политички месијанизам обећано доба остварује насиљем, а хришћански месијанизам трпљењем насиља. Сви који верују у Христа то чине слободно, а не под присилом. Чак се и Христос након Васкрсења јавља само у ужем круг људи, да не би својом појавом присилио људе да верују. Притом, политички месијанизам траје најдуже колико и епоха која га је изнедрила, а хришћански траје, без прекида већ два миленијума и као концепт може трајати вечно. Ако је политички месијанизам промашен концепт за једног хришћанина, шта онда да очекујемо? Шта уопште „добијамо“ хришћанским месијанизмом? Добијамо разбијање илузија да овај свет може само уз људски напор, без Божије интервенције, да постане рај. Даље, он доноси отрежњење да не постоји спасење које ће у политичком смислу донети неко „са стране“: промена долази од нас самих прихватањем сопственог крста и ношењем истог до голготског страдања. У том смислу промена се не постиже насиљем као у случају политичког месијанизма, већ трпљењем насиља. Тиме крст постаје и мера трпљења за свагда. Да ли то значи да треба у потпуности да оставимо овај свет и да се надамо само будућем који ће наступити о Другом Христовом доласку? Не, морамо учинити све да овај свет не постане пакао, да останемо „со света“, да понесемо крст истовремено знајући да овај свет само нашим напором не може постати рај. А како ћемо да испунимо овако велики хришћански императив? Једино веровањем у Васкрсење Христово. Васкрсење које следи након (његовог) страдања, јесте оно што добијамо хришћанским месијанизмом. То је снажна промена унутар људског бића коју вера узрокује, већ овде и сада, и која до сржи уздрмава онога који поверује. Ова вера без икакве бојазни и страха пред било ким исповеда да је живот неуништив и да увек побеђује. Та вера је освојила Римско царство не подигнутим мачем, већ крвљу мученика, и до дана данашњег нас надахњује.
  2. Сукоб концепта политичког и хришћанског схватања месијанизма најбоље се може видети у Новом Завету, односно у опису догађаја Великог Петка. У Старом Завету, израз месија употребљавао се за израиљске цареве и има политички контекст. Израз машијах преведено са јеврејског значи: онај који је помазан да буде цар, помазаник. Зато се морамо упитати: у ком смислу је Исус Месија-Цар, где је извршено његово помазање и његова интронизација? Коначно, да ли данас хришћани умеју да разликују концепт политичког месијанизма од хришћанског? Каспар Давид Фридрих, Крст на брегу [1] Темељ месијанског ишчекивања представља специфично библијско виђење историје. За разлику од других народа који су историју схватали циклично, Израиљ је историју схватао праволинијски: историја почиње од стварања света, преко Савеза са Аврамом повезује се са Израиљем, учвршћује у Савезу под Синајем након Изласка из Египта и увођења у Обећану земљу и врхуни у последњем раздобљу, у очекивању славне будућности. У њему ће бити успостављено Царство Божије у Израиљу, а преко њега успоставиће се у целом свету. Реч месија као титула или назив потиче из Старог Завета (јевр. машијах, грч. христос). Први помазаник, односно први израиљски цар био је Саул (1Сам 9). Помазање је био символичко-ритуални чин инаугурације и вршио га је пророк. Обичан израиљски сељак је клечао док му је пророк на главу изливао уље из зделе, да би потом устајао као цар. У то време, људска лица била су опрљена сунцем, кожа сува, а маслиново уље чинило је да засијају. Оно је било скупо и драгоцено, а користило се и као козметички препарат (као и данас понекад). Изливало се на главу и лице помазаног, сливајући се низ груди, чинећи да и физички „сјаји“ пред људима. Осим физичког, сам чин помазања носио је са собом и духовну компоненту, јер након помазања Саула „силази на њега Дух Господњи“ и још се додаје: „И кад се окрете да иде од Самуила, Бог му даде друго срце“ (1Сам 9, 6.9). Ипак, Саулова династија била је разочарење и на њено место ступа Давидова. Исто се збива и са Давидом: „Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана“. Међутим, за разлику од Саулове династије, Бог преко пророка Натана Давиду даје још једно обећање у 2Сам 7, 12-16: „Кад се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово“, а затим додаје: „Ја ћу му бити Отац и он ће ми бити син и тврд ће бити дом твој и царство твоје довека пред тобом, и престо ће твој стајати довека.“ Овде су важна два момента: Давидовог потомка ће Бог у једном тренутку звати Сином, а царство ће његово бити вечно. Нешто слично објављује и други псалам: на дан зацарења обећаног цара на Сиону Бог ће му се обратити речима: Ти си Син мој (Пс 2, 7). Ова Божија обећања условила су настанак тзв. династичког месијанизма. Овакво схватање месијанизма подразумевало је да ће на престо ступити неки Давидов потомак који ће у политичком смислу уз Божију подршку остварити славну будућност, који ће сломити отпор околних народа и остварити државу која ће се протезати на све крајеве света. Реалност је, међутим, изгледала сасвим другачије. Осим неколико добрих примера попут Језекије и Јосије, после Давида Библија нема много похвалних речи за његове наследнике. Међу њима је било великих идолопоклоника и апсолутиста који не поштују Закон, многи су страдали у мучким превратима, многи се нису обазирали на пророчке речи. Коначно, Јерусалим и Храм су срушени и запаљени и Давидов трон се није обновио, односно самосталност јудејске монархије више никада није у потпуности остварена, а камоли њена славна будућност. Испоставља се, фактички, да је најславније време, тј. златно доба Израиља било управо под Давидом и његовим сином Соломоном. Тако долазимо до питања: да ли је могуће да Бог није испунио своје обећање о вечном царству на чијем ће челу бити Давидов потомак? У сваком случају, сумње у Божије обећање није могло бити, па су пророци постављали питање: ако се оно није (још) историјски остварило у улози царева, на кога се онда оно односи? Поред свих историјских неуспеха и иако не на трону, Давидови потомци су преживели и њихов родослов пратимо све до Исуса из Назарета (уп. Мт 1). Међутим, месијанско очекивање се више није везивало само за династију, за цара као политичку фигуру, већ за једну посебну, изванредну личност – Месију са великим словом. Тај Месија је још увек је морао бити Давидов потомак и био је посматран као цар, али код пророка се другим терминима проширује значење речи Месија: он је Слуга Јахвеов (Ис 53) који трпи и страда. Он је мучен и злостављан, вођен на заклање, бива стрпан у гроб, невин и нем. У том смислу по први пут код пророка Исаије имамо помен Месије, слуге Јахвеовог, који треба да страда. Ипак, након страдања његова власт ће се проширити над целим светом (уп. Ис 11, 10). Даље, код пророка Данила месијанско ишчекивање повезано је са називом Син Човечији (Дан 7, 13-14) за којег се каже да ће му се дати власт и слава и царство и да његова владавина неће проћи. Захарија објављује да ће праведни и кротки цар ујахати на магарцу у Јерусалим (Зах 9, 9), а Михеј (5, 2) додаје да тај господар који ће бити у Израиљу има „изласке од почетка, од вечних времена“. Он, дакле, није само „сада“, већ је од вечности. Ипак, и поред ових пророчких речи, концепт династичког односно политичког месијанизма није ишчезао у Израиљу. Многи су Христа пре разумевали, односно ишчекивали као политичког месију, а не као скромног и страдалног. Ово се не односи само на фарисеје и књижевнике, него пре свега на оне који су Христу били најближи: апостоле. У Новом Завету се управо назив месија избегава у његовој јеврејској форми (помиње се само два пута Јн 1, 41 и 4, 25 и то у контексту разговора са Самарјанком) управо да би се избегле његове тадашње политичке конотације. Када мудраци долазе да се поклоне Христу они питају Ирода: „где је јудејски цар (василевс) који се родио?“ На те речи Ирод реагује бурно, сматрајући да је у питању политички опонент, и заповеда масакр витлејемске деце. Неразумевање Христовог идентитета на више места се показује код апостола. Оно кулминира у Петровом исповедању (Мк 8, 29) где он говори да је Исус јесте Христос, а кад му Христос каже да ће пострадати, да ће га убити и да ће трећи дан устати, Петар га одвраћа од тога. Христос му зато каже: „Иди од мене сотоно!“ желећи да му покаже да он очекује политичког месију („мисли оно што је људско“) и да је самим тим што га одвраћа од страдања противник Богу (сотона). Ово неразумевање се даље види у Мк 10 када Јаков и Јован, синови Зеведејеви, траже да у његовој слави седну њему са десне и леве стране, односно преведено данас: „кад постанеш (земаљски) цар дај да ти будемо генерал и саветник с леве и десне стране твог престола“. На ово Исус одговара: „Не знате шта иштете“. Зато у Марковом јеванђељу Исус себе ни на једном месту не назива Месијом. У том смислу ништа мање није проблематичан и израз Син Божији у новозаветно време. Римски императори су, иначе, себе сматрали синовима римских богова, па и сам тај израз такође тада има политичку конотацију. Онда се враћамо на питање од почетка: у ком смислу је онда Исус цар, односно Месија? Одговор налазимо у наративној стратегији Марковог јеванђеља. На самом почетку стоји опис Исусовог крштења – ово је сцена његове инаугурације за цара. Јован Крститељ наступа као некада пророк Самуило (или Натан), небо се отвара и Бог говори речи „Ово је Син мој“ објављујући их пред свима, а Дух Свети као голуб силази на Христа. У Књизи постања голуб Ноју носи маслинову гранчицу па је силазак голуба, односно Духа Светог, заправо, чин помазања. У том смислу је његово помазање за цара са небеса, а не од људи од маслиновог уља из зделе, при чему је пророк само сведок. Он тада прима „власт“ (exusia): следе сцене исцељења немоћних и истеривања демона из поседнутих, а вести о његовој сили путују целим Израиљем. Због његових речи многи тада долазе к њему, чак и када се налази на пустим местима. Кључне речи „Ово је Син мој“ понављају се и у сцени Преображења у Мк 9 када се показује како му се хаљине засветлеше „беље од снега“. Откривање ове светлости која иза њега „стоји“ наступа тачно након Мк 8 где се говори о неразумевању Петровом. Кулминација Христовог зацарења односно интронизације описана је Мк 15 и Мт 27. Војници му стављају скерлетну хаљину и круну од трња што су карикатурна обележја вазалног римског владара. Царски скиптар у овом случају је заправо палица којом га туку по глави. Исмевају га и тако што му се поклањају и говоре: „Здраво царе јудејски!“. Он се пење се ка узвишеном трону, на костурницу по имену Голгота. Прикуцавају га на његов престо, на крст, и стављају натпис изнад: „цар јудејски“. Зашто Христос све ово вољно трпи? Зато што је овим вољним чином и кроз овај опис израз месија-цар бива у потпуности испражњен од својег политичког контекста. Он није дошао да покори и да му служе, већ да служи. Управо у том смислу је Христос истински Цар: иако има силу божанских прерогатива да спречи сопствено страдање, он се вољно потчињава људима над којима реално има власт. Сви који верују у њега и следе га до страдања то чине слободно, а не под присилом као у случају политичког месијанизма. Царство овог Цара није политичка, већ духовна реалност. На Голготи је, дакле, интронизован страдални јудејски цар-месија, Слуга Јахвеов, а након зацарења умире. Међутим, тада по последњи пут у Јеванђељу читамо оне кључне речи: „Заиста овај човек беше Син Божији“ и то изговорене не од апостола, већ од римског капетана. У тим речима римски капетан сажима и први хришћански credo. Приповест се, наравно, тиме не завршава, већ почиње. На самом крају Марковог јеванђеља, жене наилазе на празан гроб и на тајанственог младића у белом који им каже: „Исуса тражите, Назарећанина, распетога? Уста, није овде“. Од тог тренутка шачица преплашених Јудејаца постаје снажна проповедачка група која око себе окупља све више људи, како Јудеја, тако и странаца. Глас о васкрсењу и Царству Божијем шири се на све крајеве света. Шта их је могло толико променити? Од оних разочараних и девастираних људи чији је Учитељ убијен пре три дана, који се боје и за сопствени живот и правдају пред светом (као Петар) да га не познају, постају група несаломових весника нечег сасвим неуобичајеног: васкрсења из мртвих. То би тешко могло бити, ако и сами нису били сведоци истог. [2] На самом крају треба да поставимо питање да ли је сукоб политичког и хришћанског месијанизма био везан само за новозаветно време или траје и данас? Да ли се данашњи хришћани налазе у искушењу да не препознају политички месијанизам и да заборављају на хришћански? Политички месијанизам и данас постоји у политичкој идеологији и испољава се двојако: а) кроз оправдање империјализма великих народа и држава и б) кроз ауторитаризам владара малих народа и држава. У политичком месијанизму великих империја, месија није везан само за једну личност, владара, политичара, већ се преноси на читаву нацију која има неки „месијански“ задатак. Према сопственом саморазумевању такав народ треба да изврши неку посебну „мисију“ или „позвање“ за које верују да им је управо наменио Бог. У древној историји такав пример дала је Асирија, држава са изразито милитантном идеологијом, која је осмислила етничке депортације и систем „државног терора“ како би вазале држала у покорности. Она сама са таквим методама није имала никакав проблем: освајање других народа посматрала је као creatio continua, односно стално стварање у којем се Асирија као остварење божанског поретка, непрекидно шири на мале, „примитивне“ и „дивље“ народе који нису још успели да сагледају ту „месијанску“ улогу Асирије. Асирски цар је сматран за сина бога Ашура. Овај асирски концепт остаје, мање-више, исти за све империје у историји света. О том концепту у оквиру немачког национал-социјализма не треба ни трошити речи. У колонизацији Америке, наиме, Пилгрими или дошљаци видели су себе као Нови Израиљ, а конквистадори позивали на Књигу Исуса Навина. Касније, председник Томас Џеферсон у свом инаугурационом говору користи библијске слике у којима види амерички народ као онај који је дошао у Обећану земљу. Слично томе, Теодор Рузвелт дефинише доктрину западњачке експанзије као „гутање свих народа који су преслаби да би нам се супротставили“. Тиме се оправдавао геноцид над америчким Индијанцима. Међутим, политички месијанизам САД-а није овде престао: наметање сопственог начина живота као једино могућег постао је окосница спољне политике. Заузевши позицију суперсиле, политички месијанизам је додатно еволуирао. Председници САД-а себе сматрају за заштитника новог Израела (што се може видети, рецимо, у Бушовим говорима) сматрајући да тиме употпуњавају своју „месијанску“, заштитничку улогу. Овај политички месијанизам кулминира код америчких екстремних еванђеоских заједница: они Доналда Трампа након подршке премештању амбасаде САД-а у Јерусалим виде као отеловљење Кира Персијског (који је био наклоњен Израиљу). На политички месијанизам нису имуни ни православни словенски народи. О руском националном месијанизму читали смо текстТрубецкојa управо на овом порталу. О политичком месијанизму у својој секуларној верзији – комунизму, такође не треба трошити речи. Даље, нарочито су балкански народи склони политичко-династичком месијанизму кроз стварање култа личности која треба да донесе „обећано доба“ (рецимо Броз). Он се даље наставља у свакој личности која се намеће као „спаситељ“, који ће опоравити економију, изградити градове, путеве и мостове, отворити радна места и једном за свагда сломити отпор свих суседа који су нас вековима неправедно кињили. Политички месијанизам генерално код својих следбеника има озбиљне религијске црте: они су спремни да за њега погину, да на његов олтар ставе сопствене кости, и да убију друге који се са њима не слажу као препреку ка остварењу „краја историје“ или „свеопштег благостања“. Политички месијанизам се у антици испољавао кроз јерес хилијазма. Зато је Црква осудила ову јерес и увела у Символ вере одељак: „и његовом царству неће бити краја“, за разлику од хилијастичког ишчекивања у оквиру којег ће Христос доћи да влада на земљи 1000 година. Међутим, велико је питање да ли данашњи хришћани увек умеју да разликују политички од хришћанског месијанизма управо зато што данас често прећутно прелазимо преко савремених форми хилијазма и политичког месијанизма: политичких покрета и странака које обећавају напредно будуће време у контексту њихове изванредне историјске улоге у неком народу. Све ово показује да је и данас однос између политичког и религијског месијанизма понекад врло сложен: политички месијанизам може имати скоро религијске црте, а хришћански месијанизам може имати политичке последице. Ипак, ова два концепта нису иста и њихов сукоб се најбоље види на Велики Петак. Кључна разлика међу њима је да политички месијанизам обећано доба остварује насиљем, а хришћански месијанизам трпљењем насиља. Сви који верују у Христа то чине слободно, а не под присилом. Чак се и Христос након Васкрсења јавља само у ужем круг људи, да не би својом појавом присилио људе да верују. Притом, политички месијанизам траје најдуже колико и епоха која га је изнедрила, а хришћански траје, без прекида већ два миленијума и као концепт може трајати вечно. Ако је политички месијанизам промашен концепт за једног хришћанина, шта онда да очекујемо? Шта уопште „добијамо“ хришћанским месијанизмом? Добијамо разбијање илузија да овај свет може само уз људски напор, без Божије интервенције, да постане рај. Даље, он доноси отрежњење да не постоји спасење које ће у политичком смислу донети неко „са стране“: промена долази од нас самих прихватањем сопственог крста и ношењем истог до голготског страдања. У том смислу промена се не постиже насиљем као у случају политичког месијанизма, већ трпљењем насиља. Тиме крст постаје и мера трпљења за свагда. Да ли то значи да треба у потпуности да оставимо овај свет и да се надамо само будућем који ће наступити о Другом Христовом доласку? Не, морамо учинити све да овај свет не постане пакао, да останемо „со света“, да понесемо крст истовремено знајући да овај свет само нашим напором не може постати рај. А како ћемо да испунимо овако велики хришћански императив? Једино веровањем у Васкрсење Христово. Васкрсење које следи након (његовог) страдања, јесте оно што добијамо хришћанским месијанизмом. То је снажна промена унутар људског бића коју вера узрокује, већ овде и сада, и која до сржи уздрмава онога који поверује. Ова вера без икакве бојазни и страха пред било ким исповеда да је живот неуништив и да увек побеђује. Та вера је освојила Римско царство не подигнутим мачем, већ крвљу мученика, и до дана данашњег нас надахњује. View full Странице
  3. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године Слободан Самарџић (Фото: Медија центар) Оливер Ивановић припадао је реду умерених српских политичара на Косову и Метохији, a од 2012. године определио за деловање независно од званичне политике у Србији. Када је 2014. године владајући СНС креирао Српску листу као аутентичну странку независног Косова све српске странке у покрајини које су биле регистроване у Београду престале су са деловањем, али не и Грађанска иницијатива Оливера Ивановића. Он се много пре тога определио за политичку активност под албанским законима или, прецизније речено, правилима игре. То га, међутим, није сачувало од монтираног трогодишњег судског процеса, који није био ни завршен када је мучки убијен на улици испред седишта своје странке. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године. Од тада је нестало више од хиљаду Срба, протерано око 200.000, узурпирана њихова приватна имовима и јавна имовина Србије. Видели смо како су прошле истраге масовних убистава у Срба у Старом градском (група жетелаца на њиви), у Гораждевцу (деца која су се купала у реци), Мердару (аутобус пун повратника дигнут у ваздух). Косовско домаће право и тзв. транзициона правда коју деле западни службеници у покрајини јадноставно каже: за Србе овде нема ни права ни правде. За случај Оливера Ивановића, сем овог општег места албанског Косова, везује се и једна посебност. Он је први убијени српски политичар. Пре убиства суђено му је за ратни злочин и судски процес је показао да је невин. Да је било и најмањег доказа за оптужбу, не треба сумњати да би добио највећу казну. Али, судски процес против Ивановића није закључен, већ је само наложено понављање. У међувремену је убијен. Ако је тачно да је припадао реду умерених српских политичара у покрајини, зашто би био убијен по албанском налогу? Реална претпоставка за одговор на ово питање не припада времену Ивановићевог политичког умерењаштва, већ времену његовог борбеног политичког става. Тада је починио „грех“ који му Албанци нису опростили. Они су првих месеци после Кумановског споразума и Резолуције 1244 у име реванша починили једно од највећих етничких чишћења у новијој историји, протеривањем и убиствима Срба из покрајине. Остаће познато у историји да је тадашњи Специјални представник Генералног секретара УН у покрајини, Бернар Кушнер, овај масовни злочин назвао „оправданим реваншом“. Али, уместо на административној граници са централном Србијом, овај прогнанички талас био је заустављен на Ибру, између јужне и северне Митровице. Међу осталим активистима одбране посебно се истакао Оливер Ивановић, између осталог и организовањем мртве страже тзв. Чувара моста, која је деловала бар још три године, све док непосредна опасност од упада Албанаца више није постојала. У то време, Албанци, западни теренски активисти и западна штампа створили су негативан мит о Bridge-Watchers, као полуљудима и полуживотињама који не презају ни од чега како би се насладили новим албанским жртвама. Било како било, север Косова био је сачуван, а од бројних „криваца“ за ово међу Албанцима је остао упамћен Оливер Ивановић као главни. Можда и с разлогом, будући да је север Косова целу наредну деценију представљао главни чинилац српске одбране Косова и Метохије. То је била, да се послужимо западним вербалистиком – реалност. Тако би и остало да се у овај ред величина косметске стварности није умешала новокомпонована проевропејска власт у Србији са својом стратешком идејом предаје севера независном Косову зарад очувања Србије на европском путу. Албанци су, дакле, имали озбиљан пик на Оливера Ивановића, а то што је он у међувремену постао умерени српски политичар који је својим деловањем признао независно Косово, није било довољно за опроштај његовог највећег греха. Зато су покушали да га сместе на дугогодишњу робију, а пошто се тај процес одужио, а у међувремену су настале нове рђаве околности, средства освете су се, по свој прилици, морала променити. Кад год им ствари не иду по вољи, косметски Албанци спроводе своје кампање насиља. Последња је серија паљевине летине ретких српских повратника у селима северне Метохије. Али овај, по себи нечовечан чин према појединцима а општеупозоравајући према Србима, није био адекватан поводу. А повод је прва озбиљна претња њиховим вођама од судског испитивања њихових злочина и криминала. У кратком времену, које је претходило убиству Оливера Ивановића, коинцидирале су страховите претње албанских вођа, паљевине српске летине и упозорење из Стејт департмента о очекиваном политичком насиљу на северу Косова. Америчка упозорења су увек видовита. Није се догодило неко масовно насиље, али се десило и више од тога, убијен је један од виђенијих Срба у целој покрајини. Онако професионално, без очевидаца и трагова. Одабран је човек познат и домаћој јавности и у међународним круговима, за кога су мислили да им пуно дугује, а чије је цењено име представљало добар залог за поруку да је реч само о новом почетку. Не морамо да чекамо исход истражних радњи да бисмо закључули да су Албанци поново севнули варницом да би показали своју надмоћ у покрајини. Њихов политички мозак је у Вашингтону, а политички мозак Србије тек у вазалском Бриселу. То је прост разлог због којег у тзв. дијалогу са Београдом они воде игру. Све док је тако, Срби са Космета ће бити појединачне и колективне жртве, Европа и Америка ће се правити невешти, а Србија ће све скупље плаћати свој пут без алтернативе. (Србија и свет, 18. 1. 2017)
  4. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године Слободан Самарџић (Фото: Медија центар) Оливер Ивановић припадао је реду умерених српских политичара на Косову и Метохији, a од 2012. године определио за деловање независно од званичне политике у Србији. Када је 2014. године владајући СНС креирао Српску листу као аутентичну странку независног Косова све српске странке у покрајини које су биле регистроване у Београду престале су са деловањем, али не и Грађанска иницијатива Оливера Ивановића. Он се много пре тога определио за политичку активност под албанским законима или, прецизније речено, правилима игре. То га, међутим, није сачувало од монтираног трогодишњег судског процеса, који није био ни завршен када је мучки убијен на улици испред седишта своје странке. Сада је основно питање ко је починио ово убиство, из којих разлога, и да ли ће истрага бити ефикасна. Пре одговора на ово питање, који ће дати време, постоји један начелан одговор: Оливер Ивановић убијен је зато што се на Косову и Метохији и иначе убијају Срби и зато што за та убиства и иначе нико не одговара. Једначина допустивог терора над Србима је знак препознавања овог простора од 1999. године. Од тада је нестало више од хиљаду Срба, протерано око 200.000, узурпирана њихова приватна имовима и јавна имовина Србије. Видели смо како су прошле истраге масовних убистава у Срба у Старом градском (група жетелаца на њиви), у Гораждевцу (деца која су се купала у реци), Мердару (аутобус пун повратника дигнут у ваздух). Косовско домаће право и тзв. транзициона правда коју деле западни службеници у покрајини јадноставно каже: за Србе овде нема ни права ни правде. За случај Оливера Ивановића, сем овог општег места албанског Косова, везује се и једна посебност. Он је први убијени српски политичар. Пре убиства суђено му је за ратни злочин и судски процес је показао да је невин. Да је било и најмањег доказа за оптужбу, не треба сумњати да би добио највећу казну. Али, судски процес против Ивановића није закључен, већ је само наложено понављање. У међувремену је убијен. Ако је тачно да је припадао реду умерених српских политичара у покрајини, зашто би био убијен по албанском налогу? Реална претпоставка за одговор на ово питање не припада времену Ивановићевог политичког умерењаштва, већ времену његовог борбеног политичког става. Тада је починио „грех“ који му Албанци нису опростили. Они су првих месеци после Кумановског споразума и Резолуције 1244 у име реванша починили једно од највећих етничких чишћења у новијој историји, протеривањем и убиствима Срба из покрајине. Остаће познато у историји да је тадашњи Специјални представник Генералног секретара УН у покрајини, Бернар Кушнер, овај масовни злочин назвао „оправданим реваншом“. Али, уместо на административној граници са централном Србијом, овај прогнанички талас био је заустављен на Ибру, између јужне и северне Митровице. Међу осталим активистима одбране посебно се истакао Оливер Ивановић, између осталог и организовањем мртве страже тзв. Чувара моста, која је деловала бар још три године, све док непосредна опасност од упада Албанаца више није постојала. У то време, Албанци, западни теренски активисти и западна штампа створили су негативан мит о Bridge-Watchers, као полуљудима и полуживотињама који не презају ни од чега како би се насладили новим албанским жртвама. Било како било, север Косова био је сачуван, а од бројних „криваца“ за ово међу Албанцима је остао упамћен Оливер Ивановић као главни. Можда и с разлогом, будући да је север Косова целу наредну деценију представљао главни чинилац српске одбране Косова и Метохије. То је била, да се послужимо западним вербалистиком – реалност. Тако би и остало да се у овај ред величина косметске стварности није умешала новокомпонована проевропејска власт у Србији са својом стратешком идејом предаје севера независном Косову зарад очувања Србије на европском путу. Албанци су, дакле, имали озбиљан пик на Оливера Ивановића, а то што је он у међувремену постао умерени српски политичар који је својим деловањем признао независно Косово, није било довољно за опроштај његовог највећег греха. Зато су покушали да га сместе на дугогодишњу робију, а пошто се тај процес одужио, а у међувремену су настале нове рђаве околности, средства освете су се, по свој прилици, морала променити. Кад год им ствари не иду по вољи, косметски Албанци спроводе своје кампање насиља. Последња је серија паљевине летине ретких српских повратника у селима северне Метохије. Али овај, по себи нечовечан чин према појединцима а општеупозоравајући према Србима, није био адекватан поводу. А повод је прва озбиљна претња њиховим вођама од судског испитивања њихових злочина и криминала. У кратком времену, које је претходило убиству Оливера Ивановића, коинцидирале су страховите претње албанских вођа, паљевине српске летине и упозорење из Стејт департмента о очекиваном политичком насиљу на северу Косова. Америчка упозорења су увек видовита. Није се догодило неко масовно насиље, али се десило и више од тога, убијен је један од виђенијих Срба у целој покрајини. Онако професионално, без очевидаца и трагова. Одабран је човек познат и домаћој јавности и у међународним круговима, за кога су мислили да им пуно дугује, а чије је цењено име представљало добар залог за поруку да је реч само о новом почетку. Не морамо да чекамо исход истражних радњи да бисмо закључули да су Албанци поново севнули варницом да би показали своју надмоћ у покрајини. Њихов политички мозак је у Вашингтону, а политички мозак Србије тек у вазалском Бриселу. То је прост разлог због којег у тзв. дијалогу са Београдом они воде игру. Све док је тако, Срби са Космета ће бити појединачне и колективне жртве, Европа и Америка ће се правити невешти, а Србија ће све скупље плаћати свој пут без алтернативе. (Србија и свет, 18. 1. 2017) View full Странице
  5. Изабрао сам ову тему за своју вечерашњу беседу јер мислим да скорашње расправе у политици и политичкој теорији не узимају озбиљно психологију у обзир. Економски показатељи, уставна уређења, демографске статистике и слично, на домак су руке. Без тешкоћа се могу наћи подаци колико је било северних Кореанаца, а колико јужних Кореанаца кад је започео Корејски рат. Ако се прихватите правих књига намах ћете утврдити просек примања и бројност оружаних снага обе стране. Али, ако бисте да сазнате каква је особа неки Кореанац и има ли видљиве разлике између северног Кореанца и јужног Кореанца; ако бисте пожелели да сазнате чему они теже у животу, чиме су незадовољни, чему се надају и од чега страхују; једном речју, шта је то што их, како се каже, покреће, узалуд ћете копати по књигама. Тако, нећете моћи да кажете да ли су или нису пуни одушевљења за Уједињене нације, или би јужни Кореанци више волели да се уједине са својим рођацима са севера. Такође нећете моћи да докучите да ли би се одрекли земљишне реформе уколико би имали ту привилегију да гласају за неког политичара за кога никад у животу нису чули.Често изазива разочарење то што знаменити људи који седе по удаљеним метрополама запостављају оваква питања. Уколико политика хоће да има научну основу, да је догађаји не би непрекидно изненађивали, наше политичко мишљење морало би да проникне дубље у покретачку основу људских поступака. Како глад утиче на рекламе? У каквом је односу њихова ефикасност са променом количине калорија у нашој исхрани? Уколико вам један човек нуди демократију, а други џак брашна, у којој фази изгладнелости ћете жртвовати свој глас и дати предност брашну? Сувише се запостављају оваква питања. Али, заборавимо за сада Кореанце и узмимо у разматрање људску расу. Сваку људску активност покреће жеља Сваку људску активност покреће жеља. Неки здушни моралисти протурили су потпуно неистиниту теорију да дужност и морални принципи могу да обуздају жељу. Ја кажем да је то погрeшно, не зато што ниједан човек никада ништа не чини из осећаја дужности, него зато што дужност нема моћ над човеком, осим ако он сам не пожели да јој се повинује. Ако желите да знате шта ће људи да ураде, морате познавати, не само, или пре свега, њихове материјалне прилике, већ најпре целокупан склоп њихових жеља као и релативну снагу тих жеља. Има веома снажних жеља које ипак немају неког већег политичког значаја. Већина људи у датом тренутку свог живота хоће да се жени, али они, по правилу, могу ту своју жељу да задовоље, а да не предузму никакве политичке акције. Наравно и ту има изузетака; отмица Сабињанки је један такав случај. Као и околност да је развитак целе северне Аустралије озбиљно отежан услед чињенице да се полетним младићима који треба да раде не свиђа то што су лишени женског друштва. Али овакви случајеви су ретки, те занимање мушкараца за жене и жена за мушкарце има незнатног политичког утицаја. Жеље које имају политичког значаја могу се поделити у примарну и секундарну групу. У примарну спадају животне потребе: храна, становање и одећа. Кад нешто од овога почне озбиљно да недостаје, онда нема граница напорима које ће људи уложити, ни насиљу коме ће прибећи у нади да је обезбеде. Речено је од стране оних који су проучавали најранију историју да је у четири разнородне прилике суша у Арабији проузроковала да њено становништво преплави суседне области што је произвело огромне политичке, културне и религијске последице. Последњи пут то је довело до уздизања ислама. Постепено ширење германских племена од јужне Русије до Енглеске, па потом до Сан Франциска, имало је сличне побуде. Жеља за храном је без сваке сумње била и остала један од главних узрока великих политичких догађаја. Али човек се разликује од осталих животиња у једној веома важној ствари, а та је да поседује неке жеље коју су, да тако кажемо, бесконачне, од таквих које се никада не могу до краја испунити и које би га чиниле неспокојним и у Рају. Кад Боа Констриктор поједе примерен оброк, она оде да спава и не буди се док поново не огладни. Људска бића већином нису таква. Када су се Арапи, свикли да само понекад имају кров над главом, домогли богатстава Источног Римског царства и нашли се у палатама незамисливог луксуза, то није смањило њихове апетите. Глад више није могла бити покретач, јер су им грчки робови приносили најизврснија јела на најмањи миг. Али су их друге жеље држале будним: особито следеће четири које можемо именовати као грамзивост, супарништво, таштина и љубав према моћи. Грамзивост, супарништво, таштина и љубав према моћи Грамзивост – жеља да се поседује што се више може свих материјалних добара или поседа – чини ми се да је мотив чији су корени у страху помешаном са жељом за животним потрепштинама. Једном приликом сам прихватио две девојчице из Естоније које су једва избегле смрт од глади. Живеле су у мојој породици и, наравно, имале су јела у изобиљу. Али су све своје слободно време проводиле на суседним фармама крадући кромпир, који су потом гомилале.Рокефелер, који је у детињству искусио грдно сиромаштво, као одрасла особа провео је живот на сличан начин. Ваљушкајући се по свиленим визнатијским диванима, ни Арапи нису могли да забораве пустињу и да одоле гомилању богатстава која су далеко премашивала све основне потребе. Али какво год да је психоаналитичко објашњење грамзивости, нико не може да порекне да је то један од величанствених мотива, посебно истакнут између најснажнијих, јер као што рекох, спада у мотиве који су неограничени.Колико год да накупите, увек ћете желети још; ситост је сан који ће вам увек измицати. Али грамзивост, иако у основи чедо капитализма, никако није и најјачи од свих мотива који су преживели победу над глађу. Супарништво је много јачи мотив. Непрекидно се кроз мухамеданску историју поново јављају династије ојађене неслагањем султанових синова од различитих мајки, које доводи до грађанских ратова и свеопште пропасти. Исто се дешава и у савременој Европи. Кад је британска влада сасвим непаметно дозволила Кајзеру да присуствује поморској паради у Спитхеду, то је код њега произвело једну мисао супротну од оне која је била у корену наше намере. Он је помислио:» Морам и ја да створим овакву морнарицу какву има моја бака».Од те су мисли потекле све наше потоње невоље. Свет би био срећније место да грамзивост превагњује над супарништвом. Али чињеница је да ће се велика већина људи радо изложити сиромашењу, ако тиме могу да осигурају потпуну пропаст својих супарника. Због тога су данашњи порези тако високи. Таштина је мотив огромне моћи. Ко год има посла с децом зна како она непрекидно нешто изводе говорећи « Види мене ». « Види мене « је једна од најосновнијих жеља људског срца. У небројено облика може да се испољи, од кревељења до тежње за посмртном славом. Један италијански принц у доба Ренесансе је, на питање свог свештеника има ли шта да исповеди, рекао на самртној постељи: «Да, имам. Једном приликом су ме истовремено посетили Император и Папа. Одвео сам их на кулу да им покажем видик и пропустио сам ту јединствену прилику да их обојицу гурнем преко ограде, што би ми обезбедило бесмртну славу». Не каже се у записима је ли му свештеник дао опрост. Један од проблема са таштином је тај што она буја од оног чиме се храни. Што се више о вама говори, то ћете више жудети да слушате о себи. Осуђени убица коме је допуштено да чита новинске чланке о свом суђењу необично се насекира кад у новинама уочи нетачне написе. И што више написа нађе по осталим новинама, то се више секира што у некима пише недовољно. У исту врсту спадају и политичари и књижевници. Што славнији постану, то је новинарима теже задовољити их. Једва да је могуће претерати кад се ради о утицају таштине на људске животе, почев од трогодишњака па до моћника који дрмају светом. Човечанство пада и у безбожништво јер приписује Богу сличне жеље, замишљајући да и он жуди за сталном похвалом. Али, колико год огроман био утицај жеља које смо размотрили, једна их све надилази. Мислим на љубав према моћи. Љубав према моћи је најсличнија таштини, али то ни у ком случају није исто. Оно што је таштини потребно да се задовољи јесте слава, а лако је стећи славу без моћи. Најславнији људи у Сједињеним Америчким Државама су филмске звезде, али њих зачас може да стави на своје место Комитет за неамеричке активности, који не ужива никакву славу. У Енглеској је краљ много славнији од премијера, али премијер има више моћи него краљ. Многим људима је слава значајнија од моћи, али такви, све у свему, имају мање утицаја на ток догађаја него они којима је дража моћ. Када је Блихер 1814. видео Наполеонове палате, рекао је:» Зар није био луд да поред свега овог оде да се ломата по Москви?» Наполеон, који свакако није био оперисан од таштине, ипак је бирао моћ, кад би му се указала прилика. Блихеру се тај избор чинио блесавим. Моћ је као и таштина незајажљива. Не задовољава је ништа мање од свемоћи. А како је то порок нарочито изражен код изузетних људи, њихова љубав према моћи далеко надилази учесталост њиховог појављивања. То је несумњиво најјачи од свих мотива у животима многих великана. Љубав према моћи појачава се у великој мери када се искуси моћ, како мала моћ, тако и највећа. У срећна времена, пре 1914, када су добростојеће даме имале послугу, задовољство од упражњавања моћи над домаћим слугама расла је с годинама. Слично томе, у било ком аутократском режиму, поседник моћи постаје све већи тиранин кад искуси дивоте које му моћ пружа. Пошто се моћ над људима показује тако што их притерате да раде оно што они радије не би радили, онај ко је заражен љубављу према моћи радије ће да задаје бол, него да се преда уживању. Уколико затражите од шефа слободан дан у дозвољеним законским оквирима, његова љубав према моћи биће знатније задовољена ако вам не да допуштење. Ако затражите грађевинску дозволу, нижи службеник ће свакако црпсти веће задовољство ако вас одбије, него ако вам да одобрење. Због таквих ствари је љубав према моћи тако опасан мотив. Али, има то и друге стране, које су примамљивије. Трагање за знањем се, чини ми се, такође покреће љубављу према моћи. Као и сва технолошка достигнућа. И у политици реформатор као и деспот може једнако волети моћ. Сасвим би било погрешно обезвредити љубав према моћи као мотив. Да ли ће неко вођен овим мотивом чинити корисна или разорна дела, то зависи од друштвеног система и од личних капацитета. Уколико су нечије могућности теоријске или техничке, он ће дати свој допринос у теорији или техници и тада ће ти доприноси по правилу бити корисни. Ако сте политичар, може да вас покреће љубав према моћи, али ће се тај мотив недвојбено закачити за вашу жељу да видите урађене неке државне послове, пре него да одржите затечено стање ствари. Генералској величини као што је Алкибијад може да буде свеједно на којој ће страни ратовати, али већина генерала више ће волети да се бори за своју земљу и тако ће имати и друге мотиве осим љубави према моћи. Политичари могу да мењају стране толико често да се увек нађу у већини, али већи број политичара више воли да буде везан за једну партију, него за неку другу и подредиће своју љубав према моћи тој наклоњености. Сама љубав према моћи у најчистијем облику може се уочити код разних типова људи. Један тип је најамник, а најистакнутији пример тог типа је Наполеон. Мислим да Наполеону Француска није била идеолошки ближа од Корзике, али да је постао император Корзике не би био тако величајан као што је постао представљајући се као Француз. Такви људи ипак не представљају најтипичнији пример, јер црпу огромно задовољство и из таштине. Најкарактеристичније су сиве еминенције – поседници закулисне моћи који се никад не појављују у јавности опхрвани тајним мислима следеће садржине: »Ох, како ови лутани немају појма ко уствари вуче конце.» Барон Холштајн који је држао под својом контролом спољну политику немачке империје од 1890. до 1906. пример је овог типа доведеног до перфекције. Живео је скромно; никад се није појављивао у јавности; избегавао је да се среће са императором, сем у једној прилици кад није могао да одбије упорно инсистирање императора; одбијао је да се појављује на пријемима у двору, правдајући се да нема прикладну дворску одећу. Прикупио је тајне које су му омогућавале да уцењује канцелара као и многе од оних са којима је Кајзер био близак. Није се користио уценом да задобије богатство или славу, или неку очигледну предност, него само да обезбеди усвајање онакве спољне политике какву је он хтео. Таквих ликова је на истоку било међу евнусима. Љубав према узбуђењу Сад смо стигли до оних мотива који, иако не тако коренити као претходни, ипак имају извесног значаја. Први од тих је љубав према узбуђењу. Људска бића испољавају своју супериорност у односу на звери својим смислом за досађивање, мада сам понекад, посматрајући мајмуне у зоолошком врту, помишљао да и они поседују рудименте тог тегобног осећања. Како год било, искуство показује да је бег од досаде један од снажнијих мотива присутних код скоро свих људских бића. Када је белац први пут дошао у додир са неисквареним дивљацима, нудио им је све врсте добара од просветљујућих Јеванђеља до пите од бундева. Дивљаци су, међутим, ма колико ми због тога жалили, то примали равнодушно. Оно што су посебно ценили међу даровима које смо им нудили, било је алкохолно пиће, које им је по први пут у животу створило на кратко илузију да је боље бити жив него мртав. Индијанци, пре него што су их заразили белци, пушили су своје луле, не смирено као што то ми радимо, него оргијастично, увлачећи толико дим да би се онесвешћивали. А када би узбуђење под утицајем никотина достигло врхунац, поглавица би их подстакао да нападну суседно племе, што је код њих производило узбуђење слично оном које ми, примерено свом темпераменту, имамо кад пратимо коњске трке, или председничке изборе. Задовољство од коцкања се скоро потпуно састоји од узбуђења. Господин Хак описује како су се кинески трговци око кинеског зида зими коцкали док не изгубе све новце, па онда сву робу, напокон и одећу да би на крају остали да се голи смрзну од зиме. Кад се објави рат, чини ми се да ће и цивилизована друштва као и индијанска племена аплаудирати из исте љубави према узбуђењу; осећање је једнако као на фудбалској утакмици, мада су покаткад резултати нешто озбиљнији. Није, међутим, лако одредити који су корени љубави према узбуђењу. Нагињем мишљењу да се наш ментални склоп прилагодио још у оном стадијуму у коме је човек живео од лова. У давна времена када је веома примитиван човек чамио цели боговетни дан уходећи јелена у нади да ће стићи свој ручак и када би на крају дана довукао лешину победоносно у своју пећину, задовољно би се обезнанио, док би његова жена припремала печење. Био је поспан и све су га кости болеле док је мирис јела испуњавао сваки отвор и пору његове свести. Напокон би после јела утонуо у дубок сан. У таквом живљењу није било ни места ни времена за досаду. Али кад се пребацио на земљорадњу и притерао жену да ринта у пољу, стекао је слободно време да размишља о таштини људског живота, да измишља митологије и филозофске системе и да сања о животу после смрти у коме ће вечно ловити дивљег вепра Валхале. Наш ментални склоп је прилагођен за тежак физички рад. Кад сам био млађи уобичајавао сам да своје распусте проводим ходајући. Прелазио сам 25 миља дневно и кад би пала ноћ нисам имао никакве потребе да убијам досаду, пошто ми је само седење било више него довољно. Али модеран живот не може да се води према овим физички исцрпљујућим принципима. Већина послова обавља се седећи, а сав мануелни рад користи само неколико специјализованих мишића. Масе које се, чим одјекне објава да се влада одлучила на убијање, окупе на Трафалгар скверу да то прославе, не би то чиниле да је свако од њих стално ходао по 25 миља дневно. Тај лек за ратоборност је ипак непрактичан и уколико људска раса хоће да преживи - што је можда непожељно – морају се пронаћи и обезбедити другачији начини да се неискоришћена физичка енергија покренута љубављу према узбуђењу не да на зло. О овоме не воде довољно рачуна ни моралисти ни друштвени реформатори. Реформатори сматрају да имају озбиљнија посла. Моралисти су, с друге стране, опхрвани несразмерном бригом за озбиљност било каквог допуштеног исхода произашлог из љубави према узбуђењу; озбиљност у њиховим главама потиче од Греха. Сале за игранке, биоскопи, ера џеза, све је то, ако је веровати ономе што смо чули, пут у Пакао, и било би нам свима боље да седимо код својих кућа и уздишемо над сопственим гресима. Лично се не осећам способним да се у потпуности сагласим са претећим упозорењима ових тешкаша. Ђаво има многа лица, нека створена да преваре младе, а нека тако подешена да преваре старе и преозбиљне. Ако ђаво куша младе на уживања, да не наговара исти тај старе да због уживања проклињу младе? И да није можда проклињање нека врста уживања подобна за старост? Да није и то врста дроге која – налик опијуму – мора да се узима у све јачим дозама не би ли произвела жељени ефекат? Зар не треба да се прибојавамо да ћемо, ако почнемо да проклињемо злокобни биоскоп, корак по корак доћи до супротне политичке партије, до Шпанаца, Жабара, Азијата и укратко до било кога осим чланова нашег малог клуба? Ратови настају кад се таква ситна проклињања довољно распростру. Никад нисам чуо да се неки рат излегао из сале за игранке. Оно што је у вези са љубављу према узбуђењу забрињавајуће јесте то што су многи њени облици разарајући. Један облик разара оне који не могу да одоле претеривању у алкохолу или коцки. Разоран је облик који води насиљу маса. А најразорнији је кад доведе до рата. Толико је ова потреба дубока да би сваки исход био штетан, да није и оних безазлених. Спорт је у садашњости безазлен на тај начин, као и политика док се креће у уставним оквирима. Али то је недовољно, јер је, посебно у политици, најузбудљивија она која чини највеће зло. Цивилизован живот је, све у свему, постао сувише припитомљен, и уколико се тежи стабилности, морају да се омогуће безазлени исходи за нагоне које су наши преци утољавали у лову. У Аустралији где има мало људи, а много зечева, гледао сам како цела популација задовољава своје примитивне нагоне кољући хиљаде зечева. У Лондону или Њујорку ипак се морају пронаћи другачија средства за задовољавање примитивних нагона. Чини ми се да би сваки велики град требало да има вештачке водопаде низ које би се људи суновраћивали маленим чамцима, као и базене пуне механичких ајкула. Сваког ко буде ухваћен да наговара на превентивно ратовање требало би осудити да два сата дневно проведе са овим ингениозним монструмима. Без све шале, морале би се добијати казне да би љубав према узбуђењу имала конструктиван исход. Ништа на свету није узбудљивије од изненадног открића или проналаска и много више људи је способно за такво уживање него што се понекад мисли. Страх и мржња Постоје, помешане са осталим политичким мотивима, страсти којима је људска врста нажалост наклоњена: то су страх и мржња. Нормално је мрзети оно чега се плашимо и то се често дешава, мада не увек и да се плашимо онога што мрзимо.Мислим да се може узети као правило међу примитивним људима да они и мрзе и боје се свега што им није блиско. Они имају своја, обично веома мала, племена. У оквиру истог племена сви су пријатељи, уколико не постоји неки посебан разлог за мржњу. Остала племена су потенцијални или актуелни непријатељи; ако се један од њих случајно загуби или одлута биће убијен. Супарничко племе се избегава или се са њим сукобљава у зависности од околности. То је исти примитивни механизам који контролише наше нагонске реакције на туђе нације. Неко ко никад никуд није путовао гледаће на све странце као дивљаци на припадника противничког племена. Али, ко је пропутовао или је проучавао међународне односе откриће да његови истомишљеници, ако хоће да напредују, морају у извесној мери да се помешају са другим истомишљеницима. Ако сте Енглез и неко вам каже: „Французи су ваша браћа“, први инстинкт нагнаће вас да помислите: „ Којешта. Они слежу раменима и говоре француски. А прича се и да једу жабе.“ Ако вам он објасни да ћете можда морати да се сукобите са Русима, те да ће у том случају бити пожељно бранити Рајну, а ако треба бранити Рајну онда је помоћ Француза од суштинске важности, почећете да схватате шта је мислио кад је рекао да су Французи ваша браћа. Али, ако тај путник намерник настави говорећи да су вам Руси такође браћа, неће вас лако убедити, сем да вам докаже да смо у опасности од напада Марсоваца. Ми волимо оне који мрзе наше непријатеље, и да нам није непријатеља, мало би нам људи остало да их волимо. Све је ово, међутим, истина доклегод се ради само о нашем односу према другим људским бићима. Можете сматрати и земљу својим непријатељем, јер невољно рађа тек за пуко преживљавање. И мајку природу можете сматрати својим непријатељем, уколико људски живот схватате као борбу да се потчини мајка природа.Кад би човек тако гледао на живот, сарадња људске расе била би много лакша. Кад би се школе, новине и политичари посветили том циљу, лако би било сваког човека убедити у такав поглед на живот. Али школе су ту да нас уче патриотизму; новине су ту да изазивају узбуђење; а политичари су ту да би били поново изабрани. Нико од њих, тако, не може ништа да учини да спасе људску расу од реципрочног самоубиства. Два су начина да се изађе на крај са страхом: један је да се смањи опасност која долази споља, а други је да се постане стоички трпељив. Ово последње се може оснаживати, сем кад је потребна непосредна акција, и тиме што ће се мисли одвратити од онога што проузрокује страх. Савладавање страха је од велике важности. Страх је сам по себи деградирајући; и лако прелази у манију; производи мржњу према ономе чега се плашимо и води директно у суровост. Ништа нема тако благотворно дејство на људска бића као сигурност. Кад би могао да се успостави један међународни систем који би отклањао страх од рата, напредак обичног човека у свакодневном животу био би огроман и веома брз. Данас страх преплављује цео свет. Атомска бомба као и вирусна бомба коју су сачинили зли комунисти или зли капиталисти, што би могло бити, чине да Вашингтон и Кремљ дрхте и нагоне људе све дубље у пропаст. Ако хоћемо да се ствари поправе треба прво наћи начина да се умањи страх. Свет је данас опседнут сукобима супротстављених идеологија и један од очигледних узрока сукоба је жеља да наша сопствена идеологија победи и да она супротна буде поражена. Не мислим да у тој мотивацији идеологије имају саме по себи неког нарочитог значаја. Оне су ту само да се људи групишу око њих, а укључене страсти су оне које ће се увек разбуктати међу супротстављеним групама. Има наравно много разлога да се мрзе комунисти. Први и најважнији је тај што ми верујемо да они хоће да нам отму нашу имовину. Али то исто хоће и лопови, и мада ми не одобравамо лоповлук, наш однос према лоповима је сасвим другачији него према комунистима – пре свега зато што не изазивају у нама исти степен страха. Друго, ми мрзимо комунисте јер нису религиозни. Али Кинези нису религиозни од једанаестог века, а њих смо почели да мрзимо тек кад су збацили Чанг Кај-шека. Треће, ми мрзимо комунисте јер они не верују у демократију, а не мрзимо из истог разлога Франка. Четврто, мрзимо их што не допуштају слободу; толико нас је то погодило да смо почели да их подражавамо. Очигледно је да ништа од реченог није стварна подлога наше мржње. Ми их мрзимо јер их се плашимо и доживљавамо их као претњу. Ако би Руси и даље били православци, кад би увели парламентарну владу, кад би дали пуну слободу штампи која би нас на дневној основи надмашивала у погрдама, ми бисмо их опет мрзели – уколико би и даље били оружана сила каква су сад - ако би давали повода да мислимо да су према нама непријатељски настројени. Постоји, наравно, и религијска нетрпељивост која може да буде узрок непријатељствима. Али мени се чини да је то дериват племенског осећања: човек различите вере изгледа чудно, а што год је чудно мора да је опасно. Идеологија јесте један од начина за стварање крда и психологија је сасвим иста без обзира на који начин је крдо настало. Добра осећајност Можда сте стекли утисак да сам се посвећивао само рђавим мотивима или бар оним који су етички неутрални. Бојим се да су они по правилу снажнији него алтруистички мотиви, али не поричем да алтруистички мотиви постоје и да покаткад могу да имају ефекта. Агитација против ропства првом половином деветнаестог века у Енглеској била је несумњиво алтруистичка и имала је далекосежан значај. Доброхотност овог мотива потврдила је чињеница да су британски порески обвезници 1833. дали милионе велепоседницима са Јамајке као компензацију за ослобађање њихових робова, као и чињеница да је британска влада на Бечком конгресу била спремна да направи значајне уступке у замену за утицај на остале нације да се одрекну трговине робљем. Ово је један исечак из прошлости, али је у данашње време Америка приуштила једнако задивљујуће примере. Нећу ипак улазити у то да се не бих запетљао у савемене контроверзе. Нико ми неће спорити да је саосећање истински мотив и да су поједини људи у одређеним временима осећали сапатњу због трпљења неких других људи. Саосећање је то које је произвело бројне примере хуманитарног напредка у последњих стотинак година. Ми се згражамо кад чујемо да се у неким лудницама лоше опходе са болесницима и зато данас постоји велики број азила у којима се опходе задовољавајуће. Требало би да у западним земљама нико не мучи затворенике, а ако се за тако нешто прочује одмах се надигне велика галама. Ми не одобравамо да се према сирочићима односи као у „Оливеру Твисту“. У протестантским земљама није дозвољено малтретирати животиње. Сви ови начини саосећања су политички ефикасни. Кад би се ратосиљали страха од рата, ефикасност саосећања била би још већа. Можда је највећа нада за будућност људског рода да се пронађу начини да се повећа утицај и снага саосећања. закључак Дошао је час да закључимо нашу расправу. Политика се бави крдом пре него појединцима и зато су у политици важне оне страсти у којима различити чланови истог крда могу да осете међусобну сличност. Свеобухватни инстинктивни механизам на коме се граде политичке грађевине јесте сарадња унутар крда и непријатељство према другим крдима. Сарадња унутар крда никад није савршена. Има чланова који се не уклапају, који у етимолошком смислу штрче, што ће рећи да су изван крда. Такви чланови заостају или предњаче у односу на уобичајени ниво. То су: идиоти, криминалци, пророци и проналазачи. Мудро крдо ће научити да толерише ексцентричност оних који се уздижу изнад просека и да се опходи са најмањим степеном суровости према онима који су заостали. Што се тиче односа према другим крдима, модерна технологија је произвела конфликт између личног интереса и нагона. У стара времена, када би два племена заратила, једно би истребило друго и заузело би његову територију. Са тачке гледишта победника, цела операција се сматрала изванредно успешном. Убијање уопште није било скупо, а узбуђења је било на претек. Не треба да се чудимо што је рат под таквим околностима опстајао. Нажалост, ми и даље имамо осећања подобна тако примитивној ратоборности, док се савремени начин ратовања потпуно променио. У модерном рату је убијање непријатеља веома скупа работа. Ако узмете у обзир колико је Немаца убијено у прошлом рату и како високе порезе плаћају победници, можете да откријете простим дељењем колико је коштао убијени Немац и видећете да је то поприлично. Додуше, на Истоку су непријатељи Немаца обезбедили давнашње предности тако што су преокренули побеђену популацију и окупирали њихову територију. Западни победници нису, међутим, обезбедили такве предности. Очигледно је да модеран рат у финансијском смислу није добар посао. Иако смо у оба светска рата победили, били бисмо данас много богатији да ратова уопште није било. Да људе покреће лична корист, што није случај – са изузетком неколицине светаца – цео људски род би данас сарађивао. Не би више било ратова, војски, морнарица, атомских бомби. Не би више било армија пропагатора чији је посао да трују мозгове нације А против нације Б, као и нације Б против нације А. Не би више било чета службених лица дуж граница задужених да спрече да у земљу уђу стране књиге, ни стране идеје, колико год изванредне оне биле. Не би било више царинских ограничења која обезбеђују живот малим предузећима, упркос томе што би једно велико предузеће било економичније. Све би се ово врло брзо исподешавало да је људима тако силно стало до личне среће колико им је стало до пропасти својих суседа. Али каква је корист од овог утопијског сна, упитаћете ме. Моралисти ће се постарати да не постанемо у потпуности себични, а док то не учинимо доба благостања ће нам бити недостижно. Не бих желео да завршим у цинизму. Не поричем да има бољих ствари од окренутости себи и да их неки људи постижу.Тврдим, међутим, да се, с једне стране, за велики број људи за које се политика занима пружа мало прилика да се издигну изнад себичности, док, са друге стране, има небројено прилика у којима целокупна становништва неће ни досегнути до себичности, уколико себичност тумачимо као просветљену окренутост себи. И међу тим околностима у којима људи дејствују, ни не досегнувши себичност, они су, у већини таквих прилика, убеђени да дејствују на основу идеалистичких мотива. Много тога што се представља као идеализам је прерушена мржња и прерушена љубав према моћи. Када видите велике масе људи понесене оним што личи на племенити мотив, завирите испод површине и упитајте се шта уствари чини ове мотиве толико ефикасним. Психолошко испитивање, какво сам овде покушао да спроведем, вредно је труда делимично и зато што је лако бити увучен и понесен нечим што само споља делује племенито. Уколико је тачно све ово што сам рекао, закључићу да је интелигенција оно што је неопходно да се усрећи свет. И то је, напокон ведар закључак, јер је интелигенција нешто што се може неговати уз помоћ познатих метода образовања. Превод с енглеског Ивана Димић У Београду марта 2008. Извор: (From Nobel lectures, Literature 1901-1967, Editor Horst Frenz, Elsevier Publishing Company, Amsterdam, 1969/ This is Bertrand Russell’s Nobel Lecture, on December 11,1950.- What Desires Are politically Important?)
  6. Благодарећи преводиоцу, књижевници Ивани Димић, доносимо овај говор великог филозофа и математира од великог значаја за психологију људске мотивације, колективне и појединачне. Изабрао сам ову тему за своју вечерашњу беседу јер мислим да скорашње расправе у политици и политичкој теорији не узимају озбиљно психологију у обзир. Економски показатељи, уставна уређења, демографске статистике и слично, на домак су руке. Без тешкоћа се могу наћи подаци колико је било северних Кореанаца, а колико јужних Кореанаца кад је започео Корејски рат. Ако се прихватите правих књига намах ћете утврдити просек примања и бројност оружаних снага обе стране. Али, ако бисте да сазнате каква је особа неки Кореанац и има ли видљиве разлике између северног Кореанца и јужног Кореанца; ако бисте пожелели да сазнате чему они теже у животу, чиме су незадовољни, чему се надају и од чега страхују; једном речју, шта је то што их, како се каже, покреће, узалуд ћете копати по књигама. Тако, нећете моћи да кажете да ли су или нису пуни одушевљења за Уједињене нације, или би јужни Кореанци више волели да се уједине са својим рођацима са севера. Такође нећете моћи да докучите да ли би се одрекли земљишне реформе уколико би имали ту привилегију да гласају за неког политичара за кога никад у животу нису чули.Често изазива разочарење то што знаменити људи који седе по удаљеним метрополама запостављају оваква питања. Уколико политика хоће да има научну основу, да је догађаји не би непрекидно изненађивали, наше политичко мишљење морало би да проникне дубље у покретачку основу људских поступака. Како глад утиче на рекламе? У каквом је односу њихова ефикасност са променом количине калорија у нашој исхрани? Уколико вам један човек нуди демократију, а други џак брашна, у којој фази изгладнелости ћете жртвовати свој глас и дати предност брашну? Сувише се запостављају оваква питања. Али, заборавимо за сада Кореанце и узмимо у разматрање људску расу. Сваку људску активност покреће жеља Сваку људску активност покреће жеља. Неки здушни моралисти протурили су потпуно неистиниту теорију да дужност и морални принципи могу да обуздају жељу. Ја кажем да је то погрeшно, не зато што ниједан човек никада ништа не чини из осећаја дужности, него зато што дужност нема моћ над човеком, осим ако он сам не пожели да јој се повинује. Ако желите да знате шта ће људи да ураде, морате познавати, не само, или пре свега, њихове материјалне прилике, већ најпре целокупан склоп њихових жеља као и релативну снагу тих жеља. Има веома снажних жеља које ипак немају неког већег политичког значаја. Већина људи у датом тренутку свог живота хоће да се жени, али они, по правилу, могу ту своју жељу да задовоље, а да не предузму никакве политичке акције. Наравно и ту има изузетака; отмица Сабињанки је један такав случај. Као и околност да је развитак целе северне Аустралије озбиљно отежан услед чињенице да се полетним младићима који треба да раде не свиђа то што су лишени женског друштва. Али овакви случајеви су ретки, те занимање мушкараца за жене и жена за мушкарце има незнатног политичког утицаја. Жеље које имају политичког значаја могу се поделити у примарну и секундарну групу. У примарну спадају животне потребе: храна, становање и одећа. Кад нешто од овога почне озбиљно да недостаје, онда нема граница напорима које ће људи уложити, ни насиљу коме ће прибећи у нади да је обезбеде. Речено је од стране оних који су проучавали најранију историју да је у четири разнородне прилике суша у Арабији проузроковала да њено становништво преплави суседне области што је произвело огромне политичке, културне и религијске последице. Последњи пут то је довело до уздизања ислама. Постепено ширење германских племена од јужне Русије до Енглеске, па потом до Сан Франциска, имало је сличне побуде. Жеља за храном је без сваке сумње била и остала један од главних узрока великих политичких догађаја. Али човек се разликује од осталих животиња у једној веома важној ствари, а та је да поседује неке жеље коју су, да тако кажемо, бесконачне, од таквих које се никада не могу до краја испунити и које би га чиниле неспокојним и у Рају. Кад Боа Констриктор поједе примерен оброк, она оде да спава и не буди се док поново не огладни. Људска бића већином нису таква. Када су се Арапи, свикли да само понекад имају кров над главом, домогли богатстава Источног Римског царства и нашли се у палатама незамисливог луксуза, то није смањило њихове апетите. Глад више није могла бити покретач, јер су им грчки робови приносили најизврснија јела на најмањи миг. Али су их друге жеље држале будним: особито следеће четири које можемо именовати као грамзивост, супарништво, таштина и љубав према моћи. Грамзивост, супарништво, таштина и љубав према моћи Грамзивост – жеља да се поседује што се више може свих материјалних добара или поседа – чини ми се да је мотив чији су корени у страху помешаном са жељом за животним потрепштинама. Једном приликом сам прихватио две девојчице из Естоније које су једва избегле смрт од глади. Живеле су у мојој породици и, наравно, имале су јела у изобиљу. Али су све своје слободно време проводиле на суседним фармама крадући кромпир, који су потом гомилале.Рокефелер, који је у детињству искусио грдно сиромаштво, као одрасла особа провео је живот на сличан начин. Ваљушкајући се по свиленим визнатијским диванима, ни Арапи нису могли да забораве пустињу и да одоле гомилању богатстава која су далеко премашивала све основне потребе. Али какво год да је психоаналитичко објашњење грамзивости, нико не може да порекне да је то један од величанствених мотива, посебно истакнут између најснажнијих, јер као што рекох, спада у мотиве који су неограничени.Колико год да накупите, увек ћете желети још; ситост је сан који ће вам увек измицати. Али грамзивост, иако у основи чедо капитализма, никако није и најјачи од свих мотива који су преживели победу над глађу. Супарништво је много јачи мотив. Непрекидно се кроз мухамеданску историју поново јављају династије ојађене неслагањем султанових синова од различитих мајки, које доводи до грађанских ратова и свеопште пропасти. Исто се дешава и у савременој Европи. Кад је британска влада сасвим непаметно дозволила Кајзеру да присуствује поморској паради у Спитхеду, то је код њега произвело једну мисао супротну од оне која је била у корену наше намере. Он је помислио:» Морам и ја да створим овакву морнарицу какву има моја бака».Од те су мисли потекле све наше потоње невоље. Свет би био срећније место да грамзивост превагњује над супарништвом. Али чињеница је да ће се велика већина људи радо изложити сиромашењу, ако тиме могу да осигурају потпуну пропаст својих супарника. Због тога су данашњи порези тако високи. Таштина је мотив огромне моћи. Ко год има посла с децом зна како она непрекидно нешто изводе говорећи « Види мене ». « Види мене « је једна од најосновнијих жеља људског срца. У небројено облика може да се испољи, од кревељења до тежње за посмртном славом. Један италијански принц у доба Ренесансе је, на питање свог свештеника има ли шта да исповеди, рекао на самртној постељи: «Да, имам. Једном приликом су ме истовремено посетили Император и Папа. Одвео сам их на кулу да им покажем видик и пропустио сам ту јединствену прилику да их обојицу гурнем преко ограде, што би ми обезбедило бесмртну славу». Не каже се у записима је ли му свештеник дао опрост. Један од проблема са таштином је тај што она буја од оног чиме се храни. Што се више о вама говори, то ћете више жудети да слушате о себи. Осуђени убица коме је допуштено да чита новинске чланке о свом суђењу необично се насекира кад у новинама уочи нетачне написе. И што више написа нађе по осталим новинама, то се више секира што у некима пише недовољно. У исту врсту спадају и политичари и књижевници. Што славнији постану, то је новинарима теже задовољити их. Једва да је могуће претерати кад се ради о утицају таштине на људске животе, почев од трогодишњака па до моћника који дрмају светом. Човечанство пада и у безбожништво јер приписује Богу сличне жеље, замишљајући да и он жуди за сталном похвалом. Али, колико год огроман био утицај жеља које смо размотрили, једна их све надилази. Мислим на љубав према моћи. Љубав према моћи је најсличнија таштини, али то ни у ком случају није исто. Оно што је таштини потребно да се задовољи јесте слава, а лако је стећи славу без моћи. Најславнији људи у Сједињеним Америчким Државама су филмске звезде, али њих зачас може да стави на своје место Комитет за неамеричке активности, који не ужива никакву славу. У Енглеској је краљ много славнији од премијера, али премијер има више моћи него краљ. Многим људима је слава значајнија од моћи, али такви, све у свему, имају мање утицаја на ток догађаја него они којима је дража моћ. Када је Блихер 1814. видео Наполеонове палате, рекао је:» Зар није био луд да поред свега овог оде да се ломата по Москви?» Наполеон, који свакако није био оперисан од таштине, ипак је бирао моћ, кад би му се указала прилика. Блихеру се тај избор чинио блесавим. Моћ је као и таштина незајажљива. Не задовољава је ништа мање од свемоћи. А како је то порок нарочито изражен код изузетних људи, њихова љубав према моћи далеко надилази учесталост њиховог појављивања. То је несумњиво најјачи од свих мотива у животима многих великана. Љубав према моћи појачава се у великој мери када се искуси моћ, како мала моћ, тако и највећа. У срећна времена, пре 1914, када су добростојеће даме имале послугу, задовољство од упражњавања моћи над домаћим слугама расла је с годинама. Слично томе, у било ком аутократском режиму, поседник моћи постаје све већи тиранин кад искуси дивоте које му моћ пружа. Пошто се моћ над људима показује тако што их притерате да раде оно што они радије не би радили, онај ко је заражен љубављу према моћи радије ће да задаје бол, него да се преда уживању. Уколико затражите од шефа слободан дан у дозвољеним законским оквирима, његова љубав према моћи биће знатније задовољена ако вам не да допуштење. Ако затражите грађевинску дозволу, нижи службеник ће свакако црпсти веће задовољство ако вас одбије, него ако вам да одобрење. Због таквих ствари је љубав према моћи тако опасан мотив. Али, има то и друге стране, које су примамљивије. Трагање за знањем се, чини ми се, такође покреће љубављу према моћи. Као и сва технолошка достигнућа. И у политици реформатор као и деспот може једнако волети моћ. Сасвим би било погрешно обезвредити љубав према моћи као мотив. Да ли ће неко вођен овим мотивом чинити корисна или разорна дела, то зависи од друштвеног система и од личних капацитета. Уколико су нечије могућности теоријске или техничке, он ће дати свој допринос у теорији или техници и тада ће ти доприноси по правилу бити корисни. Ако сте политичар, може да вас покреће љубав према моћи, али ће се тај мотив недвојбено закачити за вашу жељу да видите урађене неке државне послове, пре него да одржите затечено стање ствари. Генералској величини као што је Алкибијад може да буде свеједно на којој ће страни ратовати, али већина генерала више ће волети да се бори за своју земљу и тако ће имати и друге мотиве осим љубави према моћи. Политичари могу да мењају стране толико често да се увек нађу у већини, али већи број политичара више воли да буде везан за једну партију, него за неку другу и подредиће своју љубав према моћи тој наклоњености. Сама љубав према моћи у најчистијем облику може се уочити код разних типова људи. Један тип је најамник, а најистакнутији пример тог типа је Наполеон. Мислим да Наполеону Француска није била идеолошки ближа од Корзике, али да је постао император Корзике не би био тако величајан као што је постао представљајући се као Француз. Такви људи ипак не представљају најтипичнији пример, јер црпу огромно задовољство и из таштине. Најкарактеристичније су сиве еминенције – поседници закулисне моћи који се никад не појављују у јавности опхрвани тајним мислима следеће садржине: »Ох, како ови лутани немају појма ко уствари вуче конце.» Барон Холштајн који је држао под својом контролом спољну политику немачке империје од 1890. до 1906. пример је овог типа доведеног до перфекције. Живео је скромно; никад се није појављивао у јавности; избегавао је да се среће са императором, сем у једној прилици кад није могао да одбије упорно инсистирање императора; одбијао је да се појављује на пријемима у двору, правдајући се да нема прикладну дворску одећу. Прикупио је тајне које су му омогућавале да уцењује канцелара као и многе од оних са којима је Кајзер био близак. Није се користио уценом да задобије богатство или славу, или неку очигледну предност, него само да обезбеди усвајање онакве спољне политике какву је он хтео. Таквих ликова је на истоку било међу евнусима. Љубав према узбуђењу Сад смо стигли до оних мотива који, иако не тако коренити као претходни, ипак имају извесног значаја. Први од тих је љубав према узбуђењу. Људска бића испољавају своју супериорност у односу на звери својим смислом за досађивање, мада сам понекад, посматрајући мајмуне у зоолошком врту, помишљао да и они поседују рудименте тог тегобног осећања. Како год било, искуство показује да је бег од досаде један од снажнијих мотива присутних код скоро свих људских бића. Када је белац први пут дошао у додир са неисквареним дивљацима, нудио им је све врсте добара од просветљујућих Јеванђеља до пите од бундева. Дивљаци су, међутим, ма колико ми због тога жалили, то примали равнодушно. Оно што су посебно ценили међу даровима које смо им нудили, било је алкохолно пиће, које им је по први пут у животу створило на кратко илузију да је боље бити жив него мртав. Индијанци, пре него што су их заразили белци, пушили су своје луле, не смирено као што то ми радимо, него оргијастично, увлачећи толико дим да би се онесвешћивали. А када би узбуђење под утицајем никотина достигло врхунац, поглавица би их подстакао да нападну суседно племе, што је код њих производило узбуђење слично оном које ми, примерено свом темпераменту, имамо кад пратимо коњске трке, или председничке изборе. Задовољство од коцкања се скоро потпуно састоји од узбуђења. Господин Хак описује како су се кинески трговци око кинеског зида зими коцкали док не изгубе све новце, па онда сву робу, напокон и одећу да би на крају остали да се голи смрзну од зиме. Кад се објави рат, чини ми се да ће и цивилизована друштва као и индијанска племена аплаудирати из исте љубави према узбуђењу; осећање је једнако као на фудбалској утакмици, мада су покаткад резултати нешто озбиљнији. Није, међутим, лако одредити који су корени љубави према узбуђењу. Нагињем мишљењу да се наш ментални склоп прилагодио још у оном стадијуму у коме је човек живео од лова. У давна времена када је веома примитиван човек чамио цели боговетни дан уходећи јелена у нади да ће стићи свој ручак и када би на крају дана довукао лешину победоносно у своју пећину, задовољно би се обезнанио, док би његова жена припремала печење. Био је поспан и све су га кости болеле док је мирис јела испуњавао сваки отвор и пору његове свести. Напокон би после јела утонуо у дубок сан. У таквом живљењу није било ни места ни времена за досаду. Али кад се пребацио на земљорадњу и притерао жену да ринта у пољу, стекао је слободно време да размишља о таштини људског живота, да измишља митологије и филозофске системе и да сања о животу после смрти у коме ће вечно ловити дивљег вепра Валхале. Наш ментални склоп је прилагођен за тежак физички рад. Кад сам био млађи уобичајавао сам да своје распусте проводим ходајући. Прелазио сам 25 миља дневно и кад би пала ноћ нисам имао никакве потребе да убијам досаду, пошто ми је само седење било више него довољно. Али модеран живот не може да се води према овим физички исцрпљујућим принципима. Већина послова обавља се седећи, а сав мануелни рад користи само неколико специјализованих мишића. Масе које се, чим одјекне објава да се влада одлучила на убијање, окупе на Трафалгар скверу да то прославе, не би то чиниле да је свако од њих стално ходао по 25 миља дневно. Тај лек за ратоборност је ипак непрактичан и уколико људска раса хоће да преживи - што је можда непожељно – морају се пронаћи и обезбедити другачији начини да се неискоришћена физичка енергија покренута љубављу према узбуђењу не да на зло. О овоме не воде довољно рачуна ни моралисти ни друштвени реформатори. Реформатори сматрају да имају озбиљнија посла. Моралисти су, с друге стране, опхрвани несразмерном бригом за озбиљност било каквог допуштеног исхода произашлог из љубави према узбуђењу; озбиљност у њиховим главама потиче од Греха. Сале за игранке, биоскопи, ера џеза, све је то, ако је веровати ономе што смо чули, пут у Пакао, и било би нам свима боље да седимо код својих кућа и уздишемо над сопственим гресима. Лично се не осећам способним да се у потпуности сагласим са претећим упозорењима ових тешкаша. Ђаво има многа лица, нека створена да преваре младе, а нека тако подешена да преваре старе и преозбиљне. Ако ђаво куша младе на уживања, да не наговара исти тај старе да због уживања проклињу младе? И да није можда проклињање нека врста уживања подобна за старост? Да није и то врста дроге која – налик опијуму – мора да се узима у све јачим дозама не би ли произвела жељени ефекат? Зар не треба да се прибојавамо да ћемо, ако почнемо да проклињемо злокобни биоскоп, корак по корак доћи до супротне политичке партије, до Шпанаца, Жабара, Азијата и укратко до било кога осим чланова нашег малог клуба? Ратови настају кад се таква ситна проклињања довољно распростру. Никад нисам чуо да се неки рат излегао из сале за игранке. Оно што је у вези са љубављу према узбуђењу забрињавајуће јесте то што су многи њени облици разарајући. Један облик разара оне који не могу да одоле претеривању у алкохолу или коцки. Разоран је облик који води насиљу маса. А најразорнији је кад доведе до рата. Толико је ова потреба дубока да би сваки исход био штетан, да није и оних безазлених. Спорт је у садашњости безазлен на тај начин, као и политика док се креће у уставним оквирима. Али то је недовољно, јер је, посебно у политици, најузбудљивија она која чини највеће зло. Цивилизован живот је, све у свему, постао сувише припитомљен, и уколико се тежи стабилности, морају да се омогуће безазлени исходи за нагоне које су наши преци утољавали у лову. У Аустралији где има мало људи, а много зечева, гледао сам како цела популација задовољава своје примитивне нагоне кољући хиљаде зечева. У Лондону или Њујорку ипак се морају пронаћи другачија средства за задовољавање примитивних нагона. Чини ми се да би сваки велики град требало да има вештачке водопаде низ које би се људи суновраћивали маленим чамцима, као и базене пуне механичких ајкула. Сваког ко буде ухваћен да наговара на превентивно ратовање требало би осудити да два сата дневно проведе са овим ингениозним монструмима. Без све шале, морале би се добијати казне да би љубав према узбуђењу имала конструктиван исход. Ништа на свету није узбудљивије од изненадног открића или проналаска и много више људи је способно за такво уживање него што се понекад мисли. Страх и мржња Постоје, помешане са осталим политичким мотивима, страсти којима је људска врста нажалост наклоњена: то су страх и мржња. Нормално је мрзети оно чега се плашимо и то се често дешава, мада не увек и да се плашимо онога што мрзимо.Мислим да се може узети као правило међу примитивним људима да они и мрзе и боје се свега што им није блиско. Они имају своја, обично веома мала, племена. У оквиру истог племена сви су пријатељи, уколико не постоји неки посебан разлог за мржњу. Остала племена су потенцијални или актуелни непријатељи; ако се један од њих случајно загуби или одлута биће убијен. Супарничко племе се избегава или се са њим сукобљава у зависности од околности. То је исти примитивни механизам који контролише наше нагонске реакције на туђе нације. Неко ко никад никуд није путовао гледаће на све странце као дивљаци на припадника противничког племена. Али, ко је пропутовао или је проучавао међународне односе откриће да његови истомишљеници, ако хоће да напредују, морају у извесној мери да се помешају са другим истомишљеницима. Ако сте Енглез и неко вам каже: „Французи су ваша браћа“, први инстинкт нагнаће вас да помислите: „ Којешта. Они слежу раменима и говоре француски. А прича се и да једу жабе.“ Ако вам он објасни да ћете можда морати да се сукобите са Русима, те да ће у том случају бити пожељно бранити Рајну, а ако треба бранити Рајну онда је помоћ Француза од суштинске важности, почећете да схватате шта је мислио кад је рекао да су Французи ваша браћа. Али, ако тај путник намерник настави говорећи да су вам Руси такође браћа, неће вас лако убедити, сем да вам докаже да смо у опасности од напада Марсоваца. Ми волимо оне који мрзе наше непријатеље, и да нам није непријатеља, мало би нам људи остало да их волимо. Све је ово, међутим, истина доклегод се ради само о нашем односу према другим људским бићима. Можете сматрати и земљу својим непријатељем, јер невољно рађа тек за пуко преживљавање. И мајку природу можете сматрати својим непријатељем, уколико људски живот схватате као борбу да се потчини мајка природа.Кад би човек тако гледао на живот, сарадња људске расе била би много лакша. Кад би се школе, новине и политичари посветили том циљу, лако би било сваког човека убедити у такав поглед на живот. Али школе су ту да нас уче патриотизму; новине су ту да изазивају узбуђење; а политичари су ту да би били поново изабрани. Нико од њих, тако, не може ништа да учини да спасе људску расу од реципрочног самоубиства. Два су начина да се изађе на крај са страхом: један је да се смањи опасност која долази споља, а други је да се постане стоички трпељив. Ово последње се може оснаживати, сем кад је потребна непосредна акција, и тиме што ће се мисли одвратити од онога што проузрокује страх. Савладавање страха је од велике важности. Страх је сам по себи деградирајући; и лако прелази у манију; производи мржњу према ономе чега се плашимо и води директно у суровост. Ништа нема тако благотворно дејство на људска бића као сигурност. Кад би могао да се успостави један међународни систем који би отклањао страх од рата, напредак обичног човека у свакодневном животу био би огроман и веома брз. Данас страх преплављује цео свет. Атомска бомба као и вирусна бомба коју су сачинили зли комунисти или зли капиталисти, што би могло бити, чине да Вашингтон и Кремљ дрхте и нагоне људе све дубље у пропаст. Ако хоћемо да се ствари поправе треба прво наћи начина да се умањи страх. Свет је данас опседнут сукобима супротстављених идеологија и један од очигледних узрока сукоба је жеља да наша сопствена идеологија победи и да она супротна буде поражена. Не мислим да у тој мотивацији идеологије имају саме по себи неког нарочитог значаја. Оне су ту само да се људи групишу око њих, а укључене страсти су оне које ће се увек разбуктати међу супротстављеним групама. Има наравно много разлога да се мрзе комунисти. Први и најважнији је тај што ми верујемо да они хоће да нам отму нашу имовину. Али то исто хоће и лопови, и мада ми не одобравамо лоповлук, наш однос према лоповима је сасвим другачији него према комунистима – пре свега зато што не изазивају у нама исти степен страха. Друго, ми мрзимо комунисте јер нису религиозни. Али Кинези нису религиозни од једанаестог века, а њих смо почели да мрзимо тек кад су збацили Чанг Кај-шека. Треће, ми мрзимо комунисте јер они не верују у демократију, а не мрзимо из истог разлога Франка. Четврто, мрзимо их што не допуштају слободу; толико нас је то погодило да смо почели да их подражавамо. Очигледно је да ништа од реченог није стварна подлога наше мржње. Ми их мрзимо јер их се плашимо и доживљавамо их као претњу. Ако би Руси и даље били православци, кад би увели парламентарну владу, кад би дали пуну слободу штампи која би нас на дневној основи надмашивала у погрдама, ми бисмо их опет мрзели – уколико би и даље били оружана сила каква су сад - ако би давали повода да мислимо да су према нама непријатељски настројени. Постоји, наравно, и религијска нетрпељивост која може да буде узрок непријатељствима. Али мени се чини да је то дериват племенског осећања: човек различите вере изгледа чудно, а што год је чудно мора да је опасно. Идеологија јесте један од начина за стварање крда и психологија је сасвим иста без обзира на који начин је крдо настало. Добра осећајност Можда сте стекли утисак да сам се посвећивао само рђавим мотивима или бар оним који су етички неутрални. Бојим се да су они по правилу снажнији него алтруистички мотиви, али не поричем да алтруистички мотиви постоје и да покаткад могу да имају ефекта. Агитација против ропства првом половином деветнаестог века у Енглеској била је несумњиво алтруистичка и имала је далекосежан значај. Доброхотност овог мотива потврдила је чињеница да су британски порески обвезници 1833. дали милионе велепоседницима са Јамајке као компензацију за ослобађање њихових робова, као и чињеница да је британска влада на Бечком конгресу била спремна да направи значајне уступке у замену за утицај на остале нације да се одрекну трговине робљем. Ово је један исечак из прошлости, али је у данашње време Америка приуштила једнако задивљујуће примере. Нећу ипак улазити у то да се не бих запетљао у савемене контроверзе. Нико ми неће спорити да је саосећање истински мотив и да су поједини људи у одређеним временима осећали сапатњу због трпљења неких других људи. Саосећање је то које је произвело бројне примере хуманитарног напредка у последњих стотинак година. Ми се згражамо кад чујемо да се у неким лудницама лоше опходе са болесницима и зато данас постоји велики број азила у којима се опходе задовољавајуће. Требало би да у западним земљама нико не мучи затворенике, а ако се за тако нешто прочује одмах се надигне велика галама. Ми не одобравамо да се према сирочићима односи као у „Оливеру Твисту“. У протестантским земљама није дозвољено малтретирати животиње. Сви ови начини саосећања су политички ефикасни. Кад би се ратосиљали страха од рата, ефикасност саосећања била би још већа. Можда је највећа нада за будућност људског рода да се пронађу начини да се повећа утицај и снага саосећања. закључак Дошао је час да закључимо нашу расправу. Политика се бави крдом пре него појединцима и зато су у политици важне оне страсти у којима различити чланови истог крда могу да осете међусобну сличност. Свеобухватни инстинктивни механизам на коме се граде политичке грађевине јесте сарадња унутар крда и непријатељство према другим крдима. Сарадња унутар крда никад није савршена. Има чланова који се не уклапају, који у етимолошком смислу штрче, што ће рећи да су изван крда. Такви чланови заостају или предњаче у односу на уобичајени ниво. То су: идиоти, криминалци, пророци и проналазачи. Мудро крдо ће научити да толерише ексцентричност оних који се уздижу изнад просека и да се опходи са најмањим степеном суровости према онима који су заостали. Што се тиче односа према другим крдима, модерна технологија је произвела конфликт између личног интереса и нагона. У стара времена, када би два племена заратила, једно би истребило друго и заузело би његову територију. Са тачке гледишта победника, цела операција се сматрала изванредно успешном. Убијање уопште није било скупо, а узбуђења је било на претек. Не треба да се чудимо што је рат под таквим околностима опстајао. Нажалост, ми и даље имамо осећања подобна тако примитивној ратоборности, док се савремени начин ратовања потпуно променио. У модерном рату је убијање непријатеља веома скупа работа. Ако узмете у обзир колико је Немаца убијено у прошлом рату и како високе порезе плаћају победници, можете да откријете простим дељењем колико је коштао убијени Немац и видећете да је то поприлично. Додуше, на Истоку су непријатељи Немаца обезбедили давнашње предности тако што су преокренули побеђену популацију и окупирали њихову територију. Западни победници нису, међутим, обезбедили такве предности. Очигледно је да модеран рат у финансијском смислу није добар посао. Иако смо у оба светска рата победили, били бисмо данас много богатији да ратова уопште није било. Да људе покреће лична корист, што није случај – са изузетком неколицине светаца – цео људски род би данас сарађивао. Не би више било ратова, војски, морнарица, атомских бомби. Не би више било армија пропагатора чији је посао да трују мозгове нације А против нације Б, као и нације Б против нације А. Не би више било чета службених лица дуж граница задужених да спрече да у земљу уђу стране књиге, ни стране идеје, колико год изванредне оне биле. Не би било више царинских ограничења која обезбеђују живот малим предузећима, упркос томе што би једно велико предузеће било економичније. Све би се ово врло брзо исподешавало да је људима тако силно стало до личне среће колико им је стало до пропасти својих суседа. Али каква је корист од овог утопијског сна, упитаћете ме. Моралисти ће се постарати да не постанемо у потпуности себични, а док то не учинимо доба благостања ће нам бити недостижно. Не бих желео да завршим у цинизму. Не поричем да има бољих ствари од окренутости себи и да их неки људи постижу.Тврдим, међутим, да се, с једне стране, за велики број људи за које се политика занима пружа мало прилика да се издигну изнад себичности, док, са друге стране, има небројено прилика у којима целокупна становништва неће ни досегнути до себичности, уколико себичност тумачимо као просветљену окренутост себи. И међу тим околностима у којима људи дејствују, ни не досегнувши себичност, они су, у већини таквих прилика, убеђени да дејствују на основу идеалистичких мотива. Много тога што се представља као идеализам је прерушена мржња и прерушена љубав према моћи. Када видите велике масе људи понесене оним што личи на племенити мотив, завирите испод површине и упитајте се шта уствари чини ове мотиве толико ефикасним. Психолошко испитивање, какво сам овде покушао да спроведем, вредно је труда делимично и зато што је лако бити увучен и понесен нечим што само споља делује племенито. Уколико је тачно све ово што сам рекао, закључићу да је интелигенција оно што је неопходно да се усрећи свет. И то је, напокон ведар закључак, јер је интелигенција нешто што се може неговати уз помоћ познатих метода образовања. Превод с енглеског Ивана Димић У Београду марта 2008. Извор: (From Nobel lectures, Literature 1901-1967, Editor Horst Frenz, Elsevier Publishing Company, Amsterdam, 1969/ This is Bertrand Russell’s Nobel Lecture, on December 11,1950.- What Desires Are politically Important?) View full Странице
  7. Osnovan pokret "Slobodni građani Srbije", Janković na čelu Beograd -- U Beogradu je osnovan novi politički pokret "Slobodni građani Srbije" za čijeg predsednika je izabran bivši ombudsman i predsednički kandidat Saša Janković. IZVOR: TANJUG NEDELJA, 21.05.2017. | 14:10 -> 15:25 Za članove predsedništva pokreta izabrani su - Aida Ćorović, Srđan Škoro, Goran Marković i Dušan Teodorović. Osnivačka skupština novog političkog pokreta prisustvuje 62 osnivača i brojne poznate javne ličnosti. Među prisutnima su reditelj Goran Marković i Zdravko Šotra, muzičari Vasil Hadžimanov i Vlado Georgijev. Janković je nakon izbora za predsednika poručio da je danas osnovana politička organizacija koja će vratiti osmehe na lica građana i građanki Srbije i raditi na ozdravljenju države i društva. "To je ono zbog čega smo se okupili, da ozdravimo naše duboko podeljeno društvo, da ozdravimo naše institucije i državu koja mora da nam garantuje ravnopravnost, jednakost, pravičnost, pravdu, sve što smo upisali u naše ciljeve, a oni su mnogobrojni", rekao je Janković. Na pitanje o saradnji sa drugim političkim organizacijama, Janković je na konferenciji za novinare rekao da će o tome odlučiti predsedništvo i pojasnio da će pokret sarađivati sa onima koji bez rezerve dele vrednosne ciljeve, ali ne i sa onima koji su spremni na otvorenu ili prikrivenu saradnju sa vlašću. Janković smatra da će u Srbiji postojati dve političke opcije, jedna okupljena oko Aleksandra Vučića, a druga demokratska koja želi budućnost Srbije bez straha, bez pritisaka, ucena, bez kriminala i koja će, kako veruje, biti okupljena oko pokreta Slobodni građani Srbije. "To je civilizacijska i vrednosna podela. Očekujemo da će pokret biti težište okupljanja demokratskih snag", rekao je Janković. On nije želeo da komentariše izjavu američkog ambasadora o listu Informer, rekavši da će se o političkim pitanjima izjašnjavati u narednim danima. Takođe, naveo je i da će o učešću na beogradskim izborima odlučiti predsedništvo. "U statutu stoji da će pokret ucestvovati na svim izborima, a o konkretnim izborima će odlucivati predsednistvo", podvukao je Janković, navodeći da se ta tema nije razmatrala, budući da je pokret tek osnovan. On je pozvao medije da podstiču rad pokreta svojim pitanjima, dodajući da će se razmotriti svaka opaska javnosti. "Moje oču su uprte u budućnost, budućnost blagostanja, mira, a ne rata, sarađe, a ne podele", istakao je Janković. Б92
×
×
  • Create New...