Претражи Живе Речи Утехе

У последњем броју часописа Глас Епархије нишке (бр. 14 (4/2019)) објављен је разговор са игуманијом Маријом, настојатељицом Манастира Покрова Пресвете Богородице у Ђунису ,,Какве нам све утехе Мајка Божја даје!". ГЛАС: Високопреподобна мати, реците нам нешто о свом животном путу који вас је довео до монаштва. Слава Богу на свему. Ја не могу Господу довољно да заблагодарим на његовом промислу да дођем овде у Ђунис. Рођена сам у прошлом веку, године шездесет осме у Београду. Попут свих мојих вршњака, тежила сам свему ономе што и други. Хајде да завршиш школу, нађеш посао, размишљаш о неком брачном животу. Онда долазе те деведесете године када међу избеглицама ти видиш друге људе, друге очи, које немају животне радости, већ једно мртвило у погледу. Размишљаш – чему све ово чему си ти тежио, бринуо, секирао, трошио се? Затим први сусрети са људима који демонстрирају, вичу на улицама. То је мени све било ново. Питала сам се куда иде сав овај народ? Шта се ово дешава? Мене политика никад није интересовала, а нисам била ван свега што се дешава. Кад сам видела све то, поготово те избеглице, схватила сам колико мене Господ воли. Тада се стално говорило да Београду страдања тек предстоје. Размишљала сам како све ово што сам тобоже постигла, не само ја него моја породица – све то може преко ноћи да нестане. Шта је то што је трајно, што ја могу да задржим, без обзира на то да ли имам стан, посао, плату? Шта то имам што могу да понесем са собом и што ће ми дати неку животну, духовну радост? Дошла је и та 1995. година, када долазим у манастир Липовац. Немојте ме питати како, то су заиста чудни путеви Господњи. Ја нисам имала никакве везе са Нишом, нити фамилије ни било кога, али ето, дошли смо некако до оца Дионисија. Свидео ми се тај манастир испод обронака Озрена. Свидело ми се и то сестринство, старо, предратно. Зашто је Владика Иринеј 2005. године баш мене изабрао да дођем у Ђунис, ја вам то не знам казати. Ја само знам да кажем: ,,Мајко Божја, хвала ти!“ Господ дао да овде спознам и себе. Кажем опет, не знам који су били његови разлози. Ја знам који су били моји разлози да дођем у манастир, а сада сам благодарна Мајци Божјој на томе што је она желела да ја дођем овде, код ње. Има толико дивних монахиња, финих, кротких, смирених. Ја не спадам у ту сорту. Али кажем, специјални болесници иду на интензивну негу. Овде је интензивна нега. То ми је било потребно. Кад идете у манастир – бар већина људи с којима разговарам, који јесу у манастиру – ви замишљате места која су мало повучена, тиха, где је мала посета људи, где постоји неки полусветитељ као духовник, мање сестринство. Ђунис је све супротно од тога. Али вероватно да би се смирио, човек мора да добије баш оно што не жели, него што Бог жели од њега. Бар ја тако сагледавам моју животну причу. ГЛАС: Када сте дошле у Ђунис, кога сте овде затекли? Ту је било већ старо сестринство. Претпостављам да је то био главни разлог Владике Иринеја да нас три сестре из Липовца, као млађе, премести овде. После годину дана упокојила се мати игуманија Минодора, прва игуманија овдашње женске обитељи. Ми сад имамо само још једну моханињу из те старе обитељи. Најпре је овде био отац Климент, од 1964. године. Он је ту четири године покушавао да успостави обитељ. Пре њега, у 19. веку, овде се догодио сусрет Мајке Божје и Милојке, која је покушавала народу да пренесе све оно што је чула од Мајке Божје, који је њен благослов. Знате, као и сада, када чујемо да се нешто дешава, мало смо неповерљиви. Како је кренула у народу да оживљује та вера, то семе да ниче, да расте то дрво, тако је светиња кренула да прикупља прво народ, вернике. Када ме питају ко је ктитор овог манастира, кажем да је то српски, православни народ. Није било ниједног властодршца, неке личности која је помогла да се подигне конак или црква. То су те две удовичке лепте које народ и дан данас доноси зато што има неку потребу. Рецимо, дете му је болесно, супруга му је на самрти, тражи помоћ у молитвама. ГЛАС: Како је дошло до тога да ви будете настојатељица? Мати игуманија већ није била у здравственој ситуацији да може да води манастир. Она јесте била жива, имала је титулу игуманије и све поштовање свих нас сестара, али физички није могла да обавља то послушање. Још док је мати Минодора била жива, ја сам примила њене обавезе. Када се упокојила, 2006. године, ја сам преузела целокупну управу манастира. Сада је овде десет сестара, од којих је нас пет монахиња и пет искушеница. Мати Евгенија је једина од тих старих монахиња још у животу и она је посебан благослов за манастир, права мала енциклопедија. Остале сестре су млађе. Наш манастир спада у ред најмлађих српских манастира, не само по формирању и времену градње него претпостављам и по сестринству. Ето, сада је скоро четрнаест и по година како смо овде и Господ је благословио да све крене ниче. Ја вас молим за ваше молитве да Господ дâ да тако и остане, односно да се увећа, без обзира на то да ли ћу ја ту бити или неко од нас. Благослов Мајке Божје је да ту буде женско монаштво, да буде сестринство, да има ко да вас дочека, али да има литургије. Имамо дивне свештенике овде у околини, који нам излазе у сусрет за служење литургије. Све ово што ми радимо је број два. Приоритет је богослужење. ГЛАС: Да ли је тешко одбранити се од савременог света и модерног живота? Да ли вам сметају такве појаве? Мислим да то зависи од нас. Kад сам дошла овде са сестрама, обитељ је већ била у годинама. Кад си стар, не можеш да се сам о себи бринеш. Дозволиш да многи мирски људи, који су без сумње добронамерни, помогну. Али они људи уређују онако како они сматрају да треба да уреде. Није то велики проблем, али тим људима треба на један леп начин казати: ,,Опростите, можете то овде; немојте овамо.“ Тако је ако желите да имате монаха. Ако желите да имате пријатељицу или дружбеницу, онда је то друга прича. Али онда немаш монаха. Онда, кад имаш муку и искушење, код кога ћеш да одеш да се пожалиш, да питаш за савет, да поделиш и тугу и радост – али на један прави начин, да имаш у радости уздржање, а не неко не знам какво понашање, у којем изгубиш и то мало радости што си добио. То искључиво зависи од нас, житеља манастира. Ми имамо конак где ви нисте ушли. Бог нам је дао могућност да направимо ову гостопримницу. Дао нам је могућност да имамо и доње просторије, за све људе који долазе. Јер то је благослов Мајке Божје, да овде људи долазе. Ми не можемо овде да живимо пустињским начином живота. Људи долазе. Ми у овом нашем манастиру, хвала Богу и Мајци Божјој, имамо могућности да их примимо. Не могу да кажем да то сви манастири могу себи да приуште. Али мислим да морају себи да одвоје посебно место. Ово је наша монашка заједница, где гости могу да дођу, зна се кад и колико, а овамо даље не смете да уђете. Мислим да монах може да сачува себе, без обзира на данашњу ситуацију, на нашу раслабљеност, на знатижељу људи који нам долазе. Бог ти је дао разум, стражи над својим језиком, стражи над својим чулима. Ми можда не можемо можда да држимо подвиг који су држали први монаси, о којем смо читали у житијама: да чинимо по три хиљаде метанија, да не једемо хлеб не знам колико дана, да спавамо на земљи. Али шта је то због чега би млада сестра требало да дође у манастир? Шта је то што она нема у свету? То је нешто што можемо да држимо и данас, као што су држали и први монаси. То је да радиш на себи, да видиш шта то у твом срцу све лежи, да се смириш, да се скрушиш, да научиш да кроз те муке благодариш увек Господу и да тражиш помоћ од њега. То је нека моја животна водиља у манастиру, што желим сестрама да пренесем, без обзира на наше послушање које имамо, без обзира на број људи који нам дођу. Када је слава, ту буде пар хиљада посетилаца. Само на послушању има око двеста до триста људи. Са сваким човеком треба да се поздравите. Кад видите његов израз лица и када каже да је годину дана скупљао паре да би могао да дође ту на послушање, када се јавио још у мају месецу да резервише место за послушање – како да не пожелиш да кажеш „Како сте, како породица, како фамилија?“; кад пође, да му даш неку иконицу, флашицу свете воде. А то је триста људи са којима треба тако. Где је ту ћутање, где је ту молитва? Али тај човек отишао је радостан. И мени је радост. Још кад каже: ,,Прошле године сам се Мајци Божјој молио, Богу, за то и то, и сад сам дошао да заблагодарим, јер ми је то испунио.“ То нама даје неку силину. Мајка Божја је још увек ту, она нас чује, значи није дигла руке од српског народа, није дигла руке од ове наше светиње, и од нас оваквих какви јесмо. ГЛАС: Није ли у томе ваш подвиг? Треба то схватити. Ево видите ове искушенице. Ми смо читале житија светих отаца, па и ја сам мислила да је тако у манастиру. И онда дођете, наиђете на нешто друго. ,,Ја нисам за овде, ја ово не могу.“ Ја кажем: ,,Полако, прво мораш да се смириш. Треба да покажеш колико ти можеш да човека другог волиш, колико си спремна себе да даш. А кад будеш сазрела за ћутање, молитву, тиховање – а да не одеш у прелест – доћи ће и тај тренутак, добићеш то и ти.“ Као што ја нисам тражила да дођем у Ђунис. Знате, мени је две године требало напора над самом собом да прихватим ово послушање. Нисам тражила да идем из Липовца. Знате, ту сам пустила корење, ту ми је духовник, ту су ми духовне матере, то сестринство. Била сам навикла на послушање, на много штошта . Монах је, како кажу, сам са Богом. Како му Господ каже – амин. Али требало је извршити једно насиље. Цело моје биће се бунило: ,,Нећу то!“ Сила Божја се у немоћи познаје. Да је овде триста четристо монахиња, да ми имамо старије, које су четрдесет и педесет година монахиње, у чему бисмо видели силу Божју? Кад видите овде две монахиње, три, а пет-шест искушеница којима је ту двадесет пет до тридесет година, које су тек стасале, кренуле да корачају манастирском портом, а како Господ то уређује, Мајка Божја како нас покрива, шта нам све даје, какве утехе... Ево, скоро смо причали о Светом оцу Пајсију, Светогорцу, а после пар дана долази његово духовно чадо, отац Арсеније из Грчке. Он грчки, ја српски; разумем шта он мени каже, оно што га питам, он разуме шта хоћу – нит га знамо нит нас зна. Како је дошао овде, ни он нема појма зашто је свратио. Ја кажем да има неког ко то зна и ко је овако уредио, што што је нама требало у том тренутку да се помогне и да нам се каже. Значи опет, ако хоћеш да пливаш кроз живот, само се препусти руци Божјој и биће добро. ГЛАС: Молимо вас, пренесите нам нешто од својих духовних искустава. Ко год дође од монаштва, било да се ради о оцима или о матерама, увек користимо прилику да нешто питамо – бар како они у свом манастиру организују живот, поготово ако су старији монаси, да бисмо извукли оно што ми немамо. Ми имамо књиге, путујемо да видимо друге светиње, а они имају онај животни, прави, да кажем реални монашки приступ свему ономе зашто смо ми дошли у манастир, што је нас привукло. Монахиње у Липовцу нису много морале да беседе, али су радиле. Ми смо видели пример како она живи, како је она послушна, како је кротка, како је смирена, како зна да прећути, како зна да опрости. Ја то могу да читам код светих отаца, али жива реч је жива реч. Имамо контакта са многим духовним лицима који су нам тако лепе ствари рекли, ту једну реченицу. Рецимо, отац Данило, који је једно време био игуман у манастирима Дубрава и Увац, причао је једном приликом о брату како му је жеравица пала на длан. Ја кажем како су ту нервни завршеци, како је то јако болно, а он каже: ,,Ћути, не мора да значи.“ ,,Како, оче?“, почнем ја оно што знам о медицини? Каже: ,,Где су ти помисли?'' После непуних месец дана у манастиру препознам другу жеравицу, жеравицу на мојој души, једно искушење, сетим се те његове реченице и кажем: ,,Хајде сад да научиш како се то кроз живот чита.“ Само пар секунди човек се сконцентрише на Господа, на молитву, нек је то само ,,Господе“, не стигнете ни до оног ,,помилуј“. Тада само осетите како тај немир од вас одлази. Као да гледате једну позоришну представу где сте ви гледалац, а не учесник тога. Ја кажем: ,,Види, ово функционише!“ Е сад, то само треба да постане навика човеку. За све то, а ово је само један од бисера које сам добила од тих отаца који полако одлазе ка Господу, ја не могу Мајци Божјој до краја свог живота заблагодарити и сагледати њену љубав према мени, да ја дођем у њену светињу. Размишљала сам о томе како би било отићи у неку од руских светиња, како је то тешко нама да организујемо. Није ме интересовало да видим те светиње, колико да сретнем некога од отаца, само да их питам да ми нешто кажу о спасењу. Онда је дошао неки поклоник из Русије, који се заветовао да обилази светиње Мајке Божје свуда по свету. Оклевала сам , али су ме наговорили да га питам нешто о умно-срдачној молитви. Он ми је само казао: ,,Кротко срце!“ ГЛАС: Шта сматрате својим главним задатком, као настојатељица манастира? То је молитва. Али не да би се човек с тим дичио, силио и тако даље. Скрушена, тиха молитва. Кроз молитву се нађе решење за све недоумице, проблеме, искушења, нерешиве ситуације. Видите да сте дошли до зида и нема даље! Сви су изгледи да ће бити тако како не би требало да буде. Нити сам ја молитвеница, нити се моји вапаји чују пред Господом. Али важан је тај тренутак да не кренете људским разумом да решавате проблем, него да кажете: ,,Господе помози! Ти ово реши!“ Само он може то да уреди да су вуци сити и овце на броју. Како он то решава? Само станете, задивите се. Јер он том човеку да нешто друго, неку другу идеју, спречи га у тој његовој намери коју има. Када је реч о некој клевети, не може то да не заболи. Није правда, није истина. Почни за тог човека да се молиш Богу. И одједном добијете таквог једног дивног пријатеља, а да ви њему ништа нисте казали, ништа нисте урадили. Све нешто што нам се дешава, то је у глави. То је од помисли. Ако ви имате борбу са мном, стално ми правите проблеме, искушења, клевећете ме, и ако кренем овосветским начином то да решавам, ја само имам већи проблем и веће непријатељство с вама. Али ако сваког дана принесем свећицу за ваше здравље, сваког дана једно мало молитвено правило - десет Милосердија двери, ако, кад год вас видим, питам: ,,Хоћете чај, хоћете кафу, хоћете колаче?“, ви више не можете ни да ми будете непријатељи. Тада настају мир и радост. Разговор водили: Ивица Живковић и Миљан Никитовић Извор: Радио Глас

Уочи празника Покрова Пресвете Богородице, 13. октобра 2019. љета Господњег, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем осветио је новоподигнути Покровски храм у Бања Луци. Изградња новог храма у бањалучким насељима Росуље и Нова Варош започела је 2012. године. У годинама после свечаног освећења новоизграђених темеља приступило се зидању храма Покрова Пресвете Богородице. Освећење црквених звона наговестило је тренутак великог освећења храма и помоћних просторија - капеле за прислуживање свећа, парохијске сале и свештеничке канцеларије. Његово Преосвештенство Епископ г. Јефрем уручио је ктиторску грамату ктитору храма г. Пантелији Дамјановићу, док је његовом сину г. Давору Дамјановићу уручио орден Светог краља Милутина. Епископу бањалучком саслуживали су протојереј-ставрофор Ратко Радујковић, архијерејски намесник бањалучки; протојереј-ставрофор Војо Балабан, парох петрићевачки; протојереј Драган Максимовић, старешина Саборног храма Христа Спаситеља; протојереј Драган Видовић, парох мркоњићки; протођакон Радојица Жагран и јерођакон Силуан, сабрат светогорског манастира Григоријата. Многобројне званице и сав верни народ који се у великом броју окупио да буде учесник историјског догађаја за Епархију бањалучку, Бању Луку, а посебно насеља Росуље и Нова Варош, послужени су на свечаном ручку који је организован после свете архијерејске Литургије. Истог дана у 18 часова у новоосвећеном храму Покрова Пресвете Богородице служено је свечано бденије уочи великог Богородичног празника. Сутрадан, на празник Покрова Пресвете Богородице и славу храма, служена је света Литургија и освећен први славски колач са житом после чега је уприличен ручак у црквеној сали која је налази у склопу комплекса. Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 17. августа 2019. године, на празник Светих Седам Мученика у Ефесу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је, испуњавајући своју архипастирску службу, као и еклисијално-канонски поредак једне Свете, саборне и апостолске Цркве, служио Свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Јагодини. Епископ је дочекан од многобројног верног народа, актуелизираћи речи светог Игнатија Антиохијског: “Где је епископ, тамо нек је и народ”, и осликавајући есхатолошки предукус Царства Божијег. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Уз Епископа, саслуживало је свештенство из Богомчуваног града Јагодине, протојереј - ставрофор Радослав Станковић, архимандрит Евтимије Јошанички, протојереј Срђан Јовановић, протојереј Александар Гајић, протојереј Срђан Кандић и старешина храма протонамесник Дејан Ђорђевић (који је овом приликом произведен у чин протојереја), протођакон Иван Гашић и ђакон Далибор Нићифоровић, показујући тако да је Епископ глава Цркве, и да Црква не може постојати без епископа, као и да је Епископ ту због народа Божијег. У својим празничним омилијама, Епископ Јован је говорио о Пресветој Мајци Божијој, Њеној љубави према човечанству, о заступништву које Она чини за људски род, Њеном литургијском прослављању, као и о важности да јој хришћани узносе своје молитве. Након слушања речи поуке, уследио је канон Евхаристије и причешћивање Светим Тајнама Христовим. По давању отпуста и дељењу антидора, верни народ, који је био присутан у великом броју, је у миру изашао из Храма и заједно са својим Владиком имао прилку да разгледа радове на Храму и сам Храм који сваким даном постаје све лепши. Извор: Епархија шумадијска СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ ПОКРОВА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ЈАГОДИНИ WWW.EPARHIJA-SUMADIJSKA.ORG.RS Дана 17. августа 2019. године, на празник Светих Седам Мученика у Ефесу, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован је, испуњавајући...

Са благословом Епископа тимочког Г. Илариона, почели су припремни радови за почетак фрескописања Параклиса Покрова Пресвете Богородице у манастиру Буково. Почетак радова предвиђен је за 15. октобар 2019. године. План израде фресака је урађен у целости, тако да сви приложници могу да изаберу коју фреску-икону желе да приложе да се уради, на молитвено сећање за себе и своју породицу. Братство манастира захваљује свим досадашњим приложницима, и позива вернике у земљи и расејању да својим донацијама помогну осликавање цркве- параклиса Покрова Пресвете Богородице. Прилогом за израду фресака ће заувек уградити себе у ову светињу, на молитвено спомињање и сећање манастирског братства. Контакт за приложнике у Србији: јеромонах Енох, манастир Буково : бр.тел. 064 800 59 46 маил адреса : manastirbukovo@gmail.com Контакт за приложнике у иностранству : Удружење „Дијаспора источне Србије“ Извор: Манастир Буково

У поноћ је служен акатист Пресветој Богородици док су верници држали упаљене свеће, што је давало свечани тон богослужбеној атмосфери. Око два часа после поноћи започело је служење Свете тајне јелеосвећења, а потом је, у четири сата ујутру, почела прва Света Литургија, док је од осам сати почела Света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније. Епископ Арсеније је, у свом обраћању, након што је сестринству манастира и верницима честитао празник и славу, подсетио окупљене на значај празника Покрова Пресвете Богородице: „Да затражимо Њен благослов и молитве у свим икушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божије јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом.“ Vladika Arsenije - Beseda Djunis (14 10 2018).mp3 http://radioglas.rs/Newsview.asp?ID=23

Током Литургије, Епископ Јован је у чин ђакона рукоположио вероучитеља Драгољуба Мајсторовића из Будисаве. У продужетку свете Литургије, Владика Јован је освештао темеље параклисâ при храму Покрова Пресвете Богородице, посвећених светим женама, светој великомученици Марини и преподобној матери Параскеви. Извор: Епархија бачка

Саслуживали су протојереји-ставрофори Стеван Станковић, Мирослав Миленковић и Драган Предић, протојереј Милутин Чекетић, јереји Гаврило Рајић и Иван Штрбачки, протођакон Стеван Рапајић, ђакони Драган Танасијевић, Никола Јанковић и Немања Калем. Патријарх Иринеј у препуном Покровском храму обратио се дивном беседом присутним верницима о Божићном посту, и посту уопште. Његова Светост је упоредио да као што је Господ Христос лечио на сабат, тако и ми не смемо недељом и празницима ленствовати, но посветити дан Господу Богу, најпре Литургијом и Причешћем, али и доброчинствима. На крају Патријарх је пожелео новом ђакону Урошу, срећу у ђаконској служби. Велики број дечице и присутних верника приступио је светом причешћу. После Литургије за све служашче и госте, ђакон о. Урош са породицом, приредио је свечани ручак у парохијском дому. Извор: Покровски храм

По благослову Свјатејшег Патријарха московског и све Русије Кирила, од 15. до 31. јула 2017. године ковчег са честицама Покрова и Ризе Пресвете Богородице из придворног храма Руског православног универзитета боравиће у Пловдивској митрополији Бугарске Православне Цркве. Ово је уследило на молбу Пловдивског митрополита Николаја упућену Предстојатељу Руске Православне Цркве. Приспеће ковчега са светињама уређено је за дан светковања Свете мученице Марине којој је посвећен Саборни храм града Пловдива. Светињу ће пратити братија Високо-Петровског ставропигијалног манастира из Москве, ректор Руског православног универзитета игуман Петар Еремејев и монаси. Специјални ковчег израдили су мајстори уметничко-производног завода Софрино. Честице Покрова и Ризе Пресвете Богородице похрањене су, по благослову патријарха Кирила почев од 2012. године, у московског храму Светог апостола Јована Богослова под Вјазом, придворном храму Руског православног универзитета. Раније се у комплексу храма налазио Музеј историје Москве. Пренос светиња у храм Светог Јована Богослова означио је препород овдашњег богослужбеног живота након 85-годишњег потискивања. Данас овај храм није само духовни центар Православног универзитета, већ и поклоничко место. Поред честица Ризе и Покрова Пресвете Богородице, овде је похрањен и ковчежић са честицом главе Светог великомученика Георгија Победноносца, а ту су и честице моштију Светих Петра и Февроније Мурмонских, покровитеља породице. Извор: Патријархиа.ру (превод – Информативна служба СПЦ)