Претражи Живе Речи Утехе

Његово преосвештенство Епископ буносаирески и јужноцентрално-амерички г. Кирило позвао је вјернике у Јужној Америци на појачану молитву због веома деликатне ситуације у Црној Гори. Скупштина у Црној Гори је гласала током ноћи и, нажалост, изгласала закон о „слободи вјероисповести.“ Једна од тачака овог закона каже да цркве и манастири у Црној Гори, који су одувек припадали Српској православној цркви, сада морају бити ИМОВИНА државе Црне Горе. Црногорски православни верници, заједно са својим епископима и свештенством чувају своје храмове и манастире и мирно протестују. Приступ градовима широм Црне Горе је блокиран. Митрополит Амфилохије је послао молитвену поруку поред моштију Св. Петра Цетињског. Помолимо се сви да Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки, Свети Арсеније Сремац, Свети Стефан Пиперски, Свети Симеон Дајбабски, чије мошти чувају црногорске манастире пред Богом узнесу своје молитве за Митрополита Амфилохија, владику Јоаникија, владику Методија и сво свештенство и вернике Српске Православне цркве у Црној Гори. Епархија буносаиреска и јужно-централно америчка Извор: Епархија буносаиреска и јужно-централно америчка

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј позива државне власти Црне Горе, посебно припаднике Министарства унутрашњих послова, да одмах престану са бруталним терором над Српском Православном Црквом, њеним свештенством и верним народом. Нељудско пребијање викарног Епископа диоклијског г. Методија, свештеникâ и српских православних верника, само зато што су Срби и што су православне вере, чин је незабележен у Европи од пада фашизма и престанка бољшевичког терора. Исто тако, српски Патријарх захтева да из затвора одмах и неизоставно буду ослобођени народни посланици, политички представници српског православног народа у Црној Гори, као и сви други који су ухапшени јуче и данас због одбране својих светиња од државног терора и отимачине. Патријарх Иринеј упућује молитве Господу да уразуми људе који воде Црну Гору да прекину са насиљем и отимањем црквене имовине и пружа пуну подршку архијерејима, свештенству, монаштву и вернима Српске Православне Цркве да се на сваком месту и у свакој прилици боре и не одустану од одбране Српске Православне Цркве. Из Кабинета Патријарха српског Извор: Инфо-служба СПЦ

Преосвећени владико, часни оци, поштовани професори, драга браћо и сестре, од свег срца благодарим на части да учествујем у овако лепом окупљању које ме неодољиво подсећа на Његошеву песму Филозоф, астроном и поета (Његош 1953, стр. 166-168). Мени би можда могла припасти улога „астронома“; професор је философ; а владика као теолог је поета. И ми би, као и Његош у тој песми, могли констатовати да смо чудновато друштво. Но, постоји једна суптилна разлика. У песми, астроном, философ и поета су уједињени у једној личности, у самоме Његошу. Вечерас, овде, обраћају вам се три, односно четири личности. Мислим да у тој разлици јесте грм у коме лежи зец. Ми смо имали научнике који су били уједно астрономи, философи и поете. На пример: Руђер Бошковић, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Иван Ђаја, Јован Цвијић, Ђорђе Костић и наравно Тесла. У саборном храму у Требињу неки од њих су приказана на фрескама. Верујем да би било подстицајно када би и код нас били осликани, рецимо у храму Светог Саве, јер су нам споменути научници узори великог служења и посвећености другима и истини, Богу. Чини ми се да сада осећамо кризу, недостатак тако свестраних личности. Ове области којима се бавимо, теологија, философија и наука код нас и у свету функционишу одвојено (секуларно); и ту има нечег доброг: пре свега, јер могу да имају независност и слободу истраживања (Abbot 2018). Међутим, у последње време приметан је пораст религиозног национализма и религиозног сајентизма које прати поприлична конфликтност. Ако се томе придружи и захуктали технолошки прогрес песимистичне најаве о нестанку људског идентитета, човечанства, живог света и читаве планете нису без основа. У том смислу, чини ми се да се показују врло оправдане речи покојног о. Радована Биговића да ће будућност света зависити од екуменског дијалога (Биговић 1995). Томе можемо придодати и ово што смо назвали међунаучни дијалог јер је извесно ургентно потребна сарадња и удруживање више области ради конструктивног приступања друштвеним и глобалним проблемима (на првом месту, актуелне еколошке кризе). Дакле, наука се подоста удаљила од својих извора: философије и богословља. А шта је наука без њих, без поетског осећаја и метафизике? Средство или слушкиња безличног технолошког прогреса, не у бескрај, већ, како се испоставља, ка општем уништавању. Ако се тако нешто и деси, питање је да ли можемо кривити науку. Заправо, била би крива злоупотреба науке. Јер право назначење науке засигурно није да буде средство уништења. Упркос свему, чини ми се да се и у нашем времену, може препознати шта је заиста наука. По мом мишљењу, наука је покрет – индивидуални, друштвени, цивилизацијски… Вероватно од самог стварања, у човеку постоји тежња ка сазнавању стварности око и унутар себе, одакле следи да је истраживачка побуда архетипска. Човек је, дакле, и homo scientificus. Наука, према томе, представља специфично људски покрет усмерен ка откривању општих истина, тј. универзално важећих повезаности које конституишу материјално постојање и стварност, а које се могу објективно формулисати, у виду математичких или логичких исказа. Научно истраживање је сложен процес. На самом почетку, подразумева постављање хипотеза (Вернадски 2012, стр. 52-56, 379). У питању су претпоставке, скоро па нагађања о нечему непознатом, необјашњеном. У том смислу, за науку је фундаментална запитаност, радозналост. Без истинске запитаности и знатижеље право научно истраживање не може ни да почне. Осећаји зачуђености и задивљености над тајнама постојања су узвишене побуде ради којих се људи баве науком. Убеђен сам да ове побуде и идеали служења и истинољубивости сачињавају дух праве науке који омогућава много снажније стваралачке импулсе него што је то бављење науком ради новца, славе и моћи. Прави извор науке није сујетни интерес, већ интуиција која се оформљује у нашем детињству, приликом играња и откривања новог (Ђаја 2019, стр. 14). Прошли петак на једној конференцији академик Александар Костић споменуо је како сво његово истраживање указује на то да ми, као људска бића, поседујемо осећај или чуло за вероватноћу (Kostić 2019). Одмах ми је синуло да тај интригантни осећај за вероватноћу може бити у основи интуитивног назирања научне истине. Дакле, ми некад из врло оскудних информација можемо да успоставимо научну хипотезу која је, у том смислу, тврдња да је нешто вероватно, ипак не потпуно извесно. Та доза неизвесности, према речима нашег великог физиолога и звездобројца Ивана Ђаје јесте највећа драж научног истраживања (Нинковић Ташић 2019, стр. 9). Да би доказала или оповргла хипотезе наука се служи логичким и математичким резоновањем, посматрањем, експериментисањем, разним техничким мерењима и нарочито статистиком. На крају истраживања налазе се прикази и интерпретације резултата, уопштавања, закључци, синтезе сазнајних увида. Заснивање научног приступа на логици, посматрању, испитивању и реторичком (аргументационом) демонстрирању потиче од Аристотела, те можемо констатовати да је управо Аристотел изумео науку. А узимајући у обзир његова запажања о развоју природе и животиња, Аристотела би могли назвати и претечом Чарлса Дарвина (Lo Presti, 2014). Друга најважнија личност у историји науке је засигурно Галилео Галилеј који је заслужан за успостављање научно-истраживачких метода: математичко-логичког резоновања (математичка физика), технички унапређеног посматрања (помоћу телескопа који је лично конструисао) и експерименталног проверавања физичких законитости. Њега, с правом, сматрамо „оцем савремене науке“ (Volas 2012, стр. 126). Много би нам било поучно да се осврнемо на језуитске спорове из Галилејевог времена. Тада су се судариле научне парадигме геоцентризма и хелиоцентризма. Шта је радио Галилеј? Указивао је на дијалог. Један његов трактат управо носи назив Дијалог (исто, 125); један други је назвао Дијалози о две нове науке (исто, стр. 120). Супротност Галилејевом приступу била је искључивост, нешто што је Николај Рерих назвао „окамењеност мозгова да не признају нова достигнућа“ и научна сазнања (Рерих 2019, стр. 219). Оно са чим се Галилеј сукобио није била наука или философија, већ идеологија. За разлику од истинске науке, идеологија не подноси дијалектику. Не признајући никакав дијалог, идеологија тежи да успостави монолог, диктат и диктатуру. Уколико се у друштвеној заједници не превазилази, идеологија неминовно постаје „идеократија“, односно инквизиција(Вишеславцев 2014, стр. 18). Истинска наука треба да буде неустрашива пред забранама, претњама, анатемисањима, прогонима од стране интелекта захваћеног духом иквизиције. Јер, историја науке је пуна сведочанстава да су се научне јереси неког времена у каснијим временима испостављале као нове истине о Универзуму и човеку, нови видици (Вернадски, стр, 248). Шта треба да афирмишемо у овом нашем дијалогу? Културу искрености, интелектуалног поштења и персоналног поштовања. Она, укратко, подразумева: слободу мисли, слободу размене сазнајних увида, слободно међусобно спорење (исто, стр. 19), слободно договарање, али никако по цену међусобног омаловажавања. Дијалог нам је најпотребнији управо онда када се јаве судари ставова, научних погледа… на пример, између креационизма и теорије еволуције. Јер, за науку је и сам дијалог конститутиван. Вернер Хајзенберг у књизи Физика и Метафизикасведочи како је квантна теорија настала управо из вишегодишњих дијалога између тадашњих физичара (Хајзенберг 1972). Једно од главних оруђа тих дијалога било је начело комплементарности Нилса Бора које се, упрошћено речено, односи на прихватање са-постојања супротстављених принципа: нужности и случајности, таласног и честичног понашања (Encyclopededia britannica, Qian et al 2018, Попер 1991, стр. 177). Такав приступ је у великој мери научно потврђен као и да је у Универзуму на разним скалама опште присутна тежња ка спрезању [енг. coupling] коју је први открио Кристијан Хајгенс 1665. г. на примеру часовника са клатнима. Наиме, када се часовници налазе на истом зиду, након краћег времена долази до усаглашавања осциловања њихових клатана. Равно три и по века било је потребно да прође да би се одгонетнула тајна усаглашавања часовника са клатнима. Године 2015-те португалски физичари установили су да се ово спрезање успоставља посредством звучних осцилација (Oliveira & Melo, 2015). У међувремену, утврђено је да се спрезање дешава и између галаксија, звезда, црних рупа, планета и сателита, физичких поља, биолошких осцилација, од којих је понајинтересантније спрезање ритмова дисања и срца, мозга и срца. У светлу ових научних увида делује нам незамисливо физичко постојање одвојено од релационог принципа. Више се не може одржати истицање примарности постојања над односом или тврдња да нешто најпре постоји, а да затим ступа у односе. Заправо, нешто постоји захваљујући томе што се налази у односу/релацији/интеракцији. Иста аналогија се може утврдити и за људско (онтолошко) постојање (у вези са овим видети изврсна запажања Христа Јанараса у тексту предавања које је одржао у Оксфорду, 2013. г., Yannaras 2013). Мислим да праву науку можемо препознати по томе што је кооперативна, афирмативна, инклузивна, а не ексклузивна. То значи да је отворена за истраживачку дискусију, за саслушавање различитих ставова, за сарадњу и за самопреиспитивање. Јер, и наука као и философија и теологија треба да буде саборна, а то значи да окупља људе и уједињује их, да призива на узвишенију димензију постојања него што је то пука борба за преживљавање. * Текст излагаања са Округлог стола „Извор и циљ науке“, одржаног 5. новембара 2019. г. у Библиотеци града Београда у организацији Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Библиографија Abbot A, Lost Galileo letter reveals he tried to dodge Incquisition, Nature, Vol. 561, 441-442, 2018; међу првим манифестима секуларног научног приступа јесте наведено Галилејево писмо – побуђено управо жељом за слободним истраживањем. Aleksandar Kostić, „Language structures are solution close to optimum for a given cognitive constraints“, Speech and language 2019, 7th International Conference on Fundamental an Applied Aspects of Speech and Language, Belgrade, November 1-2, 2019. Christos Yannaras, Christos Yannaras’ paper, OTRF Conference – Oxford 2013. Ecyclopedia Britannica, Complementarity principle. Oliveira HM & Melo LV, „Huygens Synchronization of Two Clocks“, Scientific Reviews, 5, 11548: 1-12, 2015. Qian X.-F., Vamivakas, A.N. and Eberly J. H. “Bohr’s complementarity completed with entanglement”, arXiv:1803.04611v1 [quant-ph] 13 Mar, 2018. Roberto Lo Presti, „The first scientist“, Nature, vol. 512, 250-251, 2014. Vilijam A. Volas, „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“, u: Jezuitska nauka i zajednica učenih rane moderne Evrope, prir. Mordekaj Fajngold, Službeni Glasnik, 109-134, 2012. Wendy Greenhouse, „Daniel Huntington and the Ideal of Christian Art“, Winterthur Portfolio, Vol. 31, No. 2/3. pp. 103-140. pp. 115, 118, 1996; фотографија слике Phylosоphy and Christian art високе резолуције може се наћи овде. Александра Нинковић Ташић, Предговор, Звездобројци 2, Агапе књига, Београд, стр. 7-9, 2019. Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Нолит, Београд, 1972. Владимир Вернадски, Биосфера и ноосфера, Логос, Београд, 2012, стр. 52-56, 379: Вернадски у овом одељку поздравља тадашњи тренд све већег емпиријски усмереног истраживања (~1926-1929. г) који подразумева занемаривање (растерећеност од) хипотеза; ипак, у савременој науци преовладала је хипотетичка усмереност истраживања; чак постоје озбиљне инцијативе да се пре истраживања врши званична регистрација истраживања (студија), укључујући и хипотезе… да би се избегло мењање хипотеза у току истраживања, у зависности од добијених резултата. То је један од разлога зашто рецезенти у научним часописима инсистирају на строго дефинисаним хипотезама на самом почетку научног рада; стр. 248: „Истина се неретко у већем обиму открива овим научним јеретицима, него ортодоксним представницима научне мисли.“ Иван Ђаја, Откриће света, у: Звездобројци 2, прир. Александра Нинковић Ташић, Агапе књига, Београд, 30-124, 2019. Карл Попер, Трагање без краја, Нолит, Београд, 1991; Попер је овде документовао врло значајне утиске о тадашњим тешкоћама разумевања начела комплементарности. На основу разговора са другим физичарима изражавао је сумњу да га ико уопште и разуме осим Нилса Бора, те и подозрење у истинитост начела комплементарности. Савремени експерименти никако не иду у прилог Поперових сумњи и подозрења. Када сам 2009. г. био у Бечу на Симпозијуму савремене физике, већина физичара су били копенхагеновци (присталице Копенхагенске интерпретације квантне механике, тј. начела комплементарности). Десет година касније јављају се изнова тежње ка другачијој интерпретацији. Овога пута, не само да је нова интерпретација позајмица из философије, већ је и научно-фантастична. У питању је теорија многих светова, коју је изворно постулирао физичар Хју Еверет крајем 1950-тих (Robert Crease, “The allure of many worlds”, Nature, vol. 573, 30-32, 2019). Николај Рерих, Неразрушиво, Логос, Београд, 2019. Петар II Петровић Његош, Цјелокупна дјела, књига 2, Просвета, 1953; видети и текст: В. Кадић, „Свети дуси, ал’ вјетрени врази“, Вечерње новости, 16. август 2004. Радован Биговић, „Човек – биће дијалога“, Теолошки погледи, година XXVIII, бр. 1-4, стр. 211-213, 1995. Извор: Теологија.нет

У уторак, 3. септембра 2019. године, када наша Црква прославља светог апостола Тадеја, свету мученицу Васу са децом њеном, као и свештеномученика Рафаила Шишатовачког, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Вашариште. Епископу су саслуживали протонамесник Александар Сенић и ђакон Урош Костић. За певницом су појали вероучитељ Марко Стевановић и ученици крагујевачке Богословије, а чтецира је г. Владан Степовић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Присутним верницима Владика Јован протумачио је јеванђељску причу о призиву првих ученика Христових. “Данашње Јеванђеље говори нам како је Господ Исус Христос позвао двојицу првих својих ученика да иду за њим, а то су двојица браће - Петар и Андреја. Када их је Господ позвао, они су одмах оставили свој посао рибарски и пошли за Христом. За нас је овде посебно важно да видимо њихову вољу да оставе све ради спасења, јер онај који остави све ради спасења добија много више. Овде нас апостоли уче како треба живети од рада, да треба зарађивати поштено хлеб свој, а не јести хлеб са туђих леђа. Лењ и неодговоран човек једе хлеб са туђих леђа. Наш народ знао је често да говори да је најслађа кора хлеба не она која се украде од другог, него она кора хлеба коју човек стекне у зноју лица свога. Позив Христов никад се није односио само на апостоле, него и на сваког човека, на сваког хришћанина. Бог сваког позива, а на човеку је да се одазове или одбије тај позив. Када човек одбије позив Бога, он онда прихвата позив оног другога који ремети хармонију, ред и поредак и све оно што је Бог устројио. Бог мери наш труд, наше време и Он нас увек позива преко Цркве, Јеванђеља и богослужења. Ако нисмо добили позив, учинимо да будемо позвани, тражимо, јер је Господ рекао ко тражи и ко куца њему се отвара. Врата раја затворена су само за оног човека који их сам затвори. Бог стално позива сваког човека, само што човек мора да “прочачка уши”, јер су нам уши затворене од наше гордости, сујете и овога света. Замолимо Господа да нас призове, да нас препозна као своје. Ради човека и људи Бог се оваплотио, страдао и васкрсао, стога замолимо Бога и потрудимо се да препознамо шта је од чега вредније у животу. Тражимо оно што је вредније, а шта је вредније? Управо оно што је Господ рекао: “Иштите најпре Царства Божијега и правде Његове, а све ће вам се друго додати”. Нека нам Господ помогне да идемо за Њим. Ништа нам не вреди што смо се крстили, ако ништа од тога не примењујемо у својим животима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

Родно место блаженопочившег патријарха Павла, Кућанци, и ове године, на десетогодишњицу од његовог упокојења, биће место окупљања у славу Бога и сећање на вољеног патријарха, и то са још већом радошћу и торжеством због обновљеног Храма Светих апостола Петра и Павла и Парохијског дома, чије ће освећење бити 16. новембра 2019, а чиме ће Епархија пакрачко-славонска обележити велики јубилеј СПЦ, осам векова аутокефалности. То је за Слово љубве потврдио Епископ пакрачко-славонски Г. Јован (Ћулибрк) који је позвао верне најпре на традиционално молитвено сабрање у Кућанце на Павловдан (13.07), у септембру о дану рођења патријарха Павла (11.09), затим у Јасеновац на прославу Светих Новомученика (7 - 11.09), док ће велики црквено-народни сабор са освећењем обновљеног Храма у Кућанцима бити 16. новембра, одмах после дана упокојења патријарха Павла. Владика је између осталог рекао: "Београд је дужан сваком од својих патријараха, али посебно патријарху Павлу", и подсетио: "Славонија је учествовала у градњи Пећке Патријаршије тиме што је на њено чело дала патријарха Павла". Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Слово љубве

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством Свету службу Божију у манастиру Свете Петке на Гостиљу мартинићком. На почетку богослужења Владика је замонашио послушницу ове обитељи Марину и дао јој монашко име Наума. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља рекао је да је и нова монахиња Наума, попут милиона хришћана кроз историју, чула позив Христов: Хајде за мном. „Господ је послао из далеке Русије, али срцу родне и блиске, да дође овдје у ову пустињу и да се овдје, у овој пустињи Свете Петке, по угледу на њу, поред мати Параскеве, преда у руке Господу, да постане вјерна невјеста Христа Бога нашега“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је монахиња Наума данас постала послушница Светог Наума Охридско,г чије се мошти чувају у манастиру на Охридском језеру. „Да носи часни крст и да својим подвигом наставља дјело светих мученика росијских, исповједника и подвижника, и дјело преподобнога оца нашега Наума, свесловенскога светитеља и просветитеља“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач, а у наставку сабрања приређена је трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом недавно усвојеног, од стране Владе Црне Горе, Предлога закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који би, уколико се у овом и оваквом облику усвоји у Скупштини Црне Горе, довео у озбиљна искушења нашу Митрополију, све православне епархије у Црној Гори, али и све вјерске заједнице, угрожавајући им име, достојанство, предање и имовину, као и поводом 800-годишњице наших епископија и аутокефалности наше помјесне Српске Патријаршије, у сагласју са осталим епископијама из Црне Горе, Митрополија црногорско-приморска организује Тројичиндански народни сабор за одбрану вјере и светиња Божијих. Прије свега, тим поводом, позивамо све свештенство, монаштво и вјерни народ на нарочити тродневни пост од 12. до 14. јуна ове године за исцјељење од братомржње и за умножење братске љубави, којим ће се вјерни припремити за Свето Причешће на Тројичинданском сабору. Сабор ће се одржати 15. јуна ове године у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, а започеће Светом Литургијом у 9 часова, коју ће саборно служити православни епископи Црне Горе са свештенством и вјерним народом, а након Свете Литургије у 11 часова са платоа Саборног храма биће упућена заједничка порука свим вјернима, црногорским властима, међународној заједници и свеукупној јавности за одбрану наше вјере и светиња, у духу мира и љубави и узајамног поштовања. Нека би овај Сабор био залог за братско помирење и умножење љубави! Из Митрополије црногорско-приморске

Нацрт закона о слободи вјероисповести више личи на револуционарни позив за гоњење Српске православне цркве (СПЦ) и пљачку њене имовине, него на ваљано правно регулисање слободе вјере, оцијенио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије у интервјуу „Дану“. Јоаникије је казао да упркос спремности СПЦ да потпише уговор са државом, као што су то урадиле Исламска заједница и Римокатоличка црква, нису наишли на искрен дијалог. „Умјесто тога добили смо нацрт закона о слободи вјероисповести, који је више личио на револуционарни позив за гоњење Цркве и пљачку њене имовине, него на ваљано правно регулисање слободе вјере“, рекао је Епископ Јоаникије. Он је навео да израда и усвајање закона о слободи вјере има велики значај и за Цркву и за државу. „Ми већ дуже времена, више од једне деценије, наглашавамо да то важно питање треба решити у складу са општеважећим правним начелима и Уставом Црне Горе. Организовали смо 2008. године међународни научни скуп на тему вјерских слобода данас и штампали зборник радова“, рекао је Владика будимљанско-никшићки. Он је саопштио да су иницирали, нажалост безуспешно, више пута дијалог са надлежним државним институцијама који би доприно бољем разумијевању овог питања. „Позитивно смо оцијенили закључење уговора између Црне Горе и Римокатоличке цркве и сличне уговоре са другим вјерама у Црној Гори. Изразили смо спремност да потпишемо уговор са државом уколико би он био прихватљив за обје стране“, казао је Владика Јоаникије. Досад је, како је додао, неславно текла прича са тим нацртом, али га се власти још несу одрекле. „Ми, свакако, не можемо да прихватимо закон у ком бисмо у својој држави од ње били дискриминисани у односу на друге цркве и вјерске заједнице. Недопустиво је да се кроз различите правне акте који се односе на исту материју — слободу вјере — уводе двојни стандарди и неравноправност међу вјерама у Црној Гори“, сматра он. Он је казао и да они који би да руше крстионицу на Михољској превлаци нашли би се на трагу злотвора који су срушили Превлачки манастир средином 15. вијека и Ловћенску капелу, али би и њихово проклетство примили на себе. „Питање крстионице на Превлаци не може се правилно разумјети без њене предисторије. Тамо је давно порушена наша највећа светиња, Манастир Светих Архангела који вјековима чека обнову“, рекао је Владика. Према његовим речима, светиња коју је Свети Сава одредио за седиште древне Зетске епископије. Она је у вријеме цара Душана уздигнута на степен митрополије, а данашња Митрополија црногорско-приморска чува њен континуитет. Та светиња, иако давно порушена, поштује се као прва катедра Митрополије. „Митрополит црногорско-приморски Амфилохије дао је све од себе да се започне поменута обнова. У том циљу, окупио је најпознатије и најискусније стручњаке који би помогли да се испуне одговарајући стандарди приликом обнове. Међутим, наишао је на неразумијевање код државних институција, које умјесто да дају стручну подршку, само коче и одуговлаче“, рекао је Епископ Јоаникије. Иако нема дозволу, та крстионица пробудила је свијест о Превлачкој светињи и постала симбол њене обнове. „Они који би је сада рушили, нашли би се на трагу оних злотвора који су срушили славни Превлачки манастир средином 15. вијека, као и на трагу оних који су срушили Ловћенску капелу, али би и њихово проклетство примили на себе. Надам се да до тога неће доћи“, рекао је Владика Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Драга браћо и сестре, Братству нашег манастира је потребна ваша помоћ. Док се не реши статус наше Крстионице и Цркве молимо вас да се по могућности свакодневно у што већем броју окупљамо у манастиру и молимо. Потребна нам је ваша помоћ и за активности које су сада знатно увећане услед новонастале ситуације јер малобројно братство не може све да постигне. Долазак је могућ у свако доба дана и ноћи. Молимо вас делите даље ову информацију. Свако добро вам од Господа желимо. +

Одговарајући на писмени позив патријарха Антиохије и свега Истока Јована Десетог од 31.12 прошле године да се Свеправославно размотри црквено питање у Украјини, константинопољски и васељенски патријарх Вартоломеј одбио је ту могућност у данас публикованом писму. Као први разлог за неприхватање Свеправославног Сабора, патријарх Вартоломеј наводи неоправдани недолазак четири помесне цркве на Критски сабор. Сада не би имало смисла да се састанемо и сагласимо само око тога да смо у несагласју наводи патријарх Вартоломеј. Даље, он истиче да Васељенска црква није урадила у Украјини ништа што и кроз историју није радила, наиме самостално давање аутокефалног статуса цркви одређене области, када нису погодне могућности за Православни Сабор или саветовање са сестринским помесним црквама. А у Украјини је већина православних била без канонског признања и у стању раскола.

Манифестација „Дани патријарха Павла” у Чачку (огранци манифестације – Кућанци, Хрватска; Гацко, Република Српска; Никшић, Црна Гора), настала је из колоније „Крст патријарха Павла” која је постала важан део манифестације. Идеја за колонију родила се 2015. године, са жељом идејног творца и оснивача да се анимирају креативни људи, који се баве дрворезом, да учествују у изради крстова које приносе у част јеванђеоског дела патријарха Павла, а који ће својим делима – крстовима обогатити манифестацију и трајно се уградити у културну баштину града Чачка и шире. Прва колонија одржана је 2016. године, а наредне 2017 и 2018. године. Дефинисан је облик и садржај какав би требало и убудуће неговати. Патријарх Павле посебно је био везан за овај крај, будући да се његово духовно рођење одвијало, управо, у манастирима у околини Чачка, које је, с нескривеном радошћу, посећивао све до краја свог овоземаљског живота. Као искушеник, боравио је у манастирима: Вујан, Тројице и Благовештење, у којем се замонашио 1948. године. Као искушеник у манастиру Вујан (Гојко Стојчевић, патријарх Павле), изрезбарио је дрвени крст, који се, и данас, чува у ризници тог манастира, и у вези с којим се и родила идеја о организовању колоније под називом „Крст патријарха Павла”. Колонија је основана у циљу баштињења дела патријарха Павла, а сада је у саставу манифестације „Дани патријарха Павла”. Темељ колоније био би – приношење ручно резбарених дрвених крстова (или у комбинацији дрвета са другим материјалима) , у знак поштовања према делу патријарха Павла. Сваке године се, од стране компетентног жирија, уочи Крстовдана (27. септембра), обавља оцењивање приспелих радова и бира најбољи, чијем аутору се и додељује годишња награда. Аутор најбољег крста се и новчано награђује, а добија и луксузно урађену плакету (диплому, у кожном повезу) са знаком манифестације. Аутори осталих крстова добијају награде за учешће, и, такође луксузно урађене захвалнице – у папирном повезу. Покровитељ ове, као и свих других активности манифестације је град Чачак. Крстови се трајно чувају у Народном музеју у Чачку са подацима о делу и ауторима. Када буде сакупљен довољан број крстова, биће организована изложба и то – широм света, свуда где живе Срби и где се чува сећање на почившег патријарха Павла. Изложбе ће пратити штампани, адекватно опремљени каталози крстова. На дан Воздвижења Часног Крста – Крстовдан (27. септембар) уприличава се свечаност у манастиру Благовештење (Овчар бања), поводом завршетка рада колоније и доделе награда. Тада се позивају сви учесници који су даровали крст, представници носиоца активности (ЈУ Туристичка организација Чачка), представници покровитеља носиоца активности (ЈУ Туристичка организација Чачка), представници покровитеља (град Чачак), поштоваоци дела патријарха Павла, верни народ и средства јавног информисања. Очекујемо крст и од вас, у знак поштовања према човеку који је живео по Јеванђељу. Ваше радове очекујемо најкасније до 31.8.2019. године, а радови који не буду благовремено приспели, ући ће у конкуренцију за наредну годину. Име аутора остаће забележено уз његово дело, које ће се чувати док траје људски род. Изрезбарите и принесите и Ви крст у част богоугодног дела и лика патријарха Павла! Укупна висина крста да не прелази 33 цм (ако се ради постамент, и он се урачунава се у укупну висину). Вашу намеру да изрезбарите крст у част светог Павла патријарха српског и његово г дела, предочите до 31. 5. 2019, на адресу danipatrijarhapavla@gmail.com, а крст урађен по вашој замисли доставите, до 31.8.2019, на адресу: „Дани патријарха Павла” (Туристичка организација Града Чачка), Градско шеталиште бб, 32000 Чачак. За додатне информације обратите се оснивачу и старешини колоније Драгу Милошевићу на горе наведену електронску адресу. Организациони одбор манифестације „Дани патријарха Павла” Извор: Епархија жичка

Како у данашње време чујемо, схватамо и прихватамо позив и поруку св. Јована Претече и Крститеља, питали смо свештеника Вука Матијашевића, саслужитеља у храму Рођења св. Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду. "Пријатељи и породица су нам дати да бисмо распламсали љубав према свим људима, према Адаму", каже наш гост и подвлачи да задатак св. Јована нимало није био лак. "Покајање није пасивно, умртвљујуће искуство, треба се окренути стваралачком животу" истиче о. Вук. Тумачећи зачало из Јеванђеља по Луки, прочитано уочи Богојављења, о. Вук каже да заиста нема ништа страшно јер "он нас буди". "Претеча осветљава у чему радост да тражимо и где ћемо је наћи" подвлачи о. Вук. Звучни запис разговора

“У чему је, дакле, јединственост, апсолутна посебност тог стања које називамо “вера“? У томе што је она одговор. А одговор не само подразумева, него и потврђује постојање онога коме се одговара. Можемо то рећи мало другачије: вера је покрет као одговор на позив. Покрет не само душе, него целог човека, целог његовог бића које је изненада препознало нешто, а затим се даје препознатом. Језиком хришћанства то се може изразити овако: вера полази од Бога, почиње његовим позивом. Вера је увек одговор Богу, човеково давање себе Ономе који је прво дао себе. О овоме дивно говори Паскал: “Не би ме тражио да ме ниси нашао“, каже нам Бог.“ Извор: Епархија жичка

Представљен компакт диск „Славни Граде” Васкрсла Српска православна богословија Светих Кирила и Методија у Призрену пружа нам прегршт своје радости у тренутку када су све очи нашег народа уперене у Косово и Метохију. Наши јунаци - ученици Призренске богословије, чувају Завет српског народа кроз песме са Косова и Метохије, које не само да снимају него и свакодневно певају. Ој Косово, Косово; Удаде се Јагодо; Густа ми магла паднала; Ој голубе – најлепше песме са Косова и Метохије одјекивале су Српским народним позориштем у недељу, 21. октобра 2018. године. Представљен је нови компакт диск под насловом Славни граде, хора и оркестра ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије дошао је у Нови Сад да заједно са ученицима Призренске богословије посведочи да је Црква непоколебива на пучини мора овога света. Тиме сведочимо да је наше Косово и Метохија живо и да у Призрену и даље има Срба. Један део наше стварности желимо да поделимо овде са вама, речју и песмом да прославимо Господа. За све нас, Косово и Метохија није само територија, није само географски појам, није део политике, већ је Косово и Метохија наше биће, наше срце, наша душа. Сви ми који смо данас на Косову и Метохији, ми живимо наше Косово, чувамо Завет светог кнеза Лазара, јер знамо да само док будемо сачували његов Завет, дотле ћемо ми постојати, навео је Епископ рашко-призренски г. Теодосије. Програм у Српском народном позоришту увеличали су госпођа Валентина Питулић, професор на Универзитету у Косовској Митровици и у Богословији у Призрену, песник Ратко Поповић, глумица Љиљана Лашић, као и хор ученика веронауке Патријарх Павле из Српске Црње. Сав приход од продатих улазница са концерта биће дариван Богословији у Призрену. Компакт диск Славни Граде можете да наручите путем електронске адресе bogoslovija.prizren@gmail или телефоном на 020/610-007. Књига „Задужбине Косова и Метохије” и изложба „Од Метохије до Васкрсења” Монографија Задужбине Косова и Метохије представљена је у Матици српској у Новом Саду, у понедељак, 22. октобра 2018. године. О делу које сведочи жељу и труд наше генерације да сачува вековне светиње српског народа на Косову и Метохији, говорили су Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије, професор Драган Станић, председник Матице српске, госпођа Валентина Питулић, професор у Призренској богословији, протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић и мр Живојин Ракочевић. Владика Теодосије је отворено рекао да је Косово и Метохија, вољом моћника овога света, територија која је привремено запоседнута и издвојена из уставно-правног поретка Србије. Сама чињеница да се на нас врши толико велики притисак да ту неправду својевољно признамо, ради тобоже неке боље будућности, и сами се одрекнемо онога за шта су живела покољења Срба од средњег века до данас, показује да нам Косово и Метохију нико не може одузети ако га се ми сами не одрекнемо, поручио је владика Теодосије у најстаријој српској књижевној, културној и научној институцији. Професор Станић је мишљења да би наш мирнодопски пројекат одбране Косова и Метохије могао да укључи и предлог да сваки пунолетни грађанин Србије, бар једном годишње, дође у Стару Србију. Уколико Срби на Косову и Метохији буду знали да нису заборављени, и ако им пружимо пуне доказе да је то збиља тако, онда ће имати коме да звоне звона на нашим црквама и манастирима, а ми који долазимо имаћемо коме да се обратимо као истинским домаћинима на овом тлу препуном искушења, казао је председник Матице српске, уз напомену да би питање Косова и Метохије морало да буде решавано уз активно учешће целог српског народа. О књизи Задужбине Косова и Метохије говорила је госпођа Валентина Питулић, која је истакла да је ово дело од великог значаја као сведочанство о материјалном и о духовном континуитету Срба. То је свеобухватна књига јер садржи историјска факта, материјалне доказе о вековном трајању, али је и презентација духовне, нематеријалне културе као матрице једнога народа, рекла је професорка Питулић. Протопрезвитер-ставрофор Велибор Џомић је похвалио труд Матице српске да оснује Косовскометохијски одбор. Свака подела подразумева, поред осталог, и неминовно признање неке и некакве анти или несрпске државе на том простору, него и одрицање од Пећке Патријаршије, Грачанице, Високих Дечана, Девича, Зочишта, и других наших светиња и градова. Задужбине Косова и Метохије јасно и недвосмислено показују да је не само недопустива него и немогућа подела Косова и Метохије о којој се све више и са важних адреса ових дана и година говори, навео је отац Велибор. Господин Живојин Ракочевић каже да је у Матици српској данас реч о књизи завета. А завет се противи и супротстављен је сваком раздвајању, подели, разграничењу, померању и сеоби, навео је г. Ракочевић. У уметничком делу програма учествовао је хор ученика Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Књига Задужбине Косова и Метохије је тврдог повеза, у боји, на више од 1.100 страница, илустрована мноштвом репродукција значајних историјских личности, манастира, цркава, фресака, икона, као и фотографијама предела: косовских плодних ораница, житних поља и метохијских винограда. Ново издање на српском језику садржајно прати енглеско издање Задужбина Косова и Метохије (Тhе Christian Heritage of Kosovo and Metohija: The Spiritual, Historical, and Aesthetic Heart of the Serbian People, 2014.) и српско из 1987. године. Предговор блаженопочившег патријарха Павла, који је и благословио издање, даје књизи посебан печат, па и овом новом издању. У књизи важно место заузима и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији. Књига у претплати стаје 9.000 динара, а у продаји цена износи 18.000 динара. Одмах после представљања књиге, у фоајеу Матице српске, Епископ Теодосије је отворио изложбу Од Метохије до Васкрсења, аутора Оливере Радић из Ораховца. Госпођа Радић, иначе професор у Гимназији у Ораховцу, каже да су ове фотографије позивница да сви дођу у Ораховац, Велику Хочу, Зочиште, и да упознају људе који су ту остали да живе. Да чују њихове приче о рату, одбрани, губитку најмилијих, о трагању за киднапованим рођацима, о порушеним гробовима, запаљеној кући, о усамљености, неизвесности, али и јакој жељи да се остане и опстане на том простору, навела је ауторка поставке. Изложба Од Метохије до Васкрсења ће бити доступна јавности до 26. октобра у Матици српској. Извор: Епархија бачка