Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'под'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. На дан храмовне славе – Ваведења, ова Света обитељ, настојатељница манастира мати Ангелина са својим сестринством, јереј Радоња Мирковић који служи при Манастиру Ваведењу, заједно са верним народом и свим добротворима који заједно чине Христову заједницу, имали су велику радост јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење Архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, јеромонаха Илариона из Манастира Преображења Господњег у Овчар Бањи, Архијерејског намесника љубићког јереја Николе Вучетића, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоје Санда, пароха успењског у Чачку јереја Радоње Мирковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање монахиња овчарско-кабларских манастира и протопсалта Ивана Трајковића са свештенством и теолозима чачанског краја. Велики број православних хришћана из околних места у долини Западног поморавља су дошли по благослов Епископа Јустина, наследника трона Светог Саве, и да заједно узму учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. То такође сведочи да се велики број верника Божићним постом и молитвом спрема за дочек радосног празника Ваведења, а потом и Божића за који нас и припрема овај велики празник када је Богомајка дошла у Јерусалимски храм. После прочитаног Јеванђеља, Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свом свештенству, монаштву и верном народу. Епископ је истакао да је ово велики празник и радост, јер славимо Пресвету Богородицу која је у себе сместила Несместивога Богочовека и слободном вољом прихватила да роди Спаситеља људи и целога света. Бездетни родитељи Јоаким и Ана су молили Господа да им подари дете. Плод њихове вере и љубави је Богородица од које су се већ у трећој години телесно одвојили и одвели је у храм где је првосвештеник поставља у Светињу над Светињама да се испуне речи пророка да ће она бити већа од небеса, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Образована је да Њено тело буде храм живога Бога. Она је у храму учена девет година, вођена архангелом Гаврилом, који ће јој потом јавити радосну вест да ће родити нашег Спаситеља. Њеним речима: „Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38) успоставља се спасење и Нови Савез између Бога и људи без ког се не би могли спасити јер је Стари Савез прекинут грехом људи. Било је потребно да Богочовек искупи људски род да би се спасили, а преко нас и сва природа. Наш Архипастир је нагласио да само у заједници са вечним Богом нисмо пролазни, имамо вечно постојање и предодређени смо за вечни живот. Господ не влада над нама, већ нас призива „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за мном“ (Мт 16, 24; Мк 8, 34; Лк 9, 23). А за Њим можемо ићи једино у храму Христовом где добијамо Његово Тело и Крв. Ту почињемо да мислимо Умом Христовим и да живимо Животом Његовим. Господ жели да се овај свет преобрази и постане део раја, да га човек принесе Богу, а то је наше призвање. Пресвета Богородица, апостоли и светитељи треба да буду наши учитељи који ће да нас уче како да идемо Христовим стопама „да се светли светлост наша пред људима да виде добра дела наша и прославе Оца нашега на небесима“ (Мт 5, 16). Након заамвоне молитве Преосвештени Епископ је пререзао славски колач, а после Свете Литургије наш Владика је још једном благословио све присутне, пожелео срећну славу и да Пресвета Богородица умоли Господа да свима који су дошли у ову Свету обитељ суди по милости својој. После Свете Евхаристије настављено је празнично славље на трпези љубави, на којој се присутнима обратио јереј Радоња Мирковић, који служи при Манастиру Ваведењу. Он се захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу, монаштву и свештенству. Извор: Епархија жичка
  2. ризница богословља

    Празновање под сводовима свете Жиче

    Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), свештенослужитељ у манастиру Жичи архимандрит Јаков, архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протосинђел Сава (Илић), старешина цркве Светог Василија Острошког на Берановцу протојереј Иван Радовановић, парох Саборне цркве Светог Јована Крститеља у Сан Франциску протојереј Ђурица Гордић, парох цркве Свете Тројице у Краљеву протојереј Миломир Радић, жички пароси протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Када је наш отац Свети Сава, први Архиепископ српски, заједно са својим братом Светим краљем Стефаном Првовенчаним, потоњим Симоном Монахом, градио цркву Светог Спаса у манастиру Жичи јужни параклис је посветио Светом архиђакону Стефану, заштитнику Светих Немањића. Кроз векове у овој светињи, као и данас, ово је празник посебног народног сабрања. На светој Евхаристији, Епископ је рукоположио дипломираног теолога Јована Кушића из Ивањице у чин ђакона. Описујући тај догађај, Владика је започео своју архипастирску беседу: -Велика је част учествовати у чину рукоположења и велика је радост што је Црква добила још једног служитеља престола Божјег. Владика је у својој беседи посебно нагласио важност поста за хришћане и констатовао тужну чињеницу да многи млади на погрешан начин доживљавају и користе дигиталну технологију живећи у једном виртуелном свету у коме очекују врхунска уживања овог материјалног света, а без великог труда и подвига. -За нас православне, рекао је Владика, пост и молитва су од изузетне важности јер нас усмеравају на суштинске вредности нашег живота - на задобијање благодати Духа Светога и на узрастање у меру раста Христовог; пост и молитва су два крила која нас узводе у Царство небеско. -Треба да следујемо Светим оцима и да их подражавамо у њиховом животу, да бисмо били усиновљена деца Божја, богови по благодати и мали Христоси. Тада бисмо могли са апостолом рећи: Не живим више ја него Христос живи у мени. Богови по благодати можемо бити ако задобијемо ту љубав Божју коју је имао и Свети првомученик и архиђакон Стефан који се молио за своје мучитеље и убице, следујући Распетога и Васкрслога Христа, закључио је Владика. Игуманија мати Јелена, са својим сестрама, по ко зна који пут је посведочила велико гостољубље, спремивши празничну трпезу за све госте. Извор: Епархија жичка
  3. Другог дана Успенског поста, када Црква слави Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Жичи. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), свештенослужитељ у манастиру Жичи архимандрит Јаков, архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протосинђел Сава (Илић), старешина цркве Светог Василија Острошког на Берановцу протојереј Иван Радовановић, парох Саборне цркве Светог Јована Крститеља у Сан Франциску протојереј Ђурица Гордић, парох цркве Свете Тројице у Краљеву протојереј Миломир Радић, жички пароси протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Када је наш отац Свети Сава, први Архиепископ српски, заједно са својим братом Светим краљем Стефаном Првовенчаним, потоњим Симоном Монахом, градио цркву Светог Спаса у манастиру Жичи јужни параклис је посветио Светом архиђакону Стефану, заштитнику Светих Немањића. Кроз векове у овој светињи, као и данас, ово је празник посебног народног сабрања. На светој Евхаристији, Епископ је рукоположио дипломираног теолога Јована Кушића из Ивањице у чин ђакона. Описујући тај догађај, Владика је започео своју архипастирску беседу: -Велика је част учествовати у чину рукоположења и велика је радост што је Црква добила још једног служитеља престола Божјег. Владика је у својој беседи посебно нагласио важност поста за хришћане и констатовао тужну чињеницу да многи млади на погрешан начин доживљавају и користе дигиталну технологију живећи у једном виртуелном свету у коме очекују врхунска уживања овог материјалног света, а без великог труда и подвига. -За нас православне, рекао је Владика, пост и молитва су од изузетне важности јер нас усмеравају на суштинске вредности нашег живота - на задобијање благодати Духа Светога и на узрастање у меру раста Христовог; пост и молитва су два крила која нас узводе у Царство небеско. -Треба да следујемо Светим оцима и да их подражавамо у њиховом животу, да бисмо били усиновљена деца Божја, богови по благодати и мали Христоси. Тада бисмо могли са апостолом рећи: Не живим више ја него Христос живи у мени. Богови по благодати можемо бити ако задобијемо ту љубав Божју коју је имао и Свети првомученик и архиђакон Стефан који се молио за своје мучитеље и убице, следујући Распетога и Васкрслога Христа, закључио је Владика. Игуманија мати Јелена, са својим сестрама, по ко зна који пут је посведочила велико гостољубље, спремивши празничну трпезу за све госте. Извор: Епархија жичка View full Странице
  4. Саслуживали су архимандрит Варнава из манастира Трескавице, Епархија бихаћко-петровачка; протојереји-ставрофори Милован Блажић и Милан Лукић из Рипња; протојереј Симо Кличковић (у мировини); протонамесник Марко Стевановић из Поповића, Епархија шумадијска; презвитери Стојан Ђурђевић из Гламочана, Епархија бањалучка, Александар Вујиновић из Нешвила, Тенеси, Епархија новограчаничко-средњозападноамеричка; јереј Игор Карановић из Епархија банатска; ђакони Рајко Раич из Заклопаче, Бранислав Јоцић из београдске црква Свете Тројице и Дејан Петровић из храма Свете Тројице у Ротердаму. Ипођакон Мирослав Ракоњац, службеник Архиепископије београдско-карловачке, прислуживао је у олтару. Богољубиви народ се причестио светим тајнама. Славски колач после литургијског сабрања испред цркве је преломио Свјатјејши Патријарх, а мешовити хор манастира под управом мати Злате са верним народом појао је небоземни славски тропар. Кумови овогодишње славе су Танкосава Дамјановић, Јован Франк, Урош Остојић и Ковиљка Пантелић. Благословеног дана, када славимо Пречисту и Преблагословену Богородицу и увек Дјеву Марију, пред неколико стотина христољубивог војинства из Србије и расејања проповедао је, после славског обреда, Патријарх српски г. Иринеј. -Данас прослављамо лик и моћ Богомајке коју јој је Господ подарио да је пројављује према Цркви Христовој и свима онима који су њени чланови, рекао је предстојатељ Српске Цркве и посебно честитао празник свим мајкама: - Да нам Пресвета сачува веру и слогу међу нама, и да благослови све мајке наше! Радост је настављена за трпезом љубави коју су с великом љубављу припремили уз мати Злату, настојатељицу манастира посвећеног Пресветој Богородици Тројеручици, кумови славе и благоверни народ. Певало о завичају, Мајци, а громогласно су се чуле песме са Косова и Метохије. Све беше веома дирљиво и величанствено. Настојатељица манастира Пресвете Богородице Тројеручице мати Злата у манастиру је окупила младе у изузетан хор који неизмеривом радошћу и љубављу учествују у богослужењима, а посебно на дан манастирске славе. Празничном слављу су присуствовали: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ; г. Драган Тадић, заменик главног уредника Радија Слово љубве; др Весна Димитријевић; др Милијана Савић, композитор и певач Љуба Манасијевић; књижевница Љиљана Дугалић; бројни приложници и ктитори, пријатељи манастира Пресвете Богородице Тројеручице. Извор: Српска Православна Црква
  5. Празновање Иконе Богородице Тројеручице у истоименом манастиру у Рипњу под Авалом почело је празничним бденијем, 24. јула 2018. године, а настављено на дан празника светом Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Прилог радија Слово љубве Саслуживали су архимандрит Варнава из манастира Трескавице, Епархија бихаћко-петровачка; протојереји-ставрофори Милован Блажић и Милан Лукић из Рипња; протојереј Симо Кличковић (у мировини); протонамесник Марко Стевановић из Поповића, Епархија шумадијска; презвитери Стојан Ђурђевић из Гламочана, Епархија бањалучка, Александар Вујиновић из Нешвила, Тенеси, Епархија новограчаничко-средњозападноамеричка; јереј Игор Карановић из Епархија банатска; ђакони Рајко Раич из Заклопаче, Бранислав Јоцић из београдске црква Свете Тројице и Дејан Петровић из храма Свете Тројице у Ротердаму. Ипођакон Мирослав Ракоњац, службеник Архиепископије београдско-карловачке, прислуживао је у олтару. Богољубиви народ се причестио светим тајнама. Славски колач после литургијског сабрања испред цркве је преломио Свјатјејши Патријарх, а мешовити хор манастира под управом мати Злате са верним народом појао је небоземни славски тропар. Кумови овогодишње славе су Танкосава Дамјановић, Јован Франк, Урош Остојић и Ковиљка Пантелић. Благословеног дана, када славимо Пречисту и Преблагословену Богородицу и увек Дјеву Марију, пред неколико стотина христољубивог војинства из Србије и расејања проповедао је, после славског обреда, Патријарх српски г. Иринеј. -Данас прослављамо лик и моћ Богомајке коју јој је Господ подарио да је пројављује према Цркви Христовој и свима онима који су њени чланови, рекао је предстојатељ Српске Цркве и посебно честитао празник свим мајкама: - Да нам Пресвета сачува веру и слогу међу нама, и да благослови све мајке наше! Радост је настављена за трпезом љубави коју су с великом љубављу припремили уз мати Злату, настојатељицу манастира посвећеног Пресветој Богородици Тројеручици, кумови славе и благоверни народ. Певало о завичају, Мајци, а громогласно су се чуле песме са Косова и Метохије. Све беше веома дирљиво и величанствено. Настојатељица манастира Пресвете Богородице Тројеручице мати Злата у манастиру је окупила младе у изузетан хор који неизмеривом радошћу и љубављу учествују у богослужењима, а посебно на дан манастирске славе. Празничном слављу су присуствовали: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ; г. Драган Тадић, заменик главног уредника Радија Слово љубве; др Весна Димитријевић; др Милијана Савић, композитор и певач Љуба Манасијевић; књижевница Љиљана Дугалић; бројни приложници и ктитори, пријатељи манастира Пресвете Богородице Тројеручице. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. Патријарх Српске Православне Цркве г. Иринеј оцијенио је у ексклузивном разговору за „Дан“ да је положај Цркве у Црној Гори данас гори него у вријеме окупације Османлија, док је положај Срба као у вријеме озлоглашене фашистичке Независне државе Хрватске (НДХ). Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“. Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј. Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски. На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх. Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј. Милан Секуловић, Дан Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“.   Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј.   Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски.   На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх.   Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј.   Милан Секуловић, Дан   Извор: Српска Православна Црква
  8. Poshto se ovaj period ili precutkuje ili sakriva u srpskoj istoriji, dobro je, bar za dobronamerne i istinoljubive, pokazati stradanje makedonca od strane srpske vlasti u periodu 1913- 1941g. Srpski narod uvek se prestavlja kao blagorodni i pravedni narod koji je posradao od ustasa i albanaca. Al malo ko zna kako taj narod se ponasao u Makedoniji izmegu dva svetska rata. I pre nego shto neko pocne da me kritikuje za bugarski shovinizam, bugarske lazi i klevete, nek procita prvo na danom linku istinu i desavanja koja se zbila. Za vase zlocine u Makedoniji niti je bilo neko pokajanje niti neko priznanje. I mozda to je isprovocilaro stradanje srba, odma posle tog perioda 41-45', a i ovo sada....
  9. Данас више нема музичких хероја. Постоје само музичке звезде, створене с унапред предвиђеним роком трајања, које потом смењују нове, налик на телефоне који треба да се покваре након одређеног времена да бисмо набавили нове, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ професор Зоран Пауновић. „Доба хероја“ наслов је нове књиге есеја Зорана Пауновића (у издању „Геопоетике“), посвећене последњем добу невиности, у којем су песници и пророци попут Боба Дилана, Леонарда Коена, „Битлса“, „Ролингстонса“, Луа Рида, Џимија Хендрикса и многих других славили живот и слободу, пре свега — слободу духа. Данас у првим деценијама 20. и 21. века, када се осврнемо на златно време рокенрола, на трагање за новим уметничким формама и изразима, увиђамо колико нам је мало од те слободе остало. „Хероји о којима пишем били су плод друштва и времена у којем су стасали, али су, истовремено, стварали неко време које ће доћи после њих. Један од њих, Вилијем Блејк, био је по много чему родоначелник многих супкултурних идеја друге половине 20. века. То је песник који у своје време не да није био схваћен него није био ни читан, сматрали су га занимљивом, али поремећеном особом. Тек у другој половини 20. века постало је јасно колико је његова поетска мисао далекосежна и колико су његове идеје плодне, нарочито у Америци, пре свега међу песницима бит културе, а потом и у популарној музици преко Џима Морисона и других његових следбеника“, прича наш саговорник. Већ у првом есеју, под називом „Вилијам Блејк — дух који хода“, говорите о његовим „вратима перцепције“, која се, потом, попут лајтмотива провлаче кроз готово све есеје. Сви рок ствараоци су на неки начин били заинтригирани тим „вратима перцепције“. Због чега? — „Врата перцепције“ су, заправо, врата субјективне спознаје, оно место на којем човек почиње да упознаје самог себе и да проналази разлоге за побуну и путеве успешног остваривања те побуне. Блејкова идеја о „вратима перцепције“ значи пре свега то да су велике истине за којима трагамо скривене у нама самима, а не у свету око нас. Ствараоци о којима пишем овде, музичари и многи други, управо су се бавили откључавањем, а нажалост, и проваљивањем тих врата перцепције, понекад крајње буквално, средствима која су њима самима највише шкодила. Једна од кључних тема у овој књизи јесте слобода. Када се есеји читају као збирка, долазимо до тога да је идеја свих ових песника, рок стваралаца, све време била достизање слободе. — Да, поред синтагме „врата перцепције“, ту је и синтагма „фантом слободе“. То је идеја о томе да слобода може постојати само као стање свести, да слобода није никакво питање окружења, услова у којима живимо, ограничења која нам намеће средина, већ да је слобода нешто што носимо у себи. О слободи говорите и пишући о легендарном фестивалу Вудсток, односно о томе како су „деца цвећа“ добила толико прижељкивану слободу, али под условом да је „конзумирају“ тамо и тада, а да се онда смире. — То је тренутак у којем је култура, као нешто што је по својој природи субверзивно, нешто што угрожава систем, постала део система, постала мејнстрим. Оног тренутка када сте комерцијализовали културу ви сте јој уништили душу. Тог тренутка појављује се мноштво барјактара супкултуре који су спремни да за одређену цену продају све своје идеале. Тако од нечег што је револуционарно супкултура постаје, ако не контрареволуционарно, онда макар пацификовано. Деловало је у том тренутку да је више него икада раније могуће остварити један велики сан. Ипак, управо начин на који се све на Вудстоку одиграло, начин на који су људи прво приграбили своју слободу и потом је тако брзо потрошили, заситили се њоме и ускочили у одела с краватама, означио је потпуно несвесно одрицање те генерације од сопствених идеала. Како је, заправо, дошло до тога, до тог великог покрета који се тако брзо угасио и изродио све ово што имамо данас? — Шездесете године биле су можда и најбоље године у историји цивилизације. Након Другог светског рата једно време су владали песимизам и страх. Педесетих година то је било веома изражено, а онда је одједном, шездесетих, постало очигледно да је могуће приграбити много више слободе, да је свет отворен и да нуди обиље могућности, да нови уметнички израз представљен у рокенролу отвара неслућено стваралачко поље. Све је то допринело стварању идеје коју Морисон изражава у свом чувеном стиху „Ми желимо свет и желимо га сада“. Свест о могућности да је све доступно била је покретачка снага те генерације и огромне креативности унутар рокенрола, у то време још младе уметности чије изражајне могућности нису биле ни изблиза потрошене. Најкреативнија епоха рокенрола била је између 1965. и 1975. године. Тада су се појавиле неке од кључних плоча, не само у историји рокенрола него и у историји музике. Након тога наступило је време исцрпљености, музика више није могла да буде креативна и нова, почела је постепено да се претвара у нешто што је тек декор. Једна од кључних фигура о којима пишете је Боб Дилан, музичар који је од фолк певача из Минесоте прешао пут до једног од највећих и најутицајнијих рокенрол стваралаца. У два од три есеја о њему говорите као о потенцијалном добитнику Нобелове награде за књижевност. Ти есеји писани су годинама пре него што му је додељено ово признање, а Ви напомињете да га оно неће учинити ни мањим ни већим човеком него што јесте. Дакле, нобеловац Дилан Вас није изненадио? — Нисам имао дојаву из Нобеловог комитета да ће Дилан добити награду, али некако ми се чинило да је он уметник, који не само својом музиком него и ставом, начином мишљења, јесте дух једног времена. Чинило ми се да има и логике и правде у томе да неко такав добије Нобелову награду. Дилан, међутим, није неко коме можете једном наградом уништити индивидуалност и натерати га да пристане на конвенције. Његова реакција на Нобелову награду и све оно што је пратило њену доделу сведоче о томе да су му многе друге ствари биле важније. Имао је, забога, заказан концерт у Паризу, па није могао да дође на доделу. Сместио је, заправо, Нобелову награду тамо где јој је место и није дозволио да она обележи читав његов живот. Један од есеја посвећен је „Битлсима“ и њиховом чувеном албуму „Наредник Пепер“, који је прошле године обележио 50 година од објављивања. Ви га оцењујете као истински сублимат духа и енергије читаве супкултуре шездесетих, и то с обе стране Атлантика. У ком смислу? — То није био први арт-албум „Битлса“, али је он више него било које дело те врсте показао креативне могућности рокенрола, показао да поље тог стварања није сведено на три акорда или на тематику љубавне природе, већ да рокенрол може да говори о свему ономе о чему говори и свака друга уметност. Ту престаје, када је реч о рокенролу, подела на високу и популарну уметност. „Наредник Пепер“, као један велики концепт, почев од омота, преко промене идентитета четворице чланова „Битлса“, до обиља литерарних и других алузија, представља богатство рок културе сублимирано у једном једином албуму. Књига се завршава кратким есејом „The Name is Broz. Josip Broz“. На први поглед прича о „див-јунаку из народне бајке“ и „парадигми стрип јунака“ нема много везе с рокенролом, али она се, заправо, није случајно нашла у овој збирци? — Када сам склапао књигу, учинило ми се да би као нека врста постскриптума овај есеј могао да је затвори. Главни јунак мог кратког, завршног есеја јесте, поред осталог, херој популарне културе. Ја пишем о једном херојском времену које више не постоји, о једном добу у којем смо измишљали своје хероје, придавали им значај који можда нису имали, а притом се нисмо осећали као да смо жртве заблуда, већ смо осећали да нам је свет због тога богатији. Нико од њих, од Џимија Хендрикса, до Јосипа Броза, није био натчовек, али смо волели да на такав начин размишљамо о њима, јер је свет лепши када имате идеале у које верујете. И иронија и носталгија чине мој став о том времену и о човеку који је био његово најзначајније отеловљење. Свестан сам колико је тада било свесно негованих заблуда. Ако се осврнемо на оцену Небојше Грујичића из поговора ове књиге, да је рокенрол настао у хладноратовско време и да је нестао заједно с Берлинским зидом, и ако направимо паралелу са данашњим временом неког новог Хладног рата, питам Вас, имамо ли ми данас рокенрол и неке нове хероје, а ако их има, умемо ли уопште да их препознамо? — Немамо. Имамо звезде музичке културе које су створене са тачно унапред предвиђеним роком трајања, да би их потом смениле нове, као што имамо телефоне који треба да се покваре након одређеног времена, да бисмо набавили нове. Музика је сведена на пратећи садржај нашег живота. Савремени човек нема времена које би посветио музици, не више од она три-четири минута колико траје клип. Раније добијете нови албум некога од ових уметника о којима смо говорили, и то је празник! Ритуално га преслушавате неколико пута и ништа не може да вас поремети. Сада, док слушате само једну песму, стићи ће вам неколико порука, одговараћете, комуницираћете и песма ће, истовремено, и бити ту и неће бити. Музика више не може да говори на онај начин на који је говорила. Мене то забрињава. Питање је како ће се ово време сликати кроз музику и шта ће бити музика овог времена. Не знам да ли би уопште било могуће направити такву једну музичку слику времена. Валентина БУЛАТОВИЋ
  10. Драгана Милошевић

    Под знаком питања - Тамара Грујић

    Врлине увек побеђују - порука је Тамаре Грујић, ауторке емисије ''С Тамаром у акцији'', која је годинама најгледанији телевизијски садржај у Србији. Стотине сиромашних породица добило је у овом серијалу не само хумане услове живота, већ и лично достојанство и наду у будућност. У искреном и емотивном разговору, Тамара открива колико је важно веровати, бити добар, скроман, пожртвован и колико је несебично давање и помоћ другима променило и њен живот. фото: http://stamaromuakciji.rs 13.03.18 - Pod znakom pitanja - Tamara Grujic - 1.00.10.mp3 радио слово љубве
  11. Врлине увек побеђују - порука је Тамаре Грујић, ауторке емисије ''С Тамаром у акцији'', која је годинама најгледанији телевизијски садржај у Србији. Стотине сиромашних породица добило је у овом серијалу не само хумане услове живота, већ и лично достојанство и наду у будућност. У искреном и емотивном разговору, Тамара открива колико је важно веровати, бити добар, скроман, пожртвован и колико је несебично давање и помоћ другима променило и њен живот. фото: http://stamaromuakciji.rs 13.03.18 - Pod znakom pitanja - Tamara Grujic - 1.00.10.mp3 радио слово љубве View full Странице
  12. О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве.   Алексис Пења Алфаро  је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце.   Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе.   Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче.   Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике.   Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин?   Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године  срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви.   О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу?   Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана.   О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке?   Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир.   Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и  јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру.   Отац Алексис: Рад  и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем  у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет.   О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати.   Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас.     Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић   Превод: Љиљана Поповић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске преносимо један веома занимљив и поучан интервју са протопрезвитером Алексисом Пењом Алфаро, из Епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Прилог Радија Светигора О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Алексис Пења Алфаро је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце. Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе. Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче. Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике. Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин? Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви. О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу? Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана. О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке? Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир. Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру. Отац Алексис: Рад и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет. О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати. Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас. Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић Превод: Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  14. После повлачења немачких окупатора из Албаније у новембру 1944, комунистички режим Енвера Хоџе почео је насилно да прогони сваку врсту религије. Током 23 године ови прогони су имали онај класични облик какав се могао опазити у Русији и југоисточној Европи. Тако је канонски архиепископ албански Христофор стављен у кућни притвор, а 19. јуна 1958. нађен је мртав; наводно умро је да од срчаног удара.   Пајсије Вондикас, удовац и до тада епископ Корче, постављен је за новог архиепископа. Такође у Тирани, фебруара 1950. сазвана је Црквено-народна скупштина Православне Цркве да изгласа нову Уредбу којом је Црква стављена под пуну државну контролу. Сходно овој Уредби, свако постављење у црквену службу, чак и ђаконско рукоположење, морала је одобрити државна власт. Марта 1966. Пајсије се упокојио и на архиепископски престо је дошао Дамјан, стари партизан, који јр, према мишљењу многих угледних богослова и свештеника, лично допринео растурању Цркве личним наредбама и радњама. Године 1967. повукао се у пензију у Подградец, где је умро 18. октобра 1973. У међувремену, настојања на исмевању Цркве и њених делатеља интензивирано је преко многих публикација, филмова и клевета.   Током следеће 23 године, 1967-1990, прогон сваке религије био је немилосрдан. Уредбом од 22. новембра 1967. Устав Албаније је званично укинуо свако верско изражавање. Стотине храмова је руинирано, неки су претворени у радионице, робне куће, биоскопе, клубове, штале и др. Скоро сви манастири су били разорени или коришћени за војне потребе.   У то време Албанска Црква је имала, поред Архиепископије, још три епархије, 19 архијерејских намесништва, 330 парохја и двадесет пет манастира, не рачунајући манастирске заједнице. Свештенство је било десетковано, а црквена имовина (земљишта, богослужбене утвари и црквене матрице) конфискована. Строго је било кажњавано и најблаже изражавање верског осећања – чување икона, верских књига и других симбола. Током 25 година нико није рукоположен за свештеника, и оно што је најстрашније, изгубио се траг о сваком епископу.   Међутим, у та најтмурнија времена немилосрдног безбожничког прогона чули су се неки шапати да неки православни на своју руку исповедају веру. Сећам се једног типичног случаја: „Отац Георгије је био свештеник у месту Вуљаратис, селу на југу близу Ђирокастра. Раније је студирао за учитења и агронома, а кад је настао безбожнички прогон, био је присиљен да напусти своју свештеничку службу и да ради на изградњи путева. Једнога дана, док се одмарао од тешког рада и сунчанице, његов познаник, одани православни верник из суседног села, пришао му је и прошапутао сажаљиво: „У свету ћете имати невоље“. Отац Георгије је нежно подигао очи и довршио тај библијски стих: „Али не бојте се, ја навладах свет“(Јован 16,33).  Други пут фанатични следбеници атеистичке партије укопали су велики крст усред пута и терали оца Георгија да се пење на врх крста. Он се побожно сагео пред њим, загрлио га рукама и целивао.   Други свештеник, отац Козма Кирио, који је такође био присиљен да ради као радник и путује уз многе опасности, богослужио је и тајно је крштавао свакога ко би пожелео. У месту Корђе, једна група жена се окупљала у својим домовима, затварале су прозоре и веома предострожно  организовале молитвене групе.   Исмевање и увреде били су део свакодневне драме. Атеисти су прогонили верне, стављали их на тешке послове, осуђивали на дуге затворске казне и убијали их. Нису само свештена лица били мученици вере, него и световњаци, мирјани, читаве породице.   Када је албански комунистички режим престао да постоји 1991, Православна аутокефална Албанска Црква нашла се потпуно уништеном и личила је на неку напуштгену пустару.   Извор: Српска Православна Црква
  15. Његово Блаженство архиепископ Анастасије одржао је у Румунији излагање о страдању православних хришћана у Албанији. Он истиче да је хришћанство доживљавало кроз историју многе прогоне, али је у 20. веку прогон хришћана био немилосрдан у оним земљама где је превладао комунистички и атеистички режим, а тај прогон је зависио од земље до земље. После повлачења немачких окупатора из Албаније у новембру 1944, комунистички режим Енвера Хоџе почео је насилно да прогони сваку врсту религије. Током 23 године ови прогони су имали онај класични облик какав се могао опазити у Русији и југоисточној Европи. Тако је канонски архиепископ албански Христофор стављен у кућни притвор, а 19. јуна 1958. нађен је мртав; наводно умро је да од срчаног удара. Пајсије Вондикас, удовац и до тада епископ Корче, постављен је за новог архиепископа. Такође у Тирани, фебруара 1950. сазвана је Црквено-народна скупштина Православне Цркве да изгласа нову Уредбу којом је Црква стављена под пуну државну контролу. Сходно овој Уредби, свако постављење у црквену службу, чак и ђаконско рукоположење, морала је одобрити државна власт. Марта 1966. Пајсије се упокојио и на архиепископски престо је дошао Дамјан, стари партизан, који јр, према мишљењу многих угледних богослова и свештеника, лично допринео растурању Цркве личним наредбама и радњама. Године 1967. повукао се у пензију у Подградец, где је умро 18. октобра 1973. У међувремену, настојања на исмевању Цркве и њених делатеља интензивирано је преко многих публикација, филмова и клевета. Током следеће 23 године, 1967-1990, прогон сваке религије био је немилосрдан. Уредбом од 22. новембра 1967. Устав Албаније је званично укинуо свако верско изражавање. Стотине храмова је руинирано, неки су претворени у радионице, робне куће, биоскопе, клубове, штале и др. Скоро сви манастири су били разорени или коришћени за војне потребе. У то време Албанска Црква је имала, поред Архиепископије, још три епархије, 19 архијерејских намесништва, 330 парохја и двадесет пет манастира, не рачунајући манастирске заједнице. Свештенство је било десетковано, а црквена имовина (земљишта, богослужбене утвари и црквене матрице) конфискована. Строго је било кажњавано и најблаже изражавање верског осећања – чување икона, верских књига и других симбола. Током 25 година нико није рукоположен за свештеника, и оно што је најстрашније, изгубио се траг о сваком епископу. Међутим, у та најтмурнија времена немилосрдног безбожничког прогона чули су се неки шапати да неки православни на своју руку исповедају веру. Сећам се једног типичног случаја: „Отац Георгије је био свештеник у месту Вуљаратис, селу на југу близу Ђирокастра. Раније је студирао за учитења и агронома, а кад је настао безбожнички прогон, био је присиљен да напусти своју свештеничку службу и да ради на изградњи путева. Једнога дана, док се одмарао од тешког рада и сунчанице, његов познаник, одани православни верник из суседног села, пришао му је и прошапутао сажаљиво: „У свету ћете имати невоље“. Отац Георгије је нежно подигао очи и довршио тај библијски стих: „Али не бојте се, ја навладах свет“(Јован 16,33). Други пут фанатични следбеници атеистичке партије укопали су велики крст усред пута и терали оца Георгија да се пење на врх крста. Он се побожно сагео пред њим, загрлио га рукама и целивао. Други свештеник, отац Козма Кирио, који је такође био присиљен да ради као радник и путује уз многе опасности, богослужио је и тајно је крштавао свакога ко би пожелео. У месту Корђе, једна група жена се окупљала у својим домовима, затварале су прозоре и веома предострожно организовале молитвене групе. Исмевање и увреде били су део свакодневне драме. Атеисти су прогонили верне, стављали их на тешке послове, осуђивали на дуге затворске казне и убијали их. Нису само свештена лица били мученици вере, него и световњаци, мирјани, читаве породице. Када је албански комунистички режим престао да постоји 1991, Православна аутокефална Албанска Црква нашла се потпуно уништеном и личила је на неку напуштгену пустару. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Беседа Патријарха српског Г.Г. Иринеја након Свете архијерејске Литургије на празник Преподобне мајке Параскеве у Храму посвећеном овој Светитељки у Рушњу. View full Странице
  17. Раде ови наши момци у НБА, ал ради се богами и у образовању! Таман ја да прочитам у новинама о српској петорци за плеј оф, кад налетим на оглас: Вести са Мегатренд универзитета СА СТАРИМ ИМЕНОМ У НОВЕ ПОБЕДЕ МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТ УЛАЗИ У НОВУ АКАДЕМСКУ ГОДИНУ СА СТАРИМ ИМЕНОМ И ИЗМЕЊЕНОМ КАДРОВСКОМ СТРУКТУРОМ. Одлуком Савета Универзитета, којим председава академик Љубиша Ракић, наша највећа и најстарија приватна високошколска установа деловаће под старим именом. Једногласном одлуком за ректора је изабран проф. др Мића Јовановић. Даље се набрајају сва признања Професора Миће, међу којима је најновије "Ambassador of Education" и структура универзитета. На слици академик Ракић и нови-стари ректор. Види се јасна хијерахија, академик носи кравату! Шта би са оним докторатом професора Миће племенитог (видети код покојног Миливоја Глишића) Јовановића у Лондону загубљеним, то мислим може у Србаља да реконструише само @Милан Ракић. Овај оглас, признајем, више ме је обрадовао од онога када је др Мића Јовановић у својству председника Атлантског савета у Србији у "Печату" рекламирао НАТО.
  18. Version 1.0.0

    18 downloads

    Докторска дисертација Ива Андрића одбрањена на Универзитету у Грацу 1924. године. Андрић је за живота није преводио. Превод: Зоран Константиновић стр: 84
  19. Са благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи празника Светог Василија Острошког, кренуло је традиционално ходочашће вјерника, који пјешаче око 40 километара од Подгорице до манастира Острог. Организатор – протојереј Предраг Шћепановић, парох толошки, казао је да у литији учествује преко 2.000 људи, већином младих. „Ово је величанствена литија, са молитвом Светом Василију Острошком за здравље, радост и мир“, рекао је он. Сваке године се 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког, испод Острога слију ријеке вјерника из свих крајева планете, али и свих вјероисповијести. Хиљаде вјерника долазе да измоле помоћ и благослов Светог Василија.
  20. Међу бројним завјетним пјешачењима са благословом под Острог да би се стигло на на Дан Светог Василија, Слава му и Милост, (из Сокоца, Требиња, Бијелог Поља...), највећа је подгоричка литија (пут дуг 40 км) у којој је синоћ пошло 2000 младих становника главног града Црне Горе. Са благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи празника Светог Василија Острошког, кренуло је традиционално ходочашће вјерника, који пјешаче око 40 километара од Подгорице до манастира Острог. Организатор – протојереј Предраг Шћепановић, парох толошки, казао је да у литији учествује преко 2.000 људи, већином младих. „Ово је величанствена литија, са молитвом Светом Василију Острошком за здравље, радост и мир“, рекао је он. Сваке године се 12. маја, на Дан Светог Василија Острошког, испод Острога слију ријеке вјерника из свих крајева планете, али и свих вјероисповијести. Хиљаде вјерника долазе да измоле помоћ и благослов Светог Василија. View full Странице
  21. Осим што је историчар са докторском титулом стеченом на престижном Универзитету Калифорније у Санта Барбари (САД), Милан Ст. Протић је и праунук првог председника Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Можда по оном Јунговом синхроницитету или, пак, по непредвидивој логици ствари, запало га је да земљи којој је темеље постављао његов славни предак баш он испише историјски епитаф на њеном надгробном споменику. Урадио је то књигом „Велика илузија: Живот и смрт Југославије“ у којој је, са оним пожељним вишком страсти која ничим не ремети свет чињеница, извео генезу једне државе лепог имена, још лепше територије, племените идеје у свом темељу којој, по ономе како то види Протић, није било спаса. Могло би се рећи да је рођена са системском грешком у себи или, можда, тачније са кодом за самоуништење који се активирао неколико пута све док на крају није потпуно растурио њен крхки оклоп који су подривали и они изнутра и они споља. И зато одговор на питање о трагици Југославије и узроцима њеног неславног краја преузимамо са почетних страница књиге „Велика илузија: Живот и смрт Југославије“: „Била је одвећ лепа да би била и срећна. Више привид и идеал него држава и друштво; недосањани сан више него трезвена истина… У тој земљи је било свега сем узајамне искрености и разумевања за другог. Свако је из ње хтео да уграби највећу корист, потчини себи или напусти заувек. У Југославију су веровали малобројни, углавном занесењаци и песници. Осталима је служила за личну употребу. Тек се двадесети део њеног становништва осећао и изјашњавао Југословенима. Већина је припадала својим матичним народима у чежњи за сопственом државом. Интелектуална конструкција интегралног југословенства наметана одозго између два рата срушила се пред налетима националног сепаратизма и братоубилачког рата. Потом је наишла комунистичка револуција, а с њом и етнички федерализам. На крају, опет грађански рат и на његовим згариштима мале националне државе. Последњи чин је завршен и завеса је најзад могла да се спусти… …Служила нам је као згодан изговор за све националне поразе. За једне је представљала окове, другима је била митоманско оруђе. Једни су желели што пре из ње, други су је присвајали само себи. Народи који су је чинили, Срби и Хрвати на првом месту, никад се нису волели. У оквиру заједничког словенског бића, запатиле су се три ривалске религије, два опречна идентитета и интереси светских сила. Сасвим довољно за сигуран пут у пакао. У таквим околностима боље није могло да се догоди“. Како је успео мелтинг пот у Америци међу онолико нација, а није у Југославији међу готово истим народима? Да ли се то може оправдати оним нарцизмом малих разлика? – Америку су стварали људи који су се свог европејства одрицали. То су европски очајници, и не само европски, који су тамо тражили нову срећу и нову судбину и зато ништа од европског са собом нису понели. Отуда је национална идеја у Америци непостојећа. Постоје само државна и грађанска идеја, али не и идеја етничке припадности. Постоји и расна идеја и то је америчка рак-рана јер је расни идентитет још нетрпељивији од етничког. У Европи је и дан-данас доминантан национални идентитет. Где је кључ неспоразума између Србије и Америке? Срби су волели Америку и одрастали на њеним митовима… – САД су после Другог светског рата преузеле улогу водеће светске силе коју до тада нису имале, а ми смо имали проблем као и сваки други мали народ са сваком великом силом. Имали смо га са Османским царством, Аустроугарском, Великом Британијом, Немачком, Русијом, чак и са Француском, па на крају и са САД. Зато што је наша амбиција била да се ослободимо и ујединимо у једну државу и да доминирамо Балканом. То је супротно интересима сваке велике силе и на том питању смо са сваком од њих долазили у сукоб и у раскорак. Свака сила је била супротстављена тој идеји код нас као што је била супротстављена тој идеји код Грка, Мађара или било кога другог народа који је тежио да изврши једно такво национално уједињење које би пореметило равнотежу снага. Стара латинска изрека „Дивиде ет импера“. Дакле, на Балкану треба да буде неколико релативно једнаких нација и држава које су у међусобном ривалству. Како видите савремени тренутак Америке, чини се да је у ретерирању и да се не сналази добро у међународним односима? – Никада се Америка није добро сналазила у међународним околностима зато што њој улога велике силе и међународног фактора није ни својствена ни природна. То је бивша колонија која се у рату за независност ослободила своје метрополе и она нема тај менталитет велике силе, а хоће то да буде и зато је њена спољна политика таква. Слон у стакларској радњи? – Тако је. Америка је након Другог светског рата изашла као најпопуларнија држава на свету и као спасилац света у сваком погледу – у војном, касније и у економском. А за педесет година је доживела да је цео свет мрзи и да више нема никога ко је воли и да, апсурдно, најбоље стоји у Јапану, на који је бацила две атомске бомбе. Русија је тренутно не трн него, чини се, колац у оку Америци? – Мислим да је Америку из угла једног Руса најбоље оценио Солжењицин давне 1978. године, када је одржао онај чувени говор на Харварду. Из тог говора и онога што је уследило – љутња и разочарање америчког естаблишмента у односу на Солжењицина, након чега се вратио назад у Европу – види се колико Американци, у просеку, не разумеју Русе. Чак ни онда када су у питању људи попут Солжењицина. Да парафразирам, он им је тада поменуо америчко лицемерје према Совјетском Савезу које показују тако што им је он, с једне стране, наводно ривал, док на другој страни све чине да га подрже заједно са режимом. Логично, био им је „раисон д’êтре“ њиховог опстанка и Запада као парадигме успешног и јединог могућег бољег света? – Осим тога, у таквом односу снага имали су директне економске користи. У томе и јесте одговорност Америке: она није симбол, није светионик слободе и демократије, како се представља, него је, у ствари, лицемер. Јер, то како су грађани Совјетског Савеза живели њих није занимало. Југославија је још бољи пример тог лицемерја. Они су толике деценије подржавали Тита врло добро знајући шта се у земљи догађа, подржавали су и Садама Хусеина у рату против Ирана, муџахедине у Авганистану, да не набрајам даље… Наравно, иза тога увек стоји сила и тај џонвејновски наступ у дипломатији где се све решава револверашки. Ричард Холбрук је, можда, био најбољи пример те врсте политике. Да се вратимо на терен Балкана. Црна Гора је пред уласком у НАТО, како је то Русија себи допустила? – Никада Балкан није био примарни спољнополитички интерес Русије. Ни онда када је била најјача. Као што знамо, она се и 1948. године веома лако одрекла Југославије, тако је и данас и не мислим да се ту нешто променило. Након што се повукла из југоисточне Европе, Русија се вратила својим примарним интересима. И зато се концентрише на оно што су њени првенствени спољнополитички интереси, а они су увек на границама Русије. Отуда Украјина, Крим, средња Азија. Ми смо увек били монета за поткусуривање. Један једини пут кад је Русија своје решење наметнула Балкану, 1878, она је направила велику Бугарску, није направила велику Србију… Руси су 1812. године продали Карађорђа… Како су га продали? – Лепо. Прво су га 1806. наговорили да не прихвати Ичков мир и онда га 1812. пустили низ воду. Тако је пропао Први српски устанак. Русија нам је врло често помагала, и то свесрдно, али је било тренутака када су процењивали друкчије. Погрешно је процењивати да ће Москва водити политику у складу са нашом, већ ће увек водити политику у складу са својим интересима. Свет из Москве изгледа потпуно другачије него што изгледа из Београда. Руске интересе и позицију не разумеју често ни сами Руси, а ми поготово. Исто тако како поједностављено тумачимо америчку политику, тако разумемо или не разумемо руску. Како видите политичку сцену унутар Србије, како су нам се догодили сви ови од распада СФРЈ наовамо? – Сви воле марионетске власти! Шта је био Тито? – Ситна марионета у рукама великих сила и баш зато што је био такав, ситан, каћиперан и склон корупцији, одговарао је да за њих ради посао. Баш ситна марионета? – Они су, прво Руси а потом и Запад, креирали његов имиџ, али он никада није учествовао у неком озбиљном међународном догађају. Нити је смислио несврстане, о чему се овде причало. И шта значи цела та прича да један шлосер може да буде геније светске политике? Значи ли то да деца не треба да уче школу него да буду шлосери, па ће бити као Тито? Зашто сте смењени са амбасадорског места у Вашингтону? – Смењен сам јер сам правио аранжман о изручењу Милошевића и то на своју руку. Кад је дошла нова Бушова администрација и Колин Пауел за државног секретара, имао сам добре везе и сматрао сам да вреди покушати с тим аранжманом који би подразумевао да се са дневног реда скину сва отворена питања: сарадња са Хашким трибуналом, питање Косова и финансијска инјекција за СР Југославију. Американци су тада тражили само дванаест имена за Хаг! Међу њима је било само једно униформисано лице и то генерал Ратко Младић, остало све политичари. Аранжман за Косово је направљен тако где би будућност Косова зависила од Срба који су живели на Косову и који су тамо рођени и подразумевало ја да свако од њих има право гласа на Косову. Таквих је било преко 600.000 и из тога је произилазило да без њих није било могуће донети ни Устав Косова или уставни оквир и то су Американци прихватили. На првом попису у јуну 2001. који је организовао ОЕБС могао је да се региструје свако ко је рођен на Косову, али је Коштуница то торпедовао и одлучио да се бојкотује и крене другим путем. Ја сам смењен и ствар је отишла другим путем. И тад и сад, мислио сам и говорио да је први и најважнији интерес Србије да пронађе решење за то питање. Сматрам да је то питање, као и Хаг, с дневног реда требало скинути 2001. и сва остала питања и да ова земља крене напред. А не да се враћа назад и заварава илузијама. Албанци већ дошли до Врањске Бање, а ми говоримо о Косову! Дванаест нових минарета је никло уз аутопут од Прешева до Врања, две бензинске пумпе, обе су албанске. И ко ту кога лаже и прави лудим? Забрану повратка Србима на Косово после Другог светског рата није потписао Албанац него Србин – поп Владо Зечевић. Добар живот под Титом о којем се данас говори је плаћен Косовом, да се не лажемо. Ми смо пристали на ту врсту продаје и корупције. Шта ће, на крају, бити? – Ми се гасимо као народ. Једино академик Влада Костић о томе говори. С једне стране се гасимо биолошки – не рађамо се, с друге стране нам млади одлазе у свет. Ова Србија није ништа друго него крава музара од које отима и узима ко шта и колико стигне и за њу их није брига. Премало је овде људи који ову државу заиста воле. Они у Хрватској своју државу искрено воле. Чекали су је хиљаду година и воле је. А ми смо је готово раскрчмили? – Ово данас је последњи патрљак Титове Југославије. Ова година је 800. година откако се Србија крунисала сопственом круном. Хоће ли ико то обележити? Да су којим случајем Карађорђевићи Хрвати, они би краљевину обновили у року од 24 сата. И замислите да се Република Српска зове Кнежевина Српска, како би свет гледао онда на питање БиХ? Нисам ја монархиста из убеђења – да сам Француз, био бих републиканац, али у свету у којем живимо то мало значи. Мало има оних који су се крунисали својом круном, а ми смо и то одбацили. Ривалство Русије и Немачке – Руси на својој западној граници или на источној граници Европе имају преко сто милиона људи, већином Словена, који су веома антируски расположени. Да сам на месту некога у Москви, то би ме бринуло. Проблем Русије у Европи је у томе што су од себе успели да на разне начине, а нису само они за то криви, створе код словенских народа Пољака, Чеха, Румуна, па и Бугара, који су већи русофили од нас, дубоко неповерење према Русима. Осим тога, главно ривалство ће да буде између Немачке и Русије. Нису САД примарни чинилац на руским границама него Немачка. На тој осовини су пукла два светска рата и тај однос је веома комплексан и потенцијално веома опасан. Ранко ПИВЉАНИН, БЛИЦ
  22. Црногорци „отерали“ из школа Св. Саву, а слављен је чак и под Турцима Први српски просветитељ, законодавац, први архиепископ аутокефалне самосталне Српске цркве – Свети Сава, протеран је из школа у Црној Гори Први српски просветитељ, законодавац, први архиепископ аутокефалне самосталне Српске цркве – Свети Сава, протеран је из школа у Црној Гори, тако да се ученици са њим сусрећу само у храмовима Митрополије црногорско-приморске, својим домовима и на свечаним академијама. На северу Црне Горе, где су Срби већински живаљ, Свети Сава је такође изгнан из школа, где је некада био школска слава. – Овај светац је прослављан и у турско време, о чему говоре и документи који су објављени у јединим српским новинама у Турској „Цариградски гласник“, о прослави Светог Саве у Беранама – каже историчар Горан Киковић, иначе председник СО Беране, који је у поседу документа из 1904. године који сведочи о тадашњим приликама у турској царевини око прославе Светог Саве у школама, а који се односи на школу у Доњој Ржаници код Берана. – Ево већ пета година откако је у овом селу отворена српска школа и од када у њој ђаци обележавају првог српског просветитеља – каже се у том запису. „Миралај Хамди бег испратио је прошле године два мајстора који су школску зграду из основа поправили. Нека му је велика хвала, а такође и Зејнел бегу, који приложи 275 гроша преко свога опуномоћеника Асан ефендије на име помоћи сиромашним ђацима својих чифчија. Пошто у селу нема цркве то се народ на Светог Саву ујутру рано, искупио у школи где одржасмо јутрење. Обред су обавили поп Максим Поповић и поп Ново Недић“, пише у „Цариградском гласнику“, цитира учитељ из Доње Ржанице Иван Чукић чланак у коме се говори о Доњоржаничкој школи. ЦИТАТ Киковић наводи и цитат из „турског вакта“ од 12. фебруара 1905. године, у којем се описује прослава Савиндана у Беранама, које су тада још биле под турском влашћу. „Хитам да извијестим поштоване читаоце ‘Гласа Црногорца’ да смо ми Беранци ове године прославили школску славу Светог Саву, свечаније но икада. Ове ретке, с радошћу пишем, јер се оваквом одзиву овдашњих грађана има радовати сваки брат Србин. Вечерње новости 0
  23. Мирјана Бобић Мојсиловић: Срце под притиском 8. јануара 2017. 0 Неко је за Бадње вече, у неколико речи, на “Твитеру” описао како са нама стоје ствари, и како прави српски либерал, то јест политички монден, уредно и уљудно сваког 25. децембра свим католицима честита Божић, како 5. јула правилно напише Бајрам шериф мубарек олсун и како 6. јануара обавезно напише нешто у стилу: “Де сте Срби сељобери, је л’ постите?” Овај сатирични пост, рекао је можда више о стању духа у овој земљи него стотине текстова по новинама. Српски либерали, међутим, само су у тренду, односно “ин” јер не би могли да поднесу да буду “аут”. Kао што је у духу политичке коректности и одлазећи амерички председник Барак Обама, уместо Божића, грађанима Америке честитао “Срећне празнике”, да не би увредио оне који у Христа не верују, тако и ова домаћа изузетна сорта напредних мислилаца води рачуна да не увреди никога, осим овдашњих сељачина које се усуђују да посте, да се крсте, или да, не дај Боже, те своје навике јавно испољавају. Јер, српски либерали најбоље схватају смисао политичке коректности, која је нека врста приручне и у ствари савршене замене за универзалног Бога, са којим, обрни-окрени, никако не може да се погреши. А овде политичка коректност, пре свега, подразумева својеврсни аутошовинизам, што је нека врста менталне пречице за улазак у велики свет у коме постоји само либерална узвишеност, прецизно дефинисана на дневној бази. На пример, Обамини клозети без ознака за мушкарце и жене, роњење суза над бразилским шумама и тотални мук над стотинама хиљада људи побијених у Јемену, разумевање културних различитости када се ради о мигрантима који силују по Европи, пристајање на истине глобалних медија, и апсолутни мук на зверски огавне “карикатуре” “Шарли Ебдоа” на тему Хора руске армије који је погинуо у авионској несрећи код Сочија. Додајмо том списку и најновији слоган либералске пропагандне хистерије да су “Руси криви за све”. Либерали су светски демагози, доктори за убиство слободе говора, они који су измислили термин “лажне вести” како би право на истину присвојили само за себе. Убијање слободе говора, наравно, води сваком другом убијању, а потреба да се спасава свет само је параван за потребу да се њим апсолутно влада. Либерали воле тишину. Промовишући термине као што су “говор мржње” и “лажне вести”, либерали су себи направили фантастично маневарско поље да сваком ко се не слаже лако залепе етикету. Расиста, фашиста, а у Србији – нацош, нациста, сељачина, и најгоре – путиноид. Српски либерални фашизам немилосрдно напада и оптужује, водећи рачуна у исто време о обавезној вакцинацији, љубави према ЕУ, Сорошовом лику и делу, избеглицама код железничке станице, српској естрадној сцени и политичкој некоректности, на пример, бадњака. Ако је у глобалним медијима за хришћанске празнике већ уведено правило да се помињу само као “Празници”, ако су у једној америчкој школи за ускршња јаја већ смислили еуфемизам – “пролећне сфере”, ако либерални свет већ увелико и крупним корацима гази ка томе да педофилија буде декриминализована – јер се ради само о “сексуалној склоности”, и томе слично, у Србији, он селективно исмева све традиционалне вредности, јер је најлакше пентрање по либералној лествици – декларативни презир према сопственој средини, од које си самим тим бољи. И то је, очигледно, првостепени задатак политичке коректности на овим просторима. Тако да се то на терену, претворило у велики двобој познат као “Егзит” против Гуче, труба против техно звука, ракија против екстазија. Латиница против ћирилице. ЕУ против Србије. Вегетаријанци против проклетих сармата. Суши против прасетине. НАТО и друге дилеме у погледу светског мира, љубави међу народима, и ере Водолије. Добар холестерол, против лошег холестерола. Блам ме је што сам Србин, против онога ко је у вези са тим поносан. Смртна озбиљност, против смеха. Смрт против живота. Централна клима против пушења. Држава против родитеља. Етикета против аргумента. Да нико не буде увређен, осим оних који треба да буду увређени и ућуткани. И историја, и бајке, и нарочито српски фолклор, и народне умотворине, све то има да се ревидира у духу политичке коректности и нове, либералне асептичности света. Пошто је српски либерал за слободу избора, осим када се ради о ЕУ, НАТО и Божић Бати. Уопште ме не би изненадило да нам се зада још једно поглавље за улазак у ЕУ: да Срби престану да славе Божић са бадњаком. Јер сеча бадњака јесте и еколошки опасна и примитивна. А познато је да сваки напредни народ мора да има своје бразилске шуме, о којима ће либерали да брину. Вечерње новости

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×