Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'под'.
Found 35 results
-
„Прегаоцу Бог даје махове“, цитира Његоша Епископ буеносајрески Кирило говорећи о мисији најмлађе епархије СПЦ, која се налази у Јужној Америци. Српска православна црква слави ове године велики јубилеј, осам векова аутокефалности, а њена најмлађа епархија, буеносајреска, пуни осам година. Основана одлуком Светог архијерејског сабора 2011, Епархија буеносајреска, са седиштем у Аргентини, данас има своје парохије у Бразилу, Венецуели, Чилеу, Еквадору, Перуу, Колумбији, Гватемали, Салвадору, Костарики, Доминиканској Републици и Панами. Свог првог епископа добила је у септембру прошле године. То је владика Кирило (Бојовић), пре замонашења математичар и асистент на подгоричком Природно-математичком факултету. Био је викарни епископ диоклијски пре него што је изабран да управља Епархијом буеносајреском. – Дошао сам овде по послушању, пре свега мом духовном оцу Митрополиту Амфилохију, а затим Светом архијерејском сабору наше Цркве. Нисам знао ни шпански језик, који је овде неопходан, нити сам имао неку посебну мисијску обуку. Зато је за мене све што сам овде срео велики изазов, као да сам се обрео на некој другој планети. Посебно је тешко што су парохије удаљене једна од друге стотинама и хиљадама километара и што мора много да се путује, нарочито авионима, од којих имам неку урођену трему, тако да све време лета проведем у молитви, нарочито понављам Тропар часном крсту, јер авион има облик крста. Велика је част, али и обавеза и одговорност, бити први епископ Српске православне цркве у Јужној Америци – истиче у разговору за „Политику“ владика Кирило. Примарни задатак мисије Српске цркве у Јужној Америци, према његовим речима, јесте враћање вери људи српског или другог православног порекла са територије бивше Југославије: да нађемо, како додаје, изгубљене овце „дома Израиљевог“. – Због дугорочног нередовног стања у нашем народу на овом делу америчког континента, осећа се раслабљеност за црквени живот и за било коју акцију којој је циљ обнова вере, културе, језика, историјског памћења нашег народа. У том смислу основни наш задатак у овој етапи наше мисије је обнова и очување православне вере и духовног живота – каже владика Кирило. Епархија има добру сарадњу са свим православним помесним црквама које су присутне у Јужној Америци, али и са католичком и протестантским црквама. Отворена је и за Јужноамериканце који желе да приме православље и у својим редовима, међу свештеницима и верницима, има и локално становништво. Тако су у Бразилу, Еквадору, Гватемали, Колумбији и Костарики парохије и манастири састављени искључиво од месног становништва. – У Аргентини и Венецуели углавном су верници нашег порекла, од којих има доста људи који потичу из мешовитих бракова. Наши људи су се углавном успешно интегрисали у друштво, многи су угледни доктори, професори или политички радници. Ђорђе Капитанић, пореклом са севера Црне Горе, био је у једном тренутку и председник владе Аргентине – каже Епископ буеносајрески. У најмлађој епархији Српске цркве недавно је освештан нови храм посвећен Светом Јовану Златоустом у Каруару у Бразилу. Цркву је заједно са Епископом Кирилом освештао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. – Тако је наша Црква на свој 800. рођендан освојила и најудаљеније западне просторе земљиног шара под сазвежђем Јужни крст. Градимо и Храм Свете Тројице на северу Аргентине у граду Ресистенцији, где је највише људи нашег порекла, има их десетине хиљада. Планирамо изградњу још неколико храмова, али наравно да ће све то зависити и од финансијских средстава. Али, како каже тајновидац Његош, „прегаоцу Бог даје махове“ – напомиње владика Кирило. Свештеници Епархије буеносајреске протеклих месеци деле тешку судбину становништва Венецуеле. Архимандрит Евстатије Аздејковић и свештеник Павле, Венецуеланац, редовно извештавају владику Кирила о тешкој ситуацији. – Један део, нажалост, налази спас у бекству у друге државе Јужне или Северне Америке. Онај део који је остао Црква покушава да окупи и утеши, да му помогне колико је Бог дао снаге и средстава. И поред свега тога, њих двојица тамо успевају да служе свете литургије, да крштавају и венчавају, да опоју упокојене и да помогну старе, болесне, и сиромашне – каже владика Кирило. Јован Златоусти и сузе оца Жаира Наш свештеник Жаиро, Бразилац и бивши протестант, обратио се дубински у православну веру читајући беседе Светог Јована Златоуста и постао православни свештеник, којег је рукоположио Митрополит Амфилохије, прича владика Кирило. – Кад је дошао у Црну Гору приликом рукоположења, причао нам је он, једино му је остала сумња у вези са моштима светих. Међутим, према његовом казивању, у тренутку када се приклонио кивоту преподобног Симеона Дајбабског у манастиру у Подгорици у њему се све унутра ускомешало и духовно и физички и он је читав дан остао поред кивота светитеља са покајним плачем. Тим сузама је очистио и ту последњу сумњу. Из те његове вере никао је и Храм Светом Јовану Златоусту са параклисом преподобном Симеону у градићу Каруару на северу Бразила – наводи Епископ буеносајрески г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Преко двије хиљаде младих Подгоричана крсним ходом кренуло под Острог
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Епархија
Из Подгорице кренула свенародна литија за манастир Острог мај 10, 2019 Митрополија Актуелности, Догађаји У част Светог Василија Острошког данас је из Подгорице до Горњег манастира Острог, гдје се чувају мошти овог великог угодника Божијег, кренула свечана свенародна литија. Са благословом Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, уочи празника Светог Василија Острошког, ходочашће Светом Василију је кренуло у 16 часова из подгоричког насеља Коник, са мјеста гдје ће се градити Храм Светог Василија Острошког. Група вјерника са Коника се прикључила полазницима литије сабраним на платоу Саборног храма Васкрсења Христовог, одакле су у 17 часова сви заједно кренули у овај крсни ход. Протојереј Предраг Шћепановић, парох толошки, који традиционално предводи овај свештени вход благословио је литију и позвао велики број сабраних учесника да буду прави народ Светог Василија. „Браћа и сестре са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија седамнаести пут крећемо на једну дугу, али најљепшу дионицу на свијету, ка највећој светињи словенског Југа – манастиру Острог. Ова ријека младих људи сада креће полако са благословом, па вас молим да будемо прави народ Светог Василија.“ Отац Предраг је казао да у литији сваке године учествује преко 2.000 људи и да су већим дијелом, на општу радост, то дивни млади људи. Он је ову литију назвао величанственом, будући да се не ради само о пукој традицији, већ је посреди жив молитвен однос са Богом и Светим Василијем. У литију се креће са молитвом Светом Василију Острошком за здравље, радост и мир, нагласио је отац Предраг. Најстарији ходочасник је Лука Бошковић од 83 године из Колашина коме је ово већ дванаесто учешће. Литији се испред храма прикључио и Гојко Бошковић који је јутрос дошао из Бара, а коме је ово 27 ходочашће, као и Словенка госпођа Бернарда Водопивец, која 12 година из Словеније долази у походе светом Василију Острошком Чудотворцу. Учесницима литије ће се у Вранићима прикључити вјерни који су прије два дана кренули из Берана и Бијелог Поља. У ходочашћу учествује и брат Теофило из Колумбије. Поред свештеника Предрага Шћепановића, у литији су и игуман Никон Кокотовић, ђакон Иван Црногорчевић и свештеник Блажо Петровић. У току литије, вјерни ће од Подгорице до манастира Острог препјешачити око 40 километара. Сваке године 12. маја, на дан Светог Василија Острошког, испод Острога и у самом Острогу пред ћивотом великог Божијег угодника слију се ријеке вјерника из свих крајева свијета, али и свих вјероисповијести, који долазе са вјером, надом и љубављу да измоле помоћ и благослов Светог Василија. Борис Мусић Фото : Борис Мусић-
- 1
-
-
- крсним
- подгоричана
- (и још 8 )
-
Дана 2. маја 2019. године, у четвртак Светле седмице, на дан сећања на блажену Матрону Московску, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију у Покровском ставропигијалном женском манастиру. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима у беседи у којој је подсетио да се овог дана Црква сећа и страшних догађаја који су се одиграли 2. маја 2014. године у Одеси. Данас се сећамо трагичних догађаја из Одесе, – подсетио је патријарх Кирил. – Пре пет година пред лицем Европе и целог света људи су каменовани док су се налазили у својим шаторима и нису представљали никакву опасност по околину. Само су бранили своје право да живе онако како желе не потчињавајући се другом, туђем поретку, нису желели да прихвате онај поредак света који им је наметан на силу. Међутим, злочинцима је било мало да каменицама кађају шаторе. Кад су људи искочили из њих и потрчали према Дому синдиката – његов назив је данас познат целом свету, злочинци који су их прогањали, закључали су их у ову зграду и спалили. Тада је пред лицем Европе и целог света изгорело 48 људи. Наравно, неки то покушавају да објасне специфичношћу тадашње политичке борбе, али зверство које је учињено над људима не може се објаснити ни на који други начин осим дејством ђавоље силе.“ „Сви они који су спаљивали живе људе били су под влашћу ђавола, истакао је патријарх, приметивши да се, без обзира на опасност да ће „ови злочинци опседнути тамном силом завладати“ целим народом у Украјини, то није десило. „Сан који су желели да остваре људи који су се понашали као опседнути ђаволом код Дома синдиката, по милости Божијој се није остварио. И премда и данас има много питања о томе шта се дешава у Украјини можемо бити сведоци да радикалне силе зла, ђавоља злоба оваплоћена у људском обличју није тотално освојила сву власт,...“ – истакао је патријарх. „Данас се, сећајући се овог страшног догађаја, молимо за своју браћу и сестре у Украјини. Узносимо молитве за покој душе 48 мученика, који су живи спаљени у Одеси. Молимо се да Господ благослови живот братске Украјине,“ – рекао је Његова Светост. Поглавар Руске Цркве је изразио наду у то да ће ново руководство земље поштовати избор народа у корист канонске Цркве, „у којој је реално присутан Божански дух и која се молитвено заступа пред Богом, узносећи молитве за земљу и за народ.“ Извор: Православие.ру -
Дана 2. маја 2019. године, у четвртак Светле седмице, на дан сећања на блажену Матрону Московску, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију у Покровском ставропигијалном женском манастиру. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима у беседи у којој је подсетио да се овог дана Црква сећа и страшних догађаја који су се одиграли 2. маја 2014. године у Одеси. „Данас се сећамо трагичних догађаја из Одесе, – подсетио је патријарх Кирил. – Пре пет година пред лицем Европе и целог света људи су каменовани док су се налазили у својим шаторима и нису представљали никакву опасност по околину. Само су бранили своје право да живе онако како желе не потчињавајући се другом, туђем поретку, нису желели да прихвате онај поредак света који им је наметан на силу. Међутим, злочинцима је било мало да каменицама кађају шаторе. Кад су људи искочили из њих и потрчали према Дому синдиката – његов назив је данас познат целом свету, злочинци који су их прогањали, закључали су их у ову зграду и спалили. Тада је пред лицем Европе и целог света изгорело 48 људи. Наравно, неки то покушавају да објасне специфичношћу тадашње политичке борбе, али зверство које је учињено над људима не може се објаснити ни на који други начин осим дејством ђавоље силе.“ „Сви они који су спаљивали живе људе били су под влашћу ђавола, истакао је патријарх, приметивши да се, без обзира на опасност да ће „ови злочинци опседнути тамном силом завладати“ целим народом у Украјини, то није десило. „Сан који су желели да остваре људи који су се понашали као опседнути ђаволом код Дома синдиката, по милости Божијој се није остварио. И премда и данас има много питања о томе шта се дешава у Украјини можемо бити сведоци да радикалне силе зла, ђавоља злоба оваплоћена у људском обличју није тотално освојила сву власт,...“ – истакао је патријарх. Одеса, 2.маj 2014. Код Дома синдиката „Данас се, сећајући се овог страшног догађаја, молимо за своју браћу и сестре у Украјини. Узносимо молитве за покој душе 48 мученика, који су живи спаљени у Одеси. Молимо се да Господ благослови живот братске Украјине,“ – рекао је Његова Светост. Поглавар Руске Цркве је изразио наду у то да ће ново руководство земље поштовати избор народа у корист канонске Цркве, „у којој је реално присутан Божански дух и која се молитвено заступа пред Богом, узносећи молитве за земљу и за народ.“ https://pravoslavie.ru/srpska/120997.htm?fbclid=IwAR3VjUkUEkgKDGCkFqZfITLVF410-WlbRM_hmqS9qGC_ZYqlqZ4D8qJYpKA -
Чекајући Васкрс, 55 година послије 1944. За вријеме НАТО-бомбардовања СР Југославије 1999. завршавао сам, након вишегодишњег труда, библиографију о раној хеленској философији. (Објављена је двије године потом: Bibliographia Praesocratica: A Bibliographical Guide to the Studies of Early Greek Philosophy in its Religious and Scientific Contexts with an Introductory Bibliography on the Historiography of Philosophy (over 8,500 Authors, 17,664 Entries from 1450 to 2000), Paris: Belles Lettres 2001, 700 p.) Послије стручног увода у књизи се налази следећи меморабилни текст (на енглеском, француском и српском): Гласовити српски научник Милутин Миланковић (1879-1958), професор небеске механике и теоријске физике на Универзитету у Београду, потпредсједник Српске академије наука, интернационално познат и још увијек утицајан највећма својим синтетичким дјелом Канон осунчавања Земље и његова примјена на проблем ледених добра (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, Belgrad 1941), овако је описао њемачко бомбародавање: Који очевидац не би се још живо сећао оних страшних дана када немачки борбени авиони зазујаше над Београдом и сручише на њ своје разорне и запаљиве бомбе? Изненађени тим мучким нападом или пробуђени баш из самог сна, покушасмо да се спасемо где било. Неки се посакриваше по подрумима, неки по склоништима, а остали се разбегоше из вароши. После недељу дана непријатељска војска уђе у Београд, ваздушни напади престадоше, а избеглице се почеше враћати. Затекоше варошке улице засуте стаклом поразлупаних прозора и закрчене рушевинама зграда из којих су ископавани лешеви погинулих станара. И ја пођох из свог заклона у варош. Нађох Универзитет запоседнут непријатељском војском, мени неприступачан. Упутих се затим у Бранкову улицу да видим шта се догодило са зградом претседништва наше Академије Наука. Нађох је порушену, иако не сравњену са земљом, но у њој нађе смрт чувар зграде. Тужна срца пођох у оближњу Космајску улицу и, преко рушевина зграда које су препречиле улаз у њу, једва доспех онамо. Ту се зауставих пред рушевинама једне омање старе зграде. У њој је била смештена штампарија којој је било поверено штампање мога дела о механизму и узроцима леденог доба, као засебног издања Српске Академије Наука. Годинама радио сам на том делу, и када сам пет дана пре бомбардовања био у штампарији одштампан је баш и његов последњи, осамдесетдруги, табак. Све табаке дела, од сваког по 500 комада, видео сам онде, несавијене, уредно положене један на други, да би се приступило његовом сашивању у поједине књиге. А сада, десет дана доцније, видех пред собом рушевину зграде под којом је лежало моје довршено дело, сахрањено у гробу. Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних! – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 4, стр. 251. Након три године, почетком априла 1944, професор Миланковић разговара у окупираном Београду са својим колегом академиком Богданом Поповићем (1863-1944), књижевником, естетичарем и књижевним критичарем, о говоркањима да ће Енглези и Американци послати своју авијацију из Италије да бомбардује Београд и друге српске градове. Богдан Поповић је сигуран да се то не може догодити: Немогућно! – Искључено! Као што знате, први светски рат провео сам у Енглеској и упознао њен џентлменски народ. Сваки Енглез зна добро да смо ускочили у овај рат да останемо верни нашим савезницима из првог светског рата. Може ли се и замислити да ће Енглеска напасти на свог до гроба верног пријатеља обореног надмоћним непријатељем и раскрвављеног стотинама рана? Та зар енглески листови, кад, ево већ три године, жигошу зверске нападе Немаца на незаштићене вароши, не спомињу, поред Варшаве и Амстердама, стално и Београд? Зар се може замислити да ће учинити својим пријатељима оно што Немци учинише својим противницима? Јавно мишљење Енглеске која бди над части своје нације неће дозволити да она буде упрљана таквим нечовечним делом. Две недеље доцније догодило се оно што је Богдан сматрао немогућним. Било је то 16. априла 1944, на први дан нашег ускрса, у подне, баш када су сви житељи Београда седали за трпезе да прославе тај празник васкрсења. У томе часу запишташе сирене, а англо-американски авиони сручише своје разорне бомбе на унутарње квартове Београда и разорише, као да су од карата, целе редове кућа. Побијени становници тих кућа остадоше, мртви, одељени једни од других рушевинама међуспратних таваница. – М. Миланковић, Изабрана дела, Београд 1997, књ. 7, стр. 725. (Напади су се поновили наредних дана и још неколико пута до краја рата.) Разговор двојице професора настављен је након три мјесеца: Посетих Богдана Поповића. Нађох га телесно и душевно изнуреног, бледог, тужног и резигнираног. Рече ми: ᾽Не желим да живим у овом избезумљеном свету.᾿ Покушах да га охрабрим разумним разлозима па и шалом, но он се не даде разуверити: ᾿Избезумљен свет! Не желим, не тражим, не очекујем ништа од њега. Најбоље је умрети. Умрети што пре!᾿ Жеља му се испунила. – Исто, стр. 726. Након педесет пет година негдашњи савезници Срба, сада уједињени с њиховим ондашњим окупаторима, приредили су српском народу бомбашки Васкрс 1999. Више нас не може изненадити када се догоди оно што смо сматрали да је немогуће. 24. марта 1999. отпочео је NATO агресију на суверену европску државу Југославију (Србија и Црна Гора). Уједно су бомбардовани Повеља Уједињених нација, позиција Савјета безбједности, статут NATO као одбрамбеног савеза, Женевска коневенција. Као супститут за вишеструко прекршено право понуђен је медијски морализам, који наравно одбија да се подвргне етичкој универзализацији. Тзв. ᾽морална облигација хуманитарних интервенција᾿ у стварности је добијање лиценце за производњу рата да би се показало како је Рат као такав у ексклузивној јурисдикцији NATO. Насиље максимализовано до апсурда, насиље ван конкуренције, планирано је као потврда ᾿кредибилитета᾿. Наоружана неправда – она је најтежа, знао је Аристотел: χαλεπωτάτη γὰρ ἀδικία ἔχουσα ὅπλα (Политика 1253а 33-34). Право на некажњено убијање с предумишљајем и са сигурне дистанције, легитимизација цивилних циљева (људска бића од породилишта до гробља, цркве и манастири, школе и болнице, мостови и фабрике, градске тржнице и тргови), смрт као урачуната ставка у профиту милитаризма, убијање деперсонализовано кроз видео-игру, фабрика смрти као индустрија забаве, моћ у пољу семантике да се масакри над невиним људским бићима именују ᾿колатерална штета᾿… – све се то покрива најплеминитијим побудама ᾿Заједничког Чувара᾿ као ᾿милосрдног анђела᾿ (а уствари је то пали анђео) и прикрива тоталном симулацијом рата. [᾽Заједнички Чувар᾽, Joint Guardian је назив NATO-удара против Југославије.] Медијска сатанизација жртве (а за жртву се бира неупоредиво слабији да не би било страха од одмазде) има за циљ да се жртви одузме право на жртву, па чак и право на самоодбрану. ᾽Јевреји᾽ се данас зову Срби. Првог дана нацистичког бомбардовања Београда, 6. априла 1941, потпуно је изгорела Народна библиотека Србије и у њој једини сачувани примјерак првог српског буквара из 1597, чији је аутор инок Сава из Паштровића, тада јеромонах дечански на Косову и Метохији. Последњег дана окупационог боравка у Београду, 19. октобра 1944, Њемци су поред осталих спалили и богату библиотеку универзитетског Математичког семинара. Да ли је онда пристојно да ми неко од оних који ме бомбардују у мојој сопственој земљи надмено приговори како не знам слова и бројеве? Чекајући Васкрс, 55 година након 1944, зар бих смио да бринем за окончање и штампање моје библиографије о предсократовцима, ма колико труда и времена да ме је стајала, а које је иначе намијењена превасходно стручњацима у Њемачкој, Енглеској, Француској, Италији, Сједињеним Државама? (Миланковић: “Но шта је све то поред тешке несреће која задеси цео народ и покоси толико невиних.!”) Притиснут свакодневним убилачким и разарујућим успјесима 1100 NATO авиона, спремних на све осим на борбени ризик и одговорност за злочин, неочекивано сам почео да мислим о једној породичној ратној причи од прије мог рођења. Мој стриц Вуко Шијаковић (1919-1944) за вријеме Другог свјетског рата био је члан посаде авиона Либератор Б-24 “у саставу југословенског деташмана при 15. Аир Форсу”. Храбро се борио у савезничкој авијацији (добио је неколике медаље за храброст) и погинуо у заједничкој и праведној броби 18. августа 1944. – Да ли га је неки савезнички ратни стратег можда распоредио у ескадрилу која је оног Васкрса 1944. бомбардовала народ и градове у Србији и Црној Гори? Да ли га је неки савезнички ᾽милосрдни анђео᾽ убјеђивао како је доброчинство бомбардовати сопствени народ? (Била би то добра потврда исправности злог чина оних које смо, више не знам због чега, звали ᾽савезницима᾽.) Да ли је добио такву понуду (или наредбу!) од савезничких џентлмена? (За њих не знам, али сам за њега сигуран да то никад не би учинио. Ја знам своје претке.) Шта је мислио кад је сазнао да су његови саборци бомбардовали његов народ, окупиран од заједничког непријатеља? Да ли међу пилотима који нас бомбардују на Васкрс 1999. има потомака оних пилота с којима је летио мој стриц? Шта мисле о томе што сада раде? Да ли уопште мисле, или само притискају дугмад? – Не знам шта да радим са свим овим питањима. Знам да треба да се помолим Господу Васкрсломе да никад не будем у гомили која ће тражити да се неко разапне. О Васкрсу 1999. (Преузето из књиге проф. др Богољуба Шијаковића Пред лицем другог, Службени лист-Јасен, Београд-Никшић 2002, 332-336) Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Владика Методије: Ми смо Натанаило који се под смоквом моли Господу
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Викарни Епископ диоклијски г. Методије служио је јутрос, на Недјељу православља Свету архијерејску литургију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Саслуживало му је свештенство храма, уз појање чланова храмовног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управом Људмиле Радовић и молитвено учешће многобројних вјерника. У литургијској проповиједи Владика Методије је тумачио данашњу јеванђелску причу о апостолима Филипу и Натанаилу. Шта смо сви ми сабрани на данашњој светој служби до Натанаило који се под смоквом моли Господу и призива име Његово, казао је он. „Оно што је у човјеку зна само дух човјечији. И зна Онај који је тај дух човјечији удахнуо у човјека и човјек постао душа жива“, рекао је Владика диоклијски. Рекао је да вјерни морају бити свјесни једне ствари: „А то је да без љубави нема васкрсења. И да без искања Христа нема васкрсења. Не можемо без тога угледати лик Његов који данас прослављамо на Недјељу православља“, поручио је Владика Методије. Након светог причешћа Владика Методије је, у спомен седмог васељенског сабора и побједе православља над иконоборцима, предводио литију са иконама која је опходила подгорички саборни храм. На крају је прочитан Синодик православља. Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Албански духовни центар под претњом присвајања и рушења
тема је објавио/ла Ромејац у Остале Помесне Цркве
Албанске власти најавиле су план о одузимању Духовног центра при Благовештењској православној цркви у јужном граду Келчири под изговором урбаног развоја. Око 30 зграда било је конфисковано и срушено да би се преуредио сквер где се налазе. Према извештајима, писмо о отуђењу добила је Митрополија у Ђирокастру са понудом малог новчаног обештећења. Ова вест је изазвала реаговање од локалне православне заједнице и од шире друштвене заједнице, пошто је Духовни центар коришћен за различита догађања, па су имали користи сви грађани те области. Штавише, Духовни центар је заштићен законом као власништво Цркве, мада су ту чињеницу локалне власти игнорисале. Црквеним захтевима да се врати 890 црквених грађевина (од којих је 50 претворено у војне објекте) није удовољено. У појединима случајевима цркве су рушене, као што је црква Светог Атанасија у Дерми и Химари, док другим црквама није дозвољено да буду обновљене, као што је црква Ваведења Пресвете Богородице у Пермету. Друго светилиште, манастир Светог Атанасија у Като Леници, претворен је у рушевине у зиму 2017. године. http://www.spc.rs/sr/albanski_duhovni_centar_pod_pretnjom_prisvajanja_rushenja -
Митрополит Амфилохије: Христос – једино ново под сунцем!
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз молитвено учешеће Просвећеног Епископа диоклијског г. Методија, служио је данас, 14. јануара, на празник Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе У архипастирском обраћању вјерном народу, Високопреосвећени Митрополит Амфилохије пожелио је свима благословен вијенац Новога љета Господњега који је створила рука живога Бога Својим рођењем и обрезањем. Митрополит је казао да је Нова година управо Христос Господ од Дјеве рођен и у данашњи дан обрезан по древном јеврејском обичају. Својим рођењем улио је у људску природу, свеукупну творевину, огањ вјечни и непролазни, Своју силу, доброту, мудрост: „Преобразио је Својом љубављу људску природу а обрезањем је обрезао људска прегрешења, гријехе. Обрезао је људску природу од свега онога што је скрнави, сакати, лишава онога ради чега је она створена, што скрнави лик и подобије Божје у човјеку и тиме је подарио живот вјечни човјеку и људској природи.“ Митрополит је појаснио да новина која се улила у људску природу управо вјечни живот и спасење. Додао је да је Божији дар и сила све оно чега се она дотакне и да је Христос једино ново под сунцем те да људи данас не знају шта прослављају ако забораве Христа као ту новину и свега онога што је он улио у људску природу и творевину: „Само они који исповиједају Христа Господа, који се Њему клањају и служе, који Га признају, само они знају шта је нова година и шта је то ново што се догодило и што се непрекидно догађа у свијету. Управо зато што је Он једино ново под сунцем и ничега другога новога нема. И ново је и оно чега се Он дотакне.“ Појаснио је да су свети Божији људи заправо нови људи који су се дотакли Христа, крстили у име Оца и Сина и Духа Светога, држали заповијести Његове, примили божански огањ у себе који их је обнављао, просвећивао, препорађао. Владика је казао да сваки дан празнујемо некога од оних који су Божјом силом и љубављу обновљени и обдарени вјечним и непролазним животом. Казао је да управо данас прослављамо једног таквог угодника Божијега – Светог Василија Великог и подсјетио на двојицу новојављених светитеља Св. Василија Пекара Пећког и Григорија Пећког: „Свједочили су Господа, живјели по Његовим заповијестима, тиме се обнављали и непрекидно се обнављају. Њихово присуство међу нама и прослављење уствари је прослављење Онога који је њих прославио и обновио“, казао је владика и додао да су новојављени светитељи живјели и мученички пострадали у Пећи крајем 17. и почетка 18. вијека: „Њих двојица који су једина новина тога времена и спомен њихов обнавља и то вријеме, и та догађања, и људе тога времена. Једино новој под сунцем је Христос и увијек ново су они који се обнављају, који примају Њега и преко Њега се обнављају.“ Василија Пекара запамтио је прости народ који се окупљао око његовог гроба стољећима. Нажалост у безумни временима (1999. године) његов гроб је претворен у турски турбе и ограђен. Василије Пекар је спасио своју ћерку да је не потурче и мученички пострадао као и Григорије Пећки отприлике у исто вријеме, вријеме Сеобе Чарнојевића 1690. година. Свети Григорије је био монах пећки у кога се по предању заљубила ћерка некога паше, одбио је да се потурчи и због тога је мученички пострадао. Говорећи о дивним Христовим свједоцима (Св. Василију Острошком, Св. Петру Цетињском, Св. Јовану Крститељу…) Високопреосвећени је подсјетио да је рука Св. Јована Крститеља у Цетињском манастиру велики Божији дар и призив на обнављање и покајање, промијену ума, срца, душе како би се испунили врлином. вјером, Божијом надом и љубављу: „Они који прихвате тај позив они се обнављају и постају нови, обновљени људи испуњени силама вјечнога, непролазника Царства Божијега које и јесте обнова овога свијета. Ми предокушамо ту тајну Царство небескога, вјечнога живота, предокушамо нарочито у Тајни Светог причешћа. што је предукус онога што ћемо доживјети у вјечности када се сретнемо непосредно са живим Господом, са једино новим под сунцем, када се сјединимо са Њим примајући Његово тијело и Његову крв на начин како су то учинили свети Божији људи и наши преци.“ Владика је истакао да је у томе истинска и права обнова, истинско и право прослављање нове године: „Зато прослављајући и благосиљајући Нову годину Господњу благосиљамо Онога који је подарио ту вјечну новост, Себе као вјечну новину и вјечну новост, Себе као вјечни живот – непролазност људске природе и људског бића.“ Митрополит је данас произвео Игора Пешикана за ђакона истичући да је отац Игор, поријеклом из Цуца од Пешикана и Поповића, род страдалнога Крста Зрнова Поповића, те да је ђакон цетињски и цуцки и да је добро да Цуце и Цетињани дјелају Божије дјело и настављају дијела предака преко својих свештеника и ђакона. Након што је освештао славски колач, владика је још једном честитао Ново љето доброте Господње. Потом је приређен традиционални новогодишњи сусрет Високопреосвећног Митрополита Амфилохија са студентима и постдипломцима из Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска- 1 comment
-
- 1
-
-
- митрополит
- амфилохије:
- (и још 5 )
-
Грузијска Црква под патријархом Илијом: Oд 37 до 2000 цркава
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
Његова Светост Илија II, католик-патријарх све Грузије, обележио је 25. децембра 41 годину од устоличења 1977. године у његовој 44. години живота, под чијим руководством Грузијска Црква је увелико порасла. Свечана служба у част годишњице Његове Светости одслужена је у Саборној цркви Светицховели у древној грузијској престоници Мцхета. Архијереји, чланови грузијског Светог Синода саслуживали су заједно са веома уважаваним својим архипастиром, патријархом Илијом. Председник државе Саломе Зурабишвили и премијер Мамука Бахтадзе били су присутни. У својој честици премијер је истакао велика постигнућа патријарха Илије: „Желим да честитам свим православнима - данас је 41 година од устоличења патријарха Грузије,“ рекао је он. „У том периоду изграђени су и обновљени многи манастири и цркве. Ово је доиста невиђени период оживљавања духовног живота у историји Грузије. Желим да захвалим Патријарху уз велико поштовање доприноса који он даје изградњи грузијске државе.“ Како пише Кавказ Онлајн, у време устоличења патријарха Илије било је 15 епархија и само 30 активних цркава преосталих после комунистичких прогона. Данас постоји 47 епархија и око 2.000 активних парохија, као и око 3.000 свештеника. Патријарх Илија је у августу ове године прославио 55. годишњицу архијерејске хиротоније. Он је најомиљенији човек у Грузији. Анкета Националног демократског института из 2015. показала је да је 87% грађана изразило пуно поверење у њега. Извор: Српска Православна Црква -
На ванредном заседању 17. децембра 2018. године Свети Синод Украјинске Православне Цркве забранио је даље опслуживање епархијом и ставио под забрану свештенослужења Mитрополита Винице и Бара Симеона (Шостацког). Такође је забрањено свештенослужење Mитрополиту перејаславско-хмељницком и вишневском Александру (Драбинку) с тим да је и разрешен дужности викарног епископа Кијевске митрополије. Забрана свештенослужења уследила је због учешћа тих архијереја у „сабору уједињења“ са расколницама одржаном 15. децембра 2018. године у Кијеву. Извор: Православие.ру (с руског Инфо служба СПЦ) СПЦ | -
Празнична радост у Манастиру Ваведењу под Овчаром, богослужио Епископ жички Јустин
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
На дан храмовне славе – Ваведења, ова Света обитељ, настојатељница манастира мати Ангелина са својим сестринством, јереј Радоња Мирковић који служи при Манастиру Ваведењу, заједно са верним народом и свим добротворима који заједно чине Христову заједницу, имали су велику радост јер је торжественом Светом Литургијом началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење Архијерејског намесника трнавског протојереја Мирослава Петрова, јеромонаха Илариона из Манастира Преображења Господњег у Овчар Бањи, Архијерејског намесника љубићког јереја Николе Вучетића, старешине Храма Светог Саве у Краљеву протојереја Радоје Санда, пароха успењског у Чачку јереја Радоње Мирковића, протођакона Александра Грујовића и ђакона чачанског Немање Тимотијевића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свету Литургију је додатно улепшало умилно појање монахиња овчарско-кабларских манастира и протопсалта Ивана Трајковића са свештенством и теолозима чачанског краја. Велики број православних хришћана из околних места у долини Западног поморавља су дошли по благослов Епископа Јустина, наследника трона Светог Саве, и да заједно узму учешће у Светој Чаши на евхаристијском сабрању. То такође сведочи да се велики број верника Божићним постом и молитвом спрема за дочек радосног празника Ваведења, а потом и Божића за који нас и припрема овај велики празник када је Богомајка дошла у Јерусалимски храм. После прочитаног Јеванђеља, Епископ жички Г. Јустин се надахнутом беседом обратио свом свештенству, монаштву и верном народу. Епископ је истакао да је ово велики празник и радост, јер славимо Пресвету Богородицу која је у себе сместила Несместивога Богочовека и слободном вољом прихватила да роди Спаситеља људи и целога света. Бездетни родитељи Јоаким и Ана су молили Господа да им подари дете. Плод њихове вере и љубави је Богородица од које су се већ у трећој години телесно одвојили и одвели је у храм где је првосвештеник поставља у Светињу над Светињама да се испуне речи пророка да ће она бити већа од небеса, часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима. Образована је да Њено тело буде храм живога Бога. Она је у храму учена девет година, вођена архангелом Гаврилом, који ће јој потом јавити радосну вест да ће родити нашег Спаситеља. Њеним речима: „Нека ми буде по речи твојој“ (Лк 1, 38) успоставља се спасење и Нови Савез између Бога и људи без ког се не би могли спасити јер је Стари Савез прекинут грехом људи. Било је потребно да Богочовек искупи људски род да би се спасили, а преко нас и сва природа. Наш Архипастир је нагласио да само у заједници са вечним Богом нисмо пролазни, имамо вечно постојање и предодређени смо за вечни живот. Господ не влада над нама, већ нас призива „Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, узме крст свој и иде за мном“ (Мт 16, 24; Мк 8, 34; Лк 9, 23). А за Њим можемо ићи једино у храму Христовом где добијамо Његово Тело и Крв. Ту почињемо да мислимо Умом Христовим и да живимо Животом Његовим. Господ жели да се овај свет преобрази и постане део раја, да га човек принесе Богу, а то је наше призвање. Пресвета Богородица, апостоли и светитељи треба да буду наши учитељи који ће да нас уче како да идемо Христовим стопама „да се светли светлост наша пред људима да виде добра дела наша и прославе Оца нашега на небесима“ (Мт 5, 16). Након заамвоне молитве Преосвештени Епископ је пререзао славски колач, а после Свете Литургије наш Владика је још једном благословио све присутне, пожелео срећну славу и да Пресвета Богородица умоли Господа да свима који су дошли у ову Свету обитељ суди по милости својој. После Свете Евхаристије настављено је празнично славље на трпези љубави, на којој се присутнима обратио јереј Радоња Мирковић, који служи при Манастиру Ваведењу. Он се захвалио Епископу на труду и љубави коју показује према верном народу, монаштву и свештенству. Извор: Епархија жичка -
Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), свештенослужитељ у манастиру Жичи архимандрит Јаков, архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протосинђел Сава (Илић), старешина цркве Светог Василија Острошког на Берановцу протојереј Иван Радовановић, парох Саборне цркве Светог Јована Крститеља у Сан Франциску протојереј Ђурица Гордић, парох цркве Свете Тројице у Краљеву протојереј Миломир Радић, жички пароси протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Када је наш отац Свети Сава, први Архиепископ српски, заједно са својим братом Светим краљем Стефаном Првовенчаним, потоњим Симоном Монахом, градио цркву Светог Спаса у манастиру Жичи јужни параклис је посветио Светом архиђакону Стефану, заштитнику Светих Немањића. Кроз векове у овој светињи, као и данас, ово је празник посебног народног сабрања. На светој Евхаристији, Епископ је рукоположио дипломираног теолога Јована Кушића из Ивањице у чин ђакона. Описујући тај догађај, Владика је започео своју архипастирску беседу: -Велика је част учествовати у чину рукоположења и велика је радост што је Црква добила још једног служитеља престола Божјег. Владика је у својој беседи посебно нагласио важност поста за хришћане и констатовао тужну чињеницу да многи млади на погрешан начин доживљавају и користе дигиталну технологију живећи у једном виртуелном свету у коме очекују врхунска уживања овог материјалног света, а без великог труда и подвига. -За нас православне, рекао је Владика, пост и молитва су од изузетне важности јер нас усмеравају на суштинске вредности нашег живота - на задобијање благодати Духа Светога и на узрастање у меру раста Христовог; пост и молитва су два крила која нас узводе у Царство небеско. -Треба да следујемо Светим оцима и да их подражавамо у њиховом животу, да бисмо били усиновљена деца Божја, богови по благодати и мали Христоси. Тада бисмо могли са апостолом рећи: Не живим више ја него Христос живи у мени. Богови по благодати можемо бити ако задобијемо ту љубав Божју коју је имао и Свети првомученик и архиђакон Стефан који се молио за своје мучитеље и убице, следујући Распетога и Васкрслога Христа, закључио је Владика. Игуманија мати Јелена, са својим сестрама, по ко зна који пут је посведочила велико гостољубље, спремивши празничну трпезу за све госте. Извор: Епархија жичка -
Другог дана Успенског поста, када Црква слави Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Жичи. Саслуживали су архимандрит Дамјан (Цветковић), свештенослужитељ у манастиру Жичи архимандрит Јаков, архијерејски заменик протојереј-ставрофор Љубинко Костић, архијерејски намесник жички протојереј-ставрофор Ненад Илић, протосинђел Сава (Илић), старешина цркве Светог Василија Острошког на Берановцу протојереј Иван Радовановић, парох Саборне цркве Светог Јована Крститеља у Сан Франциску протојереј Ђурица Гордић, парох цркве Свете Тројице у Краљеву протојереј Миломир Радић, жички пароси протонамесници Драган Глигић и Милош Станисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Када је наш отац Свети Сава, први Архиепископ српски, заједно са својим братом Светим краљем Стефаном Првовенчаним, потоњим Симоном Монахом, градио цркву Светог Спаса у манастиру Жичи јужни параклис је посветио Светом архиђакону Стефану, заштитнику Светих Немањића. Кроз векове у овој светињи, као и данас, ово је празник посебног народног сабрања. На светој Евхаристији, Епископ је рукоположио дипломираног теолога Јована Кушића из Ивањице у чин ђакона. Описујући тај догађај, Владика је започео своју архипастирску беседу: -Велика је част учествовати у чину рукоположења и велика је радост што је Црква добила још једног служитеља престола Божјег. Владика је у својој беседи посебно нагласио важност поста за хришћане и констатовао тужну чињеницу да многи млади на погрешан начин доживљавају и користе дигиталну технологију живећи у једном виртуелном свету у коме очекују врхунска уживања овог материјалног света, а без великог труда и подвига. -За нас православне, рекао је Владика, пост и молитва су од изузетне важности јер нас усмеравају на суштинске вредности нашег живота - на задобијање благодати Духа Светога и на узрастање у меру раста Христовог; пост и молитва су два крила која нас узводе у Царство небеско. -Треба да следујемо Светим оцима и да их подражавамо у њиховом животу, да бисмо били усиновљена деца Божја, богови по благодати и мали Христоси. Тада бисмо могли са апостолом рећи: Не живим више ја него Христос живи у мени. Богови по благодати можемо бити ако задобијемо ту љубав Божју коју је имао и Свети првомученик и архиђакон Стефан који се молио за своје мучитеље и убице, следујући Распетога и Васкрслога Христа, закључио је Владика. Игуманија мати Јелена, са својим сестрама, по ко зна који пут је посведочила велико гостољубље, спремивши празничну трпезу за све госте. Извор: Епархија жичка View full Странице
-
Патријарашка литургија поводом славе манастира Богородице Тројеручице под Авалом
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Архиепископије
Саслуживали су архимандрит Варнава из манастира Трескавице, Епархија бихаћко-петровачка; протојереји-ставрофори Милован Блажић и Милан Лукић из Рипња; протојереј Симо Кличковић (у мировини); протонамесник Марко Стевановић из Поповића, Епархија шумадијска; презвитери Стојан Ђурђевић из Гламочана, Епархија бањалучка, Александар Вујиновић из Нешвила, Тенеси, Епархија новограчаничко-средњозападноамеричка; јереј Игор Карановић из Епархија банатска; ђакони Рајко Раич из Заклопаче, Бранислав Јоцић из београдске црква Свете Тројице и Дејан Петровић из храма Свете Тројице у Ротердаму. Ипођакон Мирослав Ракоњац, службеник Архиепископије београдско-карловачке, прислуживао је у олтару. Богољубиви народ се причестио светим тајнама. Славски колач после литургијског сабрања испред цркве је преломио Свјатјејши Патријарх, а мешовити хор манастира под управом мати Злате са верним народом појао је небоземни славски тропар. Кумови овогодишње славе су Танкосава Дамјановић, Јован Франк, Урош Остојић и Ковиљка Пантелић. Благословеног дана, када славимо Пречисту и Преблагословену Богородицу и увек Дјеву Марију, пред неколико стотина христољубивог војинства из Србије и расејања проповедао је, после славског обреда, Патријарх српски г. Иринеј. -Данас прослављамо лик и моћ Богомајке коју јој је Господ подарио да је пројављује према Цркви Христовој и свима онима који су њени чланови, рекао је предстојатељ Српске Цркве и посебно честитао празник свим мајкама: - Да нам Пресвета сачува веру и слогу међу нама, и да благослови све мајке наше! Радост је настављена за трпезом љубави коју су с великом љубављу припремили уз мати Злату, настојатељицу манастира посвећеног Пресветој Богородици Тројеручици, кумови славе и благоверни народ. Певало о завичају, Мајци, а громогласно су се чуле песме са Косова и Метохије. Све беше веома дирљиво и величанствено. Настојатељица манастира Пресвете Богородице Тројеручице мати Злата у манастиру је окупила младе у изузетан хор који неизмеривом радошћу и љубављу учествују у богослужењима, а посебно на дан манастирске славе. Празничном слављу су присуствовали: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ; г. Драган Тадић, заменик главног уредника Радија Слово љубве; др Весна Димитријевић; др Милијана Савић, композитор и певач Љуба Манасијевић; књижевница Љиљана Дугалић; бројни приложници и ктитори, пријатељи манастира Пресвете Богородице Тројеручице. Извор: Српска Православна Црква -
Празновање Иконе Богородице Тројеручице у истоименом манастиру у Рипњу под Авалом почело је празничним бденијем, 24. јула 2018. године, а настављено на дан празника светом Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Прилог радија Слово љубве Саслуживали су архимандрит Варнава из манастира Трескавице, Епархија бихаћко-петровачка; протојереји-ставрофори Милован Блажић и Милан Лукић из Рипња; протојереј Симо Кличковић (у мировини); протонамесник Марко Стевановић из Поповића, Епархија шумадијска; презвитери Стојан Ђурђевић из Гламочана, Епархија бањалучка, Александар Вујиновић из Нешвила, Тенеси, Епархија новограчаничко-средњозападноамеричка; јереј Игор Карановић из Епархија банатска; ђакони Рајко Раич из Заклопаче, Бранислав Јоцић из београдске црква Свете Тројице и Дејан Петровић из храма Свете Тројице у Ротердаму. Ипођакон Мирослав Ракоњац, службеник Архиепископије београдско-карловачке, прислуживао је у олтару. Богољубиви народ се причестио светим тајнама. Славски колач после литургијског сабрања испред цркве је преломио Свјатјејши Патријарх, а мешовити хор манастира под управом мати Злате са верним народом појао је небоземни славски тропар. Кумови овогодишње славе су Танкосава Дамјановић, Јован Франк, Урош Остојић и Ковиљка Пантелић. Благословеног дана, када славимо Пречисту и Преблагословену Богородицу и увек Дјеву Марију, пред неколико стотина христољубивог војинства из Србије и расејања проповедао је, после славског обреда, Патријарх српски г. Иринеј. -Данас прослављамо лик и моћ Богомајке коју јој је Господ подарио да је пројављује према Цркви Христовој и свима онима који су њени чланови, рекао је предстојатељ Српске Цркве и посебно честитао празник свим мајкама: - Да нам Пресвета сачува веру и слогу међу нама, и да благослови све мајке наше! Радост је настављена за трпезом љубави коју су с великом љубављу припремили уз мати Злату, настојатељицу манастира посвећеног Пресветој Богородици Тројеручици, кумови славе и благоверни народ. Певало о завичају, Мајци, а громогласно су се чуле песме са Косова и Метохије. Све беше веома дирљиво и величанствено. Настојатељица манастира Пресвете Богородице Тројеручице мати Злата у манастиру је окупила младе у изузетан хор који неизмеривом радошћу и љубављу учествују у богослужењима, а посебно на дан манастирске славе. Празничном слављу су присуствовали: др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, протођакон Радомир Ракић, главни и одговорни уредник Информативне службе СПЦ; г. Драган Тадић, заменик главног уредника Радија Слово љубве; др Весна Димитријевић; др Милијана Савић, композитор и певач Љуба Манасијевић; књижевница Љиљана Дугалић; бројни приложници и ктитори, пријатељи манастира Пресвете Богородице Тројеручице. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Патријарх Иринеј: У Црној Гори Цркви горе него под Османлијама, а Србима него у НДХ
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Епархија
Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“. Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј. Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски. На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх. Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј. Милан Секуловић, Дан Извор: Српска Православна Црква -
Патријарх Српске Православне Цркве г. Иринеј оцијенио је у ексклузивном разговору за „Дан“ да је положај Цркве у Црној Гори данас гори него у вријеме окупације Османлија, док је положај Срба као у вријеме озлоглашене фашистичке Независне државе Хрватске (НДХ). Патријарх је коментаришући честе негативне поруке државних званичника према Митрополији црногорско-приморској, те најава да би држава могла да одузме Православној Цркви имовину, односно цркве и манастире, оцијенио да је то незамисливо у 21 вијеку. -Читајући нешто о том питању и проблему, увиђам да је то незамисливо у нашем времену. Да су то радили Турци или усташе у своје вријеме, то би се могло разумјети и схватити. Али да се то ради у времену мира и слободе, у времену када владају принципи закона и законитости, то је апсолутно неприхватљиво, не само за Европу него и за Азију, казао је Патријарх за „Дан“. Његова Светост је навео да ће он као Патријарх али и Српска Православна Црква стати у одбрану Митрополије црногорско-приморске. -Не само да хоћемо, него је наша обавеза да као Црква иступимо и заштитимо Митрополију. На Сабору је већ било о томе ријечи и ми смо упутили Влади Црне Горе допис и надамо се да ће од тог безакоња одступити јер ту нема никакве логике. Митрополија није од јуче. Она постоји стотинама година, и оно што припада званичној цркви не може бити ни на који начин узето или одузето. Ми ћемо ако до тога дође, ангажовати не само себе, него ћемо алармирати цијели свијет. Црква и вјерници бране Цркву, а ни правна логика не дозвољава такво понашање, истакао је патријарх Иринеј. Он је незадовољан и положајем и третманом Срба у Црној Гори. -Ја нисам баш много упознат, али како чујем, положај Срба у Црној Гори није добар. Нажалост! То је један народ који се подијелио. Свака част држави Црној Гори, она је и раније била самостална држава и нормално сваки Србин прихвата и подржава постојање Црне Горе као државе, али створити таквав однос према Србима у Црној Гори је несхватљиво , казао је Патријарх српски. На питање са којом историјском епохом би упоредио положај Срба данас у Црној Гори, патријарх Иринеј је казао да га подсјећа на стање у Хрватској у доба фашизма. -Упоредио бих га са положајем Срба у Хрватској, у доба ендехазије (НДХ). Нажалост у Хрватској ни данас није бољи положај Србима. Можда то непријатељство у Црној Гори није као оно које је било код усташа, али мржња у народу нажалост постоји. Сигурно да то чине они који не желе добро ни Србији ни Црној Гори. Стара је истина – Подијели па владај – па се вјероватно држе тог принципа. Надам се да ће народ бити свјеснији од оних који га воде и да ће наћи начин да постоји и заједно живи, поручио је Патријарх. Коментаришући слања црногорских војника у јужну српску покрајину, Косово, Патријарх сматра да је то нонсенс. -И то је један нонсенс нашег времена! Нажалост. Да Црна Гора пошаље војнике на Косово и да тамо стишава и смирује Србе и ко зна шта још да ради, то здрав разум и здраво поимање не разумију. Тим прије што то ради Црна Гора, која је православна земља, српска земља, да чини такво једно дјело у корист оних који су стотинама година рушили и палили и отимали и сада да им још помогне у том незаконитом дјелу, закључио је Његова Светост Патријарх Иринеј. Милан Секуловић, Дан Извор: Српска Православна Црква View full Странице
- 56 нових одговора
-
- 5
-
-
-
- србима
- османлијама
- (и још 9 )
-
Poshto se ovaj period ili precutkuje ili sakriva u srpskoj istoriji, dobro je, bar za dobronamerne i istinoljubive, pokazati stradanje makedonca od strane srpske vlasti u periodu 1913- 1941g. Srpski narod uvek se prestavlja kao blagorodni i pravedni narod koji je posradao od ustasa i albanaca. Al malo ko zna kako taj narod se ponasao u Makedoniji izmegu dva svetska rata. I pre nego shto neko pocne da me kritikuje za bugarski shovinizam, bugarske lazi i klevete, nek procita prvo na danom linku istinu i desavanja koja se zbila. Za vase zlocine u Makedoniji niti je bilo neko pokajanje niti neko priznanje. I mozda to je isprovocilaro stradanje srba, odma posle tog perioda 41-45', a i ovo sada....
-
Рокенрол — фантом слободе нестао под рушевинама Берлинског зида
тема је објавио/ла Милан Ракић у Музика
Данас више нема музичких хероја. Постоје само музичке звезде, створене с унапред предвиђеним роком трајања, које потом смењују нове, налик на телефоне који треба да се покваре након одређеног времена да бисмо набавили нове, каже у разговору за Спутњикову „Орбиту културе“ професор Зоран Пауновић. „Доба хероја“ наслов је нове књиге есеја Зорана Пауновића (у издању „Геопоетике“), посвећене последњем добу невиности, у којем су песници и пророци попут Боба Дилана, Леонарда Коена, „Битлса“, „Ролингстонса“, Луа Рида, Џимија Хендрикса и многих других славили живот и слободу, пре свега — слободу духа. Данас у првим деценијама 20. и 21. века, када се осврнемо на златно време рокенрола, на трагање за новим уметничким формама и изразима, увиђамо колико нам је мало од те слободе остало. „Хероји о којима пишем били су плод друштва и времена у којем су стасали, али су, истовремено, стварали неко време које ће доћи после њих. Један од њих, Вилијем Блејк, био је по много чему родоначелник многих супкултурних идеја друге половине 20. века. То је песник који у своје време не да није био схваћен него није био ни читан, сматрали су га занимљивом, али поремећеном особом. Тек у другој половини 20. века постало је јасно колико је његова поетска мисао далекосежна и колико су његове идеје плодне, нарочито у Америци, пре свега међу песницима бит културе, а потом и у популарној музици преко Џима Морисона и других његових следбеника“, прича наш саговорник. Већ у првом есеју, под називом „Вилијам Блејк — дух који хода“, говорите о његовим „вратима перцепције“, која се, потом, попут лајтмотива провлаче кроз готово све есеје. Сви рок ствараоци су на неки начин били заинтригирани тим „вратима перцепције“. Због чега? — „Врата перцепције“ су, заправо, врата субјективне спознаје, оно место на којем човек почиње да упознаје самог себе и да проналази разлоге за побуну и путеве успешног остваривања те побуне. Блејкова идеја о „вратима перцепције“ значи пре свега то да су велике истине за којима трагамо скривене у нама самима, а не у свету око нас. Ствараоци о којима пишем овде, музичари и многи други, управо су се бавили откључавањем, а нажалост, и проваљивањем тих врата перцепције, понекад крајње буквално, средствима која су њима самима највише шкодила. Једна од кључних тема у овој књизи јесте слобода. Када се есеји читају као збирка, долазимо до тога да је идеја свих ових песника, рок стваралаца, све време била достизање слободе. — Да, поред синтагме „врата перцепције“, ту је и синтагма „фантом слободе“. То је идеја о томе да слобода може постојати само као стање свести, да слобода није никакво питање окружења, услова у којима живимо, ограничења која нам намеће средина, већ да је слобода нешто што носимо у себи. О слободи говорите и пишући о легендарном фестивалу Вудсток, односно о томе како су „деца цвећа“ добила толико прижељкивану слободу, али под условом да је „конзумирају“ тамо и тада, а да се онда смире. — То је тренутак у којем је култура, као нешто што је по својој природи субверзивно, нешто што угрожава систем, постала део система, постала мејнстрим. Оног тренутка када сте комерцијализовали културу ви сте јој уништили душу. Тог тренутка појављује се мноштво барјактара супкултуре који су спремни да за одређену цену продају све своје идеале. Тако од нечег што је револуционарно супкултура постаје, ако не контрареволуционарно, онда макар пацификовано. Деловало је у том тренутку да је више него икада раније могуће остварити један велики сан. Ипак, управо начин на који се све на Вудстоку одиграло, начин на који су људи прво приграбили своју слободу и потом је тако брзо потрошили, заситили се њоме и ускочили у одела с краватама, означио је потпуно несвесно одрицање те генерације од сопствених идеала. Како је, заправо, дошло до тога, до тог великог покрета који се тако брзо угасио и изродио све ово што имамо данас? — Шездесете године биле су можда и најбоље године у историји цивилизације. Након Другог светског рата једно време су владали песимизам и страх. Педесетих година то је било веома изражено, а онда је одједном, шездесетих, постало очигледно да је могуће приграбити много више слободе, да је свет отворен и да нуди обиље могућности, да нови уметнички израз представљен у рокенролу отвара неслућено стваралачко поље. Све је то допринело стварању идеје коју Морисон изражава у свом чувеном стиху „Ми желимо свет и желимо га сада“. Свест о могућности да је све доступно била је покретачка снага те генерације и огромне креативности унутар рокенрола, у то време још младе уметности чије изражајне могућности нису биле ни изблиза потрошене. Најкреативнија епоха рокенрола била је између 1965. и 1975. године. Тада су се појавиле неке од кључних плоча, не само у историји рокенрола него и у историји музике. Након тога наступило је време исцрпљености, музика више није могла да буде креативна и нова, почела је постепено да се претвара у нешто што је тек декор. Једна од кључних фигура о којима пишете је Боб Дилан, музичар који је од фолк певача из Минесоте прешао пут до једног од највећих и најутицајнијих рокенрол стваралаца. У два од три есеја о њему говорите као о потенцијалном добитнику Нобелове награде за књижевност. Ти есеји писани су годинама пре него што му је додељено ово признање, а Ви напомињете да га оно неће учинити ни мањим ни већим човеком него што јесте. Дакле, нобеловац Дилан Вас није изненадио? — Нисам имао дојаву из Нобеловог комитета да ће Дилан добити награду, али некако ми се чинило да је он уметник, који не само својом музиком него и ставом, начином мишљења, јесте дух једног времена. Чинило ми се да има и логике и правде у томе да неко такав добије Нобелову награду. Дилан, међутим, није неко коме можете једном наградом уништити индивидуалност и натерати га да пристане на конвенције. Његова реакција на Нобелову награду и све оно што је пратило њену доделу сведоче о томе да су му многе друге ствари биле важније. Имао је, забога, заказан концерт у Паризу, па није могао да дође на доделу. Сместио је, заправо, Нобелову награду тамо где јој је место и није дозволио да она обележи читав његов живот. Један од есеја посвећен је „Битлсима“ и њиховом чувеном албуму „Наредник Пепер“, који је прошле године обележио 50 година од објављивања. Ви га оцењујете као истински сублимат духа и енергије читаве супкултуре шездесетих, и то с обе стране Атлантика. У ком смислу? — То није био први арт-албум „Битлса“, али је он више него било које дело те врсте показао креативне могућности рокенрола, показао да поље тог стварања није сведено на три акорда или на тематику љубавне природе, већ да рокенрол може да говори о свему ономе о чему говори и свака друга уметност. Ту престаје, када је реч о рокенролу, подела на високу и популарну уметност. „Наредник Пепер“, као један велики концепт, почев од омота, преко промене идентитета четворице чланова „Битлса“, до обиља литерарних и других алузија, представља богатство рок културе сублимирано у једном једином албуму. Књига се завршава кратким есејом „The Name is Broz. Josip Broz“. На први поглед прича о „див-јунаку из народне бајке“ и „парадигми стрип јунака“ нема много везе с рокенролом, али она се, заправо, није случајно нашла у овој збирци? — Када сам склапао књигу, учинило ми се да би као нека врста постскриптума овај есеј могао да је затвори. Главни јунак мог кратког, завршног есеја јесте, поред осталог, херој популарне културе. Ја пишем о једном херојском времену које више не постоји, о једном добу у којем смо измишљали своје хероје, придавали им значај који можда нису имали, а притом се нисмо осећали као да смо жртве заблуда, већ смо осећали да нам је свет због тога богатији. Нико од њих, од Џимија Хендрикса, до Јосипа Броза, није био натчовек, али смо волели да на такав начин размишљамо о њима, јер је свет лепши када имате идеале у које верујете. И иронија и носталгија чине мој став о том времену и о човеку који је био његово најзначајније отеловљење. Свестан сам колико је тада било свесно негованих заблуда. Ако се осврнемо на оцену Небојше Грујичића из поговора ове књиге, да је рокенрол настао у хладноратовско време и да је нестао заједно с Берлинским зидом, и ако направимо паралелу са данашњим временом неког новог Хладног рата, питам Вас, имамо ли ми данас рокенрол и неке нове хероје, а ако их има, умемо ли уопште да их препознамо? — Немамо. Имамо звезде музичке културе које су створене са тачно унапред предвиђеним роком трајања, да би их потом смениле нове, као што имамо телефоне који треба да се покваре након одређеног времена, да бисмо набавили нове. Музика је сведена на пратећи садржај нашег живота. Савремени човек нема времена које би посветио музици, не више од она три-четири минута колико траје клип. Раније добијете нови албум некога од ових уметника о којима смо говорили, и то је празник! Ритуално га преслушавате неколико пута и ништа не може да вас поремети. Сада, док слушате само једну песму, стићи ће вам неколико порука, одговараћете, комуницираћете и песма ће, истовремено, и бити ту и неће бити. Музика више не може да говори на онај начин на који је говорила. Мене то забрињава. Питање је како ће се ово време сликати кроз музику и шта ће бити музика овог времена. Не знам да ли би уопште било могуће направити такву једну музичку слику времена. Валентина БУЛАТОВИЋ -
Врлине увек побеђују - порука је Тамаре Грујић, ауторке емисије ''С Тамаром у акцији'', која је годинама најгледанији телевизијски садржај у Србији. Стотине сиромашних породица добило је у овом серијалу не само хумане услове живота, већ и лично достојанство и наду у будућност. У искреном и емотивном разговору, Тамара открива колико је важно веровати, бити добар, скроман, пожртвован и колико је несебично давање и помоћ другима променило и њен живот. фото: http://stamaromuakciji.rs 13.03.18 - Pod znakom pitanja - Tamara Grujic - 1.00.10.mp3 радио слово љубве -
Под знаком питања - Тамара Грујић
тема је објавио/ла Драгана Милошевић у Духовни живот наше Свете Цркве
Врлине увек побеђују - порука је Тамаре Грујић, ауторке емисије ''С Тамаром у акцији'', која је годинама најгледанији телевизијски садржај у Србији. Стотине сиромашних породица добило је у овом серијалу не само хумане услове живота, већ и лично достојанство и наду у будућност. У искреном и емотивном разговору, Тамара открива колико је важно веровати, бити добар, скроман, пожртвован и колико је несебично давање и помоћ другима променило и њен живот. фото: http://stamaromuakciji.rs 13.03.18 - Pod znakom pitanja - Tamara Grujic - 1.00.10.mp3 радио слово љубве View full Странице -
О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Алексис Пења Алфаро је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце. Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе. Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче. Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике. Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин? Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви. О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу? Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана. О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке? Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир. Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру. Отац Алексис: Рад и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет. О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати. Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас. Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић Превод: Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске преносимо један веома занимљив и поучан интервју са протопрезвитером Алексисом Пењом Алфаро, из Епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Прилог Радија Светигора О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Алексис Пења Алфаро је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце. Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе. Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче. Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике. Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин? Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви. О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу? Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана. О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке? Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир. Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру. Отац Алексис: Рад и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет. О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати. Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас. Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић Превод: Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Архиепископ Анастасије: О страдању Цркве под комунизмом
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
После повлачења немачких окупатора из Албаније у новембру 1944, комунистички режим Енвера Хоџе почео је насилно да прогони сваку врсту религије. Током 23 године ови прогони су имали онај класични облик какав се могао опазити у Русији и југоисточној Европи. Тако је канонски архиепископ албански Христофор стављен у кућни притвор, а 19. јуна 1958. нађен је мртав; наводно умро је да од срчаног удара. Пајсије Вондикас, удовац и до тада епископ Корче, постављен је за новог архиепископа. Такође у Тирани, фебруара 1950. сазвана је Црквено-народна скупштина Православне Цркве да изгласа нову Уредбу којом је Црква стављена под пуну државну контролу. Сходно овој Уредби, свако постављење у црквену службу, чак и ђаконско рукоположење, морала је одобрити државна власт. Марта 1966. Пајсије се упокојио и на архиепископски престо је дошао Дамјан, стари партизан, који јр, према мишљењу многих угледних богослова и свештеника, лично допринео растурању Цркве личним наредбама и радњама. Године 1967. повукао се у пензију у Подградец, где је умро 18. октобра 1973. У међувремену, настојања на исмевању Цркве и њених делатеља интензивирано је преко многих публикација, филмова и клевета. Током следеће 23 године, 1967-1990, прогон сваке религије био је немилосрдан. Уредбом од 22. новембра 1967. Устав Албаније је званично укинуо свако верско изражавање. Стотине храмова је руинирано, неки су претворени у радионице, робне куће, биоскопе, клубове, штале и др. Скоро сви манастири су били разорени или коришћени за војне потребе. У то време Албанска Црква је имала, поред Архиепископије, још три епархије, 19 архијерејских намесништва, 330 парохја и двадесет пет манастира, не рачунајући манастирске заједнице. Свештенство је било десетковано, а црквена имовина (земљишта, богослужбене утвари и црквене матрице) конфискована. Строго је било кажњавано и најблаже изражавање верског осећања – чување икона, верских књига и других симбола. Током 25 година нико није рукоположен за свештеника, и оно што је најстрашније, изгубио се траг о сваком епископу. Међутим, у та најтмурнија времена немилосрдног безбожничког прогона чули су се неки шапати да неки православни на своју руку исповедају веру. Сећам се једног типичног случаја: „Отац Георгије је био свештеник у месту Вуљаратис, селу на југу близу Ђирокастра. Раније је студирао за учитења и агронома, а кад је настао безбожнички прогон, био је присиљен да напусти своју свештеничку службу и да ради на изградњи путева. Једнога дана, док се одмарао од тешког рада и сунчанице, његов познаник, одани православни верник из суседног села, пришао му је и прошапутао сажаљиво: „У свету ћете имати невоље“. Отац Георгије је нежно подигао очи и довршио тај библијски стих: „Али не бојте се, ја навладах свет“(Јован 16,33). Други пут фанатични следбеници атеистичке партије укопали су велики крст усред пута и терали оца Георгија да се пење на врх крста. Он се побожно сагео пред њим, загрлио га рукама и целивао. Други свештеник, отац Козма Кирио, који је такође био присиљен да ради као радник и путује уз многе опасности, богослужио је и тајно је крштавао свакога ко би пожелео. У месту Корђе, једна група жена се окупљала у својим домовима, затварале су прозоре и веома предострожно организовале молитвене групе. Исмевање и увреде били су део свакодневне драме. Атеисти су прогонили верне, стављали их на тешке послове, осуђивали на дуге затворске казне и убијали их. Нису само свештена лица били мученици вере, него и световњаци, мирјани, читаве породице. Када је албански комунистички режим престао да постоји 1991, Православна аутокефална Албанска Црква нашла се потпуно уништеном и личила је на неку напуштгену пустару. Извор: Српска Православна Црква-
- 1
-
-
- архиепископ
- анастасије:
- (и још 4 )
-
Архиепископ Анастасије: О страдању Цркве под комунизмом
тема је објавио/ла Логос у Духовни живот наше Свете Цркве
Његово Блаженство архиепископ Анастасије одржао је у Румунији излагање о страдању православних хришћана у Албанији. Он истиче да је хришћанство доживљавало кроз историју многе прогоне, али је у 20. веку прогон хришћана био немилосрдан у оним земљама где је превладао комунистички и атеистички режим, а тај прогон је зависио од земље до земље. После повлачења немачких окупатора из Албаније у новембру 1944, комунистички режим Енвера Хоџе почео је насилно да прогони сваку врсту религије. Током 23 године ови прогони су имали онај класични облик какав се могао опазити у Русији и југоисточној Европи. Тако је канонски архиепископ албански Христофор стављен у кућни притвор, а 19. јуна 1958. нађен је мртав; наводно умро је да од срчаног удара. Пајсије Вондикас, удовац и до тада епископ Корче, постављен је за новог архиепископа. Такође у Тирани, фебруара 1950. сазвана је Црквено-народна скупштина Православне Цркве да изгласа нову Уредбу којом је Црква стављена под пуну државну контролу. Сходно овој Уредби, свако постављење у црквену службу, чак и ђаконско рукоположење, морала је одобрити државна власт. Марта 1966. Пајсије се упокојио и на архиепископски престо је дошао Дамјан, стари партизан, који јр, према мишљењу многих угледних богослова и свештеника, лично допринео растурању Цркве личним наредбама и радњама. Године 1967. повукао се у пензију у Подградец, где је умро 18. октобра 1973. У међувремену, настојања на исмевању Цркве и њених делатеља интензивирано је преко многих публикација, филмова и клевета. Током следеће 23 године, 1967-1990, прогон сваке религије био је немилосрдан. Уредбом од 22. новембра 1967. Устав Албаније је званично укинуо свако верско изражавање. Стотине храмова је руинирано, неки су претворени у радионице, робне куће, биоскопе, клубове, штале и др. Скоро сви манастири су били разорени или коришћени за војне потребе. У то време Албанска Црква је имала, поред Архиепископије, још три епархије, 19 архијерејских намесништва, 330 парохја и двадесет пет манастира, не рачунајући манастирске заједнице. Свештенство је било десетковано, а црквена имовина (земљишта, богослужбене утвари и црквене матрице) конфискована. Строго је било кажњавано и најблаже изражавање верског осећања – чување икона, верских књига и других симбола. Током 25 година нико није рукоположен за свештеника, и оно што је најстрашније, изгубио се траг о сваком епископу. Међутим, у та најтмурнија времена немилосрдног безбожничког прогона чули су се неки шапати да неки православни на своју руку исповедају веру. Сећам се једног типичног случаја: „Отац Георгије је био свештеник у месту Вуљаратис, селу на југу близу Ђирокастра. Раније је студирао за учитења и агронома, а кад је настао безбожнички прогон, био је присиљен да напусти своју свештеничку службу и да ради на изградњи путева. Једнога дана, док се одмарао од тешког рада и сунчанице, његов познаник, одани православни верник из суседног села, пришао му је и прошапутао сажаљиво: „У свету ћете имати невоље“. Отац Георгије је нежно подигао очи и довршио тај библијски стих: „Али не бојте се, ја навладах свет“(Јован 16,33). Други пут фанатични следбеници атеистичке партије укопали су велики крст усред пута и терали оца Георгија да се пење на врх крста. Он се побожно сагео пред њим, загрлио га рукама и целивао. Други свештеник, отац Козма Кирио, који је такође био присиљен да ради као радник и путује уз многе опасности, богослужио је и тајно је крштавао свакога ко би пожелео. У месту Корђе, једна група жена се окупљала у својим домовима, затварале су прозоре и веома предострожно организовале молитвене групе. Исмевање и увреде били су део свакодневне драме. Атеисти су прогонили верне, стављали их на тешке послове, осуђивали на дуге затворске казне и убијали их. Нису само свештена лица били мученици вере, него и световњаци, мирјани, читаве породице. Када је албански комунистички режим престао да постоји 1991, Православна аутокефална Албанска Црква нашла се потпуно уништеном и личила је на неку напуштгену пустару. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
