Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'подијељене'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 2 results

  1. Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради? Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља? Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији. А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“? Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини? И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не? Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања? Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права. У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот. В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље? Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање? Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика? Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима? Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена? Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив. Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму. Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“ Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима. Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат. Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени. Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо? Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Протеклих мјесеци били смо свједоци веома опасне и прилично неоправдане кризе која је задесила нашу Цркву. Разлог њене појаве је предстојећа додјела аутокефалије Цркви Украјине, односно, стварање аутокефалне Цркве у Украјини. Изгледа да су међуправославни односи у опасности: док траже јединство са инославнима, Православни засигурно исповиједају да их све љубав сједињује, али то занемарују у свакодневним односима. Истичу везу њиховог заједништва, али показују супротно. А вјерни народ гледа своје пастире који се препиру, користећи правничке аргументе. Умјесто да раде на уједињењу вјерних, они стварају таборе навијача и групе сљедбеника. Каква штета! У цијелом овом спору постоји један изговор и један узрок. Изговор је потреба за аутокефалијом Цркве у Украјини. А узрок је право давања исте. Али, ко има право то да уради? Укључене Цркве се позивају на историјске привилегије, права и каноне. Нажалост, оне не спомињу Јеванђеље. Прво питање које нам пада на памет је – да ли је аутокефалија толико потребна? А ако јесте, зар не би могла мало да сачека? Постоји и друго питање – да ли су наша права толико важна, па их бранимо игнорисањем или нападањем наше браће, или, чак горе, прекидањем хиљадугодишњег заједништва? И треће – зар је важније позивати се на историјска права и каноне, него ослањати се на ријечи Јеванђеља? Од сада, Цариград „пријатељима“ назива оне који су до сада били браћа Русије, а ови пак одбијају да признају екуменски карактер Цариградског патријархата. Тиме су уништени основни темељи јединства Цркве: братство, чији је израз свеправославно заједништво, и васељенскост, чији је Цариград гарант према канонима и историјској традицији. А. У стварности, аутокефалија Украјине није толико хитна као потреба, већ као право и тврдоглави политички захтјев. Са друге стране, јединство Цркава је неоспорна потреба, као и јеванђељска заповијест. Шта је важније, аутокефалија локалне цркве или неотуђиво јединство свих „у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви“? Ко су ти који траже аутокефалност? Да ли је могуће да су један предсједник упитне духовности и један самопрокламовани „патријарх“ проблематичног еклисиолошког осјећаја, који је до сада био искључен као расколник, одговарајући људи да искажу у Светом Духу потребу, вољу Божију и тежњу Цркве у Украјини? И ако не желимо да чујемо гласове оних који се супростављају аутокефалности, како можемо подржати наше наде за јединство, пред онима који су већ изазвали раскол прије много година, и који већ дуго времена прихватају старокалендарце у Грчкој и гдје све не? Да је Филарет изабран за Патријарха московског 1990. године, а што је веома желио али му се измакло из руку – да ли би данас тражио да буде Митрополит аутокефалне Цркве у Украјини? И да је тако, од кога? Московског Синода, којим би сам предсједавао, или Цариграда, којег се претвара да поштује и коме се наводно поклања? Б. Према хришћанској логици, ко год узима у обзир искључиво сопствена права – није у праву. У праву је онај који их штити чувајући равнотежу љубави, мира, трпљења, праштања и помирења, само да би се сачувала „права“ Божија. Сем тога, зар није наше спасење засновано на највећој неправди? „Проклетство праведне осуде је укинуто неправедном осудом Праведнога“. Срећом, Господ се није позивао на Закон и Његова права. У тренутној фази, питању аутокефалије у Украјини се приступа у односу на права оних који је могу додијелити, Фанара и Москве; историјску или политичко-економску моћ, а не у односу на Јеванђеље, или на крају крајева, црквене потребе у Украјини. На врху тога, моћни политички планови, налози и притисци лебде над хоризонтом. Док од Светог Јеванђеља остаје само омот. В. Заиста, како се све ово може повезати са логиком Распетога Бога, са етиком Блажена и Бесједе на Гори, са убрусом Тајне Вечере, са Христовим заповијестима о служби и узвишеном мјесту есхатона, са Господњом свештеничком молитвом „да сви буду једно“, са божанским учењем и умом Апостола Павла, са бесједама које слушамо сваке недјеље и пастирским посланицама које шаљемо поводом великих литургијских прослава? Може ли примјена канона укинути Јеванђеље? Ко може да разумије како се, већ вијековима у Христу, сестринске Цркве сада радују разоткривању пропуста и грешака оних других? Да ли напетост коју данас доживљавамо значи да у прошлости нијесмо довољно вољели једни друге? Како да оправдамо то да наши црквени пастири жустро подржавају међурелигијски дијалог, а одбијају да опште једни са другима? Зашто не могу да прихвате чињеницу да Благодат Божија обасјава другу страну нешто друкчије. Да ли је могуће да цијело просвјетљење буде на нама, а да ниједан зрак не освијетли оне који су нам до сада били браћа? Шта је напосљетку значење ријечи „заједница“, ако не укључује узајамно разумијевање? Или је могуће да они не схватају катастрофалне посљедице пријетећег раскола? Шта би онда била кривица простог вјерника, коме је ускраћена благодат мјеста којима се други Православни поклањају. Зашто би Русима била ускраћена Света Гора и Патмос или хеленофонима Свети Серафим Саровски, Пештере Кијева, Валам и благодат Руских новомученика? Зар није Благодат Божија свеопшта и зар је не треба дијелити са свима? Када смо сједињени заједничком вјером и догмом, чиме можемо да оправдамо подјелу засновану на административним неслагањима? Напосљетку, за кога је и из ког разлога написано Јеванђеље љубави, праштања и јединства? Зар се не односи на нас и изазове нашег времена? Г. Поред тога, шта је наше православно исповиједање у дијаспори или земљама у којима мисионаримо? Ког Христа ћемо им проповиједати и исповиједати? Христа који „је позвао све да буду једно“, али чије ријечи одричемо нашим понашањем? Или Христа који није ни покушао да уједини оне који вјерују у Њега већ двије хиљаде година? Задовољство од добијања аутокефалности је краткотрајно и дотиче неколицину. Али скандализовање вјерника и свијета је немјерљиво и широко распрострањено. Гријех раскола је неизљечив и неопростив. Ђ. Такође, да ли је могуће и да ће Москва казнити сопствени клир и вјернике који се Причесте на Светој Гори или на острву Патмос, или можда, касније у Јерусалиму и Грчкој? Да ли ће Божанско Причешће постати полуга политичког притиска и уцјене? Зар смо то схватили након хиљадугодишњег кушања Тајне? Можемо прихватити тренутни прекид помињања на релацији патријараха, као знак жустрог протеста, али ни на који начин не можемо прихватити прекид заједништва вјерних. Црква, као таква, не може вјерним да ускрати благодат, умјесто да их води на мјеста освештања. Умјесто слабљења вјере међу људима, зар не би било боље ојачати је, у нади да ће то привести пастире разуму. Надамо се да ће наш Патријарх још више отворити његов васељенски загрљај, тако да Руси могу да нађу мјесто за себе. А што се тиче Украјинаца – они се неће ујединити на црквеном нивоу, уколико не науче да опросте Русима у Цркви и да се уједине са њима. Црква је онда Црква када побјеђује Њене непријатеље. Ријечи Светог Амфилохија са Патмоса, недавно канонизованог у Васељенској патријаршији, су овдје више него релевантне: „Хоћете ли да се осветите ономе који вас ставља у искушења? Најбоља освета је љубав: она мијења и најсвирепије животиње!“ Такође, очекујемо од наших светих отаца у Русији, који позивају народ својим ријечима на крају сваке службе, да уједине Цркву смиреним дјелањем, а не у духу освајања. Тиме ће они освојити срца свих Православних, благодаћу Божијом. Нема разлога да буду „Трећи Рим“, у духу овога времена, већ „прва и света Москва“ у духовном смислу, чиме ће предњачити у нашим срцима. Са миомиром њиховог искуства недавног и окрутног гоњења, и са благодаћу њихових новомученика, такође очекујемо од њих да понуде Цркви благоухано свједочанство јединства. Колико је лоша гордост малих и слабих, толико је добра скромна мудрост моћног и великог. То је оно што нам свима треба, зато што се на крају не рачуна ко на својој страни има силу и право, већ ко дјела у Духу Светом и преноси Његову Благодат. Можда нам божански испирисана заповијест Апостола Павла „Али ако један другога уједате и прождирете, гледајте да се међусобно не истријебите“ (Гал 5, 15), свима показује пут који треба да слиједимо. У црквеним распрама међу браћом нема побједника. Али, када се поново ујединимо, нико није ни на губитку. Сви су благословени. Сјеверна Кореја је дошла до споразума са Јужном Корејом – а ми који сваки дан срцем и уснама говоримо „Оче наш“, не можемо да се усагласимо? Молимо се усрдно да нам Господ дарује „са искушењем и крај“ и да нас што скорије приведе покајању (преумљењу) и „ослобођењу“. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...