Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'подела'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. Подела Косова и нове границе, о чему неки говоре, за Српску православну цркву, али и за већину становништва, нису прихватљиво решење – Србија без Косова и Метохије није Србија, изјавио је Патријарх српски г. Иринеј у интервјуу за руску агенцију „РИА Новости“. „Као човек када му изваде срце, он више није жив човек“, рекао је Патријарх током своје посете Москви. Он је истакао да је став Србије и СПЦ да се у потпуности поштује резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1244 – да се осигура албанском народу пуна слобода и аутономија, али да територија Косова и Метохије остане у оквирима Србије. „То је став наше Цркве, а тај став је формулисао и недавни Свети архијерејски сабор СПЦ“, додао је. Патријарх Иринеј се осврнуо и на питање стварања „нове цркве“ у Украјини, рекавши да тек предстоји да се увиди до чега ће та подела довести и какве ће бити крајње последице. „Нажалост, већ су одређене последице очигледне и плодове те поделе осећамо“, истакао је. Упитан да прокоментарише хоће ли српски манастир Хиландар на Светој гори, који се налази под јурисдикцијом Цариградске патријаршије признати нову Украјинску православну цркву, Патријарх је рекао да Српска православна црква не располаже новим информацијама по том питању, као и да се нада да ће тамошњи монаси остати при ставу који заступа и СПЦ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. може ли неко објаснити од кад датира и како је дошко до поделе Цркве на мушку и женку. у неким Црквама постоји пракса да мушкарци улазе само једна врата (конкретно код нас на јужна) а жене на друга врата (западна) посто има само та два улаза у Цркву. Дешава се да приликом св.Тајне Брака младожења улази на једна врата а млада на друга. на пиранје да ми објасне зашто тако све се завршава тако су нас научили и тако су наши преци радили. Исто тако и на Литургији, жене се гурају у припрату, где и онако нема пуно места док у прирпати нема никога! Јако би вас замолила да ми објасните историјски разлог тога и да ли то има своје место и оправдање с обзиром у Литургији у христу исусу сви једно?
  3. „Никаква подела, ја не могу да схватим да Призрен, где сам ја био преко 15 година, да буде у некој другој држави, Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница. То у моју главу не улази, а поготово не у срце. Видећемо. Кувају се ствари, делимично се мало и мењају, ваљда ћемо испливати из овог глиба у којем јесмо“, рекао је патријарх иринеј у Грачаници и додао: „Црква никада није мењала свој став, њен је став – ту смо и ту остајемо докле постојимо. Нека окупирају, као што окупирају, нека узму, нека освоје, али не смемо да им то дамо. То је основна ствар“, био је јасан патријарх. „Пратимо све оно што се овде дешава. Ваш положај је тежак, можда тежи него икада, али морамо се сви борити да се овде одржимо. Док смо овде, то је наше, ако будемо, не дај Боже, напустили ове свете просторе, онда то већ неће бити наше. Може бити у срцу, али не, надамо се пре свега у помоћ Божију и светитеља који почивају на Косову, у Пећкој Патријаршији, у Дечанима. Било је много тешких времена у прошлости. Морамо учинити све да и ово прође. Долазе многа тешка искушења и невоље, али и пролазе. Можда је ово нама само једна добра опомена да се вратимо Богу и себи, ово је великим делом учињено зато што смо ми удаљени и од Бога и од себе, а ми ћемо овим страдањем и вером својом понова постати овде где јесмо и остати за свагда“, закључио је патријарх српски Иринеј. Партијарх антиохијски и целог Истока Јован X који је на Косово дошао са представницима СПЦ казао је да срећан што је обишао православне светиње и српски народ. „Срећни смо и радосни што смо видели наш српски народ у овом манастиру и око манастира, народ који је прошао јако тежак период али су ипак хтели да остану овде у њиховим кућама и у њиховом дому. Молимо се за игуманију овог манастира и њене сестре, да их Бог чува и да их чува Богородица“, казао је патријарх Јован. Говорећи о својој цркви и народу Истока, патријарх Јован је казао да и тамошњи муслимани посећују православне светиње и поштују Богородицу. „Ми сад пролазимо оно што сте ви прошли 99. године, али наш православни народ жели да остане у њиховој земљи, те данас користим прилику да се молим Богу за вас да останете, будете увек овде и не одете одавде“, казао је патријарх антиохијски и свег Истока. Патријархе Иринеја и Јована X у Грачаници су дочекали епископ рашко-призренски Теодосије и игуманија Стефанида који су своме госту уручили икону Пресвете Богородице. Осим црквених великодостојника патријархе Иринеја и Јована X дочекали су и малобројни верници са централног Косова, међу којима су били и ученици основних и средњих школа. Представника локалне власти данас није било у манастиру, али је међу присутнима био београдски официр за везу Дејан Павићевић . Он није желео да даје никакве изјаве медијима, истакавши да је он данас у Грачаници као „представник државе“. Грађани замерају локалним представницима што нису дочекали партријарха Међутим, грађани који су се окупили у манастиру разочарани су, како кажу, бојкотом представника институција. „Ово је одраз стања у којем се налазимо. Уместо да данас уведу радну обавезу која је била уведена онда када су ишли за Митровицу и дочекују Вучића, они нису нашли за сходно да дочекају патријарха Иринеја у конаку манастира Грачаница. За мене је ово, што се тиче Љубинка Караџића, што се тиче Срђана Поповића, сраман чин. Зато што, прво, нису обавестили народ, и друго, нису нашли за сходно да дођу и дочекају свог патријарха“, казао је Живорад Лазић, професор права и представник СНФ-а. Момир Мицић из Грачанице каже да је овај долазак српског патријарха има посебан значај. „Значи за српски народ овде, самим тим што нас посећују и што мисле на овај народ овде који је преостао, а докле ће бити, видећемо“. И он замера представницима институција што нису дошли данас. „Нису се појавили, нису ни обавестили народ. Главнокомандујући у општини нису одреаговали и дошли. Немају времена, јер су презаузети другим обавезама. Тамо су где има пара, где се нешто врти“, казао је мештанин Грачанице Момир Мицић. Током посете представника две православне цркве у Грачаници је било појачано присуство Косовске полиције. Након дводневног боравка на Косову, црквене делегације упутиле су се у Ниш. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Црква не мења свој став о Косову и Метохији, рекао је у Грачаници патријарх српски Иринеј, који је у друштву патријарха антиохијског и свег Истока Јована X и великодоснојника православне цркве обишао манастир у овом месту. „Никаква подела, ја не могу да схватим да Призрен, где сам ја био преко 15 година, да буде у некој другој држави, Пећка Патријаршија, Дечани, Грачаница. То у моју главу не улази, а поготово не у срце. Видећемо. Кувају се ствари, делимично се мало и мењају, ваљда ћемо испливати из овог глиба у којем јесмо“, рекао је патријарх иринеј у Грачаници и додао: „Црква никада није мењала свој став, њен је став – ту смо и ту остајемо докле постојимо. Нека окупирају, као што окупирају, нека узму, нека освоје, али не смемо да им то дамо. То је основна ствар“, био је јасан патријарх. „Пратимо све оно што се овде дешава. Ваш положај је тежак, можда тежи него икада, али морамо се сви борити да се овде одржимо. Док смо овде, то је наше, ако будемо, не дај Боже, напустили ове свете просторе, онда то већ неће бити наше. Може бити у срцу, али не, надамо се пре свега у помоћ Божију и светитеља који почивају на Косову, у Пећкој Патријаршији, у Дечанима. Било је много тешких времена у прошлости. Морамо учинити све да и ово прође. Долазе многа тешка искушења и невоље, али и пролазе. Можда је ово нама само једна добра опомена да се вратимо Богу и себи, ово је великим делом учињено зато што смо ми удаљени и од Бога и од себе, а ми ћемо овим страдањем и вером својом понова постати овде где јесмо и остати за свагда“, закључио је патријарх српски Иринеј. Партијарх антиохијски и целог Истока Јован X који је на Косово дошао са представницима СПЦ казао је да срећан што је обишао православне светиње и српски народ. „Срећни смо и радосни што смо видели наш српски народ у овом манастиру и око манастира, народ који је прошао јако тежак период али су ипак хтели да остану овде у њиховим кућама и у њиховом дому. Молимо се за игуманију овог манастира и њене сестре, да их Бог чува и да их чува Богородица“, казао је патријарх Јован. Говорећи о својој цркви и народу Истока, патријарх Јован је казао да и тамошњи муслимани посећују православне светиње и поштују Богородицу. „Ми сад пролазимо оно што сте ви прошли 99. године, али наш православни народ жели да остане у њиховој земљи, те данас користим прилику да се молим Богу за вас да останете, будете увек овде и не одете одавде“, казао је патријарх антиохијски и свег Истока. Патријархе Иринеја и Јована X у Грачаници су дочекали епископ рашко-призренски Теодосије и игуманија Стефанида који су своме госту уручили икону Пресвете Богородице. Осим црквених великодостојника патријархе Иринеја и Јована X дочекали су и малобројни верници са централног Косова, међу којима су били и ученици основних и средњих школа. Представника локалне власти данас није било у манастиру, али је међу присутнима био београдски официр за везу Дејан Павићевић . Он није желео да даје никакве изјаве медијима, истакавши да је он данас у Грачаници као „представник државе“. Грађани замерају локалним представницима што нису дочекали партријарха Међутим, грађани који су се окупили у манастиру разочарани су, како кажу, бојкотом представника институција. „Ово је одраз стања у којем се налазимо. Уместо да данас уведу радну обавезу која је била уведена онда када су ишли за Митровицу и дочекују Вучића, они нису нашли за сходно да дочекају патријарха Иринеја у конаку манастира Грачаница. За мене је ово, што се тиче Љубинка Караџића, што се тиче Срђана Поповића, сраман чин. Зато што, прво, нису обавестили народ, и друго, нису нашли за сходно да дођу и дочекају свог патријарха“, казао је Живорад Лазић, професор права и представник СНФ-а. Момир Мицић из Грачанице каже да је овај долазак српског патријарха има посебан значај. „Значи за српски народ овде, самим тим што нас посећују и што мисле на овај народ овде који је преостао, а докле ће бити, видећемо“. И он замера представницима институција што нису дошли данас. „Нису се појавили, нису ни обавестили народ. Главнокомандујући у општини нису одреаговали и дошли. Немају времена, јер су презаузети другим обавезама. Тамо су где има пара, где се нешто врти“, казао је мештанин Грачанице Момир Мицић. Током посете представника две православне цркве у Грачаници је било појачано присуство Косовске полиције. Након дводневног боравка на Косову, црквене делегације упутиле су се у Ниш. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. За недељник "Време" говоре; Епископ рашко-призренски Г. Теодосије, архимандрит Сава и о. Иларион ПДФ можете преузети на следећем линку: https://d.pr/n8JkaV Редакција Поуке.орг
  6. За недељник "Време" говоре; Епископ рашко-призренски Г. Теодосије, архимандрит Сава и о. Иларион ПДФ можете преузети на следећем линку: https://d.pr/n8JkaV Редакција Поуке.орг View full Странице
  7. Ваше Високопреосвештенство, Ви сте, ван сумње, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве и свакако нисте случајно постављени да службујете у Загребачко-љубљанској митрополији. Додељен Вам је деликатан задатак, како Вам је тај изазов изгледао у почетку, а како данас видите ову своју мисију? Пре свега желим да захвалим на прилици да се још једампут дружим са Вашим читаоцима, Вама лично и редакцији Експреса, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали, свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени, треба адресирати на оне са којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој Епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околини, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена, препоручујући њих, њихове свештенике и вернике љубави и молитвама. То су владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, еx оfficio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за једно, а то је најважније: да служим Божанску службу, свету Литругију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам, као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу, исто је и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу да се одоноси поправе. Тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, са мање тескобе. Али, као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред три назад. И тако у недоглед. Наравно, ми нећемо одустати. Објавили сте књигу ''Загреб и ја волимо се јавно''. Познато нам је да сте Ви човек веома широког духовног и образовног ракуса, па зато питам – како су Вас прихватили у Хрватској и да ли је та ''љубав'' обострана? Љубав нема наводнике. Кад их има није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно, јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечна академија поводом две стоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада наше гимназије Катарина Кантакузина у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић. Жаргонски речено, цео Загреб је био са нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени, само као духовном вођи наше заједнице, на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткијући лоше и ружне волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима са председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем... Да вас питам директније: Како је данас бити Србин у Хрватској? Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској Цркви и нашем Патријарху, Патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је са тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми одлетеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније, са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена.. Туга... У градовима са проблеми другачији. Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића који је позвао Србе да се врате и каже да ми као народ нисмо поражени. Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег, истакнутијег положаја у друштву било је речи ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено Богом дано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац, ни слава ту на дужу стазу не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи, или блиски преци, бабе и деде Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблеме. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани. Недавно је било обележавање “Олује”…? Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у Олуји и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве без обзира ком народу и којој цркви припадају, покушавајући да надидјемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи, који могу, не само рећи, него и истински доживети сваког човека као близњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догадјаје из прошлости. Потребан нам је разговор без острих тонова, потребно је да у разговору слусамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив, прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли, и нарочито желе ли, наше сваке врсте, и црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоћемо, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора. Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину? Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа, ја позивам све саборске заступнике, министре у влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнокост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. Са друге стране често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани. Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусбном разумевању са Католичком Црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српском народним већем, Просвјетом, Привредником и другим. Помоћ, нама православним Србима у Хрватској је потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединиим крајевима. Наша и друге епархије настоје да поммогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш машине, знају ћи да их немају, а имају малу децу. Кад оно, они немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре.. новац... Али, то је мало. Потребна је помоћ, предузећа, фондација, државе.. Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство? Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета. Хрватска и српска државна политика су у ''предратном'' стању. Срби, не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе Хрватске је било понуђено да се опет оснује ''Српска православна црква у Хрватској''? Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио? Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком „предратном стању“. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазилазе. Уосталом, председник Србије је пре пар дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљаљу. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерперетација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе. Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити чак и Србе и Хрвате? Ви ме, заправо питате, да ли ја верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. Са друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер, од примера који дајемо ми свештеници две Цркве, наши верници ће другог, без обзира којој Цркви припада, доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља. Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници. Припала Вам је изазовна дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију, како то данас изгледа. У једном интервјуу, ако сам то добро разумео, Ви по Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу? Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, Владика бачки Иринеј, упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован, при крају животног пута, попут Аристотела који се вратио у Стагиру и основао Ликеј, вратио у свој Загреб, и основао Православну гимназију. Митрполит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно, не само за Србе у Хрватској, него за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангираним када уписују различите факултете загребачког и других свеучилишта. Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискуктује се, уз међусобно поштовање и уважавање веома живо, на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима 4. разреда, можда и са овима који су сада матурирали па да видимо како ми гледамо на младе и што је важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, што желе од друштва, какву визију света имају... На послетку да кажем и ово. Трошкове Гиманзије, која ради у заиста ултамодерној згради, покрива наша Епархија, уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али, и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај са крајем и попунимо рупе у буџету, него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слчно. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања. Срби, на жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубило грађанска права, нису били у јавном регистру грађана, колико их има и где иду на службу Божију? Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православне у Словенији, са радошћу могу да посведочим да је Православна Црква у Словенији у полету. Иако је Православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији већином обрели трбухом за крухом, отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни храм св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, Православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску, са тамошњом Римокатоличком Црквом али, исто тако, и више него добру сарадњу са политичким вођством државе. О овоме би се могло нашироко и надугачко односно, цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији. Ваше Високопреосвештенство, има ли и у Божјој кући сукоба генерација? Питам због тога што сте доласком за игумана манастира Светих архангела у Ковиљ својим начином и маниром показали да се разликујете од многих високих духовника СПЦ. За Вама су дошли многи млади монаси, искушеници, а манастир је постао место окупљања глумаца, рок музичара, сликара, новинара. Основали сте Терапијску заједницу ''Земља живих'' – веома успешан пројекат за лечење наркомана. Јесте ли имали било каквих неспоразума у врху СПЦ због ове нове праксе у њеном окриљу? Нема никаквог међугенерацијског неспоразума, а камоли сукоба. Све што смо постигли у манастиру Ковиљу и другде у то доба, било је по благослову, уз подстрек, јасан подстицај и упутства мог духовног оца, владике бачког Иринеја. Овде у загребачко-љубљанској дијецези, у многоме се угледам и на мог, већ поменутог великог претходника. Наравно да има разлике у мишљењима, приступу проблемима... не би било ни напретка да тога нема. Потичемо из различитих средина, културних утицаја и слично. Та није препрека, него дар Божији, који доводи до креативног сусрета старих и нових генерација. Ја, по годинама живота, припадам старијој генерацији, тако да вас опомињем да је мој приступ за Вас младе можда конзервативан. Поставите такво питање неком млађем епископу, можда ће ме демантовати. Углавном, важно је да постоје иницијативе и храброст за одговорно суочавање са изазовима времена. Да ли и даље ради економија манастира у Ковиљу, радионица за израду свећа, пољопривредна производња, од пшенице, сира, пекмеза до шљивовице и дуњеваче, све то сте Ви основали? Свакодневним животом ковиљске обитељи данас руководи, новоизабрани Владика мохачки господин Исихије. Све ово што сте у питању набројали не само да постоји, него је трудом владике Исихија и братства напредовало. Монаси су се одувек издржавали од сопственог рукодеља па је тако и данас. Наравно да је у међувремену манастирска економија узрасла јер се Богу хвала и монашко братство увећало, а тиме и његове потребе. На Богословском факултету наследили сте чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића на катедри Пастирске психологије. Велико уважавање али и изазов? Важно је бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: ''Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?'' Осмислили сте и основали Хуманитарни фонд ''Привредник'' који стипендира сиромашне талентоване ученике и студенте свих националности и конфесија. Како то функционише? Хуманитарни фонд ''Привредник'' осмислио је и основао је у Загребу велетрговац и привредник Владимир Матијевић, крајем 19. столећа. Циљ је био: помоћ у школовању даровите али сиромашне српске деце са подручја Аустро-Угарске. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца настављена је његова делатност све док комунистичка власт у новој Југославији није одлучила да јој такви фондови нису потребни и национализовала све што је овај, изузетно успешан и користан фонд имао. Обновили су га, почетком 90-тих година, у Новом Саду академици Дејан Медаковић, Берислав Берић и владика шумадијски Сава Вуковић, такође српски академик. Можда неког заслужног нисам поменуо. Нешто доцније је обновљен и у Загребу. Задњих десетак година пало ми је у део да будем председник новосадског Привредника и сматрам то великом чашћу али још већом одговорношћу. Основна Матијевићева начела: рад, штедња чеситост се нису мењала. И Привредникова улога остала је и даље иста, с тим што су његова врата сада широм отворена свима, без обзира на националну припадност, под условом да испуне услове потребне за стипендију. Упркос незавидној економској ситуацији за новац се некако сналазимо при чему је кључну улогу у његовом финансирању преузео један признати новосадски пословни човек и његова породица чија имена намерно не помињем. Без претеривања могу рећи да је Привредник најзначајнија институција такве намене у новојој српској историји. ''Уплели'' сте прсте и у моју професију, били сте председник Савета РРА, о Вама ми је покојни Тијанић причао бајке. Како гледате на новинарство у Србији и да ли су медији и новинари саучесници у многоструком посртању Срба и Србије? Да, био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику. У то време отворене су радио станице у власништву Православне Цркве и Католичке Цркве. Покренуте су и телевизијске емисије са верским садржајем. Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Истина, било би добро да имамо више новина и медија као што је Експрес. На Мајском заседању Сабора СПЦ исказане су неке нове идеје, од промене Устава СПЦ до промене начина избора патријарха? Да ли то наша света црква хвата корак са модерним трендовима, или је у питању екуменизам, односно приблажавање двеју помесних хришћанских цркава, на штету СПЦ? Црква промишља о сопственом устројству и пресаздава га у складу са новим социјалним околностима и изазовима, не губећи ништа од своје истинске природе. Некоме то може да изгледа као модернизација, некоме као, као Ви рекосте, екуменизам, али мени се чини да је у питању један процес неопходан у овом тренутку. Нацрт новог Устава, на коме ће се још радити, заиста нема неку додирну тачку са екуменизмом. Да не будем погрешно схваћем, нисам противник, него заступник и протагноста дијалога и сарадње са другим Црквама и верским заједницама. Да ли је седиште СПЦ требало да се премести у Пећку патријаршију, и како мислите да би ваљало решавати „Косовски чвор“? Не видим шта би се суштински променило у премештању патријарховог седишта из Београда у Пећ. Сама иницијатива је површна и политикантска. Пећка Патријаршија је древно седиште Српске Правосавне Цркве и титула пећког архиепископа и данас краси нашег Патријарха. Косово и Метохија су били и увек ће бити центар нашег молитвеног али и сваког другог прегнућа. „Косовски чвор“, како га Ви називате, су мрсили деценијама многи којима Косово није била „најскупља српска реч“ и оставили да га други одреше. Како и мозе ли безболно? Не знам. У поређењу са косовско-метохијским проблемом, чини ми се да смо потпуно ноншалантно прихватили издвајање из националног корпуса класичне српске земље Црне Горе. Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи … расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета, емоција а политичари на основу егзактних показатеља, привредних, статистичких, дипломатије, онога што се зове Intelligent Service. Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак. Питање Косова је толико болно и истовремено важно да не смемо дозволити да буде злоупотребљено за постизање било чијих личних или партијских политикантских интереса. Оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама. Напротив, нормално би било да нас приближи једне другима, да обједини наше снаге, да нас покрене на сарадњу, да нам помогне да оштре емоције и речи као и међусобна оптуживања оставимо по страни и почнемо да сарађујемо трагајуци за решењем. Са искуством наше распете Цркве на просторима Хрватске, молим се за владику Теодосија, његово свештенство и верни народ, да им Господ да мудрости и снаге. Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мисљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема. Срби у Црној Гори изложени су менталној тортури, забрањен је српски језик, српска књижевност, насилно је формирана некаква ''црногорска црква''. Ових дана Мило Ђукановић, председник Црне Горе, каже да је ''црквено питање православних верника СПЦ најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног идентитета''? Волео бих да Вас демантујем и да кажем да су Ваше оцене прејаке. На жалост, нису. Сам Патријарх Иринеј је то недвосмислено потврдио. Лично, без улажења у демокартска и људска права, као и готово сви Срби, не доживљавам Црногорце као посебан народ. Реч је о мање или више, у историји већ виђеном, насилном инжењерингу стварања нације. Не мислим да је Српска Православна Црква у Црној Гори фактор деструкције било чега. И у тим условима, Црква напредује. Гради нове велелепне храмове, чијем освећењу присуствује тамошњи државни врх. Црква напредује и у привредном, предузетничком смислу. Гради хотелска насеља на Јадрану, итд. Дакле, Црква у Црној Гори само доследном некалкулантском политиком коју води и треба да води, очигледно је има, да тако кажем дипломатски, економски, а пре свега духовни потенцијал да одбрани православни верски и културни идентитет српског народа. Лично не верујем да међу онима који себе називају етничким Црногорцима има искрених православних верника. Како разумети предлог хрватског историчара Хрвоја Класића који предлаже да се демографски пад у Хрватској заустави повратком исељених Срба? Познајем проф. Класића, дружимо се, прочитао сам његов предлог, рецимо, апел, и сматрам га веома добродошлим и логичним. У задњих неколико година, а посебно задњих неколико месеци нема дана да се не спомиње демографска катастрофа, пад стопе наталитета и одлазак грађана Хрватске у потрагу за економски, политички и правно стабилнијим друштвима. Последице свих наведених процеса се већ виде у недовољном броју радника потребних за нормално функционирање туристичке сезоне, а тек ће се видети када број пензионера надмаши број оних који ће у Хрватској радити и плаћати порезе и доприносе. Те проблеме имамо, наравно, и у Србији. Проблем природног прираштаја, односно постепеног нестајања народа лично видим као без конкуренције највећи проблем Срба, као и Хрвата. Сви други успеси и побебеде су привидни, краткотрајни, односно јасно орочени. Тако барем размишљају зрели народи који су у односу на Хрвате и Србе у прошлости много чешће и интензивније између себе ратовали, а за разлику од Хрвата и Срба много ређе међусобно сарађивали и помагали једни друге. Народи који су вишевековна непријатељства заменили добросуседским односима и сарадњом у постизању мира и напретка. Јесмо ли ми напокон сазрели да бројне позитивне примере почнемо примјењивати у властитој домовини? Или смо још увек више оптерећени односима из прошлости него грађењем нових односа у будућности? Одговоре на ова питања не треба тражити код демографа, а поготово не код политичара. Нажалост, довољно је да се провезете Банијом, Ликом и Славонијом, или једноставно одете на било коју већу аутобуску станицу или аеродром у Хрватској. Хрватска се празни. Да, наравно, проф. Класић је у праву: Хрватска би требала позвати натраг све Србе који се желе вратити, и помоћи им у томе. Као што знате још има села у којима Срби живе без струје и без воде. То је призната чињеница од стране председнице Колинде Грабар-Китаровић приликом званичне посете председника Александра Вучића Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  8. Интервју Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија (Перића) за недељник "Експрес". Ваше Високопреосвештенство, Ви сте, ван сумње, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве и свакако нисте случајно постављени да службујете у Загребачко-љубљанској митрополији. Додељен Вам је деликатан задатак, како Вам је тај изазов изгледао у почетку, а како данас видите ову своју мисију? Пре свега желим да захвалим на прилици да се још једампут дружим са Вашим читаоцима, Вама лично и редакцији Експреса, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали, свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени, треба адресирати на оне са којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој Епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околини, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена, препоручујући њих, њихове свештенике и вернике љубави и молитвама. То су владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, еx оfficio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за једно, а то је најважније: да служим Божанску службу, свету Литругију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам, као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу, исто је и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу да се одоноси поправе. Тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, са мање тескобе. Али, као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред три назад. И тако у недоглед. Наравно, ми нећемо одустати. Објавили сте књигу ''Загреб и ја волимо се јавно''. Познато нам је да сте Ви човек веома широког духовног и образовног ракуса, па зато питам – како су Вас прихватили у Хрватској и да ли је та ''љубав'' обострана? Љубав нема наводнике. Кад их има није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно, јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечна академија поводом две стоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада наше гимназије Катарина Кантакузина у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић. Жаргонски речено, цео Загреб је био са нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени, само као духовном вођи наше заједнице, на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткијући лоше и ружне волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима са председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем... Да вас питам директније: Како је данас бити Србин у Хрватској? Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској Цркви и нашем Патријарху, Патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је са тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми одлетеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније, са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена.. Туга... У градовима са проблеми другачији. Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића који је позвао Србе да се врате и каже да ми као народ нисмо поражени. Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег, истакнутијег положаја у друштву било је речи ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено Богом дано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац, ни слава ту на дужу стазу не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи, или блиски преци, бабе и деде Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблеме. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани. Недавно је било обележавање “Олује”…? Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у Олуји и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве без обзира ком народу и којој цркви припадају, покушавајући да надидјемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи, који могу, не само рећи, него и истински доживети сваког човека као близњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догадјаје из прошлости. Потребан нам је разговор без острих тонова, потребно је да у разговору слусамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив, прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли, и нарочито желе ли, наше сваке врсте, и црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоћемо, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора. Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину? Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа, ја позивам све саборске заступнике, министре у влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнокост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. Са друге стране често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани. Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусбном разумевању са Католичком Црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српском народним већем, Просвјетом, Привредником и другим. Помоћ, нама православним Србима у Хрватској је потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединиим крајевима. Наша и друге епархије настоје да поммогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш машине, знају ћи да их немају, а имају малу децу. Кад оно, они немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре.. новац... Али, то је мало. Потребна је помоћ, предузећа, фондација, државе.. Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство? Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета. Хрватска и српска државна политика су у ''предратном'' стању. Срби, не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе Хрватске је било понуђено да се опет оснује ''Српска православна црква у Хрватској''? Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио? Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком „предратном стању“. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазилазе. Уосталом, председник Србије је пре пар дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљаљу. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерперетација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе. Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити чак и Србе и Хрвате? Ви ме, заправо питате, да ли ја верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. Са друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер, од примера који дајемо ми свештеници две Цркве, наши верници ће другог, без обзира којој Цркви припада, доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља. Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници. Припала Вам је изазовна дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију, како то данас изгледа. У једном интервјуу, ако сам то добро разумео, Ви по Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу? Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, Владика бачки Иринеј, упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован, при крају животног пута, попут Аристотела који се вратио у Стагиру и основао Ликеј, вратио у свој Загреб, и основао Православну гимназију. Митрполит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно, не само за Србе у Хрватској, него за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангираним када уписују различите факултете загребачког и других свеучилишта. Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискуктује се, уз међусобно поштовање и уважавање веома живо, на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима 4. разреда, можда и са овима који су сада матурирали па да видимо како ми гледамо на младе и што је важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, што желе од друштва, какву визију света имају... На послетку да кажем и ово. Трошкове Гиманзије, која ради у заиста ултамодерној згради, покрива наша Епархија, уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али, и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај са крајем и попунимо рупе у буџету, него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слчно. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања. Срби, на жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубило грађанска права, нису били у јавном регистру грађана, колико их има и где иду на службу Божију? Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православне у Словенији, са радошћу могу да посведочим да је Православна Црква у Словенији у полету. Иако је Православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији већином обрели трбухом за крухом, отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни храм св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, Православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску, са тамошњом Римокатоличком Црквом али, исто тако, и више него добру сарадњу са политичким вођством државе. О овоме би се могло нашироко и надугачко односно, цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији. Ваше Високопреосвештенство, има ли и у Божјој кући сукоба генерација? Питам због тога што сте доласком за игумана манастира Светих архангела у Ковиљ својим начином и маниром показали да се разликујете од многих високих духовника СПЦ. За Вама су дошли многи млади монаси, искушеници, а манастир је постао место окупљања глумаца, рок музичара, сликара, новинара. Основали сте Терапијску заједницу ''Земља живих'' – веома успешан пројекат за лечење наркомана. Јесте ли имали било каквих неспоразума у врху СПЦ због ове нове праксе у њеном окриљу? Нема никаквог међугенерацијског неспоразума, а камоли сукоба. Све што смо постигли у манастиру Ковиљу и другде у то доба, било је по благослову, уз подстрек, јасан подстицај и упутства мог духовног оца, владике бачког Иринеја. Овде у загребачко-љубљанској дијецези, у многоме се угледам и на мог, већ поменутог великог претходника. Наравно да има разлике у мишљењима, приступу проблемима... не би било ни напретка да тога нема. Потичемо из различитих средина, културних утицаја и слично. Та није препрека, него дар Божији, који доводи до креативног сусрета старих и нових генерација. Ја, по годинама живота, припадам старијој генерацији, тако да вас опомињем да је мој приступ за Вас младе можда конзервативан. Поставите такво питање неком млађем епископу, можда ће ме демантовати. Углавном, важно је да постоје иницијативе и храброст за одговорно суочавање са изазовима времена. Да ли и даље ради економија манастира у Ковиљу, радионица за израду свећа, пољопривредна производња, од пшенице, сира, пекмеза до шљивовице и дуњеваче, све то сте Ви основали? Свакодневним животом ковиљске обитељи данас руководи, новоизабрани Владика мохачки господин Исихије. Све ово што сте у питању набројали не само да постоји, него је трудом владике Исихија и братства напредовало. Монаси су се одувек издржавали од сопственог рукодеља па је тако и данас. Наравно да је у међувремену манастирска економија узрасла јер се Богу хвала и монашко братство увећало, а тиме и његове потребе. На Богословском факултету наследили сте чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића на катедри Пастирске психологије. Велико уважавање али и изазов? Важно је бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: ''Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?'' Осмислили сте и основали Хуманитарни фонд ''Привредник'' који стипендира сиромашне талентоване ученике и студенте свих националности и конфесија. Како то функционише? Хуманитарни фонд ''Привредник'' осмислио је и основао је у Загребу велетрговац и привредник Владимир Матијевић, крајем 19. столећа. Циљ је био: помоћ у школовању даровите али сиромашне српске деце са подручја Аустро-Угарске. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца настављена је његова делатност све док комунистичка власт у новој Југославији није одлучила да јој такви фондови нису потребни и национализовала све што је овај, изузетно успешан и користан фонд имао. Обновили су га, почетком 90-тих година, у Новом Саду академици Дејан Медаковић, Берислав Берић и владика шумадијски Сава Вуковић, такође српски академик. Можда неког заслужног нисам поменуо. Нешто доцније је обновљен и у Загребу. Задњих десетак година пало ми је у део да будем председник новосадског Привредника и сматрам то великом чашћу али још већом одговорношћу. Основна Матијевићева начела: рад, штедња чеситост се нису мењала. И Привредникова улога остала је и даље иста, с тим што су његова врата сада широм отворена свима, без обзира на националну припадност, под условом да испуне услове потребне за стипендију. Упркос незавидној економској ситуацији за новац се некако сналазимо при чему је кључну улогу у његовом финансирању преузео један признати новосадски пословни човек и његова породица чија имена намерно не помињем. Без претеривања могу рећи да је Привредник најзначајнија институција такве намене у новојој српској историји. ''Уплели'' сте прсте и у моју професију, били сте председник Савета РРА, о Вама ми је покојни Тијанић причао бајке. Како гледате на новинарство у Србији и да ли су медији и новинари саучесници у многоструком посртању Срба и Србије? Да, био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику. У то време отворене су радио станице у власништву Православне Цркве и Католичке Цркве. Покренуте су и телевизијске емисије са верским садржајем. Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Истина, било би добро да имамо више новина и медија као што је Експрес. На Мајском заседању Сабора СПЦ исказане су неке нове идеје, од промене Устава СПЦ до промене начина избора патријарха? Да ли то наша света црква хвата корак са модерним трендовима, или је у питању екуменизам, односно приблажавање двеју помесних хришћанских цркава, на штету СПЦ? Црква промишља о сопственом устројству и пресаздава га у складу са новим социјалним околностима и изазовима, не губећи ништа од своје истинске природе. Некоме то може да изгледа као модернизација, некоме као, као Ви рекосте, екуменизам, али мени се чини да је у питању један процес неопходан у овом тренутку. Нацрт новог Устава, на коме ће се још радити, заиста нема неку додирну тачку са екуменизмом. Да не будем погрешно схваћем, нисам противник, него заступник и протагноста дијалога и сарадње са другим Црквама и верским заједницама. Да ли је седиште СПЦ требало да се премести у Пећку патријаршију, и како мислите да би ваљало решавати „Косовски чвор“? Не видим шта би се суштински променило у премештању патријарховог седишта из Београда у Пећ. Сама иницијатива је површна и политикантска. Пећка Патријаршија је древно седиште Српске Правосавне Цркве и титула пећког архиепископа и данас краси нашег Патријарха. Косово и Метохија су били и увек ће бити центар нашег молитвеног али и сваког другог прегнућа. „Косовски чвор“, како га Ви називате, су мрсили деценијама многи којима Косово није била „најскупља српска реч“ и оставили да га други одреше. Како и мозе ли безболно? Не знам. У поређењу са косовско-метохијским проблемом, чини ми се да смо потпуно ноншалантно прихватили издвајање из националног корпуса класичне српске земље Црне Горе. Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи … расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета, емоција а политичари на основу егзактних показатеља, привредних, статистичких, дипломатије, онога што се зове Intelligent Service. Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак. Питање Косова је толико болно и истовремено важно да не смемо дозволити да буде злоупотребљено за постизање било чијих личних или партијских политикантских интереса. Оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама. Напротив, нормално би било да нас приближи једне другима, да обједини наше снаге, да нас покрене на сарадњу, да нам помогне да оштре емоције и речи као и међусобна оптуживања оставимо по страни и почнемо да сарађујемо трагајуци за решењем. Са искуством наше распете Цркве на просторима Хрватске, молим се за владику Теодосија, његово свештенство и верни народ, да им Господ да мудрости и снаге. Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мисљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема. Срби у Црној Гори изложени су менталној тортури, забрањен је српски језик, српска књижевност, насилно је формирана некаква ''црногорска црква''. Ових дана Мило Ђукановић, председник Црне Горе, каже да је ''црквено питање православних верника СПЦ најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног идентитета''? Волео бих да Вас демантујем и да кажем да су Ваше оцене прејаке. На жалост, нису. Сам Патријарх Иринеј је то недвосмислено потврдио. Лично, без улажења у демокартска и људска права, као и готово сви Срби, не доживљавам Црногорце као посебан народ. Реч је о мање или више, у историји већ виђеном, насилном инжењерингу стварања нације. Не мислим да је Српска Православна Црква у Црној Гори фактор деструкције било чега. И у тим условима, Црква напредује. Гради нове велелепне храмове, чијем освећењу присуствује тамошњи државни врх. Црква напредује и у привредном, предузетничком смислу. Гради хотелска насеља на Јадрану, итд. Дакле, Црква у Црној Гори само доследном некалкулантском политиком коју води и треба да води, очигледно је има, да тако кажем дипломатски, економски, а пре свега духовни потенцијал да одбрани православни верски и културни идентитет српског народа. Лично не верујем да међу онима који себе називају етничким Црногорцима има искрених православних верника. Како разумети предлог хрватског историчара Хрвоја Класића који предлаже да се демографски пад у Хрватској заустави повратком исељених Срба? Познајем проф. Класића, дружимо се, прочитао сам његов предлог, рецимо, апел, и сматрам га веома добродошлим и логичним. У задњих неколико година, а посебно задњих неколико месеци нема дана да се не спомиње демографска катастрофа, пад стопе наталитета и одлазак грађана Хрватске у потрагу за економски, политички и правно стабилнијим друштвима. Последице свих наведених процеса се већ виде у недовољном броју радника потребних за нормално функционирање туристичке сезоне, а тек ће се видети када број пензионера надмаши број оних који ће у Хрватској радити и плаћати порезе и доприносе. Те проблеме имамо, наравно, и у Србији. Проблем природног прираштаја, односно постепеног нестајања народа лично видим као без конкуренције највећи проблем Срба, као и Хрвата. Сви други успеси и побебеде су привидни, краткотрајни, односно јасно орочени. Тако барем размишљају зрели народи који су у односу на Хрвате и Србе у прошлости много чешће и интензивније између себе ратовали, а за разлику од Хрвата и Срба много ређе међусобно сарађивали и помагали једни друге. Народи који су вишевековна непријатељства заменили добросуседским односима и сарадњом у постизању мира и напретка. Јесмо ли ми напокон сазрели да бројне позитивне примере почнемо примјењивати у властитој домовини? Или смо још увек више оптерећени односима из прошлости него грађењем нових односа у будућности? Одговоре на ова питања не треба тражити код демографа, а поготово не код политичара. Нажалост, довољно је да се провезете Банијом, Ликом и Славонијом, или једноставно одете на било коју већу аутобуску станицу или аеродром у Хрватској. Хрватска се празни. Да, наравно, проф. Класић је у праву: Хрватска би требала позвати натраг све Србе који се желе вратити, и помоћи им у томе. Као што знате још има села у којима Срби живе без струје и без воде. То је призната чињеница од стране председнице Колинде Грабар-Китаровић приликом званичне посете председника Александра Вучића Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  9. У албанској јавности и медијима се последњих месец дана све више могу прочитати наслови о озбиљним закулисним радњама између Србије, Албаније и Косова, и заједничкој дипломатској офанзиви о коначном решењу статуса Косова – подели Косова на српски и албански део. Колико се чини по млаким реакцијама, ни највећи део међународне заједнице не би имао ништа против таквог решења, које би им једном за свагда скинуо са дневног реда питање Косова и Метохије. Не једанпут се у нашој јавности чуло да је то најбоље решење ком можемо да се надамо. КОРЕНИ ЗАБЛУДЕ Корени заблуде да је подела Косова и Метохије најбоље решење вуку корене од Добрице Ћосића. У време када је он први пут изашао са тим предлогом, постојала је СФРЈ, са моћним службама које су радиле на томе да се КиМ у целости одвоје од Србије и тиме је ослабе. У тим тренуцима, ситуација је заиста била „дај шта даш“. Међутим, ситуација се од тада променила, а логика и реторика оних који то решење подржавају, остала је иста. Добрица Ћосић, иако носи мноштво несумњивих заслуга за српски народ, творац је и једне потенцијално врло погубне заблуде – да је решење поделе Косова и Метохије између Срба и Албанаца највише и најбоље што Република Србија икад може да добије. Међутим, колико је то решење заиста добро за Србију и Србе који на КиМ живе? Да бисмо ствари сагледали до краја, морамо их погледати из три угла – албанског, међународне заједнице и српског угла. АЛБАНСКИ УГАО Албанци на Косову и Метохији су у потпуно хаотичном стању. Нема независности, макар не оне којој су се они надали, нема визне либерализације, полако пресушују и стране донације, а незапосленост је, према њиховим званичним статистикама, око шездесет процената. Демографија им је у катастрофалном паду, са тенденцијама да ће се тако настави, а исељавање је и без визне либерализације масовно. Бројка од 1,8 милиона људи, колико их на КиМ никада није живело, је резултат огромних манипулација на попису из 2011. године, када су уписивани и људи који на КиМ одавно не живе или никад нису ни живели. Поред тога, та бројка, колико год да је увек била нереална, према садашњим мигрантским и демографским токовима међу Албанцима, делује као фантазија која се никада неће остварити. Албанско друштво на КиМ је у предконфликтном стању. Изгубили су значајан део подршке међународне заједнице која их је видела као превртљиве, непоуздане и неспособне да изграде одрживе институције. Социјална ситуација их притиска и на површину избацује оне са радикалном реториком и настојањима. Због замршене структуре поделе власти на КиМ између формалне – централне, и реалне – власти на терену, институције не могу да функционишу, што је све очигледније. Замршена структура поделе власти је и један од разлога због којих се решења из Бриселског дијалога не спроводе уопште или се спроводе само парцијално, и један од разлога из ког се не може очекивати да нам ико може гарантовати спровођење било којих договора који се постигну. То је друштво у опадању, чак и на средњи рок. Дугорочно, ради се о друштву које нема шанси за опстанак уколико се нешто драстично не промени, и то у наредних 5 година, за шта постоје изузетно мале шансе. Другим речима, ради се о друштву које није стабилно, нема снаге да спроведе ни оно што је већ договорено, а о неким дугорочним планирањима нема ни речи. УГАО МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ Међународна заједница, а посебно највећи део Европске Уније, је уморна од косовског питања. Поред умора, имају својих нагомиланих проблема, којих се неће ослободити у скорије време. Њима би у овој ситуацији одговарало било какво решење око ког се сагласе обе стране, па све и да је то решење да се у потпуности врати српски суверенитет на КиМ. После уложених двадесет година и огромних ресурса, нису успели да од КиМ направе иоле стабилно или одрживо друштво, и не желе да се ту задрже више него што би морали. Са изузетком САД и донекле Немачке, које и даље имају снаге да се овим питањем баве, остале чланице међународне заједнице не би имале ништа против било каквог договора између представника Србије, Албаније и Косова. Све ово под условом да то не омета мир у региону, односно да тај договор нема последица на статус Босне и статус Македоније, јер не желе да се уместо једног отворе још два или више нових проблема у региону. СРПСКИ УГАО Српски политичари, највећи број интелектуалаца, а и велики део народа, сматрају поделу КиМ најбољим решењем које се може извући. Поред тога што би Србија поново успоставила суверенитет над севером КиМ, у преговорима би се обезбедиле гаранције за Србе и Српску Православну Цркву јужно од Ибра, а у игри је и отварање питања Републике Српске. Поред тога, Србија би била на убрзаном курсу ка ЕУ. Међутим, ово је све далеко од реалности и плод је краткорочног посматрања ствари, заблуда које корене вуку још из бивше Југославије, као и нереалног сагледавања тренутне ситуације. На првом месту, питање Републике Српске би се отворило, али никако у пакету са решавањем ситуације на КиМ, јер је став међународне заједнице у том погледу кристално јасан. У тој ситуацији, када је ситуација са КиМ завршена, свако даље отварање питања Републике Српске би било у правцу унитаризације Босне и Херцеговине. Оправдање за недозвољавање нове промене граница би било једноставно: подела Косова би била резултат воље обе стране. Воље какве у БиХ не постоји. Уколико би се косовско питање затворило, следеће на „европској агенди“ Србије, која је гарант Дејтонског споразума, би био „неодржив“ статус Републике Српске, која кочи напредак БиХ ка ЕУ и НАТО. Размена територија на целом Балкану не долази у обзир, јер међународна заједница неће да прихвати самосталну муслиманску БиХ, и неће, макар још увек, да отвара питање федерализације и распарчавања Македоније. Срби преко Дрине, од којих многи здушно гурају ову причу, не би од ње дочекали било шта добро, јер, макар за сада, не постоје шансе да се дозволи цепање БиХ. Срби са Косова и Метохије би нестали. И они северно и они јужно од Ибра. Они јужно од Ибра би, заједно са СПЦ, били изложени новом кругу притисака, а када би једном питање Косова постало за међународну заједницу „решен проблем“, нико се више не би освртао на било какве гаранције које су дате у преговарачком процесу. За то имамо и пример Срба у Републици Хрватској, чија је судбина, поред гаранција из Ердутског споразума, позната. Једном када би Србија признала нове границе, изгубила би свако право да реагује било како, сем саопштењима и дипломатским нотама, на које се нико не би освртао. Северно од Ибра, прво би нестали политичари и бизнисмени које тренутно подржава Република Србија, јер би у новим околностима њихов утицај био несразмеран важности територије на којој држе власт и моћ. Изгубили би се сви фондови намењени Србима северно од Ибра, и сва места северно од реке Ибар би постала варошице без икаквог реалног значаја. То би од тих места направило варошице без икакве економске перспективе, попут многих у Србији, што би даље довело до убрзаног исељавања људи који би своју срећу потражили другде. Све ово би, у неком периоду од двадесeтак година, довело до тога да на подељеном КиМ, и северно и јужно од Ибра, Срба више не буде, а да културна баштина Српске Православне Цркве буде у стању сталне угрожености, јер би гаранције за њен опстанак, као што је већ појашњено, остале мртво слово на папиру једном када се Косово изгуби из фокуса међународне заједнице. На крају, шта би добили Београд и централна Србија? Добили би краткотрајно славље „историјског решења косовског чвора“, добили би хрпу обећања за бржи пут ка ЕУ, и то је све. Већ сутрадан, схватили би да нису добили никакве гаранције од стране Савета министара ЕУ, које је једино тело способно да такве гаранције пружи. Затим, суочили би се са тим да на путу ка ЕУ морају да се испуне и остала поглавља, пре свега поглавље 23, које ће нам улазак у ЕУ одложити макар за седам до осам година. Даље би се суочили са чињеницом да у ЕУ не постоји реална жеља за проширењем у догледном периоду. Даља условљавања би се тицала статуса Републике Српске у БиХ, односа са Русијом, али и Кином, а комшије које су у ЕУ већ спремају подугачак списак захтева. На крају, Србија ће, са Косовом које је део Уједињених Нација (самостално или као део Албаније) сигурно моћи да очекује и тужбу за геноцид и још неке поступке који ће се против ње повести, што није ништа непознато, јер су косовски политичари и до сад тражили путеве да ту тужбу поднесу. Подела Косова и Метохије, ма колико краткорочно била привлачна нашој страни, довела би само до поништења скоро целог двадесетог века, и свих жртава које смо дали. Иако тако на први поглед не изгледа, ради се о најгорем могућем решењу, које би значило не само крај Србије на Косову и Метохији, већ и крају постојања Срба на Косову и Метохији. Из те перспективе, чак и тренутни статус преговора око решавања техничких питања, са остављањем решења коначног статуса по страни, дугорочно је далеко боље решење. Упоредо са тим решењем, постоји и мноштво ствари које се у међувремену могу урадити, о чему можда неком другом приликом, и на другом месту. Дејан ДAВИД
  10. „Раслојавање друштва је огроман проблем, – подвукао је Патријарх. Оно је данас присутно у нашем животу.“ Стабилност друштва и општа правичност по мишљењу Патријарха, зависе од превазилажења ове поделе. „Што је та подела већа, – приметио је Патријарх, – друштво је више дестабилизовано, и што је више негативне енергије, то се више људи дистанциарају од свега што се дешава у друштву, у земљи, и више критикују. Стога ова тема има политичку, социјалну и духовну димензију, и то је,наравно, позив власти, законодавној и извршној.“ „Неопходно је поставити задатак преовладавања ових противречности. Желео бих још једном да поновим, да ће богати и сиромашни увек постојати. Врло је важно да се тај раздор умањује, и да сиромаштво не буде најтежи положај за човека, да човек не буде на ивици егзистенције.“ Наравно, бригу изазива и стање многих пензионера. Бригу изазива и то што многи људи на крају живота остају без својих станова. Њих избацују из кућа „црни агенти за некретнине“, делатељи који им одузимају имовину. У држави мора бити примењен врло прецизан систем, који би осигуравао народ од таквих животних ситуација. Дај Боже, да развој економије и правилна унутрашња политика потпомогну превазилажењу огромне поделе између имућних и сиромашних људи, и да правичност све више и више продре у недра нашег националног живота“, – подвукао је Патријарх. Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру
  11. На празник Рођења Христовог, на каналу „Русија 1“, емитован је традиционални Божићни интервју Свјатјејшег Патријарха Московског и све Русије Кирила. Предстојатељ Руске Православне Цркве одговарао је на питања новинара и тв-водитеља, генералног директора међународне информативне агенције „Русија данас“, Дмитрија Кисељева. Између осталог, саговорници су се дотакли актуелног проблема социјалног раслојавања. „Раслојавање друштва је огроман проблем, – подвукао је Патријарх. Оно је данас присутно у нашем животу.“ Стабилност друштва и општа правичност по мишљењу Патријарха, зависе од превазилажења ове поделе. „Што је та подела већа, – приметио је Патријарх, – друштво је више дестабилизовано, и што је више негативне енергије, то се више људи дистанциарају од свега што се дешава у друштву, у земљи, и више критикују. Стога ова тема има политичку, социјалну и духовну димензију, и то је,наравно, позив власти, законодавној и извршној.“ „Неопходно је поставити задатак преовладавања ових противречности. Желео бих још једном да поновим, да ће богати и сиромашни увек постојати. Врло је важно да се тај раздор умањује, и да сиромаштво не буде најтежи положај за човека, да човек не буде на ивици егзистенције.“ Наравно, бригу изазива и стање многих пензионера. Бригу изазива и то што многи људи на крају живота остају без својих станова. Њих избацују из кућа „црни агенти за некретнине“, делатељи који им одузимају имовину. У држави мора бити примењен врло прецизан систем, који би осигуравао народ од таквих животних ситуација. Дај Боже, да развој економије и правилна унутрашња политика потпомогну превазилажењу огромне поделе између имућних и сиромашних људи, и да правичност све више и више продре у недра нашег националног живота“, – подвукао је Патријарх. Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице
  12. Поводом 800 година од крунисања краља Стефана Првовенчаног, у Дому Војске Србије у уторак у 13 сати одржаће се представа за децу, Немањићи – Подела царства. Прича о три брата - Вукану, Стефану и Растку - синовима великог жупана Стефана Немање, смештена је у последњу деценију дванаестог века. Стефан Немања је у манастиру Студеница, где прати завршне радове, најстарији син Вукан и његова жена дукљанска краљица у посети су мајци Ани, Стефан се припрема за просидбу лепе Јевдокије, а млади Растко покушава да открије шта је важније – сакупљање унутарњег блага или власт и материјално богатсво. Малишани ће сазнати како је Растко Немањић постао Свети Сава и замонашио се у Светој Гори и ко је од синова Стефана Немање наследио царство. Ово је прича о власти, подели земље, сукобима међу најближима, али и прича о љубави према родитељима и љубави према Богу. Представа је проткана етно и духовном музиком. Глумци су у костимима који ће деци приближити време у ком су живели Немањићи. Улоге тумаче: Растко – Лазар Дубовац Стефан /светогорски монах–Јанко Цекић Вукан – Никола Ивачков Ана – Злата Нуманагић Вуканова жена/сновиђење – Ташана Ђорђевић Улаз слободан
  13. У емисији ПРЕС и ЈА, аутора и водитеља Зорана Пановића, говорили су филозоф Иван Миленковић и верски аналитичар и уредник портала Видован, Жељко Ињац. Емисија се бавила темом да ли десница своју светску експанзију, поред бацања прашине популизма у очи необразованој маси, може да захвали и левици заузетој салонским јуришањем на неман неолиберализма, као главног кривца кризе, док јој фашизам маршира пред носом. Као и да ли данас уопште постоји подела на левицу и десницу? Иван Миленковић је рекао да је на делу повлачење политичког, односно како би филозофи рекли, политичке супстанције- односно простора у коме се дешава неки сукоб, дијалог, па и односи моћи. "У садашњем тренутку власт покушава да деполитизује овај простор и да га ослободи само за себе, али то није добро. Тај простор попуњава собом, јер нема отпора, нема одјека. Медијска сцена је уравнотежена у лошем смислу, дакле не можемо чути друго мишљење и у том смислу је реч о деполитизацији јавног простора, а то није добро ни за кога", рекао је Миленковић. Иван Миленковић - филозоф, гост у емисији Пресија аутора Зорана Пановића на РТВ Војводине Жељко Ињац је истакао да је заступљено одсуство идеја у опозицији, али и позицији. "Они немају више са чим да изађу на политичку сцену и због тога се тако постављају. Медији су разноврсни, није као за време Милошевића, када нису постојале друге опције. То је више опзициона прича, коју користе да би себе промовисали", истиче Ињац. "У Србији нема специфичне левице и деснице. Двери заступају идеје које су ближе левима, а тичу се нпр. социјалних права радника. Десница је у истој стагнацији као и левица, али имамо успон политичара који су популисти. Они нису ни десничари, ни левичари, њима идеје служе за добијање политичких поена." Жељко Ињац - верски аналитичар, гост у емисији Пресија аутора Зорана Пановића на РТВ Војводине Миленковић је у том контексту истакао да изјаве попут "Избеглице нам узимају посао или нападају жене", представљају десничарску реторику која је небулозна, али има изузетну "прођу". Пановић је констатовао да је код нас десница постала синоним за проруску позицију. Ињац је рекао да је некада десница у Србији била прозападна, али да се ситуација након бомбардовања изменила због патриотског осећаја који на запад гледа као агресора. "Постојале су шансе да српска десница буде прозападна или барем подједнако прозападна и проруска, али сада једноставно таква шанса више не постоји", сматра Ињац. Упитан да прокоментарише дешавања у цркви, Ињац је рекао да не постоје тензије око Дарвина. "Било је речи на Сабору, али једини закључак је да таква подела у овом моменту није потребна. У оквиру цркве постоје либералнији кругови, који су свесни да некаквим конзервативнијим ставом негирају научне теорије. Реакција епископа је мало непримерена, неки свештеници и професори су кажњени и опоменути да не износе своје мишљење у јавности, а то су претеране реакције цркве, које су изазвале још веће медијске спекулације и сензације". Комплетну емисију можете погледати на доњем линку. Гостовање нашег уредника од 23:50 РТВ-Зоран Пановић "Прес и ја", 15. 06. 2017. године (гости, Ратко Дмитровић, Жељко Ињац, Иван Миленковић) http://media.rtv.rs/sr_ci/pres-i-ja/29210 Сара МАРИНКОВИЋ, Демостат/РТВ
  14. ПРОТИВ ПОДЕЛА Света Три Јерарха и Недеља о Блудном сину "У време цара Алексија Комнена (11.век), дошло је међу ученим људима у Цариграду до несугласица и препирки, који је од тројице светитеља био највећи. По једнима је то био Свети Василије Велики, јер је дубоко продро у тајну бића, исти онај Василије који се својим врлинама уподобио Анђелима и такмичио се са њима. Он није тако лако опраштао грешницима, био је строг, јер није имао у себи ничег земаљског. И тако једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости. Насупрот њему, био је Свети Јован Златоуст, који је лако опраштао грешницима и привлачио их покајању. Једни су га сматралие мањим од Василија Великог, а други пак због његове слаткоречивости и разумевања слабости људских већим од Василија. Постојала је и трећа група, која је величала Светог Григорија Богослова. Сматрали су да је он највећи од њих тројице, због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу, због тога што се одликовао китњастим и дивним стилом, којим је превазилазио све црквене мудраце. И тако дође до поделе међу присталицама њиховим на: Василијане, Григоријане и Јованите". Сукоб који се распламсао тада међу верујућим људима разрешен је састављањем је једне заједничке службе и одређивањем једног заједничког празника за сву тројицу - СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА. Вера у данашњој Србији није на таквом месту да би поделе у Цркви могле да узнемире јавност и владара који би био више верујући од садашњег. У самој Цркви кад дође до супротстављених ставова, које обично оличавају неки виђенији епископи, или се пристаје на "партијску" поделу или на некакву врсту збуњене "неутралности". И то слаби Цркву. Као да смо заражени страначком логиком политике изгубили снагу да обухватимо различитости и на прави начин објединимо снагу у Христу. Да разлике искористимо као квалитет а не као сметњу. Зато нам је сутрашњи празник од великог значаја. Да се подсетимо шта и како треба радити. Обједињујући делимичне супротности да имамо веру да ће се оно што није у Христу сасушити и временом отпасти. Нестрпљивост, недовољна жеља да разумемо друге, да сагледамо ширу слику од оне у којој се осећамо удобно јер је познајемо и у њој смо се усавршавали, доводи до тихих и отворених сукоба који нам уместо да буду мотор покрета у свету слабе веру.. А то што је сутра истовремено и Недеља о Блудном сину прилика је да се подсетимо на још неке поделе које нас слабе. Од тренутка кад се наша црква са друштвених маргина у (још увек неуспешној) националној обнови приближила центру настале су и поделе на "првоборце" и "упадаче" - заправо покајане блудне синове. Део свештенства организованог преко заједничког искуства живота у богословијама још увек се и после четврт века није ослободио неповерења према онима који нису делили ово искуство. а дошли су у Цркву тражећи Очеву љубав "преко реда". Старији праведни брат и млађи брат, блудни син. И не само свештенство. Рецимо, још увек можете да чујете од "верујућих" а црквено неактивних људи невероватну реченицу "не идем у цркву, јер кад сам ја ишао није било никог, а сад су дошли ови". Прича о Блудном сину завршава се незадовољством старијег брата који је све време био уз Оца, а због тога што Отац млађем брату распикући приређује радостан и свечан дочек. И Очевом објавом љубави према заблуделом сину која ничим не угрожава оног који је стално био веран. Не знамо шта је после било са старијим братом. Можда се клановски организовао у свештенству или се дистанцирао као наши достојанствени стари верници, можда је научио само да некако подноси млађег брата, а можда је заборавио прошлост и заволео га Очевом љубављу. Ово је недеља у којој треба да се преиспитамо. И да у којој год се улози у причи о Блудном сину налазимо, све треба да меримо Очевом љубављу. Јер и од Оца прихваћени блудни син може да осуђује и одбацује старијег брата због његове слабости. Останимо своји, али не пристајмо да нас одређују било какве поделе у Цркви. Јаки смо само заједно, а ето чека нас, и појединачно и заједнички, подвиг чији је циљ да нас охрабри и научи да будемо са Христом победници - Велики пост. Без обзира на духовни узраст сваког од нас. Ђакон Ненад Илић
  15. Благодат дечијег радовања у акцији „Поклони радост, срећа је већа када се дели“ 17. јануар 2017. На дан када Правослвна црква слави празник Обрезања Господњег, светог Василија Великог и Грађанске Нове године по Јулијанском капендару, пету годину заредом у ове благдане екипа Споне била је у посети Србима дела страдалног Косова и Метохије где је најмлађима даривала празничне пакетиће. Под овогодишњим мотом: „Поклони радост, срећа је већа када се дели“, пакетиће најмлађима, овим радосним поводом, заједничко радовање са најмлађима на светој српској земљи поделила је наша десеточлана екипа. И ове године прикупљање 200 поклон пакетића и донација за децу на Косову и Метохији организовано је и успешно спроведено ангажманом вредних активиста Споне и наших хуманих пријатеља, привредника, спортиста, сарадника из фирми, организација и појединаца добре воље из Скопља, Куманова, Тетова... Пошли смо из Скопља знатно пре свитања у суботу, тог 14. јануара. Црвено слово, Св. Василије Велики. Пратила нас је ледена киша. Но, већ на прилазу Урошевцу ушли смо у чисто праскорзорје. „Зубатим“ зимским сунцем обасјани предели на видику, као „на тацни“, брда и долине косовске. Наши дани, косметске реалности. Улазимо у Липљан. Другом, мало познатом путањом. И, не застајући „кривудамо“, али долазимо надомак Цркве. Прва на видику, најпре стара, а затим тик до ње и нова, као путоказ, као знак, где смо и ко смо. Изграђена на темељима византијског, а потом српског средњевековног града, савремена варошица Липљан лежи на десној обали реке Ситнице, око 16 километара јужно од Приштине, недалеко од пута који води ка Призрену. У њеном средишњем делу у пространој порти издижу се две Цркве: средњовековна Ваведењска и новија посвећена мученицима Флору и Лавру подигнута у прошлом столећу. На литургији Стижемо на време. У храму, Василијева Литургија. Молитве наглас оца Срђана Станковића. Нестварно делује све ово, као да нисмо на земљи. Одзвањају речи: „Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње. Награди их твојим богатим и небеским даровима: даруј им уместо земаљских добара — небеска, уместо привремених — вечна, уместо пролазних — непролазна... Оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његове. Јер си Ти, Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланима буром, пристаниште онима који плове, лекар болеснима. Сам буди свима све и сва, Ти који знаш свакога, знаш и молбу, и дом и потребу његову, Избави, Господе, град овај и сваки град и крај од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата“. И, очито, овде се јеванђелски стихови најбоље чују, овде људи живе тим јеванђељем као да је за њих писан стих... А све ми кроз главу некако пролази, ту је, исти професор и Уча из Липљана Зоран Симијоновић, који нас је својски дочекао, обрадовао нам се лане. А и сада је истог осмеха, истог погледа, само као да му је поглед бистрији, очи више сјаје. Сада је поклон припремљен, од срца, са речима, душом исписане. Икона Св. Тројица и књиге о Космету. И опет, мислим се, не стари човече, истога стаса и кова, и година, ако је и како је то могуће, опстај и уздај се у Бога, како знадеш, а знадеш добро. Ти си нам сведок, и уздарје, и стуб, и чврстина. Ти ћеш молитвама пароха, оца Срђана успети да одолиш, задржиш народ и пружиш знање и ведрину, да опстанемо као народ ту на вековним огњиштима, иако ја не могу да и какву реч прозборим, него ето помишљам, па срочим коју, ако је и како је она истина. Буди нам жив и здрав, јер опет се потврђује она народна мудрост, црква и школа, поп и учитељ, темељ опстанка у сваком месту. То је моја земља Школараци су добродошлицу на приредби саткали једном лепом причом о својој земљи. Поред деце из Липљана у програму су били и деца из Старог Грацка, Сувог дола, Врбовца... Милица Маџар је реч по реч читала: У срцу Балкана лежи једна звезда. Она је српска, драгоцена и најсјајнија на свету. То је моја Србија! То је јединствена земља јединствених људи негде на граници Истока и Запада у шареној питомој природи. На северу заузима јужни део Панонске низије кроз коју протиче река Дунав. Површина износи 88,361 квадратних километара. Главни град је Београд. Највеће природно језеро Палићко, а највиши планиснки врх Проклетија Ђеравица. Срце Србије је наше Косово. Колевка православља. Испуњено је све симболом до симбола. Наше свето и лепо Косово. Отимају нам га и хоће да га прекроје. Бране нам да слободно живимо, да растемо у миру, срећни и безбрижни. А ми пак својим постојањем пркосимо онима који покушавају да нас одавде отерају. Наша порука је да је Косово наше,. недамо га јер је Света српска земља. Заслужили смо да живимо у Србији због правдољубости и поштења које носимо у нашим срцима. Заслужили смо то због храбрости и да се супроствавимо и боримо за оно што је наше и што нам припада. Слово оца Срђана - Важан тренутак у свом животу почетак Нове године. Празник Обрезања Христовог, нису желели да сачувају само за себе и своје породице, него су желели да ту радост, слободу у Христу Господу Богомладенцу поделе са свима вама. И оно што су имали од срца су вам спремили, и дошли да поделе нашој деци. Позивамо представнике Културног центра хуманитарне културно просветне и многостране заправо организације Спона из Скопља који повезују људе добре воље, и лоше и добре, какви смо такви смо, нема ни Бог друге људе осим нас. Али је њих данас, упутио нама. Хвала им од срца за све што чине за нас, на првом месту што нас нису заборавили, а на другом месту што показују своју самопожртвовану љубав према нама. Јер Христос нас је таквој љубави научио, љубави која на тражи своје, која дарује која доноси која даје. И што више буду давали, они ће што више имати. А ви децо можете свакога од њих који ће вам давати пакетиће и да пољубите. Јер данас се љубе небо и земља, данас се љуби простор и време, данас се љуби и прошлост и садашњост и будућност, данас се сви љубимо у Христу Господу. Нека љубав Његова буде са свима нама, а особито са нашим гостима, Наставница музичке културе у Липљану Гордана Мирић, која каже да 27 година ради као просветни радник, истиче да су издржали кроз све ове године све тескобе, невоље, недаће, искушења и муке. Живи мало даље од те једне једино преостале српске улице у једној вишеспратници у којој је крај њеног стана још една српска породица. У сценском наступу у школи „Браће Аксић“ у Липљану деца су се представила са рециталом песама међу којима су: Симонида, Лепи граде на Бистрици, стиховима о колевци, Грачаница. Затим и сплетом народних песама, међу којима и „Стојанке бела“, коју је извела Софија Станковић. Затим рецитовање песме „Плава гробница“ Милутина Бојића у извођењу Милице Маџар. Потом наступ уз хорско праћење „Србијо најлепша бајко“, па сплет кола у извођењу Културно уметничког друштва: „Играле се Делије“. Директор школе Братислав Ђедовић се у обраћању захвалио члановима Споне на празничној посети и даровима... И након приредбе, он нам је, уз чашицу разговора и традиционални српски домаћински мезетлук за говорио о околностима под којима се одвија образовни процес у овој основној школи. У згради коју су подигли донацијом Ујединених нација 2005. године. -Школа је поред Цркве једини темељ и ослонац овим људима. У школи се образују у Цркви се Богу моле и верујте да је то заиста једини мотив и основа да људе не посустају да издрже и скупе нову снагу за опстанак. Поред деце из Липљана који похађају наставу у овој школи, имамо још четири издвојена одељења. Имамо четири учионице и један кабинет информатике као и предшколско одељење. У походима, на сусретањима са људима, био сам у многим местима по Космету, залазио у школска и дворишта сеоских домаћинстава, куће, стаје, црквене порте, храмове, манастире, дућане, кафане... Али овде сада на овој дечјој приредби грца срце, суза се тешко заустваља. Том приредбом и дечијим наступом.. па више ми добијамо него што дајемо. Мислимо се, свако са својим осећањима и утисцима. Не крије их наша Биљана Видоевска, која просто упија поруке. Мисли и речи нам се преклапају...Исто завирујемо у авлије на прилазу Чаглавици. Погледи су усмерени ка Газиместану, узајамно. Па Обилићу... Стегнута срца, и сузних очију. „Чудно је ово путовање“, открива своја осећања Марија Босанац. Пореклом је из Славоније, али се путем очеве службе нашла у Струмици. А, сада живи и ради у Скопљу. - Овако нешто још нисам доживела. Ово је била тако топла, искрена добродошлица не само оца Срђана, већ и сваког човека на којег смо наишли. А, радост дечице, осмеси који греју. Радост нам је обострана и просто нема мере која би се речима описала. Узајамне сузе и осмеси. Спонтано, из душе... Не, не могу захвалност речима описати, како домаћинима, али и свима, и мисији коју Спона има, пресрећна што сам била део свега овога. Даривања Посебан допринос акцији „Поклони радост, срећа је већа када се дели“, великим ангажманом поново су пружили наши најближи сарадници и чланови Споне. Међу дародавцима: Компанија Симпо у Македонији, Берин агенција за интелектуално власништво, фирма Скара Лесковац из Скопља, Ненад Станојевић, који је први у акцији на хуманитарној журки Споне у клубу Омладинског културног центра у Скопљу, за дрес Кошаркашког клуба Црвена Звезда донирао 160 еура. Колектив Алфа Телевизије, уз здушно ангажовање и напор Драгана Милосављевића. Затим - Јутекс Тетово. Фризерски салон Јованка. У акцији су прилоге дали и племенити људи који нису желели да им се имена обелодањују, затим спортисти попут Горана Симова, привредник Милоје Огњановић, Виолета Бејатовић, породица Бошковић. Зоран Трајков. Део верника канонске православне Цркве у Македонији... У акцији Културно информативног центра Спона за прикупљање хуманитарне помоћи и поклон пакетића најмлађима и социјално угрожених породица у селима на Скопској Црној гори, основцима који похађају наставу на српском језику у селу Кучевишту, српској деци у местима на Косову и Метохији, поред наших, значајан допринос су дали и Сандра Стевковић са својом и широм породицвом.. Захвалност дугујемо свим људима добре воље који су несебично уградили себе у овој акцији, дару и дечијем осмеху. Мало је речи да све стане у овом запису... У најави ове акције на Космету, значајан допринос пружила нам је и новинар, Сузана Николић портал Кumanovo news, Србтел, Сител, Вечер, Република, Јасмина Давитковска из Кратова, Марко Хинић, Слађана Маринковић, Ивана и Јован Папић, Данијел Нинић, Сталетовићи Илинка и Дејан... Гојбуља – чардак ни на небу ни на земљи Митровица се сама собом бави. Ми смо ти Чардак ни набу ни на земљи. Остављени, готово заборављени. Уочи Божића су нас посетили људи из Бања Луке и ево сада ви. Од рата 1999.ово је постало осмогодишња школа „21 новембар“. Једанасторо деце од 2004. похађа наставу. Седамнаест генерација младих се иселило, вели нам Братислав Костић, председник Месне заједнице села. Јована Милић ученица шестог разреда води Фејсбук групу страницу о селу Гојбуља. Она је веома одговорно и прецизно припремила списак деце које треба да приме пакетиће. Наравно, главну организацију, подршка и ове године смо добили од свештеника, оца Симе Чумбуревића из Вучитрна. Као прави домаћин и водич, поред Гајбуље водио нас је и у село Бањска. И, ту смо, и ове године за благдане поново посетили једине српске породице у селу и најмлађима поклонили пакетиће... Милутин Станчић http://srbi.org.mk/sr/srbia-makedonija/1913-blagodat-decijeg-radovanja-u-akciji-pokloni-radost-sreca-je-veca-kada-se-deli
  16. Пету годину узастопце, о Новој години, Срби из Македоније окупљени око Културно-информативног центра СПОНА, деле радост празника са малишанима из најугроженијих енклава на Косову и Метохији, даривајући им знаке своје љубави и посвећености. Благодат дечијег радовања у акцији „Поклони радост, срећа је већа када се дели“ 17. јануар 2017. На дан када Правослвна црква слави празник Обрезања Господњег, светог Василија Великог и Грађанске Нове године по Јулијанском капендару, пету годину заредом у ове благдане екипа Споне била је у посети Србима дела страдалног Косова и Метохије где је најмлађима даривала празничне пакетиће. Под овогодишњим мотом: „Поклони радост, срећа је већа када се дели“, пакетиће најмлађима, овим радосним поводом, заједничко радовање са најмлађима на светој српској земљи поделила је наша десеточлана екипа. И ове године прикупљање 200 поклон пакетића и донација за децу на Косову и Метохији организовано је и успешно спроведено ангажманом вредних активиста Споне и наших хуманих пријатеља, привредника, спортиста, сарадника из фирми, организација и појединаца добре воље из Скопља, Куманова, Тетова... Пошли смо из Скопља знатно пре свитања у суботу, тог 14. јануара. Црвено слово, Св. Василије Велики. Пратила нас је ледена киша. Но, већ на прилазу Урошевцу ушли смо у чисто праскорзорје. „Зубатим“ зимским сунцем обасјани предели на видику, као „на тацни“, брда и долине косовске. Наши дани, косметске реалности. Улазимо у Липљан. Другом, мало познатом путањом. И, не застајући „кривудамо“, али долазимо надомак Цркве. Прва на видику, најпре стара, а затим тик до ње и нова, као путоказ, као знак, где смо и ко смо. Изграђена на темељима византијског, а потом српског средњевековног града, савремена варошица Липљан лежи на десној обали реке Ситнице, око 16 километара јужно од Приштине, недалеко од пута који води ка Призрену. У њеном средишњем делу у пространој порти издижу се две Цркве: средњовековна Ваведењска и новија посвећена мученицима Флору и Лавру подигнута у прошлом столећу. На литургији Стижемо на време. У храму, Василијева Литургија. Молитве наглас оца Срђана Станковића. Нестварно делује све ово, као да нисмо на земљи. Одзвањају речи: „Помени, Господе, оне који плодове доносе и добро творе у светим Црквама твојим, и оне који се сећају сиротиње. Награди их твојим богатим и небеским даровима: даруј им уместо земаљских добара — небеска, уместо привремених — вечна, уместо пролазних — непролазна... Оне по пустињама, и по горама, и по пећинама, и по гудурама земаљским. Добре сачувај у доброти твојој, рђаве добротом твојом обрати у добре. Помени, Господе, овде присутни народ, и одсутне из оправданих разлога; и по обиљу милости твоје помилуј њих и нас: домове њихове напуни сваким добром, бракове њихове сачувај у миру и слози, децу одгаји, омладину васпитај, старе укрепи, малодушне утеши, расејане сабери, заблуделе обрати и присаједини твојој светој, саборној и апостолској Цркви; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. И оне које ми не споменусмо због незнања, или због заборава, или због мноштва именâ, Ти сам, Боже, помени, знајући свачији узраст и име, знајући свакога још од утробе матере његове. Јер си Ти, Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланима буром, пристаниште онима који плове, лекар болеснима. Сам буди свима све и сва, Ти који знаш свакога, знаш и молбу, и дом и потребу његову, Избави, Господе, град овај и сваки град и крај од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, покоља, најезде туђинаца, и међусобног рата“. И, очито, овде се јеванђелски стихови најбоље чују, овде људи живе тим јеванђељем као да је за њих писан стих... А све ми кроз главу некако пролази, ту је, исти професор и Уча из Липљана Зоран Симијоновић, који нас је својски дочекао, обрадовао нам се лане. А и сада је истог осмеха, истог погледа, само као да му је поглед бистрији, очи више сјаје. Сада је поклон припремљен, од срца, са речима, душом исписане. Икона Св. Тројица и књиге о Космету. И опет, мислим се, не стари човече, истога стаса и кова, и година, ако је и како је то могуће, опстај и уздај се у Бога, како знадеш, а знадеш добро. Ти си нам сведок, и уздарје, и стуб, и чврстина. Ти ћеш молитвама пароха, оца Срђана успети да одолиш, задржиш народ и пружиш знање и ведрину, да опстанемо као народ ту на вековним огњиштима, иако ја не могу да и какву реч прозборим, него ето помишљам, па срочим коју, ако је и како је она истина. Буди нам жив и здрав, јер опет се потврђује она народна мудрост, црква и школа, поп и учитељ, темељ опстанка у сваком месту. То је моја земља Школараци су добродошлицу на приредби саткали једном лепом причом о својој земљи. Поред деце из Липљана у програму су били и деца из Старог Грацка, Сувог дола, Врбовца... Милица Маџар је реч по реч читала: У срцу Балкана лежи једна звезда. Она је српска, драгоцена и најсјајнија на свету. То је моја Србија! То је јединствена земља јединствених људи негде на граници Истока и Запада у шареној питомој природи. На северу заузима јужни део Панонске низије кроз коју протиче река Дунав. Површина износи 88,361 квадратних километара. Главни град је Београд. Највеће природно језеро Палићко, а највиши планиснки врх Проклетија Ђеравица. Срце Србије је наше Косово. Колевка православља. Испуњено је све симболом до симбола. Наше свето и лепо Косово. Отимају нам га и хоће да га прекроје. Бране нам да слободно живимо, да растемо у миру, срећни и безбрижни. А ми пак својим постојањем пркосимо онима који покушавају да нас одавде отерају. Наша порука је да је Косово наше,. недамо га јер је Света српска земља. Заслужили смо да живимо у Србији због правдољубости и поштења које носимо у нашим срцима. Заслужили смо то због храбрости и да се супроствавимо и боримо за оно што је наше и што нам припада. Слово оца Срђана - Важан тренутак у свом животу почетак Нове године. Празник Обрезања Христовог, нису желели да сачувају само за себе и своје породице, него су желели да ту радост, слободу у Христу Господу Богомладенцу поделе са свима вама. И оно што су имали од срца су вам спремили, и дошли да поделе нашој деци. Позивамо представнике Културног центра хуманитарне културно просветне и многостране заправо организације Спона из Скопља који повезују људе добре воље, и лоше и добре, какви смо такви смо, нема ни Бог друге људе осим нас. Али је њих данас, упутио нама. Хвала им од срца за све што чине за нас, на првом месту што нас нису заборавили, а на другом месту што показују своју самопожртвовану љубав према нама. Јер Христос нас је таквој љубави научио, љубави која на тражи своје, која дарује која доноси која даје. И што више буду давали, они ће што више имати. А ви децо можете свакога од њих који ће вам давати пакетиће и да пољубите. Јер данас се љубе небо и земља, данас се љуби простор и време, данас се љуби и прошлост и садашњост и будућност, данас се сви љубимо у Христу Господу. Нека љубав Његова буде са свима нама, а особито са нашим гостима, Наставница музичке културе у Липљану Гордана Мирић, која каже да 27 година ради као просветни радник, истиче да су издржали кроз све ове године све тескобе, невоље, недаће, искушења и муке. Живи мало даље од те једне једино преостале српске улице у једној вишеспратници у којој је крај њеног стана још една српска породица. У сценском наступу у школи „Браће Аксић“ у Липљану деца су се представила са рециталом песама међу којима су: Симонида, Лепи граде на Бистрици, стиховима о колевци, Грачаница. Затим и сплетом народних песама, међу којима и „Стојанке бела“, коју је извела Софија Станковић. Затим рецитовање песме „Плава гробница“ Милутина Бојића у извођењу Милице Маџар. Потом наступ уз хорско праћење „Србијо најлепша бајко“, па сплет кола у извођењу Културно уметничког друштва: „Играле се Делије“. Директор школе Братислав Ђедовић се у обраћању захвалио члановима Споне на празничној посети и даровима... И након приредбе, он нам је, уз чашицу разговора и традиционални српски домаћински мезетлук за говорио о околностима под којима се одвија образовни процес у овој основној школи. У згради коју су подигли донацијом Ујединених нација 2005. године. -Школа је поред Цркве једини темељ и ослонац овим људима. У школи се образују у Цркви се Богу моле и верујте да је то заиста једини мотив и основа да људе не посустају да издрже и скупе нову снагу за опстанак. Поред деце из Липљана који похађају наставу у овој школи, имамо још четири издвојена одељења. Имамо четири учионице и један кабинет информатике као и предшколско одељење. У походима, на сусретањима са људима, био сам у многим местима по Космету, залазио у школска и дворишта сеоских домаћинстава, куће, стаје, црквене порте, храмове, манастире, дућане, кафане... Али овде сада на овој дечјој приредби грца срце, суза се тешко заустваља. Том приредбом и дечијим наступом.. па више ми добијамо него што дајемо. Мислимо се, свако са својим осећањима и утисцима. Не крије их наша Биљана Видоевска, која просто упија поруке. Мисли и речи нам се преклапају...Исто завирујемо у авлије на прилазу Чаглавици. Погледи су усмерени ка Газиместану, узајамно. Па Обилићу... Стегнута срца, и сузних очију. „Чудно је ово путовање“, открива своја осећања Марија Босанац. Пореклом је из Славоније, али се путем очеве службе нашла у Струмици. А, сада живи и ради у Скопљу. - Овако нешто још нисам доживела. Ово је била тако топла, искрена добродошлица не само оца Срђана, већ и сваког човека на којег смо наишли. А, радост дечице, осмеси који греју. Радост нам је обострана и просто нема мере која би се речима описала. Узајамне сузе и осмеси. Спонтано, из душе... Не, не могу захвалност речима описати, како домаћинима, али и свима, и мисији коју Спона има, пресрећна што сам била део свега овога. Даривања Посебан допринос акцији „Поклони радост, срећа је већа када се дели“, великим ангажманом поново су пружили наши најближи сарадници и чланови Споне. Међу дародавцима: Компанија Симпо у Македонији, Берин агенција за интелектуално власништво, фирма Скара Лесковац из Скопља, Ненад Станојевић, који је први у акцији на хуманитарној журки Споне у клубу Омладинског културног центра у Скопљу, за дрес Кошаркашког клуба Црвена Звезда донирао 160 еура. Колектив Алфа Телевизије, уз здушно ангажовање и напор Драгана Милосављевића. Затим - Јутекс Тетово. Фризерски салон Јованка. У акцији су прилоге дали и племенити људи који нису желели да им се имена обелодањују, затим спортисти попут Горана Симова, привредник Милоје Огњановић, Виолета Бејатовић, породица Бошковић. Зоран Трајков. Део верника канонске православне Цркве у Македонији... У акцији Културно информативног центра Спона за прикупљање хуманитарне помоћи и поклон пакетића најмлађима и социјално угрожених породица у селима на Скопској Црној гори, основцима који похађају наставу на српском језику у селу Кучевишту, српској деци у местима на Косову и Метохији, поред наших, значајан допринос су дали и Сандра Стевковић са својом и широм породицвом.. Захвалност дугујемо свим људима добре воље који су несебично уградили себе у овој акцији, дару и дечијем осмеху. Мало је речи да све стане у овом запису... У најави ове акције на Космету, значајан допринос пружила нам је и новинар, Сузана Николић портал Кumanovo news, Србтел, Сител, Вечер, Република, Јасмина Давитковска из Кратова, Марко Хинић, Слађана Маринковић, Ивана и Јован Папић, Данијел Нинић, Сталетовићи Илинка и Дејан... Гојбуља – чардак ни на небу ни на земљи Митровица се сама собом бави. Ми смо ти Чардак ни набу ни на земљи. Остављени, готово заборављени. Уочи Божића су нас посетили људи из Бања Луке и ево сада ви. Од рата 1999.ово је постало осмогодишња школа „21 новембар“. Једанасторо деце од 2004. похађа наставу. Седамнаест генерација младих се иселило, вели нам Братислав Костић, председник Месне заједнице села. Јована Милић ученица шестог разреда води Фејсбук групу страницу о селу Гојбуља. Она је веома одговорно и прецизно припремила списак деце које треба да приме пакетиће. Наравно, главну организацију, подршка и ове године смо добили од свештеника, оца Симе Чумбуревића из Вучитрна. Као прави домаћин и водич, поред Гајбуље водио нас је и у село Бањска. И, ту смо, и ове године за благдане поново посетили једине српске породице у селу и најмлађима поклонили пакетиће... Милутин Станчић http://srbi.org.mk/sr/srbia-makedonija/1913-blagodat-decijeg-radovanja-u-akciji-pokloni-radost-sreca-je-veca-kada-se-deli View full Странице
×
×
  • Create New...