Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'подвиг'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 62 results

  1. Позив за све иконописце са ЖРУ да постављају своје радове овде тако да можемо да размењујемо искуства стечена у раду.Значи само иконе(може и цртежи,предлошци за икона које сте радили,живопис у храму фреско,секо...)друге радове немојте овде стављати има тема "Наши радови" па можете тамо,овде да буде само за иконопис. И наравно,чиме радите ,које пигменте користите или неке друге боје,позлату,чиме лакирате и тд....
  2. Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на сва кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија, него откривена реч Божија коју смо ми позвани да сведочимо, и то не као систем одређених учења или истина, већ својим животом и односом према свету око нас. Зато су проблеми атеизма или „смрти Бога“ или секуларизације актуелни у православним друштвима само у оној мери у којој не живимо православним предањем и не опитујемо истину коју Дух Свети стално сведочи и коју ми потврђујемо на сваком евхаристијском сабрању. Сваки покушај да се православље „осавремени“ извуче из „ригидних, петрифицираних форми“ и отвори за менталитет савременог човека који уместо аутентичне слободе жели слободу као анархију, није ништа него идеологизација хришћанства и неизбежно ће завршити на отпаду сличних покушаја да се спасе вера у Бога разним компромисима са духом овога света у западном свету. Отуда је понирање у дубину православног предања, не само нашег веровања, већ ортопраксије главни начин како да останемо сведоци истине коју проживљавамо у Богу кроз заједницу у Христу Исусу (Његовом Телу – Цркви) Духом Светим. Суштина оног што желим да кажем јесте да се против „атеизма“ боримо не доказивањем тога да Бог постоји, јер то већ може да значи многе ствари за разне људе, већ сведочењем оног Бога кога нам је Христос јавио. Архимандрит Сава (Јањић) Уколико си хришћанин, читај ову азбуку: Кад се пробудиш у кревету пре свега се сети Бога и прекрсти. Без молитвеног правила не започињи дан. У току целог дана, свуда, било шта да радиш, моли се кратким молитвама. Молитва представља крила душе, она душу чини престолом Божјим, сва сила духовног човека је у његовој молитви. Да би Бог услишио молитву човек не треба да се моли крајем језика, већ срцем. Нико од људи из твоје околине нека не остане без твог искреног поздрава. Не остављај молитву кад те непријатељ напада безосећајношћу. Онај ко приморава себе на молитву онда кад му је душа безосећајна већи је од онога ко се моли са сузама. Нови Завет треба да познајеш разумом и срцем, стално га изучавај. Оно што ти није јасно немој сам да тумачиш, већ питај свете оце. Свету воду пиј жедно на освећење душе и тела. Не заборављај да је пијеш. Благодарни поздрав Царици Небеској „Богородице Дјево, радујсја“ изговарај што чешће, макар сваких сат времена. У слободно време читај дела светих отаца и учитеља духовног живота. У искушењима и напастима понављај Псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици „Многими содержим напастми…“ Она је наша заступница. Кад те демони гађају својим стрелама и кад ти се грех приближава певај песме Страсне Седмице и Свете Пасхе, читај канон с акатистом Исусу Сладчајшем. Ако не можеш да певаш и да читаш у тренуцима борбе помињи име Исусово: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Стој испред крста и радуј се у свом плачу. За време поста пости, али знај да Богу није угодан само пост тела, тј. уздржавање од греха, већ пре свега уздржавање ушију, очију и језика, као и уздржавање срца од служења страстима. Човек који приступа духовном животу не сме заборавити да је болестан, да је његов ум у заблуди, да је воља више склона ка злу него ка добру, и срце ка нечистоти због страсти које у њему врију, због тога је почетак духовног живота – стицање духовног здравља. Духовни живот је стална непрекидна борба с непријатељем спасења душе: никада душевно не спавај; твој дух увек треба да буде будан. Увек зови у помоћ свог Спаситеља. Чувај се да се не сјединиш с грешним помислима које ти долазе; онај ко се сагласи с оваквим помислима већ је починио грех на који је помислио. Не заборави, да не би погинуо треба да имаш искрено покајање пред Богом: „Господе, опрости и помози, не одузим од мене Духа Твог Светог.“ Стално моли: „Страх Твој, Господе, усели у срце моје.“ Благо ономе ко стално осећа трепет пред Богом! Цело срце без остатка дај Богу и осетићеш рај на земљи. Никад немој бити беспослен, у нераду; црквене и празничне дане поштуј по заповести Божијој. Твоја вера треба да јача услед честог прибегавања покајању и молитви, а такође услед општења с људима дубоке вере. Направи себи поменик, запиши у њега све живе и мртве, све оне који те мрзе и који су те увредили, све. Тражи обавезно дела милосрђа и састрадалне љубави, јер се без дела Богу не може угодити. Буди сунашце свима. Милост је изнад сваке жртве. Без преке потребе никуда немој да идеш, говори што је мање могуће, не смеј се (мисли се на бахатост и распуштено смејање – в. Духовничка духовитост, прим. прир.), немој бити радознао празном радозналошћу (љубопитљив, прим. прир.). Воли свето осамљивање. Све увреде трпи прво ћутећи, затим прекоревајући себе, а онда молећи се за оне који су те увредили. За нас је главно да се научимо трпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, демоне, а трпљењем страсти које се боре против душе и тела. Не показуј на молитви никоме осим Богу, своје сузе умиљења, ревности за спасење. Православног свештеника поштуј као анђела, благовесника, који је послан да те обрадује и да ти донесе избављење. С људима се понашај исто онако пажљиво као и с изасланицима из великог царства и исто онако опрезно као с ватром. Свима све опраштај и са свима саосећај у њиховим патњама. Не бави се само собом као кокошка јајима, заборављајући на ближње. У ономе ко овде (у свету, прим. прир.) тражи спокој не може да пребива Дух Божји. Туга и смућење човека нападају због недостатка молитве. Увек и свуда зови у помоћ свог Анђела. Увак чувај плач срца због својих грехова, а кад их исповедаш да би се причестио Светим Христовим Тајнама тихо се радуј због свог ослобођења. Знај само своју ругобу и мане, и строго се чувај да не размишљаш и не расуђујеш о туђим гресима да не би себе погубио осуђивањем других људи. Не веруј никаквим, чак ни добрим, својим жељама пре него што их одобри твој духовник. Сваке вечери исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли настале у току дана. Пре сна се помири са свима правећи метаније или се клањајући до појаса. С Богом нас зближава патња, оскудица, болест, рад: не ропћи на њих и не бој их се. Што је могуће чешће причешћуј се Светим Христовим Тајнама – живиш само њима. Никада не заборави да је Он – Господ наш Исус Христос – близу, на вратима; не заборављај да ће ускоро бити Суд и давање сваком по заслугама, а ког дана и часа – нико не зна. Не заборави ни оно што је Господ припремио онима који Га воле и који творе Његове заповести. Ако си хришћанин ову азбуку читај најмање једном недељно и то ће те укрепити на духовном путу. Амин. Ваш духовни отац који је молитвено с вама схиигуман Сава (Псково-Печерски) Из књиге: "Покушај грађења хришћанског погледа на свет" Фото: http://texni-zoi.blogspot.com/2016/11/blog-post_28.html
  3. У контексту синоћ објављених мера Владе Уједињеног Краљевства, Његово Преосвештенство Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, донео је следећи акт за Архијерејско намесништво британско и ирско: Богољубивоме свештенству и свој браћи и сестрама епархиотима британско-ирског намесништва Сведоци смо у ове наше дане да модерни свет проживљава дубоку кризу и трагедију пандемије коронавирус, која није виђена још од светских ратних страхота и разарања. Пандемијом је захваћен у мањој или већој мери цео свет и стручњаци из области медицинске науке нас уверавају да најтежи дани и месеци тек следе. Јасно је да је ово велико искушење припуштено на људе и народе да преиспитамо наше односе према другим људима, према ближњима, природи и уопште свету у коме живимо јер нема никакве сумње да је људска гордост и грамзивост у корену ове до сада невиђене кризе. Ово време захтева и наш трезвен одговор на новонасталу ситуацију, а притом остајући потпуно смирени и без страха, загледани у самог Господа у Тројици, а руковођени љубављу према ближњима и свим људима, према целокупној Божијој творевини. Наша богомспасавана Епархија британско-скандинавска простире се на простору седам држава западне и северне Европе стављајући нас и у том смислу пред искушење доношења јединствене одлуке за подручја различитих држава и народа, те одлука Влада тих држава и препорука и правила Националних здравствених служби у условима борбе против ширења корона вируса. Сагледавајући саопштења и поступке наше Свете Цркве у отаџбини Србији али и других помесних Православних цркава, доносимо своју Архијерејску одлуку за епархиоте у Великој Британији и која је у складу са најновим одлукама надлежне владе. Одлука ступа на снагу одмах , стављајући ван снаге све одлуке раније донесене по овим питању, и важиће до даљњег: 1. Од уторка 24. марта 2020. године обустављају се богослужења свештеници ће служити Свете Литургије без присуства народа. 2. Свака од парохија, ако то није већ учинила мора отказати све небогослужбене активности тј. недељне школе, фолклорне групе и друштвене услуге. 3. У Вашем молитвеном правилу а посебно свештеници у богослужењима додати посебну молитву Богу да нас избави од од присутне опасности епидемије и пошаље анђела чувара да бди над нама а Господ да исцели оболеле и поврати здравље. 4. Свештеници да не преносе уживо Свету Литургију путем техничких средстава умањујући и профанишући реалну мистику људског партиципирања и небоземног јединства у литургијској Светој чаши, чинећи од овог јединственог догађаја „ствар за гледање“. Само је пожељно да се прикаже на социјалним мрежама Литургија речи, конкретније, читање одељка из Апостолских посланица, Свето јеванђеље, свештеничка проповед и молитва за избаваљење од епидемије али не и канон евхаристије. 5. Свештеници и Управе црквених општина ће предузети и остале неопходне кораке у погледу задовољавања највиших хигијенских норми у Светим храмовима у условима светске пандемије, а у складу са нашим православним предањем. 6. Да се молимо за медицинске раднике који су на првој линији помоћи оболелима, радницима у трговинама и дежурним службама које тешко раде и брину да нормалан живот ипак буде омогућен. Света Литургија је крајеугаони камен наше вере и бића. У Литургији благодарно приносимо Творцу дарове Његове творевине да би предокушали од небеске стварности и истинске радости. Болна је помисао да се за неко време удаљавамо од Свете тајне али нам овај историјски тренутак намеће другу духовну борбу не заборављајући да притом живимо литургијски и евхаристијски. Повлачење у изолацију, штитећи на тај начин себе и друге, не значи позив на ленчарење већ на духовни подвиг молитве, молитвеног тиховања, читања корисне литературе, обнове запостављених породичних односа... Повлачење од света и бег у тиховање многим је светим оцима значило духовно присаједињење Христу, те и ми овај наш, истина присилни, одлазак у изолацију, прихватимо као црквену заповест и великопосно послушање. Прихватимо у смиреној послушности ову своју неопходну жртву за добро свих и да нам Господ дометне вере и наде да се упркос недаћама радујемо нашем великопосном путовању према Васкрсу, крајњем и истинском смислу нашег живота. + Д О С И Т Е Ј Епископ британско-скандинавски Извор: Епархија британско-скандинавска
  4. Познато је да се међу хришћанима сећање на час и тајну смрти сматра једним од важнијих задатака, све да бисмо преко њега дошли и до васкрсења у вечни живот. Постоји ли неко музичко остварење које вам употпуњује ово созерцање и подстиче на подвиг? Нешто што мами сузе покајања и буди наду... Варијација на тему: Danse Macabre (dark & gothic music) __________________________________________ Arcana - Repentance https://www.youtube.com/watch?v=5ImkOtc1m1c
  5. Митрополит Порфирије: Велики пост - пут ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. У прву недељу Великога поста, Недељу Православља, када Црква прославља победу православне вере над јереси иконоборства, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу. Митрополиту су саслуживали свештеници и ђакони Саборног храма. После читања Јеванђеља Митрополит је поучио сабрани народ о смислу и значају поста објаснивши значење прочитане јеванђелске перикопе. -Браћо и сестре, стигли смо на прву степеницу, или можемо рећи на прву паузу, на прво острвце одмора на путу Великог поста, на путу ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. Пост је пут подвига. По речима апостола Павла, то је пут скидања старога човека са себе и рађање новога човека у нама. Пост је пут сараспињања са Христом и саваскрсавања са Њим. То је пут подвига који није нимало једноставан пут, због тога што је процес скидања старога човека и умирања старога човека у нама веома тежак. То није подвиг који се тиче спољашње гимнастике. То није ни подвиг који се састоји у дијети, у непрестаној бризи о томе да ли ћемо узети кап уља више или мање у храни, у непрестаној бризи о томе шта је дозвољено, а шта није. Ми нашу веру често сводимо на списак, на кодекс правила у којима јасно хоћемо да знамо шта је то дозвољено, а шта није, и иза којих заправо хоћемо да сакријемо наше унутрашње, истинско, право духовно стање. Подвиг поста није нешто што се тиче пре свега тела, иако и тело учествује у посту, иако и тело треба да скине са себе старога човека. Уосталом, стари човек, човек греха, јесте онај, како каже Свето писмо, који носи кожне хаљине. Човек је створен као добар. Није створен као рђав. И сав је био духован, зато што је живео у заједници са Богом, кроз благодат Духа Светога. Определивши се за грех, за страст, определивши се да живи лагодним животом, сладострастним животом, животом који је далеко од Бога, човек се обукао у кожне хаљине. Страст и грех су постали оно што је тешко на њему. У томе учествује сав човек, и тело његово, и душа његова. Човек је позван да сав, у потпуности, учествује у благодати Божјој, да дође до поноће, да оствари оно што му је задато, односно да се уподоби Богу, да постане подобије Божје. Пост, браћо и сестре, нимало није једноставан. Не зато што се своди на спољашњу гимнастику и подвиг. Пост је тежак зато што треба да скинемо са себе старога човека, а то значи човека егоизма, самољубља, човека довољнога самоме себи, да победимо у себи човека који мисли да све постоји да би њему служило. Пост је, дакле, подвиг љубави, а то значи подвиг распећа. Јер љубав је уписана у нас, Промислом Божјим, крстолико. С једне стране, у вертикали, нашим односом са Богом, а друге стране, у хоризонтали, нашим односом љубави према другим људима, према свим људима. Нарочито према онима који нас узнемиравају, који стају на круну нашег егоизма и самољубља. Они нас највише узнемиравају. Узнемиравају нас када ремете наш поредак егоизма. Зато, идући у том тешком подвигу, Црква нам у недељне дане нуди мала острва предаха. Не предаха као престанка борбе, него предаха као тренутка када преиспитујемо себе и када се надахњујемо оним што нам се у Цркви нуди. Ова прва недеља поста, прво острво од мора, се зове Недеља Православља. Шта је то Недеља Православља? Ми се називамо православним хришћанима. И готово сваки Србин ће рећи за себе да је православни хришћанин, јер то сматра урођеним. Чак ће и они који не верују у Бога, а Срби су, себе назвати православним атеистима. Имали смо и такве случајеве и међу познатима и великима, али и међу свима онима који сматрају да је верски идентитет амблем, још једна етикета која постоји и која је постављена у грађевину нашег биолошког и нашег историјског постојања, ако хоћете и нашег националног постојања. Победа Православља над свима онима који су погрешно учили прослављена је 843. године. И данашња прва недеља поста назива се Недеља Православља као успомена на тај догађај, а то је била победа праве вере, вере и Истока и Запада, победа која се тада називала победом над иконоборцима, над многим хришћанима, с једне стране, али хришћанима који нису учили у складу са Јеванђељем Христовим и у складу са вером отаца и вером Цркве, Цркве и на Истоку и на Западу, да је могуће сликати лик Христов, јер су сматрали да ми не можемо упознати Бога, да је Бог за нас неприступачан и невидљив. Да, браћо и сестре, ми све то знамо. Знамо да је Бог невидљив. Бога нико никад није видео. Бог станује, како каже апостол Павле, у светлости неприступној. Не само да га нико никад није видео, него и Његово станиште је неприступно. Али у исто време исти апостол, тврди да је Син Његов Јединородни показао Бога. У Новом Завету, у оригиналном тексту, стоји да је Син Божји објаснио Оца. Он Га је показао. Он је икона Бога невидљивог. У њему борави сва пуноћа Божанства телесно. Дакле, Бог је дошао у овај свет и оно што нама није било могуће, као створенима, да му приступимо, да га видимо, Он нам је то учинио доступним и могућим. Због тога, опредељење Цркве Христове да слика икону Сина Божјег Оваплоћеног јесте само та потврда, потврда вере да нам Бог, иако недоступан, није у потпуности недоступан. Напротив, Он нам је у исто време и познат. То је потврда вере да Бог, иако је далеко од нас, иако заувек суштином својом другачији од нас, својим доласком у свет постаје истоветан нама и пружа нам могућност да Га додирнемо, да Га видимо, да ступимо у нераскидиви однос заједнице и љубави са Њим. Победа над иконоборцима је победа над свима онима који су погрешно тврдили да Исус Христос није истинити и прави Бог, да Он јесте најсавршенији међу људима, али да није Бог. Црква зна да, ако је то тако да нам Бог остане заувек непознат и недостижан, зна да је онда и људска перспектива заувек без наде. Зато прихватиши пуноћом свога бића и свога срца, својом вером, да је Христос међу нама, опредељује се да је Бог међу нама. Опредељује се за могућност да то и потврди. Сликати икону Христову значи, пре свега сликати је у својој души, у себи, у своме срцу, остварити непосредни однос љубави и заједнице са Њим, а онда то искуство преточити и претакати и у оно што је опипљиво и видљиво. Данашњи дан, браћо и сестре, ово славље данашње, нам показује, и ми то свету потврђујемо, да је са Богом могуће ступити у нераскидиву, личну, органску заједницу, и да ми то чинимо не својим празним речима, него својим животом. Бог је први дошао међу нас, Он је први ступио са нама у однос и заједницу, као што то описује и данашња прича из Јеванђеља, прича по Филипу и Натанаилу, у којој је описано како Господ у Галилеји скупља своје ученике, једнога по једнога, Јована, Андреја, Петра и Јакова, и ево сада Филипа и Натанаила. Филип, који је позван и који спознаје у Христу Господа, Месију и Спаситеља кога ишчекује народ, одлази у одушевљењу да то саопшти свом, по свој прилици најбољем, или једном од најбољих пријатеља Натанаилу. Натанаило, с једне стране, имајући поверење у реч свога пријатеља Филипа, а са друге стране, показујући динамику слободе, која подразумева и сумњу, пита се зар је могуће да може бити нешто добро у граду из којег долази Онај, у коме Филип види Спаситеља, одлази имајући у себи сумњу. Међутим, Господ показује да је Он први њега упознао говорећи му да га је видео док је седео под смоквом, по свој прилици опхрван управо мислима о Месији, мислима о Спаситељу. Открива му оно што је било најинтимније у њему и за шта нико није знао. Показује да познаје њега, његову душу, његову жеђ и глад, његова трагања. Тада Натанаило у одушевљењу каже Ти си Син Божји и Ти си цар Израиљев, а Господ му одговара Више од тога ћеш видети, да су небеса отворена и да анђели Божји силазе на Сина Божјег. Данашњи празник, браћо и сестре, као Недеља Православља, јесте дан када Црква одређује управо ово Јеванђеље да би ту истиниту и благу вест о томе да су небеса отворена, јер их је Бог отворио у односу на нас, ми потврђивали на све четири стране света. Да су небеса отворена и да је лествица, као лествица Јаковљева из Старога Завета, која је сада Христос Спаситељ, спуштена на земљу. Али исто тако, да небеса отворена са оне стране треба да буду отворена и са ове стране. Са ове стране треба да их отворимо ми својим животом, својом љубављу, читавим својим бићем које, као икона Божија, треба да буде испуњено Христом, по речима апостола Павла, до мере да не живимо више ми, него Христос у нама. Да будемо истински сведоци речи које је Филип упутио Натанаилу позивајући га Христу, без убеђивања, теорија и философија, дођи и види, и онда ће наша бића, Црква, то јест вера наша, бити најбољи могући сведок. Људи ће онда, гледајући нас, не зато што ми идеолошки хоћемо да правимо себи следбенике, него зато што је то заповест и воља Божја, видети кроз нас и у нама Господа и Спаситеља, и онда ће, засигурно, наш живот, наша реч, с једне стране, нама бити спасење, а с друге стране, бити Јеванђеље истине упућено другима. Нека би Господ дао да овај пост буде пост радости, да буде подвиг у којем јачамо, скидајући са себе егоизам, самољубље, као стару одећу, одећу грешнога човека, човека који живи по закону греха. Нека би се у нас уселио Господ љубављу својом, како би, заиста, Он био истинска и права лествица уз коју можемо да се са земље, крилима љубави и вере, успињемо у Царство Божје, које је у Њему сада и већ овде, и слави се у Цркви Његовој са свима светима, али исто тако и у вечности, и у векове векова. Амин. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  6. И ове вечери улице града под Румијом освештао је крсни ход. Након молебна који је служен у Саборном храму Светог Јована Владимира, вјерни народ је, предвођен јерејем Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником Радио Светигоре, кренуо у литију уобичајеном трасом, од Саборног храма улицама Јована Томашевића и Владимира Роловића кроз центар до булевара и назад до храма. Отац Никола се хиљадама сабраних Барана обратио словом подршке и љубави: “Часни оци, браћо и саслужитељи, драги Барани, драга дјецо, помаже Бог! Нека је срећан и благословен почетак Великог и Часнога поста. Налазимо се у првој недјељи тог најдивнијег богослужбеног периода у току године када се од нас очекују и највећи плодови. И заиста вријеме Часнога поста је вријеме када човјек треба да се врати у ону нулту тачку, тачку небића, одакле се најбоље види сва ништавност, смртност, пропадљивост и пролазност и човјека и свијета који нас окружује. Али из те нулте тачке, тачке небића и ништавила најсјајније се види безобални океан љубави Божје из које Бог ствара човјека по својој слици. Из те тачке небића обасјани том љубављу и том свјетлошћу, ми као у огледалу гледамо све вјекове који су прохујали до дана данашњега. Из те тачке небића, ми гледамо и сагледавамо наше благочестиве цареве, ктиторе, градитеље светих храмова. У њима сагледавамо и све наше славне претке и светитеље, од Светога Јована Владимира па и прије њега, од Христових времена па до Светог Симеона Мироточивог, Светога Саве до данашњих дана, од Светога Петра Цетињског, Василија Острошког до нових светитеља који се откривају у ове наше дане. Из те нулте тачке ништавила, најбоље човјек може да види и себе и своју породицу и своје савременике и свијет који га окружује и своју државу. Из те нулте тачке небића ми гледамо и ове догађаје и у њима нам се открива сва љепота и сва тајна и сва сила Божја која се пројавила у ове наше дане. Мислили смо да се градитељски подухват нашег Митрополита и времена у коме он предстоји Црквом у Митрополији црногорско-приморској привео крају, а онда је Бог попустио искушење и пред нас се појавила најљепша и најдивнија грађевина, а то сте ви! Пројава свих ваших лица, ваше вјере, ваше љубави није ништа друго него свједочанство да су храмови, сви који су до дана данашњега грађени и ови који су грађени у ово наше вријеме, грађени у славу Божју и зато ми сагледавајући себе и Цркву нашу из те нулте тачке, видимо и велико страдање наше Цркве послије Другог свјетског рата, видимо пустош и видимо десетак свештеника који чувају да се кандило вјере не угаси у Црној Гори. Из те нулте тачке ми се дивимо тим свештеницима који су опстајали у најтежим временима, а ја ћу само навести два примјера која сам лично чуо од проте Радојице Божовића, који ми је причао када је негдје седамдесетих година отишао код једног човјека који је био на некој функцији да му помогне да обнови мало цркву, да је закрпи да не прокишњава, он му је рекао: „Дођи, попе, сједи, попиј, не да ти нећу дати, него бих ја волио да је срушимо.“ Такво је било вријеме. И још једну причу, коју ми је испричао прото Момо Раичевић када је истих тих година служио у Подгорици у храму Светога Ђорђа. Дође на недјељну литургију и почне возгласом „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа“, окрене се и види сабласно празну цркву. Каже, прота Момо: „Окренем се и ухватим се за часну трпезу и почнем да плачем.“ И заиста, нема ништа тужније за свештеника него да служи у празном храму. И управо гледајући ту њихову вјеру, ту њихову љубав и ту ревност за Дом Господњи, доласком нашег Митрополита, разгрнуо се тај пепео и из тог жара њихове вјере, израсли смо ми овдашњи свештеници. Из те нулте тачке ништавила, ми сагледавамо и нашу државу. И схватамо да они људи који не почињу да гледају себе и свијет око себе из те тачке ништавила и пролазности, него из своје сујете, гордости и властољубља, они у овим нашим молитвеним ходовима могу само да виде себе и зато виде рушитеље државе. То су двије тачке из које може човјек да сагледа себе. То су двије крајности у којима се одвија сва драма човјекова, да ли ћемо себе гледати из те тачке ништавила, загледани у Христа Бога и њиме мјерити све, и себе и своју породицу, и своју Цркву, и прошлост и садашњост и будућност, или ћемо мјерити све собом. Ако собом мјеримо све, онда су сва наша дјела ништавна и пролазна, а ако мјеримо Христом, наш живот и наша дјела остају вјечна. И само оно што је Христом измјерено, Њиме заквашено и Њиме освештано, оно траје вјечно. Зато смо ми данас у Црној Гори једини борци за вјечну Црну Гору. Ово је период када још интензивније треба да праштамо једни другима, да праштамо и нашим непријатељима и заиста Бог допушта да ове литије трају да би се и ми у њима у умивали и исправљали и постали све свјетлији и све бољи. Зато и ми и са овог мјеста, из дубине свога срца, говоримо и свједочимо и пред Богом и пред људима да никога не мрзимо и да све позивамо на покајање и на праштање и да се сви сјединимо, не у нашим разликама и нашим разним идеологијама и погледима на свијет, него да се сви саберемо око Онога Који нас је све из небића, из те тачке ништавила провео и произвео у биће. Једино око Њега сабрани, ми можемо градити праву и истинску будућност и зато су ове литије управо велики благослов Божји, дар Божји за сваки град, за сваког човјека, за сваку породицу и за цијелу нашу државу и за цијели наш род. Зато не могу да схватим да данас у Црној Гори може неко да се оглуши о клетву Светога Петра Цетињскога или Светога Василија Острошкога, да може нечија рука у исто вријеме да препише имовину коју је нека породица оставила за покој свога сина, брата, мајке, оца, а у исто вријеме да грли своје дијете и своје унуче. У томе је трагедија и зато се надамо у Бога да неће Господ дозволити да се на томе гради наша будућност, него да ће нас благословити као што нас је благословио и сачувао много пута до сада. И зато је важно да ове литије никад не престану, зато је важно да се оне не смањују јер, што нас више има, иако није важан број, умножава се наша љубав и умножава се милост пред Богом. И зато ми и са ове вечерашње барске литије, шаљемо поруку мира, љубави и поруку да иако смо створени из небића и ако се својим умом и својим срцем враћамо у то небиће да је ипак Бог за нас одредио живот вјечни и непролазни и да као људи, ако имамо људског достојанства, морамо стојати часно и достојанствено пред Богом, пред својим прецима и пред својим потомцима. Нека би Господ дао да сви православни хришћани запосте овај пост, да се умножи наш подвиг, да се умножи молитва и да се умножи свака наша врлина јер то је наше једино оружје. Ми другога оружја немамо и нећемо да имамо и нити нам треба. Јер нам се Господ у Цркви Божјој открива и дарује као свеоружје Божје. Кад се Њиме причешћујемо, ми примамо сву вјечност, примамо не само Христа Бога, него и Оца Небескога и Духа Светога и зато се открива да човјек није само створен по лику и по слици Божјој, него да је створен и призван да буде и прилика Божја. Нека би Господ дао да кроз ове литије умивени у благодатни дар покајања, испуњени праштањем, братољубљем и богољубљем, и ми достигнемо мјеру и висину раста Христовога, како бисмо били достојни светиње коју бранимо јер ми знамо да смо хришћани грешни и да имамо слабости, али ми не бранимо свој гријех, нити се њему клањамо, него чувамо хришћанство и вјеру православну и Цркву која је света и непорочна. Нека би Господ примио овај наш мали труд и ово велико одрицање јер наш излазак на улице је нова исповијест Христа Бога, Њега као Бога љубави, Бога који даје истину и правду, вјечну и непролазну и нека би вама и вашим породицама даровао здравља, љубави и вјере и свих плодова земаљских и небеских, а онима који су кренули на све начине, не бирајући средства да ураде оно што никад никоме није пошло за руком, а то је да униште Цркву, коју ни врата паклена нијесу могла, не могу и неће моћи надвладати, нека Господ отвори очи ума и очи срца њихових и да се у њиховим срцима умјесто мржње, богомржње, христомржње и братомржње зацари вјечна и божанска љубав. Због свега тога, поручујемо и кажемо: Не дамо светиње!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј на празник Света Три Јерарха, 12. фебруара 2020. године, служиo je свету архијерејску Литургију у храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. Звучни запис беседе Његовој Светости Патријарху Иринеју саслуживали су: јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Кусадку код Младеновца (Епархија шумадијска), јереји: Славиша Поповић, Предраг Тимотијевић, Арсеније Арсенијевић и Ново Бојић, протођакон Ненад Михајловић, ђакони Бошко Савић и Никола Мићаковић и ипођакон Владимир Јелић. Првојерарх наше Свете цркве је у беседи рекао да је сваки наш дом – домаћа црква, благодарећи крсној слави коју је нашем народу установио Свети Сава. „Сви светитељи које славимо – велики су пред Богом. Када видимо људе који су остварили Јеванђеље у свом животу - то је прави, жив пример послушања. Показали су да је то заиста могуће у људском животу“, поручио је Патријарх Иринеј. И управо су света три Јерарха које данас прослављамо прославили Бога сваки на свој начин те су зато били: „велике облагодаћене личности“ навео је Патријарх Иринеј и закључио је да „ако су они могли славити Господа својим светим животима онда и ми то можемо да учинимо, угледајући се на њих“. Извор: Радио Слово љубве
  8. Свако од нас улаже много напора у изучавање закона Божијег. Посебно људи који тек улазе у Цркву и омладина која иде у школу. Њихов ум има способности за учење, и они теже ка томе да сазнају што више из веронауке, из богослужења, из догмата Цркве и из њене историје. И ми, нахранивши се знањима, почињемо да учимо ближње, људе из околине, и то је природно. Међутим, често запажамо да то не доноси никакав добар плод, да оне исправне и наизглед лепе речи које говоримо немају одјека у срцу ближњег, а то су речи из Закона Божијег. Зашто се то дешава? Зато што често заборављамо, поучавајући се у Закону Божијем и сакупљајући ова знања која су нам, наравно, потребна, да, пре свега – ако живимо духом, по духу треба и да поступамо. Данас нам о томе говори Апостол (Гал 5, 25). Уколико живимо духом, по духу треба и да поступамо. Спомен на светог којег данас прослављамо у овом храму, на преподобног Серафима Саровског, у том смислу нас заиста буди и отрежњује. Овај човек, који се подвизавао у пустињи и који је разапео своје тело „са страстима и похотама“ (Гал 5, 24) стекао је миран дух, стекао је Светог Духа, и био онакав као што Црква пева: „Многима си био пут ка спасењу.“ Он није завршио ни духовну академију, ни неки богословски институт. Наравно, то нипошто не треба да вређа људе који су их завршили, или да их заустави на овом путу. Међутим, главно је да сви треба стално да имају на уму да стицање Духа Светог, путем разапињања нашег тела „са страстима и похотама“, затим смирење, милосрђе и миран дух – оно без чега ће сва наша знања бити прапорац који звечи, како каже апостол Павле (1 Кор 13, 1). Произносићемо бесмислене звуке, а дух наших речи биће мртав. Данас нам апостол говори такве речи, да вероватно ниједну од њих не би требало да пропустимо тек тако. Веома бих желео да све ово узмем, одштампам великим словима, исечем и окачим на зид, и да сваки дан читам. А плод Духа јесте – пише апостол Павле – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање (Гал 5, 22-23). На основу ових речи треба да оцењујемо своје стање. Имамо ли дух љубави, мира, дуготрпљења, доброте, уздржања, као што је имао преподобни Серафим Саровски? Или ћемо, напротив, бити сујетни, љутити се једни на друге и завидети једни другима? Подвиг преподобног Серафима је наизглед био тако једноставан и прост, а опет тако тежак и неразумљив за наше савременике. Он је дуго времена тражио Христа, али не међу људима, не међу ученим и славним главама, већ у шуми, у молитвама, искушењима и страдањима. И тамо, у пустињи, овај испразни свет га је нападао. Сећамо се како су дошли разбојници који су тражили богатство, како су га претукли, али је он био толико смирен, да чак ни разбојнике који су га унаказили није хтео да осуди, није им желео зло. Ето, такав изванредан пример имамо. Пример заиста смиреног човека, једноставног, а истовремено мудрог, мудријег од многих богослова, философа и познавалаца овог света. Код преподобног Серафима долазило је веома много људи, као што и данас долазе у Цркву код свештених лица, и сви су они доносили свој бол, своје бреме, своју патњу, и он никога од њих није одбијао. Са свима онима који су долазили делио је љубав коју је стекао у својим подвизима. Носите бремена једни других и тако испуњавајте Христов закон (Гал 6, 2). Ове речи за њега нису биле просто нека поука, већ читав живот. Топлина коју Серафим сваком од нас дарује данас, овај миран дух и блаженство у Духу Светом, нека буду са свима нама. Амин. Извор: Православие.ру
  9. На божићном уранку у Саборном храму у Бијељини Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије позвао је вјерни народ на подвиг вјере, наде и љубави. "Да будемо у хармонији, у љубави са другима, да наше породице буду домаће у цркви и да наша друштвена заједница напредује", пожелио је Владика у бесједи. Епископ Фотије је најавио подизање завјетног Храма српског јединства у Бијељини, који ће бити посвећен Светом Сави и Светом Симеону Мироточивом, а замишљено је да буде сличан манастиру Хиландар на Светој Гори. "Овај храм треба да указује на јединство нашег народа са обе стране Дрине, да се никад не делимо, да никада не будемо једни против других, него да будемо једно у Цркви Христовој, као што јесмо", рекао је Владика Фотије. Након обраћања вјерницима, Епископ Фотије уручио је Божићну грамату Радивоју Остојићу. Како је истакао, Радивоје годинама редовно долази на Литургије. “Радивоје је са нама годинама. Као појац је увијек ту, и кад је било народа и кад није и ово је наш начин да му се одужимо”, рекао је Владика Фотије. Након завршетка Литургије, Владика је са најмлађима ломио божићну чесницу у којој је био дукат а пронашао га је Лазар Игњатовић. Малишани су имали централно мјесто у цркви и на овај начин подсјетили оно што не треба заборавити, да је Божић празник радости и рађања и да су у цркви сви једнаки. Поздрављајући народ традиционалним поздравом "Мир Божији, Христос се роди", Владика је пожелио да се мир усели у срца свих људи. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  10. О МОЛИТВИ И О МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА - Свети Филарет Московски Заиста је пријатно поменути у молитви душе оних за које знаш да су им очи свагда упрте ка Господу и да се у Њему зближавају са нама. Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај којије тражио молитву. Молитва нас приближава Богу и наспрам тог средишта бића и светова, не види се оно што видимо у овом променљивоме свету. Душа која стално тражи Господа и која Му се моли, она припада Господу, без обзира на то што њен нижи, чулни део, понекад и против њене воље, бива узменирен због близине и делања сила које нису сродне души човека. Како нас света Црква премудро учи: у миру се помолимо Господу и за једнога и за све. Душа онога који се моли у смирењу, ако се и разгори, гори тихим и чистим пламеном. Гори, али не сагорева. Кипи, али не искипи. Излива се, али се никада не испразни. Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ? Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге. Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом. Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа. Ако од човека тражите да вас научи како да се молите, добићете одговор: Не знамо како да се помолимо. Ако кажете: Господе, научи нас да се молимо - добићете одговор који су небројени људи добили пре вас. Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом. Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта. Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је патребно још много труда да уложи. Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домаћу молитву примити ако је она искрена и дубока. Нико ад вас не тражи да служите двојици господара. За Господа се може служити и у самоћи исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак аметати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу. То што нисте у могућности да идете у храм, немојте примати сама са тугом, него и са смиреном послушношћу вољи Божијој. Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молитве, и тада ћете бити као да сте у храму Божијем. Ако вам се дају сузе, будите захвални Богу за то и користите их да би њима чистили душу своју. Али, као што ни у чему не треба да претерујемо, тако понекад и сузама треба поставити границу, тако шта ћемо ум свој усредсредити ка неком другом корисном делу. "Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала". Где је научила тако да воли? Она је уместо јелеја имала сузе покајања. Божија љубав према онима који се кају, попут небеског огња, пала је и на њу и успламтило је њено кандило.
  11. У новом издању емисије „ Личност и Заједница" гост у студију ТВ Храм био је протопрезвитер Сретен Лазаревић, архијерејски намесник румски. Аутор емисије: Дејан Стојадиновић. Извор: Телевизија Храм
  12. Традиционално као и сваког уторка у храму Вазнесења Господњег у Београду, уторком увече - одржано је Духовно вече, на ком је предавање одржао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносаве из епархије шумадијске, на тему "Пост као вишедимензионални подвиг љубави"
  13. Поред основних страсти постоји и мноштво оних које се из њих развијају. На нашем форуму има доста тема које се баве њима и свака заслужује посебну пажњу. Ова има за циљ повезивање знања и искустава проистеклих из духовне борбе било да се ради о светоотачким сведочанствима или нашим личним. Оријентир и стратешки план су нам преко потребни. http://www.pravoslavie.ru/put/69738.htm Теме о страстима: Шта је то страст? Шта је то грех? О самооптерећењу грехом... Како спознати своје грехе и борити се против њих? ( о греху.....) Шта су мисли? Одакле долазе...? Модерна идолатрија; Имате ли идолопоклоничке склоности? Да ли је коцка и кладионица грех? (Не)захвалност Не судите, да вам се не суди. ( о осуђивању....) Da li postoji razlika izmedju kritike i osude? О паметовању и држању придика ближњима! О опомињању других у храму Нешто о гордости Понос - демонско упориште Sta je to sujetna ljubav? Шта значи бити горд? Последице демонске гордости Samopouzdanje vs gordost Где је раскрсница између патолошког перфекционизма и уподобљавања? "Сујетно је све за чим нема потребе" Сноб и снобизам Себичност која убија Не причај о себи Завист, таштина и самохвалисање Farisejstvo, a zasto? Како смирење може бити лажно? О зависти Униније - како се изборити с њим? Депресија се лечи редовним литургијама ( све о депресији...) Ја сам гори од свих, и тако ми је добро? Да ли си депресиван и усамљен? Разлика између сујете и осетљивости? Безосећајност Претерана радост или претерана жалост?... Горки плодови немарности Не мисли да ти једини трпиш више од других Незнање и равнодушност Прелест (дискусије на тему прелести...) Хришћански трипови и остала прелесна умовања Бoг не воли човекову самоувереност и како победити самоувереност Perfekcionizam Страхови (сва ваша искуства и ставови о страховима...) Када је страх непријатељ, а када пријатељ човеку ? "Уста говоре оно чега је срце пуно" - Оговарање - средство социјалне изолације и подстрекач злостављања Последице клеветања! Празнословље Мрсне теме за разговор(на форуму, фејсбуку, уживо, у мислима...) Од комплимента до ласкања... Sveti Jovan Lestvičnik o laži i korišćenju iste... HOT HOT HOT Патолошки лажови Proklinjanje Ја у клин ти у плочу Многобрижност - маловерје Tračevi iz crkve (čuo sam, priča se...) šuš, šuš... Што човек више ропће, то се више упропаштава Раздражљивост Мржња Преподобни Јован Касијан - Борба са духом гнева Три степена гнева Злопамћење - духовни рак О освети... Свети Јован Лествичник: О стомаку, рђавом господару кога ипак сви воле Снисходљивост и тајноједење Проблем наркоманије Зашто се наркомани дрогирају или алкохоличари опијају? Зоран Ђуровић: Онан- Онанија Седам знакова да превише мастурбирате Како се развија блуд у човеку? Блуд, модерна веза, страсти Борба са блудним помислима и страшћу блуда уопште за хришћанина у свијетуПрељуба https://www.pouke.org/forum/topic/28421-%D0%BA%D0%BE-%D0%BE%D1%82%D0%BF%D1%83%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D1%83-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D1%83-%D0%B8-%D0%BE%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D1%83%D0%B3%D0%BE%D0%BC-%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B5/ https://www.pouke.org/forum/topic/36345-%D0%B2%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5/ Конзумативизам западног света и ропство источног Колико смо склони похлепи? Да ли је сиромаштво увек добро, а богатство лоше? Подмитљивост Угодност и удобност Пропадамо ако не растемо духовно О негативним навикама Доброта ради поштовања закона Божијег или можда... Теме о подвизима и врлинама: Моја вера и вера Цркве Шта су врлине? Подвиг без негодовања? Поље борбе су срца људи Православни пост – сврха, смисао, избор хране и разлози за придржавање правила поста (обједињене све теме о посту) Милост Божија, људска милост и милостиња (о милостињи, милосрђу....) Наш опит молитве... (о свим питањима везаним за молитве...) Смирење-најкраћи пут ка спасењу (разна питања на тему смирења) Борба са искушењима - изазов самоспознаје и преумљења Да ли је плач користан за верника? Послушање Мирјанин и послушност Како се понашате када вас идеализују? Отац Јосија Тренхам – Телесни (сексуални) односи Шта радити када чујеш клевету? Преподобни Никодим Агиорит: Духовно исцељење доконости и презапослености Разлика смиреноумља и комплекса ниже вредности Погрешио сам, покајаћу се, и шта онда? Епископ Порфирије: Мач који одсеца нарцисоидност Примери послушности! Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?) Васпитање срца или тренирање воље? Od podviga devstvenosti do podviga Agape (ljubavi): ponovna poseta misli Sv Jovana Zlatoustog na brak i seksualnost Да ли је Исусова молитва за мирјане? Молитва - поделимо искуства... На чему ћете се трудити у посту, који су смисао, сврха и резултат поста? Пост и буђење врлине Udarimo po gordosti Шта је потребно игнорисати Исправно + Грубо = Погрешно О ћутању.... О језику Ако си пао, устани! Спријатељи се са проблемима О истрајности Како да се понаша православни хришћанин када хуле на оно што му је најдраже О преображавању себе Трпељивост Оружје за војевање Чедност, част, смрт и самоубиство Стид и бестидност или како смо стигли докле јесмо Од толеранције и поштовања до љубави Шта је храброст за вас?... Права мера подвига - царски пут (трезвеноумље)
  14. У сали Црквене општине Велика Плана, у недељу, 31. марта 2019. године, након вечерње службе, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, протођакон доц. др Златко Матић, одржао је предавање на тему „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“. Тема која се најчешће налази на трибинама, разговорима, духовним поукама, у свим тренуцима литургијске године, макар на нашим просторима, свакако је пост. Када, пак, почне Велики пост, Света четрдесетница, ова тврдња бива додатно појачана. Довољно је само узети у обзир најаве предавања на сајту СПЦ или огромне већине епархија, па ћемо се уверити да ова моја тврдња стоји. Теза коју вечерас подвлачим јесте следећа: мислим да се о посту неоправдано много прича, дискутује и да се тиме та институција атомизује, затвара у себе, постаје самодовољна. Полако се заборавља да је пост једно средство, које није себи циљ и чији је задатак да човек прерасте статус религиозног бића и окрене се заједници слободе деце Божје. Неоправдана условљеност Причешћа постом довела је до лажне слике наших пуних цркава 3-4 пута годишње и става да је добро тако наставити, да би се, како се обично каже, очувала „каква-таква веза тих људи са Богом“. Каква веза и са којим Богом? Овиме желим да кажем да је институција поста историјски апсолутна, а све остало (број вишедневних постова, њихово трајање, изглед, начин поста, разликовање поста у строгим аскетским заједницама од поста у градским парохијама) – потпуно релативно, то јест променљиво. Пост је саставни део свих религија, и у свим религиозним или филозофским системима има за циљ да олакша неку везу (умишљену, рационалну, квазимистичку) са Богом или божанством или да се аскезом човек учини већим, лепшим и бољим. Такве су религије, али хришћанство није религија. „Посебно данас имамо велику одговорност у томе да се одрекнемо идеологизације и религизације Цркве, да на место религије изнова ставимо веру, њено свакодневно чудо, чудо вере Цркве“ . Прота Михаил Кардамакис, чије сам речи управо цитирао, у својој књизи чији је наслов Православна духовност, у оквиру поглавља „Православни подвиг“ (145-159) теми „Подвиг и пост“ посветио је само две странице (читава књига има 300 страница). За њега је пост један облик подвига и то телесног подвига (157), подсећа нас на пало стање у којем ћемо се налазити до Другог доласка Христовог. Ето првог прекида са религијским сликама поста и самог религијског колектива. Религије постоје тако што чекају смрт, па да после тога наступи време када божанство крене у акцију (суђења). До тада је потребно умилостивити тог бога, приносити му жртве, од којих је једна од најбитнијих пост. У Цркви се не чека смрт, деоба душе од тела, никакав привремени суд, митарства или чистилишта. Црква чека Христову Парусију. Ми смо жива заједница и свесни смо да је наше стање – ишчекивање Живота, живота у изобиљу, кога још увек немамо. Пост је подсетник на наше пало, пролазно, смртно стање у коме ћемо бити све док нам Господ поново не дође; пост указује да ништа није у реду, да ништа не ваља, докле год влада смрт, докле год се Месија не врати /На овом месту је корисно сетити се старе праксе западних хришћана, тзв. Среде пепелнице, пепељаве среде…/. У онтолошком смислу, ту пост ништа не може поправити. Будући да експлицитно подсећа на смрт, пост је историјска категорија и нема му места у Рају: ни у Рају протологије, ни у Рају есхатологије (Царству). Царство Божје је радост, живот вечни, трпеза Царевог Сина! Први Рај (из књиге Постања) говори о дијалогу Бога и Адама, дакле о кинонији Творца и човека, тако да ни тамо посту није било места... Једноставно, само тамо где влада смрт, може се говорити о посту. Због овога су пост и Света Евхаристија две реалности које се у потпуности искључују. Или се пости, или се служи Евхаристија. После Евхаристије нема поста! Ако је хришћанство – Црква, а не религија, онда оно литургијски пројављује победу радости над тугом, заједнице над пакленом усамљеношћу, трпезе над постом, Васкрса над смрћу. У периодима дана или године, када светотајински плодови Христове победе живе у нама, поста – нема. То су, по преимућству, недељни дани и период од Васкрса до Вазнесења (Духова). Када нам се символички одузме Жених ми постимо, али свесни да то чинимо са циљем да се заједница са Христом васпостави. Будући да је наш Бог постао човек, и тиме умртвио или обесмислио сваку религију, заједница са Христом се идентификује као заједница са ближњим. Дакле, циљ поста је успостављање, повратак или учвршћивање заједнице са другим човеком. У томе се налази истинско смирење, смирење пред другим, свест да немамо живот по себи, да сами себи, ма колико врлински били, не можемо дати вечност. Смирење пред истином сопствене немоћи и пролазности, смирење које се претаче у истинску слободу прихватања другог. Тада је пост истинит, јер се претвара у плашт ширења љубави и заједнице. Заиста, последњи и финални ударац који је Црква задала религији (персонификованој у фарисејима) јесте пост ради другог: „Истински пост је у овоме – одагнај жалост ближњег, опрости му дугове. Када сте у међусобним расправама /свађама/, нисте у посту“, без обзира на то шта једете, каже Свети Василије Велики (PG 31, 196). А све ове теме закључује Свети Јевсевије Александријски: „Бесплодан је пост који нема (за циљ) заједницу са другима“ (PG 86, 316). Постом се, дакле, своје биће препушта у руке дугима, други постаје извор спасења и на тај начин постом потврђујемо веру у Свету Тројицу, Бога који је заједница слободних личности које постоје у кинонији, заједничарењу. Свака Личност Свете Тројице постоји кроз друге две и на тај начин слободно постоји, не као индивидуа, него као љубав других. Будући да су то ствари на које смо се обавезали Крштењем, додатно инсистирање на посту сам назвао претеривањима и уместо тога, мислим да су периоди поста погоднији за предавање догматског богословља, него што се обично вртимо у зачараном кругу мртве етике. Сачуване катихезе, од којих су најпознатије оне Светог Кирила Јерусалимског, кога данас прослављамо, посебно послекрштењске, мистагошке, мислим да потврђују ова моја размишљања. Ако су вас моји ставови позитивно испровоцирали да дискусија заживи, благодаран сам и Богу и вама. Извор: Саборност
  15. Опште је познато да је и пре успостављања хришћанске вере сећање на смрт имало значајно место у уму оних који су настојали да свој живот осмисле. Од свих ових философа од посебног су значаја хришћански оци, мада није штета чути и остале. Како и зашто су се они сећали смрти? Да ли још увек следујемо овом подвигу светих отаца или смо већ одавно залутали у тамном вилајету пале природе која у својој махнитости "мисли" да је сама по себи бесмртна? __________________________________ "Сећање на смрт јесте свакодневна смрт; сећање на крај живота – непрестано уздисање. Страх од смрти јесте својство природе, које произлази од непослушности, а дрхтање пред смрћу јесте знак неокајаних грехова. Христос се плаши смрти, али не дрхти, да јасно испољи својства две природе. Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и сећање на смрт потребније од свакога другог подвига." св. Јован Лествичник Сродна тема: Тајна и ток смрти
  16. Дана 15. марта 2019. године, у петак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је Литургију Пређеосвећених Дарова у Успењском храму Свето-Тројичке Сергијеве Лавре. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима одржавши проповед. У име Оца и Сина и Светога Духа! Завршава се прва недеља четрдесетодневног попришта Великог поста, која има изузетан значај у духовном животу православаца. Имали смо прилику, нарочито они који могу да долазе у храм свакодневно – да се погрузимо у највећу духовну мудрост, растворену у песмама и молитвама, и у благодат која је присутна у храму Божијем и силази на заједницу која се моли у ове свете и велике дане. Духовни жар прве седмице Великог поста не може се проширити и на следеће недеље, али нам искуство које стичемо у току првих седам дана поста помаже да задржимо мисли и осећања која су по милости Божијој многи од нас стекли долазећи у храм Божији у ове свете дане. Данас обраћамо пажњу на подвиг светог великомученика Теодора. А мученички подвизи су оно што нам показује саму суштину хришћанства, јер за Христа може да положи живот само онај ко живи Христом. Често испробавамо на себи оно што сазнамо из живота светих мученика питајући се: а шта бих ја урадио на њиховом месту? Да ли бих могао да дочекам смрт и мучења исто као они? То је природна мисао која долази сваком човеку који пажљиво слуша о великом подвигу светих мученика. И ова мисао не треба да остане само мисао. На срећу, данас нас нико не позива на мучеништво, на страдање, али само исповедање Христа у сваком времену, а можда посебно данас, захтева храброст, захтева верност Господу, захтева духовну снагу. И ако је у стара времена ова снага била потребна да би се савладале физичке муке, данас треба да савладамо мноштво искушења и саблазни који нас гурају на широк, лак и комфоран пут, пун задовољстава и задовољења страсти. Да бисмо данас остали верни Христу потребно је исто толико снаге, исто толико будности, исто толико спремности да се разапнемо са Господом и да живимо у складу с Његовим законом – упркос свему ономе што постоји у савременом животу. Зато подвиг мученика за нас увек треба да остане звезда-водиља и пример за то како да останемо верни Христу у свим околностима, како да идемо за Њим чак и онда кад нас људи из околине не схватају и кад не деле наша стремљења. И нека би нам Господ помогао да носимо свој животни крст, црпећи снагу у примеру светих мученика, светих исповедника, и остајући верни Христу, чак до смрти. Амин. Извор: Православие.ру
  17. Дана 24. јануара 2019. године у Москви је одржан сусрет Патријарха московског и целе Русије Кирила и професора и студената руских медицинских високошколских установа. У свом обраћању окупљенима поглавар Руске Цркве је оценио значај лекарске службе. „По мом дубоком убеђењу, – истакао је патријарх, – професија лекара је подвиг пожртвоване љубави према људима, што лекарску делатност чини блиском са свештеничком службом. Ми не можемо имати слободан дан. Ни свештеник, ни лекар немају прописано радно време. Ни свештеник, ни лекар немају права да прођу поред несреће, чак и ако се она деси викендом или на празник. Као што свештеник не може да дође кући, скине расу и престане да буде свештеник, тако ни лекар скинувши мантил не престаје да буде лекар. Антон Павлович Чехов је написао: „Лекарска струка захтева самопожртвованост, чистоту душе и чистоту помисли.“ Ове речи би биле врло умесне да их је рекао свештеник, али замислите да је то рекао наш велики писац који је био лекар по образовању, али је цео свој живот посветио књижевности. Како је правилно ставио акценте: самопожртвованост, чистота душе и чистота помисли! Заиста, лекарско умеће се не ограничава само техничким навикама и умећем, већ захтева и оно што се у хришћанству назива духовним делањем, очишћењем срца. Уједно, савремени лекари се суочавају с мноштвом изазова, претежно етичког карактера. И овде је врло важно сачувати моралну чврстину, не подлећи искушењу и не претворити узвишену и племениту професију лекара у извор богаћења или начин за манипулисање човеком ради сопствених користољубивих интереса.» Извор: Православие.ру
  18. Живећи у палом свету неизбежно се сусрећемо са његовим апсурдима који се пројављују на разне начине. Занима ме шта хришћани имају да кажу о томе кад је у питању естетика. Хришћанство има свој специфичан начин изражавања који свет може најлакше да препозна као уметност, философију, идеологију, ређе као мистику... Али шта кад се хришћанин суочи са "вредностима" овога света? Како приступити ближњем који је хипнотисан "змијином обманом"? Како освестити себе? Могу ли се помирити хришћанска етика и световна естетика? На који начин и шта ако не могу? http://www.telegraf.rs/vesti/1465639-da-li-znate-zasto-je-beli-andjeo-nestao-i-jos-cetiri-neverovatne-stvari-o-srpskoj-svetinji Опширније: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0
  19. Млади архијереј је одмах одбио било какве компромисе са богоборачком влашћу. Током 33 године, он је провео на слободи нешто више од 5 година, у совјетским логорима и затворима – 21 годину, у прогонству – преко 6 година. Црква је имала мало таквих, као епископ Атанасије, а до средине 1950-их година, остало их је свега неколицина. Када је познати црквени историчар М. Е. Губонин, 1958. године посетио епископа Атанасија у Петушках, угледао је човека, који је наликовао на древне светитеље „из времена догматског и иконоборачког метежа у Византији, када су у прогонство слали младе светитеље и монахе – ревнитеље за чистоту православља, које су током деценија сви заборавили,– као дошљаци са оног света – стајали су пред очима нових покољења попут древних старцаца, са белим седим брадама, и дрхтавим рукама, али са несаломљивим, јаким духом, и као некад, ватреном вером у своја непоколебљива убеђења, за чију су жртву са таквом спремношћу понели сав свој тешки, прогнанички живот.“ Тако епоха жестоких гоњења током бољшевичке власти у Русији, није уништила Цркву, већ напротив, исковала је плејаду великана духа, од којих је један био свети Атанасије. Будући епископ, у свету Сергеј Сахаров, рођен је 2. јуна 1887. године у селу Паревци Кирсановског округа, Тамбовске губерније, у породици гимназијског писара, Григорија Петровича Сахарова. Серјожа није имао ни две године, када му је отац умро. Његова мајка, Матрона Андрејевна се, у тешким животним условима, изборила да јој син добије духовно образовање. Серјожино детињство и младост су прошли у једном од најстаријих и најлепших предела Руске земље – у граду Владимиру, познатом по својим манастирима, и храмовима, у којима се чувају чудотворне иконе, и свете мошти многих руских светитеља. Захваљујући очевим сродницима, Серјожа је успео да се упише у Шујску духовну школу. Већ у тим годинама се у њему родила посебна љубав према Цркви и богослужењу, а са 12 година је будући епископ почео да саслужује у олтару. Из тог периода је и прво његово литургијско искуство: саставио је тропар Шујско-Смоленској икони Мајке Божије. 1902.године, Сергеј Сахаров је уписао Владимирску семинарију. Треба рећи, да је његово школовање пало у период протеста богослова, и штрајкова, током којих се делила нелегална литература. Ништа од тога није дотицало Сергеја. „Током свих година школовања у семинарији, – сведочи њен ректор, – он се издвајао изузетним понашањем, никада није допуштао никакво нарушавање школске дисциплине – био је тих, скроман, пун поштовања и увиђајан – карактерисала га је искрена религиозност и апсолутно црквено усмерење...“ Он је блиставо завршио школовање и уписао се на Московску духовну академију, коју је завршио 1912.године, са титулом магистра богословља. 12. октобра 1912. године, Сергеј Сахаров је замонашен. На монашењу је добио име Атанасије, у част светог Атанасија Пателарија, патријарха Цариградског, Лубенског чудотворца. Монашио га је ректор Московске духовне академије, епископ Теодор (Поздејевски). Исте године, Атанасије је рукоположен за јеромонаха. Читавог свог живота, епископ Атанасије је сматрао себе монахом Тројице-Сергијеве лавре. Записао је: „Ја сам најбоље године провео под кровом рођене Лавре, под кровом Преподобног, мог небеског покровитеља, од тренутка крштења; мог великог игумана, јер сам се у његовој обитељи удостојио монаштва.“ У периоду између 1917-1918. године, Атанасије, је као представник монаштва, примао учешће у раду Помесног Сабора Православне Руске Цркве. Активан рад у неколико одељења Сабора, познанства са утицајним прегаоцима Цркве, и састављање службе свим руским светитељима, у сарадњи са професором Петроградског универзитета Б. А. Турајевим, били су највиша достигнућа његовог дореволуционарног служења. На Сабору је донета одлука да Црква поново почне да прославља празник Свих руских светитеља. У вези са тим, требало је написати посебан текст богослужења. У извештају, који је урадио професор Турајев на Сабору, речено је: „У нашим тешким временима, када се једна Русија поцепала, када је наше грешно покољење погазило подвиге светитеља, који су се старали над стварањем уједињене Православне Руске Цркве, и у пештерама Кијева, и у Москви, и на Северној Тиваиди, и у Западној Русији, требало би да благовремено успоставимо овај запостављени празник, како би нас и нашу отпалу браћу, из рода у род подсећао једну Православну Руску Цркву.Да тај празник буде мали прилог нашег грешног покољења, и мало искупљење за наш грех.“ Професор Турајев и јеромонах Атанасије су преузели на себе рад на коректури и допуни древног текста, који је саставио инок Григорије, још у 16. веку. После кончине Турајева, 1920. године, посао састављања службе је у целости пао на плећа оца Атанасија. И овај посао је он испуњавао сав свој живот. Принудно га је остављао само док је пребивао у заробљеништву. 1918. године, отац Атанасије се вратио у Владимир, где је ускоро безакоње сасвим узело маха: скрнављење светих моштију, шпијунирање свештенослужитеља, затварање цркви и манастира. Пошто је, током 1920-1921. године био намесник Владимирског Рождественског манастира, отац Атанасије је постао сведок тога, да су целу обитељ заузели чекисти. 1. јула 1921. године, архимандрит Атанасије је постављен за настојатеља Богољубског манастира. После девет дана, 10. јула, по благослову Патријарха Тихона (Белавина) хиротонисан је за епископа Ковровског. Једна добра владичина познаница присећала се његове приче, како су оца Атанасија, пред архијерејском хиротонијом, позвали у канцеларију Државне политичке управе, и претњама покушавали да га одврате од епископства. Он је одбио све понуде чекиста, и наредног дана, примио је архијерејски чин. Током целе 1922. године, власти су настављале да се играју са владиком, као мачка са мишем: три пута су га хапсили, и затварали у тамницу, три пута су га ослобађали. У пролеће 1922. године члан Политбироа ЦК РКП, Л. Д. Троцки (Бронштејн) разрадио је план раскола Православне руске цркве. Он је планирао, под контролом бољшевичких специјалних служби, стварање такозване обновљенске црквене организације – Више црквене управе (ВЦУ). У ту организацију је требало да уђу клирици, заражени социјалистичким идејама, а такође и они који су само били незадовољни строгим системом црквене хијерархије, и који су били спремни на сарадњу са комунистичким властима. Планирали су да обновљенце затрују против епископа и свештенослужитеља, верних патријарху Тихону, према бољшевичким терминима – „црна сотња“ и „контрареволуционарно“ свештенство. Даље је програм Троцког предвиђао уклањање патријарха и замену њему верних клирина, на обновљенце, а на крају – ликвидацију и саме обновљенске структуре, као нечега што је испунило своју улогу и непотребног социјалистичкој држави. Оружје раскола је постала група „Жива црква“, формирана уз подршку ГПУ. До октобра 1922. године, више од половина „тихоновских“, то јест, верних православљу, архијереја је замењено на обновљенце. 16. јуна 1922. године, основан је Меморандум тројице – проглас митрополита Владимирског и Шујског Сергија (Страгородског), архиепископа Нижегородског Евдокима (Мешерског) и архиепископа Костромског и Галичског Серафима (Мешчеракова) о признавању обновљенске ВЦУ. Епископ Атанасије се нашао у тешком положају. Ако је до појаве прогласа могао да се ослања на надлежног архијереја, сада је морао да се сам супротставља бољшевицима. У својим проповедима владика је указивао пастви на лаж обновљенаца, о чему су ускоро известили Државно политичку управу. Окривили су га за „уношење пометње на религиозној основи међу верницима“. Епископ Атанасије је ухапшен и послат на две године у Зирјански крај (сада – република Коми). Касније се митрополит Сергије покајао за расколништво, те га је патријарх Тихон поново примио у Православну Цркву. У својим успоменама, познати богослов С.И. Фудељ је писао о владици Атанасију: „први пут сам га запазио 1923.године у Уст Сисољске... Тада је то био сасвим млади, мршави ахријереј, беле пути и врло живахан и весео. <…> Служио је прилично често, с обзиром да у локалну цркву нико од нас није ишао: тамо су били живоцрквењаци. Наравно, могао је да има и архијерејске одежде, али је он преферирао своје обични, дотрајали, свештенички фелон. Преко њега је стављао омофор. Није имао ни уобичајену митру, високу, обложену драгим камењем и природним брилијантима. Његова је била мала, платнена, по узору на древне митре руских светитеља, без камења и украса, само са иконама...“ Најпре је опремљена домаћа црква, наравно у име Свих Светих, у земљи Руској засијавших. Затвореници, пошто су се ближе упознали са епископом Атанасијем, добијали су од њега толико много духовне помоћи, да су своје утиске чували годинама. „Благодаран сам Богу што ми је, 1923. године у Уст Кемију, послао то прелепо познанство са Вама и другим, кристално чистим ахрипастирима и пастирима. Благодаран сам и што сам могао да научим од Вас много доброг. Током читавог живота, ма где био, па и све до данас живим, и трудим се према вашим поукама....Риза коју сте Ви сашили, и до данас је цела, и завештао сам да ме у њој сахране“, – писао је владици протојереј Василије Мухин, 1958. године. Затворским свештенослужитељима су дозвољавали само да служе у својим становима и у присуству других чланова затворске администрације. Најважније што су тражили из Управе, било је да на богослужењима не присуствује локално становништво. У фебруару 1925. године, владика Атанасије се, пошто је провео у Зирјанском затвореништву око две и по године, вратио у Владимир. На јесен 1926. године, њега је посетио епископ Павлин (Крошечкин), који је пред тајне изборе скупљао гласове за избор новог патријарха (светитељ Тихон се упокојио у априлу 1925. године, а избори за новог предстојатеља Цркве, забранили су бољшевици). 8. децембра 1926. године, епископа Павлина су ухапсили, а 2. јануара 1927. године епископ Атанасије је поново ухваћен и осуђен на три године заточеништва у Соловецком концентрационом логору. Од маја 1927. до јануара 1930. године, епископ Атанасије је радио као стражар и рачуновођа у логорским испоставама на копну. Затим је, после краткотрајног пребивања на Соловках, (где је имао срећу да, заједно са другим архијерејима одслужи пасхално богослужење), након болести тифуса, био премештен у инфективне бараке на Поповом острву (сада рајон г.Кеми у Карелији). У марту 1930. године, владику су послали у Турухански крај. Овде га је, у селу Мељниноје, на обали Јенисеја, стигла вест о кончини дубоко вољене мајке Матроне Андрејевне. Ту је почео да пише свој рад „О помињању упокојених по уставу Православне Цркве“. Од фебруара до јуна 1932. године, епископ Атанасије је живео у селу Селиванихе, где се налазио, исто као заточеник, и митрополит Кирил (Смирнов). Присно комуницирајући, владике су често разговарале о тешком положају у којем се тада налазила Православна Црква. У СССР власти су правно признавале само обновљенске структуре, а све православне парохије су де јуре биле нелегалне. Митрополит Сергије (Страгородски) је почео преговоре са властима, трудећи се да, путем компромиса легализује групу епископа коју је лично предводио. Договор је био постигнут, и јула 1927. године он је објавио декларацију, у којој је у име Цркве изразио свенародну благодарност „совјетској власти за... пажњу према духовним потребама православног становништва“, и уверио власти да „ми нећемо злоупотребити пажњу која нам је указана“. Понизни тон, беседа захвалности богоборачкој власти, покушај да се заробљени свештеници и мирјани представе као непријатељи совјетске власти, осуђивање браће у дијаспори, изопштили су митрополита Сергија, од комуникације са многим архијерејима, свештеницима и парохијанима. Дошло је до поделе – страшна трагедија Цркве. Епископ Атанасије и митрополит Кирил су сматрали да је митрополит Сергије пошао на недопустив компромис са влашћу, мотивисан тиме што документа која је објавио нису имала законску снагу, с обзиром да су били издата без благослова егзарха патријаршијског престола, митрополита Петра (Пољанског), који је био у заточеништву. Епископ Атанасије је одбио да призна црквену администрацију митрополита Сергија (Страгородског). У свом познатом писму, својој духовној деци, он је писао: „Када је митрополит Сергије изјавио да његово пуномоћје проистиче од пуномоћја митрополита Петра, и да он, митрополит Сергије, свецело зависи од митрополита Петра, сви смо признали митрополита Сергија као законског руководиоца црквеног живота Православне Руске Цркве, чији првојерарх наставља да буде митрополит Петар. Када се митрополит Сергије, пошто није био задовољан оним што је имао и што је могао да има, за живота законског првојерарха Руске Цркве, низом поступака показао као претендент на право првојерархам и када је у свом часопису објавио да њему, митрополиту Сергију, не само да припадају сва права егзарха, него и да је он „заменик заоденут партијаршијском влашћу“ (Журнал Московской патриархии. 1931. № 1. стр. 5) и да сам наш законски првојерарх, митрополит Петар нема права да се „меша у управљање, и својевољно да исправља чак и грешке свог заменика“ (исто тамо) – тада је одређени број ахрипастира, укључујући и мене лично, признао да, то што је учинио митрополит Петар, такво присвајање свих права првојерарха за живота нашег законитог, канонског првојерарха, митрополита Петра – лишава узурпатора и оних права у вези са црквеним пословима, које је у своје време добио. Уједно, ослобађа православне од подчињавања митрополиту Сергију и синоду који је образовао“. Августа 1933. године, пола године након завршеног рока који је био одређен приговором, био је ослобођен. По повратку из заточеништва, у децембру 1933. године, архиепископ Атанасије је послао митрополиту Сергију писмо, у којем је отворено исказао своју позицију. Одбијајући било какво учешће у раду под руководством нове црквене администрације, владика није сматрао за грех да се посећују храмови, у којима се помињао митрополит Сергије. Од 1933. године, до новог хапшења, 1936. године, епископ Атанасије је живео у Владимирској области. Каткад је илегално долазио у Москву. Успоставио је везу са члановима црквених заједница, које нису помињале митрополита Сергија. Пре свега, на њих се односе парохијани храма Светитеља Николаја в Клениках, а такође и духовна чада архимандрита Серафима (Батјукова), протојереја Владимира Богданова, свештеника Владимира Криволуцког, оца Александра Гомановског, оца Михајла Шика и других. Владика Атанасије је објединио распарчане парохије, лишене пастира који су погинули у логорима, или који су мучени у затворима. У црквеним заједницама Москве, где се за богослужењем није помињало име митрополита Сергија, сматрали су за свог владику Атанасија, и његово име су помињали одмах након имена егзарха патријаршијског престола митрополита Крутицког Петра (Пољанског). 1.маја 1936. године епископ Атанасије је поново ухапшен и послат у Беломорско-Балтијски логор, са роком од пет година. Како му је здравље већ било ослабљено, радио је на сечи шума, гладовао. Више пута је био у кажњеничком одељењу, одакле су сваке ноћи изводили затворенике на стрељање. Владика се сваког часа спремао за смрт. Ипак, крајем октобра 1936. године, вратили су га на старо место. Почетком рата, затворенике су депортовали у Онежске логоре. Изненађујуће је како, прилично болестан и измучени епископ успео да пређе тих 400 километара пешице! У најтежим околностима, владика Атанасије је сачувао способност да бодри друге. 1941. године, ослобођен је, и за место пребивања изабрао је град Ишим, где је живео око две и по године. Стално су га посматрали. У новембру 1941. године, епископа су поново ухапсили. Овог пута су случај назвали бучним и лажним именом „Антисовјетско црквено подземље“. 1946. године, епископа Атанасија су послали у Тамниковски логор, а приликом стварања Специјалних логора МВД, пребацили су га овамо – као посебно опасног државног преступника. Док је био у заточеништву, владика је сазнао да је за новог патријарха на Помесном сабору изабран митрополит Алексије (Симански). Одмах након што је о томе био обавештен, он је почео да се моли за патријарха као „законског првојерарха Руске Православне Цркве, који је признат од стране свих источних патријараха, кроз кога се свршава и наше једињење са Васељенском Црквом“. 18. маја 1954. године, епископ Атанасије је принудно послат из Дубравлага у Зубово-Пољански дом инвалида, затворену установу логорског типа. Одатле је успео да се ослободи само захваљујући свом старом другу, и духовном сину – Јегору Јегоровичу Седову, који је оформио старатељство и довезао светитеља у свој дом, у град Тутајев. 27. јуна 1954. године, владика је написао у свом дневнику: „Испунило се 33 године архијерејства. За то време: на епархијском трону – 33 месеца. На слободи – 32 месеца. У прогонству – 76 месеци. У ланцима и мучном раду – 254 месеца“. Након ослобођења од робства, епископ Атанасије, је успоставио везу са својим старим познаницима из Москве, Загорска (сада Сергијев Посад), Сиктивкара, Владимира, и многих других градова и села. Он је одмах написао извештај Патријарху Алексију, и саставио посланице пастви, позивајући их да буду ревносни у богослужењима, и Светим Тајнама у московским храмовима. 4. октобра 1955. године, владика се преселио у сеоце (сада град) Петушки, Владимирске области, где је провео своје последње дане. Светитељ је председавао редовном Календарско-богослужбеном комисијом при Светом Синоду. Рад на прикупљању и исправљању црквених служби наставио је до краја својих дана. Владика је велику пажњу придавао пажљивој русификацији богослужбеног језика, да би приближио „наше дивно богослужење, наше чудесне песме уму руског народа“. У Петушкам је завршио и састављање текста службе свим руским светитељима, саставио је и књигу молебана и богослужбених песама. И током овог периода живота, епископ Атанасије се налазио, према речима М. Е. Губонина „на маргинама црквеног живота“, премда му није било забрањено општење са верницима. Најиздржљивији и најоданији људи Цркве, држали су се владике, који се нашао у центру истинског, веома динамичног, премда скривеног црквеног живота, о чему сведочи његова преписка. Епископ Атанасије се скончао 28. октобра 1962. године и био је сахрањен на Старом гробљу у Владимиру. Одредбом Архијерејског сабора Руске православне цркве, који се одржавао од 13. до 16. августа 2000. године, епископ Атанасије Ковровски је прибројан лику светитеља, у чину свештеноисповедника. 14. октобра 2000. године, било је обретење његових моштију. 29. октобра, су литијом пренесене у манастир Рођења Пресвете Богородице, у Владимиру. Дан његовог прослављања је 15. (28) октобар. Чланак припремљен уз подршку Међународног фонда за финансирање пројеката „Православна иницијатива 2017-2018“ Олга Косик, Доктор филологије, главни научни сарадник одељења за нову историју Руске Православне Цркве ПСТГУ Са руског Ива Бендеља «Российское историческое общество»
  20. Судбина светитеља Атанасија (Сахарова) је јединствена. Био је изабран за епископа 1921. године, у узрасту од 34 године, када су кренуле прве акције комунистичке партије и совјетских специјалних служби на Православну Цркву. Млади архијереј је одмах одбио било какве компромисе са богоборачком влашћу. Током 33 године, он је провео на слободи нешто више од 5 година, у совјетским логорима и затворима – 21 годину, у прогонству – преко 6 година. Црква је имала мало таквих, као епископ Атанасије, а до средине 1950-их година, остало их је свега неколицина. Када је познати црквени историчар М. Е. Губонин, 1958. године посетио епископа Атанасија у Петушках, угледао је човека, који је наликовао на древне светитеље „из времена догматског и иконоборачког метежа у Византији, када су у прогонство слали младе светитеље и монахе – ревнитеље за чистоту православља, које су током деценија сви заборавили,– као дошљаци са оног света – стајали су пред очима нових покољења попут древних старцаца, са белим седим брадама, и дрхтавим рукама, али са несаломљивим, јаким духом, и као некад, ватреном вером у своја непоколебљива убеђења, за чију су жртву са таквом спремношћу понели сав свој тешки, прогнанички живот.“ Тако епоха жестоких гоњења током бољшевичке власти у Русији, није уништила Цркву, већ напротив, исковала је плејаду великана духа, од којих је један био свети Атанасије. Будући епископ, у свету Сергеј Сахаров, рођен је 2. јуна 1887. године у селу Паревци Кирсановског округа, Тамбовске губерније, у породици гимназијског писара, Григорија Петровича Сахарова. Серјожа није имао ни две године, када му је отац умро. Његова мајка, Матрона Андрејевна се, у тешким животним условима, изборила да јој син добије духовно образовање. Серјожино детињство и младост су прошли у једном од најстаријих и најлепших предела Руске земље – у граду Владимиру, познатом по својим манастирима, и храмовима, у којима се чувају чудотворне иконе, и свете мошти многих руских светитеља. Захваљујући очевим сродницима, Серјожа је успео да се упише у Шујску духовну школу. Већ у тим годинама се у њему родила посебна љубав према Цркви и богослужењу, а са 12 година је будући епископ почео да саслужује у олтару. Из тог периода је и прво његово литургијско искуство: саставио је тропар Шујско-Смоленској икони Мајке Божије. 1902.године, Сергеј Сахаров је уписао Владимирску семинарију. Треба рећи, да је његово школовање пало у период протеста богослова, и штрајкова, током којих се делила нелегална литература. Ништа од тога није дотицало Сергеја. „Током свих година школовања у семинарији, – сведочи њен ректор, – он се издвајао изузетним понашањем, никада није допуштао никакво нарушавање школске дисциплине – био је тих, скроман, пун поштовања и увиђајан – карактерисала га је искрена религиозност и апсолутно црквено усмерење...“ Он је блиставо завршио школовање и уписао се на Московску духовну академију, коју је завршио 1912.године, са титулом магистра богословља. 12. октобра 1912. године, Сергеј Сахаров је замонашен. На монашењу је добио име Атанасије, у част светог Атанасија Пателарија, патријарха Цариградског, Лубенског чудотворца. Монашио га је ректор Московске духовне академије, епископ Теодор (Поздејевски). Исте године, Атанасије је рукоположен за јеромонаха. Читавог свог живота, епископ Атанасије је сматрао себе монахом Тројице-Сергијеве лавре. Записао је: „Ја сам најбоље године провео под кровом рођене Лавре, под кровом Преподобног, мог небеског покровитеља, од тренутка крштења; мог великог игумана, јер сам се у његовој обитељи удостојио монаштва.“ У периоду између 1917-1918. године, Атанасије, је као представник монаштва, примао учешће у раду Помесног Сабора Православне Руске Цркве. Активан рад у неколико одељења Сабора, познанства са утицајним прегаоцима Цркве, и састављање службе свим руским светитељима, у сарадњи са професором Петроградског универзитета Б. А. Турајевим, били су највиша достигнућа његовог дореволуционарног служења. На Сабору је донета одлука да Црква поново почне да прославља празник Свих руских светитеља. У вези са тим, требало је написати посебан текст богослужења. У извештају, који је урадио професор Турајев на Сабору, речено је: „У нашим тешким временима, када се једна Русија поцепала, када је наше грешно покољење погазило подвиге светитеља, који су се старали над стварањем уједињене Православне Руске Цркве, и у пештерама Кијева, и у Москви, и на Северној Тиваиди, и у Западној Русији, требало би да благовремено успоставимо овај запостављени празник, како би нас и нашу отпалу браћу, из рода у род подсећао једну Православну Руску Цркву.Да тај празник буде мали прилог нашег грешног покољења, и мало искупљење за наш грех.“ Професор Турајев и јеромонах Атанасије су преузели на себе рад на коректури и допуни древног текста, који је саставио инок Григорије, још у 16. веку. После кончине Турајева, 1920. године, посао састављања службе је у целости пао на плећа оца Атанасија. И овај посао је он испуњавао сав свој живот. Принудно га је остављао само док је пребивао у заробљеништву. 1918. године, отац Атанасије се вратио у Владимир, где је ускоро безакоње сасвим узело маха: скрнављење светих моштију, шпијунирање свештенослужитеља, затварање цркви и манастира. Пошто је, током 1920-1921. године био намесник Владимирског Рождественског манастира, отац Атанасије је постао сведок тога, да су целу обитељ заузели чекисти. 1. јула 1921. године, архимандрит Атанасије је постављен за настојатеља Богољубског манастира. После девет дана, 10. јула, по благослову Патријарха Тихона (Белавина) хиротонисан је за епископа Ковровског. Једна добра владичина познаница присећала се његове приче, како су оца Атанасија, пред архијерејском хиротонијом, позвали у канцеларију Државне политичке управе, и претњама покушавали да га одврате од епископства. Он је одбио све понуде чекиста, и наредног дана, примио је архијерејски чин. Током целе 1922. године, власти су настављале да се играју са владиком, као мачка са мишем: три пута су га хапсили, и затварали у тамницу, три пута су га ослобађали. У пролеће 1922. године члан Политбироа ЦК РКП, Л. Д. Троцки (Бронштејн) разрадио је план раскола Православне руске цркве. Он је планирао, под контролом бољшевичких специјалних служби, стварање такозване обновљенске црквене организације – Више црквене управе (ВЦУ). У ту организацију је требало да уђу клирици, заражени социјалистичким идејама, а такође и они који су само били незадовољни строгим системом црквене хијерархије, и који су били спремни на сарадњу са комунистичким властима. Планирали су да обновљенце затрују против епископа и свештенослужитеља, верних патријарху Тихону, према бољшевичким терминима – „црна сотња“ и „контрареволуционарно“ свештенство. Даље је програм Троцког предвиђао уклањање патријарха и замену њему верних клирина, на обновљенце, а на крају – ликвидацију и саме обновљенске структуре, као нечега што је испунило своју улогу и непотребног социјалистичкој држави. Оружје раскола је постала група „Жива црква“, формирана уз подршку ГПУ. До октобра 1922. године, више од половина „тихоновских“, то јест, верних православљу, архијереја је замењено на обновљенце. 16. јуна 1922. године, основан је Меморандум тројице – проглас митрополита Владимирског и Шујског Сергија (Страгородског), архиепископа Нижегородског Евдокима (Мешерског) и архиепископа Костромског и Галичског Серафима (Мешчеракова) о признавању обновљенске ВЦУ. Епископ Атанасије се нашао у тешком положају. Ако је до појаве прогласа могао да се ослања на надлежног архијереја, сада је морао да се сам супротставља бољшевицима. У својим проповедима владика је указивао пастви на лаж обновљенаца, о чему су ускоро известили Државно политичку управу. Окривили су га за „уношење пометње на религиозној основи међу верницима“. Епископ Атанасије је ухапшен и послат на две године у Зирјански крај (сада – република Коми). Касније се митрополит Сергије покајао за расколништво, те га је патријарх Тихон поново примио у Православну Цркву. У својим успоменама, познати богослов С.И. Фудељ је писао о владици Атанасију: „први пут сам га запазио 1923.године у Уст Сисољске... Тада је то био сасвим млади, мршави ахријереј, беле пути и врло живахан и весео. <…> Служио је прилично често, с обзиром да у локалну цркву нико од нас није ишао: тамо су били живоцрквењаци. Наравно, могао је да има и архијерејске одежде, али је он преферирао своје обични, дотрајали, свештенички фелон. Преко њега је стављао омофор. Није имао ни уобичајену митру, високу, обложену драгим камењем и природним брилијантима. Његова је била мала, платнена, по узору на древне митре руских светитеља, без камења и украса, само са иконама...“ Најпре је опремљена домаћа црква, наравно у име Свих Светих, у земљи Руској засијавших. Затвореници, пошто су се ближе упознали са епископом Атанасијем, добијали су од њега толико много духовне помоћи, да су своје утиске чували годинама. „Благодаран сам Богу што ми је, 1923. године у Уст Кемију, послао то прелепо познанство са Вама и другим, кристално чистим ахрипастирима и пастирима. Благодаран сам и што сам могао да научим од Вас много доброг. Током читавог живота, ма где био, па и све до данас живим, и трудим се према вашим поукама....Риза коју сте Ви сашили, и до данас је цела, и завештао сам да ме у њој сахране“, – писао је владици протојереј Василије Мухин, 1958. године. Затворским свештенослужитељима су дозвољавали само да служе у својим становима и у присуству других чланова затворске администрације. Најважније што су тражили из Управе, било је да на богослужењима не присуствује локално становништво. У фебруару 1925. године, владика Атанасије се, пошто је провео у Зирјанском затвореништву око две и по године, вратио у Владимир. На јесен 1926. године, њега је посетио епископ Павлин (Крошечкин), који је пред тајне изборе скупљао гласове за избор новог патријарха (светитељ Тихон се упокојио у априлу 1925. године, а избори за новог предстојатеља Цркве, забранили су бољшевици). 8. децембра 1926. године, епископа Павлина су ухапсили, а 2. јануара 1927. године епископ Атанасије је поново ухваћен и осуђен на три године заточеништва у Соловецком концентрационом логору. Од маја 1927. до јануара 1930. године, епископ Атанасије је радио као стражар и рачуновођа у логорским испоставама на копну. Затим је, после краткотрајног пребивања на Соловках, (где је имао срећу да, заједно са другим архијерејима одслужи пасхално богослужење), након болести тифуса, био премештен у инфективне бараке на Поповом острву (сада рајон г.Кеми у Карелији). У марту 1930. године, владику су послали у Турухански крај. Овде га је, у селу Мељниноје, на обали Јенисеја, стигла вест о кончини дубоко вољене мајке Матроне Андрејевне. Ту је почео да пише свој рад „О помињању упокојених по уставу Православне Цркве“. Од фебруара до јуна 1932. године, епископ Атанасије је живео у селу Селиванихе, где се налазио, исто као заточеник, и митрополит Кирил (Смирнов). Присно комуницирајући, владике су често разговарале о тешком положају у којем се тада налазила Православна Црква. У СССР власти су правно признавале само обновљенске структуре, а све православне парохије су де јуре биле нелегалне. Митрополит Сергије (Страгородски) је почео преговоре са властима, трудећи се да, путем компромиса легализује групу епископа коју је лично предводио. Договор је био постигнут, и јула 1927. године он је објавио декларацију, у којој је у име Цркве изразио свенародну благодарност „совјетској власти за... пажњу према духовним потребама православног становништва“, и уверио власти да „ми нећемо злоупотребити пажњу која нам је указана“. Понизни тон, беседа захвалности богоборачкој власти, покушај да се заробљени свештеници и мирјани представе као непријатељи совјетске власти, осуђивање браће у дијаспори, изопштили су митрополита Сергија, од комуникације са многим архијерејима, свештеницима и парохијанима. Дошло је до поделе – страшна трагедија Цркве. Епископ Атанасије и митрополит Кирил су сматрали да је митрополит Сергије пошао на недопустив компромис са влашћу, мотивисан тиме што документа која је објавио нису имала законску снагу, с обзиром да су били издата без благослова егзарха патријаршијског престола, митрополита Петра (Пољанског), који је био у заточеништву. Епископ Атанасије је одбио да призна црквену администрацију митрополита Сергија (Страгородског). У свом познатом писму, својој духовној деци, он је писао: „Када је митрополит Сергије изјавио да његово пуномоћје проистиче од пуномоћја митрополита Петра, и да он, митрополит Сергије, свецело зависи од митрополита Петра, сви смо признали митрополита Сергија као законског руководиоца црквеног живота Православне Руске Цркве, чији првојерарх наставља да буде митрополит Петар. Када се митрополит Сергије, пошто није био задовољан оним што је имао и што је могао да има, за живота законског првојерарха Руске Цркве, низом поступака показао као претендент на право првојерархам и када је у свом часопису објавио да њему, митрополиту Сергију, не само да припадају сва права егзарха, него и да је он „заменик заоденут партијаршијском влашћу“ (Журнал Московской патриархии. 1931. № 1. стр. 5) и да сам наш законски првојерарх, митрополит Петар нема права да се „меша у управљање, и својевољно да исправља чак и грешке свог заменика“ (исто тамо) – тада је одређени број ахрипастира, укључујући и мене лично, признао да, то што је учинио митрополит Петар, такво присвајање свих права првојерарха за живота нашег законитог, канонског првојерарха, митрополита Петра – лишава узурпатора и оних права у вези са црквеним пословима, које је у своје време добио. Уједно, ослобађа православне од подчињавања митрополиту Сергију и синоду који је образовао“. Августа 1933. године, пола године након завршеног рока који је био одређен приговором, био је ослобођен. По повратку из заточеништва, у децембру 1933. године, архиепископ Атанасије је послао митрополиту Сергију писмо, у којем је отворено исказао своју позицију. Одбијајући било какво учешће у раду под руководством нове црквене администрације, владика није сматрао за грех да се посећују храмови, у којима се помињао митрополит Сергије. Од 1933. године, до новог хапшења, 1936. године, епископ Атанасије је живео у Владимирској области. Каткад је илегално долазио у Москву. Успоставио је везу са члановима црквених заједница, које нису помињале митрополита Сергија. Пре свега, на њих се односе парохијани храма Светитеља Николаја в Клениках, а такође и духовна чада архимандрита Серафима (Батјукова), протојереја Владимира Богданова, свештеника Владимира Криволуцког, оца Александра Гомановског, оца Михајла Шика и других. Владика Атанасије је објединио распарчане парохије, лишене пастира који су погинули у логорима, или који су мучени у затворима. У црквеним заједницама Москве, где се за богослужењем није помињало име митрополита Сергија, сматрали су за свог владику Атанасија, и његово име су помињали одмах након имена егзарха патријаршијског престола митрополита Крутицког Петра (Пољанског). 1.маја 1936. године епископ Атанасије је поново ухапшен и послат у Беломорско-Балтијски логор, са роком од пет година. Како му је здравље већ било ослабљено, радио је на сечи шума, гладовао. Више пута је био у кажњеничком одељењу, одакле су сваке ноћи изводили затворенике на стрељање. Владика се сваког часа спремао за смрт. Ипак, крајем октобра 1936. године, вратили су га на старо место. Почетком рата, затворенике су депортовали у Онежске логоре. Изненађујуће је како, прилично болестан и измучени епископ успео да пређе тих 400 километара пешице! У најтежим околностима, владика Атанасије је сачувао способност да бодри друге. 1941. године, ослобођен је, и за место пребивања изабрао је град Ишим, где је живео око две и по године. Стално су га посматрали. У новембру 1941. године, епископа су поново ухапсили. Овог пута су случај назвали бучним и лажним именом „Антисовјетско црквено подземље“. 1946. године, епископа Атанасија су послали у Тамниковски логор, а приликом стварања Специјалних логора МВД, пребацили су га овамо – као посебно опасног државног преступника. Док је био у заточеништву, владика је сазнао да је за новог патријарха на Помесном сабору изабран митрополит Алексије (Симански). Одмах након што је о томе био обавештен, он је почео да се моли за патријарха као „законског првојерарха Руске Православне Цркве, који је признат од стране свих источних патријараха, кроз кога се свршава и наше једињење са Васељенском Црквом“. 18. маја 1954. године, епископ Атанасије је принудно послат из Дубравлага у Зубово-Пољански дом инвалида, затворену установу логорског типа. Одатле је успео да се ослободи само захваљујући свом старом другу, и духовном сину – Јегору Јегоровичу Седову, који је оформио старатељство и довезао светитеља у свој дом, у град Тутајев. 27. јуна 1954. године, владика је написао у свом дневнику: „Испунило се 33 године архијерејства. За то време: на епархијском трону – 33 месеца. На слободи – 32 месеца. У прогонству – 76 месеци. У ланцима и мучном раду – 254 месеца“. Након ослобођења од робства, епископ Атанасије, је успоставио везу са својим старим познаницима из Москве, Загорска (сада Сергијев Посад), Сиктивкара, Владимира, и многих других градова и села. Он је одмах написао извештај Патријарху Алексију, и саставио посланице пастви, позивајући их да буду ревносни у богослужењима, и Светим Тајнама у московским храмовима. 4. октобра 1955. године, владика се преселио у сеоце (сада град) Петушки, Владимирске области, где је провео своје последње дане. Светитељ је председавао редовном Календарско-богослужбеном комисијом при Светом Синоду. Рад на прикупљању и исправљању црквених служби наставио је до краја својих дана. Владика је велику пажњу придавао пажљивој русификацији богослужбеног језика, да би приближио „наше дивно богослужење, наше чудесне песме уму руског народа“. У Петушкам је завршио и састављање текста службе свим руским светитељима, саставио је и књигу молебана и богослужбених песама. И током овог периода живота, епископ Атанасије се налазио, према речима М. Е. Губонина „на маргинама црквеног живота“, премда му није било забрањено општење са верницима. Најиздржљивији и најоданији људи Цркве, држали су се владике, који се нашао у центру истинског, веома динамичног, премда скривеног црквеног живота, о чему сведочи његова преписка. Епископ Атанасије се скончао 28. октобра 1962. године и био је сахрањен на Старом гробљу у Владимиру. Одредбом Архијерејског сабора Руске православне цркве, који се одржавао од 13. до 16. августа 2000. године, епископ Атанасије Ковровски је прибројан лику светитеља, у чину свештеноисповедника. 14. октобра 2000. године, било је обретење његових моштију. 29. октобра, су литијом пренесене у манастир Рођења Пресвете Богородице, у Владимиру. Дан његовог прослављања је 15. (28) октобар. Чланак припремљен уз подршку Међународног фонда за финансирање пројеката „Православна иницијатива 2017-2018“ Олга Косик, Доктор филологије, главни научни сарадник одељења за нову историју Руске Православне Цркве ПСТГУ Са руског Ива Бендеља «Российское историческое общество» View full Странице
  21. Све што носи печат непролазности... Па извол'те. :bendoff: (Одломак из књиге "Казивања једног боготражитеља свом духовном оцу") me helpless and good for nothing walking (Santoka Taneda)
  22. У оквиру Великопосног циклуса предавања које се одржавају у Саборном храма Светог Јована Владимира у Бару, архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији одржао је у суботу вече (17-ог марта) предавање на тему „Радост подвига “ . Отац Иларион је казао да је црква непрекидан покрет што је и у основи ријечи подвиг, као и да је сам човјек биће покрета, који треба да превазиђе своје границе, да изађе из самога себе, да иступи. Да би био радостан и осјетио пуноћу живота човјек треба да буде у екстази (иступљењу), посебном духовном искуству што заправо представља сваки наш напор и покушај да допремо до другог човјека. -Човјек треба да изађе из свог унутрашњег свијета у коме мирује и у коме је мртвило ако не постоји та врста комуникације и кретања јер смо за то створени. Може да се каже да је образ и подобије по коме смо створени заправо могућност да подражавамо постојање Божије у оној мјери у којој је нама то као створенима могуће , односно да постојимо као заједница. Сам Бог нам је преко Господа Исуса Христа откривен као заједница , Оца, Сина и Светога Духа . Бог је заједница и човјек је створен да би постојао као заједница и има ту могућност, то је образ а подобије сличност Богу јесте ако човјек оствари то своје назначење и тај потенцијал , зато је потребно кретање, двиг, движеније . Појаснио је да је двиг кретање а подвиг је кретање навише. -Самим тим што је створен човјек има своје границе, лимите а створен је са назначењем да превазиђе своје границе . Како човјек превазилази своје границе, улази у ту сферу постојања као заједница када долази до своје црквене, литургијске, евхаристијске личности гдје почињемо да постојимо у заједници светих када више нисам само ја, већ сам ја само ја када ме ти признаш и када кажеш амин на моје постојање, када ме ти прихватиш тек тада почињем да постојим.Тада долази до тајне неког несливеног мјешања међу људима јер смо једно тијело многи. То је једна од најдубљих евхаристијских тајни и кроз наш однос једних са другима ми непрекидно утичемо једни на друге и мјењамо једни друге или на боље или на горе. Послије разговора човјека са човјеком и један и други су промјењени и један и други постоје на различите начине. И то је један од подвига, заправо можда и суштински подвиг , казао је архимандрит и објаснио да је то напор да се допре до друге слободне личности и напор да се тај однос очува, то је највећа врлина и оно што зовемо љубав, начин постојања у заједници, искуство живота у заједници. -Управо то је највећи основни и најзначајнији подвиг очување заједнице , да се очува пријатељство, добра ријеч и радост са комшијом, да можеш да разумијеш слабости свога шефа на послу или студенти слабости свога професора. Да све наше страсти и застрањења ипак буду слабији од те унутрашње нити која нас повезује,рекао је отац Иларион. Цитирајући оца Јустина да је сваки човјек мали Бог у блату, он је казао да се подвиг састоји да сваког дана и пред сваким братом покушавамо да сагледамо ту истину што је некада тешко, јер сваки човјек по својој слабости има различита застрањења и онда треба да се трудимо да у човјеку видимо и Христа, али да имамо свијест и о његовим слабостима које ћемо да прихватимо и да га волимо заједно са њима.Каже се да мрзимо гријех и да волимо грешника. Он је казао да кад код неког промјетимо неправду, треба да презиремо ту неправду, али не и да презиремо човјека и да би било идеално ако осјетимо слабост код свог брата да ту направимо подвиг па да са љубављу покушамо да га исправимо. -Насамо га покарај, што често не радимо него оговарамо идемо лакшим путем иако он води у пропаст, а заправо тај пут је тежи јер ту мука не престаје већ онда када скупимо храбрости и кренемо путем спасења. На примјер нећу да причам петорици о слабостима једног него ћу њему да кажем о његовим слабостима што је у том тренутку теже, али тек кроз ту искреност и отвореност долази растерећење. Наравно свако треба да процијени колике су му снаге и свој подвиг према томе да умјери. Заправо треба себе да испитујемо колико љубави имамо а то ћемо знати према томе колико смо спремни да се жртвујемо,казао је архимандрит Иларион на предавању у Бару . На тему „Радост подвига “ архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, је говорио синоћ (18-ог марта) и у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Предавање оца Илариона у цијелости можете погледати на Јутјубу на следећој адреси: https://www.youtube.com/watch?v=7O9875UC7jM&feature=youtu.be
  23. У оквиру Великопосног циклуса предавања које се одржавају у Саборном храма Светог Јована Владимира у Бару, архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији одржао је у суботу вече (17-ог марта) предавање на тему „Радост подвига “ . Отац Иларион је казао да је црква непрекидан покрет што је и у основи ријечи подвиг, као и да је сам човјек биће покрета, који треба да превазиђе своје границе, да изађе из самога себе, да иступи. Да би био радостан и осјетио пуноћу живота човјек треба да буде у екстази (иступљењу), посебном духовном искуству што заправо представља сваки наш напор и покушај да допремо до другог човјека. -Човјек треба да изађе из свог унутрашњег свијета у коме мирује и у коме је мртвило ако не постоји та врста комуникације и кретања јер смо за то створени. Може да се каже да је образ и подобије по коме смо створени заправо могућност да подражавамо постојање Божије у оној мјери у којој је нама то као створенима могуће , односно да постојимо као заједница. Сам Бог нам је преко Господа Исуса Христа откривен као заједница , Оца, Сина и Светога Духа . Бог је заједница и човјек је створен да би постојао као заједница и има ту могућност, то је образ а подобије сличност Богу јесте ако човјек оствари то своје назначење и тај потенцијал , зато је потребно кретање, двиг, движеније . Појаснио је да је двиг кретање а подвиг је кретање навише. -Самим тим што је створен човјек има своје границе, лимите а створен је са назначењем да превазиђе своје границе . Како човјек превазилази своје границе, улази у ту сферу постојања као заједница када долази до своје црквене, литургијске, евхаристијске личности гдје почињемо да постојимо у заједници светих када више нисам само ја, већ сам ја само ја када ме ти признаш и када кажеш амин на моје постојање, када ме ти прихватиш тек тада почињем да постојим.Тада долази до тајне неког несливеног мјешања међу људима јер смо једно тијело многи. То је једна од најдубљих евхаристијских тајни и кроз наш однос једних са другима ми непрекидно утичемо једни на друге и мјењамо једни друге или на боље или на горе. Послије разговора човјека са човјеком и један и други су промјењени и један и други постоје на различите начине. И то је један од подвига, заправо можда и суштински подвиг , казао је архимандрит и објаснио да је то напор да се допре до друге слободне личности и напор да се тај однос очува, то је највећа врлина и оно што зовемо љубав, начин постојања у заједници, искуство живота у заједници. -Управо то је највећи основни и најзначајнији подвиг очување заједнице , да се очува пријатељство, добра ријеч и радост са комшијом, да можеш да разумијеш слабости свога шефа на послу или студенти слабости свога професора. Да све наше страсти и застрањења ипак буду слабији од те унутрашње нити која нас повезује,рекао је отац Иларион. Цитирајући оца Јустина да је сваки човјек мали Бог у блату, он је казао да се подвиг састоји да сваког дана и пред сваким братом покушавамо да сагледамо ту истину што је некада тешко, јер сваки човјек по својој слабости има различита застрањења и онда треба да се трудимо да у човјеку видимо и Христа, али да имамо свијест и о његовим слабостима које ћемо да прихватимо и да га волимо заједно са њима.Каже се да мрзимо гријех и да волимо грешника. Он је казао да кад код неког промјетимо неправду, треба да презиремо ту неправду, али не и да презиремо човјека и да би било идеално ако осјетимо слабост код свог брата да ту направимо подвиг па да са љубављу покушамо да га исправимо. -Насамо га покарај, што често не радимо него оговарамо идемо лакшим путем иако он води у пропаст, а заправо тај пут је тежи јер ту мука не престаје већ онда када скупимо храбрости и кренемо путем спасења. На примјер нећу да причам петорици о слабостима једног него ћу њему да кажем о његовим слабостима што је у том тренутку теже, али тек кроз ту искреност и отвореност долази растерећење. Наравно свако треба да процијени колике су му снаге и свој подвиг према томе да умјери. Заправо треба себе да испитујемо колико љубави имамо а то ћемо знати према томе колико смо спремни да се жртвујемо,казао је архимандрит Иларион на предавању у Бару . На тему „Радост подвига “ архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац на Косову и Метохији, је говорио синоћ (18-ог марта) и у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Предавање оца Илариона у цијелости можете погледати на Јутјубу на следећој адреси: https://www.youtube.com/watch?v=7O9875UC7jM&feature=youtu.be View full Странице
  24. У Скупштини града Београда данас су свечано уручене плакете за најплеменитији подвиг године које 55. пут за редом додељују „Вечерње новости“ појединицима и организацијама који су својим херојским, хуманим и несебичним делима обележили годину за нама. У традиционалној акцији „Најплеменитији подвиг године“ жири, предвођен академиком Матијом Бећковићем, одлучио је да старијем воднику Ивану Ристићу из Лесковца, припадне престижно признање најплеменитијег појединца у минулој години. Овај старешина Прве бригаде Војске Србије у Панчеву положио је 5. октобра испит човештва када се голорук бацио на насилника и спречио убиство. Наочиглед многобројних посматрача, Иван је, ризикујући свој живот, спасао живот жене коју је мушкарац покушао да убије ножем. Док су десетине његових суграђана немо посматрале праву драму, старији водник Ристић се храбрим делом, на најдивнији начин придружио подвижницима. Признање за показано херојство уручио му је главни и одговорни уредник „Вечерњих новости” Милорад Вучелић, а међу првима су му на добијеном признању честитали министар одбране Александар Вулин, командант Копнене Војске генерал-потпуковник Милосав Симовић и командант Прве бригаде Копнене Војске бригадни генерал Жељко Петровић. Старији водник Ристић истакао је да признање за „Најплеменитији подвиг године“ није очекивао, али да му пуно значи, најпре имајући у виду ко је све био у конкуренцији за престижно признање. – Када погледам њихове подвиге схватам да сви они заслужују сваку награду, помен и пажњу, каже Ристић, који у Војсци ради већ 20 година. Његов херојски чин није остао непримећен ни код претпостављених ни код потчињених, који су поносни прво на његов подвиг а затим и на добијено признање. Он истиче да му је највећа награда што је жена коју је спасио преживела и што се опоравља. Ристић нема дилему да ли би поново некоме прискочио у помоћ, а да има прилику да све уради поново, учинио би исто, само каже, брже, како би повреде биле што мање. Златном плакетом за најплеменитији колективни подвиг награђене су монахиње манастира Свете Петке у Извору код Параћина, док је специјално признање жирија за најплеменитији подвиг уручено Тамари Грујић, ауторки емисије „С Тамаром у акцији“. Храбром Александру Ћупу из Нових Бановаца, постхумно је додељена златна плакета за најплеменитији подвиг, јер је спасавајући туђе животе дао свој. Златну плакету за дечји подвиг жири је доделио Јовани Лепосавић, голманки ЖФК Црвена звезда, која је после победе карцинома организовала низ хуманитарних акција за најмлађе онколошке пацијенте. Сребрне плакете добили су и Фархад Нури из Авганистана, комунални полицајци Милош Николић и Игор Милосављевић, Маријан Арсић из Вучака, „Возачи великог срца“, Милун Ђачић из Мишићева, Родољуб Нићифоровић из Париза, полицајац Иван Ембер из Темерина, ватрогасци из Велса, ватрогасац Миодраг Рајковић из Ниша и Љубомир Антонијевић, из Куршумлије.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...