Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'поглед'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 13 results

  1. Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет View full Странице
  2. Сликар Каравађо је апостола Матеја, у моменту када га је Христос позвао да га прати у служби апостола, насликао (негде око 1600. године) са изразом запањености на лицу овог до тада цариника док је седео у друштву четворице људи. Христос на свој неупоредиви, божански начин позива, и тај моменат надахњује Матеја да пође за Њим (уп. Мт. 9, 9). Tај позив и поглед изазивају чуђење. Несумњиво, сва четири Јеванђеља показују да по таквом позиву и обраћењу живот човека задобија нову димензију. То не значи да ћете Христа који вас је обратио или исцелио присвојити само за себе: крвоточивој жени из Јеванђеља је био довољан само један додир да јој сва дугогодишња патња постане благослов новог живота, живота као трајног чуда. Многе јеванђелске сцене се окончавају речима „чуђаху се“ или „дивљаху се“ (уп. Мт. 7, 28; 9, 33; 12, 23; 13, 54) или код Марка: „и зачудише се чудом великим“ (5, 41). Истинско знање, и љубав према ипостасној мудрости, почиње увек чуђењем. Сократ у Платоновом Теетету, каже да је чуђење (θαυμάζειν) страст философа и да философија почиње дивљењем (ехо овог пасуса налази се у Аристотеловој Метафизици: „Њихово чуђење, задивљеност, било је оно што је испрва водило људе да философирају, и још увек их води“). Кажу да данашње генерације одликује једна доза равнодушности према животу. Да ли је то постала одлика и црквених средина? У време Симеона Новог Богослова слично се дешавало: када је у том периоду византијског царства све цветало на политичком, културном и другим пољима, задивљујућа струја живе вере некако је зашла у рукавце формализма. И Симеон је реаговао, те је своје савременике подсећао да је стварност „нове твари“ у Христу (2Кор. 5, 17) ствар садашњости, а не прошлости. Она се „свакодневно савршава и збива у истински вернима који делимично постају заједничари свега тога, спознајно, још док су у телу“ (Пета етичка беседа). Овај Богослов – кога су најпре противници иронично називали „нови богослов“ – васпоставио је у Предању христоцентрични и духонадахнути етос богоопштења и богопознања и увео димензију задивљености и виђења. Док корачам улицама Нанђинга, града на истоку Народне Републике Кине, и у чуду посматрам хиљаде лица, срамежљиво питам Господа када ће народу од преко милијарду житеља послати чудо у виду Кирила и Методија. При том пазим како гледам, јер у азијским земљама није прикладно зурити директно у људе. Илустрације ради, када православни Кореанци сликају иконе, они поглед светитеља не усмеравају непосредно ка посматрачу. Таква је азијска култура, стара око 5000 година, на коју традицију су конфучијанство, таоизам и будизам оставили колективни и трајни печат. Oчи посматрача, тај главни естетски орган познања, овде не смеју да из-ступају сувише смело. Традиционалне кинеске врлине, попут хармоније, доброчинства, праведности, љубазности, поштења, лојалности и пријатељске привржености уткане су у њихову културу, дипломатију… Тај аретолошки спој је рефлектован у очима Кинеза и Кинескиња које одају унутарње пулсирање душе, док и остали анатомски изрази лица спонтано осликавају поменуте народне врлине. Код једног Кинеза корелација и сарадња очију са његовом спољашњошћу (индивидуалном и колективном осећајношћу) јесте нераскидива и готово апсолутна. Мислим да сужено-косе азијатске очи, иако су само један од анатомских елемената лица (поред уста, носа, чела, браде и образа), емитују сасвим другачију енергију. Лице заиста изражава не само једно друштво него, и више од тога – космос. За Европљанина, азијско лице је prima facie безизражајно, али уз мало труда, док са њима пије чај, на њему ће открити изузетан психолошки, егзистенцијални израз. За разумевање (и евангелизацију) Кине, сматрам да је важно проучавање физиономије, посебно лица које нас доводи до „човека срца“. „Оспољашњење“ унутрашњих стања, које показује ерупцију унутрашњих осећања. То је једно дубоко егзистенцијално стање које лице преноси, те узводи мисионара на друго поље, један други ниво. Феномен кинеског погледа се разликује од хиндуског. Иако је то наизглед стилизовано лице, оно према вама одаје врло снажан израз, тако динамичан да га ниједна холивудска шминка не може дочарати. Кински осмех је дискретан, исихастичан, и због тога доноси озарење. Физиономија и психологија овде лице откривају као дар Божији, и то је најзанимљивији момент кинеске социјалне психологије. Апстрактно и недодирљиво, лице је најделикатнији „стандард“ којим се, неко би рекао, регулишу друштвени односи ове државе. И тако сам у Нанђингу посматрао људе у жељи да проникнем у необјашњиву тајну тог народа, скупљајући својим оком мноштво увида о овој древној цивилизацији. (Наравно, и кинеска омладина зури у телефоне док хода улицом). У тим тренуцима размишљања о евангелизацији овог народа вероватно сам био несвестан да својим погледом лица и ја као странац изражавам свој унутрашњи свет. Понекад о „инкултурацији“ Јеванђеља (а и бризи за хришћанско јединство) говоримо као мисаоном концепту – али за кинеске хришћане је евангелизација била питање опстанка као људских бића (што је показала антиколонијална боксерска револуција, 1899-1901). Мали екскурс: недавно су се на југоистоку Кине нашли свештеници и лаици из различитих помесних православних Цркава. Пошто у Кини нема активних православних храмова, богослужење су вршили у приватном амбијенту. Да ли су саслуживали, нека ћутање о томе, као argumentum ex silentio, буде одговор. Спомињање „препрека“ би било необично у овој непрегледној земљи Хималаја и пустиње Гоби, реке Хуангце и „пута свиле“, са низијама и планинском областима (оне чине око две трећина укупне територије Кине), Жутим морем, Великим зидом… Иначе, класични пример поменутог аргумента је путнички дневник Марка Пола који, занимљиво, прећуткује Велики кинески зид, на основу чега поједини (упркос историјском консензусу) верују да је то евиденција да Марко никад није посетио ову земљу, док други сматрају да је то пример његовог дипломатског дара и обзира (mindfulness). У 7. веку на овом простору су били асирски хришћани које су у Кини звали „светлосна религија“, док то асирско хришћанство није нестало под гоњењем у потоњим вековима. Фрањевци су такође мисионарили, па језуити, а онда и православни мисионари, од којих су неки проглашени за мученике. Први протестантски мисионари с почетка 19. века су настојали да Свето Писмо преведу на кинески (Библија је у потпуности преведена тек пре сто година), иако је њихово присуство било повезано са западним колонијализмом, трагедијом опијумске зависности, трагањем за аутономним кинеским хришћанством, и многим страдањем – што све изазива поштовање, пре неголи брзу осуду. О. Георгије Флоровски је, пишући у Russian Missions: An Historical Sketch о Кини као „врло тешкој земљи и неугодној за мисионарски рад“, истицао да ту сваки мисионар мора имати велики филолошки дар и сензибилитет, дражесни и живи осећај за језик, жудњу и снагу да продре у страну душу и разуме је; то ће рећи да му је потребан известан осећај или „способност симпатетичке реинкарнације“. Док ми преслатка кинеска девојчица у бележницу оловком исписује своје име (и пред мамом се жали што јој баш то име дала), схватам да кинески алфабет није писмо него… сликарска калиграфија. Иначе, када је у 18. веку кренула православна мисија у Пекингу, вршили су је поглавито руски ратни затвореници који су се ту и настанили, који су уз то и „прикупљали информације“. Тај мисионарски подухват није био од ширег значаја: иако је доста учињено на пољу превођења, мисија никад није достигла упадљив раст. Очигледно да до истинског сусрета није дошло. Сусрет је покушао да оствари амерички јеромонах Серафим Роуз тражећи везу између „Тао“ и „Христа“. Само то његово настојање говори о томе да Црква, као релациона стварност, у историји изналази нове методе. Она није окамењени ентитет који се преноси са једног нараштаја на други као археолошко благо. Тако је, Роузов наследник, игуман манастира Св. Германа Аљаског у Платини (Калифорнија), покушао да древну књигу кинеске философије Tao Te Ching (аутора Лао Цеа) сагледа у светлу хришћанског откривења, посматрајући Цеовог Тао као претечу долазећег Христа а мудрог Лао Цеа као пророка. Дамаскинова књига, Христос као вечни Тао (о њој више овде), представља антидот западњачкој опсесији према источњачким религијама – још један симптом модерне празнине срца. Први међу грчким философима, Талес, живео је око 6. века пре Христа, што је исто време када је Конфучије био у Кини а Буда у Индији. Хераклит је рођен средином такође 6. века пре Христа и познат по учењу о логосу као универзалном принципу философије и постојања (јединства света: логос у сваком тренутку чува равнотежу универзума). Но у исто време кад и Хераклит, у Кини је живео философ Лао Це. Лао је такође писао истом универзалном принципу поретка. Говорио је, „Не знам његово име, али окарактеришите као Пут, или Tao“. Такође је напомињао: „Искористи своју светлост да се вратиш у светлост увида“. Тако је Тао постао симбол базичан за кинеску мисао колико је то логос за грчку. И док је први важио као трансперсонална реалност, а други као принцип, пет векова касније појавиће се Логос као личносна Истина. А шест векова после Хераклита и Лао Цеа, на грчком острву Патмосу живео је свети апостол и јеванђелист Јован Богослов. Ту, у прогонству, у једној острвској пећини, син Грома је свом ученику Прохору диктирао оно што је директним откривењем, зачуђен, примио од Бога. „У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог“. И тако Тао постаје тело што, можда у будућности, кинеску религију може да ослободи од мистицизма и учини је оваплоћенском (иако Кинези верују у реинкарнацију, ипак се страшно боје смрти). Одступање од Тао (скретање с Пута) јесте промашај циља, амартија. Кинески Пут, ослобођен протолошке интровертности, може да послужи као задивљујући мост ка хришћанству. Одлазећи из ове тајанствене земље, узносим молитву да Господ умножи служитеље Своје широм шара земнога! А у даљини се чује ехо пролога Јовановог Јеванђеља у духу кинеског идиома како га је препевао боготражитељ Серафим Роуз: „У почетку беше Тао (Пут), и Тао беше у Бога и Тао беше Бог… У њему беше живот, и живот беше светлост људима“… Извор: Теологија.нет
  3. Дана 29. марта у Издавачком савету Руске Православне Цркве под председавањем Митрополита калушког и боровског Климента одржана је редовна седница Комисије Међусаборног присуства Руске Православне Цркве у вези са питањима друштвеног живота, културе, науке и информисања. Један од праваца који разматра експертна група Комисије добио је радни назив „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“. Али зашто се управо Црква данас активно укључује у разматрање економских проблема? Који су кључни смисао и вредности које православни стручњаци нуде држави у друштву у, наизглед, тако примењеној области? О овоме је за „Царграду“ говорио председник Комисије и руководилац Издавачког савета Руске Православне Цркве, Митрополит калушки и боровски Климент. Владико, Међусаборно присуство ће ове године обележити десетогодишњицу постојања. Кад се ради о црквеној историји то је кратак рок, и зато многи, чак и уцрквљени људи, немају најјаснију представу о томе каква је то структура. И зато вас молим да нам за почетак кажете нешто о Међусаборном присуству и принципима његовог рада. Саборно начело има веома велики значај за Руску Православну Цркву, њене главне одлуке доносе Помесни сабор, Архијерејски сабор или Свети синод. Међусаборно присуство је радна платформа где се на основу анализе актуелних проблема сачињавају документа која одражавају став Цркве, како у вези са значајним питањима унутрашњег живота, тако и у вези с различитим аспектима сарадње између Цркве и друштва. Међусаборно присуство се у Руској Цркви појавило на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила како би се клирици и мирјани ангажовали у разматрању и доношењу црквеног става о најактуелнијим питањима данашњице. Пре свега пажљиво слушамо мишљење угледних експерата и стручњака у датој области. Али и сваки човек којем је стало до нечега и који поседује стручно искуство и неопходна знања, може се придружити отвореној дискусији пославши своју реакцију на овај или онај документ који је сачињен у оквиру Међусаборног присуства. Уколико његови предлози наиђу на одазив, уколико буду компетентни и конструктивни, може бити позван као стручњак да учествује у раду комисије датог профила. Узгред речено, користим прилику да позовем читаоце портала „Царград“ да се прикључе овој дискусији. Односно, може се рећи да је Међусаборно присуство црквена стручна платформа за размену мишљења о најактуелнијим и горућим питањима и за припрему даљих саборских одлука? Управо тако. Притом је за нас важан резултат: полемика се не води ради полемике, већ ради проналажења општецрквеног консензуса, који се ослања на дубоку оцену овог или оног питања. Живот не стоји у месту, већ великом брзином иде напред. Појављују се нови изазови, на које благовремено треба давати адекватне одговоре. Међусаборно присуство ради у различитим форматима: округли столови, семинари, саветовања уз позивање стручњака. У току предметних дискусија о свакој теми припремају се конкретни предлози који се износе на одобрење Цркве. Прво их разматра пленум Међусаборног присуства, а затим – Свети синод који одређује спремност документа и даље кораке за рад на њему. Кад документ више не треба дорађивати он се шаље на Сабор. А кад документ усвоји Архијерејски или Помесни сабор свештенослужитељи и паства добијају оријентире у вези са ставовима о овој теми. Комисија уједно може доћи до закључка да време за формирање става још није наступило и може одлучити да се проучавање теме настави. Наравно, у сва времена Црква доноси Радосну вест и бави се спасењем људских душа. Она учи да је обавезан задатак хришћанина да се бори против греха у самом себи како би постао обитавалиште Светог Духа и стекао Царство Божије које је у њему (в. Лк. 17, 21). Међутим, хришћани такође треба да осмишљавају стварност у којој живе. Она данас у наш живот доноси мноштво нових појава – као што су дитигализација, трансхуманизам и роботизација. Осим тога, суочавамо се с проблемима који су постали „хронични“ за људску цивилизацију. Загађење природне средине, трошење природних ресурса, производња оружја и средстава за масовно уништавање, тероризам – све то одређује стварност XXI века у којој живи савремени човек. Све ове изазове треба оценити са хришћанских позиција. На прошлом заседању Комисије Међусаборног приуства на чијем челу се налазите говорило се о стручном правцу „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“. Зашто Црква разматра овај проблем? Глобализација која се схвата као економска, политичка и културна интеграција, у коју су у већој или мањој мери увучене све земље и народи је вишеплански и сложен процес. С једне стране, он нуди планетарни поглед на човечанство које се схвата као породица народа с јединственом судбином и стварају се механизми за слободну трговину. С друге стране, глобализација може представљати претњу због унификације друштвених и међуљудских односа услед постепеног брисања националних и цивилизацијских особености. Унификација светске економије треба да се врши у интересима целог човечанства, а не уског круга транснационалних корпорација, а области културе и религије уопште не треба да буду унификоване. Глобализација одређује и стање светске економије у целини, и у свакој појединој земљи као њеног сегмента. Данас управо економска сфера постаје „бојно поље“ за доминацију на планети, за приступ природним ресурсима, за право да се свету намеће један-једини модел развоја у чијој основи се налази трка за профитом и оштра конкуренција. Православни верници сматрају да економија не треба да буде само ефикасна, већ и морална, и треба да одговара погледу на свет учесника у економским односима. И ми ћемо се залагати за ову тачку гледишта. Али у ком правцу ће се економски проблеми разматрати у оквиру рада Међусаборног присуства? Јер није тајна да савремени домаћи економисти на различите начине виде путеве развоја наше земље, укључујући и односе са западним светом. Ако је реч о питањима глобалне економије и њених моралних димензија желимо да се обратимо водећим економистима Русије. Стручна заједница се састоји од људи који имају дијаметрално супротна гледишта: од либералних до левичарских. Да, свако од њих има своју концепцију економског развоја Русије, али Црква жели да проучи све разноврсне погледе како би формирала свој пастирски однос према кругу питања везаних за економску глобализацију. Ипак, које погубне појаве Црква запажа у савременом животу, у његовим економским аспектима? Посебно нас брине култ потрошње и хедонизма који усађује масовна култура. Човеку се сугерише мисао да је једини животни циљ стицање и поседовање новца, луксузних предмета и престижних ствари. Људи се увлаче у трку за материјалним добрима. Човека покрећу среброљубље, похлепа, гордост и жеља за успехом. Многи се навикавају да живе на кредит и доспевају у замку дугова. Живот им пролази у испразности, недостатку љубави и мира. Човек нема кад да се замисли о вечности која га очекује, а још мање да се припреми за њу. Он живи чак ни не видећи лепоте овог пролазног света. Једном сам имао прилике да разговарам са психолошкињом која ради с људима. Рекла ми је нешто о главним проблемима због којих јој се клијенти обраћају и издвојила је два нивоа страха: глобални и лични. На глобалном нивоу људи се плаше рата, тероризма, техногених катастрофа, климатских катаклизми, друштвених потреса и економске кризе. Због тога не праве оптимистичке планове за будућност и живе у ишчекивању пуном бриге. Овакав доживљај света умногоме формирају медији који повећавају свој рејтинг захваљујући негативним вестима и темама које плаше обичне грађане – сеју „глобалне страхове“. А уплашеним човеком се лакше управља и манипулише. На личном нивоу људи су уморни од борбе за опстанак. Жале се на преоптерећеност на послу, потребу за конкуренцијом, на „борбу за место под сунцем“. Бизнисмени се плаше да ће пропасти, најамни радници се плаше да ће добити отказ и постати технолошки вишак. Многи су приморани да штеде. Неки се плаше да неће отплатити кредит. Једне притиска страх да ће бити непотребни на тржишту рада или да ће се тешко разболети – где онда да нађу новац за лечење? А шта ће бити с пензијом, с девизним курсом? Питања, питања... Такође, страх изазивају дигиталне технологије у банкарству, и то што електронски новац потискује папирни. Људи се плаше да ће живети у „дигиталном логору“, кад њихове банкарске картице у сваком тренутку могу бити блокиране, и кад се незаштићене личне информације могу наћи у рукама сајбер-криминалаца. Данас је круг економских проблема заиста огроман. И шта Црква може да понуди као одговор на ове изазове? У сва времена Црква се Христовим речима обраћа људима који живе у бригама овог света: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт. 11, 28-30). Пастирске речи које доносе мир у људска срца не искључују активну бригу за решавање друштвено-економских проблема, подела између богатих и сиромашних и помоћи потребитима. Црква ублажава нарав и срца, позива на љубав и јединство у Христу. За православну свест свака наша земаљска делатност, рад и стваралаштво имају смисла само ако представљају сарадњу с Господом. Извор: Православие.ру
  4. С обзиром да смо у једном периоду године када можемо да примјетимо да се по продајним мјестима и трговинама већ почео истицати украсни и „пропагандни“ материјал зимских новогодишњих празника, било би корисно да се као православни Хришћани опрезно водимо у вези ових ствари и да исправно изградимо свој однос према њима. Наиме, у великој већини тог пропагандног материјала улогу главног лика понио је такозвани Деда Мраз. Све ове поруке и личности сервиране су нам са Запада на разне начине годинама унатраг. На првом мјесту је за то заслужна огромна филмска фаворизација која нам отуда долази, а чије поруке ми са лакоћом прихватамо, не разматрајући о посљедицама које оне могу да донесу. У Сједињеним Америчким Државама се дуги низ година водила ова медијска и тржишна „битка“ између Деда Мраза и Светог Николе и опет на крају преовладао је Деда Мраз (Синтер Клас-Санта Клаус) чије име је највјероватније дошло од Сент Николас (Свети Никола). Међутим развијањем модерних секти и модерних друштава на Западу није било у циљу објелодањивање хришћанства као древног и традиционалног предања, већ измишљања и заузимања неких модерних ставова који су одговарали њиховим промотерима. Имајући то на уму сасвим је познато да је чак и Мартин Лутер као главни противних хришћанства у 16. стољећу и зачетник протестантизма, у чијем учењу све модерне протестантске секте имају своје утемељење, жучно се борио за укидање култа Светог Николе као милостивог помагача убогим и сиромашним. Поменути култ о Светом Николи развио се на основу једног догађаја из његовог живота који је описан у Житију Светог Јустина Ћелијског. Наиме он је веома помагао сиротињу, и тако је својом помоћју спасао три дјевојке од срамоте, коју је сиромашни и унесрећени отац њихов хтео да им учини. Наиме, оставши удовац са три кћери, отац, кад су оне порасле, не могући да их уда, јер се тада тражио мираз уз дјевојке, намисли да, издавањем њихових тела „на пијацу“, обезбеди тако средства за њихову удају и за даљи живот. Дознавши за то, Свети Николај је ноћу, негде пред Божић – а у то време Бог је дао касније да пада и његов Свети Празник – спустио тајно, да нико осим Бога не види, кесу са златницима кроз прозор у дом тога оца – који је иначе био вјерујући човек, али је јадом и биједом био избезумљен – те је овај тим новцем удао своју прву кћер. Кад се исто поновило и са другом кћерком, отац се надао да ће Бог учинити исто и са трећом кћерком, па је хтио да види преко ког доброг човјека Бог то чини, и стражарио је ноћу у кући, пред Празник Божића. Кад се Свети Никола појавио са кесом, он му је притрчао и павши на земљу љубио му ноге и руке, благодарећи му од свег срца за назаслужено доброчинство. Свети Никола му је забранио да о томе било коме говори, али је побожни отац, сада већ покајаник због зла које је био намислио, ипак, по престављењу Светог Николаја, објавио ово доброчинство Божије учињено му преко Светог Николаја, и оно је тако постало познато свима хришћанима. (Преузето из књиге: Свети Никола-правило вере и Српска слава, А. Јевтић) Као што смо већ и поменули, то развијање личности Деда Мраза трајало је дуго, но ипак оно што нас највише занима јесте то да је његов цјелокупни лик, изглед и понашање преузето великом већином из старогерманске религије гдје је постојало главно божанство у лику Одина, дугобрадог човјека који је такође слично Деда Мразу јахао животињу, само што је он јахао коња а Деда Мраза су га вукли ирваси. Њему су дјеца такође остављала своје чизме на крововима као што у римокатоличкој култури дјеца остављају покрај прозора очекујући у њима поклоне за послушност, или пак шибу за оне који су били непослушни. И послије прихватања хришћанства све западноевропске земље у којима је био распрострањен овај култ „христијанизују“ ову митологију повезујући је са личности Светог Николаја. Коначно потискивање лика Светог Николаја на западу одиграло се половином 19. стољећа када је у САД-у започето промовисање разних брендова, оно што и данас примјећујемо као рекламу за „Кока Колу“, гдје главну личност промовисања поменутог пића заузима Деда Мраз. И тако идући кроз вријеме добили смо то да се од некадашњег предивног обичаја даривања сиромашних о Божићним празницима а које је рађено првенствено по угледу на Светог Николаја Мирликијског Чудотворца који је избавио и заштитио многе убоге и сиромашне, данас добијемо једну прекројену традицију на чијем челу сједе непостојане личности. Све би то било добро да у наше вријеме ова традиција није сервирана као нешто што је модерно, тако да би враћати се Светом Николају било бесмислено и старомодно. Наш данашњи циљ јесте Европа и оно што нам она сервира, без обзира да ли је то добро или није. Схватимо само колико се тога промијенило у новије вријеме. Промијенила се цјелокупна стара Православна традиција којој је утемељење Црква Божија, а ми се свакодневно оглушујемо на њене позиве. Умјесто ње прихватили смо лажне идоле у виду дугобрадих митских бића који јашу ирвасе и лете по небесима. Заборавили смо кротост и смиреност Светог Николаја Мирликијског, онога чије име прославља трећина Православних Срба и чији је он заштитник. Господ нам је празник Светог Николаја даровао непосредно пред Божић да би се сјетили сиромашних и својим трудом помогли и даривали их да и они осјете дух празника, а умјесто тога ми смо се предали луксузном прослављању Нове Године по разноразним дестинацијама овога свијета. Своје лијепе обичаје и своју дивну православну традицију замијенили смо неправославном, инославном, насилно потуреном нам од свјетских сила. Размислимо о овоме добро јер нам предстоји то вријеме вријеме када смо у прилици да покажемо своје милосрђе и доброту, љубав и кротост, управо оно чему нас је научио наш Господ преко свога великог Угодника Светог Николаја. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  5. Из личног угла једног свештеника наше Помесне Цркве, јереја Јована Бабића из храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду, долази нам пастирско промишљање о догађајима који су умногоме утицали и на историју српског народа – пре свега стварање заједничке државе јужнословенских народа. Каква је веза једне такве, наднационалне државе са хришћанским циљем живота, како се то питање националног и наданационалног протеже кроз целу историју спасења и која је веза јеванђељских поука са историјом заједничке државе? Отац Јован појашњава појам наднационалног и поставља питање: да ли су наша тадашња власт и интелигенција заиста учинили добро своме народу таквим потезом, иако је сама идеја заиста јеванђељска? Чућемо и зашто о. Јован мисли да је 01. децембар 1918. године један од најтрагичнијих дана у српској историји, али и веома пажљиво изабране песме од стране нашег госта. Звучни запис емисије
  6. Које су то књиге оставиле највећи утисак на вас? Препоручите их другима.
  7. Игнорисање, перфидије и извртање чињеница образац су реаговања носилаца власти када немају рационалан одговор на стање и догађања. Прво се на КЗН говорник обрачунава са написима на друштвеним мрежама, критичарима и непоћудним медијима. Затим следе представе о достигнућима власти уз успутно етикетирање оних који кваре слику о томе. Потом искрсну драматичне ситуације у којима актер пожар који је подметнуо гаси бензином и излази као победник. Ако изостану хвалоспеви главном јунаку, следи медијска блокада догађаја и резервни план. И тако у круг. Да се подсетимо неких деоница пута у нашу реалност. Након Савамале, атентата и патриотског препуцавања са суседима, приређена нам је представа у којој касно Марко са “Косово је Србија” стиже. Ревносни кондуктер је избацио Марка на станици Топчидер јер је у натпису на возу изоставио – Метохија! Душмани су то искористили да спрече улазак воза на Косово и Марка у епске песме. Уследило је ванредно обраћање премијера којим је упознао машиновођу да му се спрема хапшење, путнике да је пруга минирана, а јавност о мудрој одлуци да воз врати за Београд и спречи крвопролиће. И све то не знајући како је декорисан воз? Председник је сазвао хитну седницу Савета за националну безбедност и свету ставио до знања да ће први, кано Лазар кренут на Косово, ако затреба! Патриотски, нема шта, недостајала је само клетва Томиславова! Влада је реаговала конкретно: Наређено је спонтано окупљање народа на северу К. Митровице ради подршке њеној представи и мудрим одлукама? Овај перформанс резултирао је демонстрацијом суверенитета Приштине на целом простору Космета кроз прво распоређивање специјалне јединице РОСУ на административну линију, што је забрањено неким усменим споразумом. Види врага, ни Беса није што је некад била. Недуго потом, дошли смо до хитног састанка премијера са представницима српских општина. На њихов захтев, како је од њих захтевано да захтевају! Насупрот очекивању да ће због озбиљности ситуације долетети на Пегазу, премијер је у Рашку стигао хеликоптером. У драматичном монологу за јавност разумели смо да је још једном, не жалећи у тој предизборној борби и свој живот, стао уз косметске Србе који су дошли у Рашку. Уз остале није морао јер било је довољно статиста, а јужно од Ибра није баш здраво србовати. То је присутне охрабрило да се у касним ноћним сатима договоре сами са собом и донесу одлуку о рушењу заштитног зида на северу К. Митровице. Дакле, Албанци су спречавали рушење тог зида како би оправдали упад на север и репресију над Србима? План им је осујећен хеликоптерским десантом на Рашку који је премијер извео са министрима одбране и унутрашњих послова јер војска и полиција због припреме за предстојеће протесте нису могли учествовати. Тако је спречен још један сукоб ширих размера, за који нико није знао. Ако сам добро разумео ситуацију? Успеху ове операције допринело је поштовање процедура и спречавање појединаца да одређују место слетања хеликоптера у повратку из Рашке. Тако смо видели премијерово пожртвовање а не жртвовање за тај циљ, шта год то било. Срећом по посаду и путнике! Тек што смо мало одахнули планетом је одјекнула вест која је уздрмала стабилност у региону Борча – Обреновац – Бајчетина – Овча: Председник свих грађана своје фамилије неком одлуком коју нисмо разумели, забио је нож у леђа политичком сину! И то након што је син прихватио кандидатуру на изричит захтев странке, која ништа не захтева без његовог налога. Потрошио је последњих 200 евра уштеђевине на ваздуплоховни спот којим је задивио нацију ментално и физички, а татко нешто извољева! Е, за татка, жута патка! Политички син му је преко свих медија ставио до знања да не пристаје на трговину и уцене које руше владавину права једног човека да одлучује о свему. И никоме неће дати Србију! Може бити само један који највише воли Србију! После победе на изборима уследила је још једна у низу представа којом се на пуштање Харадинаја реаговало тромесечном забраном путовања наших функционера у Француску. Зато су морали на летовање у Грчку, Шпанију, Италију, Турску или на Кубу, Малдиве и Сејшеле, али су спремно поднели ту жртву у одбрани достојанства државе. Потом је избио сукоб у Македонији. Неки Македонци су напали друге Македонце јер су изабрали Албанца за председника Собрања. Наши патриотски медији листом су подржали батинаше ВМРО у мајицама ХОС и оптужили те друге Македонце да нису примили довољно столица по глави посланика. А онда, ванредна КЗН нашег премијера и изабраног председника поводом те кризе. И сукобљени су накратко застали како би чули шта има да поручи регионални фактор стабилности, после чега су наставили тучу додатно разјарени. Све то је селфијем забележио ревносни службеник наше амбасаде да покаже шефу како је на лицу места. Извори блиски Влади пласирали су (дез)информацију о акцији којом је ВБА спречила шверц оружја, ухапсила актере и запленила неколико хиљада пушака, митраљеза и другог оружја на југу Србије. Наравно, никога нису убедили у ту научно – фантастичну акцију, али је њен идејни творац успео извргнути руглу и регионалној спрдњи комплетан безбедносни апарат Србије. Зато што БИА није садејствовала у том историјском подухвату, премијер је казнио целокупан састав Агенције! И не само њих, казнио је све грађане Србије јер у то нису поверовали: Поставио је Бату Гашића за Директора БИА! Баш се жестоко наљутио! А безбедносна провера? Ако премијер каже да је неко добар човек нема ту шта да се проверава. Како је за хеликоптер одмах знао ко није крив! А тужиоцима је требало две године да то установе. Зато су неки заслужено кажњени и најурени у Нотаре, па нека се тамо развлаче са толиком зарадом?! Грађане је накратко утешила вест да је Вулин скочио из авиона. Међутим, одушевљење је трајало само до сазнања да је то учинио падобраном, са задњицом у крилу ветерана падобранца. У каквом ли је он то трипу са тим скакањем? Допада му се поза у крилу падобранца или тај авантуристички дух има неке везе са оним прахом из гепека службеног аутомобила његовог блиског сарадника? А онда је председница Владе постала Ана Брнабић, прва геј министарка у историји Србије, како је премијер јавно тада представи! Чланови владајуће коалиције радовали су се њеном именовању као на комеморацији. Посебно домаћин испод палме на обали Мораве. Како падобранац није на време одбацио сувишни терет стигла је казна: Министар одбране постао је Вулин, прекобројни добровољац пешадијског ВЕС. Његов лик и дело потпуно су бацилли у други план победу “Српске листе” у српским општинама на Космету. Марко је уз трубаче прославио скори улазак те листе у Владу Рамуша Харадинаја, због којег смо санкционисали Француску! Нација је имала прилику да одгледа коктел инаугурацију председника којој су, поред родбине, пријатеља, страначких активиста и симпатизера, присуствовали регионални државници. Похвалама домаћину нарочито се истицао комшија Бакир. Та искреност многима је спонтано изазвала сузе. Ознојене госте забављао је оперским репертоаром Лућано Дачић, показавши да и ми дворске забављаче за трку у ЕУровизију имамо! Након тог хепенинга уследила је посета нашег поглавице Америци. Пошто је паметно подржао скво Хилари за усељење у Бели вигвам, Велики бели отац је игнорисао дијалог о стању у нашем резервату. На крају посете испратили су га до дилижансе како би се уверили да им неће газити травњак дајући изјаве за своје племе које сном мртвијем спава. Убрзо после те посете лансиран је термин – унутарашњи дијалог, као нови политички облик распознавања реалности на нашем терену. То је некима послужило да скрушен изглед нашег председника током посете повежу са захтевима које треба испунити у скоријем периоду. А онда узбуна! Наше дипломатско особље хитно је повучено из Македоније која се, према поузданим изворима блиским Информеру, спремала да изврши агресију на нас! Међутим, када су сазнали да за нашу безбедност брине човек који је издржао годину и по без функције и да имамо нинџе у војсци, одустали су од те намере. Како дошла, тако брзо је ова тема нестала са дневног распореда наше психо-терапије! И док смо одгонетали шта значи то сагледавање реалности, ударио нас је гром из ведра неба! Српска листа нашег државног руководства подржала је Владу Рамуша Харадинаја! Згажене су жртве, ране породица погинулих и достојанство народа! Сила бога не моли, али зар нису могли другачије окајавати своје грехе из младости, него пактирањем са крвником? Посебно је интересантно било одсуство реакције тзв. патриотских партија и покрета. Мук! Неки су морали у Задругу, некима су проблем медији, шта би са заветима, образом и другима? Коме тада није било јасно да су они само подизвођачи радова власти, а њихово патриотско политичко деловање фарса, никада прогледати неће! Занимљиво је да се нису оглашавале ни навијачке групе које жестоко исказују протесте када је реч о Космету или другим питањима од националног значаја. Збуњени смо, не знамо више шта је издаја и ко су издајници? Изгледа да и ова врста патриотског деловања има цену! Власт се својски трудила да блокадом медија и игроказима скрене пажњу са овог мучног догађаја. Парада поноса није изазвала посебну пажњу изузев што смо на њој видели неке који глуме подршку или се декларишу као геј, а знамо да је то питање њиховог карактера, а не сексуалног опредељења. Јавност се неко време забављала образложењима Вулина о пореклу новца којим је купио луксузни стан. Овај пример понашања и морала људи на високој државној функцији најбоље одсликава нашу стварност. Он се, у кајању због тога што је рекао “истину,” досетио да политичком злоупотребом ратних команданата скрене пажњу са својих гафова и афера! Уместо да га претресу до голе коже и смене, они нас третирају идиотима! А онда је у процесу моронизације друштва колатерална штета поново испао Бата Бонд 037. Није дозволио неким новинарима да “клече” на обележавању годишњице БИА што је, медијским слободама посвећеног председника, навело да се солидарише са новинарима и откаже своје присуство свечаности! Операцијом расклапања, фарбања, транспорта, черупања и склапања, која је непотребно коштала пар милиона евра, јавности су приказани лепо упаковани авиони МиГ-29 за које не знамо каква још изненађења крију. Наравно, уследила је ода нашој моћи, уз захвалност браћи Русима. Само, нико није захвалио грађанима Србије који су приложили огромну донацију заслужнима за овај поклон-посао деценије?! Та моћ је осоколила Марка да уз Српску листу надреалиста након бруталног етикетирања Оливера Ивановића и застрашивања свих који мисле другачије, у садејству са снагама Харадинаја однесе победу над непоћудним Србима и тако најзад уђе у епске песме. И ушао је, али као трагикомичан лик серијала Црни Груја и Камен реалности. Та победа је крунисана подршком Закону о правима ветерана ОВК чиме смо им практично признали статус бораца за ослобођење Косова. Остало је само још да Таћи и Харадинај дођу у посету Београду возом црвене боје украшеним црним двоглавим орловим и натписима “Косово је било Србија” да се употпуни доживљај. Ацо Србине! Тешка атмосфера и незнани интереси довели су касније до мучког стрељања Оливера Ивановића, јединог гласа разума на политичкој сцени Космета! Цинично и бедно је изгледало Брнабићкино и Марково клечање на његовом гробу током сахране! А шта тек рећи за аплаузе председнику пред полагање венца на месту погибије у К. Митровици? Када је дошао Ји, неки теквондо Американац и грубо измакнуо једну столицу нашем вожду који је, изгледа, омануо у сопственом чадору као његов идол Мурат, одузела му се моћ говора неколико дана. То је узнемирило оријенталног певача Ћошак агу Дачићоглуа, па је отказао наступ у мјузиклу Амер и Мерима. Емитовање поверљиве епизоде Скривена камера и ометање акције “Имаш тетку-купи стан” наљутило је теткиног интернационалца, па је свима ставио до знања да ће нас увести у обрачун са терористичким формацијама које харају на вековним српским огњиштима Сирије и Блиског истока, не жалећи у тој борби и наше животе! Влада континуитета, упркос изазовима пред којима се налазила, постигла је запажен успех: Грађани су сазнали да и она постоји! Једино је мало чудно понашање премијерке. Фикус или не, на сваку критику реагује као да јој је оно геј карактерна особина, а не интима? Деловала је уравнотежено, шта јој би? Додуше и други тзв. нестраначки кадрови су тако деловали, па су се врло брзо трансформисали. Власт даје и крила! Тако су Ђурић и Селаковић упркос забрани атерирали у К. Митровици. Ту су неке девојке из РОСУ у занимљивој акцији ухапсиле Марка и у транспортеру спровеле у Приштину, али се он јуначки држао. Након ослобађања Марко се, као жртва репресије и вршилац дужности косовског јунака, појавио мумифициран на КЗН после које су му ране нагло зацелиле. Николица је пао у депресију јер су током акције игнорисали његову улогу Косовке девојке. Након краћег локалног препуцавања предахнули смо чекајући Мундијал. Игра и испадање нашег тима, као и резултати комшија су омогућили поновно распаљивање ниских страсти уз познату иконографију и вокабулар. Сазнали смо и ко од наших функционера здушно навија за Русе, што је збунило оне који сматрају да су они за Енглезе или кога већ са западне стране. А онда спознајни шок! Председник нам је сасуо у лице да на Космету немамо ништа и ако добијемо метар то је успех. Није јасно шта су наши тражили, шта нам је нуђено и о чему су вођени преговори све ове године, ако немамо ништа? Да ли нас припрема на нешто што ћемо добити у центиметрима или очекује признање за лавовску борбу у којој је извукао више него што је очекивано? Судећи по изјавама кнез Лазар и Тадић су криви, а он ће бити заслужан за губитак Косова! Она граница са Карлобага све је ближа Рашкој! Наравно, одмах следе изјаве малог Марка да није готово и нема предаје, на које нико више не обраћа пажњу. А ту је и Вулин који оштро одбруси на све оно што га нико не пита. Зато му ускраћују улазак којекуде, па већу слободу кретања и добродошлицу у окружењу и ЕУ уживају мигранти него он. Сво то увесељавање широких народних маса је припрема за обећани завршетак изградње магистралног пута Приштина – Њујорк виа Брисел на деоници кроз Србију. Радове ће затворити председник Републике, а освештати Народна Скупштина уз саслужење Владе и Уставног суда! Због раније преузетих обавеза не очекује се присуство Устава и Суверенитета. Могли би у недоглед овако набрајати јер нам догађања испуњавају живот као у турским серијама. Толико да би се могао направити сценарио за неколико комедија и трилера базиран на непрекидној психолошко-пропагандној репресији над разумом неколико милиона статиста. И док тако статирамо у властитом животу стварност нам креирају људи који се ничега не либе, опијени моћу и властитом величином. Згажени су етика и пристојност комуникације. Да нема Слагалице и метео-прогнозе на ТВ не бисмо чули, ни видели ништа осим лика и дела председника. Кроз историју смо губили, побеђивали, падали и устајали јер имали смо душу, идеале и снагу да трајемо. Сада једемо сами себе, а биће нам годинама сатиру саможиви калкуланти спремни на све да се одрже на врху. Сви који муљају, обмањују и љигаве, нашли су се у структурама власти. Воде нас из једног пораза и понижења у друго. Напред не идемо, назад се нема куд. Нигде приспели нисмо! Каквој будућности да се надамо када све што мисли својом главом одлази из ове земље или бива подвргнуто примитивној харанги и линчу? На ред су дошли и црквени великодостојници са Космета. Стање хибернације заменила је апатија, а на реду је лоботомија без анестезије. Ово одавно није питање политике, већ менталног здравља друштва! Истина је овде незаштићени сведок на издисају, али неће скоро бити сахране, јер се очекује њено умирање и у наредном периоду?! Генерал авијације у пензији Срето Малиновић
  8. Трибину је благословио Просвећени Епископ Методије који је пренио поздраве и благослове Митрополита црногорско приморског г. Амфилохија. О занимљивим детаљима из биографије владике Николаја говорио је протојереј мр Предраг Шћепановић. Он се посебно осврнуо на клевете које желе владику Николаја да повежу са фашизмом од којег је и сам страдао. Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену казао је да је идеја за промоцију ове књиге настала у Дахау, истом оном логору гдје је Владика Николај био утамничен. Он је описао како је прије двије године, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након Свете литургију коју је служио у руској капели која се налази у близини комплекса некадашњег логора Дахау, са неколицином вјерника, Марком Делићем и њим, обишао комплекс злогласног логора и ту посјету финализовао обиласком гасне коморе у којој су убијани логораши и крематоријуму којима су њихова тела спаљивана. Истакао је да су те сцене, иако 50 година послије ослобођења, биле толико потресне, а да је Владика Николај који је био заточен у том логору, сигурно доживио све то још потресније. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену се захвалио организаторима ове вечери, на првом мјесту Митрополиту Амфилохију који је дао подстицај за ово вече служећи Литургију у Дахау, која је у контексту логора и у окружењу крематоријума, по његовом личном доживљају, једна од оних која се никада не заборавља. Делић је изнио најважније аспекте књиге „Кроз тамнички прозор“ владике Николаја Велимировића . Књигу „Кроз тамнички прозор“ коју је владика Николај написао на тоалет папиру као заточеник у злогласном логору Дахау, у Њемачкој, 1945. године, за ову прилику одштампао је Крсто Станишић са својом породицом а предавање је одржано у организацији Братства Храма Христовог Вакрсења у Подгорици. Извор: Радио Светигора
  9. Свети Владика Николај Охридски и Жички, српски светитељ, рођен је 23. децембра 1880. године у селу Лелић код Ваљева. Био је Епископ охридски и жички, истакнути теолог и говорник, отуда је називан Нови Златоусти. О њему, његовом дјелима, неоправданим и злонамјерним оспоравањима – осудама „Кроз тамнички прозор“ су говорили Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије, протојереј мр Предраг Шћепановић, Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену и Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену. Звучни запис предавања Трибину је благословио Просвећени Епископ Методије који је пренио поздраве и благослове Митрополита црногорско приморског г. Амфилохија. О занимљивим детаљима из биографије владике Николаја говорио је протојереј мр Предраг Шћепановић. Он се посебно осврнуо на клевете које желе владику Николаја да повежу са фашизмом од којег је и сам страдао. Крсто Станишић, докторанд Универзитета у Минхену казао је да је идеја за промоцију ове књиге настала у Дахау, истом оном логору гдје је Владика Николај био утамничен. Он је описао како је прије двије године, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након Свете литургију коју је служио у руској капели која се налази у близини комплекса некадашњег логора Дахау, са неколицином вјерника, Марком Делићем и њим, обишао комплекс злогласног логора и ту посјету финализовао обиласком гасне коморе у којој су убијани логораши и крематоријуму којима су њихова тела спаљивана. Истакао је да су те сцене, иако 50 година послије ослобођења, биле толико потресне, а да је Владика Николај који је био заточен у том логору, сигурно доживио све то још потресније. Марко Делић, докторанд Универзитета у Тибингену се захвалио организаторима ове вечери, на првом мјесту Митрополиту Амфилохију који је дао подстицај за ово вече служећи Литургију у Дахау, која је у контексту логора и у окружењу крематоријума, по његовом личном доживљају, једна од оних која се никада не заборавља. Делић је изнио најважније аспекте књиге „Кроз тамнички прозор“ владике Николаја Велимировића . Књигу „Кроз тамнички прозор“ коју је владика Николај написао на тоалет папиру као заточеник у злогласном логору Дахау, у Њемачкој, 1945. године, за ову прилику одштампао је Крсто Станишић са својом породицом а предавање је одржано у организацији Братства Храма Христовог Вакрсења у Подгорици. Извор: Радио Светигора View full Странице
  10. У недељама које прослављамо пред празник Рождества Христовог, као и на сам Божић, трудимо се да једни друге обрадујемо ситним даровима. О томе какав смисао има даривање у хришћанској традицији, разговарали смо са протојерејем Предрагом Шћепановићем. Благодаримо Радио Светигора на овом веома занимљивом и поучном прилогу. Звучни запис разговора View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...