Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'повратак'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 22 results

  1. Часлав Д. Копривица: Одлука за повратак присуство – историјска етнофанија црногорских Срба BY СТАЊЕ СТВАРИ on 24. ЈАНУАРА 2020. • Црногорска црквено-државна криза на површину историје неопозиво је вратила културно-политички идентитет који су Дукљани, уз помоћ Запада, 20 година покушавали да угуше – црногорске Србе Часлав Д. Копривица (Фото: Прес центар УНС-а) Судећи по никада виђеној бројности протестā која не оставља мјеста сумњи у погледу природе текућег процеса, који има карактер мирне, али одлучне, за власт делегитимишуће побуне, у Црној Гори је дошло до радикалне промјене видљиве народне воље, или, боље рећи – до изразите пројаве његове, досад невидљиве воље. Она је, наравно, латентно све вријеме била негдје ту, али као потиснута, прећутана, суспрегнута, будући да је изнудом спољње присиле држана у изолованости и у приватном простору – или домаћем или оном властите душе, а све то због система терора који је онемогућавао испољавања заједничке српске воље Црногораца. Једва да се памти да је у модерној европској историји и у једној држави толики постотак становништва излазио на улице да протестује против власти, и то у земљи гдје је, управо захваљујући вишедеценијском деструктивном раду баш те власти, на дјелу оно што се у теорији назива подијељеним друштвом. Док је, примјера ради, подијељеност друштва у Украјини посљедица претходног, вишестољетног „рада“ на томе спољњих чинилаца (Света столица, Пољска, Аустроугарска), дотле је у Црној Гори то дјело домаћих власти, додуше директно инструисаних и/или индиректно инфицираних од стране истих или сличних актера као и украјински „самобитници“. Наравно, не треба мислити да су свакодневним изливањима народног јединства укинуте све подјеле, од којих су неке произвођене и гајене још од прије Другог свјетског рата. Најзагриженије присталице црногорске посувраћености, Дукљани, из тренутне дефанзиве сада се вјероватно надају „свом тренутку“, један дио њих чека да види шта ће бити и ко ће надјачати, а извјесни број досадашњих опортунистичких подржавалаца власти већ је стао уз Цркву, мада то не значи нужно да ће свој глас дати и антидукљанској политичкој опозицији. Литија у Подгорици за Богојављање (Фото: Владо Павићевић) Како је до овога дошло и шта се готово мјесец дана у Црној Гори заправо збива? Да ли је ово изненађење? Отпор, и то одлучан – свакако није, али зато масовност и полет с којим је побијеђен деценијама утјеривани страх од стране „антинародног режима“ – ипак јесте. Тринаестог децембра, дакле тачно двије седмице прије онога што би могло у историји бити записано као Црногорска црквено-државна криза, аутор ових редова је у предавању у подгоричком центру „Свети Сава“ Ђукановићев приступ Цркви и црногорским Србима упоредио са Синан-пашиним неславним спаљивањем моштију Светог Саве, у увјерењу да ће уништавањем Свечевих физичких остатака разорити и његову духовну заоставштину, која је Србе тих, а видимо и данашњих времена надахњивала на отпор мрском азијатском завојевачу, односно НАТО-дукљанском тамничару српског идентитета. И његов данашњи насљедник из Подгорице, Деспот дукљански, такође вјерује – или је макар до 27. децембра могао вјеровати – да ће конфисковањем имовине СПЦ, тј. њеним физичким истискивањем из црногорског друштва, уништити и дух право-славности, односно дух српске националности. Светиње, разумије се, нијесу равне „некретнинама“ – иако за дукљанске безбожне светињоодступнике манастири и цркве јесу само то. Да није тако, не би мислили да ће плијенидбом здањā моћи да „приведу“ и оно што у њима борави. Чак и када би успио покушај физичког отимања грађевина гдје је тварно-земаљски заступљена светост, светост светиња не би могла бити конфискована, већ би наставила да буде дјелотворна, поред осталога и путем духа одупирања њеним скрнавитељима. Нијесу ли се у то увјерили – додуше посредно и касно – налогодавци, извршитељи и саучесници доношења „Закона“ достојног нацистичко-бољшевичког законодавства? Тада, 13. децембра, наговијестили смо да ће Ђукановићев покушај, као и четири стољећа раније Синан-пашин, доживјети суштински неуспјех, јер дух се не може потиснути тварју, тј. ни на каквом духу заснованом физичком силом, будући да у духовној борби каква је ова, у борби духа против не-духа (или боље злодуха) – духовнō увијек има предност над својом супротношћу. Сада се то показује, али на начин и са снагом и брзином која је, руку на срце, морала изненадити свакога. Зато се без икакве задршке може рећи да ових дана присуствујемо изузетно ријетком историјском феномену поновног израњања на површину свијета и јавне свијести заборављеног, порекнутог, потиснутог духовно-политичког ентитета – црногорских Срба. Порекнути Дух је самом себи отворио пут у оно што се понекад зове историја садашњости. То се дешава након што су још од Ђукановићевог заокрета у велеиздају 1997. – најприје вољом дукљанских срботлачитеља, а затим неопростиво површним, не чак ни неисторијским, већ антиисторијским, дневнополитичким утиском главнине Срба, они били „закопани“ у дубоке слојеве историјског небића и „похрањени“ као историјски археореликт. Сада су опет ту у историји, заједно, у стању повишеног, безмало екстатичког Присуства, показујући како се у свакодневном времену може појавити нешто мјерна јединица чијег трајања јесу вјекови. А, не заборавимо, вјекови изразите, самосвјесне повијесне присутности наталожени су у кости и у плоти црногорских Срба. Ипак, путем врло вјешто вођене дукљанске државнополитичке репресије, манипулисања незнањем и подстицањем неврлине, тај дух је био растјериван, потискиван, али је претрајао по рубовима друштва, скривницама памћења и у пригушеном шапату, да би данас, нашавши се пред пријетњом потпуног уништења – коју је собом донио дукљански раз-Закон, еруптивно, премоћно избио на површину, преплављујући чемерни крајолик дотадашње пусте земље дукљанске. То што је сада хрупило у присутност – поставши тако прејасно види тако да га више никако и нико не може порећи – осјећа се не само по црногорским улицама, по равницама и превојима него и по свим дукљанским србомрзачким јазбинама, западњачким амбасадама у Подгорици, али и у Кнез-Михаиловој, на Андрићевом венцу, па и у Патријаршији. Поново се је изникло оно што се повијало под диктатом тренутка, оно чији су јединица трајања и онтолошка мјера – стољећа. Калкулацију, шибицарење, страшљивост, гријех и срам напокон су побијеђени Духом и Образом. Литија у Подгорици, 23. 1. (Фото: Владимир Павићевић) А актуалним тренутком дукљански паранационални меки тоталитаризам суверено је владао од Државоотмице 2006, потискујући беспримјерним мирнодопским насиљем црногорске Србе у изнуђено одсуство унутар идентитетске казнионице зване „независна Црна Гора“, гдје се нијесу могли ни видјети ни чути, а камоли до-гледати и по-слушати. Тако је више од двадесет година то суморно разисторијско од-данас-до-сјутра препуњено просташтвима, подлостима, свим врста нитковлука, одагнавало светињама почивајућу Историју – оно једино што је Црна Гора и имала. Црна Гора је морала да увијек изнова заборавља све што је била или, још горе, да учи да памти оно што се никада није збило, а што изумијевају откривачи нових начина сјећања на старе догађаје – да би издржала под ђуканизмом или ђукановштином, односно да би се одржавала државна политика застиђа без преседана. Демонски сковани и насилно одржавани привид одсутности и непостојања црногорских Срба дјеловао је према механизму самоиспуњавајућег пророчанства, јер да је потрајао још неко вријеме црногорски Срби би заиста били исцурјели из Црне Горе или би били претопљени у некакав, историји до најновијих времена непознати, западњачком србофобијом споља инспирисани конструкт Црногораца-несрба (тзв. „Дукљана“). Тада би и дукљанске власти и западњачки, геополитички мотивисани надахњивачи њихове стратегије однарођовања црногорских Срба могли цинично показивати, као на неспорну политичку, историјску, културну чињеницу, на оно на чему су дуго предано радили – да у Црној Гори (више) нема Срба. Двадесет седмог децембра 2019. тај малигни, тихи процес величанствено је прекинут покретом свакодневне реалне самоинсценације Народа који је више од 20 година био порицан и свакодневно протјериван у одсуство. Вјекови историје – и то је у свему ово овоме врло значајан мигродогађај – поново су саставили с политичким тренутком, као што то бијаше сваки пут када је „Црна Гора кретала у бој“ – од свог нововјековног васкрсења крајем XVI стољећа, па све до завјетног поласка на Скадар и у Стару Србију 1912, те судбинске објаве рата Аустроугарској 1914. Захваљујући овом догађају у Догађају, ових дана се показује нешто што се ријетко када може видјети, односно увидјети, да је за разоружавајући утисак масовности – не заборавимо, Црна Гора је једна од најмалољуднијих држава Европе – није потребна објективно велика бројност становништва. Довољно је „само“ да се јавно и заједно појави сам Народ, малтене цијели Народ, да покаже да у овом тренутку – а зато баш овај и јесте историјски – нико од њих нема никаквих прешнијих брига и заокупљености од (поновног) бивања српским народом. Притом, то није никаква безглава „пучина грдна“, каква маса често умије бити, већ множина људи радосних што су напокон досегли своје слободу, лично и грађанско достојанство, а снажних зато што им силу даје више неспутана национална самосвијест, која се показало јачом од дукљанског пендрека и дукљанских лажи. Молитвено окупљање у Бару, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића) На ово се чекало још од 1997, или чак од интервенције црногорске милиције против српског покрета народа Црне Горе још на Жутој греди, ако занемаримо масован одзив Црногораца на мобилизацију 1991, која се такође могла тумачити у терминима општенародног, родољубивог покрета, иако изведеног у институционалном оквиру југословенске државе, без изричитог, иако све вријеме подразумијеваног српства, још недовољно разлучено од идеалистичког, од реалности никада даљег југословенства. Послије 1997. увјерили смо се како то подразумијевање као модалитет „исповиједања“ властите националне свијести и није довољно. Ако се српски национални покрет народа Црне Горе 1988/89. и могао описивати као споља инспирисан промјенама у Србији, а свакако није искључено да је било и неки организационих веза између њега и тадашњег „републичког“ Београда, то је овај најновији покрет – већ сада је, иако догађаји још трају, а крај му се још не назире, могуће тврдити – покрет црногорских Срба из 2020. аутентичан историјски феномен. То је вјероватно и први случај у историји Црне Горе масовне грађанске побуне коју су извели самостално и без ичије спољње помоћи сами њени грађани. Ако је дуго времена сматрано да Црногорци имају личну смјелост и ратничке врлине, али не и грађанску храброст, то мнијење је неопозиво оповргнуто. Тиме су црногорски Срби уједно и прекинули са стањем своје националне коме досегли су ниво грађанског пунољетства. Силовитост процеса изненадила је готово све из разлога што се дводеценијско, свакодневно, споља, нарочито изван Црне Горе – за неупућене или оне који се чињаху „невјештима“ – „невидиљиво“ насиље и гажење достојанства преокренуло у противодговор (макар) сразмјерног интензитета, који је, међутим, провалио само у року од неколико дана, због чега је толико моћан и изворан, неподложан било каквој полит-технолошкој „режији“. Зато су комични позиви-пријетње званичном Београду од стране Апела 88 (повампирених србофобних титоиста – „свих боја, националности“ и узраста) да престане с „мијешањем у унутрашње ствари Црне Горе“. Нити је тај Београд дотад хтио да ради ишта озбиљно за ствар црногорских Срба (нажалост), нити је то заиста радио („Српска кућа“ је у том смислу само једно алиби-здање за прање руку због континуиране неодговорности Београда послије 2000. према црногорским Србима) нити је, најпослије, све и да је хтио, уопште имао када да било шта организује. Вјероватно су баш због тог континуитета неактивности и занемаривања – иако је положај црногорских Срба у правном смислу далеко најгори од свих српских скупина у бившој Југославији, ако не рачунамо Косово и Метохију – владајући Дукљани и њихови натистички надзорници процијенили да је куцнуо час за колективноидентитску егзекуцију и Српске православне цркве и црногорског српства. Ријечју, реакција на дукљанско светињохулно противзакоње била је спонтана, тренутна и дословно не-организована, будући да је једини „организатор“ првих дана мирног грађанског устанка црногорских Срба био сам Мило Ђукановић. Мило Ђукановић и Душко Марковић (Извор: ИН4С) Спонтана елементарност црногорскосрпске реакције само наизглед надмашује кумулативни интензитет тихог антисрпског терора дукљанске државе којем бијаху излагани. Ако се историја дешава свакодневно, а већ 20 година у Црној Гори бијаше на дјелу је била (свако)дневна историја тихог потискивања и/или одрођивања црногорских Срба, тада је реакција с краја децембра 2019. и јануара 2020. представљала компримовани реактивни историјски одговор оних који бијаху објекти директног или индиректног, актуалног или виртуалног, физичког или симболичког дукљанског антисрпског терора. Иронично, да парафразирамо крилатицу јединственог ДПС с првих вишестраначких избора 1990. – Година (опет) почиње јануаром, што је тада била алузија на долазак Булатовића и Ђукановића на власт јануара 1989. Заједничко изливање порекнутог народа у јавни простор рођене државе, уједно и њиховог највећег непријатеља, може се схватити као, у пракси раритетан, а можда и никада невиђени, реални, а не виртуални, свакодневни плебисцит, у смислу теореме француског учењака Ернеста Ренана. Према његовој теорији народа, стварни политички плебисцити одржавају се када на нивоу свакодневног прећутног изјашњавања већина људи једне политичке заједнице видљиво промијени своју вољу, тако да државно-институцонална стварност престане да одговора новој стварности тренутне народне воље. Како је плебисцит о статусу Црне Горе 2006. – путем разбојничке крађе гласова навелико – донио „независност Црне Горе“, то се и догађај историјско-политичког препо-рођења црногорских Срба може схватити и као узвратни плебисцит, иако, наравно, неинституционални, којим се, са закашњењем од 15 година испуњених свакодневним понижавањима, пријетњама и страхом – али овога пута аутентично, без кривотворења под надзором ЕУ, изнова и заправо изјављује народна воља. Институционална реалност Црне Горе као „самосталне“ несрпске, односно антисрпске државе – сада је свима јасно – у најеклатантнијем је нескладу с реалношћу живе, присутне воље црногорских маса, које су себе овим Догађајем само(препо)рођења недвосмислено исказали као црногорске Србе. Или ће се држава Црна Гора радикално промијенити – или у њој више нема опстанка Србима. То заправо значи да се Црна Гора промијенити, отклонити антисрпске премисе из својих основа, да би имала изгледа да опстане. Друга је ствар да ли би наручиоци „црногорске независности“ из 2006. уопште видјели икаквог „смисла“ у постојању нормализоване Црне Горе. Литија у Херцег Новом, 23. 1. 2020. (Фото: Фејсбук страница Владислава Дајковића) Оно што би било природно да услиједи у овом историјском тренутку – што не значи да је нужно и вјероватно, због низа околних, ближих и даљих чинилаца – јесте уподобљавање институционалне, државноправне реалности актуалној стварности народне воље, будући да прва, како рекосмо, макар приближа треба бити усклађена с потоњом – наравно, под условом да говоримо о демократском друштву у којем воља народа има тежину и учинак. А ако се покаже темељно разилажење међу њима, тада ова друга, без даљњега, мора имати предност. Наиме, у овом тренутку воља народа Црне Горе јесте то да они не само не дају светиње – будући да их је Црногорска црквено-државна криза и покренула на побуну – него и то да они прије свега другога јесу Срби, и да је Србија братска држава властитог, српског народа, поред осталога и са Косовом и Метохијом у својем саставу. Бројност литија и протестā, која им даје карактер и снагу покрета народа Црне Горе који потврђује сопствени српски идентитет, укључио је и не мало оних који су се већ били „кренули“ пут друге, дукљанске стране (не само политичке – ДПС, него и идентитетске – [полу]расрбљени Црногорци). Они су пробуђени одлучношћу оних никада непосусталих, крајем децембра прошле године не-организованих, које је инстинкт историјског опстанка и најстрашнија угроженост и личног и породичног и предачког образа – натјерала да устану, без обзира на посљедица и на цијену. Притом нијесу могли знати да ће испасти овако – да ће сила власти без врлине пред масовним мирним устанком народа постати немоћна. Ти људи нијесу могли да се помире с тиме да их државно дукљанство или без даљњега повуче за собом у своје заумно ништавило или неповратно избрише. Врло брзо придружиле су им се хиљаде и хиљаде. Управо то „усисавање“ неодлучних или оних који су већ готово били прешли на другу (идентитетску) страну доказ је не само снаге покрета црногорских Срба него и увјерљиво свједочи о томе да је на његовој страни историјски тренутак, да он оличава истинску историјску реалност Црне Горе. Наравно, то још ни изблиза не значи да ће та нова историјска реалност Црне Горе у догледно вријеме бити преточена и у институционалну реалност. Зато не треба хитати са закључком – којем бисмо, иначе, да нема трезвености, лично били најсклонији – да су овим самородним, само на себе саме ослоњеним повратком у историјско присуству црногорских Срба они поново постали неповратна историјска чињеница. Тако ће бити само ако овога пута истрају до краја и ако буде довољно мудрости и тактичности да се њихова истрајност крунише побједом. Само њихова чиста, неповратна и неопозива побједа може одлучити о томе да ли ће њихова повијесна етнопарусија једном када се све ово буде прошло –бити „заведена“ као историјска фуснота, или пак историјски преокрет. Тробојка истакнута на Зеленики, изнад Херцег Новог, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) А побједа би значила уклањање система дукљанског терора који је предуго успјешно дјеловао као утјеривачница Срба у одсуство, али и у (лични и колективни) стид – због изостанка властите побуне против дукљанског разљуђивања. Ако се то овога пута не деси, ако само буду одбрањене светиње, које су посљедњи темељ и задња идентитетска одбрана црногорског српства – што објашњава њихов масовни мирни устанак – те уколико опстане систем антисрпске репресије, бојим се да ће бити питање времена када ће он поново ударити на Србе и Цркву, на све они који су се „дрзнули“ да се побуне против дукљанског фашизма, и да под за себе погоднијим околностима, а уз припомоћ НАТО-савезника („натиста“), за себе исходују коначну побједу и постигну оно што им је циљ – нестанак СПЦ, а тиме и црногорских Срба из Црне Горе. Помоћни, али ипак врло важан предуслов за тако нешто јесте буђење званичне Србије из постпетооктобарског дријемежа „немијешања у унутрашње ствари“ постјугословенских држава, узгред насталих на основу кршења у тренутку осамостаљења релевантних правних аката. Овај постпетоктобарски пакт (са Западом), који су уз изузетак Коштунице прихватале све гарнитуре власти прве деценије XXI стољећа, у пракси је поред осталога значио кард-бланш и за ћутање Србије због кршења личних и колективних права Срба од стране нових политичких елита. Званична Србија мора заузети знатно одрешитији став заштите права црногорских Срба, на линији онога што су – како се то често овдје говори – „највиши европски стандарди“, тим прије што су се у Црној Гори досад махом држали оних најнижих, латентно фашистичких из Прибалтика и (од 2014) Украјине. Надамо се да ће се то промијенити, а то се мора промијенити, ако никако другачије, притиском грађана Србије да се учини све могуће да се СПЦ и црногорски Срби заштите. Само поуздан ослонац у Србији може бити одлучујућа препрека Ђукановићевом режиму да покуша насилни обрачун са црногорским Србима и њиховом Црквом. Додатак 1: Србија и побуна црногорских Срба Зашто је Србија толико изненађена – национална, пријатно, а „космополитска“ и антинационална, баш и не – Догађајем историјског повратка црногорских Срба? Усред фаза постпетооктобарског трауматичног „пијанства“ које је означило прогресивно западање Србије у стање најозбиљније историјске декаденције, због чега су Србима из Србије („Србијанцима“) махом била тешко отупјела историјска чула и историјски инстинкти, што се добрим дијелом прелило и на остатак Срба (не само црногорских) у виду дефанзивне помућености и историјске дезоријентисаности, није се најбоље осјетило да је губитак Црне Горе прворазредни историјски пораз – у неким аспектима чак и тежи од привременог губитка Косова и Метохије. До њега је дошло упркос несумњивој вољи већине православних Црногораца да остану у државној заједници са Србијом. Нажалост, политичка класа Србије у томе вријеме није имала ни духовне снаге нити полит-технолошке спретности да очува државноправни status quo Црне Горе. Молитвено окупљање у Подгорици, 23. 1, са истакнутим транспарентима из Љешанске нахије (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) Послије Референдума 2006. црногорски Срби су „заборављени“ безмало преко ноћи – ако се, истини за вољу, за њих у Србији као такве икада и знало. Наиме, сви њени, макар по поријеклу, православни становници – ваљда због своје „специфичне“, „одударајуће“ ијекавице и због унеколико различитог менталитета (укратко, због културне различитости у односу на Србе из Србије) – били су без разлике називани и сматрани „Црногорцима“, и то независно од својих већ оштро завађених „националних деноминација“, које су почеле да се оштро и убрзано диференцирају, нарочито од Ђукановићевог заокрета у никада виђену велеиздају 1997. Када то дифернцирање у Црној Гори и свет тежи положај црногорских Срба нијесу разумјели – нијесу могли или хтјели да разумију Београд и Србија – није ни чудо што су се и странци (прије свих надлежни западњачки чиновници) праве невјешти затварајући очи пред горућим српским питањем отвореним с кривотвореним референдумом 2006. који је изњедрио накарадну државу, чији је систем све више ишао у смјеру паранациоцентричног фашизма – према узору етноцентричног фашизма Летоније и Естоније. Посљедица такве ин-диферентне типологије, која је препознавала само „Црногорце“, јесте преовлађујући унутарсрбијански утисак да су се с противправним, путем референдумске крађе изведеним отцијепљењем „отцепили Црногорци“ – без улажења у то који „Црногорци“, те какви све „типови“ Црногораца обитавају у „независној Црној Гори“. Послије историјског шока 1999, петооктобарског државног удара 2000, Референдум 2006. био је трећи у низу озбиљних историјских удараца који су Срби истрпјели (послије чега је услиједила и „независност“ Косова). Након тога, Србијанци су се махом нашли се у стању ошамућене, несвјесне помирености, које понајвише наликује боксеру који је због већ истрпљених батина и престао да придаје значај новима, који су и даље пристизале… Међутим, послије најновијих дешавања, из тмуша безимености и непостојања поново су изронили црногорски Срби, историјски су се поново појавили за своју браћу из Србије и Српске – и то као црногорски Срби, што је језички економичније, а номенклатурно прецизније од израза „Срба из Црне Горе“, јер би се то могло тумачити као да су то тобоже неки Срби који су случајно нашли у Црној Гори, иако су они њено једино изворно становништво. Тиме су се они и на нивоу рецепције остатка Срба коначно издвојили од осталих „Црногораца“. Наравно, постоје и други (православни) Црногорци, они који се не сматрају црногорским Србима – иако су им свима, без изузетка, то били сви преци до 1945. Како њих назвати? То нијесу црногорски несрби, јер би се то прије свега односило на црногорске Албанце, а по инерцији другојугословенског, смишљено гајеног етнонимског галиматијаса, и црногорски муслимани/„Бошњаци“, односно црногорски „Хрвати“ такође се данас сматрају црногорским несрбима, иако су по етничком поријеклу само и искључиво Срби. Молебан у Цетињском манастиру, 23. 1. (Фото: Фејсбук страница Јована Маркуша) Називати антисрпске или макар наглашено несрпске Црногорце „Црногорцима“, као што понекад чине црногорски Срби, није добро, јер се тиме потоњи „расцрногорчују“, а несрпство првих се легитимише као једна морално допуштена, слободна историјска „опција“. Притом им се још препушта монопол на црногорско име и, посљедично, на црногорски идентититет. Семантичко-историјски најпрецизније било би их назвати црногорским раз-Србима, или једноставно црногорским расрбицама. Строго узевши, то су били Срби свих прошлих стољећа који су промјеном вјере временом мијењали и народносно самоосјећање. Новина овог случаја је у томе што однарођивање није обављено путем вјерске конверзије, већ је, напротив, било посредовано отуђењем од вјере, што је отворило простор за атеистичку пропаганду која је дала идеолошки простор за планско усађивање националног „црногорства“. Израз црногорске расрбице до сада у пракси није био познат, будући да су коришћени изрази „Дукљани“, односно „милогорци“. Потоњи је прилично прозаичан, а притом и неприхватљиво еуфемистичан, као да је проблем само у томе што неки Црногорци политички подржавају Мила Ђукановића – будући да је овдје ријеч о процесу можда далекосежне културноидентитетске мијене – и као да ће тај тип људи преко ноћи нестати када поменута особа једном коначно оде с политичке сцене. Ознака „Дукљани“ вредносно је негативно набијена, и њу користе црногорски Срби за своје расрбичке земљаке. А то, узгред, није равно гласачима ДПС и, рецимо, СДП, будући да међу првима, не и другима, има оних који се не одликују србофобијом, што јесте differentia specifica Дукљана. Овај израз је, додуше у мањој мјери, ситутиван, као и претходно поменути, будући да се везује за оснивање тзв. „Дукљанске академија наука и уметности“ (ДАНУ), што је временом постало државни пројект усмјерен на преузимању Црногорске академије наука и умјетности, као што је и тзв. „ЦПЦ“ алтернативни пројект, који је у једном тренутку касније постао и државни – усмјерен на отимању, односно протјеривање СПЦ из Црне Горе. По обичајним нормама административног „образовања“ нације из времена СФРЈ, сматра се да су национална Црква и Академија наука незаобилазни атрибути државе-нације. Молитвено окупљање у Никшићу (Фото: Фејсбук страница Демократског фронта) Упадљива је бизарност назива „Дукљанин“, који је најприје био инцидентни, „алтернативни“ аутоним шарлатанских „етногенетичара“ Црногораца који су, на трагу сличних покушаја у Македонији, инсистирали на својем тобожњем античком, дакле несловенском, па тиме и несрпском поријеклу, што је и једини смисао овакве „интерпретације“. Убрзо, управо не само због било какве научне незаснованости него и комичности овакве тезе, то је постало најприје поспрдни назив, а затим и нешто што се уобичајило као назив за црногорске србофобе, губећи тиме своју изворну ироничну оштрицу. Додатак 2: „Уписивање“ црногорских Срба у историју Црногорски Срби су се као историјско име и колективни назив могли појавити тек пошто су Црногорци, почевши од 1945/8. – најприје декретом, а онда и васпитавањем – престали да се(бе) саморазумљиво сматрају специфичним (унутар)српским варијететом, као што је то било вјековима од почетака Зете, мајке српске државности. Зато се они смогу сматрати традиционално-резидуалном изведбом црногорства која је остала у завјетном додиру, свêзу са некадашњим, у Кнежевини/Краљевини Црној Гори једино познатим самоосјећањем и самоизјашњењем Црногораца, као Црногораца-Срба. Притом „Црногорац“ тада ни на који начин није био национално име, већ регионални назив за један историјски и културно-менталитетски релативно специфичан тип српскога народа. Дакле, културно-политички-идеолошки посматрано, црногорски Срби директни су и једини легитимни насљедници некадашњих Црногораца-Срба, док су пак црногорске расрбице настали отпадањем од национално-културног узора предака, па се као такви могу и имају сматрати историјски нелегитимним параидентитетом. Уколико добар дио црногорских расрбица не само што пориче овакву, другојугословенско-коминтерновско-ватиканску генезу својег идентитета – на шта имају „право“, иако је ријеч о очигледној заблуди – него и у црногорским Србима виде своје противнике, утолико се и овај параидентитет може сматрати латентно или актуално непријатељским спрам Срба и српства, за шта, нажалост, имамо и превише потврда из праксе. Тробојка у Никшићу (Фото: ИН4С) Од свргавања титоистичке гарнитуре у Црној Гори и доласка Булатовића и Ђукановића на власт 1989, црногорско српство је добило право грађанства, из културног и јавног поља готово да су биле нестале црногорске расрбице, које су, узгред, у то вријеме биле прилично ријетке, те нијесу диктирале културно-образовану политику Црне Горе као у данашње вријеме. Највећи број православних Црногораца у то вријеме сматрао је да су „Црногорци“, али да је то „исто“ што и Србин. Ипак, Ђукановићевим велеиздајничким заокретом 1997/8, они који су с његовим доласком на власт били фактички маргинализовани – не због било какве (непостојеће) репресије, већ због своје реалне малобројности – постаје опција која добија повлашћен статус унутар нове културноидентитетске и политичкоидентитетске политике. Са врха власти стално се недвосмислено „емитовало“ очекивање – или инсистирање – на повезивању опционалних модалитета с различитих нивоа, тако да се очекивало да грађанин Црне Горе, који, „нормално“; гласа за ДПС, себе националноидентитетски треба сматрати Црногорцем-несрбином, или, у нашој номенклатури – расрбицом. Отад, што због државне пропаганде, што због притиска државне репресије, вишеструко се увећава број расрбица до нивоа који је увелико надмашио њихов маргинални број из доба социјализма, односно СРЈ. Отад се устаљује грађанско-(пара)национална подјела између (црногорских) Срба и Дукљана, тј. на готово свим нивоима свакодневног живота показује се јаз, до непомирљивости и непријатељства између црногорских припадника српске нације и припадника „црногорске“ паранације. То је била једна од покретачких снага и легитимационих основа дукљанске власти – не само према унутрашњости него и (због геополитичке, споља индуковане позадине дукљанства) и према спољашњости, нарочито када је ријеч о антисрпским земљама и територијама Југоисточне Европе и о западњачким, антисрпски расположеним силама. Геополитички „легитимитет“ дукљанског фашизма, односно његова „системска прихватљивост“ (за Запад), непосредно даје и објашњење за то што је он, што ћутке гледао, што директно инструисао и подржавао системско кршење појединачних и колективних права црногорских Срба и мање-више свих правних субјеката и друштвених ентитета везаних за српски идентитет Црне Горе. Додатак 3: Перспектива Шта се може очекивати у будућности? То је немогуће предвидјети, независно од тога што смо идентификовали оно што би требало бити исход овог Догађаја. Засад је друга страна, дукљанске власти, не рачунајући сам чин усвајања сулудог „Закона“, била махом пасивна – свакако не због добронамјерности или разумности, које су им, много пута је показано, стране, већ због муњевито показане снаге народног одговора. Шта може предузети друга страна? Поузданост репресивног апарата, прије свега полиције, колико се може начути, под знаком је питања. На Цетињу је изведен покушај нечега што је, претпостављамо, требало да буде контрамитинг присталица „дављења“ СПЦ, односно радикалног обрачуна са црногорским српством, да би се показало постојање и „друге Црне Горе“, а евентуално и изазвао сукоб с вјерништвом прогоњене СПЦ и свим грађанима који је подржавају. Но и тај покушај се завршио фијаском, будући да је већ голим оком било јасно да није било присутно ни 500 људи (понајприје око 300), од којих су неки дошли/доведени из других дијелова Црне Горе. Бакљада код манастира Шудикова недалеко од Берана, 18. 1. 2020. (Фото: Лука Нововић) Није искључено да ће бити изведен још неки сличан покушај, уколико и даље одани дио репресивног апарата успије да изврши мобилизацију елемената међу грађанством које подржава отворени фашистички преображај дукљанства. Први покушај им ништа добро не ставља у изглед, али се тешко могу искључити даљи деструктивни напори власти да инсценирају сукобе, да би мирним протестима против „Закона“ вјештачки прибавили насилни предзнак. То би затим био претекст за насилну интервенцију – уколико се поврати довољан степен оданости властима у свим дијеловима репресивног апарата. Засад нема сумње да се дукљански претполитички охлос, па ни грађански пристојнији, такође дукљански паранационални елементи, не може ни по једном релевантном показатељу мјерити са самоосвијешћеним и самосвијешћу самоознаженим Етносом. Но власт, барем јавно, засад одбија уклањање повода за побуну, рачунајући на изнуривање шетача – што је досад била лоша рачуница, на страну помоћ или на неки неочекивани/изрежирани развој догађаја који би јој ишао у прилог. Шта се од тога може десити и најпослије од свега тога произаћи – то је у овом тренуту немогуће предвидјети.
  2. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог архиђакона и првомученика Стефана са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дуљево у Паштровићима поводом храмовске славе ове древне немањићке светиоње. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика Амфилохије је рекао да је Свети архиђакон Стефан убијен и пострадао за Христа и да га због тога славимо после Христовог Рождества и Сабора Пресвете Дјеве. „Први који се слави у Цркви Божијој за Божић јесте архиђакон Стефан. Управо зато што је он један од оних ђакона који су били изабрани да служе народу за народним трпезама. Он је остао дубоко вјеран Христу Господу и проповиједао га и свједочио га. И његова бесједа је била пуна мудрости и знања. И гонили су га и прогонили су га и на крају су га и каменовали“, подсјетио је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије се осврнуо и на дискриминатоски закон о слободи вјероисповијести који је назвао безаконим законом. „Донијели су безакони закон којим се отимају храмови Божји. А ко су ти који доносе такве законе? То су они испуњени управо духом убица архиђакона Стефана: Међу њима чак има вјероватно и оних који славе славу архиђакона Стефана. Они су ти који настављају тај богоубилачки и братоубилачки дух“, истакао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да су све распродали, те да су још остали храмови Божји да их распродају и потроше. „Као што су потрошили сва предузећа и оставили без хљеба толики народ овдје у Црној Гори“, казао је Владика. Додао је да је све што је часно и честито саграђено у Црној Гори, саграђено на крајеугаоном камену – Христу Господу. „Једно би требали да знају ови наши који доносе такве безаконе законе: борећи се против онога што је вјечно и непролазно у Црној Гори, лишавју Црну Гору свега што је вјечно, иако се куну у вјечну Црну Гору. То је безумље и беспамет“, поручио је Владика Амфилохије. Додао је да ниједан окупатор кроз историју није донио такво безумље какво су донијели доносиоци овога закона. „Сва завјештања оних који су градили ове светиње остављају проклетство на оне који оскрнаве те светиње. И оно што се догађа је трагично. Закон таквог типа постојао је у вријеме проклетог цара Дукљанина, то треба да знате и ви и сви у Црној Гори. Он је био донио закон којим је отео све храмове хришћанске и убијао хришћане. Календар је пун мученика из времена цара Дукљанина“, казао је он. Рекао је да је дискриминаторски закон о слободи вјероисповијести заправо порицање Миланског едикта о слободи вјере из 313. године и повратак законодавству проклетог цара Дукљанина. „На томе градити будућност Црне Горе могу само они који су безумни, који су изгубили савјест и свијест“, поручио је Митрополит Амфилохије. Служен је помен недавно упокојеној игуманији манастира Светог Николе на Пелевом бријегу Евлалији, чији земни остаци почивају у Дуљеву. Благосиљан је славски колач и приређена славска трпеза хришћанске љубави. Данашњем литургијском сабрању у манастиру Дуљево присуствовали су градоначелник Будве Марко Бато Царевић и бивши предсједник будванског општинског парламента Ђорђије Вујовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Одузимање сећања је вероватно најгора од свих врста крађа. Или пљачки. Поред свих својих губитака – људских, оних који се односе на имиџ и ресурсе – руски народ је у ХХ веку пострадао и од овог насиља. Била нам је одузета прошлост. Бољшевици су узурпирали њено тумачење и мрвицу по мрвицу, у паковању које је одговарало узурпаторима, руском човеку су „милостиво изволели“ да сазна нешто о својој историји. Надесно се не сме, налево такође. Сувишна питања не треба постављати. Позивање на Лењина је обавезно. Све у свему, живота пре 1917. године није ни било. Била је само припрема за живот који је у потпуности наступио тек након Априлских теза, колибе у Разливу (колиба у којој се В. И. Лењин крио 1917. године за време прогона од стране привремене владе, прим. прев.) и оклопног воза на Финској станици. Кроз ову мисаону машину за месо на силу је прошло неколико генерација Руса. У периоду информационе слободе ситуација се споро мења. Историја отаџбине је подједнако мало позната. И Рус још увек нема много ствари да воли (у историји), нема чиме да се поноси и нема на кога да се угледа. Овде су му опет оставили само делове Великог отаџбинског рата, као да у великој руској историји немамо ни за ким да плачемо, ни чиме да се надахњујемо. Један прост пример. Дана 24. јула била је једна у низу годишњица такозваног „Напада мртваца“. И прошло је већ 10 година откако је ова прича превазишла оквире ратно-историјске свести и постала симбол непокорности руског духа. Ради се о гарнизону тврђаве Осовјец на територији данашње Пољске коју је у току Првог светског рата руски гарнизон бранио од надмоћних снага противника. Исцрпљени због дуготрајне опсаде и храбрости Руса који су пружали отпор Немци су употребили гас. И кад је непријатељу преостало само да заузме опустеле позиције на њега су у последњи напад кренули жалосни остаци на смрт отрованих бранилаца тврђаве. Подвиг триста Спартанаца заиста није толико упечатљив у поређењу с подвигом војника и официра 226. пешадијског Земљанског пука. То је Брестска тврђава у Брестској тврђави, с њеним „умиремо, али се не предајемо“. То је руско јунаштво без преседана и то још под двоглавим орлом, а не под црвеном заставом. Извор: Православие.ру
  4. Није питање како да се херојски повучем из ситуације у којој сам, већ како будућа генерација треба даље да живи. (Дитрих Бонхефер) У току једног вишеседмичног боравка у Америци, Бонхефер се поново нашао пред дилемом, да ли да избегне, да емигрира, да напусти безнадежно изгубљени фронт у домовини. Сви пријатељи у Америци су му саветовали да остане, пошто је код куће већ довољно експониран као непријатељ режима. Али, зар Немачкој баш у овој ситуацији нису потребни пристојни људи? Био је јуни 1939. и све је слутило на рат. Бонхефер се нашао у конфликту савести: Године 1939. се мобилише његова генерација (1906), а он сам је сматрао немогућим „у датим околностима“ да учествује у рату. Исповедничка црква није заузела одређени став по питања војничке слижбе у рату, и он је познавао мало људи који су делили његово мишљење. „Нанео бих велику штету својој браћи“, објашњавао је једном пријатељу, бискупу Џорџу Белу, из Чичестера, у једном писму, „ако бих по овом питању пружио отпор, јер би то од стране режима било схваћено као типично непријатељство наше цркве према држави“. За Исповедничку цркву би одбијање војне службе у рату од стране једног од њених водећих припадника у општој клими патриотског одушевљења заиста имало трагичне последице. „Сматрао бих немогућим“, записао је у дневнику, „да човек у мојим годинама после толико година проведених у иностранству, може да добије тако мучну носталигију… То делање, односно неделање на месту које је неутрално није нам више подношљиво када мислимо на браћу и драгоцено време. Читав талас самопрекора због једне погрешне одлуке надолази поново и јако притиска“. Бонхефер је напистио сигурно прибежиште у NewYorkUnionTheologicalSeminaryи вратио се у Немачку. Разлоге је навео професору теологије Рајнхолду Нибуру, који је био спреман да му обезбеди катедру на том факултету: „Ја нећу имати право да учествујем у обнови хришћанског живота у Немачкој после рата, ако не делим искушења овог времена са мојим народом… Хришћани у Немачкој се налазе пред страшном алтернативом, или да пристану на пораз своје нације да би хришћанска цивилизација могла даље живети или да пристану на победу која би значила разорење наше цивилизације. Знам коју од ових алтернатива бирам; али ја не могу да направим избор налазећи се на сигурном.“ Пошто се вратио и поново био угрожен, Бонхефер постаје старешина Исповедничке цркве у источно-пруским заједницама. После једне рације гестапоа – ухваћен је са студентима приликом једне забрањене библијске радионице – поново је добио забрану говора и писања због „противнародног деловања“. Извор: Теологија.нет
  5. Јеванђеље о блудном сину је једна од најинспиративнијих парабола Светог Писма, вишезначна и вешеслојна. То је заправо прича о стварању света, свему ономе што је било и што ће бити. Повратак млађег сина дому Оца свога је заправо наше путовање кроз Велики пост. Са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо звучни запис новог издања емисије Ристрето.
  6. У претходна два текста („Писмо, оци и ми“ и „Откуд Писмо ‘протестантско’?“), објављеним на овом сајту, покушао сам да укажем на неке мањкавости савремене православне теологије, али и да скренем пажњу на потенцијални проблем који може искрснути из погрешног разумевања ствари. Као што сам већ поменуо, пред савремено богословље постављају се нова питања, која као таква нису постојала у доба отаца. Оци су одговарали на изазове свога времена. Када се изврши анализа отачких тумачења, нарочито коментара и омилија, увиђа се то да су се они служили већ постојећом методологијом, преузетом из јелинских школа. То не треба да нас чуди. Највећег хришћанског беседника св. Јована Златоуста говорништву је учио паганин Ливаније. Егзегетски коментари као форма постојали су пре хришћанских тумачења. Његова структура и филолошке анализе су исто били општеважећи. У формалном и методолошком смислу, разлике су биле безначајне. На ово треба обратити посебну пажњу. Наиме, оци су одбацивали паганизам и различите философске правце, као идејна усмерења, али су културолошки имали отворен став према достигнућима света у којем су живели. За већину отаца, јелинска култура је била и њихова културна баштина. Чак су је неки сматрали припремом за Еванђеље (Јустин Мученик, Климент Александријски). Познато је да су се хришћански теолози често изучавали егзегезу у јелинским школама на примеру тумачења Хомеровских списа. Ту су се учили техници и вештини тумачења. У основи, био је то један вид припреме за тумачење Писма. Само тако су били у стању да светописамске списе тумаче својим јелинским савременицима, односно да и сами изнађу смисао. Форме њиховог размишљања биле су јелинске, садржај хришћански. Истовремено, треба напоменути да се ништа од тога у негативном смислу није одразило на садржинске разлике између Цркве и паганског јелинизма. Идејне разлике су биле непремостиве да би их нарушиле методе тумачења. То што је св. Методије Олимпски писао дијалоге по угледу на Платона (једном дао и назив по Платоновој Гозби) и неке делове Писма тумачио алегоријски, не значи да је био платониста. Већ су се новозаветни писци служили књижевним формама из јелинског света. Посланице су писане по угледу на јелинску епистолографију, а еванђеља на античке биографије. Иако је то врло деликатно, битно је увидети разлику између начина и садржине мишљења. Циљ наведених примера је да се разбију предрасуде о савременом начину изучавања Писма, и примени данашњих егзегетских метода и приступа. Ако ћемо пратити моделе из прошлости, конкретно из отачког периода, ствари су више него јасне. У том нам смислу оци могу бити узорити. Из коментара св. Кирила Александријског се види велика ерудиција и упућеност у свет античке литературе или Шестоднева св. Василија Великог. У преводу то значи да не можемо данас занемарити савремене херменеутичке теорије, разне културолошке феномене, комуниколошке моделе, научна открића итд. Тешко је не уважавати многа достигнућа историјско-критичке методе. Познате су од раније сумње да нпр. Мојсије, цар Давид или Исус Христос нису били историјске личности, или да је Стари Завет јеврејска измишљотина, или пак потраге за историјским Исусом. Савремена егзегеза је у основи морала да даје одговоре на таква и слична питања, што је подразумевало темељна научна истраживања. Јелински противници хришћанства (сем појединих) нису спорили историчност библијског штива. Оци се нису сусретали са таквим изазовима. Уз то, данас су се развиле поједине науке које у отачко доба као такве нису постојале, а имају велики друштвени утицај. Изучавати Писмо а не узети у обзир контекст времена, значило би живети у свом свету и само за себе. А управо је то нешто што се противи основним начелима хришћанства. Зар није речено: „Идите и проповедајте“! Како је могућа проповед и тумачење, ако се не узимају у обзир савремене егзегетски модели? Наглашавам изучавање и теолошко промишљање. То се, наравно, не односи на молитвено читање Псалтира, Апостола или неког другог библијског штива. Те ствари треба раздвојити. Читање неког библијског текста у свакодневном верском животу превазилази егзегетске оквире. То се тиче ширег црквеног амбијента, а још више личног односа према Светом тексту. Писмо је код нас више присутно на појединачном нивоу, у смислу индивидуалног читања. Старац Порфирије је стално читао Писмо, и указивао на његов значај. Доста библијских текстова знао је напамет. Сваки хришћанин је позван да чита Библију… Ипак, овде се више говори о значају Писма у теологији и организованом животу Цркве. Није ми познато да у оквиру наших црквених заједница постоје егзегетске радионице или секције у којима би се читало и тумачило Писмо. Занимљиво, Василијев Шестоднев је настао у таквом оквиру. После читања Еванђеља, углавном не следује проповед (тумачење). Слабо присуство Писма видљиво је и у нашој теологији у смислу ангажованог теолошког промишљања (Наравно, овде се не мисли на стручне радове из различитих теолошких дисциплина, без којих је савремена академска теологија такође незамислива). У последње време се све више развија свест о значају Писма, што радује. Појачано интересовање за његово темељније изучавање, имплицира питања метода и приступа. Како данас приступати Писму? Досадашње разлоге извесног отклона од темељнијег изучавања Писма, које сам навео у претходном тексту, не бих понављао. Међутим, када је у питању библистика уопште, данас ствари изгледају знатно другачије. Проблем савременог библијског критицизма задуго је био (има га и сада) пренаглашавање научне аналитике, на уштрб изналажењу смисла који би данас нама нешто могао да значи. У научном сучељавању са савременим изазовима и примени строго научног метода, отишло се предалеко. Написане су многе књиге са изразито научним приступом, што је постао академски стандард. Поштења ради, треба нагласити и похвалити труд ранијих протестантских (академских) библиста, који су у свету доминације научног позитивизма покушавали да изнађу одговоре на неугодна питања. Ти људи су бранили хришћанство у врло тешком периоду. Међутим, ствари су се у много чему промениле. Проблема академске затворености су данас свесни библисти широм света. Недавно сам имао прилику да о томе разговарам са професором Конрадом Шмидом, са Универзитета у Цириху. Наводим га као пример врхунског експерта за многа старозаветна питања. Закључци су јасни: у Писму треба изналазити егистенцијани смисао и покушати библијске Истине вере сведочити савременом свету. У противном се губи еклисијална димензија, која треба да је приоритетна. Општи устисак је да су тренутно библијске студије у великом превирању. Јасно је да научна анализа нужна, али има ограничене домете. Све више се долази до отачких увида, у смислу увиђања потребе за изналажењем егзистенцијалног смисла текста. Научни критицизам је све уморнији, док су данас научно и религијско знатно боље дефинисани. Кроз ту призму ваља сагледавати питања на која сам се освртао у претходна два текста. Изучавање Писма је претпоставка теологије, а оно се не може изучавати изван контекста времена (што не значи помодарство). Важно је нагласити да методе и приступи који су данас актуелни не припадају ником, то су универзалне ствари – алатке којима се покушава нешто постићи. Оне су производ ширег културолошког и идејног оквира. То исто важи за питања које намеће савремени свет. Погрешно је то назвати протестантизмом, као што је погрешно алегоријско тумачење називати јелинизмом. Разлике се могу јавити на идејној платформи, али ту је унисоност немогућа и непожељна, што је била и особеност отачке егзегезе (нпр. Александријска и Антиохијска школа). Друго, конфесионалне разлике међу хришћанима немају много везе са егзегезом Писма у смислу догматских разлика, што не значи да не постоје извесне разлике. Непотребно је указивати на то да се принцип Sola scriptura нужно одражава на протестантске библисте. Наравно да постоји базично православна перспектива, која урачунава предањске елементе црквеног живота (нпр. догмате, богослужење, иконографију итд). Наш контекст је нешто што се нужно одражава на изучавање и разумевање Писма. У савременом православном тумачењу Писма, суштински важна компонента јесте Предање као богата историја деловања, која је добрим делом уобличава нашу теолошку свест. Бојазан од склизавања у протестантизам је неоснована. Чини се да је реалнија бојазан од нашег затварања и избегавања савремених изазова, то јест наш бег од света. То Цркву води у додатну изолацију и друштвену маргинализацију; обесмишљава њену мисију у свету, јер није свет тај који ће доћи нама, него обрнуто. Шта би било са Црквом да су се тако понашали апостоли и свети оци? Стога смо дужни да сведочимо свету, а да би сведочили потребно је изналазити одговарајуће (важеће) начине у тумачењу и произношењу Писма. Извор: Теологија.нет
  7. У склопу договора, у Русију ће бити упућено седам слика руског уметника Николаја Рериха које за земљу његовог порекла имају изузетну вредност, каже министар културе Владан Вукосављевић Аутор: Милица Димитријевићпетак, 25.01.2019. у 18:00 Део 166. листа Мирослављевог јеванђеља (Фото НМ) Једини лист који недостаје Мирослављевом јеванђељу, најстаријем сачуваном српском илустрованом ћириличном рукопису – 166. по реду – а који се чува у Националној библиотеци у Санкт Петербургу, у наредних неколико месеци биће нам враћен након више од век и по. – То је сасвим извесно после посете руског председника Владимира Путина Србији, којом приликом су он и српски председник Александар Вучић потврдили споразум који сам о томе претходно постигао са руским колегом Владимиром Мединским – рекао је за „Политику” Владан Вукосављевић, министар културе и информисања, додајући да ће у Русију, у склопу договора, бити упућено седам слика руског уметника Николаја Рериха које за земљу његовог порекла имају изузетну вредност, будући да је реч о значајној ренесансној личности руске културе с краја 19. и почетка 20 века. – Остало је да се утврди сама процедура, најизгледније је да то буде размена поклона, која може бити симултана, обухваћена истим догађајем, али и не мора, јер то може бити изведено и консекутивно. О томе се тренутно интензивно комуницира – оценио је је Вукосављевић и истакао: – Мирослављево јеванђеље чини један он наших највећих материјалних споменика и највиталнијих и најбитнијих делова нашег културног језгра и нашег историјског сећања. И у словенској палеографији и светској историји уметности оно се третира као документ прве категорије чија је уметничка вредност непроцењива. Недостатак само једног листа чини целину оштећеном, неизмеран је значај што ће Јеванђеље бити комплетирано. Вредност било ког његовог листа, па и 166. неисказива је у материјалном облику, јер је реч о делу трансисторијске снаге, сведочанству уметничког генија једног народа. Познато се да се овај фрагмент Јеванђеља од 1845. (помиње се и 1846) налази у Русији, где је чуван као један од највреднијих артефаката у већ поменутој библиотеци на најдоличнији начин, био је и предмет многих дисертација и студија и излаган је, такође, у посебном маниру.
  8. Шта се то променило у данашњем свету, да се прибегава једној формули која је укинута пре двадесет година у већини нама суседних земаља? Да ли актуелне претње, засноване на тероризму или сајбер рату захтевају више војника? Да ли припадност НАТО-у и његова политика узајамне помоћи у случају напада нису више довољна гаранција безбедности? Да ли је једна земља са обавезним војним роком јединственија од оне која има професионалну војску? Да ли је привлачније за актуелног политичара да објави смањење трошкова за одбрану или обећа враћање обавезног служења војске? Да ли се ради о једној војној мери или једноставно о мери друштвене контроле? Сва ова питања била су незамислива пре неколико месеци, међутим, поједини дискурси су почели да се кристализују – обавезни војни рок се враћа у моду. Прва је била Шведска, која је одлучила да врати војни рок прошле године. После је дошао ред на Мароко који је изненада најавио повратак старе војне обавезе за све младе, укључујући и жене. У Француској, Макрон је пробио лед исто ове године са једним рискантним предлогом – војна обавеза у трајању од једног месеца за све старије од 16 година. У Немачкој, партија канцеларке Меркел, тражила је њено поновно успостављање, уз подршку других странака. У Италији, министар унутрашњих послова Салвини, предложио је нешто слично за италијанску младеж „како би се подсетила како осим права постоје и обавезе“. Пре отприлике двадесет година, у већини земаља у нашем окружењу, прекинута је последња нит између грађанске и војне суодговорности (corresponsabilidad) у одбрани. Данас је то само ствар униформисаних лица, али, поставља се питање – који су разлози да се предлаже враћање на нешто што је било део прошлости, што је скупље, и што према свим стручњацима, није ефикасно? Како би се видело шта је то изменило Европу у односу на период од пре две деценије па све до данас, само треба проћи кроз геополитички контекст. У данашњем свету, НАТО подстиче сумњу око свог ангажмана. Сједињене Државе – велики заштитник Запада – током мандата Доналда Трампа, већ не перципирају себе као савезника. Велика Британија, са једном од најмоћнијих армија, залупила је врата Бриселу, а земље са Истока, познате као Вишеградска група, настављају са национал-популистичком политиком затворених граница и све ограниченијих слобода. Немачка, земља са најмоћнијом економијом у ЕУ, неће војно предводити Европу због своје прошлости. И Владимир Путин је већ показао да је носталгичан за совјетском империјом, и тежи да поново успостави њен утицај. Москва је дошла до тога да каже, како се ,,тренутно односи између Русије и НАТО-а налазе у најдубљој кризи још од времена Хладног рата“. Како тврди аналитичар и пуковник копнене војске Педро Бањос, ,,повратак војне обавезе треба да се тумачи различито од земље до земље које то предлажу. На пример, за Француску или Немачку, ради се о једној много више друштвеној него војној мери. Постоји део друштва у овим земљама који је маргинализован, и ова војна обавеза претендује да интегрише ове особе око идеје припадности држави, каже Бањос и разјашњава – „постоји једна политика налик на ону која је већ у Француској: војна служба за младиће који су рођени на прекоморским територијама, у сврху стицања веће националне кохезије“. Други разлог за враћање обавезног војног рата јесте растући национализам у Европи. За аналитичарку института „Елкано“ Илке Тојгур, војна служба не престаје да буде „један националистички инструмент у тренутку у којем напетости између земаља почињу да расту паралелно са једним општим неповерењем. Да би се то избегло, Европска Унија би требала да координише спољну политику са заједничком војном политиком, уместо да се продубљују национализми који слабе њену идеју, тврди Тојгур. Према тврдњи Бањоса, идеја војне обавезе са својом компонентом националне кохезије, „такође хоће да нападне периферне национализме са другарствима која се склапају на крају једног периода између регрута из различитих региона“. У Француској, са обавезом служења рока за све мушкарце и жене који су пунолетни, стиже и могућност увођења едукације о тоталној једнакости полова. „У Норвешкој, на пример, момци и девојке који подједнако попуњавају војску, чак деле исте тушеве“, тврди Бањос. За овог пуковника, обавезна војна служба има мало шта да понуди када је реч о одбрани – у актуелним конфликтима, поседовање једно бројчано велике војске, формиране по старим војним академијама, не гарантује ни добру одбрану и ефикасан напад. У епохи роботизације и технологизације рата, значајније је улагање у компјутере него у војнике. За Тојгурову, која наводи пример Турске, „војна обавеза је одувек била начин да се интегрише рурални свет у државу, да се пружи могућности људима који нису знали да читају да то науче“. Проблем је да ове војске, тако велике, на крају, коштају много. И Турска, на пример, почела да прихвата плаћање одређене суме у замену за неслужење војног рока, од чега су имали корист богати. Сада се усваја један закон, по којем ће сви бити у војној обавези барем 21 дан. Понекад, ова политика утиче на земље у окружењу – то што Турска има једну од већих армија у свету утиче на Грчку, њеног старог непријатеља, да одржава обавезни војни рок и једну војску која је огромна за њену величину и популацију. Међутим, мимо војног рока као алибија за националну кохезију, има земаља које га обнављају како би одржале контролу над младом популацијом коју притиска незапосленост или маргинализација – рецимо у Мароку, у земљи у којој ничу побуне у зонама попут Рифа, и у којој се адолесценти осећају све удаљенији од државе. У другим подручјима у Африци, као у Еритреји, војни рок нема дефинисано трајање. Ако регрут нема новца да подмити своје претпостављене, изгубиће своју младост у касарни, чекајући отпуст који никад неће доћи. Тренутно, постоји шест земаља ЕУ које заснивају своју одбрану на обавезном војном року – Аустрија, Грчка, Данска, Шведска, Кипар, Естонија и Финска. Три од њих имају границу са Русијом (Естонија и Финска) или су врло близу (Шведска). Од рата у Украјини и окупације Крима од стране Кремља, илузија безбедности је нестала. Маскирно одело је прешло пут од ровова до модних писта, али изгледа да ће се морати вратити у касарне. Ел Мундо Превео са шпанског уз скраћења: Небојша Вуковић, НСПМ Извор: http://www.elmundo.es/internacional/2018/09/09/5b93e072268e3e5a2d8b4597.html
  9. Отац Момчило нам преноси и утиске из посјете овој Епархији којој предстоји велики труд како би засијала у пуном сјају, у чему ће, ако Бог да успјети, трудом вриједног Преосвећеног Владике Буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила (Бојовића), са чије хиротоније нам отац Момчило, такође, преноси своје утиске. Отац Момчило Кривокапић боравио је у Аргентини од 25. августа до 12. септембра заједно са Високопреосвећеним Митрополитом Г. Амфилохијем, Преосвећеним Владиком Методијем и свештенством наше Митрополије а повод за ову посјету било је устоличење Владике Кирила у Трон Епископа буеносаиреско-јужноцентралноамеричких. Извор: Радио Светигора
  10. Протопрезвитер-ставрофор Момчило Кровокапић Архијерејски намјесник бококоторски је приликом своје посјете Епархији Буеносаиреско-јужно-централноамеричкој, гдје је присуствовао устоличењу Преосвећеног Владике Кирила (Бојовића), са собом донио кости свог ђеда Сава који је радио у Аргентини и тамо се и упокојио, тако да је, слава Богу, породица Кривокапић поново на окупу. Звучни запис разговора Отац Момчило нам преноси и утиске из посјете овој Епархији којој предстоји велики труд како би засијала у пуном сјају, у чему ће, ако Бог да успјети, трудом вриједног Преосвећеног Владике Буеносаиреско-јужноцентралноамеричког Кирила (Бојовића), са чије хиротоније нам отац Момчило, такође, преноси своје утиске. Отац Момчило Кривокапић боравио је у Аргентини од 25. августа до 12. септембра заједно са Високопреосвећеним Митрополитом Г. Амфилохијем, Преосвећеним Владиком Методијем и свештенством наше Митрополије а повод за ову посјету било је устоличење Владике Кирила у Трон Епископа буеносаиреско-јужноцентралноамеричких. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Шеф зарађује 11 милиона долара на сат, његови радници тек 12; или како то неки други медији насловљавају: Безос зарађује 11 милиона на сат, а његови радници 12 долара. Премда је већ из наслова јасно о чему се ради, ваљало би само нагласити једну од констатација из поменуте вести. Наиме, Џеф Безос оснивач и генерални директор Амазона, гиганта интернет продаје, има готово милион пута већу плату на годишњем нивоу од просечне плате запослених у тој компанији. Податак од којег се сваком иоле хумано настројеном човеку „диже коса на глави“. Али ово је само један детаљ, једна цигла у здању нове Куле вавилонске. Недавно је једна група радника аутокомпаније Фијат-Крајслер у Италији одлучила да ступи у штрајк, јер је главни инвеститор њихове компаније одлучио да плати 112 милиона евра за довођење фудбалера Кристијана Роналда у Јувентус. Разлог је страх од губљења инвестиција, због којих би хиљаде људи остало без хлеба. Порука синдиката је отприлике гласила: „треба обезбедити будућност хиљадама људи, уместо да се од једне особе направи још већи богаташ“. Ствари постају јасније у којем свету живимо, ако се погледају новија истраживања која показују да је половина светског привредног богатства у рукама 1% становника планете. Ако још напоменемо да велики број становника на планети живи у тешком сиромаштву, слика постаје још потреснија. Чињеница је да садашњи економски и политички систем, заснован на принципима либералног капитализма и политичког империјализма, омогућава тако нешто. Шта на ово треба да кажу они који верују да је Бог сваког човека створио по сопственом лику и подобију? Зар је могуће да је Бог дао некоме милион пута више талената него осталима? Старозаветни пророци би у овоме видели култ богу Ваалу. Јасно је да је ово комплексан феномен и да ствари не треба посматрати црно-бело. Поготово што су светски процеси условљени разним факторима који на њих неминовно и дугорочно утичу. Дакле, без намере и потребних компентенција да се на овај феномен осврнемо из историјске, политичке и економске перспективе, ограничићемо се само на религијско-етичке аспекте постојећег друштвеног феномена. То што прво пада у очи једном библисти-старозаветнику јесте да свет у којем живимо све више подсећа на свет у којем је живео стари Израил. Свет великих средишта као што су били Вавилон, Нинива, Египат, Ханаан, Рим, Александрија… Свет великих грађевина, идола, хероја, стадиона-борилишта… Свет у којем се новац поштује као Бог, јер је код блискоисточних људи вера у бога подразумевала богатство и моћ. Тај феномен је у блиско-источном свету имао отворено религијску димензију. Познато је да је Ваал био бог који се посебно залагао за богате. Лични иметак је био мера Ваалове наклоњености. Онима које је Ваал фаворизовао давао је богатство и моћ. Етички систем таквих веровања се уклапао у њихову религијску матрицу, која је по дифолту (default) била политеистичка. Религијски концепт који је претпостављао борбу међу боговима, нпр. борба Ваала и Мота. Пошто је свет и живот уоште непрестана борба – космичка и политичка, појединац је у томе требало да изиђе као победник без неких посебних етичких обзира. У томе су му помагали богови, то јест бог Ваал. Иметак који је стицао био је томе знак. Истоветан систем само са различитим именима богова владао је у Вавилону и Египту, као и остатку блискоисточног света. Једино што се блискоисточном свету мора признати јесто то да су они у томе били елементарно поштени. Неједнакост међу људима су заснивали и правдали на религијским основама. Јасно се знало које је био роб, а ко господар. Класни систем је имао своје религијско утемељење. Међутим, савремени свет се одавно формално одрекао Ваала, у смислу да стицање моћи и богатства има своје религијско утемеље, што је позитивна одлика. То је последица хришћанског наслеђа преосталог у свести савременог човека. Међутим, Ваал данас не долази видљиво на кишоносним облацима са Средоземља, као код старих Ханааца. Он се појављује у знатно софистициранијим облицима. Тако се све вештије изналазе механизми за манипулисање људима, чиме се питања људских права склањају на страну или се тумаче на начин близак некадашњим поклоницима бога Ваала. Вешто се пригушују гласови који би на то јасније указивали. Тако је нпр. штрајк радника Фијат-Крајслера прошао неприметно, а његово игнорисање од стране медија илустративно говори о томе. Нажалост, ни други синдикати не увиђају погубност такве логике, као некада антички робови. Богати су постали идоли многих; о њима се размишља, говори и пише са нескривеним респектом и симпатијама. Тиме се посредно говори да је то прави начин функционисања човека, чиме се поготово млади људи систематски форматирају. Сличном методологијом су се бавили и моћници древног Блиског истока. Успевали су да робовласнички систем вешто увију у религијску обланду и тако наметну вредносни систем по којем је живео тадашњи свет. То се и данас ради, само под плаштом слободе и људских права. Иако се широм света заговарају људска права и идеје о равноправности, тога све мање има у стварности. Наведени примери то илуструју. Нарочито медији који су у рукама богатих и моћних намећу искривљен систем вредности. Тако је наметнут вредносни систем по коме је нормално да се један фудбалер плати 222 милиона евра или да победник неког гренд слем турнира добије више милиона евра (без обзира што сви волимо и навијамо за Новака) или пак да се људи који праве успешне компаније могу богатити као Безос. То је просто постало нормално. Стога не треба да чуди да је половина привредног богатства планете у рукама 1% становништва. Међутим, да не буде забуне овим не желим рећи ништа лично против поменутих личности (Безоса, Роналда, Нејмара и других), него против система који то омогућава и подржава. Томе стању су делом допринеле неке раније и новије „научне идеологије“, које оправдавају такво стање ствари. За некадашње социјалдарвинисте ово је било нормално: јачи треба да победи и доминира, како у природном поретку тако и у домену политике и економије. Нажалост у овим вртлозима одавно се изгубило и хришћанство. Хришћани су постали застрашујуће равнодушни према свету у којем се системски подржава и развија друштвена неправда. Неосетно смо постали поштоваоци поштовалаца Ваала, уз напомену да се овде под Ваалом подразумева стремљење ка богатству, а не богатство као такво. Онако како је Климент Александријски тумачио еванђељску причу о богаташу. Равнодушности према друштвеној неправди није било у златном добу историје Цркве. Свети оци су се на разне начине борили против ње у политички врло тешким условима, што сада није случај. Треба се само сетити беседа светог Јована Златоустог, који је грмио на тадашњу социјалну неправду и који се свом снагом залагао за права потчињених. Свети Василије Велики и Јефрем Сиријски су се организовано бринули о потребитима, и будили свест о важности борбе за сиромашне. Свети Кирил Јерусалимски је чак ишао дотле да је продао црквене сасуде да би помагао гладнима у Јерусалиму. Свети Григорије Богослов је говорио: „Ако неко жели да постане власник сваког богатства, да га поседује и из тога искључи своју браћу [друге] … такав бедник више није брат него нехумани тиранин, окрутни варварин, или тачније, свирепа звер чија су уста увек отворена да за сопствену употребу прогута храну осталих“. У томе погледу, они су били истински прејемници библијског предања. Познато је из старозаветне историје да је концепт вааловске религиозности брзо захватио и тадашњи Израил. Човеку је изгледа негде у природи такав начин функционисања (стање палости). Међутим, глас Божији тада су преносили пророци, који су жестоко осуђивали такве праксе међу Израилцима. Поготово су се истицали пророци Амос и Михеј. Друштвене неправде су доживљаване као издаја Савеза са Богом. Треба се сетити само поделе земље коју је Бог дао Израилцима. Наиме, после одвајања Ханаана, Бог је поделио земљу по племенима. Сви су добили земљу, која није била ничија посебно, него Божија. Читав религијско обичајни систем старог Израила био је такав да што више онемогући злоупотребу и богаћење појединаца на рачун остатка Израила. Како је само у 8. веку пре Хр. тутњао пророк Амос изобличавајући друштвене транзиције (неправде) и богаћење појединаца. Он је такву праксу означавао вером у Ваала, односно одбацивањем Бога отаца. Преводиоци Библије углавном ублажавају оштар језик којим пророци то квалификују. Из социјалне перспективе се мора разумети и Христово окупљање гладних и потребитих, као и оштра критика богаташа. Ми смо изгубили тај осећај. Постали смо жртве савременог конформизма и конзумизма. Гледамо све више друштвене неправде, а не супротстављамо се. Заборављено је једно од блаженстава: „блажени гладни и жедни правде ради“. Искрено се треба запитати: треба ли поново да дође Маркс? Додуше, за марксистичке идеје чак и у академском свету постоји све веће занимање, што су већ знаци. Марксова дела су широм света постају све популарнија. Потпуно разумљиво. Извесно је да постоји више разлога због чега су хришћани данас изгубили такав сензибилитет. За многе је вера ствар оностраности, нека врста дуалистичке побожности. Као да не разумеју неке ставке из најпознатије хришћанске молитве: „да дође Царство твоје, да буде воља твоја и на земљи, као на небу“. Основно упориште хришћанске вере јесте есхатолошко, али борба за есхатолошко се води на земљи. То је оно што су радили пророци, Христос и апостоли, касније свети оци. То је борба за човека да „дуго и добро поживи на земљи“, борба за људско достојанство, за правду… С друге стране, једном броју црквених људи из познатих разлога такав систем одговара. Црквени људи су се и кроз историју пречесто успевали уклопити у владајући друштвени систем. Чак се истицати у њему. То и јесте много помогло Марксу, чије је учење добрим делом редуковани дериват библијске вере. Врло је занимљиво нпр. да је било много богословаца или деце свештеника који су симпатисали марксизам. Било је и оних који су постали комунисти (чак и у нашим богословијама у периоду између два рата). Ово је врло занимљив феномен, који се може објаснити постојањем извесних мођусобних спона, пре свега у погледу идеје о људској равноправности и слободи. Свакако да са овим не треба мешати безбожне комунистичке режиме који су се претворили у страшну тиранију коју су први осетили сами хришћани и од које су многи пострадали. Овде говоримо о томе да је марксизам налазио упориште код људи са дубоким хришћанским сензибилитетом. А продору и развоју марксизма су много допринели хришћани који су тај сензибилитет изгубили. Данас стање постаје све више алармантно. Свет у којем живимо клања се Ваалу, због чега се безобзирно експлоатишу природни ресурси и услед чега се толико богате појединци. Мали човек је гурнут у сенку великих идола. Глад богатих је све већа, и они су све моћнији. Нико им одлучно и не стаје на пут. Па ипак, таква неправда неће моћи „довека“. Историја нас је научила томе, како библијска тако и каснија. Ми хришћани тек треба добро да научимо те историјске лекције. Неке ствари се типски понављају, посебно кроз живот сваког човека, а оне се тичу избора животног пута. То је ствар одлуке: или служити богатству или тежити слобода, то јест служити Ваалу или истинском библијском Богу, који нас је створио све по своме лику и подобију. Он од нас тражи да се тако и односимо једни према другима, да тежимо Царству небеском већ на земљи. А то и те како подразумева борбу против оваквих друштвених неправди и извитопереног вредносног система. Ако ми хришћани не постанемо „со земљи“, те сами не кренемо у унутрашњу и спољашњу борбу против Ваала као некадашњи пророци, вратиће се Маркс – оживеће га потчињени и угрожени. А тада нећемо имати права да протествујемо и да се љутимо јер смо сами себе издали не слушајући реч Бога у којег верујемо. Извор: Теологија.нет
  12. Наслов текста могао би да гласи и Свет у којем неки живе. Иако су мотиви знатно дубљи, конкретан повод настанка овог теста је новинска вест под насловом: Правда? Шеф зарађује 11 милиона долара на сат, његови радници тек 12; или како то неки други медији насловљавају: Безос зарађује 11 милиона на сат, а његови радници 12 долара. Премда је већ из наслова јасно о чему се ради, ваљало би само нагласити једну од констатација из поменуте вести. Наиме, Џеф Безос оснивач и генерални директор Амазона, гиганта интернет продаје, има готово милион пута већу плату на годишњем нивоу од просечне плате запослених у тој компанији. Податак од којег се сваком иоле хумано настројеном човеку „диже коса на глави“. Али ово је само један детаљ, једна цигла у здању нове Куле вавилонске. Недавно је једна група радника аутокомпаније Фијат-Крајслер у Италији одлучила да ступи у штрајк, јер је главни инвеститор њихове компаније одлучио да плати 112 милиона евра за довођење фудбалера Кристијана Роналда у Јувентус. Разлог је страх од губљења инвестиција, због којих би хиљаде људи остало без хлеба. Порука синдиката је отприлике гласила: „треба обезбедити будућност хиљадама људи, уместо да се од једне особе направи још већи богаташ“. Ствари постају јасније у којем свету живимо, ако се погледају новија истраживања која показују да је половина светског привредног богатства у рукама 1% становника планете. Ако још напоменемо да велики број становника на планети живи у тешком сиромаштву, слика постаје још потреснија. Чињеница је да садашњи економски и политички систем, заснован на принципима либералног капитализма и политичког империјализма, омогућава тако нешто. Шта на ово треба да кажу они који верују да је Бог сваког човека створио по сопственом лику и подобију? Зар је могуће да је Бог дао некоме милион пута више талената него осталима? Старозаветни пророци би у овоме видели култ богу Ваалу. Јасно је да је ово комплексан феномен и да ствари не треба посматрати црно-бело. Поготово што су светски процеси условљени разним факторима који на њих неминовно и дугорочно утичу. Дакле, без намере и потребних компентенција да се на овај феномен осврнемо из историјске, политичке и економске перспективе, ограничићемо се само на религијско-етичке аспекте постојећег друштвеног феномена. То што прво пада у очи једном библисти-старозаветнику јесте да свет у којем живимо све више подсећа на свет у којем је живео стари Израил. Свет великих средишта као што су били Вавилон, Нинива, Египат, Ханаан, Рим, Александрија… Свет великих грађевина, идола, хероја, стадиона-борилишта… Свет у којем се новац поштује као Бог, јер је код блискоисточних људи вера у бога подразумевала богатство и моћ. Тај феномен је у блиско-источном свету имао отворено религијску димензију. Познато је да је Ваал био бог који се посебно залагао за богате. Лични иметак је био мера Ваалове наклоњености. Онима које је Ваал фаворизовао давао је богатство и моћ. Етички систем таквих веровања се уклапао у њихову религијску матрицу, која је по дифолту (default) била политеистичка. Религијски концепт који је претпостављао борбу међу боговима, нпр. борба Ваала и Мота. Пошто је свет и живот уоште непрестана борба – космичка и политичка, појединац је у томе требало да изиђе као победник без неких посебних етичких обзира. У томе су му помагали богови, то јест бог Ваал. Иметак који је стицао био је томе знак. Истоветан систем само са различитим именима богова владао је у Вавилону и Египту, као и остатку блискоисточног света. Једино што се блискоисточном свету мора признати јесто то да су они у томе били елементарно поштени. Неједнакост међу људима су заснивали и правдали на религијским основама. Јасно се знало које је био роб, а ко господар. Класни систем је имао своје религијско утемељење. Међутим, савремени свет се одавно формално одрекао Ваала, у смислу да стицање моћи и богатства има своје религијско утемеље, што је позитивна одлика. То је последица хришћанског наслеђа преосталог у свести савременог човека. Међутим, Ваал данас не долази видљиво на кишоносним облацима са Средоземља, као код старих Ханааца. Он се појављује у знатно софистициранијим облицима. Тако се све вештије изналазе механизми за манипулисање људима, чиме се питања људских права склањају на страну или се тумаче на начин близак некадашњим поклоницима бога Ваала. Вешто се пригушују гласови који би на то јасније указивали. Тако је нпр. штрајк радника Фијат-Крајслера прошао неприметно, а његово игнорисање од стране медија илустративно говори о томе. Нажалост, ни други синдикати не увиђају погубност такве логике, као некада антички робови. Богати су постали идоли многих; о њима се размишља, говори и пише са нескривеним респектом и симпатијама. Тиме се посредно говори да је то прави начин функционисања човека, чиме се поготово млади људи систематски форматирају. Сличном методологијом су се бавили и моћници древног Блиског истока. Успевали су да робовласнички систем вешто увију у религијску обланду и тако наметну вредносни систем по којем је живео тадашњи свет. То се и данас ради, само под плаштом слободе и људских права. Иако се широм света заговарају људска права и идеје о равноправности, тога све мање има у стварности. Наведени примери то илуструју. Нарочито медији који су у рукама богатих и моћних намећу искривљен систем вредности. Тако је наметнут вредносни систем по коме је нормално да се један фудбалер плати 222 милиона евра или да победник неког гренд слем турнира добије више милиона евра (без обзира што сви волимо и навијамо за Новака) или пак да се људи који праве успешне компаније могу богатити као Безос. То је просто постало нормално. Стога не треба да чуди да је половина привредног богатства планете у рукама 1% становништва. Међутим, да не буде забуне овим не желим рећи ништа лично против поменутих личности (Безоса, Роналда, Нејмара и других), него против система који то омогућава и подржава. Томе стању су делом допринеле неке раније и новије „научне идеологије“, које оправдавају такво стање ствари. За некадашње социјалдарвинисте ово је било нормално: јачи треба да победи и доминира, како у природном поретку тако и у домену политике и економије. Нажалост у овим вртлозима одавно се изгубило и хришћанство. Хришћани су постали застрашујуће равнодушни према свету у којем се системски подржава и развија друштвена неправда. Неосетно смо постали поштоваоци поштовалаца Ваала, уз напомену да се овде под Ваалом подразумева стремљење ка богатству, а не богатство као такво. Онако како је Климент Александријски тумачио еванђељску причу о богаташу. Равнодушности према друштвеној неправди није било у златном добу историје Цркве. Свети оци су се на разне начине борили против ње у политички врло тешким условима, што сада није случај. Треба се само сетити беседа светог Јована Златоустог, који је грмио на тадашњу социјалну неправду и који се свом снагом залагао за права потчињених. Свети Василије Велики и Јефрем Сиријски су се организовано бринули о потребитима, и будили свест о важности борбе за сиромашне. Свети Кирил Јерусалимски је чак ишао дотле да је продао црквене сасуде да би помагао гладнима у Јерусалиму. Свети Григорије Богослов је говорио: „Ако неко жели да постане власник сваког богатства, да га поседује и из тога искључи своју браћу [друге] … такав бедник више није брат него нехумани тиранин, окрутни варварин, или тачније, свирепа звер чија су уста увек отворена да за сопствену употребу прогута храну осталих“. У томе погледу, они су били истински прејемници библијског предања. Познато је из старозаветне историје да је концепт вааловске религиозности брзо захватио и тадашњи Израил. Човеку је изгледа негде у природи такав начин функционисања (стање палости). Међутим, глас Божији тада су преносили пророци, који су жестоко осуђивали такве праксе међу Израилцима. Поготово су се истицали пророци Амос и Михеј. Друштвене неправде су доживљаване као издаја Савеза са Богом. Треба се сетити само поделе земље коју је Бог дао Израилцима. Наиме, после одвајања Ханаана, Бог је поделио земљу по племенима. Сви су добили земљу, која није била ничија посебно, него Божија. Читав религијско обичајни систем старог Израила био је такав да што више онемогући злоупотребу и богаћење појединаца на рачун остатка Израила. Како је само у 8. веку пре Хр. тутњао пророк Амос изобличавајући друштвене транзиције (неправде) и богаћење појединаца. Он је такву праксу означавао вером у Ваала, односно одбацивањем Бога отаца. Преводиоци Библије углавном ублажавају оштар језик којим пророци то квалификују. Из социјалне перспективе се мора разумети и Христово окупљање гладних и потребитих, као и оштра критика богаташа. Ми смо изгубили тај осећај. Постали смо жртве савременог конформизма и конзумизма. Гледамо све више друштвене неправде, а не супротстављамо се. Заборављено је једно од блаженстава: „блажени гладни и жедни правде ради“. Искрено се треба запитати: треба ли поново да дође Маркс? Додуше, за марксистичке идеје чак и у академском свету постоји све веће занимање, што су већ знаци. Марксова дела су широм света постају све популарнија. Потпуно разумљиво. Извесно је да постоји више разлога због чега су хришћани данас изгубили такав сензибилитет. За многе је вера ствар оностраности, нека врста дуалистичке побожности. Као да не разумеју неке ставке из најпознатије хришћанске молитве: „да дође Царство твоје, да буде воља твоја и на земљи, као на небу“. Основно упориште хришћанске вере јесте есхатолошко, али борба за есхатолошко се води на земљи. То је оно што су радили пророци, Христос и апостоли, касније свети оци. То је борба за човека да „дуго и добро поживи на земљи“, борба за људско достојанство, за правду… С друге стране, једном броју црквених људи из познатих разлога такав систем одговара. Црквени људи су се и кроз историју пречесто успевали уклопити у владајући друштвени систем. Чак се истицати у њему. То и јесте много помогло Марксу, чије је учење добрим делом редуковани дериват библијске вере. Врло је занимљиво нпр. да је било много богословаца или деце свештеника који су симпатисали марксизам. Било је и оних који су постали комунисти (чак и у нашим богословијама у периоду између два рата). Ово је врло занимљив феномен, који се може објаснити постојањем извесних мођусобних спона, пре свега у погледу идеје о људској равноправности и слободи. Свакако да са овим не треба мешати безбожне комунистичке режиме који су се претворили у страшну тиранију коју су први осетили сами хришћани и од које су многи пострадали. Овде говоримо о томе да је марксизам налазио упориште код људи са дубоким хришћанским сензибилитетом. А продору и развоју марксизма су много допринели хришћани који су тај сензибилитет изгубили. Данас стање постаје све више алармантно. Свет у којем живимо клања се Ваалу, због чега се безобзирно експлоатишу природни ресурси и услед чега се толико богате појединци. Мали човек је гурнут у сенку великих идола. Глад богатих је све већа, и они су све моћнији. Нико им одлучно и не стаје на пут. Па ипак, таква неправда неће моћи „довека“. Историја нас је научила томе, како библијска тако и каснија. Ми хришћани тек треба добро да научимо те историјске лекције. Неке ствари се типски понављају, посебно кроз живот сваког човека, а оне се тичу избора животног пута. То је ствар одлуке: или служити богатству или тежити слобода, то јест служити Ваалу или истинском библијском Богу, који нас је створио све по своме лику и подобију. Он од нас тражи да се тако и односимо једни према другима, да тежимо Царству небеском већ на земљи. А то и те како подразумева борбу против оваквих друштвених неправди и извитопереног вредносног система. Ако ми хришћани не постанемо „со земљи“, те сами не кренемо у унутрашњу и спољашњу борбу против Ваала као некадашњи пророци, вратиће се Маркс – оживеће га потчињени и угрожени. А тада нећемо имати права да протествујемо и да се љутимо јер смо сами себе издали не слушајући реч Бога у којег верујемо. Извор: Теологија.нет View full Странице
  13. Његова Светост патријарх Иринеј на Недељу о митару и фарисеју началствовао је светом архијерејском Литургијом у цркви Вазнесења Господњег у центру Београда. Свјатјејшем патријарху Иринеју саслуживали су протојереји Ново Гојић, Јован Планојевић и Милојко Милијанчевић и јереј Радомир Чворо, као и протођакон Игор Давидовић и ђакон Бошко Савић. При крају Литургије Његова Светост је произнео беседу о прочитаној еванђељској перикопи о митару и фарисеју односно о највећем греху - гордости и о највећој врлини то јест смирењу и у беседи је подстакао на покајање у периоду надолазећег Васкршњег поста. View full Странице
  14. Светозар Поштић је постао истинско откриће наше хришћански оријентисане хуманистике, најпре захваљујући двојезичком „интернет часопису за уметност, културу и православну духовност“ под називом „Стражњи дућан“, односно „The Backshop Journal“ (https://backshopjournal.com/). Ради се, међутим, о врло озбиљном аутору, чија књига „Бахтин и хришћанство“ (Академска књига, Нови Сад, 2012) представља сегмент његове докторске дисертације о Монтењу, одбрањене на Универзитету Јужне Каролине у САД. Бахтин је послужио Поштићу као пут ка Монтењу, у чијем га је есеју под бројем II:12, једином посвећеном искључиво религијским питањима, интересовало питање дијалогизма и перихорезе, као прожимања две Христове природе. Поштић открива великог руског аутора као пре свега философа, чије је бављење социолингвистиком и књижевном теоријом било донекле изнуђено, односно условљено историјским околностима револуције и живота у Совјетском Савезу, а отворено говорећи променом културне климе и политичком репресијом. Бахтин није философ само, како је сам одређивао сопствену позицију, у „негативном смислу“, по ком је философија истраживање које се „креће се у пограничним сферама, то јест на границама признатих дисциплина, на њиховим спојевима и пресецима“, већ и због своје укорењености како у философији немачког идеалима тако и у руском религијском мислилаштву, са великим упливом православног богословља и свешћу о припадности источно-хришћанском културно-цивилизацијском наслеђу. Бахтин је, стога, за Поштића узоран пример културације хришћанства, односно успешног превођења источно-хришћанског религијског и културног искуства на савремени теоријски дискурс у домену хуманистике. Поштић представља досадашње резултате истраживања хришћанских основа Бахтинов дела, али даје и значајне прилоге у систематичном и заокруженом излагању његове утемељености на традицији православне теологије, по ком се „бахтиновски дијалогизам може посматрати и као другачији поглед на основни смисао православног хришћанства, саборност Христове цркве на земљи кроз заједницу Евхаристије“. Инсистирање руског аутора на дијалогу као основи људског постојања, конкретности и телесности, стога се не доводи само у везу са европским традицијама егзистенцијализма и феноменологије, као својеврсног „обрта ка конкретности“ и повратка бићу као сопству после декартовског и потоњег просветитељског онтолошког и епистемолошког апстракционизма, већ и са темељним основама православне ипостасне теологије, а самим тим и христолошке догматике. Бахтин се код Поштића показује као интеркултурално комуникативан аутор који општеевропском тренду „повратка бићу“ нуди на источно-хришћанском религијском и културном искуству утемељене теолошке и философске основе, које „повратак бићу“ заправо преводе у „повратак личности“. „Свака процена јесте заузимање индивидуалног положаја у бићу: чак је и Бог морао да се отелотвори да би помиловао, страдао и опростио, да се спусти са апстрактног гледишта правде“, наводи Поштић Бахтинове речи. „Само религија одређује ничим неограничену слободу мисли, јер човек апсолутно не може да постоји без икакве вере, и одсуство вере у Бога неизбежно се претвара у идолопоклонство, то јест у веру у нешто намерно ограничено временским и просторним оквирима који не дозвољавају стварну, потпуну слободу мисли“, пре чему је истинска мисао „мисао о Богу и присуству Бога, дијалог, опроштење, молитва“, а „душа нам слободно говори о својој бесмртности, али доказати је не можемо“. Мисао је стога увек и пре свега општење, општење личности, при чему, како закључује Поштић, „да би уопште постојало ‘ја’, неопходно је да постоји и ‘ти’. Двоје су нераскидиви део заједнице у Христу, а њихово општење Бахтин назива дијалогом“, због чега управо руски аутор и јесте „истински пропагатор ове (саборне и ипостасне – прим. В.К.) љубави и црквеног јединства међу људима“. Да, управо тако – црквеног а не било каквог јединства, свакако не јединства „Великог Инквизитора“. Бахтин стога, јасно нам представља наш аутор, није само значајан тумач него и истински настављач Достојевског у мисији социјализације и културације Христове откровењске речи, увек новог и стваралачког изрицања оној „јединог новог у свету“ и јединог новог у свим световима у којима учествујемо и присуствујемо, и у којима би могли да учествујемо и присуствујемо. Књига „Бахтин и хришћанство“ је, као и друга Поштићева књига, „Апологија земаљског живота: Монтењ и заокрет к себи“ (2016), прегледно, прецизно и лепо писана књига, која није намењена само стручњацима, него и широј заинтересованој публици. Она нам враћа великог руског аутора у облику који нам је преко потребан.
  15. На насловној фотографији: професор др Светозар Поштић. Светозар Поштић је постао истинско откриће наше хришћански оријентисане хуманистике, најпре захваљујући двојезичком „интернет часопису за уметност, културу и православну духовност“ под називом „Стражњи дућан“, односно „The Backshop Journal“ (https://backshopjournal.com/). Ради се, међутим, о врло озбиљном аутору, чија књига „Бахтин и хришћанство“ (Академска књига, Нови Сад, 2012) представља сегмент његове докторске дисертације о Монтењу, одбрањене на Универзитету Јужне Каролине у САД. Бахтин је послужио Поштићу као пут ка Монтењу, у чијем га је есеју под бројем II:12, једином посвећеном искључиво религијским питањима, интересовало питање дијалогизма и перихорезе, као прожимања две Христове природе. Поштић открива великог руског аутора као пре свега философа, чије је бављење социолингвистиком и књижевном теоријом било донекле изнуђено, односно условљено историјским околностима револуције и живота у Совјетском Савезу, а отворено говорећи променом културне климе и политичком репресијом. Бахтин није философ само, како је сам одређивао сопствену позицију, у „негативном смислу“, по ком је философија истраживање које се „креће се у пограничним сферама, то јест на границама признатих дисциплина, на њиховим спојевима и пресецима“, већ и због своје укорењености како у философији немачког идеалима тако и у руском религијском мислилаштву, са великим упливом православног богословља и свешћу о припадности источно-хришћанском културно-цивилизацијском наслеђу. Бахтин је, стога, за Поштића узоран пример културације хришћанства, односно успешног превођења источно-хришћанског религијског и културног искуства на савремени теоријски дискурс у домену хуманистике. Поштић представља досадашње резултате истраживања хришћанских основа Бахтинов дела, али даје и значајне прилоге у систематичном и заокруженом излагању његове утемељености на традицији православне теологије, по ком се „бахтиновски дијалогизам може посматрати и као другачији поглед на основни смисао православног хришћанства, саборност Христове цркве на земљи кроз заједницу Евхаристије“. Инсистирање руског аутора на дијалогу као основи људског постојања, конкретности и телесности, стога се не доводи само у везу са европским традицијама егзистенцијализма и феноменологије, као својеврсног „обрта ка конкретности“ и повратка бићу као сопству после декартовског и потоњег просветитељског онтолошког и епистемолошког апстракционизма, већ и са темељним основама православне ипостасне теологије, а самим тим и христолошке догматике. Бахтин се код Поштића показује као интеркултурално комуникативан аутор који општеевропском тренду „повратка бићу“ нуди на источно-хришћанском религијском и културном искуству утемељене теолошке и философске основе, које „повратак бићу“ заправо преводе у „повратак личности“. „Свака процена јесте заузимање индивидуалног положаја у бићу: чак је и Бог морао да се отелотвори да би помиловао, страдао и опростио, да се спусти са апстрактног гледишта правде“, наводи Поштић Бахтинове речи. „Само религија одређује ничим неограничену слободу мисли, јер човек апсолутно не може да постоји без икакве вере, и одсуство вере у Бога неизбежно се претвара у идолопоклонство, то јест у веру у нешто намерно ограничено временским и просторним оквирима који не дозвољавају стварну, потпуну слободу мисли“, пре чему је истинска мисао „мисао о Богу и присуству Бога, дијалог, опроштење, молитва“, а „душа нам слободно говори о својој бесмртности, али доказати је не можемо“. Мисао је стога увек и пре свега општење, општење личности, при чему, како закључује Поштић, „да би уопште постојало ‘ја’, неопходно је да постоји и ‘ти’. Двоје су нераскидиви део заједнице у Христу, а њихово општење Бахтин назива дијалогом“, због чега управо руски аутор и јесте „истински пропагатор ове (саборне и ипостасне – прим. В.К.) љубави и црквеног јединства међу људима“. Да, управо тако – црквеног а не било каквог јединства, свакако не јединства „Великог Инквизитора“. Бахтин стога, јасно нам представља наш аутор, није само значајан тумач него и истински настављач Достојевског у мисији социјализације и културације Христове откровењске речи, увек новог и стваралачког изрицања оној „јединог новог у свету“ и јединог новог у свим световима у којима учествујемо и присуствујемо, и у којима би могли да учествујемо и присуствујемо. Књига „Бахтин и хришћанство“ је, као и друга Поштићева књига, „Апологија земаљског живота: Монтењ и заокрет к себи“ (2016), прегледно, прецизно и лепо писана књига, која није намењена само стручњацима, него и широј заинтересованој публици. Она нам враћа великог руског аутора у облику који нам је преко потребан. View full Странице
  16. Зоран НИКОЛИЋ | 07. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/београд.491.html:704747-Повратак-Богородице-Београдске Цркву Ружицу однедавно краси копија иконе, симбол свих које су отете током историје. Протерани српски живаљ понеo је на пут у Турску када је Сулејман 1521. године заузео Београд Фото В. Данилов ХРАМ Успења Пресвете Богородице у Доњем граду на Калемегдану био је један од првих на удару војске Сулејмана Величанственог после крваве битке и освајања Београда 1521. године. То је било доба султана којем се љубитељи ТВ серија диве пратећи харемске сплетке и друге плитке трачеве који одагнавају суштину од сопственог животног смисла. У том тренутку била је то најважнија градска црква, у којој су почивале мошти Свете Петке, а ту се налазила и чудесна икона Богородице Београдске, заштитница града. Последњи који је наложио обнову храма био је деспот Стефан Лазаревић. Као и многе друге цркве које су биле на удару Османлија, и ова је имала тешку судбину. Осим што је храм одмах претворио у џамију, Сулејман је наредио да највећи део српског становништва буде насилно пресељен у Цариград. На то путовање они су понели и мошти светитељке и чудесну икону, а тамо су их населили на ободно насеље које је прозвано Белиград махала. У њему је никла Београдска црква, у којој су наши преци чували спомен на град који више никад нису видели, као и највећу светињу - икону Богородице. СЕОБА СВЕТЕ ПЕТКЕМОШТИ Свете Петке из Истанбула су касније пренете у Румунију, где и данас почивају у граду Јаши. Многи ходочасници из Србије одлазе пут тог места, сматрајући Свету Петку једном од најважнијих светитељки. У Капели Свете Петке, на чудотворном извору у подграђу Београдске тврђаве, и данас постоје честице њених моштију. Како објашњава старешина Цркве Ружице, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Београдска црква је пострадала у пожару током друге половине 20. века и тада је, вероватно, и икона изгорела. Будући да је Сулејман претворио нашу цркву у џамију, 1521. године, грађевина је тако битисала док хришћани (додуше католици) поново нису завладали градом, 1717. године. Тада су Београд од Османлија преотели Аустријанци, на челу са принцом Еугеном Савојским. У то доба обрађени камен био је веома драгоцен грађевински материјал, а како су Аустријанци тада темељно реконструисали град и тврђаву, решили су да сруше џамију, а грађу искористе за потоње фортификације. Тако данас не постоји ни камен на камену од наше старе цркве, а једино су остали делови Митрополитског двора који се налазио уз њу. Крст на месту где се некада налазио олтар Храма Успења Пресвете Богородице на Калемегдану Археолози су утврдили место на којем је некада био олтар овог храма и на њега поболи импровизовани крст. То је све што смо до сада урадили у спомен Храма Пресвете Богородице. - Постоје различита предања везана за то време - подсећа отац Вукашиновић.- Суштина је да данас желимо да покренемо обнову цркве која је некада била најважнија у Београду, тим пре што је то једина значајна црква из наше прошлости која није обновљена. Почетак је био што смо на симболичан начин "вратили" икону. У Цркви Ружици однедавно постоји икона која поново носи име Богородице Београдске. Постављена је овде недавно, када је обележено 150 година постојања овог храма. - Имали смо њену фотографију, која је помогла да јој призовемо оригинални изглед. Она се некада налазила у Београду, а онда је однета у данашњи Истанбул - додаје отац Владимир Вукашиновић. - Не односимо се према садашњој икони као према копији, већ сматрамо да она обједињује и симболише све оне које су нам отете током историје. У једну икону наши преци су током векова уткали сву своју веру, енергију и надања. Једни су стајали пред њом у нади да ће се вратити кући, други да ће опстати у далеком свету, трећи молећи се за добробит и здравље себе и породице, четврти... Нико пред икону не стане желећи некоме зло, већ пуштајући оно најбоље и најчистије из себе да погледа ка Богу, и искрено молећи да му поглед буде узвраћен. Зато је икона Богородице Београдске симбол васколике енергије и љубави које су безбројне генерације предака уградиле у овај наш, срећни и несрећни, намучени и радосни - Београд. РЕЧИ ПАТРИЈАРХА ПРИЛИКОМ обележавања једног и по века Цркве Ружице поменута је заједничка идеја да Храм Успења Пресвете Богородице буде обновљен, пошто је поздравио и Његова светост патријарх српски Иринеј. - Приликом малог освећења обновљеног храма Цркве Ружице патријарх је подсетио на постојање старе цркве - каже отац Вукашиновић. - Тада је изразио жељу да се храм обнови, а то жели и братство Цркве Ружице, као и бројни верници.
  17. Зоран НИКОЛИЋ | 07. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/београд.491.html:704747-Повратак-Богородице-Београдске Цркву Ружицу однедавно краси копија иконе, симбол свих које су отете током историје. Протерани српски живаљ понеo је на пут у Турску када је Сулејман 1521. године заузео Београд Фото В. Данилов ХРАМ Успења Пресвете Богородице у Доњем граду на Калемегдану био је један од првих на удару војске Сулејмана Величанственог после крваве битке и освајања Београда 1521. године. То је било доба султана којем се љубитељи ТВ серија диве пратећи харемске сплетке и друге плитке трачеве који одагнавају суштину од сопственог животног смисла. У том тренутку била је то најважнија градска црква, у којој су почивале мошти Свете Петке, а ту се налазила и чудесна икона Богородице Београдске, заштитница града. Последњи који је наложио обнову храма био је деспот Стефан Лазаревић. Као и многе друге цркве које су биле на удару Османлија, и ова је имала тешку судбину. Осим што је храм одмах претворио у џамију, Сулејман је наредио да највећи део српског становништва буде насилно пресељен у Цариград. На то путовање они су понели и мошти светитељке и чудесну икону, а тамо су их населили на ободно насеље које је прозвано Белиград махала. У њему је никла Београдска црква, у којој су наши преци чували спомен на град који више никад нису видели, као и највећу светињу - икону Богородице. СЕОБА СВЕТЕ ПЕТКЕМОШТИ Свете Петке из Истанбула су касније пренете у Румунију, где и данас почивају у граду Јаши. Многи ходочасници из Србије одлазе пут тог места, сматрајући Свету Петку једном од најважнијих светитељки. У Капели Свете Петке, на чудотворном извору у подграђу Београдске тврђаве, и данас постоје честице њених моштију. Како објашњава старешина Цркве Ружице, протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић, Београдска црква је пострадала у пожару током друге половине 20. века и тада је, вероватно, и икона изгорела. Будући да је Сулејман претворио нашу цркву у џамију, 1521. године, грађевина је тако битисала док хришћани (додуше католици) поново нису завладали градом, 1717. године. Тада су Београд од Османлија преотели Аустријанци, на челу са принцом Еугеном Савојским. У то доба обрађени камен био је веома драгоцен грађевински материјал, а како су Аустријанци тада темељно реконструисали град и тврђаву, решили су да сруше џамију, а грађу искористе за потоње фортификације. Тако данас не постоји ни камен на камену од наше старе цркве, а једино су остали делови Митрополитског двора који се налазио уз њу. Крст на месту где се некада налазио олтар Храма Успења Пресвете Богородице на Калемегдану Археолози су утврдили место на којем је некада био олтар овог храма и на њега поболи импровизовани крст. То је све што смо до сада урадили у спомен Храма Пресвете Богородице. - Постоје различита предања везана за то време - подсећа отац Вукашиновић.- Суштина је да данас желимо да покренемо обнову цркве која је некада била најважнија у Београду, тим пре што је то једина значајна црква из наше прошлости која није обновљена. Почетак је био што смо на симболичан начин "вратили" икону. У Цркви Ружици однедавно постоји икона која поново носи име Богородице Београдске. Постављена је овде недавно, када је обележено 150 година постојања овог храма. - Имали смо њену фотографију, која је помогла да јој призовемо оригинални изглед. Она се некада налазила у Београду, а онда је однета у данашњи Истанбул - додаје отац Владимир Вукашиновић. - Не односимо се према садашњој икони као према копији, већ сматрамо да она обједињује и симболише све оне које су нам отете током историје. У једну икону наши преци су током векова уткали сву своју веру, енергију и надања. Једни су стајали пред њом у нади да ће се вратити кући, други да ће опстати у далеком свету, трећи молећи се за добробит и здравље себе и породице, четврти... Нико пред икону не стане желећи некоме зло, већ пуштајући оно најбоље и најчистије из себе да погледа ка Богу, и искрено молећи да му поглед буде узвраћен. Зато је икона Богородице Београдске симбол васколике енергије и љубави које су безбројне генерације предака уградиле у овај наш, срећни и несрећни, намучени и радосни - Београд. РЕЧИ ПАТРИЈАРХА ПРИЛИКОМ обележавања једног и по века Цркве Ружице поменута је заједничка идеја да Храм Успења Пресвете Богородице буде обновљен, пошто је поздравио и Његова светост патријарх српски Иринеј. - Приликом малог освећења обновљеног храма Цркве Ружице патријарх је подсетио на постојање старе цркве - каже отац Вукашиновић. - Тада је изразио жељу да се храм обнови, а то жели и братство Цркве Ружице, као и бројни верници. View full Странице
  18. Стога је епископ Силуан одлучио да горе поменуту одлуку Светог Архијерејског Сабора спроведе у дело. Тим поводом епископ Силуан је сазвао свештенство сиднејског намесништва у Саборни храм Светог Георгија у Кабрамати на састанак и вечерње богослужење 15. новембра 2017. године, када је г. Драгана Сарачевића у присуству свештенства и верног народа поучио а затим, након његовог тражења опроштаја од присутних, васпоставио у чин презвитера уручењем архијерејског акта и давањем благослова за одевање мантије. Отац Драган је у свом покајном писму изразио „најискреније покајање за све своје поступке који су допринели подели и расколу“. Том приликом се такође, обратио и свим свештеницима, монасима, као и вернима Српске Православне Цркве Митрополије аустралијско-новозеландске, са извињењем за своје поступке и молбом за опроштај уколико их је на било који начин саблазнио или увредио, речју или делом. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска
  19. Следствено одлуци Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, АСбр. 6/ и 43/зап. 128, од 22. маја 2017. године, и Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, број 827/зап. 594, од 31. маја 2017. године, којом је епископ Силуан умољен да г. Драгана Сарачевића позове „да принесе још видљивих знакова преумљења у односу на своје донедавне поступке, како би у блиској будућности био примљен у свезу клира васпостављењем чина презвитера“, након темељног разматрања, молитве, саветовања и вишеструких сусрета са г. Сарачевићем, Епископ је узео у обзир видљиве знаке његовог преумљења и недавно покајничко писмо упућено Епископу, свештенству и верном народу Богомспасаване Митрополије аустралјиско-новозеландске, као и ранија покајна писма упућена Српском Патријарху и Светом Архијерејском Синоду. Повезана вест: Покајно писмо презвитера Драгана Сарачевића и зацељење раскола у Аустралији Стога је епископ Силуан одлучио да горе поменуту одлуку Светог Архијерејског Сабора спроведе у дело. Тим поводом епископ Силуан је сазвао свештенство сиднејског намесништва у Саборни храм Светог Георгија у Кабрамати на састанак и вечерње богослужење 15. новембра 2017. године, када је г. Драгана Сарачевића у присуству свештенства и верног народа поучио а затим, након његовог тражења опроштаја од присутних, васпоставио у чин презвитера уручењем архијерејског акта и давањем благослова за одевање мантије. Отац Драган је у свом покајном писму изразио „најискреније покајање за све своје поступке који су допринели подели и расколу“. Том приликом се такође, обратио и свим свештеницима, монасима, као и вернима Српске Православне Цркве Митрополије аустралијско-новозеландске, са извињењем за своје поступке и молбом за опроштај уколико их је на било који начин саблазнио или увредио, речју или делом. Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска View full Странице
  20. Живим у Лугану, памет ми је на КосовуТридесет година живота и рада у Швајцарској, а ни нестабилне политичке прилике на Косову и Метохији нису утицале на успешног физиотерапеута Славишу Радивојевића да престане са размишљањем о повратку у Призрен или бар у Средачку жупу на прадедовској земљи. Радивојевић је прошлог лета са синовима повратио и обнови кућу у центру Призрена и наставио са улагањима на имању у Средској Србин из дијаспоре, тачније Призренац, физиотерапеут Славиша Радивојевић, који у Лугану у Швајцарској живи са породицом и ради тридесет година, прошле године је успео да поврати очевину из руку узурпатора, турске породице Вехбије Зајмија, у центру Призрена. Сада већ и папиролошки своју кућу од око 500 квадрата у улици Народног ослобођења у центру Призрена обновио је и претворио у прелепу троспратницу са свим условима за живот и обављање неког посла, у овом случају могла би то да буде физиотерапеутска пракса. (Славиша у породичној црквици у Средској) Славиша је за „Јединство“ испричао како је текао његов пут после школовања у Призрену, првог запослења у Дому здравља на Звездари у Београду, а потом и одлазак на рад у Швајцарској... Па затим, шта се дешавало са родитељима и кућом у Призрену за време рата 1999... И тако редом све до преузимања куће у своје руке, њене обнове, и градње објеката на прадедовском имању у Средској, на којем се налази и породична црквица коју је Славиша заштитио од сигурног пропадања услед влаге која се појавила пре три године. За све је изузетно захвалан пријатељима: Србима, Албанцима, Турцима, муслиманима, који су му помагали, али ништа мање и органима судства и полиције у родном Призрену, граду на Бистрици који су, како каже, поступили веома коректно. Брига о пореклу, породици и имовини Славиша Радивојевић је талентован дијагностичар и успешан физиотерапеут, који ради по 12 сати дневно. У Београду је завршио Вишу медицинску школу. У Лугану држи физиотерапију, где је саградио кућу у којој живи са супругом Сузаном, синовима Лазаром, Душаном и Милошем и мајком Перуником. Има и ћерку Милицу из првог брака која живи са својом мајком. Отац којег је такође узео код себе 1999. године је у међувремену, после пет година живота у Лугану преминуо. Славиша има све услове да живот настави у Швајцарској. Али љубав према завичају и прадедовском огњишту је толико јака да нам на питање да ли би стварно дошао да живи и ради у Призрену без размишљања одговара: „Ја живим у Лугану у Швајцарској, али ми је памет на Косову.“ (Простор у кући у Призрену) Утисак је да га идеја о повратку у завичај никада није напуштала, иако је родни град напустио још као младић, одмах по завршетку Медицинске школе, када се запослио у Дому здравља на Звездари, где је радио неколико година. У кућу која се водила на оца годинама је улагао велике суме новца и до 1998. године опремио је један спрат са скупом опремом за физиотерапију што потврђује чињеницу да је имао велику жељу да се врати. Али, рат на Косову и Метохији га је неумитно зауставио. О свом животном путу Славиша овако прича: – У Дому здравља на Звездари где сам почео са радом долазила је једна старија госпођа, Надежда Берић, коју смо лечили и која ми је помогла да одем у Швајцарску на рад. У ствари било је овако. Ја сам волео да свирам хармонику, па сам желео да купим тај инструмент. Покојни теча ми је позајмио 2.500 марака, а госпођа Берић 2.000 марака. Новац сам планирао да им вратим радећи и свирајући у Београду, али како то није било довољно, једног дана сам одлучио да вратим госпођи Берић хармонику рекавши јој да сам одлучио да са родитељима одем у Либију на рад, јер су тада медицински радници са Косова и Метохије одлазили на две године у ту земљу. Дао сам јој хармонику а она је, знајући моју пређашњу жељу рекла - нећеш ти у Либију, ти ћеш да идеш и Швајцарску. Тамо је живела њена ћерка коју је одмах позвала телефоном и ја сам имао среће да за два дана добијем Б-визу која се у Швајцарској даје на годину дана и која се по правилу добија тек после више година боравка у овој земљи. Тако сам отишао у једну швајцарску болницу где сам радио неко време. Када сам се вратио у Београд по радну дозволу, доктор Мартиновић ми је рекао да ме радно место чека ако икада пожелим да се вратим. Међутим, после две године рада у тој швајцарској болници преузима ме др Ђорђо Јири Кадзда, Чех по пореклу, код кога сам провео 12 година живећи у његовој вили и радећи у његовој физиотерапеутској пракси. Ту сам упознао преко 4.500 пацијената које сам третирао тих дванаест година. У тренутку његове болести доктор Кадзда ми је дозволио да преузмем и име терапије и све његове пацијенте и да отпочнем са својим приватним радом. Веома сам му захвалан и данас се чујемо телефоном. За све то време рада ја сам инвестирао у Средачкој жупи, где имам неколико хектара земље под засадима шљива, дуња, мушмула...Ти поседи су наслеђени још од прадеде... Родитеље одвео у Швајцарску 1999.Улагао сам и у очеву кућу у Призрену, посебно када су оцу због дијабетеса биле ампутиране обе ноге. Саградио сам му спрат да би лакше могао да циркулише колицима и да би му живот био подношљивији, каже Радивојевић. Моја сестра Нада и зет Бане су ме често опомињали видевши да су политичке прилике несигурне, али ја се нисам много обазирао на то... Улагао сам у кућу све до 1998. године па затим стао и поново настављам, прича Славиша. Када је избио рат оба Радивојевићева родитеља била су у кући у Призрену. Отац непокретан, у колицима, и старица мајка која је водила бригу о оцу и кући. Сестра је са супругом морала да напусти Косово, а Славиша је одлучио да преко Међународног Црвеног Крста што безбедније доведе родитеље код себе у Лугано. Али то није ишло лако. – Мајка је била добро са свим комшијама, али када су ми јавили да су прве комшије до наше куће Језда и Ђурка Нешић заклани то ме је веома узнемирило и плашио сам се за живот родитеља. Стигла ми је и вест: Склањај родитеље! И пошто је то преко МКЦК ишло споро тражио сам друге начине. Тата је са Турчином Вехбијом Зајмијем направио неку врсту уговора да га он пребаци до Врњачке Бање а да Вехбија уђе са породицом и да станује без новчане надокнаде да би сачувао кућу. Вехбија који се иначе бавио сумњивим пословима, а то нисмо ни знали, пребацио је касније моје родитеље, који су у Призрену били до краја августа 1999. за Врњачку Бању и уселио се са породицом у нашу кућу, али је за годину и по дана распродао све оно чиме сам ја кућу пунио годинама и сву опрему за физиотерапију која се данас налази код Сафета Пендука. Вехбијина породица је направила и велике трошкове за струју од преко 5.500 евра, али то ће они морати да плате, јер су им органи у Призрену тако наложили, прича Славиша. Док су му родитељи још били у Призрену, Славиша се обратио Швајцарској Телевизији тражећи помоћ да сачува родитеље и захвалан је новинару Томасу Миљерини који је лично из Приштине отишао за Призрен обратио се немачком КФОРУ који му је дао два војника са којима је он обишао Славишиног оца и мајку који су их чували све до одласка из Призрена. Славиша се за помоћ обратио и тадашњој председници Швајцарске, госпођи Рут Драјфуз која је преко свог секретара сазнала истину о његовим родитељима и помогла му да као држављанин Швајцарске добије Б - визу за оба родитеља да их прими у кућу и социјално осигура. Волео би да мотивише повратнике – Ја сам на Косово после рата први пут ишао са Златком Маврићем негде 2003. Године, када сам обишао имање, кућу и породичну црквицу у Средској, и кућу у Призрену. Претпрошле и прошле године сам са синовима био доле, јер и код њих развијам љубав према завичају. И они се не либе да иду, јер сам их од малена учио ко смо и одакле смо и причао им нашу историјску прошлост, не само о Косову, већ о Србији у целини... Познајем многе људе који би све дали да сазнају своје порекло, а ми га знамо и ја своју љубав према завичају обилато преносим на своју децу, каже Радивојевић. Имовина у Средској није дирана. Славиша је на том поседу обновио прадедовску кућу и породичну црквицу и саградио објекат од 50 квадрата са жељом да се бар лети ту окупља омладина која буде долазила, да има место за роштиљ, прање судова, за забаву... - Зашто бисмо спавали на Брезовици када долазимо у Призрен, кад имамо своје имање, категоричан је Славиша. Кућу у Призрену повратио је прошле године тек после смрти Вехби Зајмија. Славиша је платио порез на ту кућу за све ове године уназад, а око документације ради превода на своје име помогли су пријатељи и институције ХАБИТАТ, полиција и суд. Породица Вехбије Зајмија је морала да се исели мада је било покушаја да продуже да живе у њој. Славиша је свих ових година позивао телефоном Вехбију, али када је он сазнао да то Славиша из Лугана зове више се нико није јављао на телефон. Но, то им на крају ипак није помогло. Морали су да изађу. - Велику љубав имам према Призрену и Средској и волео бих да могу да мотивишем расељене Србе да покушају да се врате. Због тога сам толико и улагао у све ово. Око 150.000 евра сам до сада уложио у кућу. Прошлог лета сам је лепо обновио. Када смо градили, комшије Турци су нам преко зида слали сутлијаш да се почастимо... Ето, тако је било, прича Славиша испуњен притајеном надом да ипак није свему крај и да је приватна својина неприкосновена свуда у свету, те да ће тако и на Косову бити. Породична црквица у СредскојПородица Славише Радивојевића даљим пореклом потиче из Скадра. За време Турака 1530. године његови преци су на имању у Средској саградили црквицу. Када је из Цариграда стигла дозвола за изградњу црквице, она није смела бити већа од висине и ширине коњаника. Домишљати Радивојевићи су се сетили и ископали простор у дубини земље како би човек могао да уђе у црквицу окади је и обави молитву. Црква је сачувана до данас. Вероватно је један редак пример породичне богомоље на Косову и Метохији. Славиша је прошлог лета обновио и уредио простор око цркве, а саму цркву сачувао тако што је подигао бетонске стубове, направио нови кров и извршио дренажу, јер је богомољу почела да подрива влага (Црквица пре и после обнове) У црквици породице Радивојевић налазе се веродостојне фреске, а једна је из Душановог града која је за време рушења Душановог града скинута и донета овде, па залепљена на зиду. За време погрома 2004. године та фреска је нестала заједно са кандилом, а остао је само свећњак. Славиши је речено да је могуће да су та фреска и кандило тада негде склоњени од очију и руку злочинаца да не би били уништени. С.Ђ. Извор: Јединство

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...