Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'победе'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 9 results

  1. Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка
  2. Данас, на празник Водвижења Часног Крста, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je Свету архијерејску Литургију у истоименом храму на Новом гробљу у Нишу. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Мирољуб Стојановић, протојереј Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки, протојереј Зоран Филиповић, протојереј Александар Ђорђев и јерођакон Некатрије (Ђурић). Звучни запис беседе Након Свете Литургије и сечења славског колача, Преосвећени је окупљеном верном народу беседио о проналажењу Часнога Крста у Јерусалиму, „ …Крста који је највећи знак и симбол хришћанства и у коме је благодат и сила Божија. Не зато што је то само знак крста, него зато што је то Крст на коме је Христос принео себе на жртву за спасење рода људскога, на спасење читаве Божје творевине.“ Извор: Епархија нишка View full Странице
  3. Преподобни и пречасни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, Одслужили смо молебан за спасење нашег народа на Косову и Метохији и узнели молитве Господу да нас молитвама светога кнеза Лазара и српских мученика и новомученика спасе и помилује у овом тренутку, тешком за све нас. Наш верни народ српски, који вековима живи на обронцима Шаре, на Брезовици, у Сиринићкој и Средачкој жупи, успео је да се одржи и у најтежим временима, пре свега својом вером и чврстим поуздањем у Господа. Вера хришћанска, светосавска, одржала нас је у времену турског ропства, као и кроз ратове у току 20. века, зато што смо били дубоко свесни да живимо као своји на своме, уз своје светиње, уз своје цркве и манастире, окружени овим предивним шумама и планинским венцима. Последње велико страдање, 1999. године, на нама је оставило тешке ране којих се сви са болом сећамо, али ипак један број људи из Призрена и околине није отишао са Косова и из Метохије већ је нашао уточиште на овом месту, да остане барем ближе својим старим огњиштима. Са том вером и надом и у ово време треба да будемо чврсти и солидарни, помажући једни другима и трудећи се да останемо достојни наслеђа наших светих предака. Господ нам поручује: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). И додаје: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу." Царство небеско ће у својој пуноћи доћи са Другим доласком Господњим и блажени су они који га се удостоје. Али Господ нас учи да је Царство Његово и сада и овде међу нама уколико живимо по вољи Божјој, уколико чувамо образ Божји у себи и не постанемо без-образни. Човек који изгуби образ Божји само је тужна образина јер је славу и част овога света претпоставио љубави према Богу и љубави према ближњем. Нажалост, такви живе у сталном немиру и страху јер их изобличава њихова савест изобличава их свака реч Божја, за коју осећају да је управо њима упућена на прекор. Свето Еванђеље по Јовану учи нас, у трећој глави, да је Бог тако заволео свет да је „Сина својега Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни.“ И даље каже да Бог није послао Сина Свог у овај свет да суди свету већ да се свет спасе кроз Њега; јер, „ко у њега верује, не суди му се, а ко не верује, већ је осуђен јер није веровао у име Јединороднога Сина Божјега.“ Дакле, браћо и сестре, онај ко у срцу изгуби веру, већ је сâм себе осудио. Али на који начин бива тај суд? Господ нам одговара: „А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела бејаху зла. Јер свако ко чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 16 – 21). Тако је, браћо и сестре, у нашем свету. Јер, Господњи суд се пројављује већ од овог живота, на земљи. Они који уместо Бога и ближњих више заволеше дела таме, привремена блага, моћ и славу, помрачили су ум свој и мрзе светлост јер та светлост управо показује таму у којој се они налазе. Такве људе боли светлост, такве људе боле истина и правда, те се окружују себи сличнима који говоре лажи и чине дела таме. Насупрот томе, онај ко истину твори и по Богу живи, иде ка светлости и бива све више прослављен славом Божјом. Многи хришћани су током историје пролазили кроз тешка искушења, али су, укрепљивани овим речима Господњим, стално били испуњени надом да је једина истинска победа она која бива у истини и правди Божјој. Привремене и лажне победе оних који мисле да су нешто задобили тако што су другога повредили нису никакве победе већ илузије помраченог ума. Такви немају мирне снове и мирну савест и колико год се трудили да утишају глас савести, толико још више губе меру, помрачују се и губе образ Божји, сваку радост и спокој. Њихов гнев, мржња и неправедна дела само су одраз унутрашњег немира и страха. Зато, по речима Христовим, не бринимо за сутра већ чинимо што до нас стоји да будемо верне слуге Божје, а молимо се за оне који су себе помрачили нечасним делима и намерама, молимо се да им Господ подари покајање! Свети Оци нас уче да пакао почиње већ у овоме свету, у срцима оних који одбацише светлост Божју. Зато, браћо и сестре, користимо време које имамо да се променимо, покајемо и вратимо Богу! Опростимо ближњима! Помозимо ономе ко је у невољи како би тиха и утешитељна Божја благодат просветлила наше душе и дала нам да већ овде и сада осећамо радост оних који су се удостојили утехе Христове! Господ Христос није дошао у овај свет да нам обећа овоземаљско благостање већ да нам кроз тајну крсно-васкрсне љубави открије Царство Божје, које није од овога света. Оно је већ сада и овде међу нама јер је то Царство сама благодат Светога Духа „Који је свуда и све испуњава“. У црквеним песмама певамо: „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвисује.“ Ко не задобије барем мало тог мира и радости, такав ће, раније или касније, схватити да није ни живео. Стога наша света Црква позива свој верни народ на пост и молитву, не зато што је то потребно Богу већ зато што је потребно нама да бисмо отворили своја срца постећи и молећи се и да бисмо могли да примимо ту радост Духа Светога која се даје као дар свима онима који поверују. Наша вера није само вера да Бог постоји – то верују и многи други – већ поверење у Живог Бога Израиљева, Бога који је преко Мојсија водио древни израиљски народ преко пустиње и тешких страдања до Земље обећане. Наш земаљски пут није ништа друго него стално хођење кроз пустињу разних невоља и искушења кроз која се духовно очишћујемо и просветљујемо да бисмо ушли у славу Господа Бога нашега. Браћо и сестре, трудите се духовно, молите се, постите и, изнад свега, не губите наду и љубав и Бог ће увек бити уз вас! Онај ко се узда у човека, а не у Бога, ко се узда у пролазне идеологије овога света, а не у Еванђеље које проповеда наша Црква, већ је себе унапред духовно погубио. Али онај ко живи стално предан Богу и Његовој љубави и светлости, увек ће имати утеху и помоћ Божју, без обзира на то какве га спољашње невоље сналазе. То је наша вера, то је оно што су нам пренели свети Оци, то нам је у наслеђе оставио Свети Сава. Живећи тим светосавским духом и надом увек ћемо остати деца Господња. Милостиви Бог Отац нека вас све просветли благодаћу Свесветога Свога Духа у Христу Господу нашем, у овом животу и у све векове векова! Амин. Извор: Српска Православна Црква
  4. Епископ Теодосије служио у Штрпцу четврти по реду молебан за Косово и Метохију Епископ рашко-призренски Теодосије служио је 9. августа 2018. године четврти по реду молебан за Косово и Метохију у Штрпцу, у пуној цркви Светог Николаја Чудотворца. У молебну за мир и спасење нашег верног народа учествовало је свештенство призренског архијерејског намесништва, са монахињама и монасима из оближњих манастира, као и верни народ из Штрпца, Брезовице, Сиринићке жупе и Призрена, где Срби вековима живе и опстају са поуздањем у Бога. На крају молебна Владика се верном народу обратио пастирском беседом коју преносимо у целини: Преподобни и пречасни оци, сестре монахиње, браћо и сестре, Одслужили смо молебан за спасење нашег народа на Косову и Метохији и узнели молитве Господу да нас молитвама светога кнеза Лазара и српских мученика и новомученика спасе и помилује у овом тренутку, тешком за све нас. Наш верни народ српски, који вековима живи на обронцима Шаре, на Брезовици, у Сиринићкој и Средачкој жупи, успео је да се одржи и у најтежим временима, пре свега својом вером и чврстим поуздањем у Господа. Вера хришћанска, светосавска, одржала нас је у времену турског ропства, као и кроз ратове у току 20. века, зато што смо били дубоко свесни да живимо као своји на своме, уз своје светиње, уз своје цркве и манастире, окружени овим предивним шумама и планинским венцима. Последње велико страдање, 1999. године, на нама је оставило тешке ране којих се сви са болом сећамо, али ипак један број људи из Призрена и околине није отишао са Косова и из Метохије већ је нашао уточиште на овом месту, да остане барем ближе својим старим огњиштима. Са том вером и надом и у ово време треба да будемо чврсти и солидарни, помажући једни другима и трудећи се да останемо достојни наслеђа наших светих предака. Господ нам поручује: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде царство“ (Лк. 12, 32). И додаје: „Не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу." Царство небеско ће у својој пуноћи доћи са Другим доласком Господњим и блажени су они који га се удостоје. Али Господ нас учи да је Царство Његово и сада и овде међу нама уколико живимо по вољи Божјој, уколико чувамо образ Божји у себи и не постанемо без-образни. Човек који изгуби образ Божји само је тужна образина јер је славу и част овога света претпоставио љубави према Богу и љубави према ближњем. Нажалост, такви живе у сталном немиру и страху јер их изобличава њихова савест изобличава их свака реч Божја, за коју осећају да је управо њима упућена на прекор. Свето Еванђеље по Јовану учи нас, у трећој глави, да је Бог тако заволео свет да је „Сина својега Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни.“ И даље каже да Бог није послао Сина Свог у овај свет да суди свету већ да се свет спасе кроз Њега; јер, „ко у њега верује, не суди му се, а ко не верује, већ је осуђен јер није веровао у име Јединороднога Сина Божјега.“ Дакле, браћо и сестре, онај ко у срцу изгуби веру, већ је сâм себе осудио. Али на који начин бива тај суд? Господ нам одговара: „А ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост; јер њихова дела бејаху зла. Јер свако ко чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости, да се не разоткрију дела његова, јер су зла. А ко истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена“ (Јн. 3, 16 – 21). Тако је, браћо и сестре, у нашем свету. Јер, Господњи суд се пројављује већ од овог живота, на земљи. Они који уместо Бога и ближњих више заволеше дела таме, привремена блага, моћ и славу, помрачили су ум свој и мрзе светлост јер та светлост управо показује таму у којој се они налазе. Такве људе боли светлост, такве људе боле истина и правда, те се окружују себи сличнима који говоре лажи и чине дела таме. Насупрот томе, онај ко истину твори и по Богу живи, иде ка светлости и бива све више прослављен славом Божјом. Многи хришћани су током историје пролазили кроз тешка искушења, али су, укрепљивани овим речима Господњим, стално били испуњени надом да је једина истинска победа она која бива у истини и правди Божјој. Привремене и лажне победе оних који мисле да су нешто задобили тако што су другога повредили нису никакве победе већ илузије помраченог ума. Такви немају мирне снове и мирну савест и колико год се трудили да утишају глас савести, толико још више губе меру, помрачују се и губе образ Божји, сваку радост и спокој. Њихов гнев, мржња и неправедна дела само су одраз унутрашњег немира и страха. Зато, по речима Христовим, не бринимо за сутра већ чинимо што до нас стоји да будемо верне слуге Божје, а молимо се за оне који су себе помрачили нечасним делима и намерама, молимо се да им Господ подари покајање! Свети Оци нас уче да пакао почиње већ у овоме свету, у срцима оних који одбацише светлост Божју. Зато, браћо и сестре, користимо време које имамо да се променимо, покајемо и вратимо Богу! Опростимо ближњима! Помозимо ономе ко је у невољи како би тиха и утешитељна Божја благодат просветлила наше душе и дала нам да већ овде и сада осећамо радост оних који су се удостојили утехе Христове! Господ Христос није дошао у овај свет да нам обећа овоземаљско благостање већ да нам кроз тајну крсно-васкрсне љубави открије Царство Божје, које није од овога света. Оно је већ сада и овде међу нама јер је то Царство сама благодат Светога Духа „Који је свуда и све испуњава“. У црквеним песмама певамо: „Светим Духом свака душа живи и чистотом се узвисује.“ Ко не задобије барем мало тог мира и радости, такав ће, раније или касније, схватити да није ни живео. Стога наша света Црква позива свој верни народ на пост и молитву, не зато што је то потребно Богу већ зато што је потребно нама да бисмо отворили своја срца постећи и молећи се и да бисмо могли да примимо ту радост Духа Светога која се даје као дар свима онима који поверују. Наша вера није само вера да Бог постоји – то верују и многи други – већ поверење у Живог Бога Израиљева, Бога који је преко Мојсија водио древни израиљски народ преко пустиње и тешких страдања до Земље обећане. Наш земаљски пут није ништа друго него стално хођење кроз пустињу разних невоља и искушења кроз која се духовно очишћујемо и просветљујемо да бисмо ушли у славу Господа Бога нашега. Браћо и сестре, трудите се духовно, молите се, постите и, изнад свега, не губите наду и љубав и Бог ће увек бити уз вас! Онај ко се узда у човека, а не у Бога, ко се узда у пролазне идеологије овога света, а не у Еванђеље које проповеда наша Црква, већ је себе унапред духовно погубио. Али онај ко живи стално предан Богу и Његовој љубави и светлости, увек ће имати утеху и помоћ Божју, без обзира на то какве га спољашње невоље сналазе. То је наша вера, то је оно што су нам пренели свети Оци, то нам је у наслеђе оставио Свети Сава. Живећи тим светосавским духом и надом увек ћемо остати деца Господња. Милостиви Бог Отац нека вас све просветли благодаћу Свесветога Свога Духа у Христу Господу нашем, у овом животу и у све векове векова! Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Уочи Петровдана, у амфитеатру уз олтар цркве Покрова Пресвете Богородице у Лозници, монах др Павле Кондић одржао је предавање на тему: Велике ране и победе српског народа у Великом рату 1914-1918. https://www.youtube.com/watch?time_continue=6&v=zQ-_1GU_qxY ПОУЧНО СЛОВО О ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ View full Странице
  6. Могуће је да постоје две стране Доналда Трампа. Мирна и агресивна, у зависности од расположења. И могуће је да смо их обе недавно видели. Непосредно након што је најавио састанак са Ким Џонг Уном, Трамп је одлучио се повуче из споразума са Ираном, проузрокујући нестабилност и претњу ратом на Блиском истоку и не само тамо. Наравно, постоји само један Трамп који је у оба случаја урадио исту ствар. У случају Северне Кореје применио је екстремни притисак, укључујући економске санкције и војну претњу, а исто је урадио и у иранском случају надајући се да ће, пошто је упалило у првом покушају, поново донети резултате. Да ли ће се то догодити? Шта ако је америчка влада свесна да притисак на Иран неће донети резултате? Шта уколико се, са Израелом и Саудијском Арабијом, припремају за рат против Ирана? Тешко је спекулисати о последицама оваквог војног конфликта. Усредсредимо се на ограничења која носи овакав Трампов приступ: Да ли ће Трамп добити оно што му следује? Пошто ни Кина ни Русија не могу то да ураде – заробљени су у истој игри као и Трамп и суштински обраћају се истом реториком "Америка (Русија, Кина...) на првом месту". Последња шанса Само Европска унија може задати одлучан ударац и новонастала ситуација пружа овом политичком блоку јединствену шансу да се представи као суверена снага и делује као да је споразум са Ираном и даље на снази. Користећи ову шансу, француски министар финансија Бруно ле Мер рекао је да би се Трамповом предлогу да се ЕУ придружи америчкој политици према Ирану морала супротставити снажна и независна европска спољна политика. "Морамо да радимо заједно у оквирима Европе како бисмо одбранили наш европски економски суверенитет. Да ли желимо да будемо вазали који повлађују и скакућу како бисмо добили пажњу?" Звучи добро – али постоји ли у Европи довољно снаге и јединства да би се тако нешто урадило? Да ли ће нова источноевропска, посткомунистичка линија (која се протеже од балтичких држава до Хрватске) подржати европски отпор Америци, или ће поклекнути пред САД и на тај начин још једном потврдити да је брзо ширење ЕУ на Исток била грешка? Ствари додатно компликује чињеница да је Европа преокупирана унутрашњом популистичком побуном, покренутом чињеницом да људи све мање верују бриселској бирократији, сматрајући је центром моћи који нема демократски легитимитет. Резултат недавних избора у Италији је да су, први пут у развијеној западноевропској држави, на власт доспели евроскептични популисти. Уз то, повлачење из споразума са Ираном представља тек један од три антиевропска дела Америке: Европска унија се одлучно супротставила премештању америчке амбасаде у Израелу, из Тел Авива у Јерусалим, а први хитац у трговинском рату са три највећа трговинска партнера била је одлука да се подигну намети на увоз челика и алуминијума из ЕУ, Канаде и Мексика. Други поглед Иако већина нас са наклоношћу гледа на европску реакцију, не смемо заборавити позадину америчке одлуке. Да бисмо је схватили, хајде да се окренемо другој теми која би се могла учинити потпуно различитом: тренутном хаосу у САД насталом због наглог укидања емисије "Розен" на Еј-Би-Сију због расистичког твита звезде тог програма, Розен Бар. У колумни "Да ли ће одласком Розен Бар америчка радничка класа нестати са телевизија?", Џоан Вилијамс сматра да би левица коначно морала да почне да слуша глас беле радничке класе. Она луцидно примећује да је кључни фактор у овој афери прошао непримећено: укидање је "америчким телевизијама ускратило једини позитиван поглед на белу радничку класу у последњих пола века, односно од настанка телевизије". Вилијамс безрезервно подржава изопштавање Розен Бар због расистичких твитова, али и наводи да "расизам није једина ставка у друштвеној хијерархији. Непоштовање према белој радничкој класи је део пакета културног непоштовања који је отворио пут демагозима попут Трампа". Она сматра да је нестанак беле радничке класе најјаснија индикација нестанка америчког сна. "Скоро сви Американци рођени после четрдесетих година прошлог века зарађивали су више од својих родитеља; данас се тиме може похвалити мање од половине. Револт који је произвео Брегзит и Трампа одраз је фабрика које труну, умирућих градова и пола века празних обећања. Они који су у овом процесу изгубили јесу веома, веома гневни, а Трамп представља њихов средњи прст. Што више буде једио обалске елите, наслађиваће се све више његових следбеника. Коначно, неко ће их приметити." И у том светлу треба сагледати Трампов рат таксама против најближих савезника: у његовој популистичкој верзији класног рата, Трампов циљ је да заштити америчку радничку класу (Нису ли радници у црној металургији симболи традиционалне радничке класе?) од "нелојалне" европске конкуренције и самим тим спасе радна места у САД. Због тога ће сва негодовања званичника и економиста из ЕУ, Канаде и Мексика, као и контрамере које су предложили, промашити циљ: док они следе логику Светске трговинске организације о слободној међународној трговини, само се нова левица, која се бави стрепњама запостављених, може истински супротставити Трампу. На неком дубоком и често нејасном нивоу, неоконзервативци сматрају ЕУ за непријатеља. Оваква перцепција, коју контролише јавни политички дискурс, добија снагу у подземном и вулгарном двојнику, политичкој визији коју гаје десничари, хришћански фундаменталисти у опсесивном страху од новог светског поретка (са теоријама завере попут оне како је Обама у тајном пакту са УН, па ће међународне снаге интервенисати у САД и све истинске америчке патриоте потрпати у концентрационе логоре...). Супротне идеје Један од начина да се ова дилема разреши је хришћанско фундаменталистичка идеја, артикулисана кроз дела Тима ле Хаја и његових сарадника: да им се на више нивоа формира опозиција. Наслов романа Тима ле Хаја води у том смеру: "Европска завера". Према томе, истински противници Америке нису муслимански терористи, јер су најобичнији пиони којима манипулишу европски секуларисти, истинске антихришћанске снаге, који желе да ослабе САД и успоставе нови светски поредак под доминацијом Уједињених нација. На неки начин, они су и у праву: Европа није само још један пуки геополитички савез, већ глобална визија која је неспојива са националним државама. Све нас ово враћа Трампу и Путину: један је отворено подржавао Бегзит, док је други веровао да је тај потез био потајна жеља Запада. Обојица су конзервативни националисти у линији са слоганом "Америка/Русија на првом месту", који сматрају да им је уједињена Европа највећи непријатељ (иако Путин у јавности износи сасвим супротне ставове и велики број Руса жали јер су искључени из европског пројекта) – и обојица су у праву. Проблем Европе је како да остане верна својем ослобилачком наслеђу, које је сада угрожено растом конзервативних популиста. У "Белешкама за дефиницију културе", славни конзервативац Т. С. Елиот примећује да постоје времена када се опције своде на избор између јереси и неверништва, те да је одвајање од базе једини начин да се религија очува. То је ствар која се данас мора учинити: једини начин да се Трамп истински порази је да се у либералној демократији очува оно што је вредно спасавања.
  7. У годинама нашег пута у ЕУ, стално смо под захтевима да смањујемо националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да не пуштамо одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата, каже историчар Миле Бјелајац, поводом Дана примирја. У једном железничком вагону на забаченој прузи у шуми Компијењ, у Француској, 11. новембра 1918. године потписано је примирје. Због тога се у Србији од 2012. тај дан обележава као државни празник Дан примирја. Српски војници имали су значајну улогу у Првом светском рату, али чини се да су савезници некако увек умањивали њихов значај. С друге стране, потомци бораца у Првом светском рату можда и олако прихватају трагичну судбину својих предака. „Ми смо генерација која је навикла на 29. новембар, тако да ће и овим новим генерацијама бити потребно неко време. Ми смо одрасли на историји Другог светског рата, учили смо целе једне године о партизанским офанзивама, а Први светски рат је био само једна лекција у уџбенику“, каже Слађана Зарић, новинарка РТС-а и ауторка бројних документарних филмова из српске историје, у емисији „Спутњик интервју“. Француска је потписала на Западном фронту примирје са Немачком, а наш саговорник историчар Миле Бјелајац подсећа да су била и нека друга примирја. „Италија га је потписала са Аустроугарском, и то је последњи службени акт бивше монархије. Београд је град у коме је потписано последње примирје Првог светског рата 13. новембра са Мађарима и то у данашњој Библиотеци града Београда“, каже Бјелајац. Он сматра да је веома важно рећи да се деценијама после Првог светског рата па готово и данас занемарује улога француске и српске војске на Солунском фронту. Каже да су то армије које су пресудиле убрзање краја рата, а да у офанзиву на Солунском фронту у тај блицкриг нико није веровао. „Све савезничке офанзиве почеле су после пробоја Солунског фронта, укључујући тај релативно приметан успех америчких армија на Западном фронту“, каже Бјелајац. На питање зашто је Србија запоставила тај датум у својој историји, Бјелајац каже да је СФРЈ земља помирења, пошто је настала од победника и поражених. „Онда је негде тражена мера равнотеже. Да не би били повређени осећаји једних и других настојало се да и победа и 1945. и победа из 1918. постану полако ствар свих грађана Југославије. Србија је негде тим прећуткивањем жртвовала победу за опште добро“, каже Бјелајац. То је један трагичан период у српској историји, сагласни су наши саговорници. Новинарка Слађана Зарић прошла је пут српске војске док је радила филм „Срби на Крфу, сто година од албанске голготе“. „Ишла сам свим правцима, пошто их је било више. Ишла сам колима, и није било усред јануара. Кад видите тај предео, то је планина за планином. Као да је неко узео Земљину кору и згужвао је, па онда кад дођете у луку Свети Јован Медовски у ствари видите каква је то увала, зашто је био проблем евакуације војске. Али оно што је можда доминантно целим путем, јесте да ја то данас не бих издржала и да данашње генерације не би издржале то што су они тада издржали. Некад се запитам да ли смо ми потомци тих људи“, каже Зарићева. Бјелајац додаје да је 11. новембар само један начин да одамо признање тим људима који су, како каже, били неког другог кова. „Можда зато што је то била земља сељака. Они су лакше издржавали ране, навикли су на зиму, на оскуднију исхрану. Хирурзи сведоче у историји медицине Првог светског рата да су наилазили, кад би санирали рањенике на Солунском фронту, на самостално зарасле ране на цревима из Балканских ратова“, каже Бјелајац и подсећа да није било железнице за транспорт нити добрих путева. Сагласни су и да је вера народа у његове официре и вође била јача и да је то носило тадашње генерације. Људске слабости су постојале, било је и дезертерства и непослушности. Слађана Зарић се надовезује да постоје људи чију судбину нисмо ни после 100 година расветлили. То су људи који су били заробљени у логорима. „Око 90.000 људи страдало је у логорима у Аустроугарској и у Бугарској. Многи људи не знају да је Матхаузен постојао и у Првом светском рату и да је тамо умрло 8.000 људи који су се национално изјашњавали као Срби. Наш менталитет — ако нисте погинули у борби онда нисте јунак, а велики број логораша били су војници“, каже Зарићева. Почаст српским војницима враћена је у чувеном вагону, где је 1918. потписно примирје. Коштало је доста труда и воље покојног амбасадора у Паризу Предрага Симића да се та застава врати тамо где јој и место. „Били смо раме уз раме, верни савезник читавог рата, укључујући наше учешће на самом Западном фронту. Било да се ради о Србима добровољцима који почетком 1916. нису могли да се придруже српској војсци него су улазили у састав француских снага Легије странаца, било да су учествовали парцијално и током Верденске битке и касније док се нису пребацили на Солунски фронт. Дакле, имали смо и живо учешће на Западном фронту“, каже Бјелајац. Историчар каже и да би српска застава требало да добије своје место и у меморијалу у Нормандији, где су такође постављене све заставе, чак и бивших непријатеља. „Али није било српске заставе, нити југословенске, јер наводно нису познати подаци о томе да су и Срби учествовали у Нормандији или у касним операцијама за ослобођење Француске. Наравно, Срби јесу учествовали, и управо једна књига говори о херојима Србима у америчкој армији у свим ратовима и показује да су били на многим истакнути местима, укључујући оне падобранце који су први скакали још у току ноћи у залеђе Нормандије, па до оних који су се борили на плажама. Значи незаслужено су Србија и Срби остали без заставе на меморијалу у Нормандији, то је још нешто што треба да се исправи“, каже Бјелајац. Указује и да у бројној војној и историјској литератури нећете наћи српску војску и српске победе, а на питање да ли тога има довољно у уџбеницима он каже: „Пишу их наше колеге, али морају да воде рачуна о простору који им даје план који доноси надлежно министарство. Али није више ни надлежно министарство једино које треба кривити због тога. Ми смо свих ових година нашег пута у Европу стално под неким захтевима наших пријатеља из Западне и Средње Европе да смањујемо ту националну историју, да смањујемо ту компоненту. Чак су нам поручили и почетком 2013. да смањимо тон и да не пустимо баш тако неко одушевљење кроз медије и кроз јавност приликом обележавања стоте годишњице од почетка рата. То је све један атак на историјску свест овог простора и народа“. Александар СТАНИЋ
  8. Прошло је 72 године од краја другог по реду ратног сукоба светских размера. И ове године, 9. маја ће бити обележен Дан победе над фашизмом. Иако уједињени, без обзира на појединачне интересе, али ипак уједињени у заједничкој борби против фашистичког зла оличеног у Хитлеру и Трећем Рајху, земље победнице предвођене Русијом, САД и Великом Британијом нису „могле“ да се договоре око заједничког датума обележавања Дана победе, али су их на својеврстан начин ујединили ветерани и сени предака који су своје животе дали у борби против фашистичког непријатеља. Сви оличени у покрету и манифестацији „Бесмртни пук“. Историја Министар унутрашњих послова Трећег рајха Хајнрих Химлер, понудио је 28. априла 1945. владама САД и Велике Британије безусловну капитулацију. Ову понуду су Вашингтон и Лондон одбили, уз захтев да она буде упућена и Влади СССР-а. Немачка врховна команда је 1. маја затражила примирје од Совјетског Савеза, али је влада СССР-а одбила преговоре о тој понуди. Захуктала ратна машинерија Антихитлеровске коалиције имала је да одради свој победнички посао до краја. Претходни протокол о безусловној капитулацији свих немачких оружаних снага потписан је у Ремсу, у Француској, 7. маја. Према овом протоколу, поред осталог, било је предвиђено да немачка Врховна команда изда наређење потчињеним командантима својих копнених, поморских и ваздухопловних снага да 8. маја у 23.01 часа обуставе све операције. Политички и војни врх Трећег рајха претходно је покушао маневар, па су представници владе адмирала Деница, кога је Хитлер одредио за свог наследника, покушали да се предају само западним савезницима, члановима Антихитлеровске коалиције. Пошто овај покушај није успео, настојали су да одлагањем предаје добију у времену, да би што више трупа и становништва Немачке извукли из зоне дејства совјетских армија које су незадрживо хрлиле ка Берлину. Ни овај маневар владе Трећег рајха није успео, јер су западни савезници тражили ултимативну капитулацију Немачке. У таквим околностима, начелник оперативног одељења немачке Врховне команде, генерал Јодл, у присуству представника западних савезника и Совјетског Савеза, потписао је претходни протокол о капитулацији 7. маја у 02.41 часа. На самом почетку, 9. маја 1945, у 00.16 часова, тек што је откуцала поноћ, у Берлину је потписан акт о безусловној и коначној капитулацији немачких оружаних снага. У име поражене нацистичке Немачке, овај акт су потписали фелдмаршал Кајтел, генерал Штумпф и генерал Хиндебург. У име чланица Антифашистичке коалиције, безусловну капитулацију Немачке посведочили су совјетски маршал Жуков и британски генерал Тедер, а током дана су вест о капитулацији објавили западни савезници. Тако је и званично, Други светски рат у Европи окончан, с изузетком Југославије, где је потрајао до 15. маја. Када је остатак света већ три месеца уживао плодове мира, 6. августа 1945. САД су из специјално опремљеног бомбардера Б-29 бациле прву атомску бомбу. Циљ је био Хирошима, град који је у само једном удару, првом тог типа у историји ратовања, доживео апокалипсу. После два дана, 8. августа 1945. СССР је објавио рат Јапану, а САД су бациле и другу атомску бомбу, овога пута на Нагасаки. Упркос изгледном поразу, јапански војни врх био је спреман на наставак рата, али се јапански цар с тим није сложио. После пет дана, 14. августа 1945, Јапан је дефинитивно капитулирао. На америчком броду „Мисури”, у Токијском заливу, 2. септембра је званично потписан акт о безусловној капитулацији Јапана. Тиме је Други светски рат, започет нападом Трећег рајха на Пољску 1. септембра 1939, коначно био завршен. Дан победе У знак сећања на 9. мај, у Москви се сваке године одржава велика Парада победе у којој поред дефилеа (некада Совјетске) Руске војске и приказа актуелних потенцијала НВО, учествују и ветерани, учесници велике победе над фашизмом, као и делегације војски земаља савезница које за свечани мимоход пошаљу и војну јединицу. Највећи број држава света је прихватио обележавање овог дана, као Дана победе, док се тај датум у ЕУ ипак обележава дан раније-8. маја. То је још израженије у последње време. Истина и „Европа“ обележава 9. мај, али као свој „дан-Дан Европе“ у знак сећања на тзв. „Шуманову декларацију“ која је 1950. године утрла пут оснивањеу ЕЕЗ, тј. Европске уније. Бесмртни пук У знак сећања на борце против фашизма, у преко 60 држава света се сваког 9. маја одржава манифестација „Бесмртни пук“. Први пут је марш „Бесмртног пука“ одржан још 1965. године у Новосибирску, када су ученици једне школе прошетали улицама тог града носећи фотографије својих очева и дедова-рођака који су учествовали у Другом светском рату. Следећих 30-ак година, понегде су сличне манифестације одржаване у Совјетском савезу, да би се 1999. године та манифестација одржала и ван граница Русије, у Израелу. У данашњем облику, марш „Бесмртног пука“ се одржава од 2011. године, када је на иницијативу тројице новинара из Томска (Сергеј Лаленков, Сергеј Колотовкин и Игор Дмитриев), у том граду основан Покрет „Бесмртни пук“ са Повељом која је формулисала принципе рада ове непрофитне, нестрачке и невладине грађанске иницијативе. Од тада се организовану широм Русије, а у наредним годинама и у великом броју земаља света одржава ова манифестација. Најчешће млади носећи фотографије својих предака, раме уз раме са живим ветеранима, сваког 9. маја се прошетају градовима Русије, Велике Британије, Француске, САД, Кине, Аустралије, Белорусије, Грчке, Канаде, Србије-свеукупно 64 земље. „БЕСМРТНИ ПУК” ће поново – и овога 9. маја – бити у Београду! У саопштењу организатора се каже: Поштовани сународници и српски пријатељи, У Србији ће се и ове године 9. маја, на Дан победе, по други пут одржати шетња Бесмртног пука. Сународници и балканска браћа поново ће изаћи на улице Београда са портретима својих ближњих, оних који су били учесници ратова. Они ће носити фрагменте сећања о рату који се чувају у породичним документима, албумима и писмима. Обновићемо целокупну слику судбина војника, јединица и одреда, свих који су учествовали у одбрани Отаџбине у Првом и Другом светском рату, као и у одбрани од агресије НАТО на Југославију 1999. године. Позивамо вас да учествујете у акцији Бесмртног пука у Србији. Деветог маја обележићемо 72. годишњицу Победе у Великом отаџбинском рату. У свим градовима и селима Руске Федерације и многим земљама у свету биће одржане манифестације посвећене Победи над фашизмом. Српска историја је тесно повезана са руском, посебно историја српске борбе у страшним ратовима који су у ХХ веку потресали Европу. Многи Срби сматрају да припадају руском свету и деле са нама исти систем вредности. За нас је простор заједничког сећања шири од државних граница. Бесмртни пук може да постане још једна важна етапа наше заједничке историје. Кад прође улицама Београда, он ће још једном потврдити да се налазимо у истом простору сећања. Ако Срби изађу са портретима својих јунака и бораца за слободу и независност своје Отаџбине, то ће бити још једна потврда да ће Срби и Руси вечно остати заједно. На 9. мај, дан Велике Победе над фашизмом, „Бесмртни пук Србија” проћи ће улицама Београда и показати читавом свету лица оних који се нису покорили злу, лица оних који су победили фашизам! Будите у борбеном строју са нашим прецима! Позивамо вас да Дан победе заједно дочекамо са јунацима из строја „Бесмртни пук”! Љубазно молимо све оне који желе да се придруже да са собом понесу сачуване фотографије рођака, учесника у српским ратовима: Првом светском рату, оних који су се током Другог светског рата борили против фашистичке окупације Југославије, ако и оних који су бранили Југославију током агресије НАТО 1999. године. Позивамо све, без обзира на политичке погледе и партијску припадност, да се уздрже од политичких транспарената и разлика током шетње, у знак сећања и поштовања према нашим Херојима. Видимо се 9. маја. ПАТРИОТ
×
×
  • Create New...