Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'питање'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 34 results

  1. Патријарх Светог града Јерусалима и целе Палестине Теофил III је у својој беседи приликом уручивања награде Међународног фонда јединства православних народа које је данас одржано у Москви изразио „дубоку забринутост због тренутних потешкоћа које бацају сенку на живот Цркве и због опасности које су се надвиле над нас због наших жалосних подела“, преноси Синодално одељење за односе између Цркве и друштва и медија. Јерусалимски патријарх Теофил III је такође позвао поглаваре Православних Цркава на „братски сусрет љубави“ у Јордану како би се „размотрила питања очувања нашег јединства у евхаристијском општењу“, очигледно имајући у виду догађаје везане за давање аутокефалије ПЦУ. Подсетићемо да Јерусалимска патријаршија није признала стварање такозване ПЦУ и да само клиру канонске Украјинске Православне Цркве на челу с Његовим Блаженством Митрополитом кијевеским и целе Украјине Онуфријем дозвољава да служи на Гробу Господњем и у другим светињама. Извор: Православие.ру
  2. Када држим отвореном неку страницу, углавном ,,непрочитан садржај'', стално ми враћа на прву страницу вести. Да ли то може да се спречи?
  3. Митрополит Нове Смирне Симеон је изразио забринутост због стања насталог у Православљу после одлуке о давању аутокефалности Православној Цркви Украјине. Митрополит је изразио и забринутост због разматрања тог питања на заседању јерархије Грчке Цркве. У писму атинском архиепископу Јерониму и члановима Свештеног Синода, које је објавио сајт orthodoxia.info, Mитрополит је нагласио: „То је питање крајње озбиљно […] По мом скромном мишљењу, признавање или непризнавање аутокефалности не спада у искључиву надлежност ни Председника ни Сталног Свештеног Синода, већ Светог Архијерејског Сабора. […] Понизно Вас молим да не пренаглите са било којом одлуком […] Ако се не донесе конструктивна одлука, украјинско питање прети озбиљном нарушавању јединства наше Православне Цркве.“ Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Један од занимљивих одељака у Августиновом De ptaedestinatio sanctorum (О предодређењу светих), је и ово где говорећи о главној теми овог дела - односу људске воље и Божје благодати - говори и људској моћи да чини лоша/зла дела. Тумачећи речи апостола Павла - "По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради" (Рим 11, 28), Августин говори следеће: "Quid est: Secundum Evangelium quidem inimici propter vos, nisi quod eorum inimicitia qua occiderunt Christum, Evangelio, sicut videmus, sine dubitatione profecit? Et hoc ostendit ex Dei dispositione venisse, qui bene uti novit etiam malis: non ut ei prosint vasa irae, sed ut ipso illis bene utente, prosint vasis misericordiae. Quid enim apertius dici potuit, quam id quod dictum est: Secundum Evangelium quidem inimici propter vos? Est ergo in malorum potestate peccare: ut autem peccando hoc vel hoc illa malitia faciant, non est in eorum potestate, sed Dei dividentis tenebras et ordinantis eas: ut hinc etiam quod faciunt contra voluntatem Dei, non impleatur nisi voluntas Dei." (Мој сирови превод): "Шта је смисао (реченог): По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради, ако није то да је њихово непријатељство, којим су Христа усмртили, без сумње, како ми видимо, дало предност јеванђељу? И показује да ово долази по Божијем одређењу, који зна како да учини добро чак и од злоделâ; не тако што би му били на корист сасуди гнева, већ што би они сами, тако што би их Он на добро употребио, послужили сасудима милости. Јер шта се јасније могло рећи, од онога што је речено: По јеванђељу, дакле, непријатељи су вас ради? Дакле, грешити је у власти злих; али да у сагрешењу чине ово или оно зло, није у њиховој већ у Божјој власти, који раздељује тмине и уређује их; тако да чак и када нешто чине противно вољи Божјој, то се не испуњава без воље Божје." Хоће да каже да Бог чак и људска зла дела може да искористи за неко крајње добро - то је, по његовом тумачењу, смисао горњих речи апостола Павла. Но оно што је даље овде занимљиво је однос човекове и Божје власти/воље. Видимо да Августин јасно каже да је "грешити у власти злих". То значи да се моћ да се нешто учини налази у власти човека. Дакле, не треба Божји наступ схватити тако да човек бива потпуно пасиван, у онтолошком смилу - да Бог заправо, својом вољом/благодаћу је тај који једини чини. Ово је важно истаћи јер Августин има у овом свом делу таквих конструкција које могу врло лако да одведу таквом закључку. На пример, у односу Божје благодати и људског делања Августин даје место темеља Божјој благодати и каже да Бог "facit ut faciant" (чини да чине). Ово на први поглед води детерминистичком закључку односа Божје благодати и човекове воље. Међутим, у овом одељку који сам навео видимо детаљније и јасније шта Августин жели да каже. Човек има власт да чини, али са друге стране ништа се не може десити без, како Августин каже, Божје воље. Другим речима, Бог не детерминише човека (иако овде звуче помало језиво речи да Бог "раздељује тмине и уређује их"), већ пристаје, допушта да човек учини и конкретно зло дело (дакле, Бог га не спречава иако то може да учини), ради свог дубљег промисла - то јест, ради неког будућег добра. Егзегетска поента у свему овоме је да Божје дејство не приморава човека (не детерминише га) да било шта чини. Да пластичније приближим - човек и Бог су овде као две слободне личности, али прва је слаба а друга је свемоћна и ова друга каже: Не присиљавам те да ишта чиниш, али нећеш ни моћи да учиниш било шта ако ја не допустим. П.С. Да овоме, поређења ради, додам тумачење Тајне Христове Светог Максима Исповедника. Познато је да је Максим говорио "и да човек није сагрешио, опет би се Христос јавио". Другим речима, у остварењу Тајне Христа, Бог је свој крајњи промисао прилагодио човековој слободној вољи и на њој заснованим делима. Човек је пао и Тајна Христова се догодила у једној димензији зла, страдања и смрти. Али Бог није одустао од свог циља. Он је и ту димензију пада и страдања употребио за остварење онога што је његова коначна воља - да се све створено сједини у Христу. Мислим да у овом правцу треба разумети и Светог Августина.
  5. Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило. Митрополит ЦПЦ сматра да ће Српска православна црква покушати да великом преваром о угроженим српским светињама узнемире вјернике и распире међунационалну и међувјерску нетрпељивост, те да за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија. "Још од времена референдума о државној независности 2006. године Београдска патријаршија бодри великосрпску јавност ријечима:”Државе су пролазне, а црква је вјечна”, храбрећи их тако да устрају у борби за слом уставнога поретка. Да би обезбиједила ту врсту “вјечности” на црногорскоме простору, она је незаконито преписану црквену имовину с државе на њу огласила историјским власништвом и српским светињама. Подржана од званичнога Београда и Бањалуке, позива још и међународну јавност да стане у заштиту њених незаконитих и противуставних дјела, које ће санкционисати нови закон о слободи вјероисповијести. На темељу њега она ће изгубити ексклузивни статус који ужива у земљи, а Црногорска црква ће повратити домицилни са свим правним, духовним и материјалним консеквенцама, што и изазива бијес великосрпске јавности у земљи и ван ње", каже Михаило. Сматра како ће покушати да великом преваром о “угроженим српским светињама” које најављују да ће бранити “голим животима” око себе окупе масу и подстакну је да свој бијес усмјери против уставнога поретка и свих мислећих људи у земљи. "Довољно да се јавност узнемири и распири међунационална и међувјерска нетрпељивост у грађанству. Својим изјавама упереним против мањинских народа, усред Скупштине, ових дана такву политику демонстрирају политичари из великосрпске опозиције, који за такву политику распиривања сваковрсне мржње имају благослов шефа цетињске филијале Београдске патријаршије, Амфилохија", каже митрополит Михаило. Београдска патријаршија у Црној Гори незаконито је, додаје, стекла, односно, уписала у власништво, 12 квадратних километара црквене имовине, и већину од 60 манастира и од око 600 цркава. "Њима располаже, тумачи и користи се као властитим законитим власништвом. У томе има и потпору доброга дијела државне администације. А те цркве и манастири, у ствари су депозити црногорске традиције и културе, и самим тим су у темељима црногорскога идентитета. Зато је и важно, чак је овога тренутка најважније да се то питање власништва сакралне баштине што прије ријеши, и спријечи његова злоупотреба против црногорских националних и државних интереса", додаје митрополит ЦПЦ. Додаје какпо је окосница црногорске државе Црногорци и без њих она нема смисла, али ни без Црногорске православне цркве, која чини њену кичму. Не очекује да ће бити проблема приликом доказивања државнога власништва црквене имовине. "У катастарским документима црквена имовина је документована као државна. Јасно се ишчитава да је недавни упис дијела црквенога земљишта, цркава и манастира неоснован; нема доказа о посједовању те имовине прије 1996. године. Све остало је пропаганда којом се обичан свијет увјерава у супротно, с циљем да се око цетињске филијале Београдске патријаршије окупи маса и њоме изврши притисак на власти да из Закона о слободи вјероисповијести уклоне члан 62, који темељи правни основ за поновно узакоњење црквене имовине на црногорску државу", додоаје он. Митрополит ЦПЦ сматра како су вишегодишњим одлагањем усвајања Закона о слободи вјероисповијести и повраћаја незаконито преписане црквене имовине с државе на Српску цркву у државно власништво избјегавани грађански сукоби с могућим трагичним посљедицама. "То се бјелодано ишчитава из недавних јавних позива високих клиника Београдске патријаршије, на челу с Иринејем, који позива светосавско стадо да животима брани незаконито стечену црквену имовину. Али за разлику од свих претходних година, овога пута пред њима се испријечила самостална независна држава која је пред чланством у ЕУ, која је чланица НАТО-а, чиме је под високом заштитом европских сила, Америке и Алијансе, али која је и сама спремна да се заштити свим државним инструментима којима суверено влада. Вјерујем да је овога пута држава спремна и способна да црногорско црквено питање коначно ријеши на праведан начин. То је потврдио и предсједник Мило Ђукановић недавном изјавом да ће обновити аутокефалност Црногорске цркве и омогућити стварну вјерску равноправност. Нема разлога за сумњу, јер је то суштинско питање од чијега разрјешења зависи да ли ће земља бити суверена или београдска колонија. Немам утисак да је било ко од високих адреса наклоњен “колонијалноме рјешењу”, каже у разговору за Викенд новине митрополит Црногорске православне цркве Михаило.
  6. Кажу да муж последњи сазна да га жена вара, али не зато што нико неће да му каже да га жена вара, него зато што он сам то не жели да види. Иста је ствар и са људима који живе у лошим браковима. Иако постоје бракови који се одавно не могу назвати браковима, људи у њима ипак истрајавају - неки из навике, неки из страха, а неки зато што немају куд... Знам једног типа који је у браку већ доста дуго са неком женом - не знам ни сам како бих је назвао. У ствари, он је с њом у том браку више фиктивно, будући да она њему и њиховој деци дозвољава да бораве у њиховом стану само 5 - 6 пута у току године. Остатак времена он и деца проводе живећи као бескућници - спавају или у подруму, или у ходнику зграде, или некада испред врата стана. Она неће да их пусти да уђу зато што су, како каже, штрокави, па ће јој упрљати намештај. Џаба јој муж објашњава да он нема где да се истушира, и да не би ни он ни деца били тако прљави када би их пустила да уђу у стан и да се окупају - она неће ни да чује. Каже, само што је орибала плочице, неће ваљда сад да пусти њих да их усвиње. Није она била таква одувек. Међутим, од када је почела да се дружи са некаквим сумњивим ликовима, неким надрилекарима, политичарима, гуруима и сличним лудацима, скроз је полудела. Имала је она, додуше, и доста јако паметних пријатеља, који су покушавали да је уразуме, али у последње време она једноставно неће за њих да чује. Каже - Нема будале док школе не заврши. Па су и они полако, један по један, дигли руке и од ње и од њеног мужа и деце. Муж, јадничак, и даље гаји неку наду да ће она доћи себи. И даље доноси целу своју плату сваког месеца и даје је до динара жени, која те паре потроши како се њој ћефне. Њему некада буде криво, па се наљути и почне да прича како ће је оставити, али она га увек обесхрабри причама о томе како брак није неозбиљна ствар, и како он као отац породице има обавезу према њој, а да она има право да са новцем располаже како жели. Понекад, додуше, она и попусти, па га пусти и по десетак или петнаест дана у току године да борави у кући. Додуше, без деце, и под условом да јој за те дане посебно доплати, мимо плате. Он тада покушава да је одобровољи да пусти и децу да уђу, али њој не пада на памет. Каже - шта мене брига за њих, нек се сами снађу, они и треба сами да се сналазе. Не знам колико пута су покушали људи добре воље да му објасне да не може она имати само права, а он само обавезе. Не вреди. Каже - боље и таква жена него никаква. И све то исто покушавца да убеди и децу - говори им да им је она ипак мајка, да је мајка само једна, и да је греота о мајци говорити ружно. Не знам да ли он сам у све то верује, а верујем да не зна више ни он. Нека од деце која су мало већа су већ отишли својим путем. Кажу, није она њима никада ни била мајка, и да им таква мајка ни не треба. Остала су само она најмања, која се бољег ни не сећају, и која за боље ни не знају. Докле - не знам... Вреди ли брак уопште оваквих понижења? И може ли се то, Боже ме опрости, уопште и назвати браком? http://www.youtube.com/watch?v=wxkHvOBytNk Ова прича и јесте и није измишљена... У ствари, прича је метафора за стање у којем је литургијски живот код нас... Жена = Црква (= црквена јерархија) Стан = Литургија Боравак у стану = Учешће у литургијској заједници (= причешће) Муж = Теолози, вероучитељи, и други православни хришћани који желе да живе литургијским животом Деца = Прост неупућен народ Прљавштина, штрока = Грех, недостојност Плата = Подвиг, труд, свака врста залагања Пријатељи = Образовани људи, пријатељи и учитељи Цркве Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци = Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци
  7. У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС:
  8. Извор:https://blagovesnik.rs/?CAST=emisija&opcija=opsirnije&strana=7090 У oквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", на завршној вечери, гост-предавач је био јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава у Епархији шумадијској који је говорио на тему "Црна Гора и питање аутокефалије" у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. ФОТОГАЛЕРИЈА : https://drive.google.com/drive/folders/1urSdlzAhsWFWLL1wtUYNoHwAJqtnnPY3?usp=sharing<br> ЗВУЧНИ ЗАПИС: View full Странице
  9. Тродневно ванредно заседање Свештеног Сабора грчке јерархије у суштини је изнедрило нове основе у односима са владом, задржавајући црвене линије када су у питању издвајања за свештеничке плате и истовремено уздижући тему црквене имовине на виши ниво. Извори из Министарства образовања и вере изнели су тим поводом своје незадовољство грчкој црквеној новинској агенцији „Ортодоксија“, наглашавајући да се тек у наредном периоду очекује одлука владе да ли ће једнострано наставити са изношењем спорног нацрта закона на изгласавање или ће наставити дијалог. Незадовољство министра вере након званичног саопштења архијереја не оставља много места за оптимизам, нити наговештава наредне кораке. У Министарству се говори о „негативном развоју ситуације“ уз наглашавање да није могуће водити дијалог уз постојеће црвене линије, као и то да се начелни договор премијера Ципраса и архиепископа Јеронима одвија према начелу све или ништа. Развојем догађаја је незадовољан и сам архиепископ атински Јероним. Иако је за „Ортодоксију“ изјавио да „министар може да говори шта год хоће, али ми знамо своје“, у свом званичном излагању није крио разочарење. Одговорност за црвене линије пребацио је на грчке архијереје, говорећи о „ограничењима која гуше дијалог“. Грчки архијереји су једногласно потврдили своје одбијање да прихвате предлог државе за промене у досадашњем давању плата свештенству и заложили се за наставак дијалога. Друга важна одлука која је донета од стране архијереја јесте да се питање црквене имовине уврсти у поменути дијалог са државом на потпуно другачији начин од досадашњег нацрта договора, који је постигнут 6. новембра 2019. између премијера Ципраса и архиепископа Јеронима. Конкретно, грчки архијереји у свом званичном саопштењу поводом дијалога са државом говоре о „одштети за експроприсану црквену имовину до 1939. г. и управљању црквеном имовином након уговора од 18.9.1952. године“. Представници државе наглашавају да овакав став Цркве мења саму основу првобитног начелног договора, који је у вези са уговором из 1939. предвиђао следеће: „Црква признаје да се после овог уговора одриче полагања права на наведену црквену својину“. Упркос томе, сада се говори о одштети за експроприсану црквену имовину до 1939. године. Извор: Српска Православна Црква
  10. Зна ли неко које је највеће теолошко питање данашњица. Мени пада нешто на памет, али нисам сигуран да ли је могуће то објаснити. Кључно питање је о првенству, међутим дискутабилно је да ли може то бити буквално теолошко питање. Ја сам отишао корак даље, а повезано је са питањем првенства, али на начин који је тешко објашњив. Да ли је поредак СветеТројице чин ради стварања или је начин Њеног иманентног постојања? Сматрам да је дилема око богословске и икономијке Тројице апсолвирана и превазиђена. Није то више питање. Икономијска Тројица се разуме као догађај и деловање Оваплоћења Сина Божијег. А богословска Тројица као Њено иманентно постојање и независно од творевине. Као што сам рекао, тешко ће се разумети ово питање, јер је реч о поретку који постоји - како ми видимо - од самог почетка творевине, који ће постојати вечно и који се тиче нивоа нестворених енергија.
  11. Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем изјавио је да се у питање рјешавања проблема Косова и Метохије мора улазити са више оптимизма и наде и оцијенио да се, дугорочно гледајући, ствари могу завршити позитивно по Српску православну цркву и народ. Владика Јефрем истиче да је питање Косова и Метохије централно питање српског народа и Српске православне цркве. "Нажалост, на дјелу је очигледна отимачина и безакоње на свјетском нивоу, које покушава да нам оспори право на Косово и Метохију", рекао је епископ бањалучки за "Глас Српске". Говорећи о изградњи српско-руског храма у Бањалуци, владика Јефрем је рекао да је урађена крипта и темељи храма, подруми и темељи духовног центра, као и већи број подземних гаража потребних за нормално функционисање ових објеката. "Потребно је завршити још одређене административне послове који су у току и надамо ће наредне сезоне послови кренути даље, првенствено на храму, а потом и на духовном центру", додао је епископ бањалучки Јефрем. Он је поручио да је "потребно да се вратимо Богу и вјечним духовним и моралним вриједностима и овај свијет и живот у њему учинимо могућим, прихватљивим и достојним човјека". "Не смијемо да се варамо, нико нам на земљи неће ријешити све наше проблеме, али ако наши прохтјеви и потребе буду имали мјеру, онда има наде да наш живот буде срећан, миран и благословен - да будемо задовољи", рекао је владика Јефрем. Коментаришући потез васељенског патријарха Вартоломеја који одобрава аутокефалност непризнатој украјинској православној цркви, владика Јефрем каже да је то крајње погрешно и за Цркву неприхватљиво. "Остаје за све нас несхватљив потез цариградског патријарха Вартоломеја да се директно мијеша у послове Руске православне цркве, а ако би тај преседан прошао, он би се могао примијенити и на друге просторе, укључујући и наше. То се, ипак, неће догодити", истакао је владика Јефрем. Владика Јефрем је православним грађанима Републике Српске честитао предстојећи празник Рођења Исуса Христа - Божић и пожелио им срећну и благословену Нову Господњу 2019. годину. Извор: Православие.ру
  12. Под председавањем Његове Светости патријарха-католикоса Илије II, Свети Архијерејски Сабор Грузијске Цркве одржаће заседање у седишту Патријаршије у четвртак 27. децембра 2018. г. Према изјави секретара у Патријаршији протојереја Михаила Ботковелија, ово ће бити друго заседање Сабора у овој години, и разматраће сва важна питања, па се не може избећи питање везано за Украјину, изјавио је отац Михаило. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. У Руској Православној Цркви је демантована вест о томе да се тренутно наводно разматра питање припреме посете Папе римског Фрање Москви. „У вези с још једним питањем псеудоинсајда диванских и других незналица: питање посете Папе римског Русији није на дневном реду,“ – написао је шеф синодалног Одељења за односе између Цркве и друштва и медија Владимир Легојда у понедељак ујутру на свом Telegram-каналу, преноси Интерфакс. Као што је саопштено, у понедељак су се у руској блогосфери појавиле информације и припреми за посету папе Фрање Москви. По речима Владимира Легојде руководилац Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион (Алфејев) није разматрао дату тему ових дана у току свог сусрета с кардиналом Куртом Кохом који руководи Папским већем за унапређење хришћанског јединства. Са своје стране, митрополит Иларион који се дан раније у Ватикану срео с понтификом у интервјуу за италијански лист „Месађеро“ је изјавио да ће се питање ове посете решавати у току билатералних разговора Римокатоличке цркве и Московске патријаршије. Притом није прецизирао ни рокове посете, чак ни време за почетак разматрања овог питања. Извор: Православие.ру
  14. У Руској Православној Цркви је демантована вест о томе да се тренутно наводно разматра питање припреме посете Папе римског Фрање Москви. „У вези с још једним питањем псеудоинсајда диванских и других незналица: питање посете Папе римског Русији није на дневном реду,“ – написао је шеф синодалног Одељења за односе између Цркве и друштва и медија Владимир Легојда у понедељак ујутру на свом Telegram-каналу, преноси Интерфакс. Као што је саопштено, у понедељак су се у руској блогосфери појавиле информације и припреми за посету папе Фрање Москви. По речима Владимира Легојде руководилац Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион (Алфејев) није разматрао дату тему ових дана у току свог сусрета с кардиналом Куртом Кохом који руководи Папским већем за унапређење хришћанског јединства. Са своје стране, митрополит Иларион који се дан раније у Ватикану срео с понтификом у интервјуу за италијански лист „Месађеро“ је изјавио да ће се питање ове посете решавати у току билатералних разговора Римокатоличке цркве и Московске патријаршије. Притом није прецизирао ни рокове посете, чак ни време за почетак разматрања овог питања. Извор: Православие.ру View full Странице
  15. У интервјуу за руски тв програм „Русија 24“, Митрополит волоколамски г. Иларион Алфејев је изјавио да тренутна ситуација прети да подели Православље. Васељенска Патријаршија је донела историјску одлуку да се дозволи други брак свештеницима. Римокатоличка Црква је променила став по питању смртне казне. Јавно читање Библије биће одржано од 14. до 20. октобра у Милану. Митрополит кишњевски г. Владимир позвао је на молитву за ослобођење земље од малих богиња. Шта је актуелно? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ говоре протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки и презвитер Марко Бубуљ, настојатељ храма Светог пророка Илије у Челареву. Емисија је емитована 10. септембра 2018. године. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  16. Ако сам рекао да нећу нешто урадити у прекрстио се, да ли би био грех да то прекршим
  17. То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm
  18. То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm View full Странице
  19. Разумевши јасан став Руске Православне Цркве, да Македонска Православна Црква, која се налази у расколу, своје решење канонског статуса треба искључиво тражити преко Српске Православне Цркве, што је недавно приликом посете Београду потврдио руски Митрополит Волоколамски Г. Иларион (Алфејев), Бугарски Патријарх Неофит, приликом недавне тродневне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској, није ни спомињао питање око антиканонске иницијативе непризнате МПЦ за решавање њеног канонског статуса преко Бугарске Цркве, као некакве Мајке Цркве, што је канонски и историјски апсурд. Очевидно је да и у самој Бугарској Православној Цркви сазрева мишљење да Бугарска Црква не сме предузимати никакве антиканонске одлуке по питању иницијативе Македонска Православне Цркве, јер би то и Бугарску Цркву могло одвести у раскол са осталим делом Православља, и поново је вратити у црквену самоизолацију, у којој се Бугарска Црквена Егзархија налазила од 1872. до 1945. године.Ипак, овакав трезвени и црквени став Бугарске православне Цркве, наишао је на осуду појединих нецрквених и прозападних интелектуалаца у самој Бугарској. Наиме, двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, упутили су отворено писмо архијерејима Бугарске Православне Цркве, протествујући зашто питање за статус МПЦ није било покренуто приликом недавне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској. "Дубоко смо огорчени што архијереји наше БПЦ нису пред Руским Патријархом Кирилом, за време његове посете (2. до 4. марта 2018. године) поставили питање за статус МПЦ, и што нису испунили њихово обећање да ће је заступати пред Помесним Православним Црквама, за успостављање канонског статуса МПЦ" - наводи се између осталог у писму само двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, које преноси бугарски "Фокус". У писму се, како се подвлачи, изражава огорченост што ово питање није било покренуто ни пред Васељенским Патријархом Вартоломејом, за време посете бугарске црквене делегације Истамбулу, 6. и 7. јануара 2018. године. У исто време бугарски "Фокус" помиње, за поједине прозападне и нецрквене бугарске интелектуалне кругове, "узнемирујућу изјаву" руског Митрополита Илариона Волоколамског, дату 22. фебруара ове године у Београду, у којој је митрополит Иларион веома јасно и канонски исправно подвукао да се проблем МПЦ треба решавати преко СПЦ. Очевидно је да што више Бугарска Црква остаје верна канонима и устројству Православне Цркве, то нецрквени, прозападни и великобугарски кругови у Софији све више губе стрпљење и основни ниво пристојне хришћанске комуникације, и све чешће прибегавају отвореним антиканонским притисцима на врх Бугарске Цркве, како би се изашло у сусрет апсурдним, нецрквеним и промашеним захтевима архијереја МПЦ. Подсетимо, већ је пет Помесних Православних Цркава у свету изразило забринутост поводом појединих неканонских потеза јерархије Бугарске Цркве и антиканонског упадања у јурисдикцију Српске Православне Цркве тј. Православне Охридске Ахиепископије. То су: Васељенска Патријаршија, Српска Патријаршија, Московска Патријаршија, Александријска Патријаршија и Атинска Архиепископија. Изгледа да су ова упозорења из православног света, која су упућена Софији и Бугарској Парвославној Цркви, уродила добрим плодом.извор: http://a1on.mk/archives/863409
  20. Пише: др Александар Живковић Разумевши јасан став Руске Православне Цркве, да Македонска Православна Црква, која се налази у расколу, своје решење канонског статуса треба искључиво тражити преко Српске Православне Цркве, што је недавно приликом посете Београду потврдио руски Митрополит Волоколамски Г. Иларион (Алфејев), Бугарски Патријарх Неофит, приликом недавне тродневне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској, није ни спомињао питање око антиканонске иницијативе непризнате МПЦ за решавање њеног канонског статуса преко Бугарске Цркве, као некакве Мајке Цркве, што је канонски и историјски апсурд. Очевидно је да и у самој Бугарској Православној Цркви сазрева мишљење да Бугарска Црква не сме предузимати никакве антиканонске одлуке по питању иницијативе Македонска Православне Цркве, јер би то и Бугарску Цркву могло одвести у раскол са осталим делом Православља, и поново је вратити у црквену самоизолацију, у којој се Бугарска Црквена Егзархија налазила од 1872. до 1945. године.Ипак, овакав трезвени и црквени став Бугарске православне Цркве, наишао је на осуду појединих нецрквених и прозападних интелектуалаца у самој Бугарској. Наиме, двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, упутили су отворено писмо архијерејима Бугарске Православне Цркве, протествујући зашто питање за статус МПЦ није било покренуто приликом недавне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској. "Дубоко смо огорчени што архијереји наше БПЦ нису пред Руским Патријархом Кирилом, за време његове посете (2. до 4. марта 2018. године) поставили питање за статус МПЦ, и што нису испунили њихово обећање да ће је заступати пред Помесним Православним Црквама, за успостављање канонског статуса МПЦ" - наводи се између осталог у писму само двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, које преноси бугарски "Фокус". У писму се, како се подвлачи, изражава огорченост што ово питање није било покренуто ни пред Васељенским Патријархом Вартоломејом, за време посете бугарске црквене делегације Истамбулу, 6. и 7. јануара 2018. године. У исто време бугарски "Фокус" помиње, за поједине прозападне и нецрквене бугарске интелектуалне кругове, "узнемирујућу изјаву" руског Митрополита Илариона Волоколамског, дату 22. фебруара ове године у Београду, у којој је митрополит Иларион веома јасно и канонски исправно подвукао да се проблем МПЦ треба решавати преко СПЦ. Очевидно је да што више Бугарска Црква остаје верна канонима и устројству Православне Цркве, то нецрквени, прозападни и великобугарски кругови у Софији све више губе стрпљење и основни ниво пристојне хришћанске комуникације, и све чешће прибегавају отвореним антиканонским притисцима на врх Бугарске Цркве, како би се изашло у сусрет апсурдним, нецрквеним и промашеним захтевима архијереја МПЦ. Подсетимо, већ је пет Помесних Православних Цркава у свету изразило забринутост поводом појединих неканонских потеза јерархије Бугарске Цркве и антиканонског упадања у јурисдикцију Српске Православне Цркве тј. Православне Охридске Ахиепископије. То су: Васељенска Патријаршија, Српска Патријаршија, Московска Патријаршија, Александријска Патријаршија и Атинска Архиепископија. Изгледа да су ова упозорења из православног света, која су упућена Софији и Бугарској Парвославној Цркви, уродила добрим плодом.извор: http://a1on.mk/archives/863409 View full Странице
  21. Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви. Питање Македонске цркве је веома озбиљна тема, која мора да се разгледа на најодговорнији и канонски начин. До решења се мора доћи поштовањем православних канона и реда, који сами канони налажу, изјавио је данас Митрополит Варненски и Великопреславски Јован, упитан да ли ће Бугарска Патријаршија преузети улогу мајке-Цркве, Македонској православној цркви, преноси БТА. - Да ли БПЦ треба или не треба да преузме улогу ''мајке'' мпц, биће разматрано тек пошто чујемо мишљење и осталих Помесних Цркава - изјавио је владика Јован. http://plusinfo.mk/vest/134813/vladika-varnenski-jovan-prashanjeto-za-mpc-treba-kanonski-da-se-razgleduva
  22. Пише: др Александар Живковић Како поуздано сазнајемо из редова клирика МПЦ у расколу који се не слажу са актуелним ставовима руководства те неканонске организације, Синод МПЦ-ОА, на седници од 9. новембра ове године упутио је писмо Светом Синоду Бугарске Патријаршије у коме ову Помесну цркву признаје за мајку цркву и овлашћује је да је представља пред Васељенским патријархом и осталим православним црквама. Заузврат, се моли да се МПЦ-ОА прими у евхаристијско јединство са БПЦ, а изричито се не помиње аутокефалија Македонске цркве. Комплетно писмо доносимо на крају вести. У међувремену су и неки македонски медији дошли до истих докумената и оправдано најављују повратак бугарске егзархије у Македонију, нпр. данашњи курир.мк: http://kurir.mk/makedonija/vesti/dali-se-vraka-bugarskata-egzarhija-po-dogovorot-na-zaev-so-bugarija-na-prodazhba-i-mpts/ Овомо је претходио читав низ предрадњи и кампања на Бугарској државној телевизији на којој се бизнисмен Милан Врабевски похвалио како је организовао сусрет македонских архијереја у расколу и бугарских митрополита, а учествовао је и у састављању писма расколничке јерахије Бугарској цркви:https://bnt1.bnt.bg/bg/a/priznava-li-makedonskata-arkhiepiskopiya-blgarskata-patriarshiya-za-tsrkva-mayka Занимљиво је да се и у писму Синода МПЦ-ОА, ни у емисијама Бугарске телевезије не помиње обавезујуће признавање аутокефалности од стране Бугарске цркве, питање које је наводно 50 година било централно у српско-македонском црквеном спору, већ само признање зарад евхаристијског јединства и, од Синода МПЦ-ОА заступање идеје о аутокефалности пред Васељенском патријаршијом. Текст писма Синода МПЦ доносимо на српском, као и копију самог писма на македонском: Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, чланови Светог Синода, Свети архијерејски синод (САС) Македонске православне цркве - Охридске архиепископије на својој редовној седници, одржаној 9. ноивембра 2017. године у Македонској архиепископији у Скопљу, посеветио је озбиљну пажњу статусу МПЦ-ОА и постизању њвхаристијског јединства са Помесним православним црквама. У том духу Синод је једногласно одлучио да упути одређене предлоге и молбе сестринској Бугарској православној цркви, и то: - Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија имајући у виду јединство Православне цркве и реалне духовне пастирске потребе, успоставља евхаристијско јединство са обновљеном Охридском архиепископијом у лицу Македонске православне цркве; - Македонска православна црква - Охридска архиепископија препознаје и признаје Бугарску православну цркву - Бугарску патријаршију као Мајку Цркву, која прва признаје и прихвата њену аутокефалност, обзнањује је и актуелизује пред Васељенском патријаршијом и другим помесним црквама; - Потписивањем ове сагласности између поглавара двеју цркава, успоставља се евхаристијско јединство између њених епископа, што ће бити и основа за евхаристијско јединство са епископима осталих Помесних православних цркава; - О признавању и успостављању евхаристијског јединства, Бугарски патријарх обавештава васељенског патријарха и остале поглаваре Помесних цркава. Изражавајући наду да ће ови предлози и молбе бити прихваћени од Светог архијереског Синода БПЦ, на радост светог Климента Охридског и за добро пуулноте целокупног православља, Председник САС МПЦ-ОА Стефан, архиепископ македонски
  23. Одговарајући на питање новинара о мешању Бугарске Православне Цркве у решавање питања канонски непризнате МПЦ која се налази у расколу, Митрополит Волокоамски из Руске Цркве, Иларион (Алфејев) је за грчки православни портал Ромфеа истакао: "Убеђени смо да је уређивање "Македонског" црквеног питања дужно решавати унутар канонских оквира, и није замисливо да се при овом процесу не узиме у обзир водећа улога Српске Православне Цркве, од које се пре педесет година отцепила „Македонска Црква".
  24. Извор: http://www.romfea.gr/sinenteyxeis/19675-sunenteuji-tou-mitropoliti-bolokolamsk-stin-romfeagr Одговарајући на питање новинара о мешању Бугарске Православне Цркве у решавање питања канонски непризнате МПЦ која се налази у расколу, Митрополит Волокоамски из Руске Цркве, Иларион (Алфејев) је за грчки православни портал Ромфеа истакао: "Убеђени смо да је уређивање "Македонског" црквеног питања дужно решавати унутар канонских оквира, и није замисливо да се при овом процесу не узиме у обзир водећа улога Српске Православне Цркве, од које се пре педесет година отцепила „Македонска Црква". View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...