Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'питање'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 25 results

  1. Зна ли неко које је највеће теолошко питање данашњица. Мени пада нешто на памет, али нисам сигуран да ли је могуће то објаснити. Кључно питање је о првенству, међутим дискутабилно је да ли може то бити буквално теолошко питање. Ја сам отишао корак даље, а повезано је са питањем првенства, али на начин који је тешко објашњив. Да ли је поредак СветеТројице чин ради стварања или је начин Њеног иманентног постојања? Сматрам да је дилема око богословске и икономијке Тројице апсолвирана и превазиђена. Није то више питање. Икономијска Тројица се разуме као догађај и деловање Оваплоћења Сина Божијег. А богословска Тројица као Њено иманентно постојање и независно од творевине. Као што сам рекао, тешко ће се разумети ово питање, јер је реч о поретку који постоји - како ми видимо - од самог почетка творевине, који ће постојати вечно и који се тиче нивоа нестворених енергија.
  2. Његово преосвештенство епископ бањалучки Јефрем изјавио је да се у питање рјешавања проблема Косова и Метохије мора улазити са више оптимизма и наде и оцијенио да се, дугорочно гледајући, ствари могу завршити позитивно по Српску православну цркву и народ. Владика Јефрем истиче да је питање Косова и Метохије централно питање српског народа и Српске православне цркве. "Нажалост, на дјелу је очигледна отимачина и безакоње на свјетском нивоу, које покушава да нам оспори право на Косово и Метохију", рекао је епископ бањалучки за "Глас Српске". Говорећи о изградњи српско-руског храма у Бањалуци, владика Јефрем је рекао да је урађена крипта и темељи храма, подруми и темељи духовног центра, као и већи број подземних гаража потребних за нормално функционисање ових објеката. "Потребно је завршити још одређене административне послове који су у току и надамо ће наредне сезоне послови кренути даље, првенствено на храму, а потом и на духовном центру", додао је епископ бањалучки Јефрем. Он је поручио да је "потребно да се вратимо Богу и вјечним духовним и моралним вриједностима и овај свијет и живот у њему учинимо могућим, прихватљивим и достојним човјека". "Не смијемо да се варамо, нико нам на земљи неће ријешити све наше проблеме, али ако наши прохтјеви и потребе буду имали мјеру, онда има наде да наш живот буде срећан, миран и благословен - да будемо задовољи", рекао је владика Јефрем. Коментаришући потез васељенског патријарха Вартоломеја који одобрава аутокефалност непризнатој украјинској православној цркви, владика Јефрем каже да је то крајње погрешно и за Цркву неприхватљиво. "Остаје за све нас несхватљив потез цариградског патријарха Вартоломеја да се директно мијеша у послове Руске православне цркве, а ако би тај преседан прошао, он би се могао примијенити и на друге просторе, укључујући и наше. То се, ипак, неће догодити", истакао је владика Јефрем. Владика Јефрем је православним грађанима Републике Српске честитао предстојећи празник Рођења Исуса Христа - Божић и пожелио им срећну и благословену Нову Господњу 2019. годину. Извор: Православие.ру
  3. Под председавањем Његове Светости патријарха-католикоса Илије II, Свети Архијерејски Сабор Грузијске Цркве одржаће заседање у седишту Патријаршије у четвртак 27. децембра 2018. г. Према изјави секретара у Патријаршији протојереја Михаила Ботковелија, ово ће бити друго заседање Сабора у овој години, и разматраће сва важна питања, па се не може избећи питање везано за Украјину, изјавио је отац Михаило. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У Руској Православној Цркви је демантована вест о томе да се тренутно наводно разматра питање припреме посете Папе римског Фрање Москви. „У вези с још једним питањем псеудоинсајда диванских и других незналица: питање посете Папе римског Русији није на дневном реду,“ – написао је шеф синодалног Одељења за односе између Цркве и друштва и медија Владимир Легојда у понедељак ујутру на свом Telegram-каналу, преноси Интерфакс. Као што је саопштено, у понедељак су се у руској блогосфери појавиле информације и припреми за посету папе Фрање Москви. По речима Владимира Легојде руководилац Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион (Алфејев) није разматрао дату тему ових дана у току свог сусрета с кардиналом Куртом Кохом који руководи Папским већем за унапређење хришћанског јединства. Са своје стране, митрополит Иларион који се дан раније у Ватикану срео с понтификом у интервјуу за италијански лист „Месађеро“ је изјавио да ће се питање ове посете решавати у току билатералних разговора Римокатоличке цркве и Московске патријаршије. Притом није прецизирао ни рокове посете, чак ни време за почетак разматрања овог питања. Извор: Православие.ру
  5. У Руској Православној Цркви је демантована вест о томе да се тренутно наводно разматра питање припреме посете Папе римског Фрање Москви. „У вези с још једним питањем псеудоинсајда диванских и других незналица: питање посете Папе римског Русији није на дневном реду,“ – написао је шеф синодалног Одељења за односе између Цркве и друштва и медија Владимир Легојда у понедељак ујутру на свом Telegram-каналу, преноси Интерфакс. Као што је саопштено, у понедељак су се у руској блогосфери појавиле информације и припреми за посету папе Фрање Москви. По речима Владимира Легојде руководилац Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије митрополит Иларион (Алфејев) није разматрао дату тему ових дана у току свог сусрета с кардиналом Куртом Кохом који руководи Папским већем за унапређење хришћанског јединства. Са своје стране, митрополит Иларион који се дан раније у Ватикану срео с понтификом у интервјуу за италијански лист „Месађеро“ је изјавио да ће се питање ове посете решавати у току билатералних разговора Римокатоличке цркве и Московске патријаршије. Притом није прецизирао ни рокове посете, чак ни време за почетак разматрања овог питања. Извор: Православие.ру View full Странице
  6. У интервјуу за руски тв програм „Русија 24“, Митрополит волоколамски г. Иларион Алфејев је изјавио да тренутна ситуација прети да подели Православље. Васељенска Патријаршија је донела историјску одлуку да се дозволи други брак свештеницима. Римокатоличка Црква је променила став по питању смртне казне. Јавно читање Библије биће одржано од 14. до 20. октобра у Милану. Митрополит кишњевски г. Владимир позвао је на молитву за ослобођење земље од малих богиња. Шта је актуелно? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ говоре протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки и презвитер Марко Бубуљ, настојатељ храма Светог пророка Илије у Челареву. Емисија је емитована 10. септембра 2018. године. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  7. Ако сам рекао да нећу нешто урадити у прекрстио се, да ли би био грех да то прекршим
  8. То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm
  9. То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm View full Странице
  10. Разумевши јасан став Руске Православне Цркве, да Македонска Православна Црква, која се налази у расколу, своје решење канонског статуса треба искључиво тражити преко Српске Православне Цркве, што је недавно приликом посете Београду потврдио руски Митрополит Волоколамски Г. Иларион (Алфејев), Бугарски Патријарх Неофит, приликом недавне тродневне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској, није ни спомињао питање око антиканонске иницијативе непризнате МПЦ за решавање њеног канонског статуса преко Бугарске Цркве, као некакве Мајке Цркве, што је канонски и историјски апсурд. Очевидно је да и у самој Бугарској Православној Цркви сазрева мишљење да Бугарска Црква не сме предузимати никакве антиканонске одлуке по питању иницијативе Македонска Православне Цркве, јер би то и Бугарску Цркву могло одвести у раскол са осталим делом Православља, и поново је вратити у црквену самоизолацију, у којој се Бугарска Црквена Егзархија налазила од 1872. до 1945. године.Ипак, овакав трезвени и црквени став Бугарске православне Цркве, наишао је на осуду појединих нецрквених и прозападних интелектуалаца у самој Бугарској. Наиме, двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, упутили су отворено писмо архијерејима Бугарске Православне Цркве, протествујући зашто питање за статус МПЦ није било покренуто приликом недавне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској. "Дубоко смо огорчени што архијереји наше БПЦ нису пред Руским Патријархом Кирилом, за време његове посете (2. до 4. марта 2018. године) поставили питање за статус МПЦ, и што нису испунили њихово обећање да ће је заступати пред Помесним Православним Црквама, за успостављање канонског статуса МПЦ" - наводи се између осталог у писму само двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, које преноси бугарски "Фокус". У писму се, како се подвлачи, изражава огорченост што ово питање није било покренуто ни пред Васељенским Патријархом Вартоломејом, за време посете бугарске црквене делегације Истамбулу, 6. и 7. јануара 2018. године. У исто време бугарски "Фокус" помиње, за поједине прозападне и нецрквене бугарске интелектуалне кругове, "узнемирујућу изјаву" руског Митрополита Илариона Волоколамског, дату 22. фебруара ове године у Београду, у којој је митрополит Иларион веома јасно и канонски исправно подвукао да се проблем МПЦ треба решавати преко СПЦ. Очевидно је да што више Бугарска Црква остаје верна канонима и устројству Православне Цркве, то нецрквени, прозападни и великобугарски кругови у Софији све више губе стрпљење и основни ниво пристојне хришћанске комуникације, и све чешће прибегавају отвореним антиканонским притисцима на врх Бугарске Цркве, како би се изашло у сусрет апсурдним, нецрквеним и промашеним захтевима архијереја МПЦ. Подсетимо, већ је пет Помесних Православних Цркава у свету изразило забринутост поводом појединих неканонских потеза јерархије Бугарске Цркве и антиканонског упадања у јурисдикцију Српске Православне Цркве тј. Православне Охридске Ахиепископије. То су: Васељенска Патријаршија, Српска Патријаршија, Московска Патријаршија, Александријска Патријаршија и Атинска Архиепископија. Изгледа да су ова упозорења из православног света, која су упућена Софији и Бугарској Парвославној Цркви, уродила добрим плодом.извор: http://a1on.mk/archives/863409
  11. Пише: др Александар Живковић Разумевши јасан став Руске Православне Цркве, да Македонска Православна Црква, која се налази у расколу, своје решење канонског статуса треба искључиво тражити преко Српске Православне Цркве, што је недавно приликом посете Београду потврдио руски Митрополит Волоколамски Г. Иларион (Алфејев), Бугарски Патријарх Неофит, приликом недавне тродневне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској, није ни спомињао питање око антиканонске иницијативе непризнате МПЦ за решавање њеног канонског статуса преко Бугарске Цркве, као некакве Мајке Цркве, што је канонски и историјски апсурд. Очевидно је да и у самој Бугарској Православној Цркви сазрева мишљење да Бугарска Црква не сме предузимати никакве антиканонске одлуке по питању иницијативе Македонска Православне Цркве, јер би то и Бугарску Цркву могло одвести у раскол са осталим делом Православља, и поново је вратити у црквену самоизолацију, у којој се Бугарска Црквена Егзархија налазила од 1872. до 1945. године.Ипак, овакав трезвени и црквени став Бугарске православне Цркве, наишао је на осуду појединих нецрквених и прозападних интелектуалаца у самој Бугарској. Наиме, двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, упутили су отворено писмо архијерејима Бугарске Православне Цркве, протествујући зашто питање за статус МПЦ није било покренуто приликом недавне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској. "Дубоко смо огорчени што архијереји наше БПЦ нису пред Руским Патријархом Кирилом, за време његове посете (2. до 4. марта 2018. године) поставили питање за статус МПЦ, и што нису испунили њихово обећање да ће је заступати пред Помесним Православним Црквама, за успостављање канонског статуса МПЦ" - наводи се између осталог у писму само двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, које преноси бугарски "Фокус". У писму се, како се подвлачи, изражава огорченост што ово питање није било покренуто ни пред Васељенским Патријархом Вартоломејом, за време посете бугарске црквене делегације Истамбулу, 6. и 7. јануара 2018. године. У исто време бугарски "Фокус" помиње, за поједине прозападне и нецрквене бугарске интелектуалне кругове, "узнемирујућу изјаву" руског Митрополита Илариона Волоколамског, дату 22. фебруара ове године у Београду, у којој је митрополит Иларион веома јасно и канонски исправно подвукао да се проблем МПЦ треба решавати преко СПЦ. Очевидно је да што више Бугарска Црква остаје верна канонима и устројству Православне Цркве, то нецрквени, прозападни и великобугарски кругови у Софији све више губе стрпљење и основни ниво пристојне хришћанске комуникације, и све чешће прибегавају отвореним антиканонским притисцима на врх Бугарске Цркве, како би се изашло у сусрет апсурдним, нецрквеним и промашеним захтевима архијереја МПЦ. Подсетимо, већ је пет Помесних Православних Цркава у свету изразило забринутост поводом појединих неканонских потеза јерархије Бугарске Цркве и антиканонског упадања у јурисдикцију Српске Православне Цркве тј. Православне Охридске Ахиепископије. То су: Васељенска Патријаршија, Српска Патријаршија, Московска Патријаршија, Александријска Патријаршија и Атинска Архиепископија. Изгледа да су ова упозорења из православног света, која су упућена Софији и Бугарској Парвославној Цркви, уродила добрим плодом.извор: http://a1on.mk/archives/863409 View full Странице
  12. Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви. Питање Македонске цркве је веома озбиљна тема, која мора да се разгледа на најодговорнији и канонски начин. До решења се мора доћи поштовањем православних канона и реда, који сами канони налажу, изјавио је данас Митрополит Варненски и Великопреславски Јован, упитан да ли ће Бугарска Патријаршија преузети улогу мајке-Цркве, Македонској православној цркви, преноси БТА. - Да ли БПЦ треба или не треба да преузме улогу ''мајке'' мпц, биће разматрано тек пошто чујемо мишљење и осталих Помесних Цркава - изјавио је владика Јован. http://plusinfo.mk/vest/134813/vladika-varnenski-jovan-prashanjeto-za-mpc-treba-kanonski-da-se-razgleduva
  13. Пише: др Александар Живковић Како поуздано сазнајемо из редова клирика МПЦ у расколу који се не слажу са актуелним ставовима руководства те неканонске организације, Синод МПЦ-ОА, на седници од 9. новембра ове године упутио је писмо Светом Синоду Бугарске Патријаршије у коме ову Помесну цркву признаје за мајку цркву и овлашћује је да је представља пред Васељенским патријархом и осталим православним црквама. Заузврат, се моли да се МПЦ-ОА прими у евхаристијско јединство са БПЦ, а изричито се не помиње аутокефалија Македонске цркве. Комплетно писмо доносимо на крају вести. У међувремену су и неки македонски медији дошли до истих докумената и оправдано најављују повратак бугарске егзархије у Македонију, нпр. данашњи курир.мк: http://kurir.mk/makedonija/vesti/dali-se-vraka-bugarskata-egzarhija-po-dogovorot-na-zaev-so-bugarija-na-prodazhba-i-mpts/ Овомо је претходио читав низ предрадњи и кампања на Бугарској државној телевизији на којој се бизнисмен Милан Врабевски похвалио како је организовао сусрет македонских архијереја у расколу и бугарских митрополита, а учествовао је и у састављању писма расколничке јерахије Бугарској цркви:https://bnt1.bnt.bg/bg/a/priznava-li-makedonskata-arkhiepiskopiya-blgarskata-patriarshiya-za-tsrkva-mayka Занимљиво је да се и у писму Синода МПЦ-ОА, ни у емисијама Бугарске телевезије не помиње обавезујуће признавање аутокефалности од стране Бугарске цркве, питање које је наводно 50 година било централно у српско-македонском црквеном спору, већ само признање зарад евхаристијског јединства и, од Синода МПЦ-ОА заступање идеје о аутокефалности пред Васељенском патријаршијом. Текст писма Синода МПЦ доносимо на српском, као и копију самог писма на македонском: Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, чланови Светог Синода, Свети архијерејски синод (САС) Македонске православне цркве - Охридске архиепископије на својој редовној седници, одржаној 9. ноивембра 2017. године у Македонској архиепископији у Скопљу, посеветио је озбиљну пажњу статусу МПЦ-ОА и постизању њвхаристијског јединства са Помесним православним црквама. У том духу Синод је једногласно одлучио да упути одређене предлоге и молбе сестринској Бугарској православној цркви, и то: - Бугарска православна црква - Бугарска патријаршија имајући у виду јединство Православне цркве и реалне духовне пастирске потребе, успоставља евхаристијско јединство са обновљеном Охридском архиепископијом у лицу Македонске православне цркве; - Македонска православна црква - Охридска архиепископија препознаје и признаје Бугарску православну цркву - Бугарску патријаршију као Мајку Цркву, која прва признаје и прихвата њену аутокефалност, обзнањује је и актуелизује пред Васељенском патријаршијом и другим помесним црквама; - Потписивањем ове сагласности између поглавара двеју цркава, успоставља се евхаристијско јединство између њених епископа, што ће бити и основа за евхаристијско јединство са епископима осталих Помесних православних цркава; - О признавању и успостављању евхаристијског јединства, Бугарски патријарх обавештава васељенског патријарха и остале поглаваре Помесних цркава. Изражавајући наду да ће ови предлози и молбе бити прихваћени од Светог архијереског Синода БПЦ, на радост светог Климента Охридског и за добро пуулноте целокупног православља, Председник САС МПЦ-ОА Стефан, архиепископ македонски
  14. Одговарајући на питање новинара о мешању Бугарске Православне Цркве у решавање питања канонски непризнате МПЦ која се налази у расколу, Митрополит Волокоамски из Руске Цркве, Иларион (Алфејев) је за грчки православни портал Ромфеа истакао: "Убеђени смо да је уређивање "Македонског" црквеног питања дужно решавати унутар канонских оквира, и није замисливо да се при овом процесу не узиме у обзир водећа улога Српске Православне Цркве, од које се пре педесет година отцепила „Македонска Црква".
  15. Извор: http://www.romfea.gr/sinenteyxeis/19675-sunenteuji-tou-mitropoliti-bolokolamsk-stin-romfeagr Одговарајући на питање новинара о мешању Бугарске Православне Цркве у решавање питања канонски непризнате МПЦ која се налази у расколу, Митрополит Волокоамски из Руске Цркве, Иларион (Алфејев) је за грчки православни портал Ромфеа истакао: "Убеђени смо да је уређивање "Македонског" црквеног питања дужно решавати унутар канонских оквира, и није замисливо да се при овом процесу не узиме у обзир водећа улога Српске Православне Цркве, од које се пре педесет година отцепила „Македонска Црква". View full Странице
  16. Тражим одговор од Зорана Ђуровића. Желим одговор са да или са не. Питање гласи: Да ли мислите да ако вечни Логос није имао човечанску природу вечно, као што је сам Бог вечан, да онда Логос није био ни у вечном односу са Оцем? Другим речима, да ли мислите да Отац није био вечно са Логосом без човечанске природе Логоса?
  17. С обзиром да се свака државна интервенција према либертеријанском схватању квалификује као социјалистичка или комунистичка, а противници економског либерализма као левичари, социјалисти и комунисти, да ли то важи и за четничког идеолога Стевана Мољевића који како видимо препоручује државну интервенцију. Овде је део Мољевићовог програма везан за друштвено уређење : Друштвено уређење у Југославији, засновано на неограниченом либерализму, било је у несређеним поратним временима злоупотребљавано и искоришћавано на штету слабијих од стране јачих и од стране појединаца на штету заједнице. То је реметило потребну равнотежу у привредном животу, а водило расулу националног и друштвеног морала и јавног живота, у Србији9 рад има да буде основ, циљ и смисао живота сваког човека те да буде праведно награђен према квалитету и квантитету; капитал има да буде средство којим ће српски народ да остварује своју историску мисију на пољу народне одбране, народне привреде и народне културе, те обезбеди свој народни опстанак, али носилац капитала и капитализма има да буде у првом реду држава. И приватни капитал је народна својина, и има да буде под заштитом, али и под надзором државе, те да и он послужи добру народа и заједнице. Држава има да створи сваком свом држављанину могућност рада и зараде, те да сваког осигура за случај болести, старости и изнемоглости. Слобода личности, личне иницијативе и личне имовине има бити сваком држављанину обезбеђена законом; само та слобода не сме бити злоупотребљавана и искоришћавана ни на штету другог човека ни на штету заједнице. http://www.znaci.net...01/4_14_1_1.htm Да ли су и четници по либертеријанском схватању били "комунисти"?
  18. Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви. Владика није прецизирао да ли ће питање МПЦ бити разгледавано за време претстојеће посете Патријарха бугарског Неофита Москви. Питање Македонске цркве је веома озбиљна тема, која мора да се разгледа на најодговорнији и канонски начин. До решења се мора доћи поштовањем православних канона и реда, који сами канони налажу, изјавио је данас Митрополит Варненски и Великопреславски Јован, упитан да ли ће Бугарска Патријаршија преузети улогу мајке-Цркве, Македонској православној цркви, преноси БТА. - Да ли БПЦ треба или не треба да преузме улогу ''мајке'' мпц, биће разматрано тек пошто чујемо мишљење и осталих Помесних Цркава - изјавио је владика Јован. http://plusinfo.mk/vest/134813/vladika-varnenski-jovan-prashanjeto-za-mpc-treba-kanonski-da-se-razgleduva View full Странице
  19. Волео бих да чујем конкретан одговор, ако може само потврдно или одрично. Питање гласи: Да ли мислите да ако вечни Логос није имао човечанску природу вечно, као што је сам Бог вечан, да онда Логос није био ни у вечном односу са Оцем? Другим речима, да ли мислите да Отац није био вечно са Логосом без човечанске природе Логоса?
  20. Говорећи за Слово љубве 29. августа када се обележава Дан против беле куге, ђакон др Ненад Јовановић из Храма Св. апостола Луке у Кошутњаку, отац четворо деце, истакао је да је питање имања или немања деце - питање спасења, одговорности и спремности да одоворимо на заповести Божје јер је рађање прва заповест коју је Бог дао човеку. Такође, каже ђакон Ненад, то је и питање емотивне и духовне инвестиције у будућност личну и свога народа: "Човек не може да опише тај предукус рајског стања које осећа када привије дете на своје груди, а још мање може да опише када привије своје четворо или више деце", казао је ђакон Ненад и додао да су економски разлози само изговори, те да је на свима нама одговорност за све оно што нам се догађа. "Морамо да се преумимо", додаје (разговор је у наставку) Српски народ изумире! Статистика потврђује оно што је и наизглед јасно – сваке године се рађа мањe деце него претходне, у 2016. чак најмање - гледајући 100 година уназад, већ четврт века у Србији је природни прираштај - негативан, стопа рађања је за 35 одсто нижа од потребе просте репродукције, а српске породице у просеку имају једно дете. У групи смо оних држава чија се популација смањује (ту су и Португал, балтичке земље, Румунија, Украјина). Статистика показује рачуницу - услов да се изумирање српског живља заустави је да свака породица има по четворо деце. Мере за подстицање рађања које нуди Србија су родитељски додатак за прво, друго, треће и четврто дете и плаћено родитељско одсуство с посла у трајању од једне године. Бројна су питања о узроцима пада наталитета, али су још бројнија и значајнија – шта је потребно урадити и како спровести мере за опстанак српске породице и рађање више деце. О овоме смо разговарали са ђаконом др Ненадом Јовановићем, оцем четворо деце, који служи при Храму Св. Луке у Кошутњаку где је много урађено како би се деца што лепше осећала и уживала у времену проведеном у цркви и порти храма (реквизити, дечји парк): (фото са сајта http://www.czipm.org/bio-01srb.html ) Извор: Радио Слово љубве Преузимање
  21. У спашавању еропске цивилизације за њих је било питање части да у томе помогну свим својим снагама, ма како незнатна била та њихова снага и моћ. У Ораховцу, месташцету у крајњем углу бококоторског залива, рано јутро 16. априла 1941. било је живо. Техничко особље завршавало је припрему групе хидроплана Dornijer Do-22 Поморског ваздухопловства за лет. Примирје је ступило на снагу претходног дана. Обриси ратног пораза Краљевине Југославије су се видели на свим странама. Међутим, у овој хидропланској јединици, која је претходних дана извршавала ратне задатке широм јужног Јадрана, донета је одлука: не прихватити примирје као увод у капитулацију, и наставити борбу уз Савезнике. Током ноћи и јутра место где су били стационирани хидроплани обезбеђивали су наоружани подофицири и морнари. Није се смело дозволити ништа што би пореметило овај одлучни план. Потом, припадници Поморског ваздухопловства, официри, подофицири, Срби, Словенци или Хрвати… заузели су места у хидропланима. У 5 часова група Дорнијера је полетела. У ниском лету, група је прелетела преко Боке. Хидроавијатичари су желели да тим летом дају пример и осталим припадницима Морнарице да наставе борбу. Убрзо, замакли су из погледа оних који су се двоумили, и продужили лет ка југу. Пробијајући се кроз олујни југо снаге осам бофора, кишу и густе облаке у збијеној формацији штитећи се тако од могућег напада италијанских ловаца, југословенски хидроплани су одлетели ка Грчкој. Седам дана касније, ови одважни летачи стићи ће до египатске обале и наставити ратни пут започет ујутро 6. априла 1941. Био је то вероватно најславнији тренутак у историји југословенског поморског ваздухопловства уопште. Одлука да се не прихвати капитулација и продужи борба ван отаџбине. Ова историјска епизода сврстала је Поморско ваздухопловство у ред незаобилазних актера Другог светског рата на југословенским просторима, али и југословенске војне историје у 20. веку, и постал предмет непрестаног интересовања и истраживања. Ратни пораз и капитулација Краљевине Југославије 1941, нису означили крај постојања њене војске. Још док су трајале борбене операције, у иностранство су се пребацили краљ Петар II, Влада и део војног врха. Мањи део Војног ваздухопловства прелетео је у иностранство – прво у Грчку а потом у Египат, односно неколико посада у СССР. Две моторне торпиљерке, једна подморница и поменута група хидроавиона такође су стигли до Египта и прикључили се британским снагама. По слетању југословенске хидропланске групе у Абукир крајем априла 1941, власти британског ваздухопловства (RAF) хтеле су да преузму хидроплане, а да људство сместе у центар у Аману, где је иначе слато сво људство југословенског ваздухопловства које је долазило са Балкана. Југословенска влада се са тим сагласила, али су се припадници јединице успротивили. Упоран у одлуци да његова јединица настави ратна дејства, командант групе поручник бојног брода Владета Петровић је игнорисао два наређења која је током маја примио – да преда хидроплане Британцима и да се са својим људима упути у центар у Јордану. Својеглави и храбри Петровић је хладно игнорисао обе депеше: „Да сам извршио наређења из примљених депеша, читав план о наставку борбе против нацизма би пропао, а особље јединице би са правом било проглашено непокореним, али неком врстом бегунаца из домовине“, објаснио је Петровић у свом дневнику. За разлику од шаролике флоте прелетелих југословенских авиона: девет бомбардера и неколико авиона Аеропута који су брзоплето предати РАФ-у, хидроавиони су остали код посада Поморског ваздухопловства које су их прелетеле у Египат. Као паралелу истичемо да је један сличан састав холандског поморског ваздухопловства са авионима у 1940. години такође по слому своје државе прелетео у Британију и у оквиру РАФ-а наставио да делује са својим хидроавионима. Пошто је на тај начин осигуран наставак деловања ове ратне јединице, она је уврштена у „Састав југословенских поморских снага“, на челу са капетаном бојног брода Иваном Керном. Команда Састава била је у Александрији, са подморницом Небојша као и две торпиљерке Дурмитор и Кајмакчалан, које су чиниле Групу моторних торпиљерки. Хидроплани који су долетели из Југославије били су у том тренутку организовани као „Група хидроплана“ под командом поручника бојног брода Владете Петровића. Као и у Боки, пред полазак ван земље и овде је накратко дошло до расправе ко ће бити командант групе: поручник бојног брода Владета Петровић де фацто вођа и организатор повлачења или поручник бојног брода Аугуст Грошељ који је био старији по рангу. На почетку рада („оснивању“), у јединици је било 29 летача све тадашње три југословенске националности. Проблем је било техничко људство које јединица није имала. Тек касније када група буде прешла из надлежности Морнарице у састав ваздухопловства, биће омогућена њена попуна људством из ваздухопловног прихватног центра у Аману. Како су британски ваздухопловни органи проценили, хидроавиони Dornijer Do-22 (ознака југословенске Морнарице била је Do/H ) били су погодни за противподморничку борбу, па су југословенској јединици додељени задаци противподморничког патролирања. Хидропланска група је нешто касније уврштена у састав британске 201. ваздухопловне групе – No. 201 Group, Naval Co-operation. Ескадрили је придодат британски официр за везу, остављено је 14 дана људству да се смести и уреди своје просторије у Абукиру. Од 7. маја у сyстем дежурства у александријској луци уведена су по два Дорнијера. Први додељен задатак био је такав да су два хидроплана са посадама требало да привремено пребазирају из Абукира у Александрију одакле би свакодневно полетали у мисије извиђања акваторијума пред том главном египатском луком и британском поморском базом у источном Медитерану. Тако су 7. маја 1941. хидроплани 306 (п. б. б. Петровић и п. б. б. Зобунџија) и 311 (ппор. Анкон и п. ф. Валес) прелетели у Александрију и спустили се у тамошњу изузетно густо натрпану луку у којој се одвијао грозничав саобраћај огромног броја ратних и трговачких бродова и малих бродица који су се кретали акваторијем у свим правцима. Уочено је одмах да ће хидроплани у таквим околностима имати изузетно тешке услове за рад, посебно за нормално полетање и слетање. Ипак, и у таквим околностима, истог дана је хидроплан 311 са посадом п. б. б. Станић, п. ф. Карић и нар. Церај, извршио прво ратно извиђање у трајању од два сата. У наредних дванаест дана летења из Александрије хидроплани су „извршили укупно 14 ратних операцијских задатака у трајању од 31 сата и 30 минута“. При томе се десио и мањи инцидент: 15. маја при вожњи по луци, хидроплан 306 са пилотом, п. б. б. Бераном, сударио се са једним реморкером, при чему је лакше оштетио цилиндар на пропелеру. Потом је командант 201. групе наредио да се Хидропланска група од 19. маја потпуно оријентише на Абукир, одакле је требало да убудуће извршава ратне задатке. За придошлу југословенску јединицу није било смештајних услова у РАФ-овим објектима у Абукиру, па је организован смештај у хотелима у самом месту (у ствари: селу, како га зову документи ескадриле). Официри су били смештени у хотелу „Нелсон“, а подофицири у хотелу „Компас“. Смештај и храна били су добри. Здравствено стање јединице је било солидно, извршено је пелцовање против тифуса. У овом периоду ван ескадриле због болести био је само Антон Пожег. У Абукиру се налазила и британска ваздухопловна логистичка јединица No. 103 Maintenance Unit (MU), која је југословенску Хидропланску групу снабдевала горивом и потрошним материјалом, а особље те две јединице убрзо је развило веома пријатељске и присне међусобне односе. То је поред осталога, довело да је 103. МU уступила Југословенима неколико великих контејнера, коришћених за транспорт растављених авиона, које су они поставили у близини плаже пред којом су у мору били везани хидроплани и контејнере преуредили у авио-радионице. Такође, командант 103. МU предао је команданту Хидропланске групе поручнику бојног брода Петровићу пет возила која су стигла са Балкана у њихов возни парк, а била су из састава југословенског Ваздухопловства војске. Реч је била о једном аутобусу, два камиона, једној покретној радионици и једном путничком аутомобилу, који су са скопског војног аеродрома, после капитулације Југославије, пребачени у Солун, а потом бродом у Египат, па су их сада Енглези вратили Југословенима у Абукиру. Група хидроплана је била у органском саставу југословенске Морнарице до 1. јуна 1941. Тада је наређено да се препотчини новоформираној Ваздухопловној ескадри. Административно, ескадрила је била „подмирена код Састава југословенских поморских снага до 1.7.1941“. На овај начин, ратне прилике су утицале на препотчињавање Поморског ваздухопловства „копненом“ ваздухопловству. Чињеница да је у саставу групе било само људства за попуну посада, да је на располагању био већи број ваздухопловаца без распореда, као и да је контролу над њеним активностима имало британско ваздухопловство, утицала је да активни остатак Поморског ваздухопловства постане искључиво ваздухопловни и да се као такав укључи у Ваздухопловство. Иако су поједини савременици оцењивали да су „односи хидроавијатичара с ваздушном ескадром били сведени на понека питања административног карактера“, временом је ова јединица постала потпуно интегрисан део југословенског ваздухопловства ван окупиране отаџбине. Група хидроплана је преименована у 2. ескадрилу Ваздухопловне ескадре, с тим да најранији помен тог наслова видимо на печату коришћеном 7. јуна 1941.10 Овај назив биће званичан током њеног постојања. Ознака ”2” у називу ескадриле тумачена је понегде и чињеницом да је настала углавном од припадника 2. хидропланске групе Поморског ваздухопловства. Југословенска ескадрила се, међутим, у документима британских 230. сквадрона и 201. групе различито назива током целог периода постојања: Yugo-Slav Squadron, Yugo-Slav Flight, Dornier Flight RYSAF, No2 RYSAF Squadron ili Y.S. Squadron. По извршеном препотчињавању, 6. јуна 1941, ескадрилу је обишао командант Ваздухопловне ескадре. Следећег дана хидропланску јединицу обишао је краљ Петар II у пратњи председника Владе ђенерала Симовића. У реалности, ескадрила је била под директном британском командом 230. skvadrona 201. Naval Cooperation Group RAF-a, коме је придодата и који је вршио из исте базе сличне задатке са хидроавионима Sanderland. Тако се део активности југословенске хидропланске јединице може реконструисати према документима британске јединице којој су били подређени (230. сквардрон, 201. групе). Ескадрила је добила задатке патролирања над Средоземним морем. Посаде хидроплана су контролисале прилазе Александрији и Суецком каналу, на летовима дужине до три часа, ујутро и у сумрак. „Осам хидроплана на плутачама у бистром плавом мору, лијепо обојени контејнери-радионице, покретна авионска радионица и два теретна возила за извлачење хидроплана из мора, јарбол за дизање југословенске заставе, уређено игралиште за одбојку – све то на бијелом пијеску, окружено високим палмама, обасјано јужним сунцем, пружало је угодну, чак и помало романтичну слику изграђене ратне базе No. 2 Yugoslav Squadron-a. Дакле, успјешно је ријешена и друга фаза нашег плана постављеног у домовини. Марљивим и пожртвованим радом особља јединице на земљи и у ваздуху изборено је повјерење и признање 201. групе нашој јединици. Добили смо статус способних за прву борбену линију…“ – резимирао је командир ескадриле Владета Петровић у свом ратном дневнику. Једна од првих акција ескадриле из Абукира била је успешно спасавање посаде настрадалог британског авиона Бленхајм, 26–27. јуна. Ово трагање је извршено према наредби команданта 201. групе, са више посада и комуникацијом са бродовима британске ратне морнарице. Југословенске посаде су пронашле мали гумени сплав са четири преживела британска авијатичара, око 190 километара од обале. Како им се првог дана није могло помоћи, сутрадан се посада хидроплана на челу са поручником бојног брода Зобунџијом вратила по њих, бацивши им из ваздуха пакете са храном и водом и остала кружити над њима, док је друга југословенска посада довела у помоћ оближње британске ратне бродове. За три од четири преживела британска летача у сплаву било је нажалост касно, јер су се током ноћи, у делиријуму због вишедневне жеђи, бацили у море. Једини преживели је спасен и након што је отпуштен из болнице у којој се опорављао, одмах је дошао у југословенску ескадрилу да се лично захвали својим спасиоцима. Према наредби команданта 201. групе, 28. јуна 1941, хидроплани „Yugo Slav Flighta“ су ангажовани за калибражу AME (AHE) – станица између Александрије и Порт Саида. Један Дорнијер је по полетању из Абукира летео на висини од 1500 фита и у разним курсевима из Абукира односно Порт Саида. Други хидроплан био је у приправности. Задаци калибраже настављени су и током јула. По плану 4. јула један Дорнијер је узлетео из Абукира и, избегавајући забрањене зоне, попео се на 15.000 фита до изнад места Икинги Мариут. Изнад те локације направио је два круга, затим настављао лет праволинијски од 100 наутичких миља у одређеном курсу, враћајући се до Икингија и назад до Абукира, све одржавајући висину од 15.000 фита. Други хидроплан је остајао у приправности. За послове калибраже, 12. јула су ангажована два хидроплана Дорнијер по истом методу: један на правцу Абукир–Балтим, други на правцу Абукир–Балтим–Ел Ахаид–Бург ел Араб. Такође, у овом период (јун–јул) Југословенски сквадрон је одржавао два Дорнијера у „PP 2 C“ статусу. Наредбом од 13. јула са извршењем од 15. јула југословенском сквадрону додељен је (за патролу ) сектор PP2C East, а грчком 13. Сквадрону наоружаном двомоторним авионима Avro Anson, сектор PP2C West. Највећи део летова био је редован и без инцидената. У току неколико летњих дана (31. јул, 1. и 7. август), југословенски хидроплани су ангажовани ради калибраже A. H. E (AME) станица у близини Абукира. По полетању вршени су летови по 60 миља у свим правцима и потом су се враћали у базу. Односно, вршено је у једном дану више летова у истом курсу и назад у нарастајућим маршрутама од 30 до 60 км. У наредним данима, југословенски хидроплани су према наређењу 230. сквадрона вршили „лов на подморнице“. Крајем августа, југословенски хидроплани су ангажовани у задацима калибраже (Абукир–Ел Ахаид, Абукир–Икинги Мариут), али су сада са њима у тим задацима летели и грчки пилоти 13. сквадрона на авионима Anson. Ратне околности доносиле су и инцидентне ситуације. Тако је током реглаже ПА одбране Александрије, грешком отворена ватра на хидроплан 312, али срећом без последица. Седмог јула, једна југословенска посада је ангажована да лоцира H. S. L. који је напустио – испловио из Александрије, преда му поруку да се врати. Трећег августа, један Do-22 са допунским резервоарима ангажован је у лоцирању грчке подморнице која се усидрила северно од Roseta Mouth, као и тегљача Roysterer који је кренуо да је довуче до обале. Ескадрила је извршила три веће потраге: за једним турским паробродом 10. јула, као и за два оборена – нестала британска авиона једним торпедоносцем Svordfiš 16. (потрага вршена 16/17. августа) и једним двомоторним Bofajterom виђеним изнад Бург ел Араба на правцу ка Ел Амаду који је пао море 25. (потрага вршена 26. августа). За потребе извештавања, изведен је 24. јула лет са британским војним дописницима. У току јула хидроплан Do/H 309 претрпео је квар, а 26. августа удес је имао Do/H 311 али је посада спасена. Наиме, у касно поподне тог 26. августа, полетео је хидроплан 311 са посадом у саставу пилот наредник-водник Короша, извиђач поручник фрегате Филиповић и радиотелеграфиста наредник Кикановић на задатак патролирања испред Александрије. Због квара на мотору, пилот је започео принудно слетање, али је хидроплан имао лом дела ребара и пловка при слетању. Посада је јавила за принудно слетање, па је потом кренуо један британски авион-амфибија Sanderland са командиром 2. Ескадриле Петровићем и британским официром за везу Сајерсом у потрагу, а такође и британски разарач HMS Napier. Како Сандерланд није успео да се спусти поред места удеса, тек око 23,40 часова посаду је из мора подигао разарач Napier . У току ноћи поред оштећеног хидроплана остао је британски борбени чамац, али ујутро хидроплана није било. Током 27 – 28. августа организовано је тражење, али хидроплан 311 није пронађен. Вода је продором у пловак, како је закључено, учинила да авион потоне. Слично се догодило у јуну 1940, са хидропланом 303 код Макарске. Ратни услови и другачије карактеристике мора нису дозвољавали даље активности, па је Do/H 311 отписан. Југословенска ескадрила изразила је своју захвалност посади разарача, као и командантима 201. групе и 230. сквадрона на брзом реаговању и спасавању посаде. Потом, 11. септембра, један Do-22 је ангажован у задацима калибраже радио-станица, летећи на 10.000 фита у три правца по 30 миља и назад. На сличан начин је 20. и 26. септембра вршена калибража Gun Operations Room-a у Абукиру са једним Do-22, а 23. септембра калибража за потребе No. 205 A. M. E Station. Приликом лета 9. јула, за потребе реглаже ПАА, комплетна одбрана александријске луке је отворила ватру на југословенски хидроавион, срећом без последица. Овај случај је највероватније био повод да се током августа и септембра са крила уклоне велики бели Косовски крстови који су могли да подсећају на немачке ознаке. На крилима је задржана само југословенска кокарда са постојећим распоредом боја и димензијама. По узору на Британце застава на кормилу правца је смањена и премештена на вертикални стабилизатор. Сем ретких изузетака, Велика Британија није допуштала примену других ознака на војним подручјима под својом командом. Изузетак је направила само на Медитерану 1941. године када је, осим Југословенима, и Грцима једно време допустила употребу њихових кокарди и заставе на авионима. Британска команда је то Југословенима тешко могла да забрани, јер су хидроавијатичари летели на сопственом ваздухопловном материјалу. Иначе, у РАФ-у је било уобичајено да се сквадронима попуњеним искључиво странцима допусте само националне ознаке малих димензија код кабине или на носу авиона. Сав труд око прилагођавања ознака, па и слање поручника корвете Антона Пожега у Центар противваздушне одбране РАФ-а на Средњем истоку (Air Defense Center) нису били довољна гаранција да се избегну нови инциденти. Тако је 14. октобра комплетна британска флота у два наврата (срећом без последица) отворила ПА ватру на одељење хидроавиона које је обезбеђивало савезничку флоту. У октобру је изгубљен још један хидроплан југословенске ескадриле. Овог пута био је то Do/H broj 312. Посада у саставу пилот наредник Омишл, извиђач поручник корвете Скопал и механичар-стрелац наредник-водник Божић полетела је око 5,40 часова ради потраге за једним палим британским Бленхајмом. Због квара на мотору, хидроплан је принудно слетео на 20 нм западно од Александрије и 6 нм од обале. Авион је имао лом на слетању, али је остао на површини, да плута. Друга посада у хидроплану 306, јавила је бази за удес хидроплана 312 и вратила се у базу. На задатак је упућен други пар хидроплана. У међувремену, трочлана посада је седећи на десном крилу чекала помоћ, све док је око 8,30 није покупио британски разарач HMS Hotspur. У исто време над местом удеса је кружио хидроплан 307, који је послат да извиди шта је са посадом. Упућен је потом моторни чамац 201. групе са задатком да дотегли тешко оштећен хидроплан бр. 312. Како покушаји за тегљење нису били ефикасни после извесног времена командант разарача Хотспур који је био на месту догађаја, наредио је да се југословенски хидроплан потопи митраљеском ватром са свог брода. Тако је ескадрила остала без још једног хидроплана, који је могао да се оспособи да су околности биле другачије. У акцијама над Медитераном, летачки састав и техничари ове јединице имали су доста проблема. Одржавање авиона је било отежано због недостатка резервних делова, а климатски услови другачији него на Јадрану. Пешчане олује су утицале на исправност мотора и авиона. Иако малобројна, техничка екипа ескадриле је радила неуморно током јесени: у септембру 1941, била је завршена ревизија (мотора) на хидроплану Do/H 309 и 24. септембра „хидроплан је спуштен у воду“. Сутрадан 25. септембра, хидроплани DO/H br. 308 и 313, као и Sim XIV br. 157С, били су „извучени на копно“. Радови на овим хидропланима били су завршени тек у новембру, када су хидроплани поново „спуштени у воду“. Тада је у радове узет хидроплан Do/H 307, који је био оштећен од ПА ватре са једног брода. Сасвим је могуће да је због тежег оштећења које је имао на слетању у Абукир априла 1941, хидроплан бр. 302 избрисан из бројног стања 1. новембра 1941. Крајем новембра, хидроплан 307 је оштетила посада норвешког пароброда. Наиме, 23. новембра 1941, посада у саставу пилот наредник Пишпек, Пожег Антон – Виктор, извиђач поручник Ивковић и наредник Кикановић полетела је у 6,29 х а око 7.00 са брода који је осмотрен изненада је отворена ватра. Хидроплан је био погођен, а наредник Кикановић тешко рањен. Пилот је оштећени хидроплан окренуо ка бази, ради што бржег збрињавања рањеног Кикановића и слетања. Касније је утврђено да је била реч о норвешком транспортном броду Harbo Jensen. Преглед извршених летова 2. ескадриле у 1941. – Број летова Часова : Јун 107 190 х 35 мин, Јул 61 180 х 30 мин, Август 45 105 х 10 мин, Септембар 45 96 х 10 мин, Октобар 54 113 х 15 мин, Новембар 72 159 х 40 мин, Децембар 86 203 х 10 мин. Структура летова – извршених задатака 2. ескадриле током 1941.- тип задатка : Децембар – Извиђање –патролна служба испред Александрије 58 46 31 30 31 29 48, Летови за реглажу PAO Александрије и Порт Саида 4 12 3 5 4, Вежбе пилота 28, Пробни летови 7 7 6 3 1 6 10, Тражење посаде несталих авиона –бродова 10 4 5 6 10, Лет за фотографисање 1, Лет са енглеским војним дописницима 1, Тражење подморница 3 29 28, Вежбе бомбардовања 1, Школовање 5, Прелет 2, Лет за пробно пристајање на језеро Едку 2, Лет за приказивање хидроплана PAO 1, Лет за извиђање Do/H 312 1. Бројно стање ескадриле је још извесно време по доласку у Египат остало на нивоу стања са краја априла. У јуну је на бројном стању било 8 авиона и 30 људи. Структура ескадриле била је: 16 официра (7 пилота, 8 извиђача, 1 технички официр) и 14 подофицира (4 пилота, 3 телеграфисте, 5 механичара, 1 шофер, 1 писар). Ескадрила је имала 6 возила, 2 радионице, 2 камиона, 1 аутобус и 1 путнички аутомобил. Како је ескадрили недостајало земаљско особље, британска команда је доделила нешто свог људства: 2 подофицира и 2 војника, као и свог официра за везу. Додељена је и мања група авио-механичара из састава снага Слободних Француза. У току јула промењено је бројно стање људства и технике; ескадрила је појачана са 8 војника. Француски механичари су отишли по налогу своје команде, а команда југословенске хидроескадриле тражила је да се из те групе тројица поново доделе ескадрили. Измењен је британски официр за везу, који је сада био п/о Сyерс, а у ескадрили је био један британски подофицир и 3 војника. За потребе 3. ескадриле предат је један Опел Блиц, а аутобус на аеродром Шалуфа. На захтев Владе у Лондону утврђено је бројно стање снага Југословенске војске на Блиском истоку на дан 21. јула 1941: у саставу Ваздухопловства било је по чиновима: 103 официра, 100 подофицира и 37 каплара и редова. Односно по струци: 120 пилота, 12 извиђача, 5 радио-телеграфиста, 31 механичар-стрелац, 31 механичар, 3 лекара, 2 инжењера и 36 осталих лица. У саставу Поморског ваздухопловства: 15 машинских официра, 2 стројна официра, 14 подофицира и 8 каплара – редова, односно 12 пилота, 8 извиђача, 3 механичара-радиотелеграфисте, 3 механичара-стрелца, 5 механичара и 8 осталих занимања – струка. Код војске било је још 80 људи, а код Морнарице још 94 лица свих чинова. Током септембра 1941, у ескадрилу је докомандована група од десет подофицира и једног редова, па је бројно стање нарасло на 49 припадника (16 официра, 24 подофицира, 9 каплара-редова).32 Већим приливом људства у октобру, бројно стање нарасло је на 92 припадника (18 официра, 35 подофицира, 39 каплара и војника). Ескадрили су враћени један камион Опел-Блиц и аутобус. У новембру је бројно стање ескадриле порасло на 110 људи, доласком групе подофицира (19 официра, 52 подофицира, 29 каплара, 39 редова). Исто бројно стање, уз измену по једног официра и подофицира, остало је у децембру 1941. Коначно, из Ваздухопловног центра у Аману, према наредби од 31. децембра 1941, упућено је пет ваздухопловних извиђача чина потпоручник- капетан II класе. Током године организовани су курсеви језика и дообуке летења за пилоте који су долетели из Југославије а нису били комплетно преобучени на Do-22. У току новембра, у ескадрили су за летење на Do/H обучена два британска пилота, п/о Гордон и Ф/сгт Сумисон. Почетком јануара 1942, команда Ваздухопловства је, на бази раније донетог меморандума о организацији и употреби Ваздухопловства на Средњем истоку и одобрења британских ваздухопловних команди, приступила реорганизацији својих снага. По овом плану требало је формирати по једну ловачку, извиђачку и бомбардерску ваздухопловну групу, са по две ескадриле по осам авиона. Друга ескадрила је требало да се „аутоматски без прекида свог дејства“ претвори у извиђачку групу. За потребе попуне 3. Бомбардерске ескадриле 31. јануара 1942, из састава 2. ескадриле издвојено је 25 подофицира, каплара и редова на челу са поручником фрегате Александром Марковићем. Хидропланска ескадрила је била ангажована у противподморничком патролирању и током 1942. Дана 2. фебруара 1942, за време обављања задатка, хидроплан Sim-XIV-H бр. 157 имао је катастрофу на 20–30 миља западно од Александрије, у којој су страдали наредници Шимун Пишпек и Каменко Петровић, док је поручник фрегате Болеслав Ивковић тешко рањен. Командир ескадриле Петровић наводи да је тешко примио овај губитак, посебно због тога што су Британци службено констатовали како је југословенски хидроплан пао, а не оборен од зрна немачких артиљерије. Током марта те године, уобичајен темпо активности било је један лет у току дана. Полетало се око 12.35–12.45 и патролирање је трајало од 2 до 2,5 часа. У том периоду није било посебних открића на мору, осим појединих савезничких конвоја, транспортних или линијских бродова, али не и непријатељских пловила. Од 24. марта интензивирана је активност, па су вршени и пробни летови, осим редовних јутарњих и подневних патрола. За све задатке током марта коришћен је само хидроплан бр. 309, на коме су се мењале посаде. Од 26. марта 1942, после пробних летова уведен је и хидроплан бр. 313, а потом од 31. марта и хидроплан бр. 307. У првој половини априла уведена су по два редовна патролна лета. Један лет је извођен у рану зору после 3 часа, са повратком до 6 часова, а други после 13 са повратком до 17 часова. Последње недеље функционисања јединице, 15–22. априла, вршена су по два патролна лета поподне, после 13 часова у трајању до 3 часа. Хидроплани коришћени у овом периоду били су преостали Дорнијери бр. 307, 309 и 313. Стање је било стандардно (уписано као Nil enemy report). Дана 16. априла, међутим, југословенску посаду у саставу Анкон–Златановић–Церај на хидроплану 309 напала су два немачка двомоторне бомбардера Ју-88, на 55 миља од Александрије. После десетоминутне борбе, југословенски хидроплан се извукао и вратио у базу око 15 часова. Када је код југословенских снага на Средњем истоку букнула тзв. Каирска афера, командир ескадриле Петровић је препоручио људству да се у сукобљеним странама подржи генералска група. У то време међу припадницима јединице активно се појављује касније водећи комунистички симпатизер Ратко Јовановић, који је „наговарао хидроавијатичаре да се дистанцирају од краља“. Британске војне власти нису трпеле мешање политике у ратно деловање. Предузети су кораци да све југословенске јединице које су се опредељивале међу сукобљеним странама југословенског војног врха буду одмах расформиране, а људство интернирано. Тако се десило и са 2. ескадрилом Ваздушне ескадре, која је у борбама скоро без прекида била више од годину дана. Последњи ратни лет ескадриле извршен је 22. априла од 13.30 до 16 часова, на хидроплану 307, а посаду су чинили Анкон, Караџић и Бачић. Ескадрила је сутрадан, 23. априла, расформирана. У рано јутро 27. априла, људство је напустило састав британског 230. сквадрона и упућено је у логор Абасија код Каира. Пет преосталих Do-22 је потом расходовано. До 23. априла 1942. када је обављен последњи ратни задатак, укупно је извршено 737 борбених задатака (723 на Do-H, 14 на Sim XIV-H 723) са око 1.710 (1.670+40) часова и 193 осталих летова са око 70 часова. Скоро свакодневно је надзирано поменуто подручје Медитерана са 2–4 авиона. На тим задацима два летача јединице су погинула, а два рањена; изгубљена су 3 хидроавиона. Почетком 1942, због успешно обављених задатака ваздухопловни маршал Тедер је два пута похвалио јединицу. Каирска афера из 1942. и овде је имала погубан утицај. Због подела ова успешна јединица је распуштена и људству је извесно време онемогућено да учествује у борбама. Гашење ове јединице може се узети и као формалан крај постојања Поморског ваздухопловства Краљевине Југославије. Људство Поморског ваздухопловства укључено је у ваздухопловне јединице са припадницима Ваздухопловства војске после обнављања летења у 1943. години. Поремећај хијерархијских односа после пуча 27. марта 1941. и војнички слом дефинитивно су пореметили унутрашње односе и довели до пада дисциплине у ваздухопловним редовима на Блиском истоку. То је омогућило неколико таласа подела: каирску аферу 1942. и издвајање пропартизанских кадрова почетком 1944. С друге стране, због нереалност војног врха да увиди са каквим је ефективима напуштена Краљевина, савезници су често са ниподаштавањем и неразумевање третирали Ваздухопловство у егзилу. Јачање комунистичког партизанског покрета после капитулације Италије у јесен 1943. и заокрет у савезничкој политици према покретима отпора у Југославији довешће 1944. до преокрета – стварања партизанских ваздухопловних формација у оквиру РАФ-а и до постепеног гашења Краљевског ваздухопловства током јесени 1944. године. Говор краља Петра II преко лондонског радија 12. Септембра 1944, била је симболична тачка за постојање Ваздухопловства Краљевине Југославије. Корпулентан и нервозан човек у запрљаном летачком комбинезону са ознакама стране армије привукао је пажњу грчке војне полиције 18. априла 1941. у центру Атине. Други свјетски рат био је у пуном јеку, а у току напад на Југославију и Грчку. Колоне немачких тенкова већ су биле продрле дубоко ка Атини, а авиони су свакодневно нападали луке по Егеју. У свом том метежу, грчки безбедњаци приметили су сумњивца и одмах га ухапсили, мислећи да се ради о немачком шпијуну. После два сата иза решетака, уз извињење, из затвора је пуштен југословенски поморски официр – пилот хидроавијатичар, поручник бојног брода 1. класе Владета Петровић. Он је у Грчку стигао дан раније под необичним околностима – предводећи групу од седам хидроплана, типа „Do-22“, југословенског Поморског ваздухопловства (ПВ), са којима су Петровић и његови официри и подофицири из Друге хидропланске групе (ХГ) одлучили да, након губитка домовине, крену из Боке Которске у неизвесност и на Медитерану наставе борбу… Суморна, облачна зора 16. априла 1941. осванула је над Боком. У освит капитулације Краљевине Југославије у кратком Априлском рату, у заливу је владала пометња и резигнација. Бројне јединице југословенске војске управо су примиле депешу Владе у Београду да је склопљено примирје са Немачком, Италијом, Мађарском и Бугарском чије су снаге 6. априла 1941. напале Југославију. Након десетодневних борби са вишеструко надмоћнијим нападачима, земља је доживјела војнички слом, склопљено је примирје, а војсци наређено да прекине непријатељства. У редовима југословенске војске, ипак, било је доста оних који се нису мирили са поразом и којима част није дозволила да се предају, чак ни у тој, чинило се, потпуно безизлазној ситуацији. Попут јапанских самураја, који до краја остају вјерни свом кодексу части – ни двојица младих поморских официра, Милан Спасић и Сергеј Машера нису пристали на пораз и предају. У зору 17. априла, док су италијанске трупе са Ловћена и из правца Будве већ улазиле у Боку, њих двојица су, пркосно жртвујући своје животе, у ваздух дигли један од најмодернијих југословенских ратних бродова – разарач “Загреб“, да брод не би пао у руке непријатеља. Ноћ раније из Боке је испловила и подморница “Небојша“ и упутила се ка Грчкој да се придружи Енглезима и настави рат. Исто су учинили и торпедни чамци “Дурмитор“ и “Кајмакчалан“. Организационо најкомплеснији био је, међутим, одлазак целе 20. хидропланске ескадриле, којој се придружило још неколико авиона из других ескадрила, а иза којег је стајао један од најхрабријих и најспособнијих југословенских авијатичара, Владета Петровић. “ 16. априла 1941. у 5 часова, седам хидроплана у групи затутњали су у подножњу старца Ловћена, подигли своје главе у суморно праскозорје облачног дана, запаравши по посљедњи пут бијелу бразду на површини ‘Невјесте Јадрана’ и полетјевши у… неизвјесност“, записао је у Петровић у свом ратном дневнику.Тако је почела једна од најинтересантнијих епизода када су у питању наши људи у Другом свјетском рату, прича познатија као сторија о Абукирској ескадрили. Владета Петровић је рођен 18. априла 1905. у Шапцу. Завршио је 1928. Поморску војну академију у Дубровнику и произведен је у чин поручника корвете. Потом у Сплиту завршава прво хидроизвиђачку, а онда и школу за хидропилота. Врхунац своје ваздухопловне обуке Петровић је достигао 1938. када је завршио елитну Ловачку школу Ратног ваздухопловства у Земуну и добио звање пилота-ловца. Каријера Петровића остала је везана за хидроплане у Поморском ваздухопловству, гдје је од 1938. обављао дужност команданта Друге ХГ са базом у Кумбору. Ту се Владета жени лепом Тивћанком, Маријом Фажо, са којом ускоро добија и две кћерке. Јединица којом је командовао била је наоружана са, у то доба, једним од најбољих хидроплана на свету, чувеним немачким “Dо-22“. Друга ХГ је у освит напада на Југославију из Кумбора дислоцирана на ратне положаје код Ораховца, у Боки Которској. Задатак њене 20. ескадриле било је далеко извиђање јужног дела јадранског војишта, на коме су се и одигравале главне борбене активности, с обзиром на близину база италијанске војске у Италији и Албанији. Након што су без тежих последица претрпели неколико немачко-италијанских ваздушних напада на Боку 6. априла, хидроплани јединице, под командом Петровића, већ 7. априла кренули су на прве задатке – извиђање вода. Услиједила су бомбардовања италијанских бродова, напади на Драч и извиђања Барија, Бриндизија и Отранта. Један од најризичнијих задатака Априлског рата обавио је Петровић лично, који је на захтев команде да утврди одакле долазе италијански авиони који нападају Боку – из Албаније или Италије, са хидропланом “307“ 14. априла на висини од 5.000 метара изнад Будве, приметио пет италијанских ловаца “фиат Г-50“ и неопажено их пратио пет минута, утрдивши да они држе југозападни курс и враћају се на аеродроме у Италији. До добијања наредбе о обустављању непријатељстава, авиони Друге ХГ обавили су пет борбених мисија бомбардовања бродова и лука непријатеља, те 16 мисија далеког извиђања и фотографисања италијанске и албанске обале и јужног Јадрана. Неколико дана прије саме капитулације, Петровић је, забринут због лошег стања на фронту, наредио збор свог особља Друге ХГ. “Изложио сам им отворено ситуацију на ратишту. Ми стојимо пред дилемом: да се повучемо у Грчку, гдје још ратују енглеске трупе и да се њима прикључимо настављајући бробу из слободе, или да постанемо робови у немачким концентрационим логорима. Као посаде за повлачење примам само добровољце, док остале, који имају нарочите личне разлоге за останак, разријешавам дате заклетве“, записао је 10. априла Петровић у дневнику. Припреме за одлазак из Југославије су поодмакле, а у ноћи 15. априла Петровић и сарадници посетили су енглеског аташеа, пуковника Макдоналда који се са особљем затекао у Перасту. Од њега су добили кључне податке колико су непријатељске јединице удаљене од Боке и обећање да ће преко британске војске грчким јединицама на Крфу и у Патрасу најавити долазак југословенских хидроплана. “Питање колико је непријатељ удаљен од Боке је било од кључне важности зато што сам био пред дилемом: ако се повучем са групом у Грчку сувише рано – оде глава покривена срамом војног бјегунца, ако се пак не повучем на вријеме – заробљеништво“, пише у дневнику. Петровић је полетио у зору 16. априла из Боке на челу групе од седам исправних хидроплана, са 20 чланова посаде. Летећи у врло тешким условима, кроз олују и густе облаке, касније тог дана су стигли на Крф, па у Патрас. У међувремену, придружила су им се још три југословенска хидроплана. После много перипетија, укупно осам борбено способних југословенских хидроплана стигло је 22. априла у залив Абукир у Египту, близу Александрије. Неколико дана касније придружио им се и хидроплан “313“, чиме је 2. ХГ прелетом од преко 2.000 километара успешно окончала повлачење из Југославије и поновно била спремна за наставак ратовања, овај пут против још опаснијег и моћнијег противника – чувеног немачког Африка корпуса и његовог легендарног команданта – Пустињске Лисице, фелдмаршала Ервина Ромела. Абукирска ескадрила у неколико наврата и званично је похваљивана од британске команде, али и од челништва комплетног РАФ-а на Средњем истоку. Самог Петровића Британци су одликовали Златним крилима РАФ-а. Абукирска ескадрила је 22. априла 1942. извршила своје поседњи задатак јер је њено особље због сумње у лојалност према избегличкој Влади у Лондону, интернирано. Касније су Владета и његови летачи добровољно постали британски пешадинци, а Петровић је у септембру 1942. именован за официра за тренажу југословенског летачког особља у “No.2 Aircraft Delivery Unit” “Но.2 – јединици за прелетање и испоруку нових борбених авиона на фронт. Од септембра 1943. до краја рата Владета је службовао у ваздухопловним школама у Родезији и Јужној Африци, након чега је одбио понуду Енглеза да остане у њиховој војсци и вратио се у Југославију. У домовини је “крила окачио о клин“, јер за краљевског официра није било мјеста у Ратном ваздухопловству комунистичке државе. Неколико је година радио као физикалац у Београду, да би на позив свог ратног друга из Африке, 1949. дошао на Ловран, код Ријеке, и запослио се у тамошњој школи, где је, предавајући математику, физику и техничко васпитање, остао до пензије. Немирни животни дух авантуристе, пилота, патриоте и официра од части, заувек се смирио 7. јуна 1984. у Ловрану. Међу реком људи за коју се не памти да је до тада неког од мештана испратила до гробља, била су и тројица интересантних људи – униформисани генерал ЈНА, командант Ријечке војне области који се у име социјалистичке војске и државе говором опростио од преминулог краљевског официра, као и двојица осамдесетогодишњака у отменим оделима, који су донели највећи од свих венаца. На њему је стајао натпис “Нашем команданту – посљедњи поздрав – Абукирска ескадрила“. Љубављу према авионима Петровић је “заразио“ и своја два млађа брата – Брану који је постао пилот-ловац Ваздухопловства Краљевине Југославије и Бошка, великог комунисту који је као добровољац отишао у Шпанију. Бошко је на страни републиканаца учествовао у Шпанском грађанском рату и летећи на ловцима оборио седам авиона фашистичких снага, чиме је постао први југословенски пилот – ас. Он је погинуо у ваздушном дуелу 18. априла 1937. код Вила Нуева Дел Кањеде. “Енглеска је била једина брана и нада савезника у спашавању еропске цивилизације. За нас је било питање части да Енглеску у томе помогне свим својим снагама, ма како незнатна била та снага и моћ.“, пише у Петровићевом дневнику. Синиша МИЈАТОВИЋ
  22. Version 1.0.0

    23 downloads

    ДР ЂОКО СЛИЈЕПЧЕВИЋ: Македонско црквено питање
  23. Помаже Бог! Будући да ми је ово први пост, који ћу, уз Божију помоћ ,,испоштовати'', имам пар питања, која су за мене јако битна: 1) Пре пар дана сам грешком појео залогај пецива у чијем спремању су била коришћена и јаја. Нажалост, постао сам свестан тога тек након што сам појео тај залогај, али сам истог момента оставио и наставио пост. Да ли могу да се причестим, или да само испостим до краја без причешћивања? 2) Опет је незнање у питању. Нисам знао да током поста постоје одређени дани када се пости на води, а кад на уљу, те сам постио само на уљу. Исто питање као и изнад - да ли могу да се причестим? 3) Уколико сам достојан Светог причешћа, колико дана пре истог треба почети пост на води? Схватам ја да је поента у покајању, борби са страстима, али опет, муче ме ове ствари, јер сам, ето, направио две грешке из незнања и несмотрености.
×
×
  • Create New...