Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ
Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'питања'.
Found 44 results
-
Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
тема је објавио/ла Guest у Питајте и дискутујте (са нашим гостима)
Драги пријатељи, многи посетиоци ЖРУ-а су изразили жељу да Архимандрит Сава (Јањић) буде саговорник на многе теме које се тичу живота Цркве и српског народа на Косову. Ваш ЖРУ вам излази у сусрет, те ћете на овој теми имати прилике да питате о. Саву (Јањића) о свему што вас интересује. Он ће одговорати на ваша питања онда када му време и прилике то дозволе. Наравно, непримерне коментаре нећемо толерисати и такве саговорнике удаљићемо са ЖРУ-а. Желимо добродошлицу о. Сави. а ово је ЖРУ профил о. Саве, можете га додати за пријатеља -
„Културна асимилација кроз савремену философију у животу Цркве, велика снага светих отаца хеленистичко-ромејског миљеа, данас би била немогућа, зато што ни Цркве немају користи од уврнутих мотива представника културолошке деформације нити оне њима постављају питања на која јеванђеље нуди одговор“. (Eric Voegelin, Еvangelium und Kultur, Wilhelm Fink Verlag, 1997, 21) Oткад постоји, Црква ствара своју културу. Уосталом као и многе друге организоване заједнцице, групе, институције која постоје у историји. Векови уназад говоре о богатству хришћанске културе која се ширила по свим странама земљине кугле. Међутим, о свођењу културе и теологије у један појам, нема ни речи кроз дугу историју Цркве Христове. Тачније, историја теолошке мисли хришћанског Истока и Запада сведочи да је теологија културе, као појам и теолошки систем, потекла из пера чувеног немачког теолога Пола Тилиха (1886–1965). На берлинском универзитету 1919. године, Тилих је одржао предавање под насловом „Кантовско друштво – идеја за једну теологију културе“ из којег се касније родила књига и појам „теологија културе“. У уводу своје књиге, Тилих ће сумирати своју главну и прокантовску тезу: одбранити (хришћанску) религију и њену отвореност ка секуларној култури, супротно од „еклисијастичке контроле над културом“. Отуда, кроз његову теологију културе провејава недвосмислена критика на рачун црквених „посредничких“ ауторитета, диктаторских државних режима, „деликатних“ хришћанских догмата и лако је уочљив његов ауторски печат који се огледа у покушају тражења дијалога са тековинама савремене секуларне културе: егзистенцијалистичком философијом, науком, психоанализом, уметношћу итд. Рекло би се да је ово стари и опробани метод древних отаца и учитеља Цркве са извесном разликом, Тилих са „теологијом културе“ прави радикални рез са Црквом, што и није било нешто радикално ново до тада и стиче се утисак да је једини циљ његове теологије створити симбиозу са тековинама савремене културе, без да је одређена нека јасна позиција сâме теологије у таком суживоту. При том, није нити мало случајно што Тилих у развијању „теологије културе“ полази од Имануела Канта, јер овај не само да је био неприкосновени интелектуални и морални ауторитет нарочито код оних који су се бавили културом (међу теолозима то су били типични „кантовци“ Албрехт Ричл и Ернест Трелч), него је пленио несвакидашњом харизмом, па је био нека врста пророка западне Европе, како тврди Карл Барт. А његова „харизма“ често се огледала у смелој критици Цркве, нарочито њене јерархијске структуре и догматског учења с којим се радо поигравао (Karl Barth, Die protestantische Theologie im 19. Jahrhundert, 1985) чему је супростављао једно aутономно-рационално религијско и морално учење, којим се „чува култура“. Ово Кантово анти-црквено и анти-догматско расположење с једне стране и подржавање културе у најширем значењу тог појма с друге стране, није пало с неба, јер он је васпитан на таквим убеђењима. Наиме, његови родитељи су били пијетисти, и он сâм је похађао пијетистичке школе. Штошта у његовој философији је пијетистичко или критика пијетизма. Иако мултиконфесионалан, пијетизам је био углавном протестантски (претежно цивилни) покрет у 17. веку у Немачкој, настао као реакција на римокатоличку и протестантску (ортодоксну) еклисиологију и изнад свега теологију. Циљ пијетизма је био развој практичне побожности која би створила једну нову атмосферу у друштву; стварање једног света хришћанских тј. библијских вредности, које могу постати темељ једне културе. Пијетизам је заправо био реакција на средњовековни „клерикални културолошки монополизам“. Отуда, немачко друштво које је у доброј мери почело да се одева у ново (пијетистичко) рухо, није више било заинтересовано за „попове“ нити за „систематску теологију“ јер се она своди на некакво метафизичко брбљање без икакве друштвене, тачније културолошке учинковитости. Библија и класични језици: грчки, јеврејски, латински, били су посебна страст овог побожног покрета. Запостављајући есхатологију, а верујући у светлу будућност овога света, пијетизам је хватао корак са науком, природом, технологијом, фармакологијом, етнологијом, просветом, економијом. Једна кратка реченица проучаваоца овог покрета, исцрпљује све: „Пијетизам није само променио Цркву, већ широк спектар својих делатности на пољу друштва и културе“ (Martin H. Jung, Pietismus, Frankfurt am Main, 2005). Очигледно је да од времена пијетизма, култура постаје главно поље интересовања за хришћане германских простора. Пијетизам је иза себе оставио значајне људе, а на многе је посредно оставио евидентан траг. Велики поштовалац пијетистичких идеја био је Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832), који је изгледа под њиховим утицајем, како верује Јарослав Пеликан, приписао своме Фаусту ону сиптоматичну реченицу: „студирао сам философију, права и медицину, нажалост и теологију“ (Фауст I, 355). Овај отклон према теологији који је пренео на своје следбенике, потиче од једног од оснивача пијетистичког друштва, Филипа Јакоба Шпенера (1635–1705) чија је књига Pia desideria била својеврсни пијетистички катихизис. Тамо у чувеној „четвртој и петој тези“ препоручује се „да међу хришћанима по питању теологије не владају спорови, те да се теолошке студије измене и да буду усмерене ка практичној (а не теоријској) примени“. Имајући све ово у виду, изгледа да је Тилих био свестан да је теологија у прокантовском друштву чију заоставштину живео и он сâм, одавно оцењена као „црна овца“, јер је одавно престала да даје аутентичне одговоре на питања која јој се постављају. Борећи се да ухвати корак са „секуларном културом“, Тилих не чини ништа ново што пијетисти већ претходно нису учинили, осим што се борио да поврати ауторитет „систематској теологији“ инсистирајући на њеним егзистенцијалистичкo-библијским приципима. Пол Тилих се изледа, као многи његови савременици, нашао у дилеми како да ослободи теологију од схоластичке и метафизике и да је држи по наговору своје културне средине, потиснуту да којим случајем не би прешла своје „библијске“ границе, а све с циљем да теологија постане друштвено користан културолошки производ (због оваквог притиска културе којем је хришћанска мисао била изложена, није никакво чудо што је Карл Барт презирао културу). Коначно, какве то заправо има везе са православном теологијом и православним хришћанима уопште? Поред тога што би неко „саблажњиво око“ у православној теологији данас могло приметити некакаве теолошке тенденције које подсећају на једну кантовско-тилиховску теолошку схему, можда је битније да се запитамо имамо ли ми већ неку своју теологију културе и да ли је унутар ње могуће једно јеванђељско тј. аутентично теолошко и протеолошко стваралаштво у најширем значењу те речи? Више је него ли очигледно да ми имамо своју црквено-православну културу и она се зове византизам. „Шта је то византизам? То је пре свега једна посебна култура, која има своје специфичне карактеристике, своја општа, јасна, строга и разумљива начела и своје одређене историјске последице“ (Константин Леонтјев, Византизам и Словенство). Дакле, византизам је православна теологија културе, или можда про-теолошка атмосфера једне културе, која се „во времја оно“ проширила из Новог Рима ка Србији, Румунији, Бугарској, Русији (J. Meyendorff, Byzantium and the Rise of Russia, 1989), ту је преживела и још увек живи код свих ових набројаних народа, до дана данашњег. Без сумње, византијска култура је фасцинантна. Међутим, колико год да нам је драга, византијска култура нас као хришћане овога времена, доводи до апсурда и ставља нас пред низ питања. На нивоу културе, то изгледа што ми као грађани неког друштва у овом моменту живимо своју културу која нас окружује, и свесни смо да та иста култура има неки свој credo који ми свесно или несвесно практикујемо. Оно што нас разликује од ранијих хришћана из византијског периода јесте наша култура свакодневнице. Свака култура, изгледа, подразумева и некакву веру. Ми верујемо у нешто, односно ми гајимо некакве дневне вредности, макар оне биле и безначајне, до којих ранијим хришћанима уопште није било стало. За нас је данас нешто „нормално“ док то за њих вероватно не би било. Таквих примера је много. Питање шта је то „нормално“ и оно супротно „ненормално“, долази често пута из наших културолошких а не из верских или моралних убеђења. Дакле, оно што нас удаљава од хришћана ранијих генерација (нпр. византијских хришћана), није догматско учење јер нам је исто, нити литургијска и етичка пракса јер је готово идентична, него култура коју свакодневно практикујемо. Док, с друге стране, на пољу нашег црквеног живота у Православној Цркви у којој решавамо своја најтананија егзистенцијална питања и у којој се слатко позивамо на онтологију, на питања која се тичу бића и постојања уопште, ми понекад одговорамо културом − византизмом. Врло је спорно то што се византизам редовно поистовеђује са православним предањем уопште. Поштено говорећи, тај исти византизам или како га неки зову „васељенски јелинизам“ данас је пољуљао јединство Православне Цркве у целини; он је дакле не само културолошко већ и еклисиолошко искушење. Као резултат тога имамо да ми данашњем човеку који поставља себи озбиљна егзистенцијална питања, нудимо одговоре кроз „византијског Христа“ и заправо право је питање да ли ми свету откривамо тајну Бога какав јесте (1Јн 3, 2) или тајну наше византијске културе која је по природи ствари сва у мистици, па је данашњем homo technicus-у и те како примамљива. У суштини, када погледамо било који сегмент наше црквене културе налазимо исту логику: на пољу естетике ми понављамо звукове, боје и фигуре, разних византијских етапа, на пољу теологије текстови православних теолога су скоро до јуче, живо подсећали на форму и садржај теолога из периода Византије. Ако је одговор, да је то због тога што постоји „канон“ који одређује нашу уметност, теологију, морал итд. сви знамо да су канони променљиви. Практично, тј. канонски гледано код нас су још увек на снази канони који се тичу грађанског (културног) живота нрп. житеља Цариграда из 9. века. Ми не преображавамо ово у чему смо сада, без обзира како се тај период цивилизацијског тока зове. Ми дакле не преображавамо свет и ову културу у којој сада живимо, нити је прерађујемо кроз биће сâме Цркве, него је облачимо у византизам, нешто историјско и старо, и тако стварамо рупе („И нико не пришива нове закрпе на стару хаљину, иначе ће одадријети нова закрпа од старога и гора ће рупа бити.“ Мк 2, 21). Изгледа да је Фогелиново мишљење са почетка текста да је културолошка асимилација у стилу светих отаца данас немогућа, нажалост тачна. А разлог за то би могла бити наша тромост и неверовање у живога Бога, Његову Цркву и чудесну моћ теологије, због чега смо закржљали једнако у светости и култури. Није ли наша патристичка синтеза и повратак оцима, како се у последње време примећује, заправо позив на јеванђелско преображавање стварности у којој живимо по угледу на св. оце? Или ће бити, да ми само рециклирамо културолошке плодове који су постигли свети оци (тзв. Glasperlenspiel –најгоре решење по Сергеју С. Аверинцеву) удаљавајући се од патристичких циљева? Да ли је могуће да нам је уметност толико пресахнула, да не можемо без копирања великих мајстора из минулих векова? Можемо ли се бавити теологијом данас, без историјске форме а не историјске суштине? Питања би могла да се ређају у недоглед, не само по овом питању него у разним правцима, а одговори никако да стигну. Лако је постављати питања, тешко је давати одговоре. Теологија је, верујемо, у одговорима. Ако је нешто јасно уочљиво у јеванђељу Христовом у које верујемо, то је да су Исусу Христу и његовим следбеницима често постављали питања и Он сâм је често постављао разна питања, али никога није остављао без одговора. Хришћанска теологија не сме да трпи ничији притисак, нити да се омеђује било каквим (па и културолошким) границама, јер што је слободнија то је онда и одговор-нија. Извор: Теологија.нет -
Помаже Бог! Добро дошли на Православни мисионарски форум ЖИВЕ РЕЧИ УТЕХЕ. Форум ради у оквиру Православне интернет презентације Храма Светог Јакова, брата Господњег.Сва питања у вези форума можете постављати модераторима форума на овој поруци или постављати теме у вези форума на подфоруму Наш форум.Хвала.
-
Блажењејши архиепископ Кипра г. Хризостом дао је 9. новембра 2018. следећу јавну изјаву: Поводом разних написа који се односе на став архиепископа Кипра г. Хризостома на тему аутокефалије цркве Украјине, опште је познато, да Кипарска православна црква одржава одличне односе јединства са свим помесним Православним Цркавама, од првопрестолне Васељенске патријаршије до најмлађе Цркве Чешке и Словачке, укључујући Свету Руску цркву. У овом критичном тренутку, сви морамо бити обазриви и избегавати тешке јавне изјаве које погоршавају проблем. Архиепископ Хризостом се нада да ће сви проблеми бити решени у отвореном дијалогу љубави. Истовремено, изражава спремност да на било који начин допринесе овом дијалогу. -
КОНАЧНО: Не питајте и не постављајте питања Брки Жарковачком
тема је објавио/ла Лазар Нешић у Мој ЖРУ дневник
После много година безбројних наваљивања чланова форума, ево коначно теме где можете да ме не питате и да ми не поставите било које питање. Свакако, трудићу се да вам што пре искрено не одговорим, зато изволите, не питајте и не постављајте питања! ДОБРОДОШЛИ! -
Трибина одржана у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 21. октобра 2018. године, била је својеврстан специјал, будући да је структурисана од покушаја предавача да кроз разговор одговоре на нека питања публике. Питања су постављана уживо, или путем Facebook-а. View full Странице -
Ово назначење је названо грубим мешањем у унутрашње послове Украјинске Православне Цркве и нарушавањем њене канонске територије. Сходно томе, Свештени Синод је позвао патријарха цариградског Вартоломеја да престане да се меша у унутрашње ствари Украјинске Православне Цркве и да не нарушава њену канонску територију. „Егзарси“ Цариградске Патријаршије архиепископ памфилијски Данило и епископ едмотонски Иларион дужни су да напусте територију канонске Украјинске Православне Цркве,“ - каже се у одлуци, и напомиње да је њихова делатност антиконска и и да нарушава међуконфесионални мир у Украјини. Архијерејима Украјинске Православне Цркве је наређено да прекину саслуживање са архијерејима Цариградске Патријаршије. Чланови Свештеног Синода су позвали свештенство, монаштво и вернике Украјинске Православне Цркве да ојачају своје молитве за очување јединства Светог православља. Извор: Српска Православна Црква -
Свештени Синод Украјинске Православне Цркве, на заседању одржаном 25. септембра 2018. у Кијево-Печерској Лаври, изразио је свој став поводом назначења од стране Цариградске Патријаршије „егзараха“ у Кијеву, извештава Одељење за информације и просвету УПЦ. Ово назначење је названо грубим мешањем у унутрашње послове Украјинске Православне Цркве и нарушавањем њене канонске територије. Сходно томе, Свештени Синод је позвао патријарха цариградског Вартоломеја да престане да се меша у унутрашње ствари Украјинске Православне Цркве и да не нарушава њену канонску територију. „Егзарси“ Цариградске Патријаршије архиепископ памфилијски Данило и епископ едмотонски Иларион дужни су да напусте територију канонске Украјинске Православне Цркве,“ - каже се у одлуци, и напомиње да је њихова делатност антиконска и и да нарушава међуконфесионални мир у Украјини. Архијерејима Украјинске Православне Цркве је наређено да прекину саслуживање са архијерејима Цариградске Патријаршије. Чланови Свештеног Синода су позвали свештенство, монаштво и вернике Украјинске Православне Цркве да ојачају своје молитве за очување јединства Светог православља. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Ево, да мало предахнемо од душекорисних садржаја на ЖРУ, па да мало проћаскамо. Момцови пуцајте Ево ја ћу први. Може се, у извесној мери, приметити да су многе жене "татине ћере" и да мисле да имају круну на глави. Шта мислите о томе? Само молим вас без жутила, ово је озбиљан, Православни мисионарски форум.
- 7349 нових одговора
-
- 3
-
-
- мушкарци
- постављају
- (и још 4 )
-
Да не објашњавам пуно, назив теме говори довољно за себе. Да пређемо са речи на дела и да помогнемо једни другима у конкретним стварима. Имате ли посао или га тражите? Да ли сте остали без посла? Хајде да видимо како можемо да помогнемо једни другима... Ја сам до јуна 2009., након завршених студија. неколико година провела безуспешно покушавајући да нађем стално запослење. Много сам се неправди нагледала, много разочарења доживела... ко зна колико пута пожелела да одем одавде... Знам како се осећа млад човек у таквој ситуацији, разумем колико то може да буде тешко... Зато не бих волела да моје искуство остане само моје, јер верујем да може многима помоћи. Поделите и ви своја искуства, питајте за помоћ, можда баш неко од браће и сестара са форума има неки добар савет, или макар Живу Реч Утехе...
- 234 нових одговора
-
- 2
-
-
- разно
- братољубље
- (и још 4 )
-
Забрањене Теме и Мисија у Цркви: Питања за размишљање
тема је објавио/ла Ведран* у Клуб ЖРУ-сарађујмо!
Желим још једном да се осврнем на јучерашњи догађај на сајту када је цела једна тема избрисана, како Уредништво Поуке.орг тврди, грешком. Тема се тицала спорног навода у тексту катихете Бранислава Илића под насловом „Пост у част Пресвете Богородице“. Бранислав Илић („ризница богословља“) је један од уредника Поуке.орг-а. Сама тема на форуму је такође била постављена од стране Бранислава, јер се сада све вести са главне странице сајта аутоматски појављују као форумске теме. У поменутом тексту се нашао следећи навод: «Друго важно сведочанство о Успенском посту налазимо у томосу сједињења из 920. године, који каже да се Они који су ожењени могу причестити само три пута годишње, и то на празнике: Васкрскрсења Господњег, Рождества Господњег и на Успеније Пресвете Богородице.» Након што су неки чланови форума поставили питање у вези овога цитата о. Зоран Ђуровић је пронашао и превео део Томоса који се наводи као извор. Из Томоса, по преводу оца Зорана, јасно се види да није реч о дозволи ожењенима да се причесте само три пута годишње, него да је реч о вишебрачнима који су под епитимијом, којима се дозвољава причешће на ове празнике. Сва питања у вези овога текста, примедбе, разговор и сам превод Томоса који је отац Зоран послао, су убрзо били обрисани заједно са читавом темом. И то се, по тврдњи Уредништва, десило «грешком». То је грешком обрисао сам уредник Поуке.орг-а и управо писац тога текста катихета Бранислава Илић, да би одмах затим поставио нову тему у којој би био само његов поменути чланак без коментара о исправци, и без било какве назнаке извињења што је «грешком» обрисао туђе писање, што би у таквој ситуацији било очекивано. Да је дошло само до исправке спорног дела без овога брисања ствар би се ту вероватно и завршила. Свакоме се дешавају грешке, ако прихватимо касније објашњење Бранислава, да му се грешка промакла (мада уз напомену да је направио ову грешку «држећи се слепо литературе» коју је користио!?). Међутим, будући да је ипак дошло до брисања порука других чланова, без најаве, без неке њихове кривице, једном речју без разлога, ја сам поставио Администрацији Поуке.орг питање искључиво везано за то зашто је та тема обрисана, овде: Након мало одуговлачења, као што можете да видите, најзад се јавио Бранислав са својом поруком у којој се захваљује што му је указано на грешку и каже да је све исправио на Поукама, на сајту Патријаршије и на своме блогу. Три места на којима је текст објављен. Затим је навео ово изнад, већ поменуто, да је до грешке дошло тако што је се он слепо држао литературе. Дакле, све је то неко већ написао само је он искористио без додатне провере. Легитимно, зар не? Будући да се ради о прилично важној тврдњи, о. Зоран је, с правом, од Бранислава затражио да нас упути на ту литературу коју је користио јер би то очигледно требало да се исправи. Никаквог одговора на то није било. У међувремену се на теми јављао неко из Уредништва Поуке.орг бранећи, од непостојећег напада, личност Бранислава речима да је млад, да се труди, да он много ради, што нико није ни негирао ни пре ни после ових обраћања Уредништва. Али поред ове одбране и правдања, следиле су и сасвим неутемељене оптужбе на рачун чланова који су постављали ова питања (укључујући и мене). И то су биле веома тешке и увредљиве речи и оптужбе да черечимо Бранислава, да желимо да га спалимо и сличне несувислости, да се палимо ко хепо коцке, итд. и итс. Да би се након тога све напрасно завршило са брисањем порука одређених чланова (без ваљаног разлога) и закључавањем теме Питајте Администрацију «до даљњег» и бановањем неких чланова (без објаве и објашњења,у тајности). Док се све ово дешавало по тврдњи особе (особа?) која пише са Поуке.орг, која је очигледно интимно упозната са Браниславовим кретањем, Бранислав није могао да одговори на питање, о изворима које је користио, зато што је отишао на вечерње. Остало је нејасно зашто није одговорио након вечерњег богослужења будући да је тема трајала до касно у ноћ, а нарочито због тога што је у време док је тема била активна Бранислав био на форуму? Међутим, оно што ме је нагнало да све ово напишем јесте следеће. Прво, као што сам рекао, Бранислав се захвалио за указану му грешку. Види овде: Затим је рекао да је текст исправљен: 1. На поукама https://pouke.org/forum/index.php?/index/1346440445/1346440934/пост-у-част-пресвете-богородице-r10238/ 2. На званичном сајту СПЦ http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice_1 3. На његовом блогу http://branislavilic.blogspot.com/2018/08/blog-post_768.html наводећи ове линкове. Одмах да кажем да сам, чим је Бранислав послао поруку, погледао његов блог и заиста, по речи његовој, исправио је, боље рећи, обрисао је тај цео спорни део. Међутим, да видимо сада шта се десило након што је, дакле, једна тема на форуму била обрисана, друга на којој су постављана питања у везо овога закључана, неке поруке чланова обрисане, чланови бановани, и затим, без доказа, оптужени да су вређали некога и да је зато тема закључана, да су они криви. Шта се дакле десило после овога. Кренимо редом: 1. На Поукама, Браниславов текст стоји на насловној страници као издвојени чланак. Први по реду. И заиста у њему, по речи Браниславовој, нема спорног навода. 2. На званичном сајту СПЦ Бранислав нас наводи на текст који никакве везе нема са текстом о коме говоримо осим што му је наслов исти и што му је Бранислав аутор. Ево садржаја на тој адреси: Наравно прва помисао већини људи, па и мени, јесте да је због истоветног наслова текста дошло до тога да је он једноставно послао погрешан линк. И то је легитимно објашњење, осим што се за мој укус већ сада појављује много неких чудних грешака. Прва чудна грешка је наводно слепо држање литературе (за коју и дање не знамо која је, ко је то навео Бранислава да погреши?), па онда грешка брисања целе теме (све са преводом Томоса у коме му се указује на грешку за коју се са смирењем и љубављу захваљује), па грешка ђутања о томе да је тема грешком обрисана, па сада грешка у навођењу погрешног линка. Али има и она изрека ко много ради тај много и греши. А чули смо по сведочењу особе са Поуке.орг профила да он много ради. ОК. Али ми идемо још мало дубље. Шта се још налази на сајту СПЦ? Тамо се и сада налази спорни текст Бранислава Илића на следећој адреси http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice Па да прочитамо... И гле чуда, у њему се и даље налази (вероватно опет грешком?) наводно обрисани део текста о томе да се «ожењени могу причестити само три пута годишње». Како сад ово да објаснимо? Размишљао сам и нисам успео да закључим каква је ту грешка у питању? Прво, ако је Бранислав искрено исправио прави текст (овај на који не указује јер у ономе на који указује није имао шта да исправља јер он говори о другој ствари), без обзира на погрешно копирани линк који води ка другом тексту, у тачном тексту на тачном линку (овоме) био би исправљени текст. Зар не? А као што видимо текст није исправљен. Или је исправљен па враћен на старо? Неко волшебије се десило! А да није Бранислав задужен и за сајт СПЦ па да и тамо исправља и мења текстове лако? Ако јесте, он је могао то да уради, и да исправи и да поново врати на старо. Можда ће неко рећи да сам овде злонамеран, јер он не би поново убацио нешто што је погрешно и што је већ једном исправио и за шта се још и захвалио у духу хришћанског смирења и љубави јер му је указано на грешку. Зар не? Па и ја мислим тако. Да нас није слагао да је исправио, па онда послао погрешан линк да завара траг? Ма не, то је још горе, рећи ће још злонамерније с моје стране. Но како ово да објаснимо? Ако нема приступ сајту СПЦ па да ово сам исправља, онда су га вероватно преварили у Патријаршији па му рекли да су исправили а нису, и он поверовао браћи и рекао нама да је исправљно, а оно није исправљено. И сад он на правди Божијој трпи ова моја питања. Може ли то? Немам појма. Ваљда је мање злонамерно с моје стране да као могућност понудим да у Патријаршији лажу Бранислава него да кажем да Бранислав лаже нас. Али добро. Да онда у братском духу само кажем да је најНЕвероватнија од свих опција та да је он текст исправио, па да је затим вратио на старо. Ту ћемо се сви сложити? То би било тешко за сварити? Зар не? Добро. Идемо даље. 3. На блогу Бранислава Илића, као што сам већ рекао, проверио сам текст одмах након његове поруке у којој нам је јавио да је текст исправио. И заиста је тако било. Међутим шта се на блогу катихете Бранислава Илића налази сада? Па ево погледајте сами https://branislavilic.blogspot.com/2018/08/blog-post_768.html Гле чуда! Како сад то? Да ли је то Бранислав прво избрисао спорни навод (као што смо имали прилику сви да видимо), а затим кад су сви бановани, теме закључане, и ствар завршена, опет вратио спорни навод у свој текст? Немогуће! Па зар управо не рекосмо да је то веома НЕвероватна опција и објашњење за оно се десило на сајту СПЦ? Ја не знам, ви закључите, или нека нам он сам одговори, ако жели и има времена. Или ћемо сматрати да се и то волшебно појавило неком влашком магијом или неком необјашњивом грешком? Не треба одбацити ни логичку могућност да сам ја лажов. Да сам све ово измислио само да бих оклеветао младог и вредног катихету. За оне којима је то најлакше сварљиво објашњење, и који ће да се смире само ако то прихвате као објашњење, поручујем слободно нека тако верују. Ја волим да су људи срећни. У овом веку не желим да будем одговоран за било чије душевне патње, а у оном, ја не судим. Немојте да вас мучи бес и изједа. То није здраво за бубреге и изнутрице. У закључку, нарочито ми је занимљив Браниславов избор ова три сајта (Поуке, СПЦ и његов блог) да нам покаже и докаже како је смирено прихватио добронамерне примедбе у вези његовог текста. Међутим, вероватно опет грешком (?), волшебно, како ли, поткрало му се да помене још једно најмање 10ак места на којима је његов текст објављен. На свима местима са спорним наводом. Изволите уживајте, ако можете: https://dodjiividi.blogspot.com/2016/08/blog-post_53.html https://dodjiividi.blogspot.com/2017/08/blog-post_76.html https://pouke.org/forum/index.php?/topic/47495-пост-у-част-пресвете-богородице/ http://spc.rs/sr/post_u_chast_presvete_bogorodice_0 http://www.pravoslavie.cl/sr/post-u-cast-presvete-bogorodice/ http://manastirvavedenje.org/post-u-chast-presvete-bogorodice/ http://www.eparhijazt.com/sr/news/vijesti-iz-eparhije/_/745.post-u-cast-presvete-bogorodice.html http://eparhija-timocka.org/post-u-cast-presvete-bogorodice/ http://eparhija-timocka.org/post-u-cast-presvete-bogorodice-2/ http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/2017/08/blog-post_35.html Ја мислим да је довољно. И на самом крају, желим да питам Администрацију, да ли је на форуму Поуке.орг дозовољено постављати питања, разговарати, па и расправљати о тематици која се тиче Цркве, мисије Цркве, и јавном деловању, са браћом и сестрама и о браћи и сестрама? Без цензуре и без напада и клеветања? Желим вам свим да буде здрави и весели и миломе Богу приступачни. П.С. Да не испадне да само критикујем. Морам да похвалим Бранислава зато што веома правилно, да не кажем стручно, придржава епископски жезал на богослужењима (с обе руке), што се види на фотографијама са његовог блога, а не као неки који не знају па се са жезлом подштапају. Ето!- 130 нових одговора
-
- 12
-
-
-
-
-
- размишљање
- питања
- (и још 4 )
-
мислим да велики број мушких особа воли да кува....да ли сам у праву?
- 5676 нових одговора
-
- 5
-
-
-
- жене
- постављају
- (и још 4 )
-
Ćao, Pomenuh pre neki dan da ću za vreme odmora obići nekoliko manastira: Dobrun, Mileševu, Đurđeve stupove, Sopoćane, Crnu reku, Ostrog i Tvrdoš. Zanima me, pošto ćemo biti u putu i konstantno u pokretu, a i cenim da će biti 30+ stepeni, da li su u nekom od tih manastira posebno strogi kada su u pitanju pravila odevanja. Znači, da li dolaže u obzir Teva papuče (one sportske, treking papuče: I kako je kod muškaraca sa majicama kratkih rukava i šorcevima tipa: Dalje, za ženu, čega se treba pridržavati. Da li može da uđe sa pantalonama dužim od kolena. Tamo gde treba suknja, da li imaju one suknje 'navlakuše' na ulazu, kakve sam video u Ravanici jedared. Za maramu nije nikakav problem, jer barem je to ništa lakše za poneti, ali dobar deo puta pičimo pešaka, pa nam je svaki nepotreban prtljag višak. Razlog zbog kojeg pitam je taj, da i nismo imali prilike da posetimo baš puno manastira. Bio sam dosad u Ravanici i Manasiji, obišao nekolicinu rumunskih manastira, i u njih su ljudi ulazili odeveni kako im volja, neki su čak izgledali kao 'buy a bride' stranice. Ostrog takođe cenim da ne bi trebao da bude problem, pošto je turistički napastvovan. Svaka pomoć je dobrodošla, pogotovu iskustvo iz prve ruke, gde da obratim pažnju na šta. Takođe: cenim da ako se pojavim u manastiru u pristojnim satima, isti ne bi trebalo da bude zatvoren (od gore pomenutih)? Da li se u nekom od pobrojanih manastira naplaćuje ulaz (ikone ionako darujem, skromno ali redovno). Gde preporučujete da se kupi neka ikona za uspomenu? Ima li neka preporuka za posetu neke prirodne lepote ili slično u blizini nekog od pobrojanih manastira? I poslednje, ima valjda kod ostroga neki pokajnički put, koji se pešači bos, može neki opis, slika, mapa, gde počinje i koliko dugo traje? Hvala svima na pomoći, -
На овој теми можемо ћаскати. Питање за данас: шта мислите о руском филму "Острво" и како сте га схватили?
-
Значи, јасно. Демилитаризована зона. Мир. Спокој. Како сте браћо? Шта се ради?
- 760 нових одговора
-
- 10
-
-
-
-
-
- мушкарци
- постављају
- (и још 3 )
-
Брнабић је упознала кардинала Паролина са тренутним околностима у преговорима Београда и Приштине и подвукла искрену опредељеност Србије ка наставку дијалога. Она је изразила захвалност државном секретару на принципијелном ставу Свете столице у вези са непризнавањем једнострано проглашене независности Косова. Паролин је обавестио председницу Владе да Ватикан са посебном пажњом прати ситуацију у региону и дијалог Београда и Приштине, нагласивши да је за Свету столицу од изузетне важности заштита културног и религиозног наслеђа на Косову и Метохији. Саговорници су се сагласили да је рад Мешовите комисије о Алојзу Степинцу и међуцрквени дијалог који је из њега проистекао, иако коначна одлука још није донета, имао позитивне ефекате на односе између Православне и Римокатоличке цркве, као и са становишта методологије, те да представља значајан пример за проучавање других историјских периода и личности. Кардинал Паролин пренео је подршку Ватикана европским интеграцијама Србије, додајући да је Европска унија у основи пројекат мира и суживота различитих религија и националности, којем Србија и регион Западног Балкана припадају. Премијерка Брнабић и кардинал Паролин закључили су да постоји узајамна заинтересованост за интензивнију сарадњу у области културе и образовања, подсетиви на то да је на снази постојећи Протокол о сарадњи између Народне библиотеке Србије и Ватиканске библиотеке, као и Споразум о сарадњи у области високог образовања. Извор: Српска Православна Црква -
Председница Владе Републике Србије Ана Брнабић оценила је у данашњем разговору са државним секретаром Свете столице кардиналом Пјетром Паролином да су односи Србије и Ватикана добри и без отворених питања, са обостраном тежњом ка даљем јачању у духу узајамног поштовања, поверења и толеранције. Брнабић је упознала кардинала Паролина са тренутним околностима у преговорима Београда и Приштине и подвукла искрену опредељеност Србије ка наставку дијалога. Она је изразила захвалност државном секретару на принципијелном ставу Свете столице у вези са непризнавањем једнострано проглашене независности Косова. Паролин је обавестио председницу Владе да Ватикан са посебном пажњом прати ситуацију у региону и дијалог Београда и Приштине, нагласивши да је за Свету столицу од изузетне важности заштита културног и религиозног наслеђа на Косову и Метохији. Саговорници су се сагласили да је рад Мешовите комисије о Алојзу Степинцу и међуцрквени дијалог који је из њега проистекао, иако коначна одлука још није донета, имао позитивне ефекате на односе између Православне и Римокатоличке цркве, као и са становишта методологије, те да представља значајан пример за проучавање других историјских периода и личности. Кардинал Паролин пренео је подршку Ватикана европским интеграцијама Србије, додајући да је Европска унија у основи пројекат мира и суживота различитих религија и националности, којем Србија и регион Западног Балкана припадају. Премијерка Брнабић и кардинал Паролин закључили су да постоји узајамна заинтересованост за интензивнију сарадњу у области културе и образовања, подсетиви на то да је на снази постојећи Протокол о сарадњи између Народне библиотеке Србије и Ватиканске библиотеке, као и Споразум о сарадњи у области високог образовања. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Митрополит Растислав: Држава не треба да се меша у црквена питања
a Странице је објавио/ла Логос у Вести из Православних помесних Цркава
Председник Леонид Кравчук (1991-1994), и председник Леонид Кучма (1994.-2005) сусрели су се са Његовим Блаженством 30. маја 2018. године у Прешову, где су разматрали стање Православља у Украјини. Митрополит је истакао пред украјинским политичарима да је „свако мешање државних чиновника у црквена питања недопустиво у демократском друштву“. Овиме је Митрополит мислио на недавни апел Петра Порошенка Васељенској Патријаршији. Бивши украјински председници такође су се својевремено састајали са Његовом Свесветошћу патријархом васељенским Вартоломејем молећи га да Украјини додели аутокефалност. Митрополит Растислав је истакао да се раскол изазван људским егоизмом може зацелити једино покајањем и повратком Цркви и да аутокефалија мора бити резултат свеправославног сагласја. Овиме је митрополит мислио на самопроглашеног „патријарха“ Филарета Денисенка, који се отцепио од светог Православља пошто није био изабран за московског патријарха после смрти патријарха Пимена 1990. године, до када је био канонски митрополит кијевски. На крају састанка Његово Блаженство је изразио наду да ће се тешко црквено стање у Украјини решити на канонски начин како не би додатно узнемирило већ напету друштвено-политичку атмосферу. Извор: Српска Православна Црква-
- 2
-
-
- митрополит
- растислав:
- (и још 5 )
-
Недопустиво је мешање државних чиновника у црквена питања, изјавио је Његово Блаженство митрополит Чешких земаља и Словачке Растислав за време свог недавног састанка са двојицом бивших председника Украјине. Председник Леонид Кравчук (1991-1994), и председник Леонид Кучма (1994.-2005) сусрели су се са Његовим Блаженством 30. маја 2018. године у Прешову, где су разматрали стање Православља у Украјини. Митрополит је истакао пред украјинским политичарима да је „свако мешање државних чиновника у црквена питања недопустиво у демократском друштву“. Овиме је Митрополит мислио на недавни апел Петра Порошенка Васељенској Патријаршији. Бивши украјински председници такође су се својевремено састајали са Његовом Свесветошћу патријархом васељенским Вартоломејем молећи га да Украјини додели аутокефалност. Митрополит Растислав је истакао да се раскол изазван људским егоизмом може зацелити једино покајањем и повратком Цркви и да аутокефалија мора бити резултат свеправославног сагласја. Овиме је митрополит мислио на самопроглашеног „патријарха“ Филарета Денисенка, који се отцепио од светог Православља пошто није био изабран за московског патријарха после смрти патријарха Пимена 1990. године, до када је био канонски митрополит кијевски. На крају састанка Његово Блаженство је изразио наду да ће се тешко црквено стање у Украјини решити на канонски начин како не би додатно узнемирило већ напету друштвено-политичку атмосферу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
-
Свети и Свештени Синод, сабран данас под председавањем Његове Свестости, размотрио је захтев шизматичке Цркве у Скопљу, поткрепљено и писмом Премијера премијера БЈРМ, Његове Екселенције г. Зорана Заева, за преузимање иницијативе од стране Васељенске Патријаршије за поновно враћање ове Цркве у канонски поредак под именом Архиепископија Охридска, и одлучио је да прихвати то, и да учини све што је потребно према неприкосновеним одредбама историјско-канонске компетентности и привилегија првопрестолне Васељенске Патријаршије. У Патријаршији, 30. маја 2018. год. Од Првог Секретара Светог и Свештеног Синода -
Извор:https://www.patriarchate.org/-/anakoinothen-30-05-2018- Свети и Свештени Синод, сабран данас под председавањем Његове Свестости, размотрио је захтев шизматичке Цркве у Скопљу, поткрепљено и писмом Премијера премијера БЈРМ, Његове Екселенције г. Зорана Заева, за преузимање иницијативе од стране Васељенске Патријаршије за поновно враћање ове Цркве у канонски поредак под именом Архиепископија Охридска, и одлучио је да прихвати то, и да учини све што је потребно према неприкосновеним одредбама историјско-канонске компетентности и привилегија првопрестолне Васељенске Патријаршије. У Патријаршији, 30. маја 2018. год. Од Првог Секретара Светог и Свештеног Синода View full Странице
- 36 нових одговора
-
- 2
-
-
- канонском
- македонији
- (и још 11 )
-
Када је архиепископ атински, блаженопочивши Христодул, најавио за живота, на почетку 21. века, да жели да донира органе, та вест је у православном свету наишла на недоумице. Такође, наш Митрополит Амфилохије и владика шабачки Лаврентије Трифуновић, обавестили су јавност да су завештали своје органе и то је препоручили свом свештенству, монаштву и верницима. На прилогу благодаримо Радију Светигора! Звучни запис разговора View full Странице
