Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'писмо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 101 results

  1. Уважени господине предсједниче, моја потпуна изузетост из политичког живота у Србији одвојила ме од чак свепознатих информација о изборним процесу који се у скорије вријеме одиграо, али ме је чак кратко укључење у информативне емисије у Српској обавијестило о Вашем изборном успјеху. Имам своје мишљење о декадентности друштвеног система у српским земљама - у Србији и Српској и оној Црној Гори у којој је српство само по себи кривица - па и о легитимности политичког система. Али, ма шта ја о њему мислио, остаје чињеница да другог друштвеног и политичког система нема и да - било да сте добили или сте приграбили апсолутну моћ и одговорност, то Вашу улогу у будућности не чини ни мало мањом или релативнијом. Дакле: по изборном резултату, по усмјерености и приватизованости власти, по заступљености у медијима, по свему и свачеми, тренутно сте Ви једини чинилац политичког и друштвеног живота Србије. Зато сматрам својом људском, хришћанском, православном, српском, свештеничком дужношћу да Вам скренем пажњу да немате право да коначно ријешите статус АП Косово и Метохија било каквим рјешењем које би поништило Косовским завјет у коме су уткани вјековни уздаси српског народа, у коме су жртве у вијековима ропства, у балканским и свјетским ратовима, немате право да погазите важећиустав Србије, вјековно опредјељење српског народа, немате право да згазите сваку литургију коју смо служили од те у Самодрежи 1389 до дана данашњег. Моћ коју имате обавезује Вас. Са великом моћи - то зна чак и нововјековна популарна култура, али и хришћанска мисао вијекова - долази и велика одговорност а са апсолутном моћи долази и апсолутна одговорност. Ви сте добили апсолутну моћ и сад је небитно да ли сте је жељели. Српски народ је постајао народ вијековима. Постaјао је народ кроз прихватање Христа Богочовјека. Постајао је и даље народ, када су га Кирило и Методије родили у његовом језику, Постајао је народ кроз своје државе. Ако нисте упознати - погледајте границе Србије у 8.и 9. вијеку. Вијдећете да су и прије наших светородних Немањића наше државе биле и Дукља и Зета и да се Србија и тада простирала са обје стране Дрине. Кроз вијекове прије Косова ми смо се уздиздали у Христу, кроз више држава и династија. Кроз Зету, Босну и Рашку. И када смо коначно саградили једну од наших по дометима најважнијих држава и када је дошао час да је 1389.бранимо, ми смо се сви - и Влатко Вуковић и Св. кнез Лазар и Обилић нашли на Косову пољу. Да кажемо најважнију ствар на свијету: да човјек који изгуби Отачаство као Смисао, губи смисао свог отачаства, а самим тим постаје неразлучан од животињa. Како тада - тако и данас. Рекли смо коначно оно што сваки човјек мора да каже: једино важније од овдашњег живота јесте смисао живота. Јесте Живот са великим "ж". Како тада, тако и данас. Ми смо издржали вијекове знајући то. Кажу да много читате. Читајте Радована Самарџића, ако не већ Владику Николаја или нашу јуначку поезију. Читајте Његоша. Можда сте и прочитали. Али смислотвореће књиге се не читају него удишу. Удишите их. Живите њима. Чекају Вас, рекоше ми данас, битни преговори. Не заборавите оно што овдје удахнете. Пред Вама су историјске одлуке. Немојте да Вас збуне они који Вам тапшу по раменима: Тапшу Вам не зато што воле Вас или Србију, већ зато што воле привилегије које им омогућавате и представљате. Ви не смијете издати Косово. Не смијете потписати "правно обавезујући споразум". Ви можете узети на себе само издају. И ништа друго. Ништа дуго Вам се тренутно не нуди. Знамо да Вам се не нуди. Зато ни не прихватајте. Ако су Вам на столу само издаја и притисак, изаберите притисак. Он ће бити наш, заједнички. Издаја - само Ваша. Да ли је то заиста оно што желите да уземете на себе - да Вас памте као издајника? Многи могу да Вам кажу да је ово само једно мишљење. Обавјештајне службе ће се повиновати Вашим жељама. Странка и држава хоће. Можда и неки моји Оци и браћа. Али вијекови прије Вас и вијекови послије Вас вас гледају. Ваша и наша дјеца неће памтити привилегије које су сахрањене у земљу са животима који немају смисао. Неће се нико сјећати ниједног трактора, ниједног мерцедеса. Ничега. Ако издржите - историја ће Вас се сјећати као некога ко је још једном рекао "не" компромису који стоји испред сваког Србина од како је свијета - да мијења душу за земљу. Ако кажете "да", историја ће Вас запамтити као сваког Србина који је проминеио душу за земљу - па макар и као земљопосједник био успјешан. На Вама је. Немојте да Вас подршка на изборима завара. Избори се пројектују и одржавају тренутно расположење. Ви сједите на мјесту из којег Вас и уназад и унапријед гледају вијекови. С поштовањем, Дарко Ристов Ђого свештеник р.ѕ. Дао Бог да све ово једном буде само сјећање на времена када смо сви заједно бринули једну бригу. Цјелокупни блато којим ће ме гађати да би Вама угодили, било из емотивне некритичке привржености, било из потребе да се додворе, ја прихватам као моју цијену тога да будем човјек, хришћанин, православни Србин, свештеник, отац моје дјеце. Желим Вам добро и као човјеку кога се сјећам са почетка рата на Палама, када сте дошли да помогнете моме оцу. https://www.facebook.com/1099674145/posts/10221316512517872/?app=fbl View full Странице
  2. У „новозаветном добу“ постојао је Стари завет, док је Нови завет био у процесау настанка. Уколико се вратимо у старозаветно време, нашли бисмо се без Библије у правом смислу речи, те бисмо имали књигу у процесу развоја, која није у стању да изврши утицај на било шта ван ње. У познијим временима Библија је постала заокружена и потпуна јединица, вршећи утицај као завршено дело ауторитативне књижевности. Међутим, у новозаветном добу можемо, с једне стране, пратити почетке новозаветних књига у неписаним традицијама које су им претходиле, а с друге, пратити утицај већ заокруженог Старога завета. Из тог разлога морамо објединити ове две теме и проучавати начин на који је Стари завет утицао на развој новозаветне традиције и књижевности. Сви хришћани се слажу у томе да је новозаветно доба у време Библије вршило креативан утицај на живот људи и жена, и на живот Цркве, пуштајући из себе свеже залихе енергије и схватања, слично вулкану који повремено избија изливајући ватрене реке лаве. Данас смо у прилици да проучавамо теолошке процесе којима је тај вулкан настао. Можда ћемо проучити настанак стена које су одредиле гејзер који видимо пред собом, и уз то сазнамо нешто о томе како се спољни изглед односио према невидљивом извору топлоте и енергије. Овиме желим рећи да наше проучавање утицаја заокружене старозаветне традиције може помоћи при објашњењу ове друге, и тај однос обеју према Богу и његовим чиновима у којима се садржи њихов ауторитет и животворна сила. Стари завет није само у хришћанским круговима извршио формирајући и креативан утицај у новозаветном добу. На првом месту, Црква је сачињавала само једну међу неколико група у јудејству, од којих је свака гледала на Стари завет као на своју свештену и ауторитативну књижевност. Све су оне биле свесно зависне од њега и све су узимале на себе задатак да га тумаче у светлу својих сопствених схватања и околности. Темељито проучавање Библије у новозаветном времену морало би обрадити сва ова тумачења као и хришћанско тумачење, и премда нам време не допушта да изложимо шири поглед, наше разматрање почетака Новога завета у светлу утицаја Старога завета на њега било би осиромашено уколико не бисмо га ипак изложили. Можда је најједноставније поље, а најбоље је да се с њиме отпочне, поље александријског јудејства. Не у смислу да у њему нема високопарности и темељитости, на пример, у Филоновом тумачењу Старога завета; напротив. Међутим, метод с којим овај философ ради, и његов мотив, оба су релативно јасни. Човек чији је скоро сав књижевни опус посвећен тумачењу Старога завета, може се без даљег узети да се бавио првенствено смислом и утицајем Старога завета. Филон се може сматрати лошим и непредвидивим егзегетом, али то не мења ствар. Филоново тумачење је имало за циљ да свом народу препоручи оно што је сматрао да је библијска вера, а његов метод је био излагање извора ове вере, самог Светога писма. Ово тумачење и овај метод били су скоро неизбежни код човека васпитаног у александријском јудејству. Немогуће је порећи да је јеврејска заједница у Александрији била изложена моћним утицајима јелинистичког света, али је ова истина била понекад пренаглашавана на штету оног другог, исто тако важног – истине да су александријски Јевреји били толико добри познаваоци Библије као било који њихови земљаци. На ову истину подсећа Септуагинта, први велики превод који је александријска традиција веома ценила. Сам Филон је био одани Јеврејин, што из његових списа не треба доказивати, јер је потврђено очигледно његовом готовошћу да у име своје сабраће Јевреја метне главу у лављу чељуст кад је био на челу депутације пред царем Гајом. Готовост на мучеништво није доказ правоверности, али је савим добар знак лојалности и искрености. Као доброг Јеврејина Филона су плашиле паганске религије, те је желео да проповеда религију свога народа. Излажући је, одлучно се држао библијског обрасца, и велике делове Петокњижја тумачио је стих по стих. Оваквим радом Филон нам се представља као Јеврејин и као проучавалац и тумач Старога завета. Нема потребе порицати да је био истовремено грађанин јелинистичког света, у потпуности упознат са суштином и начином изражавања мисли тога света. Добро је познато да му је пошло за руком да у Старом завету пронађе платонизам, стоицизам и новопитагорејство, за које Мојсије и пророци сигурно нису знали, што је постигао алегоријском методом, чија примена се понекад чини потпуно неодговорном: из текста ишчитава мисли које је претходно усадио у њега. Међутим, његов мотив никад није био свесно исфалсификован, већ је био мисионарске природе. Будући уверен да је јудејство истинска и апсолутно важећа религија, а и да има много истине у ономе што је прочитао у грчкој философији, било је неизбежно да ће препоручивати своју религију приказујући је средствима која су задовољавала његово убеђење и интелигенцију – било да задовољавају или не наша убеђења – да је та религија антиципирала и превазилазила све друге изворе мудрости. Филон је хтео да реинтерпретира Стари завет у светлу јелинистичког миљеа у којем је живео, и из овог разлога биће од значаја за проучаваоце Новога завета, јер су се новозаветни писци такође трудили да старозаветну веру препоруче том јелинистичком свету. Но много важнији за нашу сврху је податак да мада су Филон, с једне стране, и апостоли Павле и Јован и други новозаветни писци, с друге, сви заједно реинтерпретирали Стари завет, Филон није дао оно што зовемо Нови завет који би био на равни са Старим заветом, док су апостоли то учинили. Разлог је јасан. Филон може само депотенцирати Стари завет, он може уклонити тешкоће (какве су очигледни антропоморфизми) и изнети на светло дана скривену истину и скривену лепоту; али не може да поново захвати онај креативни живот који је произнео Закон и Пророке. У најбољем случају, може да традира Стари завет као да је из друге руке; можда углађеније, не може животније и делотворније. Недостаје му динамика новозаветног божанског чина какав су новозаветни писци веровали да поседују и о њему сведоче. За Филона се може рећи (можда погрешно) да је био више јелиниста неголи библиста; рабини се никако не би могли тако окарактерисати. Мишна, Талмуд и Мидраши били су прожети Старим заветом и без њега не би могли постојати. Тачно је да и у њима срећемо егзегезу која се слабо позива на текст, али се не може довести у питање рабинска искрена намера да Старим заветом определе не само своје списе, него и своје животе. Традиционално учење којим је јудејство очувало, развило и надаље предавало Стари завет може се поделити у два дела. Халака је представљала подробну примену старозаветног Закона на променљиве околности у којима су живели читаоци Старога завета. Ове околности су биле делимично спољне, а старозаветни Закон је неизбежно постао далеко сложенији кад су његове уредбе и установе, које су имале порекло у релативно једноставном и неразвијеном економском, сеоском друштву, биле примењене на животне услове у урбаном друштву, где је живот и његово уређење био много сложенији и напреднији. Ове променљиве околности биле су и унутарње природе, јер су људи почели да гледају на многе ствари у новом светлу; на пример, закон освете, lex talionis, знатно је модификован, па су се уместо „око за око“ људи задовољавали новчаном накнадом. У многим прописима Халаке рабини су провели ову прогресивну примену и прилагођавање записаног Закона животним околностима. Другим начином тумачења Старога завета бави се Хагада. За ову реч тешко је наћи дефиницију. Хагада није производ стручног тумачења Старога завета, већ је у суштини популарни наратив, популарна проповед. Старозаветне библијске приповести се причају и препричавају и за све то време улепшавају се приповедањем, њима се додају нове приче, неке истинске, неке легендарне, неке делимично истините и делимично легендарне. Све ово чини се како би се наглашавало морално понашање људи – верско, етичко, а понекад политичко и националистичко. Данас се све више прихвата мишљење да рабини уопште нису били ван додира с грчком светом, но ван питања је да је укупни учинак обе халачке и хагадске традиције био да створе оно што би се могло скоро окарактерисати као имагинарни свет у којем је Стари завет и даље живео, свет који наставља да постоји са Старим заветом. Постоји блиска сличност између рабинског коришћења Старога завета и његовог коришћења у Новом завету. Наиме, налазе се заједничке формуле цитирања, заједнички егзегетски методи и заједнички егзегетски резултати. Ове сличности се виде на први погледи, и сваки компетентан истраживач може их открити. Исто тако лако је открити фундаменталну разлику између рабинâ и апостолâ, а она је у убеђењу ових других да је Месија дошао у лицу Исуса Христа Назарећанина. Но, наш задатак је да копамо дубље, ако можемо, и опажамо разлике између оне врсте књижевности коју је изнедрио рабински покрет и књижевности коју су створили хришћански кругови. На рабинској страни, нови материјал који је пратио и тумачио Стари завет, одн. Халака и Хагада, добио је вид предања, које је, како је истицано, довођено у везу са самим Мојсијем. Класични став о овом предању је у Аботу 1,1: Мојсије је примио Закон на Синају и предао га Исусу Навину, а он старешинама, а старешине Пророцима, да би га Пророци предали људима Велике синагоге. Овде се под „Законом“ мисли на Усмени закон – предање. На гори Синају Мојсије је примио два закона: писани и усмени. Овај други закон је хиљадама година важио заједно с оним првим, пошто има исто порекло и исти ауторитет. Ово није веровање које историја може прихватити, мада је важно разумети значај овога. Сам Стари завет је био ауторитативан, али његов ауторитет почива у његовом пореклу, а не у готовој примени на садашње време. Обожаван, поштован и вољен, ипак није био довољан сам за себе и могао је бити делотворан једино путем тумачења предањем. Но, ово предање се могло користити у ову сврху једино ако би било ауторитативно; а једини начин на који би му рабини могли дати ауторитет био је да се оно сведе на исто порекло као и писаног Закона који је оно тумачило и примењивало у животу. Гора Синај је била један и исти извор истине и ауторитета. Мало касније дознаћемо да се и садржина Новога завета може описати у смислу предања, предања које не само што износи скривену истину Старога завета, него и своје порекло узима из садашњости. Није само гора Синај креативан моменат у историји. „Примио сам, каже св. Павле, од Господа“ (1 Кор 11,23). Рабини би могли говорити о повлачењу Светога Духа и престанку пророштва; међутим, апостоли не би тако рекли. Наспрам онога што им је било речено у старо време, сада одзвања нешто ново: „Али ја вам кажем“ – нешто што уопште не потире, него испуњава старо. Новозаветно предање није тек сенка записаног старозаветног предања, него је нова творевина. Ако бисмо употребили трећи пример по питању места Старога завета у нехришћанском јудејству, можемо се окренути Кумрану и свицима с Мртвог мора. И док се много шта може доводити у питање, не може се довести у питање да је Кумранска заједница своја правила заснивала на Светом писму. Међу рукописима пронађеним у пећинама, рукописи с књигама Старога завета имају првенствено место. Без сумње, те књиге су биле од суштинског значаја за живот ове Заједнице. Поред старозаветних рукописа пронађени су и богослужбени списи (од којих истичемо Псалтир); апокалиптички материјал; законски зборници (одн. нарочита Халака, која има пред собом рабинско схватање старозаветног Закона; тумачења старозаветних књига, од којих је најзапаженији коментар на Авакумову књигу. Сасвим је умесно упоредити кумранску егзегезу с Филоновом. И једна и друга полазе од очигледног високог уважавања текста Старога завета, но њихови методи и резултати умногоме су се разилазили. За Филона је својствено да генералише по оном прочитаном. Неки историјски исказ њему постаје полазиште за морална и аналошка извођења закључака о универзалној примени. Тако, то што је Аврам примио три анђела подстиче Филона да хвалише врлину гостољубља, а затим да покаже да је гостољубље тек узгредни плод веће врлине, побожности. Не упуштајући се у буквално тумачење (та тис ритис аподосеос), он жели да алегорише ту Тројицу (анђела), и да у њима види Бога у његовом јединственом самопостојању, окруженог пратећим Силама, владалачким и стваралачким, по којима је познат. И тако даље – јер Филон има много чега да каже. Коментар или Пешер на књигу пророка Авакума иде у супротном смеру. Занемаривши оно што је генерално, он иде према појединостима, и испуњење Аврамових речи налази у недавним догађајима. На пример, овакво је тумачење Авакума 2,4-6: „’Али праведник ће од вере живети.’ Ово значи, сви извршиоци Закона у Јудином дому, које ће Бог избавити од предстојеће осуде због њиховог залагања и вере у Учитеља праведности. Штавише, богатство је варљиво, надмени човек, и неће остати. Његова грамзивост је пространа као Шеол; и он као смрт никад нема довољно. Њему су страни сви народи (незнабожачки) и к њему су окупљена сва племена. Неће ли сви они бити узети у причу и у загонетке, и рећи: ‘Тешко оном ко умножава што није његово! Колико дуго ће трпати на се густо блато?’ Ово значи да је то зли свештеник који је добио име према истини кад је први пут преузео дужност; али кад је почео да влада у Израиљу, његово срце се надимало, и он је заборавио Бога и издао уредбе ради богаћења. Он је опљачкао и прикупио богатство људи насиља који су се бунили против Бога. Узео је богатство људи, прибравши самог себе безакоњу и кривици: и путеве одвратности чинио је, у свој нечистоти прљавштине.“ У кумранским рукописима, за разлику од Филона, значај старозаветних речи налази се у њиховом испуњењу у недавним догађајима. Ово значи да у својој егзегези кумрански рукописи стоје многе ближе Новом завету од Филона, јер су и новозаветни писци веровали да су посведочавали испуњење Старога завета, а да је процес стваралачког испуњења такав да Нови завет изводи из Старог. Отуда је неопходно упоредити сва схватања испуњења, новозавено схватање и кумранско схватање. Ова два круга имају заједничку везу у томе да су се у њихово време испунила извесна пороштва која су мање-више неодређено предсказана; односно, извесни садржаји које су пророци предсказали мање-више прикривеним језиком, сада су и остварени. Међутим, испуњења нађена код кумранског писца, без обзира на значај такве личности какав је Учитељ праведности, немају тачку фокуса која би им дала јединство и кохерентност. Ова тачка фокуса се чека да дође; главни сукоб између „синова светлости и синова таме“ још увек је, у време писања, у будућности. Нови завет такође гледа у будућност да би се потпуно испунило оно што су пророци предсказали; но, сав процес испуњења уредсређен је на јединствену личност већ познату у историји, на Иуса Христа. Оно што је испуњено, испуњено је у Њему (или бар у вези с Њим); а оно што тек треба да буде испуњено, биће испуњено у Њему (или бар у вези с Њим). Штавише, у његовом животу, смрти и васкрсењу већ се збио догађај толико огроман да се остатак историје може сматрати њеним продужетком и разрадом. До сада смо разматрали три поља јудејства, где је у сваком Стари завет играо централну и формативну улогу. Свако од њих представља паралеле у поређењу с Новим заветом, но ниједно од њих није потпуно. Код Филона и александријског јудејства можемо запазити мисионарско настојање да се нејеврејском свету изложи јеврејска вера укорењена у Старом завету, а истовремено да се Стари завет реинтерпретира у светлу нових образаца мишљења и опита. Оно што је недостајало јесте позитиван и креативан подстрек да се јединственост и животворност подаре том мисионарском настојању и реинтерпретацији. У циљу тумачења и примењивања Старог завета рабини су црпели из предања које је, како су веровали, упоредо пратило Стари завет и тумачило га из истог извора, црпећи свој ауторитет не из садашњег надахнућа, него из древне прошлости у којој је ауторитет једино почивао. Међутим, новозавети писци су били свесни садашњег ауторитета као извора њихове проповеди и учења. Кумрански писци су на неки начин били ближи Новоме завету неголи Филон и рабини, али и ту се могу разоткрити разлике. Тамо где су кумрански писци још увек на ивици ишчекивања и надања, новозаветни су у стању да завире у оно што им је Бог већ учинио кад је у потпуности испунио своје обећање. И сличности и разлике које смо опазили, терају нас да се запитамо: какав је био однос Новога завета према Старом? У начелу се не упуштамо у почетке новозавених књига; занима нас она посебна улога Старога завета при њиховом писању. Једноставно, не прикупљамо и не алазирамо старозаветне цитате који се јављају у Новом завету и не реконструишемо оно што се зове „Библија ране Цркве“ (овај израз је први употребио C.A. Dodd, According to the Scriptures, 1952, што је изванредно дело о употреби Старога завета у Новом); нас занима креативни међуоднос пророка и апостола који је породио нови књижевни опус, који би могао заузети место поред старог, не једнак тек по светости и ауторитету, него једнак по снази и животворности. Веома важан задатак за проучаваоца Новога завета јесте како да продре кроз књижевне облике списа које изучава до божанског догађаја који их је произвео; да преко људских речи ослушне Реч Божју, да испита (ако смем употребити метафору коју сам употребио на почетку овог рада) катаклизмичку плиму коју је изазвао вулкан ерупцијом коју називамо Нови завет. Уовој плими је Стари завет несумњиво играо своју улогу; на нама је да изнађемо која је та његова улога. Није то била старозаветна првенствена улога; не смемо придати претерани значај овом питању. Има делова Новога завета који скоро у потпуности не садрже указања на Стари завет (на пример, Јованове посланице садрже само једну дискретну алузију на Стари завет). Тачно је да је у питању нешто више до директно цитирање; па и кад не цитирају, новозаветни писци често користе језик који су дали преводиоци Старога завета на грчки језик. Па ипак, Стари завет није никад првенствени чинилац у Новоме, који стално гледа уназад у њега, и указује, али не у Стари завет, него на личност и догађај Исуса Христа. Он посматра како Стари завет пружа руку и притом указује на исти циљ, али то је центар, Исус Христос, распети и васкрсли, који једини има првенствени значај. По овом питању Нови завет говори једним гласом. „Јудејци ишту знаке и Јелини траже мудрост, а ми проповедамо Христа распетога“ (1 Кор 1,22-23). „Бога нико није видео никад; јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави“ (Јн 1,18). „Бог који је из давнине много пута и разним начинима говорио оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио је нама преко Сина“ (Јев 1,1-2). Како се онда сведочење Старога завета односи према сведочењу Новога завета? Метафора из последњег цитата може пружити неке путоказе који упућују у исто село, један са севера, други с југа; и била би истина у метафори, јер Стари завет из прошлости указује на будући догађај, а Нови завет гледа уназад на исти догађај као да је он сам у прошлости. Но, Стари и Нови завет су много блискији него што је ово; можда би било боље занемарити њихов хронолошки однос и представити их као путоказе како стоје на истој страни села на које указују, од којих је један ближи селу и, такорећи, онај удаљенији путоказ преузима у себе. Међутим, немогуће је разматрати однос Старога и Новога завета даље овим општим исказима. Теорије и метафоре су без вредности уколико се не осврћемо на чињенице. Део Новога завета који стоји у најјаснијем односу са историјским делом Исуса Христа јесте онај који зовемо синоптичка јевађеља. Књиге које носе имена Матеја, Марка и Луке желе да изложе приповест о речима и делима Исусовим и из овог разлога имају посебан значај за нашу сврху. Не може се рећи да синоптичка јевађеља занемарују Стари завет. Она се често позивају на старозаветне приповести и лица, и често цитирају старозаветне књиге; па и кад их не цитирају, јеванђелисти често користе језик Старога завета. Како је онда Стари завет утицао на сведочење синоптичких јеванђеља о Исусу Христу? Читалац (нарочито ако почиње с Матејом) вероватно ће најпре бити импресиониран употребом кратких навода, цитата из њега, који су (како новозаветни писац тврди) пророчанствакоја су испуњена тиме шта је Исус Христос учинио или казао. Овде је потребна дужа илустрација; биће довољно Матеј 4,13-16: „(Исус) оставивши Назарет, дође и настани се у Капернауму приморскоме, у крајевима Завулоновим и Нефталимовим; да се испуни што је рекао пророк Исаија говорећи: Земља Завулонова и земља Нефталимова, на путу к мору, с оне стране Јордана, Галилеја незнабожачка; народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија“. Другим речима, Христос је започео своју службу у Капернауму пошто је Исаија 9,1-2 наговестио да ће тако бити. Јеванђелисти Марко и Лука су више суздржани од Матеја у коришћењу цитата, предложака, но разлика је једино у степену. Нема сумње да су такви текстови играли важну улогу у хришћанској аргументацији, апологетској, и у наративу, и код Јевреја и у паганским круговима. Данас, нажалост, има неких хришћанских кругова у којима немају исту тежину. Чине им се као да су извештачени, или су погрешно донети или су насумице настали. Било је могуће да се цитирани материјал сачини намерним довођењем у везу било тиме што би се пророкове речи тако протумачиле, као што се код Мт 2,18 позива на Јеремијино виђење Рахиле како нариче (Јер 31,15) због Иродовог погубљења деце; било преписивањем историјског наратива, као кад Матеј, једини од синоптичара, цитира Зах 9,9: „Твој цар иде к теби ... и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричином“; тиме Матеј мења Марков извештај о Христовом свечаном уласку у Јерусалим кад вели да је Христос имао две животиње (Мат 21,2.7). Значи, савремени читалац не може а да се не пита да ли постоји нека подударност између текста наведеног код Захарије 13,7: „удари пастира и овце ће се разбећи“, и текста наведеног код Марка 14,27: „ударићу пастира и овце ће се разбећи“. Међутим, кад се износе ова критичка запажања, не значи да се уклања однос између Старога завета и синоптичких јеванђеља. Повезивањем пророчанства и догађаја да би се учинило да се они подударају, претпоставља дубоко убеђење да су пророчанство и догађај стварно подударају и да једно и друго налазе своје испуњење у оном другом; а подударност се може збити на широком дијапазону пошто постоји стварна подударност и хомогеност између Старога завета и јеванђеља. Ову хомогеност није потребно ни доказивати и она се може опазити у језику и у начелном гледању на живот и његов смисао; пре свега, може се опазити у појимању Бога које је заједничко и Старом завету и јеванђељима. У њима обома је несазнативи Бог чије дејство у прошлости има одраза у садашњости, и чије дејство у будућности никад није толико удаљено да се и оно не одражава у садашњости. Синоптички писци су састављали своје књиге како би на основу постојећег предања приказали да је овај Бог- Бог који је из прошлости и будућности, а увек инсистира на садашњости, испунио своја обећања и возглавио своје дело у Исусу Христу, који је дошао не да укине Закон и Пророке, него да их испуни. Ова реченица, мада се налази само код Матеја 5,17 и била је предмет велике расправе, указује које место Стари завет има у синоптичком предању. Како га је Матеј схватио, јасно је из осталог дела те главе, где су разни искази Старога завета сучељени с Христовим: „А ја вам кажем“; старозаветни прописи су добри, али су нови бољи. Заиста, они нису само просто „бољи“, него износе на светло дана и оно што је Стари завет стварно хтео рећи. Синоптичка јеванђеља садрже слободну критику Старога завета и његових уредби, но та критика је свагда изречена у убеђењу да Господ Христос боље објашњава шта је Стари завет желео казати него што је он то сам могао изразити. Довођењем у везу појединих ранијих исказа са новозаветним види се шта они стварно значе. Богослови Новога завета истичу исто што и историчари. Христос је био крај, телос, Старога завета у смислу да га је испунио; Он га је укинуо не тиме што је показао да је био недовољан, него тиме што га је укорпорирао у себе и његову истину довео до савршенства. Све оно на шта је Стари завет указивао, био је Он. „Колико је обећања Божјих, у Њему су да, и у Њему су Амин“ (2 Кор 1,20). Новозаветни писци, богослови изражавају ову истину на карактеристичан начин. За апостола Павла „Христос је завршетак Закона за оправдање свакоме који верује“ (Рим 10,4). Закони су упућивали на праведност и инсистирали на томе да је праведност потребна, али да се она никад не може постићи преко законских прописа (Гал 2,21). Господ Христос није порицао да Закон указује у правом смеру, нити је чинио нешто посебно што је захтевала праведност; једноставно, чинио је оно што Закон није могао (Рим 8,3). У посланици Јеврејима налазимо изложено старозаветно богослужење. Писац не доводи у питање то да је била Божја воља да постоји храмовни култ. Он је стално држао на уму истину да се човек мора приближити Богу, а да би то учинио, мора бити свети. Уз то је такође држао грех пред собом у свежем сећању (10,3), али тај култ није могао да очисти савест (9,9). Оно што старозаветни култ није могао учинити Христос је учинио, Његовим саможртвовањем освећени смо за свагда и приступамо Богу с пуном слободом (10,10.19-22). Приступ апостола Јована Старом завету умногоме је суптилнији и не да се лако изложити. Па ипак, слика Аврама, који се у својем виђењу будућега радује да види Дан Христов (18,56), карактеристична је, и апостолу Јовану дугујемо за јасан исказ (5,39-40) да старозаветни списи, књиге, мада по себи не могу задовољити трагача за животом, указују на Христа који даје оно што оне не могу понудити. Од свих ових богослова апостол Павле је лично нама боље познат него ико други. Управо у Христу схватио је истински смисао Старога завета, који је раније погрешно тумачио. Нови начин његовог схватања Старога завета може се запазити, на пример, у Рим 10,5-8, где излаже не само старозаветни одељак који описује праведност по Закону, него и одељак који говори о праведности од вере. Само кад Старом завету приступа у Христу, апостол Павле може сагледати да и он сведочи о оправдању вером. Сасвим је погрешно претпоставити да је ап. Павле своје схватање Старога завета везивао за Христа; управо Христос му је дао ново схватање Старога завета, а сам Стари завет је задобио нову животну силу и релевантност тиме што је био испуњен. Једном речју, новозаветни писци су веровали да је у догађајима који су се збили у њихово сопствено време, и по њиховом личном запажању, Стари завет био испуњен. Ово значи, донекле, да се старозаветно тумачење односило на историјске догађаје; ниједан новозаветни писац не доводи у питање да је старозаветно схватање месијанства такво да се у њему значај Исуса Христа мора најпре изразити. Но у много већем обиму новозаветни догађаји су утиснули свој смисао на Стари завет, који се од тада никад не може схватити без указивања на Христа. Управо ово јединствено међудејство пророчанстава и догађаја чини да је Стари завет темељ Новога завета. Стари завет је испуњен у животу, смрти и васкрсењу Христовом; али то испуњење је одређено тиме шта испуњава, а не тиме шта је испуњено. Управо на овој основици и са оваквим схватањем њега Стари завет улази у Нови. Сада се окрећемо другом делу овога рада. Библија у новозаветном добу упућује нас најпре на онај њен део који је до тада био закључен, и ми смо испитивали утицај Старога завета на новозаветне писце, и остало; друго, она нас упуђује на онај део Библије који је тад био у процесу настанка, на Нови завет у његовом зачетку. Пре него што је Стари завет досегао облик у којем су га познавали Христос и ученици, барем његови делови су били дотле вековима преношени усменим предањем. Предкњижевна, традиционална етапа настанка Новога завета била је много краћа, но био је то период од великог значаја. Кад говоримо о предању које се односи на Нови завет, мислимо на онај корпус усменог материјала који је требало да се најзад искристалише у књижевни облик у самом Новом завету. Но, ова уопштена одредба захтева даљу анализу. Прво, постоји историјско предање које пружа обавештење о томе шта се догађало у служби Исуса Христа. Оно би се могло даље делити у традирање његовог учења и усмено традирање о његовим делима, мада је немогуће њих двоје одвојити једно од другога. Нема потребе да се овде разматра историјска вредност ових предања; кад год и где год су настала, она су свакако постојала пре него су јеванђеља записана. До тада је предање пружало материјал за незваничну биографију Исусову; но биографија није била од пресудног занимања за рану Цркву, која није живела подсећањем на историјски догађај колико проповедањем Јеванђеља. Па и у овом проповедању постојало је предање. Један од најзначајнијих резултата библијског истраживања последње четврти 20. века било је сазнање да је првобитна проповед, како се то може увидети изучавањем Дела апостолских, посланица апостола Павла и других списа, држала уобичајеног обрасца. Било је оно што би се могло назвати керигматско предање, које је у ствари било првобитно богословље, као и биографско предање. Најзад, постојало је црквено и литургијско предање. Под овим подразумевамо предање које је одређивало начин живота, нарочито морални живот Цркве и поступање Цркве у свакодневном животу. Ово предање је, на пример, садржавало правила која се у сличном виду јављају у неколико посланица (нпр. Кол 3,18 – 4,1) и у извештају ап. Павла – једном од најпредањскијих делова Новога завета – о томе шта је Господ казао и учинио оне ноћи кад је био предан, а које предање апостол наводи да би средио немире и злоупотребе у Коринтској цркви (1 Кор 11,17-34). Тако, постојало је биографско предање, керигматско, и црквено и литургијско предање. Ова три вида предања могу се разлучити између себе, но немогуће је сматрати да су независна једно од другог. Историјско предање не може се одвојити од других видова предања каквих је било у оптицају у раној Цркви. Претпостављало се да је засебно; да је Исус Христос учинио да Његови ученици науче Његово учење напамет и да, уз Његово учење, упознају Његово тумачење главних догађаја из Његовог живота. Ово гледиште тешко се може одржати. Указања на Христово учење налазе се, мада не често, у посланицама, но кад се појаве, углавном су анонимна и уклопљена су у главни ток излагања. На пример, можемо навести Павлово изложење у Рим гл. 13 најважнијег закона љубави у којем се садрже све друге заповести. Немогуће је да он овде казује нешто независно од Христовог учења (Мк 12,29-31 и односна места) које је изложено скоро идентичним изразима; али он не покушава да овај материјал, ово предање о Исусовим исказима, учини издвојеним из свог личног учења и поуке. Као други пример начина како су различити токови предања испреплетани у новозаветном периоду, можемо навести учесталост појаве тзв. „прописа о заједници“ у синоптичком периоду. Овде не доносимо суд о њиховој историчности. Свеједно је засад да ли су то аутентична памћења речи које је Христос изговорио и потом оне биле примењене за потребе хришћанске заједнице, или су састав самих заједница које су их сачиниле за своју сопствену употребу. Добро је познато да су се по овом питању умногоме разилазила мишљења. Све што треба да уочимо јесте стециште „црквеног“ предања, садржаног у правилима Цркве, и историјског предања, које пружа биографски материјал о Исусу Христу. Међутим, најважније питање, како за наше садашње изучавање развоја Новога завета у његовом предматеријалном стадијуму, тако и за схватање почетака хришћанства на ширем плану, јесте однос између историјског предања и керигматског предања, између приповедања о Исусу и првобитног богословског мишљења и проповедања ране Цркве. Ово могу илустровати освртом на два различита гледишта. Рудолф Бултман је започео своју новозаветну теологију речима: „Исусова проповед спада у претпоставке теологије Новога завета, а сама по себи није“ (Theologie des Neuen Testaments, 1948 – 53, стр. 1). Исто гледиште он изражава кад у својој књизи Primitive Christianity in its Contemporary Setting одељак „Есхатолошко учење Исусово“доноси у поглављу под насловом „Јудејство“, а не под насловом „Рано хришћанство“. Керигма која је излагала Исуса Христа, распетог и васкрслог, настала је после, а не пре Његове смрти, пише Бултман, мада је учитана уназад у историјско предање, па се с времена на време јавља у јеванђељима. Једном речју, „Исус је проповедао поруку, учење. Црква је проповедала Њега“ (Primitive Chistinaity, English translation 1956, стр. 93). Овим судом се жели повући јасна разлика између историјског проповедања Исуса и историјског проповедања Цркве. Током времена почело је да једно утиче на друго, а керигма је увек гледала уназад, на историјског Исуса, али му је придала значај који Он себи не би могао дати. Оскар Кулман гледа на ствар другачије: „Основ све христологије је Исусов живот“ (Die Christologie des Neuen Testaments, 1957, стр. 327), а њега можемо сазнати, наравно, само преко историјског предања. У обавези смо да отпочнемо са Исусовим животом, не само због тога што је питање ко Је Исус већ било настало у уму оних који су пратили Његову службу, него због тога што је Он лично био свестан да је управо преко Њега Бог испунио свој наум, да је Син Божји, и Страдални слуга који ће својом смрћу подарити опроштај човечанству. Из овог разлога, кад се ове две теме појаве у јеванђељима, оне то и чине, не зато што је историјско предање било замагљено теолошким, него зато што их је историјско предање о Исусу већ садржавало. Изнео сам два гледишта једно наспрам другог, јер се навелико сматрају алтернативним, међу којима треба да бирамо. Ми можемо прихватити радикалну историјску сумњичавост др Бултмана и препознати раскорак између историјског Иуса и проповеди о њему, или ћемо се држати конзервативнијег става др Кулмана и сагледати христолошку керигму као већ присутну у сржи у аутентичним предањима која се своде на Исусову службу. Не желим да будем заступник једне или друге стране ове дилеме; свака алтернатива има своје тешкоће. Практично сам уверен да је Иус веровао да се његова делатност органски односи на есхатолошко избављење које је Бог имао на уму за свој народ и да је схватао да је његова критика јудејства могла довести једино до тога да га не прихвате. Пошто је знао да ће Бог успоставити своје Царство, он се није освртао на ово неприхватање. Видео је посебну везу између себе и Будућег царства. Међутим, једно је рећи, а друго је претпоставити да можемо продрети у месијанску свест. Наиме, да бисмо ово учинили, морамо се снабдети критичким алатом којим бисмо могли направити разлику између историјског предања и керигматског предања, управо на оном плану где се подударају; а тешко је знати где се такав алат може наћи. Корен керигме, или теолошког предања о Исусу није историјско традирање речи за које се мисли да их је Исус изговорио, или радњи за које се претпоставља да их је учинио; пре је то једноставна чињеница о Исусу, сагледана у односу на есхатолошку кризу, која је интерпретативни контекст у којем се сви делови Новога завета (и Јаковљева посланица тешко да је изузетак) слажу у изношењу те чињенице. Можемо се осврнути на ранији део овог чланка и окарактерисати догађај Исуса Христа као лично испуњење Старога завета. Разни су токови новозаветног предања и сви гледају уназад као овом догађају и на различите начине га тумаче и примењују; преко овог догађаја они тумаче и примењују Стари завет. Кад се ово увиди, могу се схватити и њихова независност и њихов међусобни однос. Господ Христос је учио и Његово учење је бележено. Међутим, у поређењу с концвенционалним учењем рабина разликује се у томе што је често било (мада не увек) усмерено на расветљавање и примену Старога завета, него на нагласак да је његово испуњење при руци. Његова радње, нарочито истеривање духова, сведочила су исту истину, тј. да је у Њему Бог почео дејствовати пресудно с наумом успостављања свога Царства. Као и теолошко предање, историјско предање речи и дела Христових тако је укорењено у догађају. Однос онога што сам назвао црквено и литургијско предање према догађају Исуса Христа није сасвим јасан, мада постоји. Суштински смисао крштења и евхаристије јесте да они поново и поново представљају и актуализују есхатолошки догађај у животу Цркве; а црквено предање, уређивање устројства црквеног живота, значи потчињавање сваке конкретне ситуације ауторитету Спаситеља. Сада можемо навести две веома важне теме којима се може завршити овај рад. Прво, имамо питање ауторитета. Свето писмо, како га схватамо, има ауторитет. Предање је било сирови материјал свештених књига; шта је онда ауторитет, и где је овај ауторитет почивао? Ово није једноставно питање, јер, као што смо видели, новозаветно предање је саткано од више од једног слоја. Кад говоримо о историјском предању, шта подразумевамо под ауторитетом? Природни одговор био би да ауторитет овога предања лежи у његовој тачности, његовој историјској веродостојности. Ауторитет историјског предања почива пре у његовом дејствовању којим указује на централни догађај, да је лично испуњење плана Божјег најпре било обзнањено у Старом завету. Јасније речено, ауторитет јеванђељског предања не састоји се у адекватности биографског предања које јеванђеља садрже, него у јасности сведочења у њима о Исусу Христу (ово умногоме подсећа на Лутерове речи: „Све истинске књиге Светога писма слажу се у овоме да једна и све оне проповедају и говоре о Христу. Ово је такође прави камен темељац за проверу свих књига, да се види да ли говоре о Христу или не, пошто Свето писмо сведочи о Христу (Рим 3,21), а св. ап. Павле не жели да зна ишта друго до о Христу (1 Кор 2,2). Све оно што не говори о Христу, није апостолско, макар свети Петар и свети Павле то учили. И обрнуто, све што проповеда Христа, било би апостолско, па и кад Јуда, Ана, Пилат и Ирод имају ту удела“ (Предговор посланици Јудиној, 1522). Управо овим стандардом треба мерити јеванђељски материјал, и кад се овај стандард примени, јеванђеља стичу ауторитет који је историјска критика као таква наизглед можда свукла са њих. Теолошка страна предања тражи сличан поступак. Ауторитет који се осећа као инхеретан у керигми добро илуструју речи ап. Павла у Гал 1,8-9: „Ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде ... Ако вам неко проповеда Јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде!“ У обавези смо да се запитамо како св. апостол Павле може бити уверен у то да је у праву. Одговор ћемо добити на другом месту код самог апостола Павла, који свој извештај о томе шта је Христос учинио „у ноћи кад је био предан“ уводи речима: „Примих од Господа (апо ту Кириу) што вам и предадох, наиме да Господ оне ноћи...“ (1 Кор 1,23). О овоме „од Господа“ много је расправљано, но то зацело значи „примио сам од Господа у непосредном виђењу“, или „примио сам предањем, којем је почетна тачка био Господ“. У сваком погледу, ово предање је преношено ауторитетом Господњим. Овде можемо довести у везу Рим 10,14: „Како ће призвати Онога кога не повероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповедника?“ - што подразумева да слушати проповедника Јеванђеља значи слушати самога Христа. Ауторитет керигме није у лицу које проповеда, него у јасноћи којом указује на срж божанског дејства, наиме на Исуса Христа. Ово се може илустровати сажетком керигме садржаним у одељку одакле сам већ цитирао: „Ако исповедаш устима својим да је ‘Исус – Господ’, бићеш спасен“ (Рим 10,9). Било би тешко још јасније указати, у неколико речи, на сувереност и централност Исуса Христа, и на његово место у есхатолошком плану спасења. Ова јасноћа којом се указује на Исуса Христа јесте оно у чему се садржи ауторитет керигматског и теолошког предања. Нико од новозаветних писаца не исказује то јасније од св. Јована Богослова: „По овоме распознајете Духа Божјега: сваки дух који признаје да је Иус Христос у телу дошао, од Бога је; а сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога“ (1 Јн 4,2-3), Могло би се показати да црквено и литургијско предање садржано у Новом завету има исти ауторитет. Хришћанско етичко учење није регулисано неком општом етичком теоријом, него заповешћу Иуса Христа; а црквени живот и богослужење није уређено размишљањима о томе шта импресионира социолошки или емоционално, већ сведочењем о животу, смрти и васкрсењу Исуса Христа. Ауторитет новозаветног предања, једноставно, јесте Исус Христос Господ. Нашу последњу тему можемо обрадити укратко. Курс предавања је тако замишљен да се покаже утицај Библије на хришћански живот из нараштаја у нараштај (овај стручни чланак је прво предавање у низу чланака објављених у једној књизи. – прим. прев.). Сваки нараштај је пронашао своја сопствена питања у Библији, и било би погрешно и непоштено минимализовати их; но, била би већа грешка ако то не бисмо препознали, без обзира на питања, проблеме, но нараштај за нараштајем налази у Светом писму непресушни извор живе вере која тече у живот вечни. Из разлога што смо започели своје изучавање с Библијом, и с библијским предањем, у новозаветном периоду, можемо и схватити зашто је то тако. Ауторитет и животворна сила Библије није у механичкој историјској веродостојности, или у готовој применљивости мисаоних облика и филосфских претпоставки било којег доба. Ово значи да се Библија и њено учење нуде за свако доба; а човек који је готов да стоји под ауторитетом Господа Исуса Христа, о којем сведоче Пророци и Апостоли, наћи ће да је Он заиста Пут, Истина и Живот. C. K.Barrett, “The Bible in the New Testament Period”, in The Church’s Use of the Bible, ed. by D.E. Ninehan, S.P.C.K, London 1963, стр. 1-24. Са енглеског превео протођакон Радомир Ракић Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Писмо подршке заточеном Епископу Јоаникију: Ваше Преосвештенство, Већ дуже време будно пратимо сва дешавања у Црној Гори која се тичу односа према Српској православној цркви а сада смо нарочито погођени најновијим непочинствима државних власти о празнику Светог Василија Острошког ове године. Особито Нас је погодила вест да сте заједно са седморицом својих свештеника лишени слободе за коју се целог свог живота искрено и предано борите учествујући у обнови црногорског друштва и његових духовних и културних вредности. Све ово Нас веома подсећа на оно зло време 90-их година прошлога века када су Нас као епископа славонског усташке снаге хапсиле и држале заточеног поступајући са Нама на најгори могући начин и понављајући све оно што су њихови очеви чинили 40-их година. Из овог заробљеништва ослобођени смо после два месеца управо на празник Св. Лукијана, Нашег небеског покровитеља, заузимањем блаженопочившег Патријарха руског Алексеја. Ваше Преосвештенство, драги у Христу брате Јоаникије, знајте да у овој борби нисте сами. Уз Вас смо ми – Ваша сабраћа архијереји, свештенство и монаштво које је свагда кроз историју било прво на удару, богољубиви народ Светог Саве, Светог Петра и Светог Василија. Ви врло добро знате да је Божији суд једини прави суд и једино је у Њему истина. Молимо се за Вас и Вашу христољубиву паству и за сав српски православни народ Црне Горе који чека коначну победу и васкрсење после свих ових страдања. Поздрављамо Вас из Сентандреје – града Арсенија Чарнојевића, заједно са Нашим свештенством, монаштвом и верним народом и обећавамо да ћемо се потрудити колико је у Нашој моћи да о свему информишемо овдашње државне власти и политичке структуре. Вашег Преосвештенства у Христу брат и саслужитељ, Епископ будимски и администратор темишварски + Л у к и ј а н Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Утамничени брате, Нема тог полицијског мрака који може затамнити светост Светог Василија, нити има тог зла које ће прекрити темеље истинске Црне Горе. Да је то тако свједочиш и сам, неправедно заточен вољом подгоричког дахије, чији послушници, за шаку сребрењака, себе стављају у улогу Јуде, не марећи о себи и своме потомству. Иако утамничен, слободнији си од свих оних који су те затворили, а браћа која су те бранила и која ће те одбранити, нису ништа друго до војска Светог Василија, истински насљедници оних часних предака који су гинули на Мојковцу и Грахову, бранећи само оно без чега би изгубили себе. Ми, твоја браћа у архијерејству, али и твоја многобројна духовна дјеца, пријатељи и поштоваоци, са зебњом пратимо сва дешавања у вези твогa заточења, вјерујући и надајући се да ћеш што прије слободан угледати сунце слободе, те да ће та слобода обасјати ону већинску Црну Гору која слиједи тебе и нашег митрополита Амфилохија. Знам да ћеш из ове невоље изаћи већи и виши но што иначе јеси, зато више страхујем за оне што те прогоне, надајући се да неће истрајати у своме безумљу, јер тебе, свакако, не могу сломити, али зато могу навући гњев на себе и своје потомке. Да није таме ни сјаја не би било, да није злих ни добре не бисмо познали, да није ноћи ни зори се не бисмо радовали. Владико и брате Јоаникије, већа је истинска Црна Гора, која ноћас моли за тебе, него безумље безумних. Зато те поздрављам цјеливом љубави и молитвама, вјерујући да ће ускоро доћи дан када ћемо сви заједно служити Свету Литургију, радујући се Ономе Који нам је рекао: „Мене су гонили и вас ће гонити“ (Јн 15,20). Пред зору је најтамније! Христос Васкрсе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  5. Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом, упутио је отворено писмо Његовој узоритости кардиналу Винку Пуљићу, врхбосанском метрополиту и надбискупу, поводом планираног богослужења у сарајевској катедрали посвећеног догађајима у Блајбургу 1945. године. Писмо које је објављено на званичној интернет-страници Митрополије дабробосанске, у наставку преносимо у целини: Ваша Узоритости, Ових дана слушамо и читамо о томе са сте Ви благоизвољели служити мису у Сарајеву, а поводом сјећања на догађаје у Блајбургу 1945. године. Искрено, не можемо да вјерујемо да припремате мису у катедрали Срца Исусова у Сарајеву овим и оваквим поводом. Са свих страна Нас спопадају новинари и друга лица питајући Нас шта Ми мислимо о овоме?, односно шта имамо да кажемо овим поводом? Шта да им кажемо?, осим да смо изненађени и разочарани. Упућујемо Вам ово наше братско писмо са дозом великог разочарења и забринутости. Дошавши у Сарајево 2017. године на трон митрополита дабробосанских гајили смо наду и имали добру вјеру да ћемо заједно дјеловати у општем добру наших Цркава, на приближавању једних према другима, а све у циљу превазилажења свих траума историје, посебно ратне историје Другог свјетског рата. Ми вјерујемо да Ви знате сву трагичност коју је Други свјетски рат, а посебно стварање тзв. Независне државе Хрватске и дјеловање усташког и домобранског покрета оставило на бићу, не само Српског народа, већ и наше Српске православне Цркве. Велике су то и неизљечиве трауме! Вама је познато да је наш велики претходник свештеномученик митрополит Петар дабробосански из своје резиденције у Сарајеву одведен од усташа. Понављамо од усташа, на чијем је челу био римокатолички жупник Божидар Брало, а његов претпостављени и ваш претходник надбискуп Иван Шарић нијемо је ћутао на злодјела која је Брало чинио над митрополитом Петром. Вама је познато да је у Сарајеву пострадало преко десет хиљада грађана српске, јеврејске, ромске националности, али и других људи који су били супротстављени усташком покрету. И Ви, Ваша Узоритости, након толико година спуштате Блајбург из 1945. у Сарајево 2020. године и служите мису за оне који су починили такве злочине због којих се читаво културно човјечанство стиди! Не можемо да проникнемо у ваше крајње намјере и циљеве (осим да нас повриједите), али смо изненађени и запрепаштени до те мјере овим поступком да не можемо ријечима исказати. Овим и оваквим поступком затворили сте врата катедрале Срца Исусова у Сарајеву за свагда за Нас и наше сараднике. Обезвриједили сте смисао молитвених осмина за јединство хришћана које овим чином престаје. Преузели сте на себе одговорност за прекидање и наших личних односа. Ми не можемо гајити братске и пријатељске односе са људима који молећи се за жртве Блајбурга 1945. апологирају (да не кажемо величају) усташки и домобрански покрет, који су ван сваке сумње нацистички и злочиначки покрети и иза којих је хиљаде и хиљаде невино побијених жена, дјеце, стараца и људи. Искрено, много Нам је жао и изненађени смо до те мјере да не можемо не реаговати на један овакав ваш поступак. Ми смо претходних година пратили ваша учешћа на Блајбургшком пољу. Слушали смо ваше говоре и обраћања, али нисмо реаговали, јер је то било далеко од Нас на Блајбургу. Али сада, када Ви у срце Сарајева спуштате идеологију Блајбурга – пораженог усташтва и домобранства не можемо не реаговати. Жао Нам је што сте Нас приморали да овако реагујемо и да Вам упутимо ово отворено писмо. Ни у ком случају не желимо да утичемо на вашу одлуку. То остављамо Вама, јер је то ваше право и слобода, али исто тако користимо исто право и исту слободу да искажемо наше мишљење и наше виђење ствари. МИТРОПОЛИТ ДАБРОБОСАНСКИ ХРИЗОСТОМ Сарајево, 11. маја 2020. Извор: Митрополија дабробосанска
  6. Piše, Momčilo Ćupić Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim. Cio radni vijek sam odradio u MUP RCG, a penzionisan sam kao inspektor ANB u Podgorici. Za sebe mislim da sam uzoran građanin, roditelj, suprug, đed. No, budućnost mojega potomstva i njihovu bezbjednost onespokojavate upravo Vi, svojim nepromišljenim djelovanjem. Zbog toga sam odlučio da Vam se lično obratim i da Vas ponizno molim da, u ime budućih pokoljenja, konačno prikočite. Manipulisanje polupismenim stanovnicima može samo da nam donese još jedan građanski rat na Balkanu. Od njega koristi mogu imati samo ratni profiteri, a mi pošteni ljudi možemo, ne daj bože, samo da imamo patnju, pogiblju, siromaštvo, hiperinflaciju i sve ono što su nam donijeli prethodi ratovi. Ne postoji nijedan razlog koji može biti vredniji od mira, pa Vas molim da se pridružite misiji njegovog očuvanja. Na taj način ćete me ubijediti da volite boga i da širite ljubav na zemlji u njegovo ime, što bi trebalo da Vam je zadatak broj jedan. Mi smo božiji ljudi, zvali se Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Albanci, Hrvati i imamo pravo da ravopravno i normalno živimo u Crnoj Gori. Svi bi mi trebalo da budemo jednaki pred bogom i svi smo građani kojima Ustav Crne Gore garantuje jednaka prava. Svi treba da se borimo da ova prava budu poštovana. To što sam ja po nacionalnosti Crnogorac, a Vi Srbin, to su naša intimna osjećanja, i nemamo pravo pred bogom da jedan drugoga nipodaštavamo i osporavamo, ako jesmo božiji ljudi. Nas upravo to što smo božiji ljudi zbližava, ujedinjuje i u uvodi u društvo ravnopravnih građana, što nam i ustav garantuje i ne mogu da shvatim u čemu je Vaš problem. Doveli ste Crnu Goru na prag građanskog rata, podjelom i sukobljavanjem Srba i Crnogoraca, ali ako nijeste to još shvatili, bog je poslao koronu u misiju mira. Molim Vas da to ozbiljno shvatite, jer on ne prašta bogohuljenje od tako visokih njegovih sljedbenika. Prizmeni materijalni problemi ne spadaju u Vaš opis posla, ne zaboravite na to, jer Vi ćete uskoro na ispovijed pred njega. Ostavite državu da obavlja dužnost iz njene nadležnosti, a Vi se bavite ljudskim dušama, ukoliko želite da opravdate funkciju koja Vas je zapala. Ako se malo zagledate u svoju dušu i analizairate rezultate svoga djelovanja u prošlosti, možda izađete iz još jedne stranputice. A na stranputicama ste bili stalno. Dokad više?! I sami znate, ako Vam mržnja nije zaslijepila oči, da su naše svetinje zidali naši preci, da niko nije na mobu dolazio iz Srbije. Moguće da je neki zidar dolazio za nadnice, ali im to ne daje pravo vlasništva. Sve što se nalazi na teritoriji Crne Gore je vlasništvo države Crne Gore. Tako je vazda bilo i tako će biti zauvijek. To pravo vlada u svim državama planete zemlje i tako će biti dok god ona postoji, hvala bogu! Da nijeste ovako zastranili, ja sam se nosio mišlju da se obratim predsjedniku Crne Gore, sa kojim se još nijesam lično upoznao, i da mu predložim da Vas na mjesto prvoga vladike obnovljene crkve u Crnoj Gori. Jer, smatram sam da je ljudski griješiti i da bog prašta. Međutim, kada sam vidio do koje mjere ste spremni da idete i dovodite u pitanje mir u Crnoj Gori, da ugrožavate živote njenih građana, već sam počeo da se hladim. Posebno sam šokiran kada sam čuo na televiziji da ste prijetili obnavljanjem litija poslije korone. Vjerujte da ste me potpuno razočarali i da sam počeo da brinem za Vaše mentalno zdravlje. Podsjetiću Vas na to da u Crnoj Gpori žive širokogrudi narodi Crnogorci, Srbi, Bošnjaci, Hrvati, Albanci. To je prava niska bisera. Ovako plemenitu ogrlicu ne posjeduje nijedna država na planeti. Njegujmo je, čuvajmo i ostavimo ovako blistavu da sija i našim potomcima, vječno. To je naše najveće bogatstvo koje smo do sada gajili i nemojte da nam ga oprljate zbog prizemnih, sitnosopstveničkih interesa. Ako boga znate! (Autor je penzionisani inspektor Agencije za nacionalnu bezbjednost) Molim Vas, vladiko, da prikočite! - CdM WWW.CDM.ME Piše, Momčilo Ćupić Poštovani vladiko, već neko vrijeme moja malenkost kani da Vam se obrati. Savjest roditelja troje djece i đeda devetoro unučadi, kopka mi dušu i ne da mi da dalje ćutim...
  7. "Glava mi dobijamo, pismo vi gubite": Kako su američki bogataši profitirali od pandemije WWW.B92.NET ... Njujork, London -- Dok je 26 miliona Amerikanaca ostalo bez posla, milijarderi su u SAD dodali svom bogatstvu 308 milijardi dolara, piše "Gardijan". Poznata je izreka: ne dopusti da dobra kriza prođe uzalud. I dok je pandemija koronavirusa pokorila svet, jedan procenat najbogatijih Amerikanaca iskoristio je profitabilnost te stare poslovice. Neki od najbogatijih ljudi u SAD bili su prvi u redu kada je vlada delila bilione dolara za podršku privredi koju je pandemija koronavirusa blokirala. Istovremeno, milijarderi su dodali na svoj konto 308 milijardi dolara za četiri nedelje – iako je u tom periodu 26 miliona ljudi ostalo bez posla. Prema novom izveštaju Instituta za proučavanje politika, između 18. marta i 22. aprila imetak američkih plutokrata poraslo je 10,5 odsto. Međitim, nakon poslednje recesije, trebalo je da prođe dve godine da se imovina milijardera vrati na nivo iz 2007. godine, piše "Gardijan". Osam milijardera doživelo je rast bogatstva za preko milijardu dolara, među kojima su šef "Amazona" Džef Bezos i njegova bivša supruga Makenzi Bezos, osnivač "Zooma" Erik Juan, bivši šef "Majkrosofta" Stiv Balmer i Ilon Mask, vlasnik "Tesle" i "Spejs iksa". Priliv milijardi dolara potiče od plovidbe čitave flote velikih biznisa, milionera i milijardera, kroz rupe propisa o pomoći vrednoj 349 milijardi dolara namenjenoj za spasavanje teško pogođenih malih biznisa. Naime, oko 150 javnih kompanija uspelo je da prigrabi više od 600 miliona dolara oprostivih zajmova pre nego što je sredstava nestalo, piše "Gardijan". Bankle koje su bile najveći primaoci novca od pomoći u prošloj recesiji takođe su dobro prošle, dobivši 10 milijardi državnih zajmova, prema analizi Nacionalnog javnog radija. "Glava mi dobijamo, pismo vi gubite", kaže Čak Kolins, direktor programa o nejednakosti i opštem dobru na Institutu za proučavanje politika i koautor novog izveštaja. On kaže da je pandemija dodatno pokazala loše strane američke politike koja je proširila jaz između stvarno bogatih i ostalih tokom decenija. "Pravila ekonomije podešena su u korist vlasnika kapitala a protiv svih ostalih", kaže Kolins. Naime, do 2016 – sedam godina nakon završetka poslednje recesije – 90 odsto najsiromašnijih domaćinstava u SAD i dalje se nije oporavilo od krize dok je onih 10 odsto na vrhu bilo bogatije nego u 2007.
  8. Драга децо духовна, Због вируса COVID-19, у данима Великог поста и очекивања Христовог Васкрсења, ограничено нам је кретање, одлазак и окупљање у нашим храмовима. Обраћамо вам се са братском љубављу са неколико предлога и желимо да вас духовно упутимо да пребродите ове дане поста и изолованости. - Ако прочитате о чему су писали свети оци, видећете да нас стално упућују на молитву, љубав, стрпљење, смирење, рад, читање, ...., па је потребно да сваки дан, осим свакодневних молитви, прочитамо бар део из Светог Писма и из Псалтира. - Помолимо се за болесне, за оне које их лече - лекаре и сво медицинско особље, за њихове породице да им Господ помогне у ове тешке дане. - Због свакодневних обавеза нисте имали много времена да будете са својом породицом, па је сада прилика да с љубављу и у миру међусобно разговарате и пружите једни другима речи љубави, мира и утехе. - Постите према својим могућностима. “Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Божјој” (Мат. 4,4). - Трудите се да не мислите о болести, већ о Христу и Пресветој Богородици – Мајци Божијој и упутимо им наше молитве. - Ако смо у могућности, помозимо својој браћи и сестрама, којима је у овом време ограничено или није дозвољено кретање. - Важно је, на крају да знамо, и због чега постоји Велики пост. Да се у очекивању Његовог Васкрсења, потрудимо да, заједно са Господом, прођемо четрдесетодневни пост, Лазарво васкрсење, улазак у Јерусалим, Тајну Вечеру, пут до Голготе, плач Мајке Божије - Пресвете Богородице и да на крају приђемо гробу и радосно видимо да Њега у гробу нема - Христос Воскресе! С очинском љубављу у Васкрслом Христу Епископ шумадијски Г. Јован Извор: Епархија шумадијска
  9. Драга у Христу браћо и сестре, Ванредна ситуација у којој смо се нашли није утицала само на наш уобичајен друштвени, привредни, него и на наш духовни и црквени живот. Не можемо да се молимо онако како желимо и како смо навикли, да учествујемо у богослужењу, да загрлимо и цјеливамо ближње, да цјеливамо свете иконе, и што нам најтеже пада – да саборно учествујемо у Божанској Литургији. Сви добро знате да смо одувијек чинили све као црквена заједница, а посебно су се у томе истицали моји претходници, да наш црквени и нарочито богослужбени живот буде „живот у изобиљу“ (Јн 10, 10). Позивали смо, молили, мислили на све вас и бринули о томе да се сви наши суграђани са нама радују о великим празницима, поучавали, проповиједали о спасењу које нам се у животу по Јеванђељу и Светој Евхаристији даје, не стављајући бремена тешка за ношење никоме од вјерних (Лк 11, 46). Трудили смо се да никада не стојимо на уласку у брод спасења, који је Црква, спрјечавајући друге да у њега уђу (Лк 11 52). Треба ли уопште напомињати да нам сада свима тешко пада што смо принуђени да свој богослужбени живот, као православни хришћани, макар и привремено, не живимо у пуноћи? Треба ли да говоримо да нам је свима тешко што не можемо да се окупљамо у цркви? Треба ли коме да доказујемо да смо тужни што не можемо да се радујемо пуним црквама људи, нарочито у ове дане Великог поста? Никоме није лако да не долази у цркву, али још је теже нама свештеницима да вас, као они који смо вас за све вријеме свог служења призивали, позивамо да сада не учествујете у богослужењу, или да то чините уз драстичне и свима непријатне мјере предострожности – међусобну физичку удаљеност, причешћивање које примамо изван литургијског сабрања и, уопште, немогућност нормалног тј. саборног савршавања Светих Тајни. Тешко нам је и да вас савјетујемо да нас не примате у своје домове ради освећења водица или резања славског колача. Тужни смо што морамо да вас од богослужбеног простора и савршавања Светих Тајни одбијамо управо ми којима је главна служба да вас њима приводимо. Међутим, покушајмо да ствари осмотримо и из другог угла. Пробајмо, поготово у оваквом тренутку, да не тражимо своје, него оно што је ближњега (1. Кор 10, 16). Несрећа која нас је задесила захтијева од нас да сада не гледамо на оно што нам је лако или што бисмо жељели да чинимо, него на оно што смо дужни да предузмемо. А дужни смо то прије свега једни другима, нарочито онима које болест посебно погађа – старијим особама и онима са хроничним обољењима, нашим бакама, ђедовима, очевима, мајкама, међу којима су и многе наше вољене владике, презвитери, монаси и монахиње. Као што знате, потврђено је да је већ неколико свештеника наше Свете Цркве, заражено корона вирусом, укључујући и о. Милана, пароха коњичког, који се опоравио, на чему смо неизмјерно благодарни Господу. Међутим, Преосвећени Епископ Милутин је, на велику жалост цијеле наше Цркве, након кратке борбе, преминуо од болести коју овај вирус изазива, као и један врло млади вјероучитељ из Ваљева. Ако смо дужни да учинимо све да кроз нас „не дође саблазан“, колико смо тек дужни да учинимо да кроз нас не дође болест ни на кога од чланова наше црквене заједнице и њихових ближњих? Ово све не значи да треба паничити или очајавати. Са друге стране, не треба бити ни лежеран и претјерано опуштен, већ покушати наћи праву мјеру. Поред тога, дужни смо да, једни према другима, покажемо своју грађанску одговорност, не само према другим члановима Цркве, него и према свим нашим вољеним суграђанима који су такође наши ближњи. Ако бисмо могли замислити ситуацију у којој се мјере о забрани јавних окупљања не би односиле на вјернике, и тада би због јаванђелске вјере која нас учи да је ближњи наш живот, оне требало да буду поштоване и примјењиване од стране хришћана. Због тога је најтрезвеније да поштујемо све одлуке и препоруке градских, републичких и државних власти којима се настоји спријечити ширење овог опаког вируса и спасити што већи број живота. Не смијемо дозволити да угрожавамо животе својих ближњих, јер су они за сваког правог хришћанина највећа светиња. Мјере уведене у нашој епархији су донешене и зато што сматрам да би била велика грешка дозволити јавну расправу о нашим заједничким богослужењима, пошто би тиме доводили људе у ситуацију да, макар и нехотично, немајући сви дар вјере, као ни основне теолошке информисаности, неуко анализирају оно у шта нису довољно упућени и, самим тиме, профанишу наше светиње, а нас оправдано оптужују као неодговорне и себичне људе. Оци древне Цркве су обично јавно проповиједали о животу, учењу, смрти и васкрсењу Христовом, а о Светим Тајнама наше вјере су говорили само онима који већ свим срцем вјерују у нашег Спаситеља. Зато, са једне стране, морамо да заштитимо и наше светиње од могућег изругивања, слободно се крећући, у оквирима нашег пребогатог Предања, као дјеца Божија, у дому нашег Оца Небескога, али, са друге стране и прије свега, наше ближње од опасности заразе. А све то, још и због тога, како не би испало да секуларно друштво са својим вриједностима више мари за вриједност живота сваког појединца и његово здравље, за солидарност и заједништво, него ми хришћани којима би то требало да буду темељне вриједности, будући да у великој мјери произлазе из Јеванђеља. Морам да напоменем да нека браћа и сестре, када бих им нпр. указао на страшне последице које је корона вирус оставио и оставља у Италији, просто констатују да су Италијани најстарија нација у Европи, доводећи ме, хоћу да вјерујем несјвесно, пред закључак да ти људи, због своје старости и болести, не заслужују љубав својих ближњих и нашу пажњу. У колики смо само понор безосјећаја упали, мислећи да бранимо вјеру, и колико живимо живот измјештен из реалности која нас окружује?! Зато, пробудимо се и видимо: Није нападнуто хришћанство, него здравље и животи милиона људи свих вјера и нација са којима ми православни хришћани дијелимо овај Божији свијет. „Лијек бесмртности“, како Свету Евхаристију назива Свети Игњатије Богоносац, јесте лијек и за исцјељење ове нове болести с којом се сусрећемо. Али не као медикамент који ће сам по себи да нас сачува од заразе, него као израз љубави једних према другима и тиме предокушај Христове побједе над смрћу, будући да је наша смртност извор сваке, па и ове, болести и наш „последњи непријатељ“ (1. Кор. 15, 26). Знамо то добро сви: Света Евхаристија је служење Богу које заједно вршимо, узносећи му благодарење за све и свја; Света Евхаристија је служење у јединству, „свези мира“ (Еф 4, 3), којим показујемо да смо „једно тијело, један Дух“ (Еф 4, 4); Она је благодарење на љубави коју Бог излива на нас, на свим добрима којима нас обасипа, а прије и изнад свега на нашим ближњима. Због тога, ако не маримо за то да као Црква будемо једно тијело и један Дух, онда ни не можемо да служимо Свету Евхаристију или, ако је несложни и служимо, то чинимо узалуд и на осуду (1. Кор 11, 16-34). Ако се Евхаристијом служимо да покажемо себи и другима да смо бољи вјерници од наших ближњих, онда је узалуд приносимо. На крају, ако журимо да учествујемо у Светој Евхаристији у манастирима да бисмо се наругали одлукама својих пастира сматрајући их за ништавне, или за одраз маловјерја – узалуд тамо идемо. Тамо гдје нема јединства, него су подјеле, нема ни Евхаристије. Тамо гдје нема благодарности, него је озлојеђеност, нема ни праве Евхаристије. Тамо гдје нема служења, а има самодовољности, нема ни Евхаристије. Света Евхаристија се служи само онда када је служимо као једно Богу благодарно тијело, без унутрашњих раздора, без надимања над другим вјерницима и без гордог оглушивања о молбе и благослове наших пастира. Сјетимо се параболе о Страшном суду (Мт 25, 31-46), коју по предању Цркве сваке године читамо седам дана пред почетак Великог поста, да бисмо боље схватили да је наш пут ка Пасхи, ка свијетлом Васкресењу Христовом, увијек заједничко дјело и да оно има и своју социјалну димензију и смисао. Господ ће све нас, као што нам је то добро познато из тог описа његовог Другог доласка, питати да ли смо му послужили и пронашли га у нашем ближњем, особито ономе потребитом и болесном, без обзира на његову нацију и вјеру или, чак, невјеровање. Ту читамо, и требало би да разумијемо, да ако Господа не нађемо у своме ближњем и огријешимо се о оне најрањивије и најпотребитије наше сестре и браћу, узалуд ће нам бити то што смо га налазили на Часној Трпези и у Светом Путиру. Макар се причестили безброј пута, то ће нам, ако се не покајемо, бити на осуду (1. Кор 11, 20-33). Тако да, као што је већ речено, оно што чинимо по Исусовој заповијести „у Његов спомен“ (Лк, 22, 19), наиме Света Евхаристија, не би никада смјела да се савршава без старања једних о другима, али и о свим људима и читавом свијету, да би увијек била и остала новозавјетна жртва милости, а не старозавјетно (у Исусовом времену већ потпуно формално и механичко) испуњење закона (Мт. 9, 13; 12, 7). Алексеј Хомјаков би у овом духу рекао да човјек сам може само пасти и пропасти, али се у Цркви нико не спасава сам: ако вјерујемо, ми смо у заједници вјере; ако се молимо, ми смо у заједници молитве; ако љубимо, ми смо у заједници љубави, са свима нашим ближњима. Све је ово тако, не зато што наш лични однос са Христом није довољан за спасење, него зато што је не само одрицање ради добра ближњих (као што ова ситуација у којој се налазимо од нас изискује), већ, ако је то потребно, и полагање нашег живота за њих – испуњење Јеванђеља истог Господа Исуса, у кога лично вјерујемо. У оваквој ситуацији, ми у ствари бирамо између живота наших ближњих, а прије свега старијих и хронично болесних с једне, и нашег „духовног“ комфора с друге стране. Избор би требало да буде лаган, а ова пандемија, на нашем личном духовном путу, може и треба да буде прилика за раст наше вјере и дубље проницање у љубав Христову „која превазилази разум“ (Еф 3, 19) и наше духовно васкресење из сна себичности (Еф 5, 14). С друге стране, као Црква Божија, заједница вјерних, требало би да препознамо тренутак и пројавимо се као одговорни људи свјесни стварности у којој живимо, да би људи из наших дјела, на прави начин схватили и прихватили Јеванђеље и да би вриједности којима оно обилује постале што видљивије и релевантније за савремени свијет и човјека. Та два сата нашег заједничког недељног и празничног сабрања и дјелања, што и значи ријеч Литургија, сада можемо, осим личном молитвом, будући да нам је заједничка онемогућена, (сјећајући се ријечи Св. Јована Златоустог, да је ближњи наш „други олтар“) оплеменити и на другачији начин, не мање свет од уобичајеног. Наиме, можемо се (уз све прописане мјере предострожности) потрудити око неког болесног, старог, или просто некоме од њих коме је ограничено кретање обавити неопходну набавку и опет се, послије такве „литургије“ причестити. Зар не би ово био диван начин да живимо нашу вјеру у овом времену кад смо сви на испиту, себе духовно обогаћујући, а ближње, колико нам је могуће, и духовно и материјално? Ово стање које у многоме подсјећа на тишину и мир Велике суботе, неће трајати у недоглед, пошто се и онај свештени мир увијек оконча радошћу Васкрса. Тако, сваке године пјевамо на великосуботњим богослужењима о животворној смрти нашег Спаситеља – спава Живот, а смрт дрхти, знајући да се ближи крај њеној владавини. Опет ћемо се, и то врло брзо, срести и сретати, ако Бог да, на саборним Литургијама, сви заједно окушајући Дарове вјечног живота, али треба да урадимо све што је до нас да на том нашем будућем сабрању нико не изостане, и то због наше непажње, а остало ће Бог надомјестити. Није дакле наша вјера угасла због страха, него се и сада и те како пројављује као израз старања за другога, израз потпуне одговорности за свијет и људе око нас, па и за државу и друштво у коме живимо. Црква даје мир, али, по ријечима Спаситеља, не као што га свијет даје (Јов 14, 27), него, чак, борећи се против тог себичног мира спаљених савјести који води неосјетљивости и небризи за другога. Црква проповиједа спасење човјечанства које се састоји у томе да се, како је то лијепо сажео Солжењицин, „све свакога тиче“. Нас хришћане, да парафразирамо Шантића, треба да боле ране читавог свијета и свачије страдање да осјећамо као своје. Овај свијет у коме живимо јесте опхрван злом, али и даље је то Божији свијет и у њему су Божији људи, за које је наш Спаситељ дао свој живот. Живот у Цркви, дакле, заиста излива мир у наша срца, из којих сада треба да произлазе оптимизам и ведрина, тако својствени сваком аутентичном хришћанину, али и у овом тренутку посебно важне врлине: право расуђивање, трезвеност, жртвовање за другог и храброст. Није вјера никако нестала, него је, то чврсто вјерујем, баш сада у вријеме кризе, на парадоксалан начин, можемо живјети посебно снажно и пронаћи у дубини Откривења у које смо повјеровали, оно једино на једино потребно, често затрпано нашим људским предањима и обичајима (Мт. 7, 8). У овим данима, у којима се сви сусрећемо са великим изазовима, наша Епархија је издала низ саопштења и одлука, које су плод савјетовања Цркве, стручних лица и надлежних власти. Расудили смо да, пошто се сви налазимо у истом проблему, сви треба заједнички и да се боримо. Једини циљ свих епархијских саопштења је тако био да сачувамо једни друге од опасности која нам пријети. Драга браћо и сестре, послије свега овдје написаног, желим да се захвалим великој већини вјерног народа наше Епархије, која је у овим тренуцима искушења показала изузетан степен вјере и љубави према Христу, а истовремено црквеног васпитања и одговорности према ближњем. Зато молим и преклињем појединце међу вама, да не отежавају себи и свима нама ионако тешко бреме за ношење које је новонастала ситуација ставила на наша плећа. Молим вас да будемо разумни, да пазимо једни на друге, да служимо једни другима, да слушамо једни друге и да не изазивамо немир и раздор у Цркви. Ако се и не плашимо корона вируса, Бога би требало да се плашимо. Јер нас Апостол Павле учи да „ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви“ (1 Кор 3, 17). Благословен који долази у име Господње! У очекивању радости живоносне Пасхе Христове, нека благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Светога Духа буде и остане са свима вама. Епископ Димитрије, Лазарева Субота 2020. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  10. Невоља је дошла да нас врати себи, да нам укаже без чега смо све могли док смо даноноћно журили да постигнемо све оно што се од нас очекивало. Сада је јасно да смо били робови непотребних потреба, да смо стицали више него што нам треба, те да смо често пута, без икаквог разлога, били несрећни. Сада се изнова потврђује истинитост оне изреке „да није богат онај који много има, већ онај коме мало треба“. Браћа са Далеког Истока кажу да су човјеку, за срећу, потребне само три ствари: кров који не прокишњава, шака риже и срце које воли! Дух потрошачког друштва одавно је ушао у сваку пору нашег постојања, начинио нас робовима новца, произвођачима и потрошачима, бришући оно човјечно у нама. Вредновали смо једни друге по томе ко колико зарађује и троши, како се облачи и гдје љетује, какав аутомобил вози и с ким се дружи. Јели смо храну, не знајући ко је и гдје производи, како расте и како се прави. Ништа нам то није било битно јер смо се поодавно удаљили од самих себе, мислећи да ипак постојимо као људи. Али, варали смо се! Свети Максим Исповједник је рекао да човјек није ни добар ни зао, већ да је пријемчив и на добро и на зло, уколико дође у додир са њима. Тек сад видимо да су нам животни обрасци били лоши, да смо живјели у свијету недостојном човјека и његове слободе, по матрици коју су нам одредили други, а не по обрасцу којег бисмо сами требали створити. Наше је слобода заправо била наше добровољно ропство, у којем смо себе оковали очекивањима свијета који нас је заслијепио својом варљивом свјетлошћу. Каквог ли апсурда: у вријеме технолошког успона на Гору Посрнућа, данас људи опсједају трговине тражећи брашно. Заборавили смо на зимовања, љетовања, на пријеме и дочеке, јер човјек садашњег тренутка само жели да (пре)живи. Данас је задовољан ако је сит и здрав. Јуче тиме није био задовољан. Шта се промијенило? Околности или човјек? Данас је вриједнија колиба на селу него стан на петом спрату у срцу метрополе, јер у колиби је слобода, а у стану ропство. А тако лако смо се одрекли села и његових благодати, хрлећи у градове да будемо туђе робље, да живимо од милости послодаваца, а могли смо на селу бити слободни људи, истинска господа; да живимо на своме и од свога рада, да нас не дотичу свјетски економски и политички токови, да не осјетимо кризу у кризним временима. Још су Свети Оци давно рекли да је првобитни окус гријеха преиспуњен сладошћу, а тек касније, својом горчином, покаже нам своје истинско лице, али и дубину нашег суноврата. Нама остаје да се молимо, да чувајући ближње од самих себе покажемо колико нам је стало до других, али исто тако да у времену физичке раздвојености у молитви загрлимо једни друге, радујући се поновном сусрету, до којег требамо свима опростити све, у име Христово! Пјесник је рекао: "Некад бјеше добро, кажу наши стари, Вољели се људи, користиле ствари. А за вријеме ово Бог ће да нам суди, Јер се воле ствари, а користе људи!" Зато, ако из овог данашњег тренутка ништа не научимо, узалуд страдамо! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  11. Искушења са којима се данас суочавамо због пандемије коронавируса нису нарочити новитет за људски род. Док се трудимо да призовемо божанску благодат у овој кризној ситуацији, као хришћани смо нарочито позвани да се подсјетимо шта Свето писмо говори о болестима и епидемијама. Одговоре на то у синоћној Интернет литији на Радио Светигори и званичним Инстаграм и Фејсбук страницама Не дамо светиње, новинар Данило Радовић потражио је у разговору са др Ненадом Божовићем, професором Православног богословског факултета у Београду. Говорећи о Светом писму и заразним болестима, млади српски библиста посебно је скренуо пажњу на књигу Левитска, коју многи неправедно заобилазе током читања Старог завјета због разних прописа и правила жртвоприношења. “Сви смо свјесни озбиљности ситуацију и као и увијек у тешким временима обраћамо се Светом писму и у њему тражимо утјеху и спас. Наравно, Свето писмо нам говори о бројним заразама и пандемијама које су се догађале у древном свијету и у древном Израиљу и даје нам нека упутства како да се са тим искушењима суочимо. Мојсијева Трећа књига Левитска даје и неке конкретније упуте који се, да будемо искрени, на разликују пуно од онога што ми данас примјењујемо а то је процес карантина.” Наиме, како је подсјетио професор Божовић, старозавјетни свештеник је тада оне Израиљце који су показивали неке симптоме кожне болести одвајао од остатка заједнице како се зараза не би ширила. Професор је објаснио да би након седмодневног или дужег карантина свештеник изолованог враћао у заједницу уколико симптоми нису показивали развој болести. Он би тада приносио захвалну жртву Богу и бивао примљен назад у заједницу. На текстове који разлоге за ову пандемију коронавируса виде као казну за грешно човјечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслијепљено конзумеризмом који уништава Богом даровану творевину, професор Божовић каже да актуелни вирус може бити прилика да се, како Христос каже, јаве дјела Божија у свијету и подсјећа на примјер из Јовановог Јеванђеља. “Сам Господ пре исцјељења слепога разговара са апостолима о разлозима болести, зашто је тај човјек слеп од рођења. И апостоли су ту, наравно, сасвим уврежени у старозавјетном мишљењем па кажу да неко је његов сагријешио или он сам, те зато сноси ту казну. Међутим, Господ им каже да је разлог његове болести да се јаве дела Божија на њему”, каже професор и појашњава шта то конкретно значи. Наиме, након чудесног исцјељења слијепиг од рођења почиње да вјерује у Бога и признаје Христа за Месију, за Сина Божијега, што значи да свака болест која се дешава може да се сагледа и из другог угла. “Дакле не као једна просто плата за гријех и препуштање смрти него као прилика да се на нама јаве дјела Божја, што у овом нашем конкретном случају може да се манифестује као буђење вјере код људи путем овога искушења, као јачање наше породице са којима проводимо много времена у овим карантинским данима. Дакле на јачање те домаће цркве. И коначно, треба рећи да је наш народ у многим претходним периодима претрпио страдање, и у нашој старијој и новијој историји, и имајући у виду и древне Израиљце и Цркву Божију која је кроз све те недаће уколико се држала Светога писма и Светога предања, односно путева Светих отаца, они су у славу Божију преживљавали сваку болест и заразу, пандемију која их је задесила”, поручио је др Ненад Божовић, професор Православног богословског факултета у Београду. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Питаш ме, Божији човече, откуда садашња криза, и шта она значи? Ко сам ја да мене питаш о овако крупној тајни? „Говори кад имаш нешто боље од ћутања“, каже Свети Григорије Богослов. Па иако сматрам, да је ћутање сада боље од сваког говора, ипак из љубави према теби ево износим ти оно што мислим о питаном. Криза је грчка реч, и означава суд. У Светом Писму ова се реч употребљава много пута. Тако Псалмист говори: зато се неће безбожници одржати на суду (Пс. 1, 5). На другом месту опет: милост и суд пјевам (Пс. 101, 1). Мудри Соломон пише, да је од Господа суд свакоме (Приче, 29, 26). Сам Спаситељ је рекао, да Отац сав суд даде Сину, а мало после опет: сад је суд овоме свијету (Јн. 5, 22; 12, 31). Апостол Петар пак пише: јер је вријеме да почне суд од дома Божијег (1. Петр. 4, 17). Замени реч суд са криза, па читај: – Зато се неће безбожници одржати на кризи. – Милост и кризу пјевам. – Од Господа је криза свакоме. – Отац сву кризу даде Сину. – Сад је криза овом свијету. – Јер је вријеме да почне криза од дома Божијег. До сада су европски народи употребљавали реч суд, место криза, кад год их је сналазила нека невоља. Сада је само нова реч замењена старом, и разумљива неразумљивом. Кад је суша говорило се: суд Божији! кад је поплава; суд Божији! кад је рат или помор: суд Божији! кад су туче, земљотреси, гусенице, мишеви и друге беде, опет и увек – суд Божији! А то значи: криза кроз суше, криза кроз поплаве, кроз ратове, поморе итд. И садашњу финансијско-економску невољу народ сматра као суд Божији, но не говори суд него криза. Да би невоља била умножена неразумевањем! Јер док се изговарала разумљива реч, суд, знао се и узрок због кога је невоља дошла; знао се и Судија који је невољу попустио; знао се најзад и циљ попуштене невоље. Чим је пак употребљена реч криза, реч неразумљива свима и свакоме, нико ништа не зна да објасни ни због чега, ни од кога, ни к чему? Само се тиме разликује садашња криза од криза, које су од суше или поплаве или рата или помора или гусеница или друге неке напасти. Питаш ли ме за узрок садашње кризе или садашњег суда Божијег? Узрок је вазда за вазда увек исти. Узрок сушама, поплавама, поморима и осталим бичевањима рода људског, узрок је и садашњој кризи: богоотпадништво људи. Грехом богоотпадништва проузроковали су људи ову кризу и Бог ју је попустио, да би људе пробудио, освестио, одуховио и к Себи повратио. Модерним гресима – модерна и криза. И заиста Бог се послужио модерним средством да уразуми модерне људе: ударио је по банкама, по берзама, по финансијама, по валутама новца. Испретурао је мењачке астале по васцелом свету, као негда у храму јерусалимском. Произвео је небивалу панику међу трговцима и мењачима новца. Диже, обара, меша, збуњује, застрашује. Све, да би се охоле главице мудраца европских и американских пробудиле, освестиле и одуховиле. Да би се усидрени у луке материјалне сигурности сетили душе своје, признали своја безакоња и поклонили се Богу Свевишњему, Богу Живоме. Докле ће трајати криза? Докле дух људи остане непромењен. Докле охоли проузроковачи ове кризе не капитулирају пред Свемоћним. Докле се људи и народи не сете, да неразумљиву реч криза преведу на свој језик, те с уздахом и покајањем не узвикну: суд Божији! Кажи и ти, часни оче, суд Божији, место криза, и све ће ти бити јасно. Поздрав ти и мир! Епископ Николај Велимировић, Мисионарска писма (писмо број 8) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Атински архиепоскоп Његово Блаженство Јероним и Свештени Синод Грчке Цркве упутили су писмо министру просвете Ники Керамевси, тражећи од ње да свештенство нормално обавља Божанску литургију и друга богослужења иза затворених врата. „То ће увелике олакшати свету мисију Цркве која има обавезу да се моли за здравље свог словесног стада, а такође ће имати пресудну улогу у одржавању мира међу лаицима", написао је архиепископ Јероним у свом писму. Штавише, Блажењејши је посебно поменуо храмове који се налазе у болницама, који се такође „утихнули“. У писму Грчка Црква, преко Архиепископа, тражи дозволу за обављање Божанске литургије у манастирима у којима људи ионако живе у киновији, заједници. Такође је нагласио да се опела морају служити у храмовима изван гробља, јер у многим сеоским гробљима нема храмова. Блажењејши инсистира на преношењу литургија на друштвеној мрежи. Наводи се да је ово писмо упућено још 19. марта 2020. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне хигијене, нарочито међу сиромашнима, стварано је плодно тле за настанак многих инфекција. Упркос вишеструко бољим условима живота по питању хигијене и исхране и забављен садржајима светлећих екрана, човек са почетка треће деценије трећег миленијума по Христовом рођењу суочио се као и бројни његови преци са суровом чињеницом да живи у телу од крви и меса које на постељу или у гроб може да обори организам невидљив голим оком. То је чињеница која је у самодовољној опчињености „прогресом“ била заборављана, а оно што последњих недеља проживљавамо оци Истока практиковали су свакодневно као „сећање на смрт“. Зато је у оваквим тренуцима неопходно подсетити се и шта Свето Писмо говори о болестима и епидемијама. Књига коју многи неправедно заобилазе током читања Старог Завета због бројних упутстава за жртвоприношење као и разних прописа јесте Књига левитска. Читање прописа о губи (лепри) које Бог обзнањује Арону и Мојсију и на коју наилазимо у 13. глави истоимене књиге данас нам се чини посве актуелном. Наиме, ту се налазе детаљни описи промена на кожи које служе препознавању раних фаза ове кожне болести (изазване преносом високо заразне бактерије Mycobacterium leprae). Као и данас, сваки појединац на коме би се испољили симптоми смештан је у карантин: „Онда нека затвори свештеник за седам дана човека са таквом бољком. Па ће га седмога дана погледати свештеник, ако се буде раширила по кожи, тада ће га прогласити да је нечист, губа је“ (13, 4.27). Такође, Господ говори да такав човек треба ићи свуда гологлав и полуодевен како би се виделе ране, да држи шаку преко својих уста и да друге упозорава да је болестан (13, 45). Пошто многима није било исцељења, карантин је често био доживотан: „Нека живи сам, иза окола нека му буде стан“ (13, 46). Од строгих мера карантина нису били изузети ни цареви што нам пример цара Азарије јасно показује (2Цар 15, 5). Ту Божији савети не престају, већ се Израиљ упозорава да не додирује чак ни ствари које су припадале оболелом, а уколико се покаже да и у његовој кући људи и даље обољевају, кућа треба заједно са стварима да се спали и потпуно сруши (Лев 14, 34-57). Међутим, уколико се покаже да су симптоми били безазлени, у том случају свештеник, такође по завести Господњој, приноси жртву коју је човек донео и поново га интегрише у заједницу, односно свима објављује да не представља опасност по друге. Он помазује (маслиновим) уљем (које је и данас основа многих лекова и козметичких препарата) главу човека, а водом потопљеном у исоп (биљка из породице нане позната по свом лековитом дејству) кропи његове укућане и покућство. Из овога видимо да преко свештеника у улози видара Бог брине и о телесном здрављу Израиља. Многа Божија упутства односе се не само на лечење заразе, него и на уклањање њених узрока, тј. спречавање. У Лев 11 заповеђено је, рецимо, да се не једу птице које су лешинари као и многе од нечистих животиња (за које се показало да садрже велику количину токсина). Свим Израиљцима, а нарочито свештеницима, било је забрањено да додирују тело покојника, јер се узрок смрти често није знао (да ли је била инфективна болест или нешто друго). Уколико се упокојио блиски члан породице, они који су га сахрањивали проводили су одређено време у карантину. Занимљив је податак да је традиционални и религиозни обичај целивања и купања покојника у Африци био један од главних разлога неконтролисаног ширења еболе током епидемије 2014-16. од које је умрло 11323 људи. Обично се мисли да, због многих заповести које се тичу греха (моралног расуђивања), Господ брине само за душевно здравље људи, али ови примери јасно сведоче да није тако, већ да се својим упутствима Он брине и за телесно здравље. Занимљиво је како у Светом Писму не постоји толико упадљиво подвајање између душе и тела и да је човек заиста сагледаван као јединствено биће у свим својим аспектима: душевном и телесном. У многим случајевима је јасно да када било који од ових аспеката човека болује, онај други такође бива погођен, тј. човек је рањен у својој свеукупности: можда би најправилније било рећи да је свака болест позната човеку истовремено психосоматска и соматопсихолошка. Да је Господ дао само заповести којима се човек чува само од греха као моралне категорије, без инструкција о болестима и заразама, прва већа епидемија збрисала би Израиљ и оставила историју спасења у неизвесности. На такву једну епидемију наилазимо већ у књизи након Левитске, Књизи бројева. У Бр 25 изабрани народ се налази улогорен у земљи Моавској на путу ка Обећаној земљи, а бројни Израиљци ту виде прилику да блудниче са женама из суседних насеобина (кћерима Моавским). Убрзо се у народу шири болест за коју текст сугерише да је пренесена полним путем и да од ње умире 24 хиљаде људи. Не можемо са сигурношћу рећи о којој болести је овде реч, али је у Лев 15 разматран случај човека који има „течење семена“ односно гонореју, те можемо закључити да су полне болести биле познате као високо заразне. Упркос Мојсијевом упозорењу, син једног кнеза уводи туђинку у шатор наочиглед свих као чин дрскости, али га у току полног чина заједно са женом копљем пробада ревносни Финес, унук Аронов. Уплашени од овакве казне, као и од Левита окупљених око Финеса, остали Израиљци престају да чине блуд са туђинкама и „погибија“ престаје. Овде је назначено да је епидемија последица греха. Ширење болести кроз грех блуда престало је тек строгим Финесовим приступом, док је Мојсије претходно немоћно посматрао шта се дешава (плакао на вратима Скиније). Тешка времена захтевала су тешке мере. Следећа у низу епидемија описана је Првој књизи Самуиловој 4-6. Филистејци који су након победе над Израиљем преотели Ковчег завета бивају затечени епидемијом. Она је означена јеврејском речју efalim и Даничић је преводи као епидемија „шуљева“ што је збуњујућ превод. Међутим, Филистеји праве златне фигуре у облику мишева и „отока“ какве имају, враћају Ковчег са тим поклонима што указује да се ради о некој инфективној болести попут мишје грознице или каквој другој цревној пошасти која узрокује акутну дијареју. Болест Филистејаца престаје када Ковчег стиже у кућу Авинадавову. Занимљив случај налазимо у описима опсаде Јерусалима из 702. године пре Христа у Другој књизи о царевима 18-19. Наиме, цар Језекија добија ултиматум асирског цара Сенахирима да преда град и становнике његове. Суочен са катастрофом, Језекија се вапајно моли Богу да свети Град спасе од најезде тада најопремљеније, најмасовније и најдисциплинованије армије на свету. Пророка Исаију Господ шаље да му каже да град неће пасти. У драматичној ноћи нестаје асирски логор са 185000 војника, а Библија то описује овако: „анђео Господњи поби у околу асирском 185 тисућа и кад усташе ујутру то све сами мртваци“. Каснији тумачи овај догађај интерпретирају као последицу високо заразне епидемије која је по Божијем промислу избила међу Асирцима. Имајући у виду лоше и нехигијенске услове војничких логора током опсаде сасвим је логичан овакав развој догађаја. Оно што је у овом случају занимљиво је следеће: овога пута епидемија је била спас за једне, а пропаст за друге. У каснијем, новозаветном, периоду долази до пренаглашавања односно изобличења изворних заповести које су чувале духовну и телесну чистоту Израиља. Многи су били изопштавани из заједнице због болести чији су симптоми деловали збуњујуће, а они који су били болесни поред те тегобе носили су и друштвену стигму. На ова изобличења Закона са Синаја на више места је указивао и Господ Исус Христос. Позната нам је приповест о крвоточивој жени из Лк 8, 45, која је по свему судећи боловала од болног и дугог менструалног крварења. Као таква, требало је да буде изопштена из заједнице, а онај ко је се дотакне био би означен као нечист. Ова несрећна жена се у гужви која се створила око Христа дотакла његовог скута, не његовог тела, и била је исцељена, а Господ наводи да „осети силу како изађе из њега“. Од Христа који је за многе имао статус учитеља (апостоли га често зову рави – рабин) обично би се очекивао укор за такав поступак, али он то не чини већ говори: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“. Тиме бива поново примљена у заједницу. Слично томе, исцељене губавце Господ је послао да се покажу свештенику како би се поново интегрисали у заједницу не укидајући претходно наведени закон о карантину, него испуњавајући његову сврху (Лк 17, 12-20). Оно што Свето Писмо издваја од бројних античких извештаја о епидемијама јесте теолошко промишљање о разлозима болести. Међутим, Књига живота на ово питање не даје један и једнозначан одговор. Ствар постаје још комплекснија када се болест посматра на личном и на колективном плану. Многи се држе увреженог мишљења да је болест „казна за грех“ и ово схватање није неоправдано како и видимо из горе наведених библијских примера. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. У нашем народу често чујемо да човек који је учинио неко злодело ближњем доживи несрећу или болест па се то објашњава оним „све се враћа“. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. Навешћу још један старозаветни и један новозаветни пример другачијих одговора ово питање. Познат је пример Јова како после свих претходних несрећа бива погођен „злим приштем“ (Јов 2, 7-8) који је створио такве красте на телу да он „узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше у пепелу.“ Кожни симптоми Јовове болести означавају се јеврејском речју šehin што би се данас најбоље одговарало богињама. Исте се помињу и као шеста пошаст египатска у Изл 8, 9-11, затим у Лев 13, 18 и Пнз 28, 27.35 као бубуљице по екстремитетима праћене повишеном температуром, а у Јововом случају праћене несаницом (7, 4), недостатком апетита и болом у стомаку (30, 27) и губитком телесне тежине (33, 21). На све ове муке Јовови пријатељи кажу да је он учинио неки грех због којег је болестан, а Јов упорно одговара да није скривио ништа. Заиста, и није. Јов призива Божији суд на себе да се докаже његова праведност и тврдоглаво тражи одговор зашто је болестан. Ако пажљиво више пута ишчитамо целу књигу, видећемо да Бог, када се на крају књиге обраћа Јову, заправо не открива зашто је болестан. Он му не каже да је допустио Сатанино кушање како би показао пример његове вере и праведности, него му саопштава како је стварао свет. Јов није био ту кад је Бог устројавао васиону, нити разуме читаву небеску и земаљску механику, па самим тим неке ствари једноставно не може да појми. Овај Божији одговор казује следеће: чак и када не знамо зашто смо болесни и када нам делује неправедно да ми болујемо (а многи доказани зликовци благују), треба да прихватимо вољу Божију иако је не схватамо. То је сваком заиста тешко, али зато се и молимо „да буде воља Твоја“. Објаснити порекло или узрок нечије болести најчешће олако изговореним „болест је плата за грех“ представља површно поједностављење којим се Бог поистовећује са „осветником“, с једне, и са Бићем које дела по принципу аутоматизма, с друге стране. Оно што је извесно, Бог ниједног тренутка није напустио Јова, нити се Јов разочарао и одбацио Бога, већ је његова вера ојачала. Поред овог старозаветног, расправу о разлозима болести налазимо и на страницама Јеванђеља по Јовану (9). Видевши слепога од рођења апостоли чврсто стоје у познатом старозаветном концепту: немају никакве сумње да је он болестан због греха, једина им је недоумица да ли је он сагрешио или његови родитељи. Насупрот томе, Господ на њихово питање руши једноставност примене овог концепта на све случајеве па каже: „ни он сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (9, 3). Страдање које је слепи доживео кроз свој хендикеп било је припрема за оно што следи, за препознавање Христа као Месије, а не „плата за грех“. Тако се пробудила његова вера која му је променила живот па је у поновном сусрету са Христом у разговору рекао: „вјерујем, Господе! И поклони му се“ (9, 38). Дакле, уколико оболимо ми или наш ближњи, то се може видети и као прилика за дело Господње, за чудо исцељења или буђење вере, а не као просто прихватање болести као казне за грех и препуштање смрти. Коначно, долазимо до наше свакодневне ситуације. На друштвеним мрежама и преко порука се деле текстови који разлоге пандемије наших дана виде као казну за грешно човечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслепљено конзумеризмом који уништава богодаровану творевину. Овога пута је упадљиво да епидемија не погађа само неке – православне, католике, протестанте, муслимане, будисте, многобошце, него баш – све. Зато код неких ови знаци бивају тумачени као знаци времена док промишљање о разлозима болести носи апокалиптичне тонове. Као што знамо, никоме није дато да зна час Другог Христовог доласка, па се у нашем разумевању ових догађаја ни то не може сасвим одбацити као могућност. Међутим, исто тако ова епидемија може бити и прилика да се, како Христос каже, „јаве дела Божија.“ То не мора бити само чудо физичког исцељења од болести или просто чињеница недобијања заразе, иако може бити и то. То „дело Божије“ може бити и поновно откривање наших ближњих и зближавање са њима током карантинских дана. У доба када је завладала застрашујућа отуђеност можда је Божији промисао да поново ојача породицу, ону „домаћу цркву“? Зар и то не би било чудо достојно дивљења? Овом мишљењу сам лично најближи. Напослетку, шта год буде од свега овога у распону од пролазне пошасти коју ћемо до лета заборавити па до апокалиптичких догађаја из Откривења – све је воља Божија (иако се лоше ствари дешавају не зато што то Бог хоће, него зато што то допушта). Вољу Божију треба прихватити чак и онда када као Јов немамо јасан одговор зашто се све дешава и када је не разумемо. Као и за њега тада, једино нам је поуздање стих псалмопојца: „ако и прођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“ (Пс 23, 4). Свето Писмо о болестима и епидемијама TEOLOGIJA.NET У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне...
  15. У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне хигијене, нарочито међу сиромашнима, стварано је плодно тле за настанак многих инфекција. Упркос вишеструко бољим условима живота по питању хигијене и исхране и забављен садржајима светлећих екрана, човек са почетка треће деценије трећег миленијума по Христовом рођењу суочио се као и бројни његови преци са суровом чињеницом да живи у телу од крви и меса које на постељу или у гроб може да обори организам невидљив голим оком. То је чињеница која је у самодовољној опчињености „прогресом“ била заборављана, а оно што последњих недеља проживљавамо оци Истока практиковали су свакодневно као „сећање на смрт“. Зато је у оваквим тренуцима неопходно подсетити се и шта Свето Писмо говори о болестима и епидемијама. Књига коју многи неправедно заобилазе током читања Старог Завета због бројних упутстава за жртвоприношење као и разних прописа јесте Књига левитска. Читање прописа о губи (лепри) које Бог обзнањује Арону и Мојсију и на коју наилазимо у 13. глави истоимене књиге данас нам се чини посве актуелном. Наиме, ту се налазе детаљни описи промена на кожи које служе препознавању раних фаза ове кожне болести (изазване преносом високо заразне бактерије Mycobacterium leprae). Као и данас, сваки појединац на коме би се испољили симптоми смештан је у карантин: „Онда нека затвори свештеник за седам дана човека са таквом бољком. Па ће га седмога дана погледати свештеник, ако се буде раширила по кожи, тада ће га прогласити да је нечист, губа је“ (13, 4.27). Такође, Господ говори да такав човек треба ићи свуда гологлав и полуодевен како би се виделе ране, да држи шаку преко својих уста и да друге упозорава да је болестан (13, 45). Пошто многима није било исцељења, карантин је често био доживотан: „Нека живи сам, иза окола нека му буде стан“ (13, 46). Од строгих мера карантина нису били изузети ни цареви што нам пример цара Азарије јасно показује (2Цар 15, 5). Ту Божији савети не престају, већ се Израиљ упозорава да не додирује чак ни ствари које су припадале оболелом, а уколико се покаже да и у његовој кући људи и даље обољевају, кућа треба заједно са стварима да се спали и потпуно сруши (Лев 14, 34-57). Међутим, уколико се покаже да су симптоми били безазлени, у том случају свештеник, такође по завести Господњој, приноси жртву коју је човек донео и поново га интегрише у заједницу, односно свима објављује да не представља опасност по друге. Он помазује (маслиновим) уљем (које је и данас основа многих лекова и козметичких препарата) главу човека, а водом потопљеном у исоп (биљка из породице нане позната по свом лековитом дејству) кропи његове укућане и покућство. Из овога видимо да преко свештеника у улози видара Бог брине и о телесном здрављу Израиља. Многа Божија упутства односе се не само на лечење заразе, него и на уклањање њених узрока, тј. спречавање. У Лев 11 заповеђено је, рецимо, да се не једу птице које су лешинари као и многе од нечистих животиња (за које се показало да садрже велику количину токсина). Свим Израиљцима, а нарочито свештеницима, било је забрањено да додирују тело покојника, јер се узрок смрти често није знао (да ли је била инфективна болест или нешто друго). Уколико се упокојио блиски члан породице, они који су га сахрањивали проводили су одређено време у карантину. Занимљив је податак да је традиционални и религиозни обичај целивања и купања покојника у Африци био један од главних разлога неконтролисаног ширења еболе током епидемије 2014-16. од које је умрло 11323 људи. Обично се мисли да, због многих заповести које се тичу греха (моралног расуђивања), Господ брине само за душевно здравље људи, али ови примери јасно сведоче да није тако, већ да се својим упутствима Он брине и за телесно здравље. Занимљиво је како у Светом Писму не постоји толико упадљиво подвајање између душе и тела и да је човек заиста сагледаван као јединствено биће у свим својим аспектима: душевном и телесном. У многим случајевима је јасно да када било који од ових аспеката човека болује, онај други такође бива погођен, тј. човек је рањен у својој свеукупности: можда би најправилније било рећи да је свака болест позната човеку истовремено психосоматска и соматопсихолошка. Да је Господ дао само заповести којима се човек чува само од греха као моралне категорије, без инструкција о болестима и заразама, прва већа епидемија збрисала би Израиљ и оставила историју спасења у неизвесности. На такву једну епидемију наилазимо већ у књизи након Левитске, Књизи бројева. У Бр 25 изабрани народ се налази улогорен у земљи Моавској на путу ка Обећаној земљи, а бројни Израиљци ту виде прилику да блудниче са женама из суседних насеобина (кћерима Моавским). Убрзо се у народу шири болест за коју текст сугерише да је пренесена полним путем и да од ње умире 24 хиљаде људи. Не можемо са сигурношћу рећи о којој болести је овде реч, али је у Лев 15 разматран случај човека који има „течење семена“ односно гонореју, те можемо закључити да су полне болести биле познате као високо заразне. Упркос Мојсијевом упозорењу, син једног кнеза уводи туђинку у шатор наочиглед свих као чин дрскости, али га у току полног чина заједно са женом копљем пробада ревносни Финес, унук Аронов. Уплашени од овакве казне, као и од Левита окупљених око Финеса, остали Израиљци престају да чине блуд са туђинкама и „погибија“ престаје. Овде је назначено да је епидемија последица греха. Ширење болести кроз грех блуда престало је тек строгим Финесовим приступом, док је Мојсије претходно немоћно посматрао шта се дешава (плакао на вратима Скиније). Тешка времена захтевала су тешке мере. Следећа у низу епидемија описана је Првој књизи Самуиловој 4-6. Филистејци који су након победе над Израиљем преотели Ковчег завета бивају затечени епидемијом. Она је означена јеврејском речју efalim и Даничић је преводи као епидемија „шуљева“ што је збуњујућ превод. Међутим, Филистеји праве златне фигуре у облику мишева и „отока“ какве имају, враћају Ковчег са тим поклонима што указује да се ради о некој инфективној болести попут мишје грознице или каквој другој цревној пошасти која узрокује акутну дијареју. Болест Филистејаца престаје када Ковчег стиже у кућу Авинадавову. Занимљив случај налазимо у описима опсаде Јерусалима из 702. године пре Христа у Другој књизи о царевима 18-19. Наиме, цар Језекија добија ултиматум асирског цара Сенахирима да преда град и становнике његове. Суочен са катастрофом, Језекија се вапајно моли Богу да свети Град спасе од најезде тада најопремљеније, најмасовније и најдисциплинованије армије на свету. Пророка Исаију Господ шаље да му каже да град неће пасти. У драматичној ноћи нестаје асирски логор са 185000 војника, а Библија то описује овако: „анђео Господњи поби у околу асирском 185 тисућа и кад усташе ујутру то све сами мртваци“. Каснији тумачи овај догађај интерпретирају као последицу високо заразне епидемије која је по Божијем промислу избила међу Асирцима. Имајући у виду лоше и нехигијенске услове војничких логора током опсаде сасвим је логичан овакав развој догађаја. Оно што је у овом случају занимљиво је следеће: овога пута епидемија је била спас за једне, а пропаст за друге. У каснијем, новозаветном, периоду долази до пренаглашавања односно изобличења изворних заповести које су чувале духовну и телесну чистоту Израиља. Многи су били изопштавани из заједнице због болести чији су симптоми деловали збуњујуће, а они који су били болесни поред те тегобе носили су и друштвену стигму. На ова изобличења Закона са Синаја на више места је указивао и Господ Исус Христос. Позната нам је приповест о крвоточивој жени из Лк 8, 45, која је по свему судећи боловала од болног и дугог менструалног крварења. Као таква, требало је да буде изопштена из заједнице, а онај ко је се дотакне био би означен као нечист. Ова несрећна жена се у гужви која се створила око Христа дотакла његовог скута, не његовог тела, и била је исцељена, а Господ наводи да „осети силу како изађе из њега“. Од Христа који је за многе имао статус учитеља (апостоли га често зову рави – рабин) обично би се очекивао укор за такав поступак, али он то не чини већ говори: „Не бој се, кћери, вјера твоја спасла те је; иди у миру“. Тиме бива поново примљена у заједницу. Слично томе, исцељене губавце Господ је послао да се покажу свештенику како би се поново интегрисали у заједницу не укидајући претходно наведени закон о карантину, него испуњавајући његову сврху (Лк 17, 12-20). Оно што Свето Писмо издваја од бројних античких извештаја о епидемијама јесте теолошко промишљање о разлозима болести. Међутим, Књига живота на ово питање не даје један и једнозначан одговор. Ствар постаје још комплекснија када се болест посматра на личном и на колективном плану. Многи се држе увреженог мишљења да је болест „казна за грех“ и ово схватање није неоправдано како и видимо из горе наведених библијских примера. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. У нашем народу често чујемо да човек који је учинио неко злодело ближњем доживи несрећу или болест па се то објашњава оним „све се враћа“. Ово, међутим, није једини одговор на питање о разлозима болести. Навешћу још један старозаветни и један новозаветни пример другачијих одговора ово питање. Познат је пример Јова како после свих претходних несрећа бива погођен „злим приштем“ (Јов 2, 7-8) који је створио такве красте на телу да он „узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше у пепелу.“ Кожни симптоми Јовове болести означавају се јеврејском речју šehin што би се данас најбоље одговарало богињама. Исте се помињу и као шеста пошаст египатска у Изл 8, 9-11, затим у Лев 13, 18 и Пнз 28, 27.35 као бубуљице по екстремитетима праћене повишеном температуром, а у Јововом случају праћене несаницом (7, 4), недостатком апетита и болом у стомаку (30, 27) и губитком телесне тежине (33, 21). На све ове муке Јовови пријатељи кажу да је он учинио неки грех због којег је болестан, а Јов упорно одговара да није скривио ништа. Заиста, и није. Јов призива Божији суд на себе да се докаже његова праведност и тврдоглаво тражи одговор зашто је болестан. Ако пажљиво више пута ишчитамо целу књигу, видећемо да Бог, када се на крају књиге обраћа Јову, заправо не открива зашто је болестан. Он му не каже да је допустио Сатанино кушање како би показао пример његове вере и праведности, него му саопштава како је стварао свет. Јов није био ту кад је Бог устројавао васиону, нити разуме читаву небеску и земаљску механику, па самим тим неке ствари једноставно не може да појми. Овај Божији одговор казује следеће: чак и када не знамо зашто смо болесни и када нам делује неправедно да ми болујемо (а многи доказани зликовци благују), треба да прихватимо вољу Божију иако је не схватамо. То је сваком заиста тешко, али зато се и молимо „да буде воља Твоја“. Објаснити порекло или узрок нечије болести најчешће олако изговореним „болест је плата за грех“ представља површно поједностављење којим се Бог поистовећује са „осветником“, с једне, и са Бићем које дела по принципу аутоматизма, с друге стране. Оно што је извесно, Бог ниједног тренутка није напустио Јова, нити се Јов разочарао и одбацио Бога, већ је његова вера ојачала. Поред овог старозаветног, расправу о разлозима болести налазимо и на страницама Јеванђеља по Јовану (9). Видевши слепога од рођења апостоли чврсто стоје у познатом старозаветном концепту: немају никакве сумње да је он болестан због греха, једина им је недоумица да ли је он сагрешио или његови родитељи. Насупрот томе, Господ на њихово питање руши једноставност примене овог концепта на све случајеве па каже: „ни он сагријеши ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божија на њему“ (9, 3). Страдање које је слепи доживео кроз свој хендикеп било је припрема за оно што следи, за препознавање Христа као Месије, а не „плата за грех“. Тако се пробудила његова вера која му је променила живот па је у поновном сусрету са Христом у разговору рекао: „вјерујем, Господе! И поклони му се“ (9, 38). Дакле, уколико оболимо ми или наш ближњи, то се може видети и као прилика за дело Господње, за чудо исцељења или буђење вере, а не као просто прихватање болести као казне за грех и препуштање смрти. Коначно, долазимо до наше свакодневне ситуације. На друштвеним мрежама и преко порука се деле текстови који разлоге пандемије наших дана виде као казну за грешно човечанство које је дубоко затровано у својим међуљудским односима и заслепљено конзумеризмом који уништава богодаровану творевину. Овога пута је упадљиво да епидемија не погађа само неке – православне, католике, протестанте, муслимане, будисте, многобошце, него баш – све. Зато код неких ови знаци бивају тумачени као знаци времена док промишљање о разлозима болести носи апокалиптичне тонове. Као што знамо, никоме није дато да зна час Другог Христовог доласка, па се у нашем разумевању ових догађаја ни то не може сасвим одбацити као могућност. Међутим, исто тако ова епидемија може бити и прилика да се, како Христос каже, „јаве дела Божија.“ То не мора бити само чудо физичког исцељења од болести или просто чињеница недобијања заразе, иако може бити и то. То „дело Божије“ може бити и поновно откривање наших ближњих и зближавање са њима током карантинских дана. У доба када је завладала застрашујућа отуђеност можда је Божији промисао да поново ојача породицу, ону „домаћу цркву“? Зар и то не би било чудо достојно дивљења? Овом мишљењу сам лично најближи. Напослетку, шта год буде од свега овога у распону од пролазне пошасти коју ћемо до лета заборавити па до апокалиптичких догађаја из Откривења – све је воља Божија (иако се лоше ствари дешавају не зато што то Бог хоће, него зато што то допушта). Вољу Божију треба прихватити чак и онда када као Јов немамо јасан одговор зашто се све дешава и када је не разумемо. Као и за њега тада, једино нам је поуздање стих псалмопојца: „ако и прођем посред сенке смрти, нећу се бојати зла, јер си Ти са мном“ (Пс 23, 4). Свето Писмо о болестима и епидемијама TEOLOGIJA.NET У библијска времена човек је био погођен болестима и заразама много више него што је то данас случај, а бројна библијска места то описују и бележе. Недостатком основне... View full Странице
  16. Епархија будимљанско-никшићка: Обавјештење о молитви и звоњењу звона поводом епидемије. Његово Преосвештентво Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије упутио је, у сриједу 18. марта 2020. године архијерејским протопрезвитерима, старешинама храмова и управама манастира Епархије акт о молитви и звоњењу звона поводом епидемије. „У тешком времену проласка нашег благовјерног народа и свих људи у свијету кроз страхове, болести и патње, поводом епидемије корона вируса, а у сагласности са одлуком Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско - приморског Господина Амфилохија АЕМ бр. 246 од 18. 03. 2020. године, благосиљамо да на свим парохијским и манастирским храмовима звоне сва црквена звона, у временском интервалу од 8 часова ујутру до 20 часова увече, на сваких два сата, у трајању од пет минута до окончања епидемије“, наводи се у акту Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија. Указује се и на потребу читања молитве, коју је саставио Патријарх румунски Г. Данило: „Такође, налажемо свом свештенству да на крају сваког богослужења, прије отпуста, читају молитву састављену од стране Његове Светости Патријарха румунског Данила коју достављамо у прилогу овог акта“, закључује се у акту Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  17. У складу са саопштењем Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве од 16. марта 2020. године, о све већем ширењу опасне короновирусне заразе која представља опасност по здравље, а у доста случајева и по сам живот људи, извештавамо вас о следећем. Црква увек, а особито у ове тешке дане, служећи Богу, служи и спасењу и сваком добру како својих верника тако и наших ближњих. Сходно томе позивамо сво свештенство и сав верни народ Епархије шумадијске на одговорност и трезвеност и апелујемо да се не пренебрегавају упутства медицинских служби и државних органа и да се не запостављају или игноришу прописане превентивне мере – једном речју, да не излажу опасности ни себе ни друге. Црква поштује значај и достигнућа медицине, сматрајуђи их великим Божјим даром и великим људским подвигом, при чему Црква својим верницима нуди и јединствени лек бесмртности, свето Причешће, као и благодат својих светих Тајни и свог целокупног благодатног дејства. Зато стојећи на чврстом Камену Вере и Наде наше који је Господ Исус Христос, исповедамо да се причешћујемо телом васкрслог и преображеног Господа, живога Бога који је победио грех, смрт и ђавола, и то као темељ наше вере не може нико доводити у питање. Причешће треба вршити у складу са вековном праксом наше Цркве. Позивајући сав верни народ да у своме животу увек исповеда ову и овакву веру, изражавамо и разумевање према свима код којих је вера ослабила подсећајући их на речи Христове да човеку ни длака са главе не може пропасти без Божијег допуштења. У том смислу позивамо сво подручно Нам свештенство, да се по примеру доброг Пастира, брину о својим парохијанима, да их по позиву посећују и моле се за њих, али и да имају разумевања уколико им исти ове године ускрате гостопримство. Предлажемо свим старешинама храмова да у договору са својим црквеноопштинским одбором, о већим празницима или у данима када се у храмове сакупља већи број људи, где год је то могуће, организују служења литургија на отвореном простору. Истовремено позивамо све свештенослужитеље да на Светој Литургији, као и на вечерњем и јутарњем богослужењу на великој јектенији пре прозбе "Заштити, спаси, помилуј...", а на сугубој јектенији пре прозбе "Још се молимо за оне који плодове доносе..." додају позбу: И за све лекаре и остало медицинско особље, које несебично служи људском роду и за све оболеле, Господу се помолимо. Сав верни народ извештавамо да ће се сва богослужења у храмовима Епархије шумадијске одвијати у складу са досадашњим богослужбеним поретком и у исто време позивамо све Наше епархиоте да у овим данима Великог поста умноже своје личне молитве, како они који долазе у храм тако и они који из било ког разлога нису у могућности да узимају учешћа на посведневним богослужењима. Упућујући вам речи којима нас наш Спаситељ теши и храбри: Не бој се мало стадо, охрабрујемо вас и позивамо да увек и на сваком месту будете благовесници Јеванђеља те да тако подстичете и сав верни народ на поуздање у Бога како би се избегла свака паника и немир, чврсто верујући и знајући да је Богу све могуће, па и превазилажење природних закона и неприродних процеса. Извор: Епархија шумадијска
  18. Суочени са епидемијом вируса короне и мерама које надлежне институције предузимају у циљу њеног сузбијања на територији Централне Србије, Косова и Метохије, осећамо архипастирску одговорност да се обратимо свештенству, монаштву и верном народу наше богоспасаване Епархије. Црква Христова вековима се суочавала са бројним епидемијама, пошастима, ратовима и другим несрећама, у којима су здравље и животи њених верника и свих других људи били угрожени. То су увек била времена када је требало показати веру, вратити се Богу и ближњима у љубави и праштању, али и помоћи онима који страдају. Још од раних векова забележено је да су хришћани међу првима у великим епидемијама помагали болеснима, бринули се о сахрањивању пострадалих, неретко излажући и своје животе непосредној опасности. За Цркву Христову оваква страдања увек су била и позив на покајање и обнову наше хришћанске вере у Христа као јединог Спаситеља и исцелитеља душа и тела наших. У Еванђељу по Луки (21.11) Господ каже својим ученицима: „И земљотреси велики биће по мјестима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба“. У свему томе наша вера у Христа нас блажи обећањем да се све то „има збити“, али да ништа што се догађа није без чудесног промисла Божијег који нас управља вечном животу, кога окушамо већ и сада, овде, као Црква Христова. Зато нас Господ стално упућује да не живимо у страху и бригама, већ да чинимо што до нас стоји да поправимо околности у којима живимо, дубоко се уздајући у спасење и победу над смрћу, које имамо једино у Њему. Треба да знамо да од страдања у овом свету и веку има само нешто опасније, а то је да изгубимо нашу веру и наду у живога Бога, васкрслог Христа. Управо је време Великог Поста период у коме се свакодневно подсећамо на страдања Христова и Његово Васкрсење и победу над смрћу и зато постом и молитвом треба да се крепимо да бисмо храбро, достојанствено и одговорно прошли и ово кушање и показали се синовима светлости и љубави Божије. Овом приликом желимо да охрабримо наш верни народ, позивајући све да се још више утврдимо у вери која нас је вековима одржала и очувала као народ Божији на овим благословеним просторима и дамо неколико пастирских упутстава у вези богослужбеног и светотајинског живота наше Епархије у овом периоду: 1. Црква Христова је стални сабор Бога и верног народа, јер и Господ каже „где су двојица или тројица сабрани у моје име и ја сам међу њима“ (Mт. 18.20). Зато ће се и у овом периоду где год постоје могућности и даље служити у храмовима Света Литургија, а у нашим манастирима одвијати и сва остала богослужења. Цркве неће бити затваране и ко год жели да прими Свете Тајне било на богослужењу или на други начин, неће му бити ускраћивано. Услед могућег ширења болести, остављамо нашим верницима да по сопственој савести, како према себи, тако и према својим ближњима (посебно оним старијим и болесним) расуде како да учествују у животу Цркве, поштујући одредбе надлежних институција о ограничењу окупљања. Не заборавимо, Литургија није само богослужење, већ и наше служење ближњима, те позивамо парохијске свештенике да посебно са млађим верницима воде рачуна о старијим парохијанима којима је потребно да се обезбеди храна или друга врста помоћи. Увек треба да се руководимо правилом да се наша љубав према Богу мери и нашом одговорношћу према ближњима и да лична одважност и вера никада не сме да угрози оне око нас. Сви који из разних разлога нису у могућности да редовно учествују у богослужењима, добро је да код куће читају молитве из молитвеника са својим ближњима и тако учествују у животу Цркве. 2. Ово је време када парохијски рад треба још више интензивирати и у оваквим специфичним околностима. Свештеници би требало да преко својих парохијских интернет сајтова или друштвених мрежа свакодневно поучавају своје вернике, храбрећи их и подстичући да време повећане изолације користе на духовно усавршавање и молитву. Својом ревношћу и достојанством свештеници треба да буду пример својим верницима. 3. Будући да је Велики пост време благосиљања свете водице по кућама, због постојеће епидемије, свештеници неће по уобичајеној пракси обилазити домове парохијана, већ ће за потребе своје парохије освештати воду у храму и обезбедити да свако од верника који жели може да је добије у цркви, или ће му у случају немоћи бити достављена до куће. 4. Предлажемо да се црквене службе, као што су: крштења, венчања, опела и сахране обављају у присуству породице и најуже родбине. 5. Црквена звона су вековима по предању наше Цркве била подсетник на молитву, симбол нашег поуздања у Божију помоћ и благослов. Отуда налажемо да и у нашој Епархији, као што је случај у Митрополији црногорско-приморској и другим, у свим парохијским и манастирским храмовима у периоду од 8 до 20 часова, у временском интервалу од 2 часа, звоне звона (у трајању од 5 минута) до окончања епидемије. Нека нас звона опомињу на молитву коју посебно тада треба да упућујемо Господу. 6. По свим храмовима где се служе редовне службе (Божанска литургија, вечерња, јутрења) саветујемо да свештеник по отпусту прочита молитву за избављење од епидемије (коју је саставио свјатјејши Патријарх Румунски Данило (прилог 1). Ову корисну молитву и верници сами могу да читају у својим свакодневним обраћањима Богу. 7. У време трајања епидемије налажемо да се привремено прекине примање посетилаца и гостију у манастирима, а монасима и монахињама да умноже своје молитве за здравље и спасење свих. 8. У свим осталим питањима живота треба се руководити по одредбама наше Цркве, као и санитарним и безбедносним упутствима надлежних институција, одговорно се односећи према другима. Посебну благодарност изражавамо свим лекарима и медицинском особљу који улажу велики труд да помогну најугроженијима. Бог нека их укрепи у њиховом делу и прими њихову жртву љубави као један од најлепших примера како служити Богу и ближњима у оваквом времену. Бог да вас благослови и укрепи молитвама Свете Богородице, Пећке Краснице, Св. Краља Стефана Дечанског, Светих архиепископа и епископа пећких, Св. Јоаникија Девичког, Петра Коришког и свих светих просијавших на просторима наше Епархије рашко-призренске. ЕПИСКОП РАШКО-ПРИЗРЕНСКИ +ТЕОДОСИЈЕ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  19. Протопрезвитер Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио-Светигоре упутио је Отворено писмо главном и одговорном уреднику и новинарима Радио Телевизије Црне Горе. Текст писма преносимо у целости: Поштоване колеге, Да су дани и мјесеци које живимо библијски, показала је и дуго најављивана емисија на вашем и нашем Јавном сервису, а која је требала да нам „открије све“. Нису аутори успјели у својој намјери, али јесу у нечем другом. Назив емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ, показује да је овдје Бог умијешао прсте, не по жељи аутора колико по свом дубљем промислу у који аутори не вјерују. Искрено речено, који год цитат из Светог писма да је узет не би погријешили. Показала је ова емисија да су истините ријечи Христове „гонили су Мене, гониће и вас, није слуга већи од господара“. Када је Понтије Пилат одлучио да, од страха за позицију и власт, разапне Исуса, иако није нашао никакву озбиљну кривицу за тако озбиљну оптужбу, осим онога што је Исус јавно говорио, наредио је да се напише натпис на Крсту изнад Његове главе „Исус Назарећанин Цар јудејски“. Овај натпис требао је да буде понижење и исмијавање Господа, Његовог лика и дјела. Међутим, написан несвјесно и са злом намјером показао се као вјечна истина и свједочанство. Тако је било и са поменутом емисјом. Ово пишем да бих вас релаксирао јавне осуде и поручио да не треба носити жал на њене наручиоце и ауторе. У вама, драге колеге, ми не видимо непријатеље, него сурове пријатеље. Како је на Охридском језеру записао Свети владика Николај, „пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме учинили странцем у земаљским царствима и гоњен непријатељима нашао сам најсигурније склоште у Твој шатор Господе, гдје ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Зато благослови непријатеље моје Господе, и ја их благосиљам.“ Најављивана као епохално откриће, уперена против главног јунака, заправо је дала одговор на многа наша питања, недоумице, сумње. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Показало се колико је Јавни сервис независан и у служби грађана. Кроз ваше континуиране извјештаје о Цркви, закључно са синоћним документарцем, као најсавременијим рендгеном јасно се детектује у каквом се професионаном стању налази Јавни сервис свих грађана. Нема те новинарске форме и израза којим ће вас неко надмашити, јер сте ви објективно, непристрасно и истраживачко новинарство сахранили. Документарац ћемо убрзо превести и послати на све релевантне међународне адресе, који су већ у континуитету забринути за стање медија у Црној Гори. Мислили смо и раније да то радимо, али сте нам са овим пројектом олакшали посао. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Свашта човјеку може да падне на памет, од генијалности до лудости. Али од емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ научио сам да није центар човјековог бића у уму, него у срцу. Ту се води највећа битка. У њему станује душа и савјест сваког човјека. Ту се човјек сусреће са Богом или ђаволом, са братом или душманином. Срце је ризница из којег добар човјек износи добре плодове, а зао човјек лоше. Ова емисија није ништа рекла о главном јунаку, већ је показала срце оних који су је наручили и потписали. Али сва мржња и клевета стала је у пола сата, и као таква није могла да науди ни истини ни правди, јер вам је то као да сте бацили каменчић у океан Божанског подвига, смирења и трпљења главног јунака – СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Наравно, увијек побјеђује љубав! Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Ова емисија нам је открила шта се скрива иза Закона, које су његове намјере и шта је коначан циљ. Чудили смо се зашто у емисијама не зовете никог од предлагача да образложи и брани правне аспекте овог Закона и зашто бјежите од таквих садржаја? Али довољно је одвојити пола сата, одгледати документарац и само ће се касти. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Сви се питамо откуда оволики народ на улицима. Шта се то десило? Шта се пробудило у људима? Одакле одједном таква слобода, таква храброст и такво достојанство? Ко их је позвао, сабрао и збратимио? Шта то ријеке људи бране на улицама? Земљу, грађевине, позиције или част, образ и достојанство? Ова емисја је дала одговор. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. Драге колеге, много смо лијепих, свечаних и величанствених тренутака доживјели у последњих три деценије у васкрслој Цркви у Црној Гори. Али никада тако поносни нисмо били као синоћ. Следећих неколико редака пишем у име стотине младића и дјевојака који су оставили своје родитеље, браћу и сестре, своје каријере и животне успјехе и гледајући СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ пошли за њим да своју младост уграде у светињу и живот проведу у манастирском подвигу. Пишем и у име свих нас младих које је ширина и дубина СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ опредијелила да кроз свештенички позив носимо благи јарам Христов и да се, не по нашој заслузи, него по бескрајној љубави и повјерењу СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ назовемо Царским свештенством. И у име оних који су кроз свето Крштење духовно прогледали. У име оних које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ саслушао, посавјетовао, утјешио, исцијелио, спасио, обукао, скућио, школовао, нахранио. Само Бог зна колико је таквих. У име оних који су без суда побијени, а који су у СВЈЕДОКУ БОЖИЈЕ ЉУБАВИ нашли покоја и правде. У име заборављених подвижника, исповједника и светитеља које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ својом вјером и служењем учинио да засијају у ове наше дане као најљепше звијезде. Синоћ нас је преплавило осјећање благодарности Богу што нас је обдарио да живимо у времену СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Ви га нажалост само знате, а ми га познајемо. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем. На крају, да завршим ову причу са разапињањем Христовим, јер сам сигуран да је нисте прочитали. Понтије Пилат је рекао тадашњим Јеврејима: Ја не нађох кривице на овога Човјека. А они, помрачени мржњом узвикнуше: Крв његова на нас и на нашу дјецу. Шта се после десило прочитајте сами, јер ће те тек тада схватити лик, дјело и ријеч СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. ВЛАДА ЦРНЕ ГОРЕ Господин Душко Марковић, предсједник Подгорица Господине предсједниче Владе Црне Горе! Примили смо Ваш допис од 28. јануара ове године за разговор, који је претходно објављен у медијима. Дозволите да поводом неких оцјена које сте изнијели у Вашем допису искажемо наше мишљење. У допису тврдите да ”доношење Закона неће изазвати нове подјеле у православном бићу Црне Горе”, а што је, благо речено, у супротности са реалношћу. У то се можете и увјерити, јер од 27. децембра 2019. године до данас огроман број грађана, и то не само православних вјерника, трпељиво, мирно, достојанствено и истрајно, из дана у дан, из седмице у седмицу, исказује своје противљење духу и нормама Закона, који је једнострано припремила и предложила Влада и усвојила Скупштина Црне Горе. Према томе, не можемо се сложити са Вашом тезом из дописа да Закон ”неће изазвати нове подјеле”, јер је из свега што се догађа у Црној Гори јасно да је Закон не само продубио старе него је и створио нове подјеле међу браћом, кумовима и комшијама. Уколико се овоме дода и јавна изјава предсједника Ваше партије да православне литије представљају ”лудачки покрет коме не треба сљедовати” онда Вам је, надамо се, јасно колико је тај Закон дубоко и болно подијелио и процијепио Црну Гору. Не можемо да се сложимо са Вашом тврдњом да је ”пропис усаглашен са савременим европским стандардима и да је као такав задобио позитивно мишљење Венецијанске комисије, чије сте препоруке уградили у законски текст”. Садржина и циљ Закона, на жалост, свједоче супротно, о чему сте се и Ви, а и шира јавност Црне Горе, могли увјерити кроз стручне и аргументоване Примједбе Правног савјета наше Цркве на Предлог закона које су Вам достављене прије његовог усвајања, али и кроз јавне иступе не само представника наше Цркве него и угледних правних стручњака из Црне Горе и региона у вези са дискриминаторним и неуставним одредбама Закона, након усвајања до данас. Ово се посебно односи на одредбе којима се негира и ликвидира вишевјековни непрекинути историјски континуитет правног субјективитета и имовинска права првенствено наше Цркве, али и других вјерских заједница. Из тог разлога, никако се не може прихватити Ваша тврдња у допису да ”закон уклања не само културно и вјерско већ и цивилизацијско ограничење у којем смо се затекли”. Прије би се могло рећи да Вам није јасно шта под тим подразумијевате, али нам је итекако јасно да је Православна Црква угрожена у својим цивилизацијским и вјерским правима, што само указује да је Законом темељно пољуљана и мултиконфесионалност у Црној Гори на коју се веома често позивате. Да ли треба да Вас, кад сте већ отворили тему културних и цивилизацијских вриједности, подсјећам на којим је културним и цивилизацијским вриједностима настала и опстала Црна Горa током своје вишевјековне историје. То данас најбоље свједочи честити народ Црне Горе на литијама. Очекивали смо позив од Вас да као одговорни људи отворимо дијалог о дубинским и суштинским проблемима које је изазвао и продубио овај Закон и начину рjешења и превазилажења тих проблема у складу са општеприхваћеним цивилизацијским и европским стандардима и правним поретком Црне Горе, а у што би било у најбољем интересу грађана Црне Горе. Дужни смо да Вас подсјетимо да је наш позив за јавни и институционални дијалог увијек био отворен, али је, на жалост, до сада од стране власти Црне Горе био игнорисан. Умјесто тога, Ви нас сада јавно позивате да ”отпочнемо дијалог у правцу припреме темељног уговора о уређењу међусобних односа” и исказујете ”спремност да још једном заједнички сагледамо најбоља рjешења за примјену чланова 62, 63 и 64 Закона”. Господине предсjедниче! Жао нам што то морамо да кажемо, али Ви очигледно не желите да видите да постојећи Закон, а не непостојећи уговор, представља узрок актуелних друштвених проблема, а о посљедицама да не говоримо. Из тог разлога, ти озбиљни проблеми се не могу ријешити и превазићи ”заједничким сагледавањем најбољих рjешења за примјену” овог безаконог Закона. Ипак, свјесни историјског и данашњег значаја трона Светог Петра Цетињскога и наше одговорности као Православног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског и егзарха Најсветијег Трона Пећкога коју смо пред Богом, овим народом и историјом примили од својих свештених претходника, а посве забринути за слогу, мир и јединство повјереног нам православног народа Божјег у Црној Гори, спремни смо да се, имајући у виду одлуке Светог Архијерејског Синода СПЦ и Епископског савјета Српске Православне Цркве у Црној Гори и поштујући Устав Црне Горе, састанемо са Вама са надом да сте искрено опредијељени за коначно отварање суштинског и људског разговора са циљем да се у складу са правним поретком Црне Горе уклони Закон или све дискриминаторне одредбе у њему које су Вама и читавој јавности добро познате како би се повратио мир и спокој међу православне вјернике и све правдољупце у Црној Гори. Искључиво послије рjешења овог кључног проблема данашње Црне Горе, може се и треба отворити дијалог ради рjешавања других, веома сложених питања као што је повраћај (реституција) имовине коју је комунистички режим послије Другог свјетског рата бесправно и бесудно одузео од Православне Цркве, Римокатоличке Цркве, Исламске заједнице и грађана, а што је међународна и законска обавеза Црне Горе. Послије рjешења кључног проблема може се отворити и дијалог за припрему и закључивање Темељног уговора између Српске Православне Цркве и Црне Горе. И ових дана смо напоменили да и најбољи уговор између Цркве и државе уз постојање оваквог Закона не би имао никаквог смисла и значаја. Уколико сте спремни да првјенствено разговарате о Закону као узроку проблема и начинима за њихово рjешавање, односно о уклањању спорног Закона, односно његових противуставних дискриминаторних одредби из правног поретка Црне Горе, обавјештавамо Вас да би у том случају у разговору са Вама као предсједником Владе Црне Горе са нама учествовали и Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије, милешевски г. Атанасије и захумско-херцеговачки г. Димитрије. Вјерујући да сте искрено опредијељени за рјешавање проблема које је у Црној Гори и шире изазвао спорни Закон, очекујемо да нам доставите предлог термина за састанак. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски +Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Његово Блаженство митрополит Православне Цркве у Америци Тихон упутио је своме сабрату српском патријарху Иринеју писмо подршке поводом недавних збивања у Црној Гори проузрокованих усвајањем новог закона који државним властима даје могућност да конфискују имовину СПЦ. У писму објављеном на сајту ове Цркве митрополит Тихон наглашава да ПЦА молитвено подржава напаћену Српску Цркву и чињеницу да не признаје расколничку „Црногорску православну цркву“ која ужива подршку садашње црногорске власти. „Наша је молитва за све житеље Црне Горе да напусте сваку врсту насилничког националистичког екстремизма и похитају да отвореним рукама прихвате Свету Христову Цркву где ће наћи свој истински идентитет у лику Исуса Христа“, пише Предстојатељ ПЦА. Пун текст писма митрополита Тихона гласи: „Ваша Светости, возљубљени брате, саслужитељу у Господњим светим тајинствима, Усред радосног прослављања Рођења и Богојављања Господњег морамо да Вам се обратимо с тугом због невоља које спопадају нашу православну браћу у Црној Гори. Желимо да изложимо Вама и Вашој вољеној пастви да Православна Црква у Америци стоји молитвено, подржава и одржава општење са Црногорском митрополијом СПЦ и да Православна Црква у Америци не признаје као канонску тзв. Црногорску Православну Цркву, нити њено „свештенство“ које предводи рашчињени Мираш Дедеић. Ми одбацујемо законе којима се ограничава верска слобода црногорских грађана, јер желимо да одржимо јединство наше Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и да чврсто стојимо против радњи сваке и било које власти којима се изазива конфронтација и насиље према верницима и отимање њихове црквене имовине. У служби на Богојављање чујемо зачало из књиге пророка Исаије у којем се вели: „Послушајте, и жива ће бити душа ваша, и чинићу с вама завет вечан ... Зваћеш народ кога ниси знао, и народи који те нису знали стећи ће се к теби“ (Исаија 55, 3.5). „Наша је молитва за све житеље Црне Горе да напусте сваку врсту насилничког националистичког екстремизма и похитају да отвореним рукама прихвате Свету Христову Цркву где ће наћи свој истински идентитет у лику Исуса Христа“. Са тугом, а ипак у нади на милост Господа нашег рођеног у Витлејему и крштеног у Јордану нас ради, остајем, ТИХОН Архиепископ Вашингтона Митрополит све Америке и Канаде Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. Цариградски патријарх строго реаговао на писмо Јерусалимског патријарха 3. Јануар 2020 Цариградски патријарх Вартоломеј „строго" је одговорио на писмо јерусалимског патријарха Теофила и на предлог да се окупе предстојатељи помесних православних Цркава у Јордану како би разматрали питања црквеног јединства поводом украјинске црквене кризе. Писмо патријарха Теофила недавно је објављено на једном сајту. О одговору патријарха Вартоломеја извештава блог „Светлост Фанара“ (Light of the Phanar), који ревносно доноси вести о личности Патријарха и о Цариградској Патријаршији. У блогу се напомиње да је писмо између предстојатеља који говоре грчки језик први пут написано на енглеском језику. Васељенски патријарх Вартоломеј је одговорио на писмо патријарха Теофила на грчком и строгим тоном навео да „Јерусалимски патријарх уопште није надлежан да предузме овакав подухват", пише у блогу. Очекује се да ће одговор патријарха Вартоломеја бити ускоро објављен. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Информативна служба Српске Православне Цркве) http://www.spc.rs/sr/carigradski_patrijarh_strogo_reagovao_na_pismo_jerusalimskog_patrijarha

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...