Претражи Живе Речи Утехе

„Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу. И да нема никаквог другог разлога да је сачувамо, тај би био довољан.“ – Матија Бећковић. Међународни дан матерњег језика се обележава сваке године 21. фебруара широм свијета. Овај дан је успостављен 1999. године од стране УНЕСКО-а. 1717. године je руски цар Петар I пошао у појсету Француској, намјеран да на том путу обавезно обиђе и стари град Ремс, традиционално место крунисања француских монарха. Уваженом госту су римокатолички калуђери, у знак нарочитог поштовања, показали најсветију драгоценост која се чувала у храму, древну свету књигу исписану тајанственим, непознатим знацима, над којом су вековима сви француски краљеви полагали заклетву током крунисања. Узевши у руке стари рукопис, Петар I је, на запрепашћење калуђера, почео да га чита наглас. Ријеч је заправо била о Јеванђељу написаном дијелом на црквено-словенском језику, а дијелом на глагољици. Касније је откривено да је Јеванђеље доспело у Француску средином XI вијека и да га је донео неко из пратње Ане Јарославовне, кћери кијевског књаза Јарослава Мудрог. Она је желела да, након удаје за француског краља Хенрија I, током крунисања положи заклетву на Јеванђељу које је донијето из Русије. Временом су сви заборавили одакле је оно доспело у Ремс и на ком језику је написано. Французи су веровали да је текст тог Јеванђеља написан на језику анђела и били су потпуно шокирани када се испоставило да гост из „варварске земље“ разуме тајанствени „рајски језик“. Јеванђеље Ане Јарославовне се и данас чува у катедрали у Ремсу и сматра се народном светињом Француске. На данашњи дан бројне институције које се баве језиком и књижевности организују предавања. Извор: Митрополија црногорско-приморска

ZAGREB (IKA) 06.02.2019. / 12:19 Poznato je u našoj javnosti da su hrvatski biskupi, 18. studenoga 2018. uputili patrijarhu Srpske Pravoslavne Crkve Irineju Pismo, čiji sadržaj nije objavljen. U određenim novinarskim krugovima pojavile su se o njemu određene špekulacije. Kako bi se izbjegla nagađanja, pogrešna tumačenja ili neistine, HBK objavljuje Pismo u cijelosti: CONFERENTIA EPISCOPORUM CROATIAE HRVATSKA BISKUPSKA KONFERENCIJA Broj: 413 /2018. Zagreb, 18. studenoga 2018. Njegova Svetost Gospodin Irinej Patrijarh Srpske Pravoslavne Crkve BEOGRAD Vaša Svetosti! U novije vrijeme, napose nakon prošlogodišnjega završetka rada Mješovite komisije Hrvatske biskupske konferencije i Srpske Pravoslavne Crkve, čija je zadaća bila zajednički razmotriti lik bl. Alojzija Stepinca prije, tijekom i nakon II. svjetskog rata, učestale su izjave i svojevrsni prijekori u javnim nastupima i medijima najviših predstavnika Srpske pravoslavne Crkve, upućeni Katoličkoj Crkvi i biskupima u Republici Hrvatskoj, među kojima posebnu težinu imaju Vaše riječi. Ovim pismom Hrvatska biskupska konferencija želi Vam o njima dobronamjerno i s poštovanjem iznijeti svoj stav. 1. Vaša Svetost je nekoliko puta javno ponovio kako biskupi u Hrvatskoj šute. Na hirotoniji dalmatinskoga episkopa, gospodina Nikodima Kosovića (1. listopada 2017.) u prisutnosti splitsko-makarskoga nadbiskupa msgr. Marina Barišića i šibenskoga biskupa msgr. Tomislava Rogića, ustvrdili ste kako od braće katolika očekujete »pre svega od predstavnika Crkve da čujemo reč jevanđeljsku, reč mira, reč ljubavi, da čujemo reč da smo pre svega hrišćani i kao takvi da bar jedni prema drugima pokažemo ljubav i uvažavanje«. U svom intervjuu Televiziji Hram (3. siječnja 2018.) kazali ste kako Vas »iznenađuje ćutanje Rimokatoličke Crkve. Crkva u Hrvatskoj ćuti. I danas se dešava mnogo nemilih događaja. Crkva ćuti«. Istaknuli ste da »Crkva koja je u velikoj meri doprinela tim bivšim odnosima, (treba) da podigne svoj glas u interesu istine, pravde, u interesu zajedničke vere«. Na 62. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga (24. listopada 2017.), govoreći o stradanju srpskoga naroda tijekom XX. stoljeća, izjavili ste da je najtragičnije to što su ona došla »jednim delom od muslimana, a mnogo više od naše braće rimokatolika». Dodali ste: »Naša Crkva toliko godina očekuje da čuje reč kajanja i izvinjenja naše braće rimokatolika, nikada nismo tu reč čuli. Verovatno je nećemo ni čuti. I ono što nas posebno stavlja pred veliku jednu muku, a to je što mnoge ideje prošlosti i danas su prisutne u tim narodima. (…) Narod koji stvara istoriju na zločinu, na krvi drugoga naroda, taj narod nema budućnosti». U svojoj propovijedi (4. kolovoza 2018.) u Bačkoj Palanci, prigodom godišnjice vojno-redarstvene akcije Oluja među ostalim ste rekli: »Danas, posle dve decenije pitamo se što je taj narod (hrvatski) rukovodilo i motivisalo da dignu svoju ruku na braću svoju, na braću koji su delili podneblje i ovu blagoslovenu zemlju dugi niz godina? Kakva ih je sila na to motivisala i da li je imalo neke sile druge koja je mogla da to zadrži i onemogući? Imala je. To je bila institucija Crkve koja je jedino mogla da zaustavi taj ponor, to zlo koje je iznenadilo ne samo naš narod, nego čitav narod sveta, pogotovo hrišćanske narode. I ako ima netko tko je zatajio, i netko tko je mogao da to zlo zaustavi, to je bila Crkva. (…) Crkva koja je pozvana da širi ljubav, narod koji čita jevanđelje, narod koji se moli Bogu i istome Spasitelju, zaboravio je kome pripada i stavio se u jednu sasvim drugu stranu koja ne može nikada i ničim biti opravdana. Strašna tragedija, ta mržnja koja je počela u prošlosti nastavila se i u vreme takozvane Oluje, i što je tragično, ona je prisutna i danas.» Za Vašega pohoda Crnoj Gori u mjesecu srpnju ove godine, na pitanje novinara s kojom biste povijesnom epohom usporedili položaj Srba danas u Crnoj Gori, u intervjuu za podgorički dnevnik Dan (23. srpnja 2018.) odgovorili ste: »Usporedio bih ga sa položajem Srba u Hrvatskoj, u doba endehazije (NDH). Nažalost u Hrvatskoj ni danas nije bolji položaj Srbima.« Neposredno po završetku rada Mješovite komisije za zajedničko razmatranje lika bl. Alojzija Stepinca, svi srpski članovi ove Komisije potpisali su 16. srpnja 2017. priopćenje za javnost, u kojem polemiziraju s beogradskim Večernjim novostima, te s uvredljivim konotacijama govore o zagrebačkom Kaptolu, prepoznavajući u pisanju navedenih srpskih novina »kaptolsku dirigentsku palicu«, jer su prenijele hrvatski prijevod završnoga Priopćenja Mješovite komisije, pripisujući prevoditelju namjerne netočnosti. Glasnogovornik Srpske Pravoslavne Crkve, bački episkop Irinej u Saopštenju od 18. srpnja 2017. nastavio je polemiku sa spomenutim novinama, nazivajući njihovo pisanje »kaptolskim komentarima iz Zagreba« i iskazujući svoj stav ne baš blagim rječnikom: »Ne bih da se ovde i njima bavim iako su mi veoma dobro poznati pošto sam ih slušao i čitao stotinama puta, a sadržaj nekih znam gotovo naizust. Sve u svemu, navijačko, servilno – rekao bih: kaptololatrijsko i antipatrijaršijsko – sočinjenje…« Ni u nekim drugim prigodama bački vladika Irinej nije birao riječi kad je govorio o Crkvi i biskupima u Hrvatskoj. Kao glasnogovornik Srpske pravoslavne Crkve osobito teške optužbe izrekao je u Saopštenju za javnost Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne Crkve sa redovnog zasedanja održanog u Pećkoj Patrijaršiji i Beogradu od 29. aprila do 10. maja 2018. godine. U Saopštenju je ustvrdio: »Konstatovano je takođe da su odnosi sa Rimokatoličkom Crkvom, Crkvama Reformacije i ekumenskim organizacijama korektni i konstruktivni, što nažalost, ne važi za odnose sa Hrvatskom biskupskom konferencijom, u kojoj, pored dobronamernih biskupa koji deluju u duhu Drugog vatikanskog sabora, postoji, nažalost, i dobar broj biskupa neprikrivene proustaške orijentacije i ustašoidne retorike. Sabor se nada da će oni prvi izvršiti veći uticaj na hrvatske rimokatoličke vernike nego ovi drugi.« 2. Vaša Svetosti! Pitamo se, kakav bi mogao biti cilj i smisao navedenih tvrdnji po kojima kod Katoličke Crkve u Hrvatskoj i njezinih pastira ne postoji gotovo nikakvo dobro, nego samo zlo. U ne tako davnim vremenima slušali smo slične ocjene i o Vatikanu i o papi. Međutim, danas čujemo pohvale papi Franji i Rimokatoličkoj Crkvi, a pokude biskupima i Crkvi u Hrvatskoj. U intervjuu objavljenom u Jutarnjem listu (7. siječnja 2017.) ponešto ironično kažete da ispadne kako srpski pravoslavni episkopi više drže do autoriteta rimskog biskupa negoli pojedini hrvatski katolički biskupi«. Smatramo neobičnim da poglavar jedne pravoslavne mjesne Crkve javno suprotstavlja biskupe Katoličke Crkve u Hrvatskoj papi Franji, upućuje im prijekore i pripisuje zločine cijeloj toj Crkvi i cijelom hrvatskom narodu. Za zločine, kako u hrvatskom tako i u srpskom te u drugim narodima, krivi su pojedinci s imenom i prezimenom pa je na njima odgovornost za ono što su počinili. Ne uspijevamo razumjeti namjere Saopštenja sa zadnjega zasjedanja Svetoga Arhijerejskog sabora Srpske Pravoslavne Crkve kad javno razvrstava hrvatske biskupe i tumači tko je od njih dobronamjeran i tko od njih djeluje prema II. vatikanskom saboru a tko ne, te većinu od njih označuje kao ljude »neprikrivene proustaške orijentacije i ustašoidne retorike« bez objašnjenja na temelju čega ih smatra takvima. Bački vladika Irinej u intervjuu Politici (20. lipnja 2018.) ponovio je tvrdnju o korektnim odnosima s Rimokatoličkom Crkvom u cjelini, ali ne i s biskupima Hrvatske biskupske konferencije, »uz časne i hvale vredne izuzetke», te u znatnoj mjeri i Bosne i Hercegovine, koji »kao da i ne čitaju izjave i deklaracije koje objavljuje njihov sopstveni vrhovni poglavar zajedno sa pravoslavnim patrijarsima, a ni druge izjave i tekstove pape Franje». Željeli bismo znati koji su razlozi zabrinutosti Vaše Svetosti i bačkoga vladike Irineja za odnos hrvatskih biskupa prema papi Franji? Naša povezanost s rimskim biskupom utemeljena je u vjeri Katoličke Crkve da je papa nasljednik sv. Petra, glava Biskupskoga kolegija, Pastir sveopće Crkve koji predsjeda zajedništvu u ljubavi, pa mu u tom duhu trajno iskazujemo puno povjerenje i duboko poštovanje te u vjerničkom posluhu prihvaćamo njegovu učiteljsku riječ. S obzirom na odnos između Srpske pravoslavne Crkve i Katoličke Crkve u Hrvatskoj smatramo da ga treba krasiti evanđeosko načelo: »Pogriješi li tvoj brat, idi i pokaraj ga nasamo. Ako te posluša, stekao si brata« (Mt 18,15-16). U prosudbama o drugima polazište treba biti argument istine koji valja obrazložiti »blago i s poštovanjem, dobre savjesti« (1 Pt 3,16), a eventualnu uvredu oprostiti i »do sedamdeset puta sedam« (Mt 18,22). Navedenim javnim negativističkim načinom komuniciranja nije moguće riješiti bilo kakav problem ili pitanje. Takav pristup u hrvatskome društvu izaziva otpore prema nastupima Vaše Svetosti, budi nepovjerenje prema Vašoj osobi i prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi te prema samim srpskim građanima u Hrvatskoj, produbljuje ranjenosti iz ratnoga vremena koje još nisu ozdravljene, potiče mržnju. Nastupi koji ne očituju nikakva suosjećanja za žrtve i stradalnike uzrokovane od srpske strane, osobito teško pogađaju one hrvatske ljude koji su za vrijeme nedavnoga Domovinskoga rata bili istjerani iz svojih domova na području tzv. Republike srpske krajine, Bosne i Hercegovine, napose iz banjalučkoga kraja, gdje nije bilo rata, a ubijena su i trojica svećenika. Tijekom 1991. godine u Hrvatskoj je bilo 536.000 prognanika i izbjeglica, dok ih je 1992. bilo oko 800.000 iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Socijalističke Republike Jugoslavije, odnosno Srbije, Vojvodine, Kosova i Crne Gore. Kuće su im najvećim dijelom bile razorene, brojna rodbina poubijana a mnogi otjerani u srpske logore. U to doba među prognanicima je bio i jedan sadašnji hrvatski biskup, koji je kao župnik s vrećicom u ruci zajedno s vjernicima izbjegao iz svoje župe pred nasiljem srpskih snaga. Određeni broj drugih svećenika, redovnika i redovnica završio je također u srpskim logorima, a jedan je svećenik ubijen. Tijekom Domovinskoga rata u Hrvatskoj po dosadašnjim saznanjima stradalo je 15.007 osoba, od kojih je 13.914 ubijeno, a 1093 nestalo. Više od 1300 objekata Katoličke Crkve i drugih svetinja uništeno je ili teško oštećeno. Navedene činjenice otvaraju pitanja na koja svi mi dugujemo odgovore istini i pravednosti. Temeljno je pitanje koje si moramo svi postaviti: Je li istinito i moralno ono što o drugima javno govorimo? Prešućujemo li dio istine? Jesmo li možda postali »suci što naopako sude« (Jak 2,4) i drugima oduzimamo dobar glas? Posebnu težinu ima izjava Vaše Svetosti da je nedavni rat mogla spriječiti Katolička Crkva u Hrvatskoj. Nije ona imala nikakva utjecaja na srpskoga predsjednika Slobodana Miloševića, na Jugoslavensku narodnu armiju, na paravojne postrojbe iz Srbije, niti na druge koji su pokrenuli i vodili rat na hrvatskome tlu. Naše zauzimanje za mirno rješavanje problema kod njih nije imalo nikakva odjeka. Rat je očitovao da nije utemeljena tvrdnja koju smo nekoliko puta čuli od Vas, kako hrvatski katolici slušaju svoju Crkvu za razliku od pravoslavnih vjernika. Poznato je, naime, da je većina srpskih političara, kao i Srpska Pravoslavna Crkva u vrijeme demokratskih promjena 90-tih godina prošloga stoljeća, zastupala stav kako srpski narod ne može živjeti s hrvatskim narodom u samostalnoj hrvatskoj državi nego isključivo u okviru zajedničke države, a ako to nije moguće, Srbi nemaju drugoga izbora nego uzeti oružje u ruke. U pismu Lordu Peteru Carringtonu, predsjedatelju Mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, patrijarh Pavle je u studenom 1991. napisao: »Ti naši sunarodnici, iste vere i krvi, suočeni su sa sledećim kobnim izborom: ili će se oružjem u ruci izboriti za opstanak u istoj državi sa maticom srpskog naroda, ili će biti prisiljeni da se iz te nove Nezavisne Države Hrvatske pre ili posle isele. Trećeg nema. Za to ih srpska država i srpski narod moraju zaštititi svim legitimnim sredstvima, uključujući i oružanu samoodbranu srpskih života i svih srpskih krajina. Teritorije na kojima je srpski narod vekovima živeo i na kojima je aprila 1941. imao etničku većinu pre genocida izvršenog nad njim od strane hrvatskih kvinsliških vlasti, ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne Hrvatske, već se moraju naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajinama.« Premda je patrijarh Pavle 1999. godine prigodom svoga prvoga posjeta Zagrebu nakon Domovinskoga rata savjetovao Srbima da budu lojalni građani Hrvatske i potaknuo ih »Časno ispunjavajte svoje građanske dužnosti i postupajte savesno po državnim zakonima Republike Hrvatske«, posljedice navedene srpske politike osjećaju se i danas u srpsko-hrvatskim odnosima, za koje se ne može optuživati Katoličku Crkvu. Izneseni stav o nemogućnosti Srba da žive s Hrvatima u hrvatskoj državi pokazao se osobito pogubnim tijekom vojno-redarstvene akcije Oluja, kad je vodstvo krajiških Srba naredilo njihovo iseljavanje iz mjesta stanovanja i odlazak iz Hrvatske, kako svjedoči pouzdana ratna dokumentacija. Vaše mišljenje koje ste iznijeli na već spomenutom 62. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga (24. listopada 2017.): »Gde god žive Srbi, to je Srbija, bilo u Srbiji, bilo u Bosni, bilo u Vojvodini, bilo Crnoj Gori i u drugim mestima« ne pridonosi miru i razumijevanju, jer samo Srbima dajete određena prava, bez objašnjenja kakva bi prava imali drugi građani koji žive sa Srbima. Povjerenje među Srbima i Hrvatima ne izgrađuje ni Vaše prešućivanje hrvatske države. Naime, kad upućujete pisane poruke vjernicima Srpske Pravoslavne Crkve u Hrvatskoj, Vi gotovo redovito ne navodite državu u kojoj oni žive nego pokrajine Dalmaciju, Slavoniju, Liku. Neovisnost Republike Hrvatske priznale su gotovo sve svjetske države te joj Vaše ignoriranje ne može nauditi, ali ono nanosi štetu Vašemu ugledu u Hrvatskoj i ujedno građane srpske nacionalnosti stavlja u nova iskušenja. Kad u svojoj nedavnoj izjavi u Crnoj Gori tvrdite da Srbima ni danas nije bolje u Hrvatskoj nego li je bilo za vrijeme Nezavisne Države Hrvatske, uvjeravate svoje sunarodnjake i druge hrvatske građane u nešto što nije točno i što ulijeva strah. Status Srba u Hrvatskoj definiran je Ustavom i zakonima, oni imaju svoje predstavnike u Hrvatskome saboru i na svim razinama lokalne uprave te danas participiraju kao koalicijski partneri u Vladi Republike Hrvatske i imaju mogućnost legalnim putem zauzimati se za ostvarenje svojih prava. Osim toga, ubrzo nakon potpisivanja posljednjega Ugovora između Svete Stolice i Republike Hrvatske o gospodarskim pitanjima, Hrvatska je Vlada sklopila sličan Ugovor sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom po kojem joj iz državnoga proračuna dodjeljuje određena financijska sredstva te je ona otvorila i vlastitu Gimnaziju u Zagrebu. Nije malen broj nekretnina, oduzetih tijekom komunističke vladavine u Jugoslaviji, koje je Republika Hrvatska vratila Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. 3. Vaša Svetosti. Sve što su hrvatski biskupi u Jugoslavenskoj biskupskoj konferenciji a potom i u Hrvatskoj biskupskoj konferenciji na čelu s kardinalom Franjom Kuharićem govorili i činili tijekom rata od 1991. do 1995. i nakon njega do danas, dokumentirano je i svakome dostupno, među ostalim i u jednoj od najnovijih knjiga koju je napisala Julija Barunčić Pletikosić pod naslovom Katolička Crkva u Hrvatskoj i Domovinski rat 1991 – 1995. U različitim prigodama, na susretima s patrijarhom Pavlom, u propovijedima, nastupima u javnim medijima biskupi su se zauzimali za pravo Hrvata na slobodnu državu, te pravo svih njezinih građana, napose Srba da u njoj žive svoj vlastiti nacionalni, kulturni i vjerski identitet. Dizali su glas protiv svakoga nasilja, tražili da se nastali problemi rješavaju mirnim putem, snažno se borili protiv mržnje i osvete Srbima. Za najtežih progona hrvatskoga stanovništva i rušenja njihovih kuća i svetinja, kardinal Kuharić je u svojoj propovijedi u Petrinji, na blagdan sv. Lovre 10. kolovoza 1991., pozvao: »Ako je moj protivnik spalio moju kuću, ja neću zapaliti njegovu! Ako je razorio moju crkvu, ja neću ni dirnuti njegovu, dapače, čuvat ću je. Ako je napustio svoj dom, ja neću ni igle uzeti iz njega! Ako je ubio moga oca, brata, sestru, ja neću vratiti istom mjerom nego ću poštovati život njegova oca, brata, sina, sestre!« Nažalost, ovakve riječi nismo čuli od predstavnika Srpske Pravoslavne Crkve. Od Kuharićeva evanđeoskoga stava posve se razlikuje izjava pakračkoga episkopa Lukijana Pantelića, koji je u to isto vrijeme uvjeravao svoje sunarodnjake da djeluju po načelu »Sada ćemo opet uzeti Stari zavet u kome piše ‘Oko za oko, zub za zub, mladić za mladića’, a posle Novi zavet ,’ko tebe kamenom ti njega hlebom’«. Hrvatski su biskupi nakon legalne i međunarodno priznate vojno-redarstvene akcije Oluja upozoravali na nedopustivost ubojstava, pljački i paleža kuća srpskih izbjeglica te su se zauzimali za njihov povratak. Želimo napose spomenuti šibenskoga biskupa msgr. Srećka Badurinu, koji se izložio nemalim pogibeljima u takvom nastojanju. Među ostalim, biskupi su intervenirali kod hrvatskih vlasti da se episkopi Srpske Pravoslavne Crkve, koji su na početku rata otišli iz Hrvatske, vrate u svoja sjedišta, a svoju osjetljivost za stradanja srpskih svetinja iskazali su i na taj način što su u knjigu Ranjena Crkva u Hrvatskoj – Uništavanje sakralnih objekata u Hrvatskoj (1991. – 1995.), u izdanju HBK 1996. godine, stavili i prikaz razorenih sakralnih objekata Srpske pravoslavne Crkve u Hrvatskoj. 4. Usred ratnih zbivanja, kad su neki smatrali da nije uputno javno nastupati sa stavovima koji bi mogli obeshrabriti hrvatske vojnike u obrani slobode vlastite domovine, hrvatski su biskupi, 1. svibnja 1995. godine, na dan početka vojno-redarstvene operacije Bljesak, uputili javnosti Pismo Hrvatske biskupske konferencije o pedesetoj obljetnici završetka Drugoga svjetskog rata u kojem su iznijeli jasna stajališta s obzirom na stradanja tijekom II. svjetskog rata i neposredno nakon njega te na trenutačne ratne nevolje. Izrazili su žaljenje prema svakoj žrtvi u Jasenovcu i u drugim mjestima stradanja srpskih, židovskih, romskih, hrvatskih i drugih žrtava, te prema onim Srbima koji su izgubili živote u ratu 1991. – 1995., među kojima su po posljednjim statistikama stradale 7204 osobe, većinom pripadnika srpskih vojnih postrojbi, uračunavajući u taj broj i 873 osobe koje se vode kao nestale, te se zauzeli za pomirenje. Hrvatski su biskupi među ostalim u Pismu kazali: »Pravo na život i dostojanstvo svake osobe pod Božjom je zaštitom. Stoga, svakoj nevinoj žrtvi dugujemo jednako poštovanje. Tu ne može biti razlike ni rasne, ni nacionalne, ni konfesionalne, ni stranačke. Temeljna jednakost u dostojanstvu svih ljudi proizlazi iz same naravi čovjeka, stvorena na sliku i priliku Božju. Pojedinačne i osobito masovne likvidacije bez ikakva suda i dokaza krivnje, uvijek su i posvuda teški zločini pred Bogom i pred ljudima. Stoga ćemo se kod svetoga oltara spomenuti žrtava hrvatskog naroda i Katoličke Crkve. Spomenut ćemo se žrtava srpske nacionalnosti i Srpske Pravoslavne Crkve u Hrvatskoj. Spomenut ćemo se žrtava Židova, Roma i svih kod nas ubijenih u Drugome svjetskom ratu samo zato što su druge nacije, druge konfesionalne pripadnosti ili drugoga političkog uvjerenja.« U spomenutom Pismu biskupi su postavili pitanja koja su aktualna i danas: »Nije glavna težina pitanja u tome kako žaliti žrtve vlastite zajednice i kako prepoznati krivnju druge zajednice. Hrvati i Srbi, katolici i pravoslavni, muslimani i drugi pred težim su moralnim pitanjem: Kako žaliti žrtve druge zajednice, kako priznati krivnju u vlastitoj zajednici? A zatim: Kako okajati krivnju, kako zadobiti oproštenje Božje i ljudsko, mir savjesti i pomirenje među ljudima i narodima? Kako započeti novo doba osnovano na pravednosti i istini?« Ključ odgovora hrvatski biskupi našli su u molitvi Gospodnjoj: »Otpusti nam duge naše kako i mi otpuštamo dužnicima našim.« Podsjetili su na poticaj pape Ivana Pavla II. u homiliji na misi u Zagrebu, 11. rujna 1994. godine: »Tražiti oprost i sam oprostiti, tako bi mogla biti sažeta zadaća koja je pred svima, ako se žele postaviti čvrste pretpostavke za postizanje istinskog i trajnog mira«. Ustrajni u toj zadaći, hrvatski biskupi na različite načine nastoje promicati navedenu evanđeosku svijest. Među ostalim, čine to svake godine na Dan žrtve Vukovara, uključujući u molitvu – uz nedužne žrtve ubijenih na Ovčari – i sve druge ratne stradalnike te potiču na praštanje i pomirenje. Jednako tako svake godine u jasenovačkoj katoličkoj župnoj crkvi slave s brojnim vjernicima Dan obnove čišćenja pamćenja i spomena mučenika, kada se u svojoj molitvi, kajanju i praštanju spominju nedužnih žrtava bilo koje nacionalne i vjerske pripadnosti, ubijenih pod bilo kojom zastavom, od žrtava jasenovačkoga logora i bleiburškoga križnoga puta do žrtava Domovinskoga rata, kako na hrvatskoj, tako i na srpskoj strani. Tomu činu molitve i pokore posljednjih godina pribiva i slavonski episkop Jovan koji je svjedok da biskupi i Crkva u Hrvatskoj ne šute. Žalimo što Vaša Svetost nije upoznata s našim nastojanjima oko praštanja i pomirenja te u spomenutoj propovijedi u Bačkoj Palanci (4. kolovoza 2018.), pozivajući na praštanje tvrdite: »Mnogo puta smo to kazali, ali nažalost ne vidimo da i druga strana nešto slično čini.« 5. Vaša Svetosti. Svjesni da nas je Bog »pomirio po Kristu i povjerio nam službu pomirenja« (2 Kor 5,18), ponavljamo i danas ono što smo istaknuli u Pismu 1995. godine: »Željeli bismo posebno da katolici i pravoslavni u Hrvatskoj zauzmu zajednički kršćanski stav i prema žrtvama i prema krivnji za žrtve, prema grijehu i prema pomirenju. Ako se u prošlosti manipuliralo s povijesnim činjenicama, požurimo čas kad ćemo u slobodi i odgovornosti pred Bogom i pred ljudima javno očitovati istovjetan kršćanski odnos i prema žrtvama i prema krivcima. Molimo da to vrijeme što prije sine!« Navedeno Pismo dostavili smo Vašoj Svetosti posljednji puta prije nekoliko godina po msgr. Orlandu Antoniniju, apostolskom nunciju u Beogradu, ali na naše prijedloge nismo do danas dobili nikakva odgovora. Kao pastiri Crkve želimo u našemu društvu svjedočiti vjernost Isusovoj riječi: »Budite milosrdni kao što je Otac vaš milosrdan. Ne sudite i nećete biti suđeni. Ne osuđujte i nećete biti osuđeni. Praštajte i oprostit će vam se. (…) Jer mjerom kojom mjerite vama će se zauzvrat mjeriti« (Lk 6, 36-38). U tom opredjeljenju ohrabruje nas i Vaša tvrdnja izrečena u intervjuu Jutarnjem listu, 7. siječnja 2017.: »Reči koje optužuju, upiranje prsta prema susedu, ne donosi nikome ništa dobro. Treba ih se čuvati. Ne dao Bog da reči verskih lidera budu izgovor za nova nasilja i nove nesreće!« Smatramo svojom evanđeoskom zadaćom zauzimati se i dalje za međusobne susrete i razgovore, za nastojanje oko razumijevanja, za gradnju mostova u izravnoj bratskoj komunikaciji, čemu pridonose i povremeni susreti između pojedinih episkopa Srpske Pravoslavne Crkve i biskupa Katoličke Crkve u Hrvatskoj. Predlagali smo više puta na pisani i usmeni način da nađemo mogućnost redovitih susreta Komisije Hrvatske biskupske konferencije za odnos sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom i Komisije Srpske Pravoslavne Crkve za odnos s Katoličkom Crkvom u Hrvatskoj o pitanjima koja se odnose na dvije Crkve i na njihovo djelovanje, ali ni na njih nismo dobili odgovora, te se Komisije nakon smrti patrijarha Pavla nisu više sastale. Rad u Komisiji o bl. Alojziju Stepincu pokazao je koliko je važno razgovarati na dostojanstven način kao braća i o najtežim povijesnim prijeporima oko kojih se ne uspijevamo složiti, izbjegavajući polemiku putem javnih medija koja ne priliči kršćanima i pokazuje da zastupajući evanđelje nismo drugačiji od sinova ovoga svijeta. Valja nam zajednički posvjedočiti da su praštanje i pomirenje jedini put oslobođenja od zarobljenosti prošlošću i dnevno-političkih interesa, da nas moć evanđelja izdiže iznad naših ukopanosti u nemoć zla, i očituje da je Crkva u našim narodima prvenstveno posvećena čovjeku, služeći mu evanđeoskim putem. Uz izraze posebnoga poštovanja i zajedništva u Isusu Kristu, našem jedinom Gospodinu, srdačno Vas pozdravljamo. Msgr. Želimir Puljić, nadbiskup zadarski, predsjednik HBK, v.r. Kardinal Josip Bozanić, nadbiskup zagrebački i metropolit, potpredsjednik HBK, v.r. Msgr. Marin Barišić, nadbiskup splitsko-makarski i metropolit, v.r. Msgr Ivan Devčić, nadbiskup riječki i metropolit, v.r. Msgr. Đuro Hranić, nadbiskup đakovačko-osječki i metropolit v.r. Msgr. Antun Škvorčević, biskup požeški, v.r. Msgr. Josip Mrzljak, biskup varaždinski, v.r. Msgr. Nikola Kekić, vladika križevački, v.r. Msgr. Vlado Košić, biskup sisački, v.r. Msgr. Vjekoslav Huzjak, biskup bjelovarsko-križevački, v.r. Msgr. Mate Uzinić, biskup dubrovački, v.r. Msgr. Dražen Kutleša, biskup porečki i pulski, v.r. Msgr. Ivica Petanjak, biskup krčki, v.r. Msgr. Jure Bogdan, vojni ordinarij u RH, v.r. Msgr. Zdenko Križić, biskup gospićko-senjski, v.r. Msgr. Tomislav Rogić, biskup šibenski, v.r. Msgr. Petar Palić, biskup hvarski i generalni tajnik HBK, v.r. Msgr. Mijo Gorski, pomoćni biskup zagrebački, v.r. Msgr. Ivan Šaško, pomoćni biskup zagrebački, v.r.

Приложени текст је на неки начин наставак претходног, објављеног на овом порталу под насловом „Писмо, оци и ми“ (17.01.2019). Због простора, а и мало шире конципираног текста, нисам се могао подробније осврнути на питање присуства Писма у нашој савременој богословској мисли. Јасно је да је питање одвећ комплексно и да заслужује озбиљну монографску студију. Па ипак, покушаћу што сажетије и сликовитије да скренем пажњу на извесне феномене, који лако могу да прерасту у озбиљније проблеме у смислу ширења непотребног и штетног мњења. Из наслова је јасно да су у питању извесне напетости које се јављају широм православног света, али некако замућено и нејасно. Разлог је што се оваквим питањима углавном приступа паушално, идеолошки острашћено и чини ми се често недобронамерно. Наравно, циљ није никакво мудровање и жеља да се наметне сопствени концепт, него да се неке ствари колико толико разјасне да би их разумевали на бољи начин. У прошлом тексту знатно више пажње посвећено је отачком односу према Писму и значају њихове егзегезе за нас. Указали смо и на то да Писмо у савременој православној мисли нема ону улогу које је имало код отаца. Разлога је много. Први је историјско-културни. Наиме, свима је добро познато да смо ми као народ у периоду ропства под Турцима имали мало могућности да се бавимо теологијом уопште, а самим тиме и Писмом. Добру илустрацију стања наше писмености и црквеног живота даје Његош у Горском вијенцу. Он у једној духовитој сцени представља попа Мићу, који није био у стању да прочита обично писмо. На питање Вука Мићуновића: „Аманати, не наиједи се / А како им читаш летурђију / кад овако у писмо затежеш?“, на шта му поп Мићо одговара: „Аманат ми, ја је и не читам / нити ми је књига за потребу / нит’ је када у цркву отварам / Напамет сам је добро утврдио / летурђију, крстит и вјенчати“. Ова шаљива сцена говори довољно по себи. Други битан моменат је то што се приликом рађања нове богословске мисли код православних створио известан зазор од Писма. Главна саблазан је долазила од стране протестантских учењака, који су се већ увелико бавили питањима везаним за Писмо, а која су била условљена духом времена. Наравно да су тадашњи православни богослови били свесни значаја Писма, али је постојао известан отклон у смислу његовог темељнијег изучавања. Добар пример за то су руске богословске школе 19. и почетка 20. века. У њима су цветале студије историје, патрологије, догматике, литургике, канонског права итд. Библистика је у односу на њих била скоро пригушена, а сами библисти често подозревани. Могуће је да је такав антипротестантски став преузет од тадашњих римокатолика, код којих су тек од папинске енциклике Divino afflante Spiritu из 1943. године, почеле попуштати дотадашње стеге. Било како било, тада су Писмо у академско-научном смислу изучавали само протестанти. С друге стране, Писмо је било дубоко уткано у живот Цркве кроз богослужбена и молитвена читања, духовне поуке, иконографију, догматско богословље и уопште црквени живот. Стога се и није наметало питање присуства Писма. Живот православних црквених заједница био је тако уобличен да се није осећала потреба за његовим посебним читањем. Међутим, ту се делом и крије проблем. У потпунијем богослужбеном животу учествује занемарљиво мали број верујућих. Највећи део богослужбене литературе тешко је разумљив, а конципиран је на посебан начин и са одређеним циљем. Без обзира на њен непроцењив значај, потребан је непосредан додир са Писмом управо да би се боље схватило богослужбено и поучно штиво. Од свих црквених списа, само Писмо има статус Светог. Протестантско одбацивање Предања и инсистирање на Писму негативно су се одражавали на нас. Поготово је било проблематично његово темељније изучавање, јер је то био готово сигуран знак склизнућа у протестантизам. Одсуство жеље и могућности за темељнијим изучавањем Писма, довело је до тога да су се поједини православни теолози почели бавити библистиком у западном свету, пре свега, код протестаната. Ситуација у којој су се налазили била је комплексна. Конфесионална подељеност, и наш искључив став према библијској науци отежавале су могућност озбиљнијег православног повратка Писму. Таквом стању су много доприносила и тадашња изучавања Библије међу протестантским учењацима. Рационалистички приступ је доминирао приликом изучавања, а Библија углавном третирана као чисто људски производ. Такав приступ није прихватала ни већина тадашњих протестаната. Мало је познат вековни јаз између протестантске академске заједнице и остатка црвених структура. Представе о монолитном протестантизму и његовом модернистичком усмерењу врло су наивне. Академско изучавање Писма више је пратило академске узусе. Развој историјских и филолошких наука диктирао је правац, као и процват рационализма и научног метода. Постојало је много тога тешко спојивог, што се наметало ранијим православним библистима. С једне стране, изазови времена, а с друге, изазови простора, односно општа свест људи у Цркви. Ипак, у међувремену се много тога променило. Делом је коригован научни приступ Писму, библисти све више увиђају и истичу егзистенцијални и религијски значај Библије. Писмо се почело темељније изучавати код римокатолика, нарочито после Другог ватиканског концила и догматске конститтуције Dei Verbum. Код православних богослова се све више наглашава значај Писма. Значајан број младих теолога се озбиљно посвећује његовом изучавању. У нашој научној периодици све више је радова из области библистике. Типично православно: Писмо се неким чудним путевима незадрживо враћа. Међутим, изгледа да је то почело да ствара некакве недовољно освешћене напетости. У једном делу црквене јавности ствара се извесно подозрење према томе. Главна парола је: то је протестантизам! Реакција је делом разумљива, управо из горе наведених разлога. Али то што је разумљива, никако не значи да је оправдана, напротив. Усмереност ка изучавању Писма је императивна, док сам приступ треба да буде предмет динамичног и темељнијег сучељавања ставова. Ти ставови су врло често (што је и природно) условљени углом посматрања, што по себи омогућује и инспирише дијалектику. Ако се изучавање Библије у старту окарактерише као протестантизам, сучељавање ставова и размена мишљења тешко да је могућа. То у преводу значи стати на пут повратка Писма. Апсолутно сам уверен да то нико свесно не жели, али често је више у питању знање него жеље. Наравно, поред историјских околности, постоје и неки дубљи разлози због којих Писмо и даље није у средишту богословских промишљања и црквеног живота. Чини се да је један од основних разлога то што светописамски текстови позивају на унутрашње преиспитивање (самопосматрање), на шта човек по себи није рад. Посебно се у том смислу истичу еванђења и пророци. Пророчке критике лицемерја, култног формализма и социјалних неправди нису ни мало пријатне, ни добродошле у заједницама где тога има превише. Пророчку критику неутемељеног (паганског) национализма, није лако прихватити, а тек актуализовати. Осија, Амос и Јеремија су најављивали пропаст Израила због грехова (Ос 1; 4; 9; Ам 3-8). Јеремија чак за Навуходоносора каже да је слуга Божији – Навуходоносора који је разорио Јерусалим (25, 9). Библијски писац без устезања говори о гнусном злочину цара Давида (2Цар 11–12). Осија жестоко критикује свештенство: „А дружина је свештеничка као заседа разбојничка, убијају на путу у Сихем, чине грдило“ (6, 9). Посебно су карактеристичне њихове критике власти. Шта тек рећи за Христову критику лицемерја, фарисејства, среброљубља итд (уп. нпр. Мт 5–7 ; Мк 10, 31; 10, 43 „али међу вама да не буде тако“). Критика фарисејства не представља само историјску приповест, него је то једна темељна унутрашња критика (уп. Мт 23). Фарисејство је универзалан феномен у религијски стабилно организованим заједницама. Библијске теме су на егзистенцијалном плану тешке теме. Оне траже много јачи ангажман него што је то миран и уоквирен црквени живот (уп. Мт 5, 10-12; 2Тим 3, 12). Поготово за оне којим овакво стање ствари сасвим одговара. Критиковати власт, верски формализам, лицемерје, среброљубље и још много тога изазвало би озбиљну пометњу, али пометња је нешто на шта Исус Христос упозорава у Дан његовог другог доласка (Мт 25, 31-46). Говорити критички о своме народу, значило би не бити православан – бити издајник. Како је данас могућа прича о Рути. Из наше перспективе Рута би могла бити Албанка, или припадница неког другог народа са којим смо у непријатељским односима. Колико би се у лику пророка Јоне открила наша сопствена идеологија и психологија. Како признати да су други бољи? Тек прича о милостивом Самарјанину (Лк 10, 25-37). Колико тога има у Библији што критикује грехе на личном нивоу, и погађа сваког од нас. Логика библијских текстова се противи логици овога света, она је пречесто „лудост за овај свет“ (уп. 1Кор 1, 17-25). Већ и овако мало наведених примера показује јак контраст између тога што је код нас владајући концепт, и онога што говори Писмо. Када се све ово има на уму, не чуде негативне реакције. Иако не чуде, нису оправдане. Поготово су неоправдане паушалне и неутемељене критике оних, који темељније проучавање Писма карактеришу протестантизмом. Њих у највећој мери оспоравају сами оци. С друге стране, такве реакције јесу својеврсан изазов. У сваком случају, савременом православном богословљу недостаје јаче идејно ослањање и промишљање кроз Писмо. У том погледу далеко смо од светих отаца. Доказ је чињеница да су ефекти њихове теологије у односу на нашу данашњу несразмерно велики. Залуд се можда неки уздају да су оци обавили посао и за нас – нису, они нам само својим примером могу да помогну. Стога и овај текст закључујем истоветним размишљањем: повратак Писму по угледу на свете оце је наша насушна духовна и теолошка потреба. Што се скорије и темељније вратимо Писму, више ћемо се приближити оцима у сваком погледу. У најважнијем егзистенцијалном смислу, више ћемо разговарати са Богом, чија је Реч записана у Писму. А то је основна претпоставка да боље видимо себе и друге. Нигде се као у Писму не указује на духовну погубност лицемерја, себичности, самовоље и уопште човекових рђавих склоности. Истовремено, нигде као у Писму није показана Божија рука испружена човеку, нити „лудост крста“ до које не допире човекова мудрост. извор

Одавно се у нашим богословским круговима провлачи питање или боље рећи неосвешћена дилема: каква би требало да буде улога светих отаца приликом савременог приступа Писму? Тематика је по себи сложена и захтева темељнију анализу, поготово што су наше опште представе о оцима прилично замагљене. Томе су увелико допринели паушални проповедници православља, који се углавном уопштено, неодређено и табуизирано позивају на оце. Оцима углавном ‘ударају’ по својим неистомишљеницима, користећи их као неку врсту идеолошког оружја. С друге стране, сваком иоле трезвенијем познаваоцу хришћанске теологије, позната је епохална улога светих отаца у проповеди Речи Божије записане у Писму. Довољно је само прелистати неки приручник из патрологије, и констатовати у коликој су се мери оци бавили егзегезом Писма. При томе не мислим само на егзегетске коментаре, него и остале текстове различитих жанрова. Тај осећај је још израженији приликом читања отачких списа. Међутим, питање је у којој се мери данас можемо ослонити на отачку егзегезу, а да то буде од користи нашим савременицима. Проблем је у томе, што је од периода раноцрквених отаца до данас протекло много времена. На општем цивилизацијском плану, променило се много тога. Наш свет и њихов свет у многим стварима није истоветан. Ми често нисмо у могућности да разумемо контекст у којем су они деловали. Еминентни православни теолог Димитрије Тракателис сматра да нам приликом тумачења Писма, оци не могу бити од велике користи из разлога што често морамо њих саме да тумачимо. У конкретном случају Тракателис је мислио на Јустина Мученика, за кога каже: „једном тумачењу као што је Јустиново потребно је тумачење само по себи, дакле егзегетска анализа, а не било каква“. Тракателисов став је вишеструко утемељен. Довољно је само читати тумачење Шестоднева светог Василија Великог и схватити колико тога мора да протумачимо код самог Василија. Такав проблем нису имали његови слушаоци и савременици, јер је он говорио језиком који су они добро разумевали. Наравно, не само језик, него слика света коју износи Василије, и на основу које тумачи Писмо, у много чему је другачија него ова наша. Василијево схватање космоса, земље, живог и неживог света било је античко, засновано на учењима јелинских мислилаца, посебно Аристотела и стоика. Он је нпр. сматрао да сунце кружи око земље: „Видимо, исто тако, да велика премудрост Божија која свиме управља, премешта Сунце са једног места на друго, како оно, пребивајући увек на једном истом месту, не би обиљем своје топлоте уништило земаљски украс“. Исто је усвајао античку теорију о четири елемента: „И наравно, пошто се све налази у свему: ватра, наиме, почива у земљи, а ваздух у води, и на исти начин од свега осталог једно се налази у другоме; те тако ниједан од елемената који подлеже чулима није чист и несмешан са другим, већ је у заједници или са неутралним или са њему супротним елементима; због тога, велим, прихватамо да је свод сачињен или из једног од тих простих елемената, или из неке њихове мешавине“. У последењем наводу велики Кападокијац помиње свод небески, као део творевине. Данас је свима јасно да се сунце не креће око земље, нити да је Бог сачинио свод над земљом. Теорија о четири елемента је давно напуштена. Поред тога, постоји још широк број питања која се данас постављају, а на која оци нису одговарали. Основни разлог је што она просто нису постојала као таква у време светих отаца. Данас се, пак, таква питања намећу као незаобилазна, поготово у црквеној проповеди. Као један од примера може се навести приповест о потопу. Велики број отаца је из разумљивих разлога веровао у њену историјску фактичност. У то доба није се знало да су сличне приповести о потопу биле записане хиљаду година пре библијске. Када је Х. Смит 1870. године превео Еп о Гилгамешу, постало је јасно да библијски извештај о потопу има много сличности са овим месопотамијским текстом. Касније је откривен и Еп о Атрахасису и Постање из Еридуа, у којима се такође говори о потопу. У међувремену се у причу о потопу укључила и наука. Појавио се велики број теорија и дилема. Такође је карактеристичан пример и Књига пророка Јоне, коју су оци сматрали историјским текстом. Међутим, савремене литерарне и историјске реконструкције показују да је у питању новелистичка приповест са изразитом дидактичком сврхом. Оци се нису налазили пред изазовом оваквих питања. С друге стране, највећи број православних теолога сматра да су оци незаобилазни за савремену библијску егзегезу, и да на Писмо треба гледати кроз отачку богословску призму. Овај став, наравно, заслужује посебну пажњу, и он је највећим делом заслуга теолошког покрета у православљу познатог под називом „неопатристичка синтеза“. Тај концепт је био актуелан током већег дела 20. века. Један од његових главних идејних твораца, Георгије Флоровски, био је мишљења да су оци (нарочито 4. века) досегли највише богословске висине. Стога они треба да буду узори за сваку каснију теологију. Међутим, неопатристички повратак оцима је некако запоставио Писмо, не само у смислу занемаривања библијских студија, него није довољно јасно представљен отачки однос према Писму. Иначе, ни сами представници неопатристичке провинијенције углавном нису тумачили библијске списе, сем ретких изузетака. С друге стране, овај покрет је привукао пажњу на свете оце и тиме одиграо важну улогу у савременом православном богословљу. Само питање које смо поставили на почетку текста изазвано је неопатристичком синтезом, и оно је веома актуелно код православних библиста, нарочито српских. Једна од главних тема савремене православне библистике је питање рецепције Писма код светих отаца. Недавно је на Православном богословском факултету у организацији Библијског института одржана међународна конференција под насловом „Зашто је рецепција важна?“. У фокусу је било питање рецепције Писма код отаца и њене импликације за савремену егзегезу. Сваком озбиљнијем познаваоцу ове проблематике јасно је да између отачког периода и нашег постоје велике разлике. Оци нису били у прилици да се суоче са многим данашњим изазовима, као што су нпр. научна револуција, демократија, технолошки прогрес, атеизам итд. Ми живимо у свету доминација природних и технолошких наука, при чему је донедавно наука била у сукобу са религијом. У том погледу околности су се радикално промениле. Промене нису козметичког карактера, него задиру дубоко у човекову самосвест. Променио се свет символа, друштвени и политички систем. Међутим, неке ствари се нису промениле. Заправо, оне се не мењају. А то су егзистенцијална питања са којима се човек суочава кроз читаву историју. Можда би нам освешћивање тих питања отворило могућност изналажења одговора. Најважније је свакако увидети какав су оци имали однос према Писму и како су изналазили одговоре на изазове са којима су се суочавали. Прво што се може приметити код отаца јесте то да су они тражили одговоре у Писму, без обзира колико су били упућени у мисаоне и културне токове свога времена. Извор учења и вере је било Писмо, што се види из њиховог познавања светописамског текста. За неке се чак тврдило да знају Писмо наизуст (Ориген, св. Атанасије, св. Василије). Писмо је важило као Реч Божија коју треба изучавати. Илустрације ради, свети Јован Златоуст је одржао 32 егзегетске омилије на Посланицу Римљанима. Можемо само замислити колико је он познавао тај и друге библијске текстове. Друго што је наглашено присутно у отачкој егзегези јесте њена ангажованост. Свети Василије улази у средишња космолошка и космогонијска питања свога времена. О њима размишља кроз библијску призму. Иако је много тога у његовом тумачењу условљено временом и више није актуелно, фасцинантна је његова теолошка позиција. Треће, ништа мање важно јесте отачка иновативност у смислу изналажења нових теолошких и егзетских одговора. Светом Атанасију Великом су многи приговарали што је уводио нове појмове у богословље, то јест тумачење Писма, а који су одраније кориштени у јелинској философији. Приговорачи су му замерили да је тиме напустио традиционални начин богословствовања. Касније се показало да је његова иновативност била кључ успеха богословља Цркве. Теолози Цркве су се тада креативно користили достигнућима јелинске културе, сматрајући да све што је у њој вредно припада и хришћанима. Методе тумачења Писма, као и начине произношења тих тумачења, оци су преузимали из јелинске културе. На истоветан начин су се понашали сиријски оци, када је у питању сиријска културна традиција. Свети Јефрем Сирин се у својим химнама користио постојећим сиријским мелодијским напевима да би изразио хришћанске Истине вере. Ипак, најуочљивије је то што су оци умели да актуализују Писмо у конкретним животним ситуацијама. Свети Јован Златоуст је изазове свакодневице сагледавао из библијске перспективе и на тај начин нудио одговоре. На задивљујући начин је знао да одређене ситуације стави у библијски контекст, и из њега богословствује. Залажући се за сиромахе, упоређује их са Христом, односно актуализује Христове речи у којима се он поистовећује са потребитим. Критикујући богаташе каже: „Господ твој иде гладан, а ти живиш у раскоши! И није само то чудно, него још и то, што живећи у раскоши, усуђујеш се да га презреш, уз то, он не тражи не знам шта, него само комад хлеба, да би утолио глад. Он иде дрхтећи од хладноће, а ти, одевен у свилене хаљине, не обраћаш пажњу на њега, не показујеш никакво саосећање, него без икаквог милосрђа пролазиш поред њега“. Иполит Римски у свом Коментару на Књигу пророка Данила проницљиво актуализује текст, поистовећујући тадашња страдања хришћана са искушењима кроз која пролазе Данило и његови пријатељи. Четврта звер из Дан 7, 2-12 за њега јесте Римско царство, чије су власти у то време прогониле хришћане. Тек је фасцинантна егзегеза светог Јефрема Сирина, који је у поетској форми оживљавао библијске ликове и сцене. У Мемри (ритмичкој беседи) о Јони и покајању Нинивљана, Јефрем своју заједницу идетификује са тврдоглавим пророком, а суседе незнабожце са Нинивљанима. Тиме заједници предочава стање у којем се налази. Чак и оци наклоњени богословско-метафизичкој спекулацији, какви су били свети Атанасије или свети Максим, увек су се држали Писма као референтног оквира кроз који су промишљали. Када све наведено узмемо у обзир, тешко је не приметити колико Писмо изостаје из нашег савременог богословља. Бројни су разлози што је тако. Међутим, последњих година се често могу чути и пароле како је „читање Писма својствено протестантима“. Свако изучавање, тумачење или позивање на Писмо стоји под сенком протестантизма, што се посебно односи на библистику која се проглашава протестантском науком. Да ствар буде апсурднија, прозивачи су недовољно упућени у ту науку. Још је проблематичније то што се у нашој средини, која гаји култ светих отаца, уврежава такво мишљење. Они који га некритички износе и понављају, нису изгледа свесни да свете оце изједачавају са њима омраженим протестантима. Ако је изучавање Писма протестантска пракса, шта онда рећи за оце? Ако је коришћење савремених егзегетских алатки протестантизам, шта рећи за оце који су те алатке узимали од својих јелинских савременика? Ако је тражење одговора на савремена питања секуларизам, шта тек мислити о оцима који управо то радили? Озбиљнија дијагноза стања свести савремених приговарача, захтевала би посебан простор. У већини случајева, ту се крије лењост и немарност за изучавање Речи Божије – што су свети оци често наглашавали. Свети Иполит је чак сматрао, да неизучавање Писма нужно води у заблуду и одвајање од Бога, чак и оних на високим позицијама. Ако нам је Писмо извор вере, знања и оквир мишљења, свети оци треба да нам буду узор, како по светости живота, тако и по односу према Писму. Пробуђену свест о значају светих отаца за савремено богословље, по моме мишљењу, требало би јасније дефинисати и делом преиначити. Нужно је указати на библијске основе светоотачког богословља, али не тек куртоазно, као што је до сада било. Отачка теологија је била егзегеза Писма, било да су у питању догматске формулације, аскетске поуке, катихезе, проповеди или богослужбене песме. Писмо је било и остало кичма Предања. Битно је да схватимо какву је улогу Писмо имало код отаца, и да за почетак то научимо од њих; да научимо да нема богословља без Светог Писма. У том смислу, неопатристичка крилатица „напред к оцима“, могла би бити појашњена новом крилатицом „траговима отаца ка Писму“. Изучавајући Писмо и гледајући свет око себе отворених очију, схватићемо оце и они ће нам тада још више помоћи да разумемо Реч Божију записану у Писму. Извор: Теологија.нет

Драга браћо саслужитељи и браћо и сестре монаси и монахиње, По указаној потреби за јасним наглашавањем важности Свете Литургије и литургијско-саборног живота у повјереној ми Епархији, којој конкретној литургијској заједници и животу треба да воде и све Свете Тајне и свештенодејства у Цркви Христовој, а забринут због одређених појава које могу да наруше тај склад, пастирски вас молим и апелујем: да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу. Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави. Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа). Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности. Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)? Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2). Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13). Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13). Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима. Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности. Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно, о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21). * На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење. Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу. ПИСМО У ПДФ https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0 View full Странице

да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу. Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави. Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа). Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности. Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)? Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2). Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13). Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13). Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима. Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности. Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно, о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21). * На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење. Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу. ПИСМО У ПДФ https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0

Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна.

Писмо или посланица је најзаступљенија књижевна врста у канону Новога завета, као и код Апостолских отаца чија дела се непосредно надовезују на новозаветне списе. Из тога произилази да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца. Писма (= посланице) апостола Павла, као и античка писма уопште, имају задатак да превазиђу просторну дистанцу са саговорницима. Она се пишу са одређеном намером и конкретним поводом и самим тим представљају један акт комуникације, отварање дијалога. Код Павла писма представљају – поред личног присуства и слања сарадника – један посебан вид апостолског присуства (παρουσία) у заједници и израз његове бриге и старања за њу (уп. 2Кор 11,28). У антици и савременом добу постоји категоризација различитих типова писма која се врши на основу карактеристичних мотива који се по правилу срећу код сваке појединачне категорије. Међутим, писма апостола Павла се у контексту античке епистолографије не могу категоризовати без потешкоћа. Она се налазе најближе „пријатељским писмима“ или пак „философским писмима“ античког света. Можда би најприближнија била дефиниција „писмо заједници“. Павлови адресати нису индивидуе (посланица Филимону је, такође, посланица његовој „домаћој цркви“), већ заједнице одређеног места које су на богослужбеним сабрањима читале и слушале његова писма. Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна. View full Странице

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 8. новембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану. Саслуживали су протојереј-ставрофор Михајло Арнаут, протојереј Милош Миловановић, јереј Миодраг Ристић, као и ђакони Драган Ашковић, Драгиша Ђокић и Славко Аничић. На крају сабрања Свјатјејши Патријарх је произнео беседу о прочитаној јеванђелској перикопи о милостивом Самарјанину. -Богу се приближавамо вером и делима својим јер је вера без дела мртва. Прилог радија Слово љубве

У службеној употреби латинице неће бити и не треба да је буде Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика. Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика? Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици. Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације. Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет. Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици? Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава. Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног? Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза. Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци? Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати. Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби? У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу. Извор: Политика View full Странице

АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Ми свештеници, монаси и вероучитељи Епархије шабачке, са годишње Скупштине у недељу 26.августа у Шапцу, са својим Епископом Господином Лаврентијем, обраћамо се овим Мирним Писмом народу Божјем наше Отаџбине, са циљем пружања пуне подршке своме духовном оцу и поглавару Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју и Светом Архијерејском Сабору Српске Православне цркве, у напорима на заштити нашег православног народа на Косову и Метохији, његових светиња и имовине, мира и поретка, и очувању ове српске покрајине у саставу наше државе Србије. У потпуности подржавамо речи апела нашег духовног оца Српског Патријарха, из Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији – „на наше државнике, да не смеју никада дати своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби не смеју дозволити“. У пуној смо сагласности са Поруком: „Подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје“. Придружујумо се позиву Српског Патријарха из манастира Манасије, српском народу на јединство: „...Да будемо уједињени, да се не делимо... Нас је одржало јединство наше кроз читаву историју. То ће нас и данас одржати и убудуће, ако будемо јединствени, непосвађани, неподељени, неомржени. Има много оних који нас не воле, али је за нас најважније, да имамо љубав Божју и благослов Божји, све друго је мање важно“. Из Шапца, са српске Голготе, брижном позиву нашег Духовног Оца придодајемо нашу јеванђелску молбу свим учесницима у јавном и политичком животу наше Отаџбине, да покажу што више одговорности пред својим народом. Реч је лек, али реч је и мач! Није време и прилика за мач. Потребно је снизити тон а повисити одговорност, нужна је мудра политика а не полемика, време је да се ојача разум а обуздају страсти. Очи свих генерација наше прошлости, садашњости и будућности упрте су у нас. Више свести, више одговорности, више отмености и достојанства у дијалогу са истомишљеницима и неистомишљеницима у своме народу и у свету. Лепа реч и гвоздена врата отвара. Разум и мир немају алтернативу: „Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати“. ИЗВОР: http://www.crkvenaopstinasabac.com/2018/08/28/m-i-r-n-o-p-i-s-m-o-svestenika-i-veroucitelja-eparhije-sabacke-bozjem-narodu-nase-otadzbine-srbije/

М И Р Н О П И С М О СВЕШТЕНИКА И ВЕРОУЧИТЕЉА ЕПАРХИЈЕ ШАБАЧКЕ БОЖЈЕМ НАРОДУ НАШЕ ОТАЏБИНЕ СРБИЈЕ Ми свештеници, монаси и вероучитељи Епархије шабачке, са годишње Скупштине у недељу 26.августа у Шапцу, са својим Епископом Господином Лаврентијем, обраћамо се овим Мирним Писмом народу Божјем наше Отаџбине, са циљем пружања пуне подршке своме духовном оцу и поглавару Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју и Светом Архијерејском Сабору Српске Православне цркве, у напорима на заштити нашег православног народа на Косову и Метохији, његових светиња и имовине, мира и поретка, и очувању ове српске покрајине у саставу наше државе Србије. У потпуности подржавамо речи апела нашег духовног оца Српског Патријарха, из Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији – „на наше државнике, да не смеју никада дати своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби не смеју дозволити“. У пуној смо сагласности са Поруком: „Подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје“. Придружујумо се позиву Српског Патријарха из манастира Манасије, српском народу на јединство: „...Да будемо уједињени, да се не делимо... Нас је одржало јединство наше кроз читаву историју. То ће нас и данас одржати и убудуће, ако будемо јединствени, непосвађани, неподељени, неомржени. Има много оних који нас не воле, али је за нас најважније, да имамо љубав Божју и благослов Божји, све друго је мање важно“. Из Шапца, са српске Голготе, брижном позиву нашег Духовног Оца придодајемо нашу јеванђелску молбу свим учесницима у јавном и политичком животу наше Отаџбине, да покажу што више одговорности пред својим народом. Реч је лек, али реч је и мач! Није време и прилика за мач. Потребно је снизити тон а повисити одговорност, нужна је мудра политика а не полемика, време је да се ојача разум а обуздају страсти. Очи свих генерација наше прошлости, садашњости и будућности упрте су у нас. Више свести, више одговорности, више отмености и достојанства у дијалогу са истомишљеницима и неистомишљеницима у своме народу и у свету. Лепа реч и гвоздена врата отвара. Разум и мир немају алтернативу: „Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати“. ИЗВОР: http://www.crkvenaopstinasabac.com/2018/08/28/m-i-r-n-o-p-i-s-m-o-svestenika-i-veroucitelja-eparhije-sabacke-bozjem-narodu-nase-otadzbine-srbije/ View full Странице

Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика. Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика? Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици. Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације. Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет. Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици? Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава. Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног? Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза. Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци? Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати. Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби? У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу. Извор: Политика

Има ли ћирилица алтернативу? - др Никола Кнежевић преузето са http://www.religion-and-peace.com// Podjednako se osećam kao Srbin i kao Hrvat. Srbin po nacionalnoj pripadnosti - po majci i po ocu, a Hrvat jer su mi svi preci iz Like i Dalmacije. Zato Hrvatsku osećam i volim kao svoju drugu domovinu. Kao i većina Vojvođana, pišem ćirilicom i latinicom i uvažavam sve različitosti koje ujedno smatram i najvećim bogatstvom naše pokrajine. Ipak, posmatrajući proteklih nekoliko meseci agonalnu situaciju oko pokušaja da se uvede ćirilično pismo u zvaničnu upotrebu u Vukovaru, postavljam sebi pitanje, da li bih isto osećao da živim u tom gradu? Pitanje višejezičnih natpisa u Vukovaru nije puko pitanje regulativa Evropske unije, prava manjina ili hrvatskog zakonodavstva, to je pitanje ljudskih prava par exellence, upravo što su ona indikator problema sa kojima se suočava svakodnevno srpska manjina u Hrvatskoj. Višejezičnost je u ovom slučaju lakmus papir na kome prikazuje zrelost jednog građanskog društva i njegova spremnost da prevaziće konfliktnu prošlost i pruži ruku pomirenja dojučerašnjem neprijatelju. Uvažavajući u potpunosti pijetet žrtava koje su stradale prilikom opsade tog grada i stravičnih zločina koje su počinili pripadnici moga naroda jasno je da do istinskog pomirenja može doći jedino izgradnjom međusobnog poverenja i jednakim pravima koje treba da uživaju sve nacionalne manjine a to svakako uključuje i pravo da te manjine koriste svoje pismo. Ništa manje nije važno ni pitanje suočavanja sa prošlošću i katarze, o kojoj nažalost u ovom momentu postoje često dijametralno suprotna gledišta. Vukovar je simbol patnje i slovo srpskog srama, na žalost on je i simbol podela koje traju do današnjeg dana. Frojd je bio u pravu. Srbi i Hrvati, ne dele samo zajedničko kulturno i istorijsko nasleđe, jezik i geografski položaj, već i onaj čuveni frojdovski narcizam malih razlika, po kome se sličnosti prikrivaju a naglašavaju razlike. Pitanje upotrebe ćirilice u Vukovaru i tenzije koje su nastale oko toga pokazuju koliko su zapravo odnosi i dalje poremećeni i pored jasne odluke hrvatskih vlasti da ispoštuje i sprovede zakone. Nažalost, to pokazuje da su prava srpske manjine i dalje ugrožena. Bez sumnje, jedno pismo, u ovom slučaju ćirilično, za neke predstavlja personifikaciju zla, ali treba naglasiti i to da su takvi pojedinci manjina, koja nažalost smatra da je iznad zakona i da je nasilje način da iskaže svoje nezadovoljstvo. Svesno ili nesvesno, njihov čekić kojima su razbijali višejezične natpise udara istom silinom kojom je udarala i zloglasna odredba o zabrani ćirilice u NDH. Ono što uliva nadu i optimizam da je većina naroda u Vukovaru ipak za dijalog i suživot koji nema alternativu. Pitanje nacionalne i verske pripadnosti, kao i pitanja latinice ili ćirilice jesu pitanja nijansi između dva naroda koji dele istoriski, kulturni i geografski indentitet, ili bi bar tako trebalo da bude naročito ako sebe smatramo delom evropske porodice i hvalimo se našom vekovnom hrišćanskom tradicijom, a toga, složićete se, ne nedostaje na ovim prostorima. Ćirilica dakle nema alternativu, ne zbog Srba, čak ni zbog zakona, već zbog elementarnog poštovanja drugog i drugačijeg, zar to nije ono na čega nas poziva Христос ili Krist, ili ćemo i njega podeliti? Autor članka je doktor teoloških nauka, politički teolog, profesor teologije i direktor Centra za istraživanje religije, politike i društva.

„Бол жртви и њихових породица такође је наш бол“ Злостављање је злочин који узрокује дубоке ране бола и немоћи, првенствено међу жртвама, али и међу члановима њихових породица, као и у широј заједници како верника, тако и неверника, упозорио је Свети отац и наставио: Гледајући у прошлост, ниједно настојање да се тражи опроштај и да се поправи штета која је учињена, неће бити довољно. Гледајући према будућности, потребно је учинити сваки могући напор како би се створила култура која је у стању спречити да се догоде такве ситуације, али и да се спречи могућност њиховог заташкавања и настављања. Бол жртви и њихових породица такође је наш бол, те је стога хитно неопходно да још једном потврдимо своју преданост како бисмо обезбедили заштиту малолетника и рањивих одраслих особа, написао је Папа. „Занемарили смо малене и напустили их“ Са срамом и с кајањем, као црквена заједница признајемо да нисмо били тамо где је требало да будемо, да нисмо правовремено деловали кад смо препознали величину и тежину штете која је учињена толиким људским животима. Занемарили смо малене и напустили смо их, истакао је Папа и у том контексту цитирао речи кардинала Јозефа Рацингера које је изговорио за време пута крста на Велики петак 2005. године: „Колико охолости и самохвале? Колико слабо поштујемо свету тајну покајања у којој нас Он чека да нас подигне од нашег пада? Све је то присутно у његовом страдању. Издаја ученика, недостојно примање његовог Тела биле би најтеже патње које погађају Искупитељево срце. А ми можемо из дна душе само рећи: Кирије, елеисон – Господе, смилуј се на нас“ (уп. Мт 8,25). Позив свим члановима Римокатоличке Цркве на пост и молитву Напоменуо је да су настојања и мере које је Римокатоличка Црква предузела како би спречила злостављање касно примењене, позивајући потом све чланове Цркве на покајање, исповедање, пост и молитву. Сви крштени су позвани укључити се у тај црквени и друштвени преображај који нам је толико потребан, истакао је папа Фрања и додао: Обраћење је немогуће без активног учешћа свих припадника народа Божјег. „Не“ сваком облику клерикализма Заста, сваки пут кад смо покушали заменити, ућуткати, игнорисати или свести народ Божји на малене елите, стварали смо заједнице, пројекте, теолошке приступе, духовности и структуре без корена, без сећања, без лица, без тела и, коначно, без живота, упозорио је папа Фрања. Клерикализам доводи до расцепа у Телу Цркве, који подупире и помаже да се наставе чинити толика зла која данас осуђујемо. Рећи „не“ злостављању значи рећи одлучно „не“ свим облицима клерикализма, поручио је предстојатељ Римокатоличке Цркве. Папа је затим истакао како је неопходно да као Црква будемо у стању признати и осудити, с тугом и срамом, страхоте које су починили Богу посвећена лица, клирици и сви они којима је поверена служба надгледања и старања о најрањивијима. Молимо опроштај за наше властите грехе и за грехе других , напоменуо је Папа и наставио: Свест о греху помаже нам да признамо грешке, злочине и ране које су проузроковане у прошлости, те нам у садашњости омогућује бити отворенијима и преданијима на путу према обновљеном обраћењу. Пост и молитва Пост и молитва помоћи ће нам да отворимо наше очи и наша срца патњама других људи и превладамо жеђ за моћи и поседовањем који су толико често извор тих зала, поручио је Свети отац и наставио: Нека нам пост и молитва отворе уши за тихи бол деце, младих и особа с инвалидитетом. Пост који помаже да осећамо глад и жеђ за правдом, те нас подстиче да ходимо у истини, подупирући све правне мере које би могле бити потребне. Пост који нас протреса и доводи до тога да заједно са свим људима добре воље, као и с друштвом у целини, у истини и љубави будемо предани борби против свих облика злоупотребе моћи, полног злостављања и злостављања савести. На тај начин можемо јасно пројавити свој позив да будемо „знак и средство најприснијега сједињења с Богом и јединства целога људског рода“ (Лумен гентиум, 1), закључио је папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква

„Ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1 Кор 12,26). Те речи светога апостола Павла снажно одзвањају у мојем срцу док још једном установљујем патњу коју су претрпели малолетници због полног злостављања, злоупоребе моћи и злостављања савести коју је починио значајан број свештеника и Богу посвећених лица, истакао је папа Фрања у својем писму народу Божјем, реагирајући тако на недавни извештај Великог судског већа Пенсилваније о полном злостављању малолетника од стране чланова Католичке Цркве у тој америчкој савезној држави. Подсећамо да је истрага, чији су резултати објављени прошле недеље, обухватила раздобље од 70 година, а према њеним резултатима, више од 300 свештеника повезано је са злостављањем најмање хиљаду жртава, но процењује се да би укупан број могао бити већи. „Бол жртви и њихових породица такође је наш бол“ Злостављање је злочин који узрокује дубоке ране бола и немоћи, првенствено међу жртвама, али и међу члановима њихових породица, као и у широј заједници како верника, тако и неверника, упозорио је Свети отац и наставио: Гледајући у прошлост, ниједно настојање да се тражи опроштај и да се поправи штета која је учињена, неће бити довољно. Гледајући према будућности, потребно је учинити сваки могући напор како би се створила култура која је у стању спречити да се догоде такве ситуације, али и да се спречи могућност њиховог заташкавања и настављања. Бол жртви и њихових породица такође је наш бол, те је стога хитно неопходно да још једном потврдимо своју преданост како бисмо обезбедили заштиту малолетника и рањивих одраслих особа, написао је Папа. „Занемарили смо малене и напустили их“ Са срамом и с кајањем, као црквена заједница признајемо да нисмо били тамо где је требало да будемо, да нисмо правовремено деловали кад смо препознали величину и тежину штете која је учињена толиким људским животима. Занемарили смо малене и напустили смо их, истакао је Папа и у том контексту цитирао речи кардинала Јозефа Рацингера које је изговорио за време пута крста на Велики петак 2005. године: „Колико охолости и самохвале? Колико слабо поштујемо свету тајну покајања у којој нас Он чека да нас подигне од нашег пада? Све је то присутно у његовом страдању. Издаја ученика, недостојно примање његовог Тела биле би најтеже патње које погађају Искупитељево срце. А ми можемо из дна душе само рећи: Кирије, елеисон – Господе, смилуј се на нас“ (уп. Мт 8,25). Позив свим члановима Римокатоличке Цркве на пост и молитву Напоменуо је да су настојања и мере које је Римокатоличка Црква предузела како би спречила злостављање касно примењене, позивајући потом све чланове Цркве на покајање, исповедање, пост и молитву. Сви крштени су позвани укључити се у тај црквени и друштвени преображај који нам је толико потребан, истакао је папа Фрања и додао: Обраћење је немогуће без активног учешћа свих припадника народа Божјег. „Не“ сваком облику клерикализма Заста, сваки пут кад смо покушали заменити, ућуткати, игнорисати или свести народ Божји на малене елите, стварали смо заједнице, пројекте, теолошке приступе, духовности и структуре без корена, без сећања, без лица, без тела и, коначно, без живота, упозорио је папа Фрања. Клерикализам доводи до расцепа у Телу Цркве, који подупире и помаже да се наставе чинити толика зла која данас осуђујемо. Рећи „не“ злостављању значи рећи одлучно „не“ свим облицима клерикализма, поручио је предстојатељ Римокатоличке Цркве. Папа је затим истакао како је неопходно да као Црква будемо у стању признати и осудити, с тугом и срамом, страхоте које су починили Богу посвећена лица, клирици и сви они којима је поверена служба надгледања и старања о најрањивијима. Молимо опроштај за наше властите грехе и за грехе других , напоменуо је Папа и наставио: Свест о греху помаже нам да признамо грешке, злочине и ране које су проузроковане у прошлости, те нам у садашњости омогућује бити отворенијима и преданијима на путу према обновљеном обраћењу. Пост и молитва Пост и молитва помоћи ће нам да отворимо наше очи и наша срца патњама других људи и превладамо жеђ за моћи и поседовањем који су толико често извор тих зала, поручио је Свети отац и наставио: Нека нам пост и молитва отворе уши за тихи бол деце, младих и особа с инвалидитетом. Пост који помаже да осећамо глад и жеђ за правдом, те нас подстиче да ходимо у истини, подупирући све правне мере које би могле бити потребне. Пост који нас протреса и доводи до тога да заједно са свим људима добре воље, као и с друштвом у целини, у истини и љубави будемо предани борби против свих облика злоупотребе моћи, полног злостављања и злостављања савести. На тај начин можемо јасно пројавити свој позив да будемо „знак и средство најприснијега сједињења с Богом и јединства целога људског рода“ (Лумен гентиум, 1), закључио је папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Сутра, 4. августа, истиче рок који је Европска унија дала привременим институцијама самоуправе у Приштини да на основу Бриселског споразума заврше усвајање Статута Заједнице српских општина. Дан пред истек најновијег рока за обавезе Приштине у формирању Заједнице српских општина и на 1930. дан од када је Приштина потписом преузела ту обавезу, обистињују се и потврђују сва упозорења и сумње које сам исказивао све време. Приштина ни овог пута прстом неће мрднути како би формирала Заједницу српских општина. Драги Срби, молим вас да у вези са овим не предузимате ништа што би појединци међу Албанцима, или делу међународне заједнице, искористили као изговор за предузимање било каквих акција против вас. И баш због тога, у овим данима у нашој јужној покрајини, али и мањем делу међународне заједнице, гласно се чује реч и јасно види деловање оних који, уместо да извршавају преузете обавезе према Србији и Србима, овај период користе да у српски народ на Косову и Метохији, свакодневним претњама и организованим ширењем гласина, унесу немир и страх, прижељкујући панику, са циљем изазивања неповерења у државне институције Србије, стварања поделе међу политичким представницима Срба на КиМ и укупног слабљења наше позиције у осетљивој фази преговора. Драги суграђани, управо из ових разлога, нама је мир највећи интерес. Изазови који су пред нама захтевају од нас да будемо изнад раздора, манипулација и циљане кампање дезинформација. Зато вас молим и позивам да не наседате на било какве провокације, да на све евентуалне изазове реагујете мирно, цивилизовано и достојанствено, а ми ћемо бити предани томе да вам политичким методама обезбедимо сигурност и будућност на тим просторима. Србија је данас спремна да изврши своју обавезу према вама и заштити ваше животе и мир, ако то буде неопходно. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон. Нове "Олује" на Косову и Метохији неће бити. Мир за Србију и српски народ јесте највиша вредност, коју поред свега другог настојимо да заштитимо и кроз тешке разговоре које водимо са политичким представницима Албанаца и међународне заједнице. Осим нас, који смо томе искрено посвећени, очување мира у нашој јужној покрајини јесте и примарни задатак мисије КФОР и НАТО, од којих посебно очекујем и захтевам да мир заштите тако што ће спречити сваки евентуални покушај, било чији и под било каквим изговором, да заузму и од вас отму Хидроелектрану "Газиводе", трафостаницу "Валач" или било који други кључни објекат инфраструктуре од кога зависи ваш опстанак. Због ваше и будућности целе Србије наставићемо да се на искључиво миран начин залажемо за компромисно и свеобухватно решавање односа на Косову и Метохији, и нећемо стати све док за наш народ не обезбедимо у сваком погледу више него што имамо данас. Вама и вашим породицама од срца желим све најбоље. Александар Вучић, Председник Републике Србије Извор: Српска Православна Црква

Председник Александар Вучић упутио је отворено писмо грађанима са Косова и Метохије. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон, навео је Вучић. Позива Србе да не наседају на провокације. Писмо преносимо интегрално: Поштовани грађани Косова и Метохије, Драги Срби, Сутра, 4. августа, истиче рок који је Европска унија дала привременим институцијама самоуправе у Приштини да на основу Бриселског споразума заврше усвајање Статута Заједнице српских општина. Дан пред истек најновијег рока за обавезе Приштине у формирању Заједнице српских општина и на 1930. дан од када је Приштина потписом преузела ту обавезу, обистињују се и потврђују сва упозорења и сумње које сам исказивао све време. Приштина ни овог пута прстом неће мрднути како би формирала Заједницу српских општина. Драги Срби, молим вас да у вези са овим не предузимате ништа што би појединци међу Албанцима, или делу међународне заједнице, искористили као изговор за предузимање било каквих акција против вас. И баш због тога, у овим данима у нашој јужној покрајини, али и мањем делу међународне заједнице, гласно се чује реч и јасно види деловање оних који, уместо да извршавају преузете обавезе према Србији и Србима, овај период користе да у српски народ на Косову и Метохији, свакодневним претњама и организованим ширењем гласина, унесу немир и страх, прижељкујући панику, са циљем изазивања неповерења у државне институције Србије, стварања поделе међу политичким представницима Срба на КиМ и укупног слабљења наше позиције у осетљивој фази преговора. Драги суграђани, управо из ових разлога, нама је мир највећи интерес. Изазови који су пред нама захтевају од нас да будемо изнад раздора, манипулација и циљане кампање дезинформација. Зато вас молим и позивам да не наседате на било какве провокације, да на све евентуалне изазове реагујете мирно, цивилизовано и достојанствено, а ми ћемо бити предани томе да вам политичким методама обезбедимо сигурност и будућност на тим просторима. Србија је данас спремна да изврши своју обавезу према вама и заштити ваше животе и мир, ако то буде неопходно. Док сам на њеном челу, Србија неће дозволити организовано насиље над Србима и њиховим светињама, као ни њихов прогон. Нове "Олује" на Косову и Метохији неће бити. Мир за Србију и српски народ јесте највиша вредност, коју поред свега другог настојимо да заштитимо и кроз тешке разговоре које водимо са политичким представницима Албанаца и међународне заједнице. Осим нас, који смо томе искрено посвећени, очување мира у нашој јужној покрајини јесте и примарни задатак мисије КФОР и НАТО, од којих посебно очекујем и захтевам да мир заштите тако што ће спречити сваки евентуални покушај, било чији и под било каквим изговором, да заузму и од вас отму Хидроелектрану "Газиводе", трафостаницу "Валач" или било који други кључни објекат инфраструктуре од кога зависи ваш опстанак. Због ваше и будућности целе Србије наставићемо да се на искључиво миран начин залажемо за компромисно и свеобухватно решавање односа на Косову и Метохији, и нећемо стати све док за наш народ не обезбедимо у сваком погледу више него што имамо данас. Вама и вашим породицама од срца желим све најбоље. Александар Вучић, Председник Републике Србије Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Није ми познато да је до сада код нас објављено ово писмо нашег Патријарха бугарском Патријарху поводом бугарског мешања у македонски раскол. Према томе ево га, додуше за сада само на енглеском језику.

 

View full Странице

Овога пута, Стеван Јовановић, вероучитељ, говорио је о теодикеји из угла Новог Завета.

У недељу, 13. маја, у конаку Капеле Свете Петке, настављена је претходна трибина из циклуса Разговори о вери. Овога пута, Стеван Јовановић, вероучитељ, говорио је о теодикеји из угла Новог Завета. View full Странице