Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'писмо'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 54 results

  1. Епископ Сергије: ИСТИНА КОЈА ТО НИЈЕ – отворено писмо бискупу бањалучком Фрањи Комарици Објављено: 11. априла 2019. Преузвишени бискупе Комарица, Пишем Вам у својству православног епископа Српске Православне Цркве, у име својих свештеника и свих вјерника Епархије бихаћко-петровачке, али и у име својих светих претходника који су на срцу увијек имали истинољубивост светосавског етоса, због чега су, у свим епохама, сопственом крвљу посвједочили оданост православној вјери. Повод овом писму јесте непримјерено понашање свештеника Бањалучке бискупије, извјесног дон Давора Клечине, који својом активношћу, превенствено на друштвеним мрежама, додатно продубљује несрећним ратом настали јаз између Срба и Хрвата, православних и римокатолика. На основу информација које сам добио од парохијских свештеника и вјерника, а у шта сам се касније и сам увјерио, дон Давор Клечина, који обавља свештеничку дужност у Дрвару, један је од оних који дрско, безобзирно и научно неутемељено покушава својатати српску православну културно – историјску и духовну баштину на подручју повјерене ми Епархије, настојећи само њему знаним методама све православно приказати као римокатоличко, односно све српско као хрватско. Није дон Клечина ни први ни посљедњи који је са истом намјером на истом задатку, нити сам ја први а ни посљедњи који брани онај предачки завјет да своје светиње не дамо ником, нити да присвајамо туђе. Утолико је активност Давора Клечине већ унапријед осуђена на пропаст, јер зна овај распети народ шта је његово, а шта није, зна и преноси с кољена на кољено. Све оно што српски народ зна истовремено потврђују и валидна историјска истраживања, која Давора Клечину и његове сараднике, који долазе са разних страна, уопште не занимају, јер они своју пројектовану историју покушавају створити на прекрајању српске православне прошлости. Пишући о протеклом рату Давор Клечина, оживљавајући успомене из дјетињства, оправдано плаче над бањалучком Ферхадијом, али не видјесмо сузе које потекоше са његовог лица над српском дјецом, женама и старцима из Дракулића, Мотика и Шарговца, оне исте дјеце чије је животне стопе прекинуо нико други до онај Мирослав Филиповић – у народу познатији као Фра Сотона, који се такође називао свештеником римокатоличке цркве. Нису потекле сузе Клечини ни због Шушњара, ни због Гаравица, нити због било кога другог чија је жртва у стању стати на пут његовом прекрајању историје. Можда сам овим писмом пренагласио значај Давора Клечине, али он је само експонент одређених кругова који настављају свој пут, давно трасиран, на штету мене, мојих свештеника и православних вјерника Епархије бихаћко – петровачке, али и на штету наше прошлости и наших предака, које смо дужни на сваком мјесту достојно бранити, не гледајући на то ко нас и са којом силом тлачи и напада, фалсификујући наше историјско трајање. Оно што мене посебно брине, преузвишени бискупе Комарица, јесте Зборник радова објављен под називом „Дубички архиђаконат у развијеном средњем вијеку и његови трагови кроз каснија стољећа”, у којем су, као баштина римокатоличке цркве, описани православни манастири Моштаница, Крупа на Врбасу, Ђурђевац, као и бројна црквишта у долини Сане, у Поуњу и Подгрмечу. На отварању научног скупа, који је изњедрио овај бласфемични Зборник, и сами сте прије двије године рекли: „објективно проучавање прошлости уједно је служење истини, која би требала усрећивати сваког истинољубивог човјека. Искуство нас учи да је истина нешто што може и забољети, али у коначници она лијечи све, првенствено оне, који се желе ослободити било од властитог незнања или заблуде, било од увријежених стереотипа“. Имајући у виду ништа друго до Ваше изречене ријечи, Давору Клечини и њему сличнима желимо оздрављење у истини, а свима онима који, са Вашим знањем или без њега, неуморно и неуспјешно фалсификују нашу прошлост поручујемо да се баве проучавањем властите баштине, тамо гдје је имају, а наша историја остаје наш понос и нећемо дозволити било коме да се са њом поиграва, да је релативизује и на крају фалсификује. Плашећи се да су покушаји Давора Клечине само наставак ненаучних тврдњи такозваног Научног скупа, који је одржан са Вашим благословом, 24. и 25. априла 2017. године, оправдано се питамо шта Вам је крајњи циљ: да нам, ненаучним методама, покушате одузети нашу вијековну баштину или само, преко наше баштине, продубљујете сопствено трајање? Ако неко сопствени идентитет покушава продубити на нашој богатој културно-историјској баштини , тај не жели видјети сопствени одраз у истини нити жели сачувати толико жељени мир међу народима. Остајући одан Христу Исусу, Истини Која је ослободила свијет, у данима Великог Поста молитвено призивам небески благослов Распетог и Васкрслог Сина Божијег – Исуса Христа, са надом у Васкрсење свих и свега, честитајући Вама, Вашем свештенству и вјерујућим римокатолицима Ваше бискупије предстојеће празнике Васкрсења Христовог! + Сергије, епископ бихаћко-петровачки
  2. Нека овај надахнути одломак из књиге „Распевано срце“ руског философа и публицисте Ивана Иљина (28. март 1883 – 21. децембар 1954) окрепи нас, људе XXI века којима толико недостаје истинска љубав. Родитељи Ивана Александровича – Александар Иванович и Јекатерина Јулијевна Ово се десило пре неколико година. Сви су се спремали да славе Божић, китили су јелку и паковали поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: нисам имао ни породицу, ни друга; и чинило ми се да су ме сви људи напустили и заборавили. Унаоколо је владала пустош и није било љубави: далеки град, туђи људи, окорела срца. И тако обузет тугом и мрзовољом сетио сам се свежња старих писама која сам успео да сачувам у свим искушењима наших црних дана. Извадио сам га из кофера и пронашао ово писмо. Било је то писмо моје покојне мајке, написано пре 27 година. Каква срећа што сам га се сетио! Не могу га препричати, треба га навести у целини. „Драго моје чедо, Николењка. Жалиш ми се на своју усамљеност, и кад би само знао како ми тешко и болно падају твоје речи. С каквом радошћу бих дошла код тебе и уверила те да ниси сам и да не можеш бити сам. Али знаш да не могу да оставим тату, његова патња је велика и моја нега му свакога тренутка може затребати. А ти треба да спремаш испите и да завршиш факултет. Али ћу ти, ево, рећи зашто никад не осећам усамљеност. Видиш ли, човек је усамљен онда кад никога не воли. Зато што је љубав попут нити која нас везује за вољеног човека. И тако правимо букет. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити сами. А баштован ће цвет ставити у букет само ако пусти латице и почне да мирише. Тако је и с нама, људима. Срце онога ко воли цвета и мирише и он своју љубав дарује свима, исто као цвет свој миомирис. Али онда није сам, јер је његово срце код онога кога воли: размишља о њему, брине се за њега, радује се његовом радошћу и пати његовом патњом. Нема времена да се осећа усамљено или да размишља о томе да ли је усамљен или није. У љубави човек заборавља на себе; живи с другима, живи у другима. А управо то је срећа. Већ видим твоје плаве очи упитнога погледа и чујем тихе речи неслагања о томе да је то само пола среће, да цела срећа није само у томе да човек воли, већ и у томе да буде вољен. Али ту има једна мала тајна коју ћу ти шапнути на ухо: онај ко заиста воли не тражи и не шкртари. Не може се стално рачунати и запиткивати: а шта ће ми донети моја љубав? А да ли ће ми узвратити? А да ли можда ја волим више, а мање сам вољен? Па да ли уопште треба да се предам овој љубави?... Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још увек нема (није се родила) или је већ нема (умрла је). Ово опрезно процењивање и мерење прекида живу струју љубави која тече из срца и зауставља је. Човек који мери и вага не воли. Онда се око њега ствара празнина која није прожета и није огрејана зрацима његовог срца и други људи то одмах осете. Осећају да је око њега празно, хладно и суморно, окрећу се од њега и не очекују топлину. То га чини још хладнијим и он седи потпуно сам, невољан и несрећан... Иван Иљин у младости Не, мили мој, љубав треба слободно да тече из срца и не треба човек да се брине за то да ли му је узвраћена. Треба да буди људе својом љубављу, треба да их воли и да их тако позива на љубав. Љубав није пола среће, већ цела срећа. Само признај то и око тебе ће почети да се дешавају чуда. Предај се бујици свога срца, пусти своју љубав на слободу, нека њени зраци светле и греју на све стране. Онда ћеш убрзо осетити да према теби са свих страна теку струје узвратне љубави. Зашто? Зато што ће твоја непосредна доброта без рачунице и твоја непрекидна и несебична љубав неприметно изазивати у људима доброту и љубав. И тада ћеш осетити ову узвратну, повратну бујицу не као „потпуну срећу“ коју си захтевао и покушавао да оствариш, већ као незаслужено блаженство на земљи, у којем ће твоје срце цветати и радовати се. Николењка, чедо моје. Размисли о овоме и сети се мојих речи чим поново осетиш усамљеност. Нарочито онда кад мене више не буде на земљи. И буди миран и сигуран: зато што је Господ наш Градинар, а наша су срца цвеће у Његовом врту. Обоје те нежно грлимо, тата и ја. Твоја мама.“ Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утеху. Знаш, увек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада, чим сам га дочитао, зазвонише звона за Божићно бденије. О, незаслуженог земаљског блаженства! Иван Иљин Са руског Марина Тодић 03 / 04 / 2019
  3. Мама... То су очи пуне љубави док нагнута над колевком гледа свог малишана. То је нежна утеха кад јој дечак, већ поодрастао дотрчава одраних колена. То је мудра лекција љубави кад се одрасли син жали на усамљеност. И ко може да нас научи самопрегорној, јеванђељској љубави ако не мама! И ко ће нас ако не мајка подржати иза оне линије која дели нас, живе, од оних који су се преселили на други свет. И спаја љубав земаљске мајке с љубављу и бригом Мајке Божије. Нека овај надахнути одломак из књиге „Распевано срце“ руског философа и публицисте Ивана Иљина (28. март 1883 – 21. децембар 1954) окрепи нас, људе XXI века којима толико недостаје истинска љубав. Родитељи Ивана Александровича – Александар Иванович и Јекатерина Јулијевна Ово се десило пре неколико година. Сви су се спремали да славе Божић, китили су јелку и паковали поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: нисам имао ни породицу, ни друга; и чинило ми се да су ме сви људи напустили и заборавили. Унаоколо је владала пустош и није било љубави: далеки град, туђи људи, окорела срца. И тако обузет тугом и мрзовољом сетио сам се свежња старих писама која сам успео да сачувам у свим искушењима наших црних дана. Извадио сам га из кофера и пронашао ово писмо. Било је то писмо моје покојне мајке, написано пре 27 година. Каква срећа што сам га се сетио! Не могу га препричати, треба га навести у целини. „Драго моје чедо, Николењка. Жалиш ми се на своју усамљеност, и кад би само знао како ми тешко и болно падају твоје речи. С каквом радошћу бих дошла код тебе и уверила те да ниси сам и да не можеш бити сам. Али знаш да не могу да оставим тату, његова патња је велика и моја нега му свакога тренутка може затребати. А ти треба да спремаш испите и да завршиш факултет. Али ћу ти, ево, рећи зашто никад не осећам усамљеност. Видиш ли, човек је усамљен онда кад никога не воли. Зато што је љубав попут нити која нас везује за вољеног човека. И тако правимо букет. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити сами. А баштован ће цвет ставити у букет само ако пусти латице и почне да мирише. Тако је и с нама, људима. Срце онога ко воли цвета и мирише и он своју љубав дарује свима, исто као цвет свој миомирис. Али онда није сам, јер је његово срце код онога кога воли: размишља о њему, брине се за њега, радује се његовом радошћу и пати његовом патњом. Нема времена да се осећа усамљено или да размишља о томе да ли је усамљен или није. У љубави човек заборавља на себе; живи с другима, живи у другима. А управо то је срећа. Већ видим твоје плаве очи упитнога погледа и чујем тихе речи неслагања о томе да је то само пола среће, да цела срећа није само у томе да човек воли, већ и у томе да буде вољен. Али ту има једна мала тајна коју ћу ти шапнути на ухо: онај ко заиста воли не тражи и не шкртари. Не може се стално рачунати и запиткивати: а шта ће ми донети моја љубав? А да ли ће ми узвратити? А да ли можда ја волим више, а мање сам вољен? Па да ли уопште треба да се предам овој љубави?... Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још увек нема (није се родила) или је већ нема (умрла је). Ово опрезно процењивање и мерење прекида живу струју љубави која тече из срца и зауставља је. Човек који мери и вага не воли. Онда се око њега ствара празнина која није прожета и није огрејана зрацима његовог срца и други људи то одмах осете. Осећају да је око њега празно, хладно и суморно, окрећу се од њега и не очекују топлину. То га чини још хладнијим и он седи потпуно сам, невољан и несрећан... Иван Иљин у младости Не, мили мој, љубав треба слободно да тече из срца и не треба човек да се брине за то да ли му је узвраћена. Треба да буди људе својом љубављу, треба да их воли и да их тако позива на љубав. Љубав није пола среће, већ цела срећа. Само признај то и око тебе ће почети да се дешавају чуда. Предај се бујици свога срца, пусти своју љубав на слободу, нека њени зраци светле и греју на све стране. Онда ћеш убрзо осетити да према теби са свих страна теку струје узвратне љубави. Зашто? Зато што ће твоја непосредна доброта без рачунице и твоја непрекидна и несебична љубав неприметно изазивати у људима доброту и љубав. И тада ћеш осетити ову узвратну, повратну бујицу не као „потпуну срећу“ коју си захтевао и покушавао да оствариш, већ као незаслужено блаженство на земљи, у којем ће твоје срце цветати и радовати се. Николењка, чедо моје. Размисли о овоме и сети се мојих речи чим поново осетиш усамљеност. Нарочито онда кад мене више не буде на земљи. И буди миран и сигуран: зато што је Господ наш Градинар, а наша су срца цвеће у Његовом врту. Обоје те нежно грлимо, тата и ја. Твоја мама.“ Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утеху. Знаш, увек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада, чим сам га дочитао, зазвонише звона за Божићно бденије. О, незаслуженог земаљског блаженства! Иван Иљин Са руског Марина Тодић 03 / 04 / 2019 View full Странице
  4. Преподобни Симеон Дајбабски: Из ризнице духовних поука – Стослов први 1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу. 2. Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља. 3. Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја. 4. Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упознати Божју милост и силу. 5. Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада. 6. Бог укорава људе да их добру научи. 7. Бог чека грешника на покајање све до смрти. 8. Ковач може од гвожђа сковати срп или мач, а Творац васељене да уради што хоће. 9. Љекар болеснику прво језик прегледа, а Бог највише човеку намјеру цијени. 10. На сваком крају мора вода је слана, а на сваком мјесту свијета Божије очи гледају. 11. Да нема снијега не би саонице вриједеле и да нема вјечног живота не би човјек имао значаја. 12. Рекло би се да вечером сунце у море тоне, а слава овога свијета да је то права слава. Међутим, сунце је на небу, а права слава у Бога. 13. Човјек је тумач славе Божије и посредник између Бога и природе, ако је чист и праведан. 14. На царском двору види се свјетска моћ, а на праведном човјеку Божија слава. 15. Сваки човјек прима од Бога неки дар којим га управља ка путу спасења. 16. Свако је од нас велики сиромах без Божијег дара. А Бог свакога дарива. 17. Наш живот брзо пролази као кап росе што цвијет грли. 18. Људски вијек је кратак као један дан а затим долази дубока смрт као дубока ноћ. Зато живи часно и чувај се од гријеха док траје дан твога живота, јер када дође ноћ твоје смрти све је касно. 19. Овај свијет је као цвијет: има у себи и меда и горчине и брзо вене. Праведници га мудро користе, па се подвизима на вријеме спасавају. 20. Има људи који непримјетно живе у овом свијету и своје врлине крију. Али доћи ће час да се виде њихова дјела и да се прославе у вечности. 21. Као што сјеверни вјетар разгони маглу, тако и осјећање страха Божјег зле мисли. 22. Човјек је као воћка. Један газда хтједе да посијече неродну воћку. А слуга га замоли да је остави, па ће је он окопавати и његовати. И збиља идуће године донесе плодове. Тако милост Божја и нама продужава године живота да донесемо плодове покајања. 23. Истина је својствена човјеку, па и ономе који често поступа против истине, јер му није мило да буде преварен. 24. Свакоме учини добро вазда и не разликуј људе ни по чему, осим гријеха. 25. Треба на вријеме да упознаш своје моћи и да не заборављаш да си смртан и да ове ноћи можеш умријети. Зато се на време побрини о својој и туђој души. 26. Кад бациш клинац у ватру, постаје усијан као и она. Тако и ти кад слушаш Божју науку и по њој живиш, постајеш сличан Богу. 27. Не може изаћи пиле из јајета, ако кокош не лежи на њему. Тако ни човјек добро чинити ако га не загрије Божија благодат. 28. За добру слику треба вјешт мајстор, здрава даска и постојане боје. У твоме дјетињству, даска твога срца може да прими разне боје. Чувај чистоту свога срца да би Господ у њему насликао Свој божански лик. 29. Дух Свети освећује васељену. Он и тебе освећује и у теби борави ако си му послушан чистим срцем у коме огањ љубави спаљује сваки гријех. 30. На пароброду траже карту од путника, а на небу од хришћана срце чисто. 31. Возач треба да мијења гуму испод кола кад је у квару, а хришћанин да чисти своје срце. 32. Прикупи средства, па гради кућу; а срце очисти па се Богу моли. 33. Нека ти не лежи стока испод тавана нити препуњај стомак јелом: биће ваздух чистији у кући, а срце ведрије у њедрима. 34. Около куће нека ти је двориште, а око срца страх Божји ради сигурности тијела и душе. 35. Кад хоћеш коња да појашеш, изједначи реминике од узде у руци, а кад станеш Богу да се молиш исправи своје срце. 36. Не држи сваки коњ једнако ков, нити сваки човјек љутину на ближњега. Код коња то зависи од копита, а код човјека од његовог срца 37. У млину је ред, ко први дође, први меље. А у Рају правило: ко светије живи томе и првенство. 38. Ко хоће да хвата младу пчелу нека има при себи љубичицу, а ко жели да има Духа Светог нека му је срце чисто. 39. Пчеле не дају туђим пчелама у њихове кошнице, ни прави хришћани грешним мислима у своје срце. 40. Могу бити и дрвени обручи на бачви па да држе скупо вино и сиромаси људи да имају право срце. 41. Причувај барут од кише и влаге, а срце од уживања и страсти да не пострадаш. 42. Чувај очи од прашине и дима, а срце од зависти и жена, да не будеш слијеп телом и душом. 43. На Васкрс је прилично да имаш шарено јаје у џепу, а срце чисто у свако доба. 44. Густа шума краси сваки манастир, а чисто срце радује Господа Бога. 45. На царском двору види се барјак, а на праведном човјеку Божија слава. 46. Може прстен носити и ко се није вјерио и свето живјети и ко није калућер. 47. Из коњског репа ваде се струне за гусле, а из паћеног живота вјечна слава у царству Божијем. 48. Не брини да видиш ноге у змије нити се надај да добијеш Рај без труда и напасти. Чувај се змије, особито мислене, и сноси биједе да заслужиш спасење. 49. Најјачи је чамац храстови, а најпаметнији човијек трпељиви. 50. Снијег на сјеверу бива у тежини лакши, а у нади свака се мука лакше трпи. 51. Лисица када види да не може отети се из гвожђа, ногу прегризе, да живот спаси. И ти претрпи и пожртвуј се ради вјечног добра. 52. Што ће лампа кад је Сунце. И слава земаљска при небеској. Презри мање ради вишега, што је мудро и корисно. 53. Да се начини креч, треба кречану и имати, а да се стекне спасење треба се жртвовати. 54. Уклони се другом у снијегу с пртине, и претрпи ријеч љутине, биће паметније. 55. Војнички шатор брани војнике од кише и врућине, а ћутање хришћанина у животу од оуде и лажи. 56. чисти прозори диче кућу, а мудре ријечи славе човјека. 57. кад вино стане, љепше је, а ријеч смишљенија важнија је. 58. Послије трке проходај коња, а послије љутине помири се са братом; што прије то боље. 59. Ако ти је соба топла, не отварај врата често. А ако имаш у себи Духа Светог не говори много. 60. Не дај тигли да пане са крова нити грешан дан да буде у твом животу да не останеш без крова и без спасења. 61. Чувај огледало од прашине, а савјест од грјеха да ти право казују: огледало лице, а савјест твоје поступке. 62. Узми паре прије него кренеш да возиш да не буде љутње, а промисли прије, па реци да не буде гријеха. 63. Медовину је лако начинити гдје има доста меда, и душу спасити гдје је страх Божји. 64. Кројач не шије одијело идући нити се тече душа лежећи. Кројачу треба да сједне, а хришћанину да се жртвује. 65. Какше је телету поиграти од три мјесеца него волу од више година. И човијеку душу спасити на три рапа земље него богаташу на великој имовини. 66. Маслини прија приморска клима, а души побожно друштво. 67. За кишу је потребан кишобран, а за душу смирење. Кишобран се добија за новац, а смирење познавањем себе. 68. Ко ти је кућа сламом покривена, чувај се пожара и ако ти је душа мила не дружи се са женама због двоструког огња. 69. Имај пред кућом воду, а пред очима слово Божије, па ће бити чистији тијело и душа. 70. Оба камена у млину кад су љута, не могу жито мљети како треба; ни онај који једнако воли свијет и Бога не може душу спасити. 71. Пијани кројач штети одијело, а празни разговор квари душу. 72. И без велике воде, може млин да меље, и без даривања блага, може се душа спасити. 73. Заробљена јаребица тугује за шумом и слободом, а грешна душа за Богом и вјечним животом. 74. Лака је пљева од пшенице, али се и од ње може товар накупити, као и од малих грехова душа опаклити. 75. Немој сакривати прут од деце ни смртну успомену од душе, биће деца мирнија а душа побожнија. 76. Неки се људи прекрсте кад гром удари, а неки се сјете смрти само кад мртвог виде. Прекрсти се и без грома и сјети се смрти и без мртваца, па ћеш мање гријешити. 77. Увијек мисли о својој души и кад си срећан и кад си у биједи и патњи. Стално мисли о својој души макар живио у дворцу или пећини. 78. Пази на своју душу док нијеси одоцнио. Што ћеш радити ако је изгубиш? 79. Наша душа пролази кроз искушења у овом свијету као блудни син. Добро је за њу ако је таква као онај који се враћа у Очев загрљај. 80. Твоје имање на земљи је ништавило као и оног неправедног богаташа. Право богатство је у чистоти твоје душе и њеном трпљењу. 81. Као што се тијело храни и одијева да би живјело, тако и душа. А она гладни гола кад нема добрих дијела и чисте вјере. И тако немоћну лако је нападају зли дуси. 82. Душа је сестра тијелу и брине се о њему као права сестра о брату. Она тугује кад јој брат развратно живи. Али је и крива зато што се није о њему на вријеме побринула. 83. У рат се не иде без праха и олова нити се живи хришћански без вјере и добрих дјела. 84. Треба јака студен па да се ријека заледи и много прегнућа па да се вјера одржи. 85. Гдје су јаке пчеле, бјежи од њих паук и гдје је тврда вјера зли дуси теже нападају. 86. Неки људи мећу изнад пчелињака коњску главу, а неки уз вјеру држе и сујеверје. 87. Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасење душе. 88. Не лете муве на врућу супу нити очајање пада на јаку вјеру. 89. Дијете плаче када га мајка умива, а маловјерни ропти на Бога кад је у биједи, која чисти душу као вода лице. 90. Скакавац је мален и нејак, али у друштву оплијени поља и усијеве. А човјек је земља и прашина, али вјером свијет побјеђује. 91. Кројачу треба конац и игла за шивење, а човјеку вјера и љубав за спасење. 92. Сапун и вода перу одјећу, а вјера и дјела спасавају душу. 93. Здраво весло чини се кривим у води, зато боље вјеруј разуму него очима. 94. Треба да је хладно пиво за госте, а врућа вјера у души, па да је обоје на своме мјесту. 95. Кажу да је болесно мјесто гдје су комарци, а слаба вјера гдје је раскош. 96. Ласта при зиду гнијездо гради, а човјек се правом вјером спасава. 97. Под високом јелом удобно је топлоту наћи, а са тврдом вјером чудеса чинити. 98. Силна киша може и кречану угасити, а тјелесна задовољства вјеру изгубити. 99. По својој вољи кречи кућу, а у свакој прилици чини добро, бићеш миран. 100. Ево и голуб се научи да писмо носи, а како да ти не навикнеш добра чинити. https://radiosvetigora.wordpress.com/2014/03/31/преподобни-симеон-дајбабски-из-ризни/
  5. У политичким манипулацијама и интересним обрачунима са Бошком Обрадовићем, Жељко Митровић је успео да увреди све "небеограђане". Глава боли од разних препуцавања, боли и од ових што владају као да им тата преписао тапију и од "Двери" и Обрадовића и од свих који људе на улицама аутоматски повезују са било којом килавом политичком опцијом. "Још од времена Џоа Багеристе,ови и други чачански дјилкоши стално би да газе Београдјане!Више не праве питање да ли је у питању багер,булдожер или камион.Марш бре сељачине из нашег града!СРБИЈА ФАШИСТИМА НИКАДА УЛТИМАТУМЕ НИЈЕ ПРИХВАТАЛА!П.С.Ми Београд почистисмо,Чачани а ви?", пише Митровић на Тwиттеру. Врло брзо је добио одговор какав заслужује. "Урбаном БеограЏанину, Жељку Митровићу, У нади да ћете разумети језик нас, сељака, који не само да смо погазили већ и преорали Ваш Београд, шаљем дубоко извињење. За све сте у праву. Ако се осврнем у прошлост, мајор Драгутин Гавриловић, чувеним говором нахушкао је војнике да изгину при одбрани Вашег Београда, а у тој лудости да удари на далеко јаче Аустријске јединице и сам је тешко рањен. Не разумем зашто је узурпирао Ваш град чак из тог маленог, сељачког Чачка. Фашисти са Западне Мораве су, да Вас подсетим и Ратко Митровић, Филип Филиповић, Драгиша Мишовић, Раденко Мандић, а Милош Минић се дрзнуо да стане и на чело престонице, као градоначелник. Не знам колико волите поезију, али обавезно сакријте од деце дела Бранка В.Радичевића и Владислава Петковића Диса. Овај потоњи је такве попут Вас, опевао у поеми "Наши дани". Не, немојте се срамити указаном чашћу, то је ипак невешто писало једно неуко сељаче пре готово 100 година. Извините и за сав примитивизам којима су Пуриша Ђорђевић и Радмила Бакочевић бојили ваш бели град, а Вама је ипак највише бео, ако ме разумете… Жао ми је што глумци попут Соње Савић, Миодрага Радовановића – Мргуда и Димитрија Илића нису оставили трага у кинематографији колико Ваше Курсаџије. Не знам да ли у сијасету Вашег медијског царства постоји и н-ти канал Пинк спорт, али се кладим да сте чули о пореклу и неуспелим каријерама Драгана Кићановића, Радмила Мишовића, Уроша Трипковића, Жељка Обрадовића, Владе Јовановића… Као рокер, шта сте и могли научити од ђилкоша са Мораве, Боре Чорбе. Свакако није ни дорастао дубокоумним сингловима чији сте Ви власник - "Причај ми гадости" и "Мајмуне" . Као врсног бас гитаристу зашто би Вас занимао начин на који неки тамо провинцијски, Јими Хендриx, музиком виртузно преноси емоције. Ипак, ваљало би се поклонити његовом величанству, Радомиру Михајловићу Точку. Браћи Теофиловић такође. Знате, једном сте нас баш уплашили. Говорили сте да су Вас тровали свастика и зет, мада више сумњам на Амиџића због оних гадости којима кажњава скоро скроз голе госте, али никад довољно огољене за нацију гладну туђег веша. Чистог или прљавог, свеједно. Надам се да Ваша фамилија није прибегла најсуровијој методи – излагању реалитy садржају дуже од 15 минута или пак музици коју форсирате. Ми смо већ контаминирани ружичастим смећем, јер могуће да као сељаци и не разумемо квалитет којим нас обасипате и сав тај ушмркани гламур. Или нас, пак доживљавате као фамилију, где се љубав изражава тровањем. Како видим, Ваша ружичаста деца, високофреквентних тонова и тих тако модерних ђанизованих имена су стасала за Арену, да лавовски бране нови талас урбанизације Београда који су Вам сељани попут Мирослава Илића, Добривоја Топаловића, Милана Бабића годинама урушавали. Заиста сам згранута чињеницом да се чак и ђилкошкиња, Вера Матовић, осмелила да купи вишемилионску вилу у Вашем комшилуку, а са собом усели и дела Саве Шумановића, Уроша Предића и Паје Јовановића. С правом се љутите што дишете исти ваздух, Дедињски! Бити Београђанин је стање ума, а тад ми се некако увек прикаже Ваша слика како величанствено, заувек масне косе, диригујете Дверима испред здања Пинк империје. Покојни Триван се и помало љубоморно, реторички питао: "Зашто неко мисли да је бољи од других само зато што је имао "срећу" да његовој мајци пукне водењак на координатама неке од београдских општина?” ПОГЛЕДАЈТЕ И (НЕ)РОЂЕНИ БЕОГРАЂАНИ: Сви смо ми дођоши, само су неки и будале Не знам за водењак Ваше мајке, али верујем, да се већина Ваших суграђана поноси скупином академика, интелектуалаца и експерата које сте окупили у идиличном санаторијуму локалитета Шимановци. Ту сте прибавили, њима за љубав, много уметничких дела из читавог света. Надам се да нисте ентеријер оскрнавили и сликама Надежде Петровић, јер та провинцијалка је живот изгубила као добровољна болничарка на фронту, уместо да се држала четкице и штафелаја…Ни сама не знам зашто јој је Иван Мештровић, у знак велике части и пријатељства, излио бисту која данас краси плато испред Гимназије. Можда се чудите, али ђилкоши имају и школе, а ова је баш толико стара, да је чак основана и две године пре Прве Београдске. Питате нас да ли смо очистили наше село, па смо збуњени да ли да избришемо и историјске чињенице. Рођени брат Стефана Немање, Страцимир, још у 12-ом веку, подигао је краљевски манастир, данашњу цркву Св. Вазнесења Господњег. Четврта у рангу српских Богомоља, подигнута као владарска задужбина још пре Хиландара, Жиче и Студенице, три пута је кроз историју претварана у џамију, али су је мештани враћали православним коренима. О том пркосу Вам причам, сазданом чак и у највећем фикусу на Балкану, незваничном симболу Чачка који већ 48 година неустрашиво и храбро одолева зубу времена. Ако сте неким случајем религиозни, молите Бога да Патријарх српски Иринеј не помисли да је и он дошао да гази Ваш град. И један пријатељски савет, немојте се замерати Шумадији, јер као што је Синиша Ковачевић негде написао "Вода којом се гаси Милановац, Крагујевац и Чачак, неким чудом се претвара у бензин. Питајте Турке, Аустријанце, Немце.." ПОГЛЕДАЈТЕ И Смрт Београда у неколико слика и уз помоћ булдожера Мада, да вам за крај нешто објасним. Те несретне 2000-е, Џо, није багером газио Београђане, већ систем у коме сте Ви били кандидат за посланика на листи СПС-ЈУЛ. Један момак, коме сте Ви отац, није правио разлику међу светлима на семафору, нити се питао да ли да заустави свој пребрзи џип, али јесте прегазио 17-огодишњу Андреу Бојанић, и замислите чуда, није био у затвору. Нека деца ових дана јесу, јер су одбила да газе свој образ и достојанство. Деветнаест година касније, опет један Чачанин, предводи Београђане против Ваше БеограЏОВАНије. Градови метрополе или они који претендују да то постану су уникатни по енергији људи који њима циркулишу и хендикепу да своје становнике пребрајају по географској ширини пуцања водењака њихових мајки. Београд је далеко од перфектног града, али га у тој несавршености савршено обожавам. Али, ако сте Београд Ви, Ваш систем вредности и Ваша телевизија, још поносније ћу истицати да сам сељанка из Чачка, тврдог акцента и још поносније удата за Београђанина, који оно што није могао да бира, не износи као свој људски квалитет. Уосталом, ни Ваш син није могао да бира тату, нити начин одгоја. Бирао је можда само модел БМW-а." Извор: https://noizz.rs/kontra/pismo-urbanom-beogradzaninu-zeljku-mitrovicu/h5ce40x?fbclid=IwAR2p0BHVlL0UlldwFd2aJDZfGpRA51gwUE2fniKlJWKK3I2INm2cZE7Fch8
  6. Логос

    Свето Писмо и Велики пост

    Молитва Цркве је увек библијска - тј. изражена језиком, сликом и символима Светог Писма. Ако је Библија за човека Божанско Откривење, она је такође и човеков инспирисани одговор на то Откривење па и образац и садржина његове молитве, слављења и поклоњења. Прошло је, на пример, хиљаде година од састављања псалама. Па и данас, када човек осети потребу да изрази покајање, узбуђење целокупног бића и призив божанске милости, он у псалму налази одговарајући израз покајања, који почиње са „Помилуј ме, Боже!..." Свака ситуација у којој човек може да себе представи пред Богом, светом и другим људима, од свеобухватне радости Божје присутности, па до безграничног очаја изгнанства, греха и отуђења, нашла је свој савршени израз у јединственој Књизи, која је увек сачињавала свакодневну храну Цркве, смисао њеног богослужeња и самоизградње. За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста враћање Цркве у ситуацију Старог Завета - у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења", које се креће према свом испуњењу у Христу. Ово је враћање неопходно зато што ми - иако припадамо времeну после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему" - стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у „старо" време. Црква је, с једне стране, већ „код куће" јер је она „благодат Исуса Христа, љубав Бога Оца и заједница Духа Светог". Са друге стране, она је као путница такође „на свом путу" дугом и тешком - у правцу испуњења свега у Богу, повратка Христовог, и краја сваког времена. Велики пост је време када се остварује овај други аспект Цркве, њеног живота као очекивања и пута. Баш у овоме њеном аспекту Стари Завет добија свој пуни значај; као књига пророштава која су сe испунила, али и књига свeга отвореног „на путу" у Царство Божје. Употребу Старог Завета у богослужењу за време поста опредељују два главна принципа: двократно читање Псалтира и lectio continua, тј. потпуно читање трију књига - Постања, пророка Исаије и Прича. Псалми су увек заузимали и јединствсно место у хришћанском богослужсњу. Црква у њима види не само најбољи, него најадекватнији и најсавршенiји израз човекове молитве, кајања, слављења и хваљења, а такође и речима насликану истиниту икону Христа и Цркве, откривењe у Откривењу. За свете Оце, каже један тумач њихових дела, „сам Христос и Његова Црква се моле (плачу) и говоре у овој Књизи". Псалми су, од самог почетка, сачињавали основ Црквене молитве и Њен „природни језик". Употребљавали су се у богослужењу као „утврђени псалми", тј. као постојани материјал свих дневних служби: „Вечерњи псалми" (Пс. 104) - на вечерњи; на јутрењи шест псалама (Пс. 3, 38, 63, 88,103, 143), и псалми хвала (Пс. 148, 149, 150); групе од три псалма на Часовима итд. Из Псалтира су изабрани Прокимени, стихови за алилуја за све празнике и славља током године. И најзад цео Псалтир, раздељен на двадесет делова или Катизама, пева се у потпуности сваке недеље на вечерњама и јутрењима. Овај трећи вид употребе Псалтира удвостручава се за време Великог поста; Псалтир се у посту испева не једанпут, него двапут сваке педеље, а један део Псалтира укључен јe у Трећи и Шести час. „Непрестано читање" Постања, Исаије и Прича води своје порекло од времена када је пост био Црквом одређено време пре примања свете тајне Причешћа, када су службе биле претежно катихетског карактера, и посвећене поуци катихумена. Свака од три књиге одговара једном од три основна вида Старог Завета: историји Божје делатности, стварању и моралним поукама. Књига Постања је „оквир" вери Цркве. Она садржи причу о стварању, паду и, најзад, о обећању и почетку спасења преко Божијег Савеза са Његовим изабраним народом. Он нам саопштава три основне димензије вере Цркве у Бога као Створитеља, Судију и Спаситеља. Она открива основе хришћанског поимања човека створеног „по слици и прилици Божијој", отпалог од Бога и човека, који је остао објекат Божије љубави и старања и, најзад - спасења. Она разоткрива значење историје као историје Спасења, која води Христу и у Њему добија испуњење. Књига Постања објављује тајну Цркве кроз слику и реалност Народа Божијег, Савеза, Ковчега завета итд. Исаија је највећи од свих пророка. Читање из његове књиге за време Поста означава да је страдањем и жртвом Христовом поново откривена велика тајна спасења. Најзад, књига Прича је epitome моралних поука Старог Завeта, моралног закона и мудрости. Ако их нe прихвати, човeк нe може да разумe своје отуђење од Бога, чак не може ни да чује добру вeст праштања, преко љубави и благодати. Одељци из наведене три књигe сe читају за времe поста свакодневно - од понедељка до пeтка: Постања и Прича на вечeрњима, а Исаија на Шестом часу. Иако јe пост већ одавно престао да буде катихуменско доба Цркве, основна сврха наведених читања задржала је свој првобитни значај. Нашој хришћанској вери јe потребно да се сваке годинe вратимо библијским изворима и основама. Библија нијe збирка догматских „предлога" које треба прихватити и за свагда запамтити. Она јe живи глас Бога који нам, поново и поново, говори уводећи нас увек све дубље у неисцрпно богатство своје Мудрости и Љубави. Нема веће трагедије у нашој Цркви од скоро потпуног незнања Св. Писма од стране њених чланова, а што је још горе, од стварно потпуне равнодушности према њему. Оно што је за Оце Цркве и Светитеље представљало бесконачну радост, интересовање, духовни и интелектуални раст, данас је за многе православне застарели текст, без значаја за њихов живот. Стога, треба сс надати, да ће, са поновним откривањем духа и значаја Великог поста бити поново откривсно и Свето Писмо као истинита духовна храна и заједничарство са Богом. Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана
  7. „Сваки окупатор је прво забрањивао ћирилицу. И да нема никаквог другог разлога да је сачувамо, тај би био довољан.“ – Матија Бећковић. Међународни дан матерњег језика се обележава сваке године 21. фебруара широм свијета. Овај дан је успостављен 1999. године од стране УНЕСКО-а. 1717. године je руски цар Петар I пошао у појсету Француској, намјеран да на том путу обавезно обиђе и стари град Ремс, традиционално место крунисања француских монарха. Уваженом госту су римокатолички калуђери, у знак нарочитог поштовања, показали најсветију драгоценост која се чувала у храму, древну свету књигу исписану тајанственим, непознатим знацима, над којом су вековима сви француски краљеви полагали заклетву током крунисања. Узевши у руке стари рукопис, Петар I је, на запрепашћење калуђера, почео да га чита наглас. Ријеч је заправо била о Јеванђељу написаном дијелом на црквено-словенском језику, а дијелом на глагољици. Касније је откривено да је Јеванђеље доспело у Француску средином XI вијека и да га је донео неко из пратње Ане Јарославовне, кћери кијевског књаза Јарослава Мудрог. Она је желела да, након удаје за француског краља Хенрија I, током крунисања положи заклетву на Јеванђељу које је донијето из Русије. Временом су сви заборавили одакле је оно доспело у Ремс и на ком језику је написано. Французи су веровали да је текст тог Јеванђеља написан на језику анђела и били су потпуно шокирани када се испоставило да гост из „варварске земље“ разуме тајанствени „рајски језик“. Јеванђеље Ане Јарославовне се и данас чува у катедрали у Ремсу и сматра се народном светињом Француске. На данашњи дан бројне институције које се баве језиком и књижевности организују предавања. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. ZAGREB (IKA) 06.02.2019. / 12:19 Poznato je u našoj javnosti da su hrvatski biskupi, 18. studenoga 2018. uputili patrijarhu Srpske Pravoslavne Crkve Irineju Pismo, čiji sadržaj nije objavljen. U određenim novinarskim krugovima pojavile su se o njemu određene špekulacije. Kako bi se izbjegla nagađanja, pogrešna tumačenja ili neistine, HBK objavljuje Pismo u cijelosti: CONFERENTIA EPISCOPORUM CROATIAE HRVATSKA BISKUPSKA KONFERENCIJA Broj: 413 /2018. Zagreb, 18. studenoga 2018. Njegova Svetost Gospodin Irinej Patrijarh Srpske Pravoslavne Crkve BEOGRAD Vaša Svetosti! U novije vrijeme, napose nakon prošlogodišnjega završetka rada Mješovite komisije Hrvatske biskupske konferencije i Srpske Pravoslavne Crkve, čija je zadaća bila zajednički razmotriti lik bl. Alojzija Stepinca prije, tijekom i nakon II. svjetskog rata, učestale su izjave i svojevrsni prijekori u javnim nastupima i medijima najviših predstavnika Srpske pravoslavne Crkve, upućeni Katoličkoj Crkvi i biskupima u Republici Hrvatskoj, među kojima posebnu težinu imaju Vaše riječi. Ovim pismom Hrvatska biskupska konferencija želi Vam o njima dobronamjerno i s poštovanjem iznijeti svoj stav. 1. Vaša Svetost je nekoliko puta javno ponovio kako biskupi u Hrvatskoj šute. Na hirotoniji dalmatinskoga episkopa, gospodina Nikodima Kosovića (1. listopada 2017.) u prisutnosti splitsko-makarskoga nadbiskupa msgr. Marina Barišića i šibenskoga biskupa msgr. Tomislava Rogića, ustvrdili ste kako od braće katolika očekujete »pre svega od predstavnika Crkve da čujemo reč jevanđeljsku, reč mira, reč ljubavi, da čujemo reč da smo pre svega hrišćani i kao takvi da bar jedni prema drugima pokažemo ljubav i uvažavanje«. U svom intervjuu Televiziji Hram (3. siječnja 2018.) kazali ste kako Vas »iznenađuje ćutanje Rimokatoličke Crkve. Crkva u Hrvatskoj ćuti. I danas se dešava mnogo nemilih događaja. Crkva ćuti«. Istaknuli ste da »Crkva koja je u velikoj meri doprinela tim bivšim odnosima, (treba) da podigne svoj glas u interesu istine, pravde, u interesu zajedničke vere«. Na 62. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga (24. listopada 2017.), govoreći o stradanju srpskoga naroda tijekom XX. stoljeća, izjavili ste da je najtragičnije to što su ona došla »jednim delom od muslimana, a mnogo više od naše braće rimokatolika». Dodali ste: »Naša Crkva toliko godina očekuje da čuje reč kajanja i izvinjenja naše braće rimokatolika, nikada nismo tu reč čuli. Verovatno je nećemo ni čuti. I ono što nas posebno stavlja pred veliku jednu muku, a to je što mnoge ideje prošlosti i danas su prisutne u tim narodima. (…) Narod koji stvara istoriju na zločinu, na krvi drugoga naroda, taj narod nema budućnosti». U svojoj propovijedi (4. kolovoza 2018.) u Bačkoj Palanci, prigodom godišnjice vojno-redarstvene akcije Oluja među ostalim ste rekli: »Danas, posle dve decenije pitamo se što je taj narod (hrvatski) rukovodilo i motivisalo da dignu svoju ruku na braću svoju, na braću koji su delili podneblje i ovu blagoslovenu zemlju dugi niz godina? Kakva ih je sila na to motivisala i da li je imalo neke sile druge koja je mogla da to zadrži i onemogući? Imala je. To je bila institucija Crkve koja je jedino mogla da zaustavi taj ponor, to zlo koje je iznenadilo ne samo naš narod, nego čitav narod sveta, pogotovo hrišćanske narode. I ako ima netko tko je zatajio, i netko tko je mogao da to zlo zaustavi, to je bila Crkva. (…) Crkva koja je pozvana da širi ljubav, narod koji čita jevanđelje, narod koji se moli Bogu i istome Spasitelju, zaboravio je kome pripada i stavio se u jednu sasvim drugu stranu koja ne može nikada i ničim biti opravdana. Strašna tragedija, ta mržnja koja je počela u prošlosti nastavila se i u vreme takozvane Oluje, i što je tragično, ona je prisutna i danas.» Za Vašega pohoda Crnoj Gori u mjesecu srpnju ove godine, na pitanje novinara s kojom biste povijesnom epohom usporedili položaj Srba danas u Crnoj Gori, u intervjuu za podgorički dnevnik Dan (23. srpnja 2018.) odgovorili ste: »Usporedio bih ga sa položajem Srba u Hrvatskoj, u doba endehazije (NDH). Nažalost u Hrvatskoj ni danas nije bolji položaj Srbima.« Neposredno po završetku rada Mješovite komisije za zajedničko razmatranje lika bl. Alojzija Stepinca, svi srpski članovi ove Komisije potpisali su 16. srpnja 2017. priopćenje za javnost, u kojem polemiziraju s beogradskim Večernjim novostima, te s uvredljivim konotacijama govore o zagrebačkom Kaptolu, prepoznavajući u pisanju navedenih srpskih novina »kaptolsku dirigentsku palicu«, jer su prenijele hrvatski prijevod završnoga Priopćenja Mješovite komisije, pripisujući prevoditelju namjerne netočnosti. Glasnogovornik Srpske Pravoslavne Crkve, bački episkop Irinej u Saopštenju od 18. srpnja 2017. nastavio je polemiku sa spomenutim novinama, nazivajući njihovo pisanje »kaptolskim komentarima iz Zagreba« i iskazujući svoj stav ne baš blagim rječnikom: »Ne bih da se ovde i njima bavim iako su mi veoma dobro poznati pošto sam ih slušao i čitao stotinama puta, a sadržaj nekih znam gotovo naizust. Sve u svemu, navijačko, servilno – rekao bih: kaptololatrijsko i antipatrijaršijsko – sočinjenje…« Ni u nekim drugim prigodama bački vladika Irinej nije birao riječi kad je govorio o Crkvi i biskupima u Hrvatskoj. Kao glasnogovornik Srpske pravoslavne Crkve osobito teške optužbe izrekao je u Saopštenju za javnost Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne Crkve sa redovnog zasedanja održanog u Pećkoj Patrijaršiji i Beogradu od 29. aprila do 10. maja 2018. godine. U Saopštenju je ustvrdio: »Konstatovano je takođe da su odnosi sa Rimokatoličkom Crkvom, Crkvama Reformacije i ekumenskim organizacijama korektni i konstruktivni, što nažalost, ne važi za odnose sa Hrvatskom biskupskom konferencijom, u kojoj, pored dobronamernih biskupa koji deluju u duhu Drugog vatikanskog sabora, postoji, nažalost, i dobar broj biskupa neprikrivene proustaške orijentacije i ustašoidne retorike. Sabor se nada da će oni prvi izvršiti veći uticaj na hrvatske rimokatoličke vernike nego ovi drugi.« 2. Vaša Svetosti! Pitamo se, kakav bi mogao biti cilj i smisao navedenih tvrdnji po kojima kod Katoličke Crkve u Hrvatskoj i njezinih pastira ne postoji gotovo nikakvo dobro, nego samo zlo. U ne tako davnim vremenima slušali smo slične ocjene i o Vatikanu i o papi. Međutim, danas čujemo pohvale papi Franji i Rimokatoličkoj Crkvi, a pokude biskupima i Crkvi u Hrvatskoj. U intervjuu objavljenom u Jutarnjem listu (7. siječnja 2017.) ponešto ironično kažete da ispadne kako srpski pravoslavni episkopi više drže do autoriteta rimskog biskupa negoli pojedini hrvatski katolički biskupi«. Smatramo neobičnim da poglavar jedne pravoslavne mjesne Crkve javno suprotstavlja biskupe Katoličke Crkve u Hrvatskoj papi Franji, upućuje im prijekore i pripisuje zločine cijeloj toj Crkvi i cijelom hrvatskom narodu. Za zločine, kako u hrvatskom tako i u srpskom te u drugim narodima, krivi su pojedinci s imenom i prezimenom pa je na njima odgovornost za ono što su počinili. Ne uspijevamo razumjeti namjere Saopštenja sa zadnjega zasjedanja Svetoga Arhijerejskog sabora Srpske Pravoslavne Crkve kad javno razvrstava hrvatske biskupe i tumači tko je od njih dobronamjeran i tko od njih djeluje prema II. vatikanskom saboru a tko ne, te većinu od njih označuje kao ljude »neprikrivene proustaške orijentacije i ustašoidne retorike« bez objašnjenja na temelju čega ih smatra takvima. Bački vladika Irinej u intervjuu Politici (20. lipnja 2018.) ponovio je tvrdnju o korektnim odnosima s Rimokatoličkom Crkvom u cjelini, ali ne i s biskupima Hrvatske biskupske konferencije, »uz časne i hvale vredne izuzetke», te u znatnoj mjeri i Bosne i Hercegovine, koji »kao da i ne čitaju izjave i deklaracije koje objavljuje njihov sopstveni vrhovni poglavar zajedno sa pravoslavnim patrijarsima, a ni druge izjave i tekstove pape Franje». Željeli bismo znati koji su razlozi zabrinutosti Vaše Svetosti i bačkoga vladike Irineja za odnos hrvatskih biskupa prema papi Franji? Naša povezanost s rimskim biskupom utemeljena je u vjeri Katoličke Crkve da je papa nasljednik sv. Petra, glava Biskupskoga kolegija, Pastir sveopće Crkve koji predsjeda zajedništvu u ljubavi, pa mu u tom duhu trajno iskazujemo puno povjerenje i duboko poštovanje te u vjerničkom posluhu prihvaćamo njegovu učiteljsku riječ. S obzirom na odnos između Srpske pravoslavne Crkve i Katoličke Crkve u Hrvatskoj smatramo da ga treba krasiti evanđeosko načelo: »Pogriješi li tvoj brat, idi i pokaraj ga nasamo. Ako te posluša, stekao si brata« (Mt 18,15-16). U prosudbama o drugima polazište treba biti argument istine koji valja obrazložiti »blago i s poštovanjem, dobre savjesti« (1 Pt 3,16), a eventualnu uvredu oprostiti i »do sedamdeset puta sedam« (Mt 18,22). Navedenim javnim negativističkim načinom komuniciranja nije moguće riješiti bilo kakav problem ili pitanje. Takav pristup u hrvatskome društvu izaziva otpore prema nastupima Vaše Svetosti, budi nepovjerenje prema Vašoj osobi i prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi te prema samim srpskim građanima u Hrvatskoj, produbljuje ranjenosti iz ratnoga vremena koje još nisu ozdravljene, potiče mržnju. Nastupi koji ne očituju nikakva suosjećanja za žrtve i stradalnike uzrokovane od srpske strane, osobito teško pogađaju one hrvatske ljude koji su za vrijeme nedavnoga Domovinskoga rata bili istjerani iz svojih domova na području tzv. Republike srpske krajine, Bosne i Hercegovine, napose iz banjalučkoga kraja, gdje nije bilo rata, a ubijena su i trojica svećenika. Tijekom 1991. godine u Hrvatskoj je bilo 536.000 prognanika i izbjeglica, dok ih je 1992. bilo oko 800.000 iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Socijalističke Republike Jugoslavije, odnosno Srbije, Vojvodine, Kosova i Crne Gore. Kuće su im najvećim dijelom bile razorene, brojna rodbina poubijana a mnogi otjerani u srpske logore. U to doba među prognanicima je bio i jedan sadašnji hrvatski biskup, koji je kao župnik s vrećicom u ruci zajedno s vjernicima izbjegao iz svoje župe pred nasiljem srpskih snaga. Određeni broj drugih svećenika, redovnika i redovnica završio je također u srpskim logorima, a jedan je svećenik ubijen. Tijekom Domovinskoga rata u Hrvatskoj po dosadašnjim saznanjima stradalo je 15.007 osoba, od kojih je 13.914 ubijeno, a 1093 nestalo. Više od 1300 objekata Katoličke Crkve i drugih svetinja uništeno je ili teško oštećeno. Navedene činjenice otvaraju pitanja na koja svi mi dugujemo odgovore istini i pravednosti. Temeljno je pitanje koje si moramo svi postaviti: Je li istinito i moralno ono što o drugima javno govorimo? Prešućujemo li dio istine? Jesmo li možda postali »suci što naopako sude« (Jak 2,4) i drugima oduzimamo dobar glas? Posebnu težinu ima izjava Vaše Svetosti da je nedavni rat mogla spriječiti Katolička Crkva u Hrvatskoj. Nije ona imala nikakva utjecaja na srpskoga predsjednika Slobodana Miloševića, na Jugoslavensku narodnu armiju, na paravojne postrojbe iz Srbije, niti na druge koji su pokrenuli i vodili rat na hrvatskome tlu. Naše zauzimanje za mirno rješavanje problema kod njih nije imalo nikakva odjeka. Rat je očitovao da nije utemeljena tvrdnja koju smo nekoliko puta čuli od Vas, kako hrvatski katolici slušaju svoju Crkvu za razliku od pravoslavnih vjernika. Poznato je, naime, da je većina srpskih političara, kao i Srpska Pravoslavna Crkva u vrijeme demokratskih promjena 90-tih godina prošloga stoljeća, zastupala stav kako srpski narod ne može živjeti s hrvatskim narodom u samostalnoj hrvatskoj državi nego isključivo u okviru zajedničke države, a ako to nije moguće, Srbi nemaju drugoga izbora nego uzeti oružje u ruke. U pismu Lordu Peteru Carringtonu, predsjedatelju Mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, patrijarh Pavle je u studenom 1991. napisao: »Ti naši sunarodnici, iste vere i krvi, suočeni su sa sledećim kobnim izborom: ili će se oružjem u ruci izboriti za opstanak u istoj državi sa maticom srpskog naroda, ili će biti prisiljeni da se iz te nove Nezavisne Države Hrvatske pre ili posle isele. Trećeg nema. Za to ih srpska država i srpski narod moraju zaštititi svim legitimnim sredstvima, uključujući i oružanu samoodbranu srpskih života i svih srpskih krajina. Teritorije na kojima je srpski narod vekovima živeo i na kojima je aprila 1941. imao etničku većinu pre genocida izvršenog nad njim od strane hrvatskih kvinsliških vlasti, ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne Hrvatske, već se moraju naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajinama.« Premda je patrijarh Pavle 1999. godine prigodom svoga prvoga posjeta Zagrebu nakon Domovinskoga rata savjetovao Srbima da budu lojalni građani Hrvatske i potaknuo ih »Časno ispunjavajte svoje građanske dužnosti i postupajte savesno po državnim zakonima Republike Hrvatske«, posljedice navedene srpske politike osjećaju se i danas u srpsko-hrvatskim odnosima, za koje se ne može optuživati Katoličku Crkvu. Izneseni stav o nemogućnosti Srba da žive s Hrvatima u hrvatskoj državi pokazao se osobito pogubnim tijekom vojno-redarstvene akcije Oluja, kad je vodstvo krajiških Srba naredilo njihovo iseljavanje iz mjesta stanovanja i odlazak iz Hrvatske, kako svjedoči pouzdana ratna dokumentacija. Vaše mišljenje koje ste iznijeli na već spomenutom 62. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga (24. listopada 2017.): »Gde god žive Srbi, to je Srbija, bilo u Srbiji, bilo u Bosni, bilo u Vojvodini, bilo Crnoj Gori i u drugim mestima« ne pridonosi miru i razumijevanju, jer samo Srbima dajete određena prava, bez objašnjenja kakva bi prava imali drugi građani koji žive sa Srbima. Povjerenje među Srbima i Hrvatima ne izgrađuje ni Vaše prešućivanje hrvatske države. Naime, kad upućujete pisane poruke vjernicima Srpske Pravoslavne Crkve u Hrvatskoj, Vi gotovo redovito ne navodite državu u kojoj oni žive nego pokrajine Dalmaciju, Slavoniju, Liku. Neovisnost Republike Hrvatske priznale su gotovo sve svjetske države te joj Vaše ignoriranje ne može nauditi, ali ono nanosi štetu Vašemu ugledu u Hrvatskoj i ujedno građane srpske nacionalnosti stavlja u nova iskušenja. Kad u svojoj nedavnoj izjavi u Crnoj Gori tvrdite da Srbima ni danas nije bolje u Hrvatskoj nego li je bilo za vrijeme Nezavisne Države Hrvatske, uvjeravate svoje sunarodnjake i druge hrvatske građane u nešto što nije točno i što ulijeva strah. Status Srba u Hrvatskoj definiran je Ustavom i zakonima, oni imaju svoje predstavnike u Hrvatskome saboru i na svim razinama lokalne uprave te danas participiraju kao koalicijski partneri u Vladi Republike Hrvatske i imaju mogućnost legalnim putem zauzimati se za ostvarenje svojih prava. Osim toga, ubrzo nakon potpisivanja posljednjega Ugovora između Svete Stolice i Republike Hrvatske o gospodarskim pitanjima, Hrvatska je Vlada sklopila sličan Ugovor sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom po kojem joj iz državnoga proračuna dodjeljuje određena financijska sredstva te je ona otvorila i vlastitu Gimnaziju u Zagrebu. Nije malen broj nekretnina, oduzetih tijekom komunističke vladavine u Jugoslaviji, koje je Republika Hrvatska vratila Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. 3. Vaša Svetosti. Sve što su hrvatski biskupi u Jugoslavenskoj biskupskoj konferenciji a potom i u Hrvatskoj biskupskoj konferenciji na čelu s kardinalom Franjom Kuharićem govorili i činili tijekom rata od 1991. do 1995. i nakon njega do danas, dokumentirano je i svakome dostupno, među ostalim i u jednoj od najnovijih knjiga koju je napisala Julija Barunčić Pletikosić pod naslovom Katolička Crkva u Hrvatskoj i Domovinski rat 1991 – 1995. U različitim prigodama, na susretima s patrijarhom Pavlom, u propovijedima, nastupima u javnim medijima biskupi su se zauzimali za pravo Hrvata na slobodnu državu, te pravo svih njezinih građana, napose Srba da u njoj žive svoj vlastiti nacionalni, kulturni i vjerski identitet. Dizali su glas protiv svakoga nasilja, tražili da se nastali problemi rješavaju mirnim putem, snažno se borili protiv mržnje i osvete Srbima. Za najtežih progona hrvatskoga stanovništva i rušenja njihovih kuća i svetinja, kardinal Kuharić je u svojoj propovijedi u Petrinji, na blagdan sv. Lovre 10. kolovoza 1991., pozvao: »Ako je moj protivnik spalio moju kuću, ja neću zapaliti njegovu! Ako je razorio moju crkvu, ja neću ni dirnuti njegovu, dapače, čuvat ću je. Ako je napustio svoj dom, ja neću ni igle uzeti iz njega! Ako je ubio moga oca, brata, sestru, ja neću vratiti istom mjerom nego ću poštovati život njegova oca, brata, sina, sestre!« Nažalost, ovakve riječi nismo čuli od predstavnika Srpske Pravoslavne Crkve. Od Kuharićeva evanđeoskoga stava posve se razlikuje izjava pakračkoga episkopa Lukijana Pantelića, koji je u to isto vrijeme uvjeravao svoje sunarodnjake da djeluju po načelu »Sada ćemo opet uzeti Stari zavet u kome piše ‘Oko za oko, zub za zub, mladić za mladića’, a posle Novi zavet ,’ko tebe kamenom ti njega hlebom’«. Hrvatski su biskupi nakon legalne i međunarodno priznate vojno-redarstvene akcije Oluja upozoravali na nedopustivost ubojstava, pljački i paleža kuća srpskih izbjeglica te su se zauzimali za njihov povratak. Želimo napose spomenuti šibenskoga biskupa msgr. Srećka Badurinu, koji se izložio nemalim pogibeljima u takvom nastojanju. Među ostalim, biskupi su intervenirali kod hrvatskih vlasti da se episkopi Srpske Pravoslavne Crkve, koji su na početku rata otišli iz Hrvatske, vrate u svoja sjedišta, a svoju osjetljivost za stradanja srpskih svetinja iskazali su i na taj način što su u knjigu Ranjena Crkva u Hrvatskoj – Uništavanje sakralnih objekata u Hrvatskoj (1991. – 1995.), u izdanju HBK 1996. godine, stavili i prikaz razorenih sakralnih objekata Srpske pravoslavne Crkve u Hrvatskoj. 4. Usred ratnih zbivanja, kad su neki smatrali da nije uputno javno nastupati sa stavovima koji bi mogli obeshrabriti hrvatske vojnike u obrani slobode vlastite domovine, hrvatski su biskupi, 1. svibnja 1995. godine, na dan početka vojno-redarstvene operacije Bljesak, uputili javnosti Pismo Hrvatske biskupske konferencije o pedesetoj obljetnici završetka Drugoga svjetskog rata u kojem su iznijeli jasna stajališta s obzirom na stradanja tijekom II. svjetskog rata i neposredno nakon njega te na trenutačne ratne nevolje. Izrazili su žaljenje prema svakoj žrtvi u Jasenovcu i u drugim mjestima stradanja srpskih, židovskih, romskih, hrvatskih i drugih žrtava, te prema onim Srbima koji su izgubili živote u ratu 1991. – 1995., među kojima su po posljednjim statistikama stradale 7204 osobe, većinom pripadnika srpskih vojnih postrojbi, uračunavajući u taj broj i 873 osobe koje se vode kao nestale, te se zauzeli za pomirenje. Hrvatski su biskupi među ostalim u Pismu kazali: »Pravo na život i dostojanstvo svake osobe pod Božjom je zaštitom. Stoga, svakoj nevinoj žrtvi dugujemo jednako poštovanje. Tu ne može biti razlike ni rasne, ni nacionalne, ni konfesionalne, ni stranačke. Temeljna jednakost u dostojanstvu svih ljudi proizlazi iz same naravi čovjeka, stvorena na sliku i priliku Božju. Pojedinačne i osobito masovne likvidacije bez ikakva suda i dokaza krivnje, uvijek su i posvuda teški zločini pred Bogom i pred ljudima. Stoga ćemo se kod svetoga oltara spomenuti žrtava hrvatskog naroda i Katoličke Crkve. Spomenut ćemo se žrtava srpske nacionalnosti i Srpske Pravoslavne Crkve u Hrvatskoj. Spomenut ćemo se žrtava Židova, Roma i svih kod nas ubijenih u Drugome svjetskom ratu samo zato što su druge nacije, druge konfesionalne pripadnosti ili drugoga političkog uvjerenja.« U spomenutom Pismu biskupi su postavili pitanja koja su aktualna i danas: »Nije glavna težina pitanja u tome kako žaliti žrtve vlastite zajednice i kako prepoznati krivnju druge zajednice. Hrvati i Srbi, katolici i pravoslavni, muslimani i drugi pred težim su moralnim pitanjem: Kako žaliti žrtve druge zajednice, kako priznati krivnju u vlastitoj zajednici? A zatim: Kako okajati krivnju, kako zadobiti oproštenje Božje i ljudsko, mir savjesti i pomirenje među ljudima i narodima? Kako započeti novo doba osnovano na pravednosti i istini?« Ključ odgovora hrvatski biskupi našli su u molitvi Gospodnjoj: »Otpusti nam duge naše kako i mi otpuštamo dužnicima našim.« Podsjetili su na poticaj pape Ivana Pavla II. u homiliji na misi u Zagrebu, 11. rujna 1994. godine: »Tražiti oprost i sam oprostiti, tako bi mogla biti sažeta zadaća koja je pred svima, ako se žele postaviti čvrste pretpostavke za postizanje istinskog i trajnog mira«. Ustrajni u toj zadaći, hrvatski biskupi na različite načine nastoje promicati navedenu evanđeosku svijest. Među ostalim, čine to svake godine na Dan žrtve Vukovara, uključujući u molitvu – uz nedužne žrtve ubijenih na Ovčari – i sve druge ratne stradalnike te potiču na praštanje i pomirenje. Jednako tako svake godine u jasenovačkoj katoličkoj župnoj crkvi slave s brojnim vjernicima Dan obnove čišćenja pamćenja i spomena mučenika, kada se u svojoj molitvi, kajanju i praštanju spominju nedužnih žrtava bilo koje nacionalne i vjerske pripadnosti, ubijenih pod bilo kojom zastavom, od žrtava jasenovačkoga logora i bleiburškoga križnoga puta do žrtava Domovinskoga rata, kako na hrvatskoj, tako i na srpskoj strani. Tomu činu molitve i pokore posljednjih godina pribiva i slavonski episkop Jovan koji je svjedok da biskupi i Crkva u Hrvatskoj ne šute. Žalimo što Vaša Svetost nije upoznata s našim nastojanjima oko praštanja i pomirenja te u spomenutoj propovijedi u Bačkoj Palanci (4. kolovoza 2018.), pozivajući na praštanje tvrdite: »Mnogo puta smo to kazali, ali nažalost ne vidimo da i druga strana nešto slično čini.« 5. Vaša Svetosti. Svjesni da nas je Bog »pomirio po Kristu i povjerio nam službu pomirenja« (2 Kor 5,18), ponavljamo i danas ono što smo istaknuli u Pismu 1995. godine: »Željeli bismo posebno da katolici i pravoslavni u Hrvatskoj zauzmu zajednički kršćanski stav i prema žrtvama i prema krivnji za žrtve, prema grijehu i prema pomirenju. Ako se u prošlosti manipuliralo s povijesnim činjenicama, požurimo čas kad ćemo u slobodi i odgovornosti pred Bogom i pred ljudima javno očitovati istovjetan kršćanski odnos i prema žrtvama i prema krivcima. Molimo da to vrijeme što prije sine!« Navedeno Pismo dostavili smo Vašoj Svetosti posljednji puta prije nekoliko godina po msgr. Orlandu Antoniniju, apostolskom nunciju u Beogradu, ali na naše prijedloge nismo do danas dobili nikakva odgovora. Kao pastiri Crkve želimo u našemu društvu svjedočiti vjernost Isusovoj riječi: »Budite milosrdni kao što je Otac vaš milosrdan. Ne sudite i nećete biti suđeni. Ne osuđujte i nećete biti osuđeni. Praštajte i oprostit će vam se. (…) Jer mjerom kojom mjerite vama će se zauzvrat mjeriti« (Lk 6, 36-38). U tom opredjeljenju ohrabruje nas i Vaša tvrdnja izrečena u intervjuu Jutarnjem listu, 7. siječnja 2017.: »Reči koje optužuju, upiranje prsta prema susedu, ne donosi nikome ništa dobro. Treba ih se čuvati. Ne dao Bog da reči verskih lidera budu izgovor za nova nasilja i nove nesreće!« Smatramo svojom evanđeoskom zadaćom zauzimati se i dalje za međusobne susrete i razgovore, za nastojanje oko razumijevanja, za gradnju mostova u izravnoj bratskoj komunikaciji, čemu pridonose i povremeni susreti između pojedinih episkopa Srpske Pravoslavne Crkve i biskupa Katoličke Crkve u Hrvatskoj. Predlagali smo više puta na pisani i usmeni način da nađemo mogućnost redovitih susreta Komisije Hrvatske biskupske konferencije za odnos sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom i Komisije Srpske Pravoslavne Crkve za odnos s Katoličkom Crkvom u Hrvatskoj o pitanjima koja se odnose na dvije Crkve i na njihovo djelovanje, ali ni na njih nismo dobili odgovora, te se Komisije nakon smrti patrijarha Pavla nisu više sastale. Rad u Komisiji o bl. Alojziju Stepincu pokazao je koliko je važno razgovarati na dostojanstven način kao braća i o najtežim povijesnim prijeporima oko kojih se ne uspijevamo složiti, izbjegavajući polemiku putem javnih medija koja ne priliči kršćanima i pokazuje da zastupajući evanđelje nismo drugačiji od sinova ovoga svijeta. Valja nam zajednički posvjedočiti da su praštanje i pomirenje jedini put oslobođenja od zarobljenosti prošlošću i dnevno-političkih interesa, da nas moć evanđelja izdiže iznad naših ukopanosti u nemoć zla, i očituje da je Crkva u našim narodima prvenstveno posvećena čovjeku, služeći mu evanđeoskim putem. Uz izraze posebnoga poštovanja i zajedništva u Isusu Kristu, našem jedinom Gospodinu, srdačno Vas pozdravljamo. Msgr. Želimir Puljić, nadbiskup zadarski, predsjednik HBK, v.r. Kardinal Josip Bozanić, nadbiskup zagrebački i metropolit, potpredsjednik HBK, v.r. Msgr. Marin Barišić, nadbiskup splitsko-makarski i metropolit, v.r. Msgr Ivan Devčić, nadbiskup riječki i metropolit, v.r. Msgr. Đuro Hranić, nadbiskup đakovačko-osječki i metropolit v.r. Msgr. Antun Škvorčević, biskup požeški, v.r. Msgr. Josip Mrzljak, biskup varaždinski, v.r. Msgr. Nikola Kekić, vladika križevački, v.r. Msgr. Vlado Košić, biskup sisački, v.r. Msgr. Vjekoslav Huzjak, biskup bjelovarsko-križevački, v.r. Msgr. Mate Uzinić, biskup dubrovački, v.r. Msgr. Dražen Kutleša, biskup porečki i pulski, v.r. Msgr. Ivica Petanjak, biskup krčki, v.r. Msgr. Jure Bogdan, vojni ordinarij u RH, v.r. Msgr. Zdenko Križić, biskup gospićko-senjski, v.r. Msgr. Tomislav Rogić, biskup šibenski, v.r. Msgr. Petar Palić, biskup hvarski i generalni tajnik HBK, v.r. Msgr. Mijo Gorski, pomoćni biskup zagrebački, v.r. Msgr. Ivan Šaško, pomoćni biskup zagrebački, v.r.
  9. Приложени текст је на неки начин наставак претходног, објављеног на овом порталу под насловом „Писмо, оци и ми“ (17.01.2019). Због простора, а и мало шире конципираног текста, нисам се могао подробније осврнути на питање присуства Писма у нашој савременој богословској мисли. Јасно је да је питање одвећ комплексно и да заслужује озбиљну монографску студију. Па ипак, покушаћу што сажетије и сликовитије да скренем пажњу на извесне феномене, који лако могу да прерасту у озбиљније проблеме у смислу ширења непотребног и штетног мњења. Из наслова је јасно да су у питању извесне напетости које се јављају широм православног света, али некако замућено и нејасно. Разлог је што се оваквим питањима углавном приступа паушално, идеолошки острашћено и чини ми се често недобронамерно. Наравно, циљ није никакво мудровање и жеља да се наметне сопствени концепт, него да се неке ствари колико толико разјасне да би их разумевали на бољи начин. У прошлом тексту знатно више пажње посвећено је отачком односу према Писму и значају њихове егзегезе за нас. Указали смо и на то да Писмо у савременој православној мисли нема ону улогу које је имало код отаца. Разлога је много. Први је историјско-културни. Наиме, свима је добро познато да смо ми као народ у периоду ропства под Турцима имали мало могућности да се бавимо теологијом уопште, а самим тиме и Писмом. Добру илустрацију стања наше писмености и црквеног живота даје Његош у Горском вијенцу. Он у једној духовитој сцени представља попа Мићу, који није био у стању да прочита обично писмо. На питање Вука Мићуновића: „Аманати, не наиједи се / А како им читаш летурђију / кад овако у писмо затежеш?“, на шта му поп Мићо одговара: „Аманат ми, ја је и не читам / нити ми је књига за потребу / нит’ је када у цркву отварам / Напамет сам је добро утврдио / летурђију, крстит и вјенчати“. Ова шаљива сцена говори довољно по себи. Други битан моменат је то што се приликом рађања нове богословске мисли код православних створио известан зазор од Писма. Главна саблазан је долазила од стране протестантских учењака, који су се већ увелико бавили питањима везаним за Писмо, а која су била условљена духом времена. Наравно да су тадашњи православни богослови били свесни значаја Писма, али је постојао известан отклон у смислу његовог темељнијег изучавања. Добар пример за то су руске богословске школе 19. и почетка 20. века. У њима су цветале студије историје, патрологије, догматике, литургике, канонског права итд. Библистика је у односу на њих била скоро пригушена, а сами библисти често подозревани. Могуће је да је такав антипротестантски став преузет од тадашњих римокатолика, код којих су тек од папинске енциклике Divino afflante Spiritu из 1943. године, почеле попуштати дотадашње стеге. Било како било, тада су Писмо у академско-научном смислу изучавали само протестанти. С друге стране, Писмо је било дубоко уткано у живот Цркве кроз богослужбена и молитвена читања, духовне поуке, иконографију, догматско богословље и уопште црквени живот. Стога се и није наметало питање присуства Писма. Живот православних црквених заједница био је тако уобличен да се није осећала потреба за његовим посебним читањем. Међутим, ту се делом и крије проблем. У потпунијем богослужбеном животу учествује занемарљиво мали број верујућих. Највећи део богослужбене литературе тешко је разумљив, а конципиран је на посебан начин и са одређеним циљем. Без обзира на њен непроцењив значај, потребан је непосредан додир са Писмом управо да би се боље схватило богослужбено и поучно штиво. Од свих црквених списа, само Писмо има статус Светог. Протестантско одбацивање Предања и инсистирање на Писму негативно су се одражавали на нас. Поготово је било проблематично његово темељније изучавање, јер је то био готово сигуран знак склизнућа у протестантизам. Одсуство жеље и могућности за темељнијим изучавањем Писма, довело је до тога да су се поједини православни теолози почели бавити библистиком у западном свету, пре свега, код протестаната. Ситуација у којој су се налазили била је комплексна. Конфесионална подељеност, и наш искључив став према библијској науци отежавале су могућност озбиљнијег православног повратка Писму. Таквом стању су много доприносила и тадашња изучавања Библије међу протестантским учењацима. Рационалистички приступ је доминирао приликом изучавања, а Библија углавном третирана као чисто људски производ. Такав приступ није прихватала ни већина тадашњих протестаната. Мало је познат вековни јаз између протестантске академске заједнице и остатка црвених структура. Представе о монолитном протестантизму и његовом модернистичком усмерењу врло су наивне. Академско изучавање Писма више је пратило академске узусе. Развој историјских и филолошких наука диктирао је правац, као и процват рационализма и научног метода. Постојало је много тога тешко спојивог, што се наметало ранијим православним библистима. С једне стране, изазови времена, а с друге, изазови простора, односно општа свест људи у Цркви. Ипак, у међувремену се много тога променило. Делом је коригован научни приступ Писму, библисти све више увиђају и истичу егзистенцијални и религијски значај Библије. Писмо се почело темељније изучавати код римокатолика, нарочито после Другог ватиканског концила и догматске конститтуције Dei Verbum. Код православних богослова се све више наглашава значај Писма. Значајан број младих теолога се озбиљно посвећује његовом изучавању. У нашој научној периодици све више је радова из области библистике. Типично православно: Писмо се неким чудним путевима незадрживо враћа. Међутим, изгледа да је то почело да ствара некакве недовољно освешћене напетости. У једном делу црквене јавности ствара се извесно подозрење према томе. Главна парола је: то је протестантизам! Реакција је делом разумљива, управо из горе наведених разлога. Али то што је разумљива, никако не значи да је оправдана, напротив. Усмереност ка изучавању Писма је императивна, док сам приступ треба да буде предмет динамичног и темељнијег сучељавања ставова. Ти ставови су врло често (што је и природно) условљени углом посматрања, што по себи омогућује и инспирише дијалектику. Ако се изучавање Библије у старту окарактерише као протестантизам, сучељавање ставова и размена мишљења тешко да је могућа. То у преводу значи стати на пут повратка Писма. Апсолутно сам уверен да то нико свесно не жели, али често је више у питању знање него жеље. Наравно, поред историјских околности, постоје и неки дубљи разлози због којих Писмо и даље није у средишту богословских промишљања и црквеног живота. Чини се да је један од основних разлога то што светописамски текстови позивају на унутрашње преиспитивање (самопосматрање), на шта човек по себи није рад. Посебно се у том смислу истичу еванђења и пророци. Пророчке критике лицемерја, култног формализма и социјалних неправди нису ни мало пријатне, ни добродошле у заједницама где тога има превише. Пророчку критику неутемељеног (паганског) национализма, није лако прихватити, а тек актуализовати. Осија, Амос и Јеремија су најављивали пропаст Израила због грехова (Ос 1; 4; 9; Ам 3-8). Јеремија чак за Навуходоносора каже да је слуга Божији – Навуходоносора који је разорио Јерусалим (25, 9). Библијски писац без устезања говори о гнусном злочину цара Давида (2Цар 11–12). Осија жестоко критикује свештенство: „А дружина је свештеничка као заседа разбојничка, убијају на путу у Сихем, чине грдило“ (6, 9). Посебно су карактеристичне њихове критике власти. Шта тек рећи за Христову критику лицемерја, фарисејства, среброљубља итд (уп. нпр. Мт 5–7 ; Мк 10, 31; 10, 43 „али међу вама да не буде тако“). Критика фарисејства не представља само историјску приповест, него је то једна темељна унутрашња критика (уп. Мт 23). Фарисејство је универзалан феномен у религијски стабилно организованим заједницама. Библијске теме су на егзистенцијалном плану тешке теме. Оне траже много јачи ангажман него што је то миран и уоквирен црквени живот (уп. Мт 5, 10-12; 2Тим 3, 12). Поготово за оне којим овакво стање ствари сасвим одговара. Критиковати власт, верски формализам, лицемерје, среброљубље и још много тога изазвало би озбиљну пометњу, али пометња је нешто на шта Исус Христос упозорава у Дан његовог другог доласка (Мт 25, 31-46). Говорити критички о своме народу, значило би не бити православан – бити издајник. Како је данас могућа прича о Рути. Из наше перспективе Рута би могла бити Албанка, или припадница неког другог народа са којим смо у непријатељским односима. Колико би се у лику пророка Јоне открила наша сопствена идеологија и психологија. Како признати да су други бољи? Тек прича о милостивом Самарјанину (Лк 10, 25-37). Колико тога има у Библији што критикује грехе на личном нивоу, и погађа сваког од нас. Логика библијских текстова се противи логици овога света, она је пречесто „лудост за овај свет“ (уп. 1Кор 1, 17-25). Већ и овако мало наведених примера показује јак контраст између тога што је код нас владајући концепт, и онога што говори Писмо. Када се све ово има на уму, не чуде негативне реакције. Иако не чуде, нису оправдане. Поготово су неоправдане паушалне и неутемељене критике оних, који темељније проучавање Писма карактеришу протестантизмом. Њих у највећој мери оспоравају сами оци. С друге стране, такве реакције јесу својеврсан изазов. У сваком случају, савременом православном богословљу недостаје јаче идејно ослањање и промишљање кроз Писмо. У том погледу далеко смо од светих отаца. Доказ је чињеница да су ефекти њихове теологије у односу на нашу данашњу несразмерно велики. Залуд се можда неки уздају да су оци обавили посао и за нас – нису, они нам само својим примером могу да помогну. Стога и овај текст закључујем истоветним размишљањем: повратак Писму по угледу на свете оце је наша насушна духовна и теолошка потреба. Што се скорије и темељније вратимо Писму, више ћемо се приближити оцима у сваком погледу. У најважнијем егзистенцијалном смислу, више ћемо разговарати са Богом, чија је Реч записана у Писму. А то је основна претпоставка да боље видимо себе и друге. Нигде се као у Писму не указује на духовну погубност лицемерја, себичности, самовоље и уопште човекових рђавих склоности. Истовремено, нигде као у Писму није показана Божија рука испружена човеку, нити „лудост крста“ до које не допире човекова мудрост. извор
  10. Одавно се у нашим богословским круговима провлачи питање или боље рећи неосвешћена дилема: каква би требало да буде улога светих отаца приликом савременог приступа Писму? Тематика је по себи сложена и захтева темељнију анализу, поготово што су наше опште представе о оцима прилично замагљене. Томе су увелико допринели паушални проповедници православља, који се углавном уопштено, неодређено и табуизирано позивају на оце. Оцима углавном ‘ударају’ по својим неистомишљеницима, користећи их као неку врсту идеолошког оружја. С друге стране, сваком иоле трезвенијем познаваоцу хришћанске теологије, позната је епохална улога светих отаца у проповеди Речи Божије записане у Писму. Довољно је само прелистати неки приручник из патрологије, и констатовати у коликој су се мери оци бавили егзегезом Писма. При томе не мислим само на егзегетске коментаре, него и остале текстове различитих жанрова. Тај осећај је још израженији приликом читања отачких списа. Међутим, питање је у којој се мери данас можемо ослонити на отачку егзегезу, а да то буде од користи нашим савременицима. Проблем је у томе, што је од периода раноцрквених отаца до данас протекло много времена. На општем цивилизацијском плану, променило се много тога. Наш свет и њихов свет у многим стварима није истоветан. Ми често нисмо у могућности да разумемо контекст у којем су они деловали. Еминентни православни теолог Димитрије Тракателис сматра да нам приликом тумачења Писма, оци не могу бити од велике користи из разлога што често морамо њих саме да тумачимо. У конкретном случају Тракателис је мислио на Јустина Мученика, за кога каже: „једном тумачењу као што је Јустиново потребно је тумачење само по себи, дакле егзегетска анализа, а не било каква“. Тракателисов став је вишеструко утемељен. Довољно је само читати тумачење Шестоднева светог Василија Великог и схватити колико тога мора да протумачимо код самог Василија. Такав проблем нису имали његови слушаоци и савременици, јер је он говорио језиком који су они добро разумевали. Наравно, не само језик, него слика света коју износи Василије, и на основу које тумачи Писмо, у много чему је другачија него ова наша. Василијево схватање космоса, земље, живог и неживог света било је античко, засновано на учењима јелинских мислилаца, посебно Аристотела и стоика. Он је нпр. сматрао да сунце кружи око земље: „Видимо, исто тако, да велика премудрост Божија која свиме управља, премешта Сунце са једног места на друго, како оно, пребивајући увек на једном истом месту, не би обиљем своје топлоте уништило земаљски украс“. Исто је усвајао античку теорију о четири елемента: „И наравно, пошто се све налази у свему: ватра, наиме, почива у земљи, а ваздух у води, и на исти начин од свега осталог једно се налази у другоме; те тако ниједан од елемената који подлеже чулима није чист и несмешан са другим, већ је у заједници или са неутралним или са њему супротним елементима; због тога, велим, прихватамо да је свод сачињен или из једног од тих простих елемената, или из неке њихове мешавине“. У последењем наводу велики Кападокијац помиње свод небески, као део творевине. Данас је свима јасно да се сунце не креће око земље, нити да је Бог сачинио свод над земљом. Теорија о четири елемента је давно напуштена. Поред тога, постоји још широк број питања која се данас постављају, а на која оци нису одговарали. Основни разлог је што она просто нису постојала као таква у време светих отаца. Данас се, пак, таква питања намећу као незаобилазна, поготово у црквеној проповеди. Као један од примера може се навести приповест о потопу. Велики број отаца је из разумљивих разлога веровао у њену историјску фактичност. У то доба није се знало да су сличне приповести о потопу биле записане хиљаду година пре библијске. Када је Х. Смит 1870. године превео Еп о Гилгамешу, постало је јасно да библијски извештај о потопу има много сличности са овим месопотамијским текстом. Касније је откривен и Еп о Атрахасису и Постање из Еридуа, у којима се такође говори о потопу. У међувремену се у причу о потопу укључила и наука. Појавио се велики број теорија и дилема. Такође је карактеристичан пример и Књига пророка Јоне, коју су оци сматрали историјским текстом. Међутим, савремене литерарне и историјске реконструкције показују да је у питању новелистичка приповест са изразитом дидактичком сврхом. Оци се нису налазили пред изазовом оваквих питања. С друге стране, највећи број православних теолога сматра да су оци незаобилазни за савремену библијску егзегезу, и да на Писмо треба гледати кроз отачку богословску призму. Овај став, наравно, заслужује посебну пажњу, и он је највећим делом заслуга теолошког покрета у православљу познатог под називом „неопатристичка синтеза“. Тај концепт је био актуелан током већег дела 20. века. Један од његових главних идејних твораца, Георгије Флоровски, био је мишљења да су оци (нарочито 4. века) досегли највише богословске висине. Стога они треба да буду узори за сваку каснију теологију. Међутим, неопатристички повратак оцима је некако запоставио Писмо, не само у смислу занемаривања библијских студија, него није довољно јасно представљен отачки однос према Писму. Иначе, ни сами представници неопатристичке провинијенције углавном нису тумачили библијске списе, сем ретких изузетака. С друге стране, овај покрет је привукао пажњу на свете оце и тиме одиграо важну улогу у савременом православном богословљу. Само питање које смо поставили на почетку текста изазвано је неопатристичком синтезом, и оно је веома актуелно код православних библиста, нарочито српских. Једна од главних тема савремене православне библистике је питање рецепције Писма код светих отаца. Недавно је на Православном богословском факултету у организацији Библијског института одржана међународна конференција под насловом „Зашто је рецепција важна?“. У фокусу је било питање рецепције Писма код отаца и њене импликације за савремену егзегезу. Сваком озбиљнијем познаваоцу ове проблематике јасно је да између отачког периода и нашег постоје велике разлике. Оци нису били у прилици да се суоче са многим данашњим изазовима, као што су нпр. научна револуција, демократија, технолошки прогрес, атеизам итд. Ми живимо у свету доминација природних и технолошких наука, при чему је донедавно наука била у сукобу са религијом. У том погледу околности су се радикално промениле. Промене нису козметичког карактера, него задиру дубоко у човекову самосвест. Променио се свет символа, друштвени и политички систем. Међутим, неке ствари се нису промениле. Заправо, оне се не мењају. А то су егзистенцијална питања са којима се човек суочава кроз читаву историју. Можда би нам освешћивање тих питања отворило могућност изналажења одговора. Најважније је свакако увидети какав су оци имали однос према Писму и како су изналазили одговоре на изазове са којима су се суочавали. Прво што се може приметити код отаца јесте то да су они тражили одговоре у Писму, без обзира колико су били упућени у мисаоне и културне токове свога времена. Извор учења и вере је било Писмо, што се види из њиховог познавања светописамског текста. За неке се чак тврдило да знају Писмо наизуст (Ориген, св. Атанасије, св. Василије). Писмо је важило као Реч Божија коју треба изучавати. Илустрације ради, свети Јован Златоуст је одржао 32 егзегетске омилије на Посланицу Римљанима. Можемо само замислити колико је он познавао тај и друге библијске текстове. Друго што је наглашено присутно у отачкој егзегези јесте њена ангажованост. Свети Василије улази у средишња космолошка и космогонијска питања свога времена. О њима размишља кроз библијску призму. Иако је много тога у његовом тумачењу условљено временом и више није актуелно, фасцинантна је његова теолошка позиција. Треће, ништа мање важно јесте отачка иновативност у смислу изналажења нових теолошких и егзетских одговора. Светом Атанасију Великом су многи приговарали што је уводио нове појмове у богословље, то јест тумачење Писма, а који су одраније кориштени у јелинској философији. Приговорачи су му замерили да је тиме напустио традиционални начин богословствовања. Касније се показало да је његова иновативност била кључ успеха богословља Цркве. Теолози Цркве су се тада креативно користили достигнућима јелинске културе, сматрајући да све што је у њој вредно припада и хришћанима. Методе тумачења Писма, као и начине произношења тих тумачења, оци су преузимали из јелинске културе. На истоветан начин су се понашали сиријски оци, када је у питању сиријска културна традиција. Свети Јефрем Сирин се у својим химнама користио постојећим сиријским мелодијским напевима да би изразио хришћанске Истине вере. Ипак, најуочљивије је то што су оци умели да актуализују Писмо у конкретним животним ситуацијама. Свети Јован Златоуст је изазове свакодневице сагледавао из библијске перспективе и на тај начин нудио одговоре. На задивљујући начин је знао да одређене ситуације стави у библијски контекст, и из њега богословствује. Залажући се за сиромахе, упоређује их са Христом, односно актуализује Христове речи у којима се он поистовећује са потребитим. Критикујући богаташе каже: „Господ твој иде гладан, а ти живиш у раскоши! И није само то чудно, него још и то, што живећи у раскоши, усуђујеш се да га презреш, уз то, он не тражи не знам шта, него само комад хлеба, да би утолио глад. Он иде дрхтећи од хладноће, а ти, одевен у свилене хаљине, не обраћаш пажњу на њега, не показујеш никакво саосећање, него без икаквог милосрђа пролазиш поред њега“. Иполит Римски у свом Коментару на Књигу пророка Данила проницљиво актуализује текст, поистовећујући тадашња страдања хришћана са искушењима кроз која пролазе Данило и његови пријатељи. Четврта звер из Дан 7, 2-12 за њега јесте Римско царство, чије су власти у то време прогониле хришћане. Тек је фасцинантна егзегеза светог Јефрема Сирина, који је у поетској форми оживљавао библијске ликове и сцене. У Мемри (ритмичкој беседи) о Јони и покајању Нинивљана, Јефрем своју заједницу идетификује са тврдоглавим пророком, а суседе незнабожце са Нинивљанима. Тиме заједници предочава стање у којем се налази. Чак и оци наклоњени богословско-метафизичкој спекулацији, какви су били свети Атанасије или свети Максим, увек су се држали Писма као референтног оквира кроз који су промишљали. Када све наведено узмемо у обзир, тешко је не приметити колико Писмо изостаје из нашег савременог богословља. Бројни су разлози што је тако. Међутим, последњих година се често могу чути и пароле како је „читање Писма својствено протестантима“. Свако изучавање, тумачење или позивање на Писмо стоји под сенком протестантизма, што се посебно односи на библистику која се проглашава протестантском науком. Да ствар буде апсурднија, прозивачи су недовољно упућени у ту науку. Још је проблематичније то што се у нашој средини, која гаји култ светих отаца, уврежава такво мишљење. Они који га некритички износе и понављају, нису изгледа свесни да свете оце изједачавају са њима омраженим протестантима. Ако је изучавање Писма протестантска пракса, шта онда рећи за оце? Ако је коришћење савремених егзегетских алатки протестантизам, шта рећи за оце који су те алатке узимали од својих јелинских савременика? Ако је тражење одговора на савремена питања секуларизам, шта тек мислити о оцима који управо то радили? Озбиљнија дијагноза стања свести савремених приговарача, захтевала би посебан простор. У већини случајева, ту се крије лењост и немарност за изучавање Речи Божије – што су свети оци често наглашавали. Свети Иполит је чак сматрао, да неизучавање Писма нужно води у заблуду и одвајање од Бога, чак и оних на високим позицијама. Ако нам је Писмо извор вере, знања и оквир мишљења, свети оци треба да нам буду узор, како по светости живота, тако и по односу према Писму. Пробуђену свест о значају светих отаца за савремено богословље, по моме мишљењу, требало би јасније дефинисати и делом преиначити. Нужно је указати на библијске основе светоотачког богословља, али не тек куртоазно, као што је до сада било. Отачка теологија је била егзегеза Писма, било да су у питању догматске формулације, аскетске поуке, катихезе, проповеди или богослужбене песме. Писмо је било и остало кичма Предања. Битно је да схватимо какву је улогу Писмо имало код отаца, и да за почетак то научимо од њих; да научимо да нема богословља без Светог Писма. У том смислу, неопатристичка крилатица „напред к оцима“, могла би бити појашњена новом крилатицом „траговима отаца ка Писму“. Изучавајући Писмо и гледајући свет око себе отворених очију, схватићемо оце и они ће нам тада још више помоћи да разумемо Реч Божију записану у Писму. Извор: Теологија.нет
  11. да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу. Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави. Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа). Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности. Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)? Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2). Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13). Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13). Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима. Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности. Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно, о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21). * На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење. Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу. ПИСМО У ПДФ https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0
  12. Драга браћо саслужитељи и браћо и сестре монаси и монахиње, По указаној потреби за јасним наглашавањем важности Свете Литургије и литургијско-саборног живота у повјереној ми Епархији, којој конкретној литургијској заједници и животу треба да воде и све Свете Тајне и свештенодејства у Цркви Христовој, а забринут због одређених појава које могу да наруше тај склад, пастирски вас молим и апелујем: да се од сада настоји на томе да Свету Тајну Исповијести врше само парохијски свештеници као благословом Цркве одговорни пастири и предстојатељи парохијских евхаристијских сабрања. По потреби исповиједати може и друго свештено лице одређено договором Епископа и надлежних свештеника. да по питању духовнога руководства вјерних будемо сагласни у томе да је парохијски свештеник најодговорнији за своју парохију, те стога, будући да је и у тренуцима радости и жалости присутан са својом паством, то и по питању помоћи у уређењу духовно-молитвене праксе вјерника (савјети по питању поста, молитве, брачнога живота, посла, итд) треба да има предност. Млађи парохијски свештеници (а и старији ако имају недоумице) су по овим питањима дужни не да измишљају „духовне“ праксе по свом нахођењу и осјећању, већ да се савјетују са старијим свештеницима и својим епископом саборно и појединачно, већ како потребе и околности налажу. Опет, свим свештеницима који исповиједају али и савјетују људе како да живе хришћански живот, предлажем да буду наоружани само љубављу, широкогрудошћу и разумијевањем, јер већ сама храброст човјека да каже своје гријехе је истински знак и почетак покајања и ко зна колика борба је претходила томе… Не будимо они који товаре бремена тешка за ношење људима на плећа а прстом својим неће да их помјере (уп. Мт. 23, 4). Друга ствар, која је веома битна, и зато на њој посебно инсистирам, јесте да људе везујемо за Бога и заједницу Цркве а не за себе, макар колико нам се чинило да смо искусни и да добро расуђујемо. Као што каже Свето Писмо – да се не надимамо тјелесним умом својим, него да се држимо „Главе из које је све тијело помоћу зглобова и свеза састављено да расте растом Божијим“ (Кол 2, 19), јер је само у заједници Цркве спасење, па ако хоћете и мудрост, и знање, и прави савјет, и истина, али и, кроз искушења, провјера наше вјере, наде и љубави. Ми свештеници морамо поштовати слободу сваке личности која нам прилази, па тако и слободу вјерника да изаберу своје исповједнике и савјетнике у хришћанском животу и да живе у Цркви онако како најбоље умију и знају. Ипак, сваки избор мора бити отворен и за добронамјерну критику. Оно на шта не смијемо никада да пристанемо је да се осуђујемо међусобно. Нашим ставом и односом охрабрујмо људе да буду слободни да нам се обрате и схватимо да је често први утисак који понесу из Цркве одређујући за читав њихов будући хришћански живот, као и за то хоће ли уопште бити тог живота. Увијек будимо спремни да саслушамо аргументе другога и промислимо о њима, па чак и ако нам се они нимало не свиђају. Нашом неприступачношћу, или још горе нетрпељивошћу, не гурајмо људе на лакши пут који је одустајање од ближњег, осуђивање или тражење утјехе и оправдања од удаљених „духовника“ који не познају ни њих, а ни околности њиховог живота. Увијек треба наше парохијане да подсјећамо да гдје год да оду тамо носе саме себе са собом. Њихове личне слабости неће нестати само промјеном духовника, ма колико он био свет човјек, а одлазећи из своје парохије другим „духовницима“ водиће и један подвојен живот који нажалост неће бити заснован на аутентичном црквеном искуству. Свима нама је, дакле, потребна реална литургијска заједница у којој ћемо се огледати, са људима у њој које ћемо се све трудити да заволимо и на основу тога вредновати напредак у нашем јеванђелском животу. Мислим да би сваки прави духовник имајући све горе наведено у виду, али и просто поштујући основни ред у устројству Цркве, требало да упућује људе на њихове парохије и парохијске свештенике (а наравно у коначници увијек на самога Христа). Слобода свих нас у Цркви мора водити изграђивању Цркве, а не култу било чије личности (свеједно кога – епископа, игумана или било којег свештеника, монаха или вјерника) нити елитистичким групашењима (макар ми умишљали за себе да смо праведници које други не разумију). Уколико наша слобода разара парохијску заједницу и одваја нас од наше браће и сестара или нашег сабрата свештеника или нашег епископа, запитајмо се да ли нашу слободу користимо на добро? Све што нас одваја од Цркве, тј. од љубави према нашој браћи и сестрама у Цркви – били они по нашим судовима и грешни или ако просто мислимо да нису на правом путу, може довести чак и до раскола. Напримјер, смета нам „превише“ њихове побожности и ревности или, са друге стране, „превише“ слободе и опуштености код других, а заправо Цркви не штети ништа од тога, већ само – горда ревност која није по разуму и разуздана слобода лишена одговорности. Осуђивање ­– и недостатак љубави који увијек стоји иза осуђивања – je већ рана на тијелу Цркве, које тијело је Христос, дошавши у свијет, узео на себе и дао живот за нас, рекавши: „Милост хоћу, а не жртвоприношење. Јер нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање“ (Мт. 9, 13). Ако, дакле, немамо милости према ближњима, који су грешници као и ми сами, служимо ли ми заиста Господу Христу? Ако превиђамо наше личне гријехе а осуђујемо ближње, не чинимо ли ми тиме нашег Бога лажовом (уп. 1. Јов. 1, 8-10)? Ослушнимо зато са посебном пажњом глас Апостола љубави: „Дјецо, сачувајте себе од идола“ (1. Јов. 5, 21). А отворено идолопоклонство је правити од јеванђелске заједнице Цркве обичну људску заједницу по нашој себичној и острашћеној мјери. Да би били истински црквени људи, дужни смо „слабости слабих носити а не себи угађати“ (Рим. 15, 1), и тако испунити закон Христов (уп. Гал. 6, 2). Црква је заиста откривење и предукус Царства, али будући да се оно још није открило у пуноћи, и будући да смо још у историји, она је и болница (види Лк 10, 25–37) која носи и исцјељује наше слабости. Будимо зато сви широка срца (уп. 2. Кор. 6, 11-13) једни према другима, јер смо од Бога створени не истовјетни, већ различити, и као такви призвани на јединство у љубави, а не на једнакост у свему. Ако и упадне наш брат или сестра у неко сагрешење, исправљајмо га духом кротости (уп. Гал. 6, 1), а не искључивости и нетрпељивости. Будимо нетрпељиви и искључиви само према духу нетрпељивости и искључивости, јер су изразито цркворушитељски због тога што негирају од Бога дату разноликост, али чак и ту расуђујмо пажљиво, штедећи браћу и раздвајајући гријех од грешника. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом“ (Јак. 2, 13). Просто речено, али чини ми се истинито, првенствено имајући у виду себе и своје искуство, често смо врло широкогруди у оправдавању гријехова којима смо сами склони, а оштри у осуђивању оних гријехова и слабости, или просто само малих застрањења са којима се сами не хрвамо. Пошто сви страдамо од гријеха и незнања, мислим да треба избјегавати крајности, трудити се да увијек имамо трезвено трпљење и схватимо да је потпуно сагласје богатства наших богомданих разноврсности дар Цркве, али дар који ће се у различитости наших боголиких личности разоткрити тек о Христовом доласку, „јер дјелимично знамо и дјелимично пророкујемо“. „А сад остаје нам вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (1. Кор. 13, 9; 13). Надам се разумијевању и игумана манастира у нашој Епархији, којима су паства превасходно монаси, а којима се, будући да су многи наши парохијани редовни учесници недjељних литургијских сабрања у манастирима, даје на расуђивање да излазећи у сусрет вјерницима врше Свету Тајну Исповијести искључиво по изузетно указаној потреби или уз знање и договор са парохијским свештеницима. Скрећем пажњу браћи и сестрама монасима и монахињама да са посебном пажњом приступају онима који долазе у манастире, уз јеванђељски оптимизам и животорадосност, не савјетујућу људима који живе ван манастира да превише инсистирају на тјелесним подвизима или врлинама које не могу испунити на дјелу без лоших последица по њихов породични и друштвени живот. Извор живота свима нама је Црква, јеванђеље и јеванђелске заповијести, које кад држимо доказујемо нашу љубав према Христу (уп. Јов. 14, 15). Вјерујем да не постоји и непостојан је хришћански живот без труда да се те заповијести и познају и држе – и понекад нам умјерени тјелесни подвизи које практикују монаси можда могу помоћи да бисмо их држали – међутим, начин држања и испуњавања јеванђеља је многолик, за сваког јединствен и разликује се у зависности од наших животних околности, карактера и склоности. Напримјер, то на који начин хришћанин може постити зависи од његових година, здравља, карактера, тјелесне грађе, посла којим се бави, финансијске ситуације, породичних односа или брачног стања и вјероватно много чега другог; а можда и важније од свега наведеног је његов лични однос према Богу и лични призив Божији посебно тој особи намијењен, која је призвана да живи јеванђеље на уникатан начин, будући да је непоновљива икона Божија. Оптерећени многим формалностима, ми често не видимо јединствену особу која стоји пред нама, а и заборављамо ријечи самог Господа који нам, конкретно и екпслицитно, о начину поста каже само то да наш пост треба бити сакривен од људи (види Мт. 6, 18). Такву тајност и, на неки начин, личну интимност у практиковању али и у теоретисању о њима, захтијевају уосталом и милостиња и молитва и све врлине којима, да би биле аутентично јеванђелске, угађамо Богу а не људима, иштући најприје Царство Божије (види Мт. 6, 1-21). * На крају, подсјетимо се ријечи Светог Апостола Павла које сажимају већину онога што сам вам овим обраћањем хтио рећи: Да не буде раздора у тијелу него да се удови подједнако брину један за другога. И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови. А ви сте тијело Христово, и удови понаособ (1. Кор. 12, 25-27). Искористимо привилегију која постоји у нашој Епархији, а која се састоји у томе да смо довољно малобројни да се сви добро међусобно познајемо, а будући у сталном саодносу, препознајмо и дарове једни других, савјетујмо се међусобно, његујмо саборни дух и братско поштовање које су нам својим трудом предали моји непосредни претходници на овом свештеном Трону. Ако ово изгубимо због непажње, никаква нам правила и епископски укази неће помоћи, а ако у смирењу сачувамо међусобну љубав и боримо се за њу, бићемо од најбоље помоћи браћи и сестрама у Цркви а уједно и истински свједоци Христове љубави пред свијетом који је призван на спасење. Увјерен да ћете препоруке из овога обраћања озбиљно размотрити и са расуђивањем усвојити, поздрављам вас поздравом љубави и мира у Христу Господу. ПИСМО У ПДФ https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=49321&fbclid=IwAR0s9Zyg7RZSDYtDDhGpGMEtfQjHSthpVadI_wsCuPTztR8Xz60eTicMlS0 View full Странице
  13. Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна.
  14. Писмо или посланица је најзаступљенија књижевна врста у канону Новога завета, као и код Апостолских отаца чија дела се непосредно надовезују на новозаветне списе. Из тога произилази да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца. Писма (= посланице) апостола Павла, као и античка писма уопште, имају задатак да превазиђу просторну дистанцу са саговорницима. Она се пишу са одређеном намером и конкретним поводом и самим тим представљају један акт комуникације, отварање дијалога. Код Павла писма представљају – поред личног присуства и слања сарадника – један посебан вид апостолског присуства (παρουσία) у заједници и израз његове бриге и старања за њу (уп. 2Кор 11,28). У антици и савременом добу постоји категоризација различитих типова писма која се врши на основу карактеристичних мотива који се по правилу срећу код сваке појединачне категорије. Међутим, писма апостола Павла се у контексту античке епистолографије не могу категоризовати без потешкоћа. Она се налазе најближе „пријатељским писмима“ или пак „философским писмима“ античког света. Можда би најприближнија била дефиниција „писмо заједници“. Павлови адресати нису индивидуе (посланица Филимону је, такође, посланица његовој „домаћој цркви“), већ заједнице одређеног места које су на богослужбеним сабрањима читале и слушале његова писма. Шта ова два увида – да је писмо најомиљенија књижевна врста ранохришћанских писаца и да се то писмо, поред свих књижевних одлика античких писама које се срећу, обраћа целој заједници – говоре о саморазумевању ранохришћанских цркава? Писмо је књижевна врста која подразумева веома конкретну комуникациону ситуацију и служи да успостави, одржи или пак пробламтизује односе. Апостолу Павлу писање служи да комуницира, да одржава однос. У својим посланицама надовезује се на оно што је у заједницама усмено поучавао, најчешће на тумачења којима су касније били подвргнуте његове усмено изговорене речи или се пак осврће на новонастале теме о којима није усмено поучавао, а чија актуелност му је позната или путем директних питања заједница (у писаној форми или путем личних сусрета) или путем вести које добија од својих посланика. Он пише писма која његову личност кроз његову реч чувају присутном у заједницама којима се обраћа. Заједнице су добро познате апостолу: у Коринту је био 18 месеци (Дап 18), у неколико наврата поново долазио, Галатима је, као и Филипљанима и Солуњанима, лично проповедао. У Колоси код Филимона вероватно није лично био, али опаска да Филимон сам себе дугује апостолу (Флмн 19), говори пуно тога. Само хришћане у Риму, у тренутку када пише, није познавао, али садржај посланице и списак поздрава на крају упућује на то да му је стање у тој заједници веома добро познато. Што је Павле интимно ближи заједници, то је реч приснија, емотивнија, али и строжа (нпр. Гал). Апостол Павле се не обраћа писмом неком „свом човеку“ или неким својим блиским групама унутар заједнице, са назнаком да они предузму нешто или учине нешто што он мисли да је добро и пожељено, или да они „пренесу“ осталима његову поруку – која би неминовно морала проћи кроз извесну интерпретацију гласоноша – већ пише писмо целој заједници, оно дакле треба да буде прочитано пред целом заједницом мушкараца, жена, деце, робова, слободних, богатих, сиромашних: свих присутних! Он пише свима. Не пише својим верним присталицама посебно, својим опонентима посебно, онима чије понашање сматра проблематичним посебно. Он пише свима, да сви чују; све се тиче свих. Тај степен транспарентности ретко се среће у заједницама и друштвима, а он пак карактерише хришћанску Цркву од самог почетка. Овакав демократски потенцијал тешко да има своје паралеле у античком свету. Све се тиче свих и сви су позвани да се укључе у процесе изналажења решења за проблеме. Транспарентност, учешће и одговорност свакога чине писани однос који апостол Павле успоставља и одржава са својим заједницама парадигму процеса комуникације у Цркви. Иако су ови процеси кроз историју модификовани из разних разлога и иако је посредништво облик комуникације који се наметнуо као владајући модел, епистоларна књижевност апостола Павла остаје трајни подсетник и инструкција из света заборављених парадигми оних времена која су хришћанску Цркву формативна и заувек угледна. View full Странице
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 8. новембра 2018. године светом архијерејском Литургијом у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану. Саслуживали су протојереј-ставрофор Михајло Арнаут, протојереј Милош Миловановић, јереј Миодраг Ристић, као и ђакони Драган Ашковић, Драгиша Ђокић и Славко Аничић. На крају сабрања Свјатјејши Патријарх је произнео беседу о прочитаној јеванђелској перикопи о милостивом Самарјанину. -Богу се приближавамо вером и делима својим јер је вера без дела мртва. Прилог радија Слово љубве
  16. Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика. Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика? Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици. Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације. Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет. Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици? Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава. Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног? Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза. Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци? Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати. Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби? У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу. Извор: Политика
  17. У службеној употреби латинице неће бити и не треба да је буде Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика. Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика? Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици. Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације. Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет. Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици? Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава. Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног? Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза. Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци? Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати. Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби? У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу. Извор: Политика View full Странице
  18. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. АЕМ Црногорско-приморски Амфилохије Поздрав из Буенос Аиреса, Аргентина Допиру до нас у Аргентину (она није признала лажну државу Косова, као ни скоро све јужноамеричке земље) вијести да ће предсједник Србије г. Александар Вучић, деветог септембра, на празник Сабора српских светитеља, изнијети у Косовској Митровици своју одавно обећавану идеју о разграничењу Србије и шиптарске државе Косова. То ће учинити у име секуларне државе, одричући се „звона и прапораца“, односно става Српске Православне Цркве и заједно са њом огромне већине српског народа, ма гдје се он налазио. При томе, слободни смо да подсјетимо, како њега, тако и домаћу и међународну јавност, да се то његово и његових ментора разграничење поклапа са границама од нациста окупиране Србије, с једне стране, а с друге стране са границама Мусолинијеве фашистичке Велике Албаније (до Косовске Митровице). Те исте границе је понудио Јосип Броз Енверу Хоџи (1943) на Конференцији у Бујану, тражећи да Албанија буде једна од социјалистичких балканских република, сличних СССР-у. То се није остварило, али је родило комунистичку аутономну покрајину Космет, којој су придодати дијелови Црне Горе краља Николе, односно Зетске бановине, као и дио Републике Србије (1959) од стране њеног тадашњег предсједника Стамболића (дио који је чак и под Хитлером припадао окупираној Србији). Тако се данас стварањем лажне државе Косово, повампирују нацифашистичка времена. Њу је најприје признала данашња власт авнојевске Црне Горе (2008), одричући се Црне Горе краља Николе и Зетске бановине међуратног периода (до 1945). Да би се то у наше дане остварило, Брозова Југославија је забранила повратак око 150 хиљада прогнаника са Космета, припремајући даље прогоне, све до најновијих (1999). Одрекавши се Метохије у име данашњег Косова, а тиме и истинске Црне Горе, данашња антипетровићевска Црна Гора припрема, очевидно, повратак граница Велике Албаније и на свом простору, од Рожаја до Добрих Вода изнад Бара и до Улциња. А Србија под влашћу Александра Вучића, прославља као добитак оно што је Србији припадало и под нацистичком окупацијом! Хајде што се Вучић одриче Пећке Патријаршије, јер су за њега мошти и столица Српских Патријараха – доситејевска „звона и прапорци“, али како схватити његово одрицање од Високих Дечана и у њима ћивота Св. Стефана Дечанског, вјечног краља српског народа?! Очевидно, тиме он следује своје црногорске учитеље, који су се, ради независности авнојевске Црне Горе, одрекли Краљевине Црне Горе и краља Николе, који се крунисао (1910) на Цетињу круном Стефана Дечанског. Чува се она и данас у ризници Цетињског манастира. Кључеви манастира Дечана и Пећке Патријаршије су у истом манастиру – у ћивоту Св. Петра Цетињског: ту их је похранио ондашњи Митрополит пећки Гаврило, потоњи Патријарх српски, примивши их на чување од краља Николе, као ослободиоца тих задужбина „његових славних предака“. Да подсјетимо на крају оне који су то заборавили: Епископ рашко-призренски Серафим (1928-1945), одведен је у Тирану и након много страдања и понижења, тамо се упокојио у Господу у јануару 1945. године; игуман Пећке Патријаршије Јован Зечевић, убијен је 1944. године од балиста у Албанији; само 1941. године убијено је 14 свештеника и једна монахиња, међу којима је био и игуман манастира Девича Дамаскин Бошковић (и тада, као и недавно, тај манастир је спаљен и разрушен до темеља). Убијани су свештеници чак и на богослужењу. Сваке ратне године је у мученичкој Епархији рашко-призренској страдало по неколико свештеника, монаха и монахиња и хиљаде вјерних, међу којима је била и сопоћанска монахиња Пелагија. Однос г. Александра Вучића према данашњем Епископу рашко-призренском и према игуману манастира Дечана (чији су монаси Герман и Стефан такође убијени у вријеме нацифашистичке Велике Албаније), као и према Косову уопште, не припрема ли и њима исту судбину, као и свеукупним остацима српског народа на Косову и Метохији? Поздрављајући из Аргентине, на првом мјесту брата Теодосија, свештенство, монаштво и сав косовскометохијски народ, који остаје вјеран Косовском завјету, изражавамо наду да ће се и они које је запала власт у Србији, у наше дане, угледати на државе Латинске Америке и двије трећине човјечанства, и да неће подлећи притисцима следбеника европског нацифашизма, на своју срамоту и стид часног српског народа. Буенос Аирес, 6. септембра 2018. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Ми свештеници, монаси и вероучитељи Епархије шабачке, са годишње Скупштине у недељу 26.августа у Шапцу, са својим Епископом Господином Лаврентијем, обраћамо се овим Мирним Писмом народу Божјем наше Отаџбине, са циљем пружања пуне подршке своме духовном оцу и поглавару Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју и Светом Архијерејском Сабору Српске Православне цркве, у напорима на заштити нашег православног народа на Косову и Метохији, његових светиња и имовине, мира и поретка, и очувању ове српске покрајине у саставу наше државе Србије. У потпуности подржавамо речи апела нашег духовног оца Српског Патријарха, из Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији – „на наше државнике, да не смеју никада дати своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби не смеју дозволити“. У пуној смо сагласности са Поруком: „Подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје“. Придружујумо се позиву Српског Патријарха из манастира Манасије, српском народу на јединство: „...Да будемо уједињени, да се не делимо... Нас је одржало јединство наше кроз читаву историју. То ће нас и данас одржати и убудуће, ако будемо јединствени, непосвађани, неподељени, неомржени. Има много оних који нас не воле, али је за нас најважније, да имамо љубав Божју и благослов Божји, све друго је мање важно“. Из Шапца, са српске Голготе, брижном позиву нашег Духовног Оца придодајемо нашу јеванђелску молбу свим учесницима у јавном и политичком животу наше Отаџбине, да покажу што више одговорности пред својим народом. Реч је лек, али реч је и мач! Није време и прилика за мач. Потребно је снизити тон а повисити одговорност, нужна је мудра политика а не полемика, време је да се ојача разум а обуздају страсти. Очи свих генерација наше прошлости, садашњости и будућности упрте су у нас. Више свести, више одговорности, више отмености и достојанства у дијалогу са истомишљеницима и неистомишљеницима у своме народу и у свету. Лепа реч и гвоздена врата отвара. Разум и мир немају алтернативу: „Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати“. ИЗВОР: http://www.crkvenaopstinasabac.com/2018/08/28/m-i-r-n-o-p-i-s-m-o-svestenika-i-veroucitelja-eparhije-sabacke-bozjem-narodu-nase-otadzbine-srbije/
  21. М И Р Н О П И С М О СВЕШТЕНИКА И ВЕРОУЧИТЕЉА ЕПАРХИЈЕ ШАБАЧКЕ БОЖЈЕМ НАРОДУ НАШЕ ОТАЏБИНЕ СРБИЈЕ Ми свештеници, монаси и вероучитељи Епархије шабачке, са годишње Скупштине у недељу 26.августа у Шапцу, са својим Епископом Господином Лаврентијем, обраћамо се овим Мирним Писмом народу Божјем наше Отаџбине, са циљем пружања пуне подршке своме духовном оцу и поглавару Његовој Светости Патријарху Српском Господину Иринеју и Светом Архијерејском Сабору Српске Православне цркве, у напорима на заштити нашег православног народа на Косову и Метохији, његових светиња и имовине, мира и поретка, и очувању ове српске покрајине у саставу наше државе Србије. У потпуности подржавамо речи апела нашег духовног оца Српског Патријарха, из Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији – „на наше државнике, да не смеју никада дати своју сагласност на отуђење Косова и Метохије, јер оно што се силом узме, то се и врати, оно пак што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби не смеју дозволити“. У пуној смо сагласности са Поруком: „Подела не би била ништа друго до признавање „независне државе Косово“ и поклањање највећег дела територије Покрајине. У светској историји нема примера да неки народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје“. Придружујумо се позиву Српског Патријарха из манастира Манасије, српском народу на јединство: „...Да будемо уједињени, да се не делимо... Нас је одржало јединство наше кроз читаву историју. То ће нас и данас одржати и убудуће, ако будемо јединствени, непосвађани, неподељени, неомржени. Има много оних који нас не воле, али је за нас најважније, да имамо љубав Божју и благослов Божји, све друго је мање важно“. Из Шапца, са српске Голготе, брижном позиву нашег Духовног Оца придодајемо нашу јеванђелску молбу свим учесницима у јавном и политичком животу наше Отаџбине, да покажу што више одговорности пред својим народом. Реч је лек, али реч је и мач! Није време и прилика за мач. Потребно је снизити тон а повисити одговорност, нужна је мудра политика а не полемика, време је да се ојача разум а обуздају страсти. Очи свих генерација наше прошлости, садашњости и будућности упрте су у нас. Више свести, више одговорности, више отмености и достојанства у дијалогу са истомишљеницима и неистомишљеницима у своме народу и у свету. Лепа реч и гвоздена врата отвара. Разум и мир немају алтернативу: „Блажени миротворци јер ће се синови Божји назвати“. ИЗВОР: http://www.crkvenaopstinasabac.com/2018/08/28/m-i-r-n-o-p-i-s-m-o-svestenika-i-veroucitelja-eparhije-sabacke-bozjem-narodu-nase-otadzbine-srbije/ View full Странице
  22. Guest

    Ћирилица

    Има ли ћирилица алтернативу? - др Никола Кнежевић преузето са http://www.religion-and-peace.com// Podjednako se osećam kao Srbin i kao Hrvat. Srbin po nacionalnoj pripadnosti - po majci i po ocu, a Hrvat jer su mi svi preci iz Like i Dalmacije. Zato Hrvatsku osećam i volim kao svoju drugu domovinu. Kao i većina Vojvođana, pišem ćirilicom i latinicom i uvažavam sve različitosti koje ujedno smatram i najvećim bogatstvom naše pokrajine. Ipak, posmatrajući proteklih nekoliko meseci agonalnu situaciju oko pokušaja da se uvede ćirilično pismo u zvaničnu upotrebu u Vukovaru, postavljam sebi pitanje, da li bih isto osećao da živim u tom gradu? Pitanje višejezičnih natpisa u Vukovaru nije puko pitanje regulativa Evropske unije, prava manjina ili hrvatskog zakonodavstva, to je pitanje ljudskih prava par exellence, upravo što su ona indikator problema sa kojima se suočava svakodnevno srpska manjina u Hrvatskoj. Višejezičnost je u ovom slučaju lakmus papir na kome prikazuje zrelost jednog građanskog društva i njegova spremnost da prevaziće konfliktnu prošlost i pruži ruku pomirenja dojučerašnjem neprijatelju. Uvažavajući u potpunosti pijetet žrtava koje su stradale prilikom opsade tog grada i stravičnih zločina koje su počinili pripadnici moga naroda jasno je da do istinskog pomirenja može doći jedino izgradnjom međusobnog poverenja i jednakim pravima koje treba da uživaju sve nacionalne manjine a to svakako uključuje i pravo da te manjine koriste svoje pismo. Ništa manje nije važno ni pitanje suočavanja sa prošlošću i katarze, o kojoj nažalost u ovom momentu postoje često dijametralno suprotna gledišta. Vukovar je simbol patnje i slovo srpskog srama, na žalost on je i simbol podela koje traju do današnjeg dana. Frojd je bio u pravu. Srbi i Hrvati, ne dele samo zajedničko kulturno i istorijsko nasleđe, jezik i geografski položaj, već i onaj čuveni frojdovski narcizam malih razlika, po kome se sličnosti prikrivaju a naglašavaju razlike. Pitanje upotrebe ćirilice u Vukovaru i tenzije koje su nastale oko toga pokazuju koliko su zapravo odnosi i dalje poremećeni i pored jasne odluke hrvatskih vlasti da ispoštuje i sprovede zakone. Nažalost, to pokazuje da su prava srpske manjine i dalje ugrožena. Bez sumnje, jedno pismo, u ovom slučaju ćirilično, za neke predstavlja personifikaciju zla, ali treba naglasiti i to da su takvi pojedinci manjina, koja nažalost smatra da je iznad zakona i da je nasilje način da iskaže svoje nezadovoljstvo. Svesno ili nesvesno, njihov čekić kojima su razbijali višejezične natpise udara istom silinom kojom je udarala i zloglasna odredba o zabrani ćirilice u NDH. Ono što uliva nadu i optimizam da je većina naroda u Vukovaru ipak za dijalog i suživot koji nema alternativu. Pitanje nacionalne i verske pripadnosti, kao i pitanja latinice ili ćirilice jesu pitanja nijansi između dva naroda koji dele istoriski, kulturni i geografski indentitet, ili bi bar tako trebalo da bude naročito ako sebe smatramo delom evropske porodice i hvalimo se našom vekovnom hrišćanskom tradicijom, a toga, složićete se, ne nedostaje na ovim prostorima. Ćirilica dakle nema alternativu, ne zbog Srba, čak ni zbog zakona, već zbog elementarnog poštovanja drugog i drugačijeg, zar to nije ono na čega nas poziva Христос ili Krist, ili ćemo i njega podeliti? Autor članka je doktor teoloških nauka, politički teolog, profesor teologije i direktor Centra za istraživanje religije, politike i društva.
  23. „Бол жртви и њихових породица такође је наш бол“ Злостављање је злочин који узрокује дубоке ране бола и немоћи, првенствено међу жртвама, али и међу члановима њихових породица, као и у широј заједници како верника, тако и неверника, упозорио је Свети отац и наставио: Гледајући у прошлост, ниједно настојање да се тражи опроштај и да се поправи штета која је учињена, неће бити довољно. Гледајући према будућности, потребно је учинити сваки могући напор како би се створила култура која је у стању спречити да се догоде такве ситуације, али и да се спречи могућност њиховог заташкавања и настављања. Бол жртви и њихових породица такође је наш бол, те је стога хитно неопходно да још једном потврдимо своју преданост како бисмо обезбедили заштиту малолетника и рањивих одраслих особа, написао је Папа. „Занемарили смо малене и напустили их“ Са срамом и с кајањем, као црквена заједница признајемо да нисмо били тамо где је требало да будемо, да нисмо правовремено деловали кад смо препознали величину и тежину штете која је учињена толиким људским животима. Занемарили смо малене и напустили смо их, истакао је Папа и у том контексту цитирао речи кардинала Јозефа Рацингера које је изговорио за време пута крста на Велики петак 2005. године: „Колико охолости и самохвале? Колико слабо поштујемо свету тајну покајања у којој нас Он чека да нас подигне од нашег пада? Све је то присутно у његовом страдању. Издаја ученика, недостојно примање његовог Тела биле би најтеже патње које погађају Искупитељево срце. А ми можемо из дна душе само рећи: Кирије, елеисон – Господе, смилуј се на нас“ (уп. Мт 8,25). Позив свим члановима Римокатоличке Цркве на пост и молитву Напоменуо је да су настојања и мере које је Римокатоличка Црква предузела како би спречила злостављање касно примењене, позивајући потом све чланове Цркве на покајање, исповедање, пост и молитву. Сви крштени су позвани укључити се у тај црквени и друштвени преображај који нам је толико потребан, истакао је папа Фрања и додао: Обраћење је немогуће без активног учешћа свих припадника народа Божјег. „Не“ сваком облику клерикализма Заста, сваки пут кад смо покушали заменити, ућуткати, игнорисати или свести народ Божји на малене елите, стварали смо заједнице, пројекте, теолошке приступе, духовности и структуре без корена, без сећања, без лица, без тела и, коначно, без живота, упозорио је папа Фрања. Клерикализам доводи до расцепа у Телу Цркве, који подупире и помаже да се наставе чинити толика зла која данас осуђујемо. Рећи „не“ злостављању значи рећи одлучно „не“ свим облицима клерикализма, поручио је предстојатељ Римокатоличке Цркве. Папа је затим истакао како је неопходно да као Црква будемо у стању признати и осудити, с тугом и срамом, страхоте које су починили Богу посвећена лица, клирици и сви они којима је поверена служба надгледања и старања о најрањивијима. Молимо опроштај за наше властите грехе и за грехе других , напоменуо је Папа и наставио: Свест о греху помаже нам да признамо грешке, злочине и ране које су проузроковане у прошлости, те нам у садашњости омогућује бити отворенијима и преданијима на путу према обновљеном обраћењу. Пост и молитва Пост и молитва помоћи ће нам да отворимо наше очи и наша срца патњама других људи и превладамо жеђ за моћи и поседовањем који су толико често извор тих зала, поручио је Свети отац и наставио: Нека нам пост и молитва отворе уши за тихи бол деце, младих и особа с инвалидитетом. Пост који помаже да осећамо глад и жеђ за правдом, те нас подстиче да ходимо у истини, подупирући све правне мере које би могле бити потребне. Пост који нас протреса и доводи до тога да заједно са свим људима добре воље, као и с друштвом у целини, у истини и љубави будемо предани борби против свих облика злоупотребе моћи, полног злостављања и злостављања савести. На тај начин можемо јасно пројавити свој позив да будемо „знак и средство најприснијега сједињења с Богом и јединства целога људског рода“ (Лумен гентиум, 1), закључио је папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква
  24. „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1 Кор 12,26). Те речи светога апостола Павла снажно одзвањају у мојем срцу док још једном установљујем патњу коју су претрпели малолетници због полног злостављања, злоупоребе моћи и злостављања савести коју је починио значајан број свештеника и Богу посвећених лица, истакао је папа Фрања у својем писму народу Божјем, реагирајући тако на недавни извештај Великог судског већа Пенсилваније о полном злостављању малолетника од стране чланова Католичке Цркве у тој америчкој савезној држави. Подсећамо да је истрага, чији су резултати објављени прошле недеље, обухватила раздобље од 70 година, а према њеним резултатима, више од 300 свештеника повезано је са злостављањем најмање хиљаду жртава, но процењује се да би укупан број могао бити већи. „Бол жртви и њихових породица такође је наш бол“ Злостављање је злочин који узрокује дубоке ране бола и немоћи, првенствено међу жртвама, али и међу члановима њихових породица, као и у широј заједници како верника, тако и неверника, упозорио је Свети отац и наставио: Гледајући у прошлост, ниједно настојање да се тражи опроштај и да се поправи штета која је учињена, неће бити довољно. Гледајући према будућности, потребно је учинити сваки могући напор како би се створила култура која је у стању спречити да се догоде такве ситуације, али и да се спречи могућност њиховог заташкавања и настављања. Бол жртви и њихових породица такође је наш бол, те је стога хитно неопходно да још једном потврдимо своју преданост како бисмо обезбедили заштиту малолетника и рањивих одраслих особа, написао је Папа. „Занемарили смо малене и напустили их“ Са срамом и с кајањем, као црквена заједница признајемо да нисмо били тамо где је требало да будемо, да нисмо правовремено деловали кад смо препознали величину и тежину штете која је учињена толиким људским животима. Занемарили смо малене и напустили смо их, истакао је Папа и у том контексту цитирао речи кардинала Јозефа Рацингера које је изговорио за време пута крста на Велики петак 2005. године: „Колико охолости и самохвале? Колико слабо поштујемо свету тајну покајања у којој нас Он чека да нас подигне од нашег пада? Све је то присутно у његовом страдању. Издаја ученика, недостојно примање његовог Тела биле би најтеже патње које погађају Искупитељево срце. А ми можемо из дна душе само рећи: Кирије, елеисон – Господе, смилуј се на нас“ (уп. Мт 8,25). Позив свим члановима Римокатоличке Цркве на пост и молитву Напоменуо је да су настојања и мере које је Римокатоличка Црква предузела како би спречила злостављање касно примењене, позивајући потом све чланове Цркве на покајање, исповедање, пост и молитву. Сви крштени су позвани укључити се у тај црквени и друштвени преображај који нам је толико потребан, истакао је папа Фрања и додао: Обраћење је немогуће без активног учешћа свих припадника народа Божјег. „Не“ сваком облику клерикализма Заста, сваки пут кад смо покушали заменити, ућуткати, игнорисати или свести народ Божји на малене елите, стварали смо заједнице, пројекте, теолошке приступе, духовности и структуре без корена, без сећања, без лица, без тела и, коначно, без живота, упозорио је папа Фрања. Клерикализам доводи до расцепа у Телу Цркве, који подупире и помаже да се наставе чинити толика зла која данас осуђујемо. Рећи „не“ злостављању значи рећи одлучно „не“ свим облицима клерикализма, поручио је предстојатељ Римокатоличке Цркве. Папа је затим истакао како је неопходно да као Црква будемо у стању признати и осудити, с тугом и срамом, страхоте које су починили Богу посвећена лица, клирици и сви они којима је поверена служба надгледања и старања о најрањивијима. Молимо опроштај за наше властите грехе и за грехе других , напоменуо је Папа и наставио: Свест о греху помаже нам да признамо грешке, злочине и ране које су проузроковане у прошлости, те нам у садашњости омогућује бити отворенијима и преданијима на путу према обновљеном обраћењу. Пост и молитва Пост и молитва помоћи ће нам да отворимо наше очи и наша срца патњама других људи и превладамо жеђ за моћи и поседовањем који су толико често извор тих зала, поручио је Свети отац и наставио: Нека нам пост и молитва отворе уши за тихи бол деце, младих и особа с инвалидитетом. Пост који помаже да осећамо глад и жеђ за правдом, те нас подстиче да ходимо у истини, подупирући све правне мере које би могле бити потребне. Пост који нас протреса и доводи до тога да заједно са свим људима добре воље, као и с друштвом у целини, у истини и љубави будемо предани борби против свих облика злоупотребе моћи, полног злостављања и злостављања савести. На тај начин можемо јасно пројавити свој позив да будемо „знак и средство најприснијега сједињења с Богом и јединства целога људског рода“ (Лумен гентиум, 1), закључио је папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  25. ЊЕГОВOJ СВЕТОСТИ ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ ГОСПОДИНУ И Р И Н Е Ј У БЕОГРАД Ваша Светости! Ми, православни хришћани, свештеници и монаси са бројним Божјим народом, сабрани око свога Архипастира, Преосвећеног Епископа Шабачког Господина Лаврентија, по хиротонији најстаријег Архијереја Српске Цркве данас, на празник Светог Пророка Илије Тесвићанина, у порти мученичке Саборне Цркве Светих Апостола Петра и Павла у Шапцу, на редовној духовној трибини посвећеној мученичком Косову и Метохији, крај светог олтара и трона славних Ваших претходника Митрополита Србије: Михаила, Инокентија и Димитрија, потоњег првог Патријарха обновљене Српске Патријаршије, шаљемо Вашој Светости, синовске поздраве са молитвом Живом и Истинитом Богу, да као Предстојатељ и Првојерарх наше Светосавске Цркве са својом браћом Архијерејима истрајете у делотворној борби за очување Косова и Метохији. Пуноћа Цркве Божје у Епархији Шабачкој, дубоко је свесна тешких и претешких искушења која се аветињски надвијају, не само над Косовом и Метохијом као нашом Светом и Заветном Земљом, него дубински посматрано, и над читавим Српским народом. Постало је белодано јасно да непријатељи Божји и непријатељи људски, кују своје планове и врше брутални и безочни притисак, да се као људи и као народ, први пут у својој историји, одрекнемо Косова и Метохије, да погазимо завете својих светих и мученичких предака и да се тако избришемо из људи, народа и историје. Наш народ своју Цркву и Вас, као свог Духовног Оца, поштује као честите старине, и верне чуваре својих највећих светиња, части и образа. Истовремено, народно је осећање али и историјско искуство, да ниједан појединац, нити иједна власт, без обзира на било какве изборе и резултате, нема ни природно, ни историјско, ни уставно, ни међународно право да се погађа око Косова и Метохије. И зато је Косовско-метохијска порука Светог Архијерејског Сабора 10. маја ове године, дошла у прави час и као велико охрабрење за цео Српски народ. Као мудри наследник видовитог Немањића, највише од свих знате, да сад не треба стати и дозволити да нас догађаји претекну, и да се, кад буде касно, бавимо само њиховим последицама. Mолимо Вас, Ваша Светости, да као што сте и до сада чинили, наставите и продужите светлу традицију и праксу славних српских патријараха и Вашег светог Претходника Патријарха Павла, који се у тешким историјским искушењима свога времена ослањао на Божју помоћ и саборни дух Свете Православне Цркве, сазивајући често своју браћу српске архијереје на Свети Архијерејски Сабор, на коме су у саборном духу и јединству разматрана и решавана судбинска питања за Цркву и Божји народ. Поред тога, призивао је и угледне српске интелектуалце на разговор и договор и користио њихове конструктивне савете и предлоге, уосталом као што и Ваша Светост чини свих ових протеклих година, од како сте на трону Светога Саве. Ваша Светости, Овим писмом, у овај свети и заветни дан, желимо да Вас уверимо да смо безрезервно уз Вас и хоћемо да Вас охрабримо да у овом тегобном времену истрајете на том путу. Свесни смо, Ваша Светости, да Српска Православна Црква и Патријарх Српски не поседују секуларну, односно, времену и пролазну државну власт. Световну, дакле, која је од овога света. Црква Христова поседује власт узвишене и вечне Речи Божје. Њено призвање је да буде активни и креативни чинилац историје и учесник у значајним друштвеним процесима. Црква треба да буде Со живота и Светлост свету, да осољава све догађаје и осветљава путеве свакој епохи, да тумачи и открива њен скривени значај. Црква по својој природи јесте и мора да буде Логос који пребива у свету, као његов непосредни суд и узвишени смисао. Она има историјску и есхатолошку одговорност и свету обавезу да чува и предводи своје стадо на тешком и уском путу који води у Живот. Коначно, Црква Христова има Свете Каноне и духовну власт и обавезу да их, ако не буде другог начина, у бесудним временима примењује у складу са светоотачким предањима и вековном традицијом. Српска Православна Црква као бесмртна мајка српског народа, позвана је да брижно и матерински неућутно упозорава све појединачне и колективне носиоце власти у Србији, да их опомиње на одговорност пред Богом и народом. Такође, треба да их подсећа да је Црква по својој природи обавезна да свако изневеравање народних интереса санкционише у складу са својим канонским поретком. Небројено пута кроз два миленијума дугу историју, Православна Црква невољно је прибегавала таквим санкцијама. Најживљи пример је из наше ближе прошлости, када је поводом изгласавања Конкордата са Ватиканом у Народној Скупштини Краљевине Југославије, била принуђена да све посланике који су гласали за тај, по народ, штетни Уговор, искључи из црквене заједнице и да баци анатему – тешко проклетство на све министре и Председника владе који су били за Конкордат. Ваша Светости, У смирај овога светог дана, молимо се Богу Правде, Кога призивамо у нашој српској државној Химни, Извору сваке Вере Наде и Љубави, да та горка чаша мимоиђе нашу Цркву, и да Господ укаже путеве нашем државном руководству ка најбољим решењима, како би образ нашег нараштаја и наше епохе остао светао у историји и пред поколењима која долазе. Истовремено, стално подсећамо себе и друге, да Косово и Метохију нисмо само наследили од наших предака, већ смо је позајмили и од наших потомака. Као привремени и тренутни корисници немамо право да отуђимо ни једне стопе, јер она је њихова и њима припада. У противном, треба јасно и гласно ставити до знања свима да ће Црква бити принуђена, да у складу са својим призвањем прибегне санкцијама, на које је обавезује њен канонски поредак и двомиленијумска традиција и пракса. У противном издала би саму себе. Ове свете вечери посебне молитве приносимо за Преосвећеног Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског Господина Теодосија, свештенство, монаштво и Божји народ Епархије Рашко-Призренске и Косовско-Метохијске, посебно онај у енклавама јужно од Ибра, који су ових дана, због смирене и одговорне пастирске речи и бриге о Косову и Метохији, изложени бруталним медијским нападима. Целивамо свету десницу Вашој Светости са надом у Божју помоћ у овим тешким данима. Да он Сведобри и Свемогући учини оно, што ми сапети својим слабостима, нисмо у стању да учинимо. Простите и благословите. У Шапцу на Илиндан увече, 2018. године Извор: https://stanjestvari.com/2018/08/09/pismo-o-kim-svestenstva-eparhije-sabacke/
×
×
  • Create New...