Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'петровић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 20 results

  1. Свето јеванђеље по Луки, зачало 17 (5, 1-11), доноси нам сусрет Господа Христа са рибарима крај Генисаретског језера. О поукама које носи Његов разговор са рибарима, потоњим апостолима, у емисији „Сведочења“ говорио је протојереј – ставрофор Драгиша Петровић, свештенослужитељ при Храму Покрова Пресвете Богородице. Извор: Радио Источник
  2. У 6. недјељу по Духовима, 28.јула 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Свете мученике Кирика и Јулиту, Светог Великог кнеза руског Владимира и Свете мученике Величке, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Око моштију Светог Василија сабрало се на стотине вјерника, који су из разних крајева васељене дошли на поклоњење Острошком Чудотворцу. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Светом Литургијом на платоу испред Горњег манастира началствовао је протојереј-ставрофор Предраг Видаковић парох бијељско-крушевички, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Слободан Зековић архијерејски намјесник барски и протојереј Петар Петровић тиватски парох. После читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу раслабљеног, сабранима се ријечима литургијске бесједе обратио о.Петар који је каза да ријечи Светог писма изнова поучавају. – Господ устаде онога који је раслабљен и рече му ”узми одар свој и ходи”. Ко је раслабљен? Ми. Раслабљени смо од многих гријехова, од неповјерења у Бога, од неповјерења у себе. А они који су посматрали са стране кажу ”каква је то филозофија и шта ови причају”. Живот иде од тачке А до тачке Б, живот се завршава и човјек одлази у ништавило, нема га. Међутим, Христос Бог наш каже ”Ја сам тај који вас васкрсава и који вас лијечи. Ја Син Божији кажем устани раслабљени, узми одар свој и крени ка Царству Божијем” – казао је о. Петар и додао да је дом на који Господ упућује раслабљеног, управо Царство Божије. Ријечи Јеванђеља говоре да је Христос увијек уз нас и Он обитава у овом Светом Путиру, рекао је о.Петар и поручио сабраним вјерницима да су они Тијело Христово и Црква Христова. – На вама почива Дух Свети, ви носите благодат Духа Светога и дужни сте да предате онима који остају иза вас. И ова Црква коју овдје видимо и ове ваше главе су као главе са фресака и са икона, нема разлике. Они исти људи који су осликани на фрескама су били људи као и ми. За њих је Јеванђеље било пут ка истини и животу. Ви сте дужни да у овом времену и простору носите ријеч Божију, да је правилно примите на срце ваше, да живите литургијски и да се волите – казао је о. Петар и нагласио да се дјеца развијају онако какви су родитељи, па да се због тога морају учити послушању и религиозности. Извор: Манастир Острог
  3. “Не постоји тамна страна Месеца-у ствари, он је сав таман“ (Pink Floyd, 1973.) Када се шездесетих година прошлог века појавио нови покрет познат као underground манифестујући се кроз разне видове уметности, заменио је својом провокацијом старе парадигме новим, старе демагогије провокативнијим погледима на свет, и увео нас у идеју слободе бити другачији, и веру да човек може да буде већи од себе. У једном великом историјском тренутку пре око 2.000 година, изгледало је да ће један тадашњи покрет својом револуцијом и заносом заувек изменити дотадашњу слику света, ширећи свој утицај ка свим сегментима друштва, филозофији која досеже немогуће, испреплетеном културолошким и социолошким променама. Филозофија слободе, равноправности, мира, љубави, толеранције, вере, саосећајности. Била је то филозофија прогреса у којој су моралне потребе биле јасне и директне. Филозофија освећења недостатности, фрагилности, освешћивања наших личних судбина пред величином Бога. Нажалост, још увек смо далеко од остваривања тог идеала, али са умећем препознавања потенцијално лоших примера и указивања на исте. Постоје микрокосмоси таме који нас одвлаче од личног напретка, који нас удаљавају од поменуте филозофије, постоје мозгови који у свом сивилу вуку себе на дно, али постоје и они који храбро грабе пут прогреса којим иду знањем и искуством, на путу константне промене себе и света око себе. Да би превладали реакционарне свести времена, многобројне предрасуде, морамо добро да познајемо ту свест. Реакционарна свест је, како то Крлежа примећује, као идеолог, мислилац, техничко лице, које је присутно али га нема, као маскирана друштвена појава, која трује себе и све око себе разним бесмислицама.[1] У међувремену храброст и хуманизам тог времена су полако почели да се губе. Свако од нас гради свој свет и живот, свако бира струне односа, неко тање, неко дебље, неко их стално затеже док други опушта, скривајући или делећи осећања. Живот је кретање у покушају да докучимо све проповедане идеале. Избегавајући поделе, мислећи само на оне борбе које се одигравају унутар сваког човека, градећи веру у храброст у смутном времену, живимо. У том животу имамо сви могућност да злу судимо директно, без великог патоса, да у свом кутку дочекујемо Човека који долази из најудаљенијих и неочекиваних места. Понекад као бродоломци на сплаву Контики, а понекад као они на Биглу, спремни за нова сазнања. У том и таквом животу треба да бирамо неомеђен стил мишљења, јер ломаче су одавно већ све запаљене. Данас смо сведоци савремених ломача које су припремљене за носиоце претерано изазовних идеја за наше богословље. Не схватамо да прогрес зависи од фундаменталних истраживања и да та истраживања доносе сазнања која можемо искористити за дубље разумевање Христове филозофије. Појединци страхују да њихова позиција и место неће заблистати у очима савременика, да неће бити довољно модерни у својим амбицијама, а други се опет грчевито бране од „новотарске мисли“. „А амбиција не уме да пише“, како рече песник. И док се свет сећа једног од највећих подвига 20.века, одласка човека у свемир и отиска стопала База Олдрина на Месецу, ми аутистично живимо сан првих векова нове ере. Неповерљиви ће додати да је велики Аполо пројекат превара, да није само део научног истраживања, да је он продукт хладноратовске политичке превласти, али за човеков успех и надрастање себе, последњи аргумент постаје неважан. Човек је био на Месецу! У пројекту Аполо 11 учествовало је 400.000 људи, довољан доказ. Размишљам колико овај наш аутизам подсећа на ону Овенову[2] нетрпељивост према Чарлсу Дарвину. Овде су и Овен и Дарвин само добра илустрација. Борбу Овена који је стварајући дубоке, стабилне темеље политичког утицаја, омиљеног у кругу конзервативне викторијанске елите тог времена, али не и у кругу озбиљних научника, који га описују као „особу склону садизму, вођену ароганцијом и лудилом“, чак и оптуженог за плагијат, и Дарвина кога се данас бојимо као архетипа човека који је био назначен за свештеника а постао човек науке?[3] А да ли би све ишло много лакше да се црква суздржала од отворене борбе против исте? Ако је живот путовање из тачке А до тачке Б, ако је стално кретање, за некога у месту, али кретање у времену ипак, а то нас учи још праотац Аврам који је био спреман да креће у непознато, шта спречава савременог човека да се отргне из зазиданости и отисне се на путовање? Да ли би наука имала овакав прогрес да Дарвин није мудро и темељно приступио тада одбаченој идеји трансформиста о спорој промени јединки, и да је био једнако затворен као Жорж Кувије? У 21.столећу Папа Фрања често подсећа и помиње оно што је у енциклици именовао као „искрена научна дебата“. Познато је да је прозвао политичаре да нису успели у борби предвиђеној Монтреалским споразумом из 1989.и да ће се „човечанство постиндустријске ере памтити као најнеодговорнији нараштај људског рода у историји“.[4] Не смемо занемаривати природу и свет уколико верујемо да је Божија творевина. Морамо имати слуха за науку и радити на ширењу научне писмености свих нас. Зашто тачније и ближе постаје учење адвентистичких креациониста од једног озбиљног научника? Негирањем савремене науке на мала врата нам улазе алтернативна учења, као што је креационизам, где заборављамо да та иста учења долазе из извесник субкултура, религиозних група које имају политичку моћ, баш као онај Овенов покушај с почетка текста. [5] Поменућу само Haruna Yahye чије је право име Adnan Oktar, исламског креационисту који пише књиге о интелигентном дизајну. Или је тај аутизам борба инквизиције и Галилеја, када је црква изгубила цивилизацијски рат. А ко чини цркву до та иста цивилизација? Данас нам треба лудачка храброст да изађемо са било каквим научним доказом који се коси са већ познатом представом тумачења Писма. Тешко је сабијати мислећег човека у уске оквире конвеционалности и калупе кодекса кроз које он упада у константан ризик од туђег мишљења. Па шта и ако покушамо да изађемо из тог унапред осмишљеног калупа, па шта и ако погрешимо, ако будемо онај који се играо ватром и опекао се, време је ту да пресуди? Само да не престанемо да мислимо јер знамо да Дух дише где хоће. Између „традиције“ и „прогреса“ стоји Христолики Човек. Човек који је увек на почетку учења, коме је задатак да свет и свест промени са разумљивим ставовима, прво променом себе. Путовањем у Истини. Дуг је пут од Папе Иноћентија IV из XIII столећа и данашњих епископа. Знам рећи ћете опет: то је црква на западу. Али дајте да се не лажемо, у питању је борба против науке и страх од губљења превласти. Тајне оптужбе, анонимна потказивања, шапутања, подсећа на нас. У тиму саветника је било и теолога, учених правника, чувара истине, а ти тимови су како бележи историја спалили око 30000 живих људи, протерали 18 000, а на друге начине казнили око 300 000.Када је Коперник ставио Сунце у центар универзума, око кога је кружила Земља, обрћући се истовремено око своје осе, директно се супротставио учењу цркве која је поштовала Птоломејеву филозофију по којој су сва небеска тела кружила око планете Земље. Како вам изгледа човек који то оспорава данас? Смешно, зар не? Данас под појмом Коперниканси обрт илуструјемо разлику тог учења у односу на традиционално и конзервативно схватање метафизичких питања. Мученик науке, Ђордано Бруно, је искорачио даље са учењем да је Сунце звезда и да постоји бесконачно много насељивих светова. Данас смо у потрази за њима, и није искључено да их Човек неће пронаћи. Али и ако откријемо живот на другим планетама то неће умањити важност Човека, библијског Адама, нас пред Христом. Размислите о разлици страдања светог Ђорђа и Ђордана, ја у оба случаја налазим мучеништво. Научници су потврдили детекцију гравитационих таласа. Откривен је систем егзопланета, које су удаљене око 39 светлосних година од нас и састоји се од седам планета приближне величини Земље.[6] Ово су само неки од примера напретка у науци. Јапанци су због изумирања инсеката креирали мини дрон за опрашивање цвећа. И ту треба да буде највећа брига, ту где не показујемо љубав за потомство, јер нам прети масовно изумирање пчела, јер су нам мора пуна пластике, јер се због људске руке наша планета загрева 170 пута брже од природног процеса. Где би били данас да Галилео није уперио телескоп пут неба у том 17.веку? Сетите се да је црква тек у 19.веку престала да се опире хелиоцентризму. У 20.веку папа Јован Павле II се каје због поступања цркве према истом научнику. У животу се не одвија све по устаљеном реду. Срећнима и оним паметнијим од нас који умеју да делују без компромиса, понекад и успе да испливају из плитких мерила оних који масакрирају прогрес, а тим и самог човека. Стивен Хокинг Галилеа назначује као најодговорнијег за рађање и развој модерне физике. Четири Јупитерова месеца се називају Галилеовим сателитима. Он има један Астероид назван у његову част, и једну свемирску летелицу. А они заслепљени , са много лица притворности и нетрпељивости према неистомишљеницима, можда заслуже толико да им унуче понесе њихово име, а можда ни толико. --------------------------------------------------------------------------------------------- [1] Мирослав Крлежа „Прије тридесет година“, 1947. [2] Ричард Овен је био присталица Кувијеа и његовог схватања еволуције. Био је велики противник Дарвина и учио је да је сваку врсту на свету дизајнирао Бог. Овде морамо имати на уму да ако нисте мислили тако у то време, нисте ни имали подршку англиканског научног естаблишмента. [3] http://www.kosmodrom.rs/darvin-i-oven-rat-ideologija/ [4] http://espresso.repubblica.it/attualita/2015/06/15/news/papa-bergoglio-e-la-lezione-di-francesco-d-assisi-in-anteprima-l-enciclica-sull-ambiente-laudato-si-mi-signore-1.216897?refresh_ce [5] Stefaan Blancke, Peter C. Kjærgaard, „Creationism Invades Europe“, Scientific American, October 1, 2016; [6] https://www.nature.com/articles/nature21360 Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. „Људска ријеч само је слика једног вањског утиска. Слика је допутовала као дојам кроз наше око или кроз наше ухо или мозак и, претворивши се тамо у ријеч она је као пчела из кошнице излетјела по нове дојмове у природи, и тако се гомила у људском мозгу језично благо као хиљадугодишњи мед људског искуства. Низови ријечи излазе из нашег мозга као гости из расвијетљене куће, утисци утјечу у мождане станице као возови у колодвор, а над нашом можданом кором лете слике дојмова као метеори. Ријечи нису друго него одрази појединих дојмова у мозгу.“ „Многопоштованој господи мравима“ М. Крлежа Читајући критику коју је на рачун антинаучног друштва упутио амерички молекуларни биолог и члан организације American Council on Science Алекс Березов, подсетих се његових речи из чланка под називом „The New Dark Age“ у ком каже: „Европски политичари, новинари и грађани треба да се ангажују у јавној расправи. Треба да одлуче какву врсту друштва желе. Оно које ће се темељити на науци и доказима или оно које ће почивати на псеудонауци и празноверју? Иронично је да је континент који се бизарно хвали окретањем од религије, религију заменио свим могућим постмодернистичким глупостима и псеудонауком. Добродошли у „Ново Мрачно Доба“.[1] Да ли је ово друштво заиста Друштво Новог Мрачног Доба? Може ли друштво у ком је образовање маргинализовано, а јавни простор уступљен тренутним трендовима, идеологији баналности, полуинформацијама, површним ослањањем на традицију коју ретко преиспитујемо и коју подразумевамо као такву, умети да одговори на изазов постмодерне? Позивањем на традицију, повратком на „стара правила“, њеним изучавањем, постајемо анестезирани данашњим стањем ствари и у таквом контексту постајемо неспособни за разумевање времена у ком живимо. Тако се ослањањем на правила која не одговарају савременом добу, на мисао која не описује савременог човека, на архајске доживљаје због којих смо лишени сазнања и квалитетног садржаја, наш повратак традицији претвара у антиинтелектуализам. Прегршт неупотребљивих информација којима смо засути уместо најбољих садржаја којима ће човек коначно достићи меру властитих могућности и моћи да одигра улогу Deus ex machina. Да ли новонастала ситуација појмовног схватања стварности око нас утиче на наш језик, тачније немогућност да истим изразимо себе, проблеме које можда мисаоно препознајемо али због удаљености од језика не умемо да их прецизно изрекнемо? И да ли због ње губимо могућност да се тачно дијагностикујемо и одредимо? Можемо ли се извући из заглушености сазнавања? Човек промишља, учи, закључује, ствара и тако је мисао постала језик, а заједно их треба користити као средство разума и утицаја на потенцијално болна препознавања и не дозволити лично утапање у прописане норме и конвенције, губећи тако аутентичност и непоновљивост. Лудвиг Витгенштајн, један од утемељивача аналитичке филозофије, установио је и нову филозофску парадигму, односно обрт ка језику. Његова теза гласи да је „мој свет мој језик“ и да су „границе мог језика границе мог света“, те да је „мишљење нешто што претходи говору као његов нужни предуслов“. Како наглашава Витгенштајн, треба „да се истакне чињеница да је говорење језика део једне делатности или животне форме.“[2] Колико је језик значајан за наше мишљење, макар то била скромна помисао о физиолошким потребама, како мисао претварамо у језик и колико смо способни да овладамо употребом речи? Мисао урања у дубину, пење се у висину своје ширине и у свом пространству непостојаних граница формира реч. Тако на новонасталим нивоима усложњава језик и прецизно бираним речима даје одговоре на стварност. Мисао служи језику да јасно изрази наш идентитет, додуше флуидан и протејски, али који настаје кроз језик и у њему. Има једна занимљивост везана за лобању Ренеа Декарта. Наиме, научници су, проучавајући је, открили да она, иако наизглед једнака другим обичним лобањама, у подручју фронталног кортекса има истурен један део који је управо задужен за начин процесуирања значења речи.[3] На то колико је ово утицало на великог мислиоца наука ће дати коначан одговор, али је чињеница да бар делимично сазнајемо како је и зашто овај „отац“ модерног мишљења, припадник рационализма, који је сматрао да је разум, независно од спољашњег света и чулних утисака, главни критеријум знања, умео тако дубоко да промишља и пренесе језиком то искуство.[4] „У почетку беше Реч“. Реч нас је формирала и надаље формира нашу културу, мишљење и целокупан наш живот. Помоћу речи, кроз магију откривања себе, проширујемо свакодневни поглед на свет. Човек неусловљен социјалним, стекнутим и уписаним нормама у виђењу света и културе, човек изван просека масе, лепше ће креирати свој свет језика, па самим тим и свој идентитет. Потрага за одговорима на многа питања управо је условљена језиком. Да ли нас и та потрага, а не само одговори, доводи до преображаја, у животу који је заплет пун понављања, али са увек новим изазовима које треба изразити истим тим језиком на потпуно нов начин? И да ли је средство самоспознаје, та главна протеза која нам служи, управо Реч? Дугачак пут лутања и тражења себе изискује разговор са собом. Захтева директну суоченост са имагинарним, или пак истинским собом, трансформисаним собом, изискује суочење са стварношћу и својим деловањем у њој. Спознаја тако бива једино могућа ако буде препозната мишљу, односно речима. Модеран човек је дужан да буде залог свести свог доба, залог промене и искорака унапред. Усредсређивањем на духовност и изоштравањем сопственог знања постаје могуће достизање врховне спознаје која се у цркви остварује у Христу. Тако знање бива средство постизања смисла живота. Велики руски редитељ Андреј Тарковски поставља себи питање: „Шта треба да радим када сам прочитао Откровење? Потпуно ми је јасно да ја више не могу бити исти као пре, не само зато што сам се променио, него зато што ми је било речено: будући да знам то што сам сазнао, дужан сам да се променим.“ [5] Ако уронимо у сам појам еволуције, као прихваћене законитости развоја феномена које данас разматрамо, видећемо да су филолози углавном прихватили становиште да су језици настали кроз развој, а не да су се вештачки формирали. Постмодерни теоретичари су тврдили да је језик неухватљив и произвољан. Промишљање себе кроз процес промене језика, промишљање о сопственој природи, не затвара нас у границе наше форме. Напротив, преиспитивањем себе излазимо из оквира и оно надаље бива саморефлексија која имплицира модификовање наших емоција и доживљаја. Викторијанском снагом и ренесансним језиком речено: ми постајемо уметници и креатори себе самих. Саморефлексија, преиспитивање наших дела, одражава наш преображај. Свака теорија о стварању је теорија о променама. Материја и енергија у свом кретању мењају облик. Ако овоме додамо Дарвиново мишљење да се слобода мишљења најбоље унапређује постепеним просветљењем људских умова, а да то просветљење следи из напретка науке, нема нам куд него да поверујемо и њему и апостолу Павлу који нас учи: „ Зато вас, браћо, усрдно молим Божјом самилошћу да своја тела дате као жртву живу, свету, угодну Богу, да служите Богу користећи свој разум.“ (Римљанима 12:1) Кантовским језиком речено треба да испитамо субјективне моћи ума да бисмо смели тврдити да је наше сазнање истинито. Треба да „будемо храбри и користимо разум“. „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.“ Огледало је симбол саморефлексије, удвајања, али и другости. Саморефлексија је способност ума да на свесном нивоу промишља о себи. Једна Магритова слика, на којој он приказује британског песника Едварда Џејмса који стојећи испред огледала не види свој лик, већ своја леђа, често ме нагони на страх да је немогуће спознати свој лик до краја. Али која су то помагала која нам служе да у тој потрази напредујемо? Једно су сигурно језик и култура, а друго, што обухвата све, јесте наше образовање. Наш одраз, наша сенка, јесте суочавање, препознавање, прихватање и могућност поправљања деформисаног себе, оног што у одразу видимо. На другој слици, насловљеној Лажно огледало, исти уметник приказује велико око у чијем средишту су облаци. Наше око је наше чуло вида, али може ли се њим спознати свет, своје ја, и каква је разлика и однос између ума и наших чула при сазнајним процесима? Апостол Павле нам говори да сада видимо „као у огледалу“, замагљено, а да ћемо у Есхатону успети да спознамо као што смо спознати. Да ли нас онда то спречава да у овом предокушају ипак употребимо и очи, и срце и сва чула да бисмо коначну спознају учинили смисленом? Чувени књижевник Хорхе Луис Борхес у својим делима на фантастичан начин меша фикцију и реалност, користећи многе параболе као што су тигрови и лавиринт, али и параболу огледала. Као дете се плашио огледала, тачније страха да у њему неће видети свој лик, него туђи. И не само да се неће препознати, него да га неће видети, да ће му огледало показати туђе лице или неку безличну маску која скрива нешто страшно. А страх се показао као оправдан јер је касније од свог оца наследио прогресивно слепило. Но Борхеса губљење вида није одвојило од напредовања и даљег стварања. У том стању схвата да су његове очи заправо лажно огледало.[6] Тако урањањем у себе, у читање које је по сопственом сведочењу волео више од писања, страх ишчезава и остаје смисао који је за Борхеса знање по себи. Овоме можемо додати и Сартрово разумевање свести: „Ја не могу да будем предмет за себе сама, јер јесам оно што јесам, ослањајући се само на своја средства, рефлексиван напор према подвајању завршава у неуспеху, ја увек схватам сам себе.“[7] Још један пример параболе огледала налазимо у поеми „Црни човек“ Сергеја Јесењина у којој он својим песничким и човечијим „ја“ напада црног човека и с надљудском снагом се суочава са двојником. У драматичном тренутку пред огледалом, суочен са злом, песник у личној драми, у оваплоћењу личне борбе против себе као највећег непријатеља, разбија огледало. Сам црни човек на тај начин не бива убијен и борба и даље траје, јер остаје и даље пред огледалом, само разбијеним. Огромна је борба у спознаји себе и тешка су сазнања себе у безнадној души, а тек „када познаш самог себе, тада можеш познати и Бога, и сагледати мишљу твари“, учи нас преподобни Нил Синајски. Постоји сведочанство Максима Горког који каже да је једва суздржавао сузе када је слушао Јесењина док рецитује монолог Хлопуше, и да је дубоко потресен плакао када му је овај изрекао једну од првих верзија „Црног човека“. Борба и суочавање са самим собом је одувек присутна у човеку. Пушкин, Едгар Алан По, Чехов, Гогољ, Шекспир су само неки који нам у својим делима доносе ту личну човекову драму. И онда нам постаје јасно и Августиново чуђење над чињеницом да људи путују да би се дивили висини планина, великим морским таласима, широком пространству мора, кружењу звезда, а пролазе покрај себе и не зачудивши се. Парчад разбијеног огледала, када их саставимо и склопимо у једну слику, можемо да замислимо као детаље наших искустава у упознавању себе. Ту парчад успевамо да интегришемо помоћу свести и разума, јер “све оно што опажамо у било ком тренутку формира нашу свест, што свесно искуство чини истовремено најближим, најфамилијарнијим и најмистериознијим аспектом наших живота.”[8] Томе нас учи и свети Јован Златоусти када каже: „Како онај ко је познао себе познаје све, тако онај који не зна себе не може познати ни ништа друго.“ Естрагон у драми „Чекајући Годоа“ дели судбину са Владимиром који му каже: „Увек ми пронађемо нешто, зар не, Владимире, што нам створи утисак да смо живи?“ У тој драми апсурда, неверица писца да ипак постоји рационални и уређени универум се проширује и на могућност језика да изрази суштину ствари и буде средство сазнања? Чекајући извесног Годоа протагонисти, који су представници целог људског рода, убијају време у необавезном, усиљеном разговору. Када им се на сцени придружи други пар, схватамо да време у ком се налазе Владимир и Естрагон заправо стоји у својој пасивности чекања, док се другој двојици праволинијски креће. То време које тече јесте и време које се мења. Кроз њихове кратке реплике и бесмислено чекање схватамо „апсурдни положај човека у свету у коме не постоји трансценденција која га осмишљава.“ Али у том пасивном чекању време не доноси метаноју. Ако узмемо да је Бекетов Годо Бог, да је оно што јунаци чекају спасење, намеће се питање могу ли га задобити својим пасивним чекањем? Одговор је очигледан: чињеница да постоји само чекање без кретања већ је сама по себи апсурдна.[9] Да ли је могуће да човек промени себе и стварност властитом снагом и индивидуалношћу? Да ли је машта довољна? Да ли је довољно само поверовати да би се достигла коначна индивидуална промена? Или је у човековој властитој жељи да напредује одговор на његову вечност? Да ли је лична спознаја, речи које је описују, данас добила нову конотацију у којој не распознајемо њену изворну снагу и вредност? Из снаге ума и знања, из маште и људске имагинације је једино могуће истински стварати. „На тржишту реч креативност данас означава произвођење идеја које са могу применити у практичним стратегијама увећавања профита. Извитоперавање њеног значења траје тако дуго да та реч тешко може пасти на ниже гране. Више је не употребљавам; препуштам је капиталистима и професорима да је злоупотребљавају до миле воље. Али имагинацију не дам. Имагинација није средство за стицање новца. Нема је у речнику прављења профита. Она није оружје, мада су из ње потекла сва оружја и мада од ње зависи њихова употреба или неупотреба, што, уосталом, важи и за све други алатке и њихове употребе. Уобразиља је фундаментални начин мишљења, суштинско средство постајања и остајања људским бићем. Она је алат ума.“[10] Време игра значајну улогу и у Јовановом Откровењу. За Апокалипсу Тарковски каже да је она највеће поетско дело створено на земљи. „Ми живимо материјализовано, понављајући о постојању простора и времена. То јест, ми живимо захваљујући пристуству овог феномена, или двеју феномена, и врло смо осетљиви на њих зато што они ограничавају наше физичке оквире. Али, као што је познато, човек је створен по слици и прилици Божијој, и према томе, има слободу воље и способност да ствара… У Откривењу Јовановом речено је: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. То јест, равнодушност, неучешће, изједначује се са грехом, са преступом пред Творцем.[11] Једанпут сам питала пријатеља: „Шта је то пакао?“ Одговорио је кратко: „Пакао је рутинизација живота.“ Пут до себе је често дуг. Живот је ткање себе, проналажење и прихватање новог себе, сигурно не потпуно новог, али оно бар једним делом, оним најлепшим, као палимпсест, ново писање на оструганом. Ми смо нестални, недовршени, несавршени, али спремни на прихватање и љубав према промени. У сталном смо кретању напред, у потрази за знањем, светлошћу, за истинским духовним бићем себе, у откривању непроцењивог себе, у тражењу истинске лепоте људског живота и постојања, људске креативности и стваралаштва, јер оно што „делимично знамо“ одређује наш трајни одјек у вечном и оном потпуно спознатом, савршеном. Знање нам пружа шансу да афирмишемо сопство. Кроз Реч, Речју кроз себе-себе остварујемо. Све оно лепо, истинито, добро и љубавно, Речју препознајемо у сваком тренутку. Можда не потпуно, овде и привремено, али оно у Нади да ћемо бити спознати. ------------------------------------------------------ [1] https://www.acsh.org/news/2017/06/21/new-dark-age-eu-court-issues-insane-ruling-vaccines-11468 [2] Л. Витгенштајн, Л, Филозофска истраживања, Нолит, Београд, 1980. [3] Journal of the Neurological Sciences, Volume 378, „The brain of René Descartes (1650): A neuro-anatomical analysis“ [4] Р. Декарт, „Реч о методи доброг вођења свог ума и истраживања истине у наукама“, у: Расправа о методи, Естетика, Ваљево-Београд 1990. [5] У Лондону 1984. године, у оквиру Сент Џејмског фестивала, била је организована ретроспектива филмова Андреја Тарковског који се у то време, поставивши у театру Ковент Гарден оперу „Борис Годунов” Мусоргског, спремао за снимање „Жртвовања”. У неколико наврата је говорио на тему „Стварање филма и одговорност уметника” и одговарао на питања публике, а у једној од лондонских цркава одржао је „Слово о Апокалипси”. [6] Џ. Вудал, Човек у огледалу књиге (Живот Хорхеа Луиса Борхеса), Бранко Кукић и Уметничко друштво Градац, Чачак – Београд, 2004. [7] Ж. П. Сартр, Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, Београд, Нолит, 1984, стр. 280. [8] M. Velmans, S. Schneider, The Blackwell Companion to Consciousness, Published December 1st 2006 by John Wiley & Sons. [9] T. F. Driver Beckett by the Madeleine, From Columbia University Forum (Summer, 1961.) [10]U. K. Le Guin, Words Are My Matter: Writings About Life and Books, 2000-2016 / Reči su moja stvar: Zapisi o životu i knjigama, 2000-2016. [11] А. Тарковски, „Слово о Апокалипси”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Константинопољски папизам и фанарско-амерички лавови у СПЦ 20. јуна 2019. У последње време, својим модерно-папистичким, антиканонским и духовно разбојничким украјинским упадом на канонску територију Московске Патријаршије, Константинопољска Патријаршија показала је целоме хришћанском свету многе своје слабости. Пре свега показала је огромну колебљивост у хришћанској вери, јасно отступање од свих вишедеценијских међуправославних договора, велику сервилност западним центрима моћи (пре свега Пентагону), као и измишљање потпуно нових и неправославних учења које са двомиленијском традицијом Христове Цркве немају никакве везе. Све је то довело до велике кризе у целом православном свету а у Украјини и до све учесталијих верских сукоба широм државе, који могу прерасти у отворени и крвави грађански рат на верској основи. Одговорност за све што се сада дешава и у Украјини и у целом Православљу, и што се све може догодити, наравно лежи пре свега на Цариградској Патријаршији. Кључни проблем пројављивања великих слабости и неправославних скретања Константинопољског Патријархата можемо свести на оно основно тј. на ново неправославно учење Цариграда тзв. Константинопољски папизам. Константинопољски папизам Блаженоупокојени, велики и веома учени светогорски старац, старешина Манастира Григоријата, архимандрит Георгије (Капсанис), можда је на најкраћи начин дефинисао папизам, написавши следеће: „Папизам је када „безгрешни“ човек из Рима одбија да препусти свој положај Богочовеку Христу, јединој истински безгрешној Глави Цркве». Аналогно овој великој истини и модерни константинопољски папизам можемо слично дефинисати те и за њега рећи следеће: Константинопољски папизам је када грешни и пролазни човек, са титулом и архијерејском благодаћу Патријарха Константинопољског, одбија да препусти свој положај Богочовеку Христу, јединој истински безгрешној Глави Цркве». Дакле сваки папизам, и онај древни римски и овај модерни цариградско-пентагонски, није ништа друго него она стара жеља палих створених бића да седну на место Божије и наругају се Богочовеку Христу. Да грешно створење замени Безгрешног Творца. Тај модерни папизам из Фанара, дебело подржан из врха администрације САД, изражен је у многим текстовима и дејствима Константинопољске Патријаршије, и то у дужем временском периоду, али посебно од септембра 2018. године. Основне пројавне црте тог неправославног и гордог учења Цариграда су следеће: А) Замена главенства и првенства Богочовека Исуса Христа у Цркви, на главенство и првенство Константинопољске Патријаршије. Б) Присвајање себи особитог и јединственог права вишег безапелационог суда над свештенослужитељима свих Помесних Цркава. Ц) Присвајање себи особитог и јединственог права управљања целом православном дијаспором. Д) Присвајање себи особитог и јединственог права мешања у живот свих Помесних Православних Цркава, без њиховог одобрења. Е) Присвајање себи јединственог и особитог права давања аутокефалије било коме у целом Православљу. Ф) Присвајање себи јединственог и особитог права сазивања општецрквених Сабора и Саветовања. Г) Присвајање себи непогрешивости у тумачењу догматских истина и канонских норми. Х) Безмерно и безумно самоузвишавање. И) Потцењивање и ниподаштавање аутокефалија свих Помесних Цркава, а посебно аутокефалија које су никле после образовања Константинопољске Патријаршије и не припадају Древним Црквама, као што су Јерусалимска, Александријска, Антиохијска и Кипарска. Примера ради, Цариградска Патријаршија сама себе назива: „Велика Христова Црква“, као да су друге Помесне аутокефалне Православне Цркве „Мале Христове Цркве“. Фанар себе назива и „Мајка и родитељка свих Цркава“, иако је као Црква настала далеко после, на пример, Мајке свих Цркава Јерусалимске Цркве, или древне Александрије, Антиохије и Кипра. Константинопољ воли да себе као Цркву узвисује и епитетом „Општа хранитељка православних“ која „оваплоћује изворни етос Православља“. Као да општа хранитељка православних није Благодат Божија, која се од Оца даје кроз Сина у Духу Светоме. И као да изворни етос Православља не би могао постојати и није вековима постојао и пре и без Цариграда. Без Константинопољске Патријаршије, како неправославно уче новији фанарски квазибогослови, „Помесне Цркве ће дејствовати као овце без пастира“, зато што по искривљеном богословљу Фанара „Православље не може постојати без Васељенске Патријаршије“, као да Православље није толико векова постојало и без Цариградске Патријаршије, која је као Архиепископија основана тек у четвртом а као Патријаршија уздигнута тек у петом веку? Да све ово није са духовне тачке гледишта трагично, овакве реченице назвали би чистим комедијаштвом. Посебно објашњење изискује и ниподаштавање од старне Цариграда аутокефалија осталих аутокефалних Помесних Цркава, уз својствено гордо самовеличање. То се види и у одговору Цариградског Патријарха Вартоломеја Архиепископу Албанске Православне Цркве Анастасиосу. Јасно се у речима Патријарха Вартоломеја том приликом показала промашеност нове цариградске еклисиологије у чијој је сржи велика и опасна лаж коју је он између редова истакао – Глава Цркве није Богочовек Исус Христос, већ је то Цариградска Патријаршија! По овом фанарском учењу изнесеном преко Патријарха Вартоломеја, Древне Помесне Цркве (Александријска, Антиохијска, Јерусалимска и Кипарска) имају за своју главу признати „Цариградски Престо“. Дакле за Фанар, чак и ове Древне Цркве су другостепене и унижене. На трећем месту, како стоји у писму, налазе се „Новије и такозване „аутокефалије“. (Τά νεωστί καί οὕτω καλούμενα ‟αὐτοκέφαλα”)». Стога гордошћу опијени Фанар, и нашу аутокефалију СПЦ као и аутокефалију осталих, да тако кажемо, новијих Помесних аутокефалних Црква, отворено назива такозваном „аутокефалијом“. Од овога и не треба већег доказа да се покаже колико је Цариградска Патријаршија, у ствари, сама себе унизила и на отворен начин јавно и жалосно осрамотила. Посебно је у цариградском папизму узнапредовао Митрополит Галски Емануил (Адамакис). На пример када је беседио на интронизацији украјинског расколника Епифанија (Думенка), он је том приликом честитао расколницима дуго очекивану „унутрашњу административну самосталност (τῆς ἐσωτερικῆς διοικητικῶς αὐτοτελείας ἐνταῦθα)», коју је противпоставио „свештеном систему пентархије престола, са Константинопољским Престолом као главом свих светих Цркава Божијих“. Шта је то него јавни и најотворенији папизам, који Богочовека Христа детронизује као Главу Цркве, а несавршеног и грешног човека поставља на место које му никако не пристоји? Треба ли додатних коментара било коме ко има и комарачку савест? Завршавајући реч декларације о саздању на Украјини тзв. ПЦУ, Митрополит Емануил је истакао да он честита стварање „унутрашње самоуправне Православне Цркве, која је дужна тиме (документом-Томосом) Највишем Васељенском Константинопољском Престолу и лично Његовој Свесветости Васељенском Патријарху Вартоломеју“. Овде се дакле аутокефалија, мада неканонска и узурпаторска, опет дефинише само као „унутрашња самоуправа“, док спољна управа очевидно припада искључиво самозваној и самопроглашеној тзв. „глави свих светих Цркава Божијих“ – Цариградском Престолу. Да није жалосно било би смешно. Али оно што је најопасније по нас у овом тренутку и по овом питању јесте чињеница да су поједини млади фанарско-амерички лавови у врху СПЦ, блиски овако накарадној новој цариградској еклисиологији, већ покушали да у потпуно погрешном светлу прикажу то константинопољско опако, гордо, догматски промашено и нехришћанско деловање. Млади лавови у врху СПЦ су до краја лицемерно и уз лукави осмех покрили таква фанарска безакоња на терену и такав нови источни папизам, тобожњом мисијом и сотириолошком акцијом љубави. За кога? За неканонске, анатемисане и непокајане украјинске расколнике, и њихове агресивне и насилничке следбенике, који и данас док ово пишем, на многим местима у Украјини, ратују против Православне Цркве и насилно отимају имовину Московске Патријаршије. Зато су речи једног од младих лавова у СПЦ, епископа Западноамеричког Максима, да он верује «да крајњи циљ интервенције првопрестоне Цркве (мисли се на Цариградску Патријаршију), није заузимање једног географског простора (сиц!!?? па је вероватно зато Цариград безаконо узео 20 манастира у Украјини са све огромном имовином), већ узношење у литургијски свет огромне већине украјинског народа (сиц !!! – овде је само узнесена лаж младог фанарског лава Максима да су расколници огромна већина украјинског народа, иако су у стварности они реална мањина), који је – из разних, оправданих или неоправданих разлога – до сада остао ван домашаја Евхаристије истинске Цркве … (сиц!!! па сад Цариград, као истинска Црква, али дебело затрована папизмом и уцењена Пентагоном, ваљда треба да упада на туђу канонску територију Московске Патријаршије и непозван решава проблеме). Онај пак део Цркве који се на тој територији већ налази у пуноћи живота Цркве не треба да негодује (сиц … посебно док им расколници насилно одузимају храмове) него да молитвено (сиц !!! што ће рећи ћутке и без отпора преда храмове расколницима) препозна прилику да сународници на другачији (сиц !!! неканонски, папистички, насилнички и пентагонско разбојнички) начин уђу у благодатни простор исте Цркве». Овакво бесрамно спрдање са Црквом Христовом и пљување на живе и крваве украјинске ране, изазване безаконим разбојништвом украјинских расколника које подржава Цариград, није ништа друго већ ново распеће Христово, на жалост подржано од стране младих пентагонско-фанарски настројених лавова у СПЦ. Али, постоји Живи Бог који све види, и постоји и српски народ који све памти. Посебно памти ово младим лавовима у врху СПЦ али још више њиховим старим менторима митрополиту Амфилохију и владици Атанасију Јефтићу, који покушавају да их заштите на све могуће начине. Не бирајући средства. Што јавно, што тајно. Што Саборским притисцима на Патријарха, што тајним претећим писмима Његовој Светости, пристиглих из Херцеговине. Све чинећи у одбрану младог пентагонског Лава Максима, али на своју сопствену бруку и срамоту. Али заборавили су се и Амфилохије и Атанасије да њихову одбрану фанариотских, русофобних и проамеричких младих пентагонских лавова у врху СПЦ, све време посматра братска и страдајућа Московска Патријаршија. Све ово пре свега ради митрополит Амфилохије и то поред потпуно отворене опасности да управо Фанар тј. Цариградска Патријаршија, у Северној Македонији и његовој Црној Гори буде та која ће неопапистички, по канонима Пентагона, мимо СПЦ, и упркос вољи СПЦ, дати неканонску и папистичку аутокефалију Македонској Цркви а сутра можда већ и Црногорској Дедеићевој секти у Амфилохијевом независном Монтенегру. Мисли ли Митрополит Амфилохије да после заштите тако великог безакоња младог америчког лава у врху СПЦ – епископа Максима, мечка неће заиграти и пред његовим црногорским вратима? Да ће и он још дуго остати на Цетињу? Да Свети Сава није чуо ни видео јавну увреду на његов рачун, коју му је са земље на Небо послао млади пентагонски лав и епископ Максим, тврдећи да је аутокефалија Светога Саве неканонска? Да Бог не види како је он на овогодишњем мајском Сабору СПЦ ватрено бранио проамеричког епископа Максима, оног Максима који разбојничку пљачку имовине канонске Аутономне Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије лицемерно назива «приликом да сународници (читај – друмски разбојници Америке на терену), на другачији начин уђу у благодатни простор исте Цркве». Као да се у «исту Цркву», по младом лаву Пентагона епископу Максиму, може ући и благословеним канонским путем и неблагословеним обијањем и отимачином уз помоћ украјинске полиције и «благословом» Пентагона. Не ради ли то понекад и црногорска држава са својом ЦПЦ (црногорским путујућим циркусом) Мираша Дедеића, по данашњем модерном Монтенегру? Ради, али се Амфилохије тога тобоже није сетио док је фанарско-америчког младог лава Максима на Сабору тако здушно бранио. Дакле, вара се пријатељ Мила Ђукановића, како је иначе сам Митрополит Амфилохије себе назвао у прошлогодишњем интервјуу Новостима, мислећи да ће проћи без Божије опомене, јер стоје написане вечне речи Христове … Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити. Сам је митрополит Амфилохије до крајности неправедно мерио бранећи на Сабору СПЦ проамеричког фанариоту епископа Максима, и стога, по таквом мерењу, самом ће му мечка секте ЦПЦ заиграти на Цетињу. Јер Бог се не да ружити. У суштини, за обавештене у СПЦ ништа чудно. Подржао је стари фанариота Амфилохије младог фанариотског лава Максима, америчког подржаоца отимачине црквене имовине у Украјини, и неопапистичког унизитеља каноничности аутокефалије Светога Саве из 1219. године. Али за опомену одозго, исти ће ти Американци митрополиту Амфилохију, по допуштењу Божијем, сада отимати имовину Митрополије Црногорско-приморске. По истом оном украјинском разбојничком моделу који је млади амерички лав и Амфилохијев пулен Максим подмукло назвао «другачијим уласком у благодатни простор исте Цркве». Боље је стога митрополиту Амфилохију да већ сад спрема отступницу за себе, а пре свега за свете мошти светих Срба из Црне Горе, које је одбраном хулитеља Светог Саве – америчког младог лава Максима, жестоко расрдио. Божија опомена због његових безакоња му је већ као Демаклов мач изнад главе. Неће му ту помоћи ни лажно посипање пепелом причом око тобожње Амфилохијеве одбране Косова и Метохије. Запитајмо се – каква је то уопште Амфилохијева одбрана Косова и Метохије ако се на мајском Сабору СПЦ амфилохијевски лукаво подржавају амерички пиони у СПЦ, који су уједно и поклоници фанарске неопапистичке теологије и пентагонске еклисиологије? Дакле, лажно бранећи Косово и Метохију од Американаца, да се Власи не досете, Амфилохије је подржао америчке пионе у СПЦ! Хвала ти Амфилохије, али немој да нас са «Американцима» у врху СПЦ браниш од Америке, и да нам цариградским неопапистичким узурпаторима браниш канонски статус храмова СПЦ на Космету. Тако сигурно нећемо далеко догурати, већ се може десити да управо подржана Цариградом, као слугом Пентагона на терену, и нека нова лажна «Косовска Православна Црква» ускоро затражи кључеве од Дечана, Грачанице и Патријаршије у Пећи. Не варајмо се браћо Срби, неће се тада «храбри» млади пентагонски лав Максим много насекирати, осим што ће неким новим бестидним и лакејским текстом на свом приватном теолошком сајту, оправдати неку нову промашену и неопапистичку теологију митрополита Јована Зизјуласа и омиљеног му Фанара. Нека на крају крајева, цео српски народ заблагодари Богу што верници у Црној Гори нису млади лавови Пентагона и Фанара, као што су они епископи које је Амфилохије бестидно подржао на последњем Сабору СПЦ. Што су за разлику од Амфилохија, Срби Црногорци верни канонима Цркве, верни браћи Русима и верни страдалној Московској Патријаршији, коју је Амфилохије поновно јавно издао. По други пут у само пар година. Верни народ Црне Горе ће чак и несрећног Амфилохија, тог тајног и јавног фанариоту, по неком дубљем народском осећају за жртву, спасавати и од Амфилохија самог, кад му Мило ускоро узме кључеве Цетињског Манастира. Јер управо ће верни народ Црне Горе знати да одбрани своју Свету Православну Српску Цркву и од Милових расколника и од америчких младих лавова у врху СПЦ. Посебно пак од Амфилохијевих проамеричких потеза које је поновно издајући каноне Цркве и страдалну Московску Патријаршију, тако лукаво и снажно чинио на последњем мајском Сабору СПЦ, бранећи америчке пионе у врху СПЦ. А није џабе ни Његош записао: «Муж је бранич жене и ђетета, народ бранич Цркве и племена». Неопапистички Фанар и младе пентагонске лавове у СПЦ, још нико и никада код Срба није убацио у стихове па то неће успети ни фанариота Амфилохије са све својим млађаним америчким пуленима и слугама неопапистичког Цариграда. Оног неопапистичког цариграда који по налогу Пентагона вршља по Украјини и целом Православљу. Драгомир Петровић https://vidovdan.org/aktuelno/konstantinopoljski-papizam-i-fanarsko-americki-lavovi-u-spc/
  6. Мој Свети Симеоне, и да немамо никога у роду нашем на кога би се угледали, твој образ био би нам довољан. Ако желим да имам веру ревносну, веру Христову,у тебе гледам Свети Симеоне ревнитељу вере православне, чувару Истине и предања светих Отаца. Ако желим да будем родитељ у тебе гледам Свети Симеоне, истински родитељу, и дивим се твојој бризи, и жртви, и мудрој поуци за децу твоју и децу рода српскога. Ако желим да будем витез, у тебе гледам Свети Симеоне и дивим се твојој крепкој десници што подиже и сачува међе отачаства нашега. Ако желим да будем градитељ светиња, у тебе гледам Свети Симеоне, јер ти нам подиже Свету Студеницу, мајку свих српских цркава, украс наших душа у векове. Ако хоћу да будем монах, у тебе гледам Свети Симеоне, смирени оче што остави славу земаљску и као небопарни орао узлете изнад слабости овога света. Ако хоћу да будем свет, у тебе гледам Свети Симеоне, у тебе гледам...и видим Христа! свештеник Вукман Петровић Извор: Српска Православна Црква
  7. У данашњем издању Јутарњег програма, разговарали смо са катихетом Милицом Петровић о томе шта је прародитељски грех, у чему се огледају последице греха наших прародитеља и како у Цркви можемо да превазиђемо поменуте последице. Извор: Радио Беседа
  8. Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора
  9. Постоји природан и поуздан савезник хришћанства који већина хришћана чак и не примјећује. Тај савезник је–наука, каже Јован Мајендорф. Европски дан науке се свуда у свијету обиљежава 10. новембра, а одлуком УНЕСКО-а цијела седмица је посвећена науци, миру и развоју. Овај датум је предложен на Свјетској научној конференцији у Будимпешти 1999. године, са циљем да се скрене пажња на потребу за новом везом између науке и друштва. Тим поводом Унеско је установио Свјетски дан науке за мир и развој, који је први пут обележен 10. новембра 2002. године. О науци и односу науке и Православља разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора View full Странице
  10. Рождество Пресвете Богородице – Мала Госпојина, прослављена је 21. септембра Светом Литургијом у Покровском Храму коју је служило више свештеника Покровске цркве и појање Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“, који Малу Госпојину слави као своју славу. Беседио је ђакон Милорад Петровић који је вернима честитао велики празник и поручио да само са Богородицом и свим светима можемо ући у Царство Небеско. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник. View full Странице
  11. „Само они који познају слободу од жеље могу да разумеју пуно значење слободе од страха, а само они слободни и од жеље и од страха у позицији су да осмисле страст ка јавним слободама“. Ослобођен од страха човек улази у уске ходнике свог бивствовања, а ношен одговорношћу бива ослобођен симулакрума. Одговорност је незаобилазни део сваког појединца. У супротном бићемо као Мрожеков јунак који не прихватајући Грбавца и живећи само за себе, који бежећи од одговорности пред самим собом, али и пред другима, у страху, пуца у свакога ко има грбу. „Диланов став је став визионара, пророка. Његове слике долазе из нашег друштва, али виђене су његовим очима, а не на начин на који би ово друштво желело да буде схваћено. Има много занимљивих елемената у визији Боба Дилана: његова свест о патњама и врлинама потлачених, његов осећај за неподопштине савременог друштва у САД, његова мржња према рату, његова лична потреба за независношћу од материјалистичке културе, као и његов предосећај апокалипсе. Диланова визија је, у ствари, битно апокалиптичка; увек изнова он говори о злом свету који ће ускоро бити кажњен и укинут, онда када брод пристане[ii]. Његов избор за Нобелову награду за књижевност је изазвао контраверзне ставове од негодовања преко потпуног неодобравања па до тога да ју је требао још давно добити. Многи су толико били збуњени да су реаговали са индигнацијом и презиром. Мени је жао што је није добио Леонард Коен, али очекујем да ће наредни у низу бити Том Вејтц или Ник Кејв. Али оно што је мени посебно занимљиво је да су стихови његових песама постали делови наслова научних радова. У научним радовима је пронађено преко седам стотина цитата из Диланових песама. Од тога је 135 цитата базирано на песмама „“Blowin’ in the Wind“ i „The times they are a’ changin“. Диланова поезија је променила поглед на свет и приступ објашњавања света. А свет нам објашњавају религија, наука, филозофија, а с њима равноправно поезија. Не мислим да је Дилан најважнији, далеко од тога, али је сигурно занимљив избор. Поезија нас води кроз неслућене лавиринте љубави, и хтели или не, захваљујући њој приморани смо да истражујемо наше почетке, како би сви схватили шта се морало догодити да буде овако. Одакле смо и куда идемо? Кад тад ће нас та вечна питања сустићи иза угла. Она одзвањају нашим бићима из даљине прошлих времена и остављају нас упитане и зачуђене. А то су вечна питања поета. Колико данас поезија одговара свом првобитном назначењу у овом друштву спектала, забаве и игара, таблоида и хедонистичких маштарија, који нису плодно тло за увезивање у својој визији свих ових контекста. Опасно је сводити мишљење о поезији уопште на само један укус, поготову ако је тај укус израз гласа народа. Опасно је сводити поезију на дословно певање уличним сленгом и на баналну риму. Поезија је органон за мењање стварности, она гађа In medias res. Они који заборављају филозофију, или не читају поезију, само су они који је никада нису ни разумели нити јој веровали. Данашњи човек је у свом разуму укинуо везу поезије са одговором на постојање, али човек, истински тражитељ, никада је не може избрисати из кода, из срца, из свог крвотока. Поезија је месо и крв песника и зато је она вечна истина. Погрешно је мислити да поезија „гађа“ само оне емоционално рањиве. Песник мисли, али и пише наше неизречене, недомишљене мисли, мисли које не умемо да уткамо у речи, емоције које не умемо да исплетемо у ниску поезије, он мисли наше проблеме. Наше је само да схватимо оно што је он досегао. Они који су склонији читању цитата, углавном извучених из контекста, скрушено ће потврдити да немају времена или довољно пажње за читање поезије, а онда додати да је не разумеју. Радије ћемо упалити наше „паметне екране“, сурфовати и тражити забавне садржаје. А да ли ће нас исти ти екрани дехуманизовати за то не маримо. У одсуству правилне анализе и критичког приступа долази до потребе да од поезије очекујемо буквалне, једноставне одговоре, што је нова опасност. У свету критике у ком владају корист, блефирање, шмира, снобизам и лаж, добијамо погрешне информације. Опасност да једноставним стиховима без укуса изражавамо стање ствари. Опасност да надувавамо просечне песнике и поезију. Ниједна популистичка поезија не би могла у потпуности усмерити људско понашање ка лошем избору садржаја који се у највећој мери пласира широким народним масама посредством интернета, ако је то супротно са вредностима тих људи. Уметност мора бити формативни основ друштва у целини и тек тако нам неће претити опасност да изгубимо везу са квалитетом. Исто тако, опасно је дословно тумачити и Библију, књигу која нам нуди религиозни поглед на свет, која већ два миленијума обележава свеукупну људску делатност. Јер знамо, дакако, да је Библија, с обзиром да је готово увек тумачена дословно, изазивала (и још увек изазива) многе контроверзе и погрешне конотације. Човек одувек верује да помоћу религије, филозофије, уметности и науке може да се вине у неслућене висине и да победи зло. Оне су ту да нас одвлаче од мрака и непрестано указују на силу живота. Оне су ту да нам објасне и да нас дигну изнад и даље од хаоса постојања. „Песник и свештеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је песник увек свештеник, као што је и прави свештеник увек песник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?“[iii] Док наша тела свакодневно понављају исте устаљене радње, млади би људи то назвали егзистенцијалном досадом, док се мучимо да нађемо решења како бисмо превазишли сложене друштвене и економске кризе, док се појединци боре против маргинализације културе, сви неминовно примећујемо да хуманистичка уверења Декарта и Канта бивају срушена пред нашим телима која с времена на време промисле и осете емпатију јер су углавном егоистично опседнута собом. И ту филозоф и песник ступају на сцену. Никада већи комфор и никада веће незадовољство. У том свеопштем хаосу поверујмо да човек и даље уме да ствара. Идеалан је тренутак да оставимо бомбастичне наслове и прионемо на читаву плејаду песника од Елиота, Јејтса, Паунде, Неруде итд, али никако пре него што прочитамо Миодрага Павловића, Брану Петровића и Васка Попу. Филозофија, поезија, религија и наука су златне медаље човековог стваралаштва. Наука узимајући Диланове стихове постаје поетична, свештеник-песник опевајући лепоту и спасење света постаје поетични тумач стварности. Пример је и велики хемичар Примо Леви и његовa прича о циклусу угљеника. Све ове делатности имају тежњу да спознају себе и свет око себе и оне су најплеменитије људске делатности. Оне јесу више лица исте те златне медаље. Њутнова филозофија садржи природну науку, односно садржи сазнање закона, сила, узетих из искуства и посматрања. И наизглед иако супротно принципу филозофије, опет је њему заједничко јер су им основни ставови општи.[iv] „Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола. Моја формула: Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“[v] Логос-Реч ствара свет, покреће и даје живот. У почетку је била реч. Био је смисао. Била је љубав. Речи и служе да постављају недостижне циљеве чинећи живот вечно смисленим и испуњеним. Поезија није овоземаљски идеал јер границе које она поставља, простор који она отвара, а у који ми само провирујемо, исто тако нису овоземаљски. Још је Аристотелово и грчко стваралаштво уопште поставило вечне темеље који се поштују и дан-данас у свим делима врхунске уметности. Симболисти су се водили мишљу да су природа и објективна стварност ту само како би нам помогле да преко њих откријемо оно духовно. Водећи рачуна о ритму и мелодичности користили су језик који је за њих представљао метафоричку везу између објективног и идеалног света. Речи су значиле. Самоостваривање човека се постиже кроз уметност и креативно стварање, како нас је учио Ниче. Поезија и религија одгонетају човекову истинску природу и назначење, покушавају да открију његову суштину кроз категорије добра и зла. Обе нам поручују да од нас зависи да ли ћемо из себе испољити добро или зло. Али нам поручују да добро спасава свет. Не искључују једна другу, него се допуњују, надовезују. Све док нам се поезија обраћа, немогуће је умрети. Игнорисање поезије нас може довести до два сценарија. Можемо да постанемо тривијална култура, али можемо створити и утопију о којој су сви велики песници сањали. Открили смо сијалицу и њоме победили мрак. Али реч мења свет. „Ако је уметност тежња ка савршенству, а вера ка непорецивошћу, онда је филозофија трагање за никада до краја осигураном извешношћу, уколико и свака потрага за извешношћу није потрага за метафорички схваћеним Богом.“[vi] Ко се усуди да отвори врата поезије вапећи за смислом свога постојања и кога једанпут та питања и одговори зграбе, никада га више не напуштају. ----------------------------------------------------------------- Hana Arent, „Sloboda da se bude slobodan“, u: Hana Arent, Mišljenje bez ograda: Eseji o razumevanju, (ed.) J. Kon.NA ENGLESKOM [ii] Frank Davey, Alphabet br. 17, decembar 1969. [iii] Фридрих фон Харденберг-Новалис, „Фрагменти“, у: Повијест књижевних теорија (од антике до краја 19. века), СНЛ, Загреб 1979. [iv] Хегел, Историја филозофије 1, Београдски издавачко-графички завод Београд, 1983. cтр. 54. [v] Разговор са песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: Порекло наде и Ватра и ништа, НИН, септембар 1960. [vi] Из књиге Предрага Финција, Поетозофски есеји, Сарајево 2004. Ауторка је теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. „A hero is someone who understands the responsibility that comes with his freedom.“ Bob Dylan Зашто Дилан? Ова уводна сентенца садржи два важна аспекта хришћанске перспективе и постојања уопште. Одговорност и слободу. „Само они који познају слободу од жеље могу да разумеју пуно значење слободе од страха, а само они слободни и од жеље и од страха у позицији су да осмисле страст ка јавним слободама“. Ослобођен од страха човек улази у уске ходнике свог бивствовања, а ношен одговорношћу бива ослобођен симулакрума. Одговорност је незаобилазни део сваког појединца. У супротном бићемо као Мрожеков јунак који не прихватајући Грбавца и живећи само за себе, који бежећи од одговорности пред самим собом, али и пред другима, у страху, пуца у свакога ко има грбу. „Диланов став је став визионара, пророка. Његове слике долазе из нашег друштва, али виђене су његовим очима, а не на начин на који би ово друштво желело да буде схваћено. Има много занимљивих елемената у визији Боба Дилана: његова свест о патњама и врлинама потлачених, његов осећај за неподопштине савременог друштва у САД, његова мржња према рату, његова лична потреба за независношћу од материјалистичке културе, као и његов предосећај апокалипсе. Диланова визија је, у ствари, битно апокалиптичка; увек изнова он говори о злом свету који ће ускоро бити кажњен и укинут, онда када брод пристане[ii]. Његов избор за Нобелову награду за књижевност је изазвао контраверзне ставове од негодовања преко потпуног неодобравања па до тога да ју је требао још давно добити. Многи су толико били збуњени да су реаговали са индигнацијом и презиром. Мени је жао што је није добио Леонард Коен, али очекујем да ће наредни у низу бити Том Вејтц или Ник Кејв. Али оно што је мени посебно занимљиво је да су стихови његових песама постали делови наслова научних радова. У научним радовима је пронађено преко седам стотина цитата из Диланових песама. Од тога је 135 цитата базирано на песмама „“Blowin’ in the Wind“ i „The times they are a’ changin“. Диланова поезија је променила поглед на свет и приступ објашњавања света. А свет нам објашњавају религија, наука, филозофија, а с њима равноправно поезија. Не мислим да је Дилан најважнији, далеко од тога, али је сигурно занимљив избор. Поезија нас води кроз неслућене лавиринте љубави, и хтели или не, захваљујући њој приморани смо да истражујемо наше почетке, како би сви схватили шта се морало догодити да буде овако. Одакле смо и куда идемо? Кад тад ће нас та вечна питања сустићи иза угла. Она одзвањају нашим бићима из даљине прошлих времена и остављају нас упитане и зачуђене. А то су вечна питања поета. Колико данас поезија одговара свом првобитном назначењу у овом друштву спектала, забаве и игара, таблоида и хедонистичких маштарија, који нису плодно тло за увезивање у својој визији свих ових контекста. Опасно је сводити мишљење о поезији уопште на само један укус, поготову ако је тај укус израз гласа народа. Опасно је сводити поезију на дословно певање уличним сленгом и на баналну риму. Поезија је органон за мењање стварности, она гађа In medias res. Они који заборављају филозофију, или не читају поезију, само су они који је никада нису ни разумели нити јој веровали. Данашњи човек је у свом разуму укинуо везу поезије са одговором на постојање, али човек, истински тражитељ, никада је не може избрисати из кода, из срца, из свог крвотока. Поезија је месо и крв песника и зато је она вечна истина. Погрешно је мислити да поезија „гађа“ само оне емоционално рањиве. Песник мисли, али и пише наше неизречене, недомишљене мисли, мисли које не умемо да уткамо у речи, емоције које не умемо да исплетемо у ниску поезије, он мисли наше проблеме. Наше је само да схватимо оно што је он досегао. Они који су склонији читању цитата, углавном извучених из контекста, скрушено ће потврдити да немају времена или довољно пажње за читање поезије, а онда додати да је не разумеју. Радије ћемо упалити наше „паметне екране“, сурфовати и тражити забавне садржаје. А да ли ће нас исти ти екрани дехуманизовати за то не маримо. У одсуству правилне анализе и критичког приступа долази до потребе да од поезије очекујемо буквалне, једноставне одговоре, што је нова опасност. У свету критике у ком владају корист, блефирање, шмира, снобизам и лаж, добијамо погрешне информације. Опасност да једноставним стиховима без укуса изражавамо стање ствари. Опасност да надувавамо просечне песнике и поезију. Ниједна популистичка поезија не би могла у потпуности усмерити људско понашање ка лошем избору садржаја који се у највећој мери пласира широким народним масама посредством интернета, ако је то супротно са вредностима тих људи. Уметност мора бити формативни основ друштва у целини и тек тако нам неће претити опасност да изгубимо везу са квалитетом. Исто тако, опасно је дословно тумачити и Библију, књигу која нам нуди религиозни поглед на свет, која већ два миленијума обележава свеукупну људску делатност. Јер знамо, дакако, да је Библија, с обзиром да је готово увек тумачена дословно, изазивала (и још увек изазива) многе контроверзе и погрешне конотације. Човек одувек верује да помоћу религије, филозофије, уметности и науке може да се вине у неслућене висине и да победи зло. Оне су ту да нас одвлаче од мрака и непрестано указују на силу живота. Оне су ту да нам објасне и да нас дигну изнад и даље од хаоса постојања. „Песник и свештеник у почетку су били једно и тек су их каснија времена раздвојила. Но прави је песник увек свештеник, као што је и прави свештеник увек песник. И зар не би будућност могла опет довести натраг то стање?“[iii] Док наша тела свакодневно понављају исте устаљене радње, млади би људи то назвали егзистенцијалном досадом, док се мучимо да нађемо решења како бисмо превазишли сложене друштвене и економске кризе, док се појединци боре против маргинализације културе, сви неминовно примећујемо да хуманистичка уверења Декарта и Канта бивају срушена пред нашим телима која с времена на време промисле и осете емпатију јер су углавном егоистично опседнута собом. И ту филозоф и песник ступају на сцену. Никада већи комфор и никада веће незадовољство. У том свеопштем хаосу поверујмо да човек и даље уме да ствара. Идеалан је тренутак да оставимо бомбастичне наслове и прионемо на читаву плејаду песника од Елиота, Јејтса, Паунде, Неруде итд, али никако пре него што прочитамо Миодрага Павловића, Брану Петровића и Васка Попу. Филозофија, поезија, религија и наука су златне медаље човековог стваралаштва. Наука узимајући Диланове стихове постаје поетична, свештеник-песник опевајући лепоту и спасење света постаје поетични тумач стварности. Пример је и велики хемичар Примо Леви и његовa прича о циклусу угљеника. Све ове делатности имају тежњу да спознају себе и свет око себе и оне су најплеменитије људске делатности. Оне јесу више лица исте те златне медаље. Њутнова филозофија садржи природну науку, односно садржи сазнање закона, сила, узетих из искуства и посматрања. И наизглед иако супротно принципу филозофије, опет је њему заједничко јер су им основни ставови општи.[iv] „Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епиграф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола. Моја формула: Речи су моћни оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.“[v] Логос-Реч ствара свет, покреће и даје живот. У почетку је била реч. Био је смисао. Била је љубав. Речи и служе да постављају недостижне циљеве чинећи живот вечно смисленим и испуњеним. Поезија није овоземаљски идеал јер границе које она поставља, простор који она отвара, а у који ми само провирујемо, исто тако нису овоземаљски. Још је Аристотелово и грчко стваралаштво уопште поставило вечне темеље који се поштују и дан-данас у свим делима врхунске уметности. Симболисти су се водили мишљу да су природа и објективна стварност ту само како би нам помогле да преко њих откријемо оно духовно. Водећи рачуна о ритму и мелодичности користили су језик који је за њих представљао метафоричку везу између објективног и идеалног света. Речи су значиле. Самоостваривање човека се постиже кроз уметност и креативно стварање, како нас је учио Ниче. Поезија и религија одгонетају човекову истинску природу и назначење, покушавају да открију његову суштину кроз категорије добра и зла. Обе нам поручују да од нас зависи да ли ћемо из себе испољити добро или зло. Али нам поручују да добро спасава свет. Не искључују једна другу, него се допуњују, надовезују. Све док нам се поезија обраћа, немогуће је умрети. Игнорисање поезије нас може довести до два сценарија. Можемо да постанемо тривијална култура, али можемо створити и утопију о којој су сви велики песници сањали. Открили смо сијалицу и њоме победили мрак. Али реч мења свет. „Ако је уметност тежња ка савршенству, а вера ка непорецивошћу, онда је филозофија трагање за никада до краја осигураном извешношћу, уколико и свака потрага за извешношћу није потрага за метафорички схваћеним Богом.“[vi] Ко се усуди да отвори врата поезије вапећи за смислом свога постојања и кога једанпут та питања и одговори зграбе, никада га више не напуштају. ----------------------------------------------------------------- Hana Arent, „Sloboda da se bude slobodan“, u: Hana Arent, Mišljenje bez ograda: Eseji o razumevanju, (ed.) J. Kon.NA ENGLESKOM [ii] Frank Davey, Alphabet br. 17, decembar 1969. [iii] Фридрих фон Харденберг-Новалис, „Фрагменти“, у: Повијест књижевних теорија (од антике до краја 19. века), СНЛ, Загреб 1979. [iv] Хегел, Историја филозофије 1, Београдски издавачко-графички завод Београд, 1983. cтр. 54. [v] Разговор са песником Бранком Миљковићем поводом његове две најновије књиге песама: Порекло наде и Ватра и ништа, НИН, септембар 1960. [vi] Из књиге Предрага Финција, Поетозофски есеји, Сарајево 2004. Ауторка је теолог и вјероучитељ Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Дана 16. јула 1054. године кулминирао спор између цркава Божијих у Риму и Цариграду Између Православне и Католичке цркве током хиљаду година раздвојености настале озбиљне теолошке, литургијске, али и обредне разлике. О разликама али и сличностима Православних и римокатолика и узрозицама великог Раскола говорићемо са тиватским парохом протојерејем Петром Петровићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице
  14. О релацији вера–наука у садашњем контексту упутно је апстраховати оно што је партикуларно, јер о самом односу се не може говорити изван контекста постмодерног доба. Наиме, све те групе могу деловати само у контексту садејства с временом које се одликује тиме да човек постаје жртва огромне завере. Ипак, кроз анализу тих радњи може се видети да, на пример, особа тиме потврђује изграђену слику о себи и на тај начин покушава да надомести свој статус и место у друштву, нерешене личне конфликте, а да је притом сама блазирана од могућих последица. Међутим, начин на који то ради доноси, могло би се рећи, више штете него користи. Прво правило таквих група јесте да је важније имати мишљење него знање. Тако данас, када питате било кога нешто о вакцинацији, најчешће као одговор добијате уопштене фразе, да не кажемо офуцане формулације, општа места. А управо ти „квази-стручњаци“, самозвани „експерти“ и шарлатани, умишљене „свезналице“, нису ни свесни колико се праћакају и даве у властитом незнању. И не само то, него и колико залуђују и заносе друге, који нису толико у материји, па их слушају и верују њиховој препотенцији. Наизменична струја, вакцине против беснила, туберкулозе и дечје парализе, чине светлију листу проналазака 20. века, насупрот другим изумима као што су светски ратови, концентрациони логори, атомско наоружање, мноштво других средстава за масовно убијање и мучење људи, те материјали и средства за глобално загађивање природе. Јасно је да је имунизација знатно побољшала животни стандард савременог човека. Међутим, морамо знати да је антивакцинални покрет био присутан још од времена енглеског доктора Едварда Џенера који је, чувши како је извесни сељак из Дорсета приметио да је млекарица која је музла његове краве имуна на богиње, решио да намерно на своју породицу пренесе крављи вирус и тако je спасе заразе.[1] Нарочито се свештенство тада противило вакцинацији и сматрало је нехришћанском због тога што су вакцине долазиле од животиња. Међутим, крајем прошлог и почетком овог века, покрет који се супротставља коришћењу вакцина у превенцији болести доживљава своју кулминацију. Чест аргумент против вакцина јесте њихово повезивање са аутизмом, као и низом идиопатских симптома, па све до поистовећивања вакцина са жигом „Звери“, чак и до тога да се вакцинација назива „сатанска медицина“. Такав покрет тражи „само право на избор“ да своју децу препусте Божијој вољи и природној селекцији. Даља аргументација почива на ирационалном страху који је поткрепљен псеудонауком. Ове године су на Спасовданској литији прошетали и они који су уз прославу празника протествовали и против обавезне вакцинације. Како кажу, они из верских убеђења не желе да вакцинишу своју децу, јер сваки труд да се спречи болест представља мешање у Божији промисао о том детету. Тезу о болести као „Божијој казни“ и вакцинацији као „Сотонској медицини“ изнео је енглески теолог и свештеник Едмунд Масеј, из Колчестера у Есексу, 1722. године, дакле пре скоро три стотине година. Он је, упркос заразној болести која је тих година харала Британијом, јавно изразио свој став као став цркве тј. да је вакцинација Ђавоља лудорија. Његова проповед штампана је у посланици под насловом „Опасна и грешна пракса вакцинисања деце“. Још од тог времена изостанак рационалног расуђивања доводи до панике и веровања да смо сви део глобалне завере моћника. Наш страх нас тера да верујемо да ће вакцине угрозити здравље, па и животе наше деце. Удружења анти-вакцинаша одбацују главну импликацију науке: стварно је само оно што је мерљиво. Често не прихватају аргументе нити мерљиве доказе јер за њих тврде да су управо део те „велике завере“. Када говоримо о методама правилног разумевања, односно одвајања науке од псеудонауке, на првом месту би требало да се нађе скептицизам, који би уз емпиризам и рационализам требало да буде део научног метода, практични прибор за разоткривање псеудонауке. Нажалост, скептицизам је усмерен у погрешном правцу. Карл Попер, британски философ аустријског порекла, оштро је истакао да основно питање којим философија науке треба да се бави и узима у обзир јесте демаркација науке од не-науке и псеудо-науке. Основни принцип логичког позитивизма је потврђивање да исказ има научно значење само уколико се може доказати да је тачан или нетачан – тј. уколико је проверљив. Попер је образложио да је кључна одлика науке фалсификационизам – оповргљивост хипотезе или тврђења, тј. могућност да буде контрадиктована посматрањем или исходом експеримента. Пол Фајерабенд је био велики опонент Поперовог критичког рационализма и епистемолошки анархиста, који се противио свакој привржености научном методу због тога што је „забрањивао слободан проток идеја“. Године 1978. је сковао термин „епистемолошка анархија“ као оличење принципа „све може“, верујући да добар научник може развити добар самостални метод који може да се примени на одређено поље истраживања. Доба технологије и брзе информације, а најчешће полу-информације, окренуто је ка релативизовању вредности, како сазнајних и моралних, тако и естетских и културалних. Релативизам служи као основна методска алатка за деконструкцију свега постојећег, па тако и културе дијалога и разумевања, односно потраге за истинитом информацијом. Резултат деконструкције дијалошке форме потраге за истином и смислом јесте, како је још Лиотар тврдио – феномен „раскола“.[2] У нашој јавности се често диже прашина око научних постигнућа, углавном међу полуписменим, полуинформисаним, или пре неписменим круговима, али често је најприсутнија идеолошка предрасуда. Наравно, није у питању само неспособност да се повуче оштра граница између науке и псеудонауке, већ је реч и о далеко приземнијем нивоу: има ту и чисте необавештености, скромне друштвене прихваћености која тера на интрузивне нападе, који већ у старту покрећу порицање и занемарују читав процес сазнавања. Много је лакше уграбити нечију пажњу емоционално раздражујућим аргументом, смаком света, заверама, него истинитом информацијом. Притом се екстремно, често од стране неуких, поставља питање на основу чега смо тачно утврдили шта јесте, а шта није истинита информација, и како ми забога уопште можемо да знамо да је нешто истинито, јер за њих знање мора да подразумева да је то „очигледно“ или да то „сви знају“. Људима који не желе да уче и који лако верују да је све теорија завере, обична информација, а она је углавном истинита, делује једноставно и некако јој не верују. Према ономе што нам је рекао чувени Артур Шницлер, у суштини постоје само три врлине: објективност, одважност и осећај одговорности. Управо су ове три врлине за разумевање овог питања и најважније. Сведоци смо да се преврати дешавају у науци и то неретко. Када је Ајнштајн изнео своју теорију релативности, многи физичари нису били спремни да прихвате његове закључке. Али она је морала бити прихваћена јер је Ајнштајн имао стварне доказе за њу. Само неколико година касније, група младих физичара је открила квантну механику која се директно супротставила многим закључцима Ајнштајнове теорије. Многи физичари су им се опирали годинама, укључујући ту и самог Ајнштајна који није хтео да прихвати њихове аргументе. Ипак, и овог пута физички докази су потврдили веродостојност квантне механике, и она је данас централни део физике. Тако је 1925. година означена као година почетка превазилажења класичне физике и њених мета-мета-граница. Читав свет класичних граница у свим областима живота и свих наука заљуљао се и срушио пред Ајнштајном, Шредингером, Едингтоном, Бором и Хајзенбергом. Ови физичари су изгледа, успели да делимично сагледају стваран свет, подручје без граница, свет који је Адам видео пре него што је повукао фаталну границу, свет какав јесте и какав није када се класификује, ограничи, картографише. Да ли религија губи свој смисао и сврху постојања све већим сазнавањем о деловању природе? „Научници у принципу не шире лажи о свом послу. Али понекад, да се не би неком замерили, они увијеним исказима обмањују јавност тврдњама да су њихова научна открића у складу са религијским доктринама, или просто прећуткују контрадикције између ових области. У питању је чудна попустљивост, јер су научници иначе чувени по задовољству са којим се обрушавају на друге идеје са којима се не слажу. Астрономи се подсмевају астролозима, без обзира што велики део јавности верује у астрологију. Лекари отворено нападају противнике вакцинисања због угрожавања здравља деце. Али многи научници се уздржавају од подсмеха религији, у страху да ће то људе удаљити од науке.“[3] Зашто онда верујући људи не узврате истом мером, поверењем, а не нападима на науку и њен прогрес? Блажени Августин, епископ Хипона, један од великих теолога Запада и очевидаца инвазије Вандала, у делу О Божијој држави тврди да су сва дешавања део великог божанског плана и неизбежан корак ка силаску Небеског Јерусалима. Између осталог, написао је и следеће: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима, и другим елементима овог света, о кретању и орбитама звезда, о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца, циклусима година и годишњих доба, о врстама животиња, биљака, камења, и тако даље, и ово знање он држи сигурним на основу искуства. Срамотна је и опасна ствар за неверника да чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама; и ми верници треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде важно што је та необразована индивидуа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши свети Оци мислили то што та индивидуа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у пољу које они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади за вечни живот, и Царству небеском, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума?“ У светоотачкој традицији се може пронаћи могућа синтеза „истине овога света“ и „истине Божије“, али она захтева умереност. Један од изазова који стоји пред човечанством јесте питање како спојити веру у овај свет и љубав према њему са вером и љубављу према природним наукама и истини коју нам оне доносе. Синтеза је ту најефектнији метод и само се сједињењем вертикале, вере у Бога, и хоризонтале, вере у овај свет, и поверењем у науку може омогућити хармоничан развитак и напредак човечанства и уклонити опасност од губитка онога што је по речима Св. Василија Великог, „привлачно и мило сваком срцу које више воли истину од полуистине“ (Св. Василије Велики, Дела I, 36).[4] У свом чланку „Научна и религиозна истина“, Хајзенберг је потврдио: „У историји науке, још од чувеног суђења Галилеу, непрестано се тврди да се научна истина не може помирити са религиозном интерпретацијом света. Иако сам сада убеђен да је научна истина непобитна у сопственом пољу, никада нисам сматрао могућим да одбацим задовољство религиозног размишљања, просто као део застареле фразе у свести човечанства, као део од којег ћемо морати одустати од сада. Стога, током свог живота непрестано сам приморан да премишљам о односу ових двеју мисаоних сфера, јер никада нисам био способан да сумњам у реалност онога на шта оне указују. (…) Тамо где идеје водиље нису остављене да указују на пут, скала вредности нестаје, а са тим и значење наших дела и патњи и на крају може остати само негирање и очај. Религија је, стога, основа етике, а етика је хипотеза живота.“ Ајнштајн је веровао у строгу узрочност (каузалност) до краја свог живота. У свом последњем преживелом писму Ајнштајну, Хајзенберг пише да док је у новој квантној механици Ајнштајнов вољени принцип узрочности без основа, „ми се можемо тешити да ће добри Господ Бог знати положај честица и стога ће дозволити да принцип узрочности и даље има важност“.[5] Морамо се подсетити да је до раздвајања теологије и науке и њиховог антагонизма дошло тек у 18. и 19. веку. Наговештајем смрти Бога и нестанком вере у Њега, нестала су морална начела која су ишла у комплету с вером и која су до тада држала свет у каквом-таквом балансу психичких и унутрашњих снага уопште. У том периоду Ниче ослобађа свет од Бога, те божанских принципа и морала, и од тог момента човек мора сам да се бори и избори за сопствене вредности и нови општи морал. Но, оно што је Ничеа највише плашило јесте то да ће за ову промену бити плаћена страшна цена и да ће је друштво, вековима ненавикавано на промене, платити главом. Губитак вере неминовно доводи до зјапећег вакуума смисла у главама људи, али и у самом корену људске егзистенције. Данас поуздано можемо рећи да савремене дистинкције између научника и философа није било све до 19. века. Од самих почетака писане историје, сваки мисаони подухват, чак и ако је имао и практичну страну, припадао је једном јединственом скупу који је обухватала философија природе. Тако Аристотелу, Бејкону, Авицени дугујемо за велелепне теорије и практична остварења, колико и Њутну или Марији Кири. У 19. веку философско-научна дебата поприма нови ток, док се Црква осећа угроженом оним што је називала подривањем верских учења у режији науке. Џон Хершел је узео учешћа у овој дебати која ће, како се испоставило, тек у 20. веку узети маха, и подсетио да се наука не бави испитивањем религијских веровања нити питањем постојања Бога. Став о потреби дијалога између природних наука и теологије, можда је најлепше изрекао британски математичар и логичар и филозоф Алфред Норт Вајтхед (1861–1947) написавши: „Ако имамо у виду значај религије за човечанство, као и значај природних наука, онда није претерано рећи да будући ток историје зависи од одлуке садашње генерације у погледу односа међу њима.“ Теологија се једноставно не може издвојити од достигнућа природних наука и човековог удела у њима. Да ли наука нужно води у атеизам или су у могућој сарадњи? Данас се више него икада јавља потреба за дијалогом између теологије и науке. Британски биолог и теоретичар, оксфордски професор Ричард Докинс, одбацује било какву могућност везе између религије и науке, него је изричито за хуманизам без религије, па чак и против ње. Вајнберг је свакако у праву да се реч Бог, ако не желимо да је профанизујемо, мора употребљавати као ознака за Творца света „примереног нашем поштовању“. Нажалост, много је збрке настало зато што се не повлачи разлика између онога што се назива ајнштајновском религијом и вером у Личног Бога. У књизи A Brief History of Time Стивена Хокинга читамо: „…јер тада бисмо спознали ум Бога“. Како ово тумачити? Хокинг је расправљао о неким проблемима који се јављају ако се претпостави да је у васиони све детерминисано. И закључује да је тада свеједно да ли иза предодређености стоји свемогући Бог или закон науке. Увек се може рећи да су закони науке израз Божије воље.[6] Молекуларни биолог Урсула Гудинаф у својој књизи The Sacred Depths of Nature одаје утисак да је религиознија од Хокинга или Ајнштајна. Она воли све религије, воли цркве, џамије и храмове. Она иде толико далеко да себе назива „религиозним природњаком“. Дакле, овде се поставља јасна разлика између религиозности и онога што данас подразумевамо под црквеношћу. Модерна наука је трансформисала свет. Али како примећује Хана Арент, наш свет је свет сумње и стога он и јесте духовно секуларан. Ако бисмо желели да стварно елиминишемо секуларност, морали бисмо елиминисати модерну науку и њену трансформацију света. „Модерна наука је заснована на филозофији сумње, за разлику од старе науке која је била заснована на филозофији чуђења пред оним што је онакво какво јесте. Уместо дивљења пред чудом универзума које се појављује људским чулима и разуму, ми смо почели да сумњамо да ствари нису онакве какве нам се чине. Тек кад смо ускратили поверење нашој чулној перцепцији открили смо да се насупрот читавом свакодневном искуству Земља окреће око Сунца. Из овог темељног неповерења према појавама, из ове сумње да појаве не објављују истину, изведена су два радикално различита закључка: Паскалов очај да „les sens abusent la raison par de fausses apparences“ из којег долази „признање људске беде без Бога“, или модерно-научна прагматична тврдња да сама истина није нипошто објава него процес непрестано променљивих склопова радних хипотеза.“[7] Колико је после свега изнетог упитно да се сама црквена заједница, свештеници, теолози баве појединим питањима науке као што је вакцинација, астрономија, биологија итд? Мислим да та питања морамо препустити науци и бити одговорни и захвални према великом доприносу који нам је, на пример, само медицина пружила. Јер када смо болесни сви идемо код лекара. Сви који вам саветују другачије су манипулатори или вама или својим „знањем“, које је обично скромно, и хвата се за пароле и информације преузете са брзог интернет курса. Овде бих храбро поменула оно што је написао Дарвин: „Само оне јединке које извлаче исправне закључке о свету који их окружује имаће изгледа да преживе и оставе потомство.“ Дакле, остаје нам оно за шта смо ми људи способни, а то је умешност вредновања и преиспитивања, а што нам даље не дозвољава да будемо неодговорни. Наука и вера се данас, као и иначе, не сукобљавају. Једино се могу сукобљавати њихова тумачења. [1] Енглески доктор Едвард Џенер (Edward Anthony Jenner) је први применио убризгавање екстракта кожних промена пацијената оболелих од крављих богиња (на латинском vacca – крава; vaccinia – кравље богиње) и тај поступак назвао вакцинација. Он је на тај начин код вакцинисаних изазивао благо обољење након кога је, због сличности вируса вакциније и вариоле, пацијент имао трајни имунитет и против много опаснијих великих богиња. Џенер је то и доказао, убризгавајући екстракт кожних промена пацијената оболелих од вариоле, при чему ниједна вакцинисана особа није добила болест. Након његових бриљантних резултата, пракса вакцинације се брзо проширила развијеним светом, а Едвард Џенер, који се с правом може назвати оцем активне имунизације, послужио је као узор другим научницима да крену са развојем вакцина против других смртоносних болести. Симболично је да је управо вариола прва (а засад и једина) болест која је захваљујући свеобухватној вакцинацији становништва планете Земље у потпуности искорењена, чиме су сачувани животи стотина хиљада деце на годишњем нивоу (1967. године, само десет година пре искорењивања, вариола је годишње убијала око 2 милиона људи широм света). Више на страници Examinus.org. [2] Жан Франсоа Лиотар, Раскол, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1991. [3] Lawrence M. Krauss, All Scientists Should Be Militant Atheists, The New Yorker september 8, 2015.; Лоренс Краус је професор на Државном универзитету Аризоне, директор Origins Poroject-a и председник одбора спонзора Bulletin of the Atomic Scientists. Аутор је већег броја књига, између осталог и The Physics of Star Trek и најновије A Universe from Nothing. [4] Н. А. Заболотски, „Тејар де Шарден и црквена традиција“, Теолошки погледи 4 (1971), 263–278. [5] T. Dimitrov (ed.), 50 Nobel Laureates and other great Scientist who believe in God. [6] Предавање одржано на семинару Сигма клуба, на универзитету Кембриџ, априла 1990, из књиге Црне рупе и бебе-васељене, превод Зоран Живковић, Издавачки атеље Поларис, Београд 1995. [7] Хана Арент, „Религија и политика“, Confluence II/3 (1953).
  15. Док пишем ове редове мота ми се по глави она Орвелова реченица у којој он примећује да нам се нараштај недотупавних обесио о врат попут огрлице нанизане лешевима. У времену када је информација заменила знање, морамо се запитати да ли они који верују у тумачења која немају упориште у анализи, већ само у предрасудама, сујеверју, параноји или другим врстама нерационалног мишљења, који верују опскурним медијима, спектаклима и сензацијама, трагичарима жуте штампе, агресивним веганима, равноземљашима, антивакцинашима и осталим верујућим у завере, смеју да буду генератори, дисеминатори и промотери вере и културе (или су пак они сами њен производ), а да сви који преиспитују такве ставове бивају аутоматски етикетирани као издајници, плаћеници, или не дај Боже, као научници. О релацији вера–наука у садашњем контексту упутно је апстраховати оно што је партикуларно, јер о самом односу се не може говорити изван контекста постмодерног доба. Наиме, све те групе могу деловати само у контексту садејства с временом које се одликује тиме да човек постаје жртва огромне завере. Ипак, кроз анализу тих радњи може се видети да, на пример, особа тиме потврђује изграђену слику о себи и на тај начин покушава да надомести свој статус и место у друштву, нерешене личне конфликте, а да је притом сама блазирана од могућих последица. Међутим, начин на који то ради доноси, могло би се рећи, више штете него користи. Прво правило таквих група јесте да је важније имати мишљење него знање. Тако данас, када питате било кога нешто о вакцинацији, најчешће као одговор добијате уопштене фразе, да не кажемо офуцане формулације, општа места. А управо ти „квази-стручњаци“, самозвани „експерти“ и шарлатани, умишљене „свезналице“, нису ни свесни колико се праћакају и даве у властитом незнању. И не само то, него и колико залуђују и заносе друге, који нису толико у материји, па их слушају и верују њиховој препотенцији. Наизменична струја, вакцине против беснила, туберкулозе и дечје парализе, чине светлију листу проналазака 20. века, насупрот другим изумима као што су светски ратови, концентрациони логори, атомско наоружање, мноштво других средстава за масовно убијање и мучење људи, те материјали и средства за глобално загађивање природе. Јасно је да је имунизација знатно побољшала животни стандард савременог човека. Међутим, морамо знати да је антивакцинални покрет био присутан још од времена енглеског доктора Едварда Џенера који је, чувши како је извесни сељак из Дорсета приметио да је млекарица која је музла његове краве имуна на богиње, решио да намерно на своју породицу пренесе крављи вирус и тако je спасе заразе.[1] Нарочито се свештенство тада противило вакцинацији и сматрало је нехришћанском због тога што су вакцине долазиле од животиња. Међутим, крајем прошлог и почетком овог века, покрет који се супротставља коришћењу вакцина у превенцији болести доживљава своју кулминацију. Чест аргумент против вакцина јесте њихово повезивање са аутизмом, као и низом идиопатских симптома, па све до поистовећивања вакцина са жигом „Звери“, чак и до тога да се вакцинација назива „сатанска медицина“. Такав покрет тражи „само право на избор“ да своју децу препусте Божијој вољи и природној селекцији. Даља аргументација почива на ирационалном страху који је поткрепљен псеудонауком. Ове године су на Спасовданској литији прошетали и они који су уз прославу празника протествовали и против обавезне вакцинације. Како кажу, они из верских убеђења не желе да вакцинишу своју децу, јер сваки труд да се спречи болест представља мешање у Божији промисао о том детету. Тезу о болести као „Божијој казни“ и вакцинацији као „Сотонској медицини“ изнео је енглески теолог и свештеник Едмунд Масеј, из Колчестера у Есексу, 1722. године, дакле пре скоро три стотине година. Он је, упркос заразној болести која је тих година харала Британијом, јавно изразио свој став као став цркве тј. да је вакцинација Ђавоља лудорија. Његова проповед штампана је у посланици под насловом „Опасна и грешна пракса вакцинисања деце“. Још од тог времена изостанак рационалног расуђивања доводи до панике и веровања да смо сви део глобалне завере моћника. Наш страх нас тера да верујемо да ће вакцине угрозити здравље, па и животе наше деце. Удружења анти-вакцинаша одбацују главну импликацију науке: стварно је само оно што је мерљиво. Често не прихватају аргументе нити мерљиве доказе јер за њих тврде да су управо део те „велике завере“. Када говоримо о методама правилног разумевања, односно одвајања науке од псеудонауке, на првом месту би требало да се нађе скептицизам, који би уз емпиризам и рационализам требало да буде део научног метода, практични прибор за разоткривање псеудонауке. Нажалост, скептицизам је усмерен у погрешном правцу. Карл Попер, британски философ аустријског порекла, оштро је истакао да основно питање којим философија науке треба да се бави и узима у обзир јесте демаркација науке од не-науке и псеудо-науке. Основни принцип логичког позитивизма је потврђивање да исказ има научно значење само уколико се може доказати да је тачан или нетачан – тј. уколико је проверљив. Попер је образложио да је кључна одлика науке фалсификационизам – оповргљивост хипотезе или тврђења, тј. могућност да буде контрадиктована посматрањем или исходом експеримента. Пол Фајерабенд је био велики опонент Поперовог критичког рационализма и епистемолошки анархиста, који се противио свакој привржености научном методу због тога што је „забрањивао слободан проток идеја“. Године 1978. је сковао термин „епистемолошка анархија“ као оличење принципа „све може“, верујући да добар научник може развити добар самостални метод који може да се примени на одређено поље истраживања. Доба технологије и брзе информације, а најчешће полу-информације, окренуто је ка релативизовању вредности, како сазнајних и моралних, тако и естетских и културалних. Релативизам служи као основна методска алатка за деконструкцију свега постојећег, па тако и културе дијалога и разумевања, односно потраге за истинитом информацијом. Резултат деконструкције дијалошке форме потраге за истином и смислом јесте, како је још Лиотар тврдио – феномен „раскола“.[2] У нашој јавности се често диже прашина око научних постигнућа, углавном међу полуписменим, полуинформисаним, или пре неписменим круговима, али често је најприсутнија идеолошка предрасуда. Наравно, није у питању само неспособност да се повуче оштра граница између науке и псеудонауке, већ је реч и о далеко приземнијем нивоу: има ту и чисте необавештености, скромне друштвене прихваћености која тера на интрузивне нападе, који већ у старту покрећу порицање и занемарују читав процес сазнавања. Много је лакше уграбити нечију пажњу емоционално раздражујућим аргументом, смаком света, заверама, него истинитом информацијом. Притом се екстремно, често од стране неуких, поставља питање на основу чега смо тачно утврдили шта јесте, а шта није истинита информација, и како ми забога уопште можемо да знамо да је нешто истинито, јер за њих знање мора да подразумева да је то „очигледно“ или да то „сви знају“. Људима који не желе да уче и који лако верују да је све теорија завере, обична информација, а она је углавном истинита, делује једноставно и некако јој не верују. Према ономе што нам је рекао чувени Артур Шницлер, у суштини постоје само три врлине: објективност, одважност и осећај одговорности. Управо су ове три врлине за разумевање овог питања и најважније. Сведоци смо да се преврати дешавају у науци и то неретко. Када је Ајнштајн изнео своју теорију релативности, многи физичари нису били спремни да прихвате његове закључке. Али она је морала бити прихваћена јер је Ајнштајн имао стварне доказе за њу. Само неколико година касније, група младих физичара је открила квантну механику која се директно супротставила многим закључцима Ајнштајнове теорије. Многи физичари су им се опирали годинама, укључујући ту и самог Ајнштајна који није хтео да прихвати њихове аргументе. Ипак, и овог пута физички докази су потврдили веродостојност квантне механике, и она је данас централни део физике. Тако је 1925. година означена као година почетка превазилажења класичне физике и њених мета-мета-граница. Читав свет класичних граница у свим областима живота и свих наука заљуљао се и срушио пред Ајнштајном, Шредингером, Едингтоном, Бором и Хајзенбергом. Ови физичари су изгледа, успели да делимично сагледају стваран свет, подручје без граница, свет који је Адам видео пре него што је повукао фаталну границу, свет какав јесте и какав није када се класификује, ограничи, картографише. Да ли религија губи свој смисао и сврху постојања све већим сазнавањем о деловању природе? „Научници у принципу не шире лажи о свом послу. Али понекад, да се не би неком замерили, они увијеним исказима обмањују јавност тврдњама да су њихова научна открића у складу са религијским доктринама, или просто прећуткују контрадикције између ових области. У питању је чудна попустљивост, јер су научници иначе чувени по задовољству са којим се обрушавају на друге идеје са којима се не слажу. Астрономи се подсмевају астролозима, без обзира што велики део јавности верује у астрологију. Лекари отворено нападају противнике вакцинисања због угрожавања здравља деце. Али многи научници се уздржавају од подсмеха религији, у страху да ће то људе удаљити од науке.“[3] Зашто онда верујући људи не узврате истом мером, поверењем, а не нападима на науку и њен прогрес? Блажени Августин, епископ Хипона, један од великих теолога Запада и очевидаца инвазије Вандала, у делу О Божијој држави тврди да су сва дешавања део великог божанског плана и неизбежан корак ка силаску Небеског Јерусалима. Између осталог, написао је и следеће: „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима, и другим елементима овог света, о кретању и орбитама звезда, о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца, циклусима година и годишњих доба, о врстама животиња, биљака, камења, и тако даље, и ово знање он држи сигурним на основу искуства. Срамотна је и опасна ствар за неверника да чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама; и ми верници треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде важно што је та необразована индивидуа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши свети Оци мислили то што та индивидуа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у пољу које они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади за вечни живот, и Царству небеском, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума?“ У светоотачкој традицији се може пронаћи могућа синтеза „истине овога света“ и „истине Божије“, али она захтева умереност. Један од изазова који стоји пред човечанством јесте питање како спојити веру у овај свет и љубав према њему са вером и љубављу према природним наукама и истини коју нам оне доносе. Синтеза је ту најефектнији метод и само се сједињењем вертикале, вере у Бога, и хоризонтале, вере у овај свет, и поверењем у науку може омогућити хармоничан развитак и напредак човечанства и уклонити опасност од губитка онога што је по речима Св. Василија Великог, „привлачно и мило сваком срцу које више воли истину од полуистине“ (Св. Василије Велики, Дела I, 36).[4] У свом чланку „Научна и религиозна истина“, Хајзенберг је потврдио: „У историји науке, још од чувеног суђења Галилеу, непрестано се тврди да се научна истина не може помирити са религиозном интерпретацијом света. Иако сам сада убеђен да је научна истина непобитна у сопственом пољу, никада нисам сматрао могућим да одбацим задовољство религиозног размишљања, просто као део застареле фразе у свести човечанства, као део од којег ћемо морати одустати од сада. Стога, током свог живота непрестано сам приморан да премишљам о односу ових двеју мисаоних сфера, јер никада нисам био способан да сумњам у реалност онога на шта оне указују. (…) Тамо где идеје водиље нису остављене да указују на пут, скала вредности нестаје, а са тим и значење наших дела и патњи и на крају може остати само негирање и очај. Религија је, стога, основа етике, а етика је хипотеза живота.“ Ајнштајн је веровао у строгу узрочност (каузалност) до краја свог живота. У свом последњем преживелом писму Ајнштајну, Хајзенберг пише да док је у новој квантној механици Ајнштајнов вољени принцип узрочности без основа, „ми се можемо тешити да ће добри Господ Бог знати положај честица и стога ће дозволити да принцип узрочности и даље има важност“.[5] Морамо се подсетити да је до раздвајања теологије и науке и њиховог антагонизма дошло тек у 18. и 19. веку. Наговештајем смрти Бога и нестанком вере у Њега, нестала су морална начела која су ишла у комплету с вером и која су до тада држала свет у каквом-таквом балансу психичких и унутрашњих снага уопште. У том периоду Ниче ослобађа свет од Бога, те божанских принципа и морала, и од тог момента човек мора сам да се бори и избори за сопствене вредности и нови општи морал. Но, оно што је Ничеа највише плашило јесте то да ће за ову промену бити плаћена страшна цена и да ће је друштво, вековима ненавикавано на промене, платити главом. Губитак вере неминовно доводи до зјапећег вакуума смисла у главама људи, али и у самом корену људске егзистенције. Данас поуздано можемо рећи да савремене дистинкције између научника и философа није било све до 19. века. Од самих почетака писане историје, сваки мисаони подухват, чак и ако је имао и практичну страну, припадао је једном јединственом скупу који је обухватала философија природе. Тако Аристотелу, Бејкону, Авицени дугујемо за велелепне теорије и практична остварења, колико и Њутну или Марији Кири. У 19. веку философско-научна дебата поприма нови ток, док се Црква осећа угроженом оним што је називала подривањем верских учења у режији науке. Џон Хершел је узео учешћа у овој дебати која ће, како се испоставило, тек у 20. веку узети маха, и подсетио да се наука не бави испитивањем религијских веровања нити питањем постојања Бога. Став о потреби дијалога између природних наука и теологије, можда је најлепше изрекао британски математичар и логичар и филозоф Алфред Норт Вајтхед (1861–1947) написавши: „Ако имамо у виду значај религије за човечанство, као и значај природних наука, онда није претерано рећи да будући ток историје зависи од одлуке садашње генерације у погледу односа међу њима.“ Теологија се једноставно не може издвојити од достигнућа природних наука и човековог удела у њима. Да ли наука нужно води у атеизам или су у могућој сарадњи? Данас се више него икада јавља потреба за дијалогом између теологије и науке. Британски биолог и теоретичар, оксфордски професор Ричард Докинс, одбацује било какву могућност везе између религије и науке, него је изричито за хуманизам без религије, па чак и против ње. Вајнберг је свакако у праву да се реч Бог, ако не желимо да је профанизујемо, мора употребљавати као ознака за Творца света „примереног нашем поштовању“. Нажалост, много је збрке настало зато што се не повлачи разлика између онога што се назива ајнштајновском религијом и вером у Личног Бога. У књизи A Brief History of Time Стивена Хокинга читамо: „…јер тада бисмо спознали ум Бога“. Како ово тумачити? Хокинг је расправљао о неким проблемима који се јављају ако се претпостави да је у васиони све детерминисано. И закључује да је тада свеједно да ли иза предодређености стоји свемогући Бог или закон науке. Увек се може рећи да су закони науке израз Божије воље.[6] Молекуларни биолог Урсула Гудинаф у својој књизи The Sacred Depths of Nature одаје утисак да је религиознија од Хокинга или Ајнштајна. Она воли све религије, воли цркве, џамије и храмове. Она иде толико далеко да себе назива „религиозним природњаком“. Дакле, овде се поставља јасна разлика између религиозности и онога што данас подразумевамо под црквеношћу. Модерна наука је трансформисала свет. Али како примећује Хана Арент, наш свет је свет сумње и стога он и јесте духовно секуларан. Ако бисмо желели да стварно елиминишемо секуларност, морали бисмо елиминисати модерну науку и њену трансформацију света. „Модерна наука је заснована на филозофији сумње, за разлику од старе науке која је била заснована на филозофији чуђења пред оним што је онакво какво јесте. Уместо дивљења пред чудом универзума које се појављује људским чулима и разуму, ми смо почели да сумњамо да ствари нису онакве какве нам се чине. Тек кад смо ускратили поверење нашој чулној перцепцији открили смо да се насупрот читавом свакодневном искуству Земља окреће око Сунца. Из овог темељног неповерења према појавама, из ове сумње да појаве не објављују истину, изведена су два радикално различита закључка: Паскалов очај да „les sens abusent la raison par de fausses apparences“ из којег долази „признање људске беде без Бога“, или модерно-научна прагматична тврдња да сама истина није нипошто објава него процес непрестано променљивих склопова радних хипотеза.“[7] Колико је после свега изнетог упитно да се сама црквена заједница, свештеници, теолози баве појединим питањима науке као што је вакцинација, астрономија, биологија итд? Мислим да та питања морамо препустити науци и бити одговорни и захвални према великом доприносу који нам је, на пример, само медицина пружила. Јер када смо болесни сви идемо код лекара. Сви који вам саветују другачије су манипулатори или вама или својим „знањем“, које је обично скромно, и хвата се за пароле и информације преузете са брзог интернет курса. Овде бих храбро поменула оно што је написао Дарвин: „Само оне јединке које извлаче исправне закључке о свету који их окружује имаће изгледа да преживе и оставе потомство.“ Дакле, остаје нам оно за шта смо ми људи способни, а то је умешност вредновања и преиспитивања, а што нам даље не дозвољава да будемо неодговорни. Наука и вера се данас, као и иначе, не сукобљавају. Једино се могу сукобљавати њихова тумачења. [1] Енглески доктор Едвард Џенер (Edward Anthony Jenner) је први применио убризгавање екстракта кожних промена пацијената оболелих од крављих богиња (на латинском vacca – крава; vaccinia – кравље богиње) и тај поступак назвао вакцинација. Он је на тај начин код вакцинисаних изазивао благо обољење након кога је, због сличности вируса вакциније и вариоле, пацијент имао трајни имунитет и против много опаснијих великих богиња. Џенер је то и доказао, убризгавајући екстракт кожних промена пацијената оболелих од вариоле, при чему ниједна вакцинисана особа није добила болест. Након његових бриљантних резултата, пракса вакцинације се брзо проширила развијеним светом, а Едвард Џенер, који се с правом може назвати оцем активне имунизације, послужио је као узор другим научницима да крену са развојем вакцина против других смртоносних болести. Симболично је да је управо вариола прва (а засад и једина) болест која је захваљујући свеобухватној вакцинацији становништва планете Земље у потпуности искорењена, чиме су сачувани животи стотина хиљада деце на годишњем нивоу (1967. године, само десет година пре искорењивања, вариола је годишње убијала око 2 милиона људи широм света). Више на страници Examinus.org. [2] Жан Франсоа Лиотар, Раскол, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Нови Сад, 1991. [3] Lawrence M. Krauss, All Scientists Should Be Militant Atheists, The New Yorker september 8, 2015.; Лоренс Краус је професор на Државном универзитету Аризоне, директор Origins Poroject-a и председник одбора спонзора Bulletin of the Atomic Scientists. Аутор је већег броја књига, између осталог и The Physics of Star Trek и најновије A Universe from Nothing. [4] Н. А. Заболотски, „Тејар де Шарден и црквена традиција“, Теолошки погледи 4 (1971), 263–278. [5] T. Dimitrov (ed.), 50 Nobel Laureates and other great Scientist who believe in God. [6] Предавање одржано на семинару Сигма клуба, на универзитету Кембриџ, априла 1990, из књиге Црне рупе и бебе-васељене, превод Зоран Живковић, Издавачки атеље Поларис, Београд 1995. [7] Хана Арент, „Религија и политика“, Confluence II/3 (1953). View full Странице
  16. Бити жена никада није био лак задатак, још од времена када је Бог рекао Еви с мукама ћеш децу рађати (Пост.3,16). Све до овог века тај задатак је, у најмању руку, био прилично јасан. Свака девојчица одрастала је знајући тачно шта се од ње захтева у животу и научила је да то ако јој се и не допада прихвати. O положају жене у цркви разговарали смо са теологом Јеленом Петровић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...