Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'петровић' or ''.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Зоран Ђуровић: „Мало је само кад бију“ - Миодраг М. Петровић Карао сам Петровића како Бог Драги заповеда, али му није било доста. Као да се примио на авинице! Шта ти је генетика! Човек узе да напише: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића (Проширен састав).[1] Тај текст је скоро идентичан са претходним, само што је додао од реченице: Нека се не мисли да мрзим римокатолике. Наравно да нам је јасно да не мрзи католике и филопаписте:))). По очекивању, ништа није одговорио на моје приговоре, као што ни борбаши за неверу нису објавили мој текст. Нити су пак дали линк ка истом, да се случајно неко не саблазни какве глупости црно на бело пише МП. Његова племенитост је остала на ad hominem аргументима јер за боље не зна. Такође се није извинио, како обећа: Њега треба оставити да се тетура у самодоказивању пошто ни сведочанство основне школе нема. А уколико га има, треба да га објави. У том случају ћу му се извинити. Нисам имао илузија да ће се извинити – иако сам објавио сведочанство – познајем тај ментални склоп. Настављајући у познатом стилу, пише: изјавивши лаж о томе да у Сопоћанима, односно у монографији В. Ђурића, наводно, не постоји фреска Немањиног сабора против јеретика, прибегао је новим лажима, написавши: „Та књига ми је поцепана на два дела (не што мрзим ћирилицу, него од употребе) и други део (који не прегледам) ми је био под гомилом других књига. Мрзело ме да тражим и тај део и због лењости сада Петровић може да ми се смеје“. Замислите, књига му је „поцепана од употребе“, а други део исте књиге „не пргледа“ иако се представља као „иконописац“! Такве језуитске подметачине су за малу децу. Наука не трпи лажи, а његова „наука“ је сва проткана лажима. Таквима је Спаситељ упутио речи: „Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините ... кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“ (Јн 8, 44). Страна му је заповест апостола Павла: „Не лажите један другога...“ (Кол 3, 9). Као такав, нападно се намће да буде учитељ другима, у корист римокатолика, а на штету православља, у карактеристичном језуитском стилу. Признао је једну само своју лаж, написавши: „Овде је Петровић у праву“. Као што је ћутао око сертификата да имам ОШ (Кафка би ми позавидео на тако нечему), тако ће и сада „јуначки“ ћутати. Ваљда нико нормалан неће помислити да сам сада узео да цепам књиге (или да сам у фото шопу урадио сертификат), урадих неколико речитих фотографија, па се МП обијају о главу речи које је изнео на име мог оца, јер зна да канони кажњавају клеветника казном која је предвиђена оном која би се наложила човеку који је оптужен. Ерго: Дакле, раскупусана књига, а онда имамо и фотку са мном и истом у рукама, један селфи и благослов за часног МП! Исту фотографишем и пред компјутером, где је текст МП, па се види датум. То ја урадих као они кад траже откуп за неку особу па се фоткају са новинама. Ја их не купујем, али имам макину: То није једина моја раскупусана књига. Имам их мноштво. Овде прилажем: 1) Синајске иконе, 2) Теофан Грк од Алпатова и 3) Монографију Панселиноса. Није да су ми само уметничке књиге раскупусане, него и теолошке. Тако ми је у јадном стању Милаш, о Кирилу и Методију. Милаш је најцењенији мој аутор од старијих писаца, иако се некад у нечему разилазимо, и кога сам понео са собом 2002 за Рим. Види се да је књига читана више пута. Он ми је посебно драг што је за разлику од МП имао здрав приступ канонском предању. Допуштао је и увођење жењених владика без сазивања васељенског сабора. Одбио је сулуди Орос из 1756 који је налагао прекрштавање католика. Признавао је валидност католичког крштења, они нису за њега били, као за МП нехришћани. Није се примио на Агиоритову новотарију о икономији, ствар која никад није постојала у Цркви, и по којој би се издала вера зарад неког снисхођења. А у догматима нема снисхођења, нема трговине. Тако би по Никодиму Агиориту ми примали у Цркву и на причешће особе које нису крштене, да их не би саблазнили! То је мени лудило мозга и никад чујено учење у Цркви Христовој. Потпуно православно умује Никодим Милаш: „Толико је већ довољно било, да се њихово крштење правилним призна, јер учење православне цркве увјек је било и јест, да је свако крштење добро и ваљано, које је обављено у име св. Тројице, ма ко био онај, који га је обавио. Онај, који крсти није него оруђе, којим се Христос служи, да добије у своје царство човека. Ово оруђе само извршује чин, али од Бога благодат долази. Са овога само полазишта црква је могла да призна и признала је крштење такових јеретика, какви су били аријани и македоњани“ (Н. Милаш, Правила православне цркве са тумачењима, књ. 1, Нови Сад 1895, стр. 271-2). Износећи из своје ризнице оно што једино има, а то је мржња, МП пише: Он, као и други екуменисти, Христове речи „да сви једно буду“ (Јн 17, 21), тумаче како уче римокатолици. Међутим, смисао тих Христових речи није „зближавање и обнова јединства у вери међу свима верујућима у Свету Тројицу и Христа Богочовека“, како се покушало наметнути и најновијим „Предлогом Комисије за промену Устава СПЦ“. Јер у тако верујуће спадају римокатолици, протестанти и други хришћански јеретици. Поред „прсле“ СПЦ и Симеон Солунски назива католике Црквом. МП излуђују те ствари, јер у његов човекомрзачки мозак не може да уђе да су и неки други Богу мили. Он тврди да су све ове формуле само ствар уљудног опхођења са јеретицима. Када би то било тако, зашто он не би назвао Папу Светим Оцем и цунуо му руку, како је радио св. Марко Ефески? Не, он је православнији од Марка и српских епископа који љубе Папи руку! МП инсистира и на папоманским аспектима, које нико нормалан не може порицати, а ту је разлика између њега и мене, јер он нема критички отклон у вези својих промишљања, боље рећи тлапњи. Пише: Римски папа се не задовољава да у Цркви буде први само по части, него намеће да први буде и по власти, протежући ту власт и утицај на владајуће светом. Није без основа још за папу Николу I... речено: „Никола учини себе императором целога света“... А најдаље од свих отишао је папа Пије IX (1846-1878), изјавивши: „Предање сам ја“; папским декретом је обзнанио своју, и свих папа, непогрешивост; себе је изједначио са Христом, истакавши: „Ја сам пут, истина и живот“! Папство се јесте развијало, као и учења о власти патријараха, па је тако Александријски имао моћ у Египту врло сличну оној папиној на Западу. Но, није место да говоримо о примату. Питао бих Петровића да ми приведе ову лаж коју је ставио у уста папе Пија IX. Патолошки лажов мисли да сви наседају на његове фазоне. На ово се не би примио ни Влада Димитријевић. Враћа се МП на језуитско представљање Светог Методија у београдском римокатоличком храму. Зоран Ђуровић својим пилићарским умом то правда речима: „Католици су скинули анатему са Методија“. Када, како и зашто? – питајте несрећног Ђуровића. Историјска је чињеница да је папа Стефан VI (896-897) „предао анатеми и Методија и његову науку“, петнаестак година после Методијевог упокојења (885). Тај исти папа је наредио да његовог претходника, папу Бонифација VI (896), изваде, после девет месеци лежања у гробу, затим да га обуку у папске одоре и поставе на трон да би уследила гнусна пресуда: одсекли су му прст десне руке, осудили га и бацили у Тибар. Петровићева суманута теза је да су папе и католици анатемисали Кирила и Методија, и да су их се тек скоро сетили и рехабилитовали са циљем унијаћења наивних Трибала. Није историјска чињеница да је папа Стефан VI предао анатеми и Методија и његову науку. Реч је о спорном писму у коме папа штити Немце, а осуђује словенски језик у литургији. Веома је могуће да је Вихинг направио тај евентуални фалсификат. Документ у чију се аутентичност сумња (расплинули бисмо се када бисмо расправљали о овом писму), није историјска чињеница. Такође, овде немамо неку саборску пресуду Методију. Чак и да је овај морбидни папа анатемисао Методија, то не би имало никакве тежине, јер су се резултати битака за словенску службу мењали често. Али објаснити то, доктору који замењује личности, је немогућа мисија. Овде лупа да је Стефан ископао папу Бонифација VI, што је глупост, јер је реч о Папи Формозу († 4. април 896). Одсечена су му 3 прста десне руке са којима је благосиљао, а не један. Ето још једног показатеља да МП може бити научник само у артемита и чорбаша (Оболенски помену да су се богомили називали и торбашима). Замениш Коштуницу са Титом, то ти дође на исто. – О synodus horrenda сам писао на другом месту,[2] као и о незаблудивости папе,[3] али МП не чита те ствари па си дозвољава да препричава ловачке приче. Стефан је ископао Формоза који је био непријатељ сполетанаца, а пријатељ Германа. Реч је о странкама које су ратовале да би имале папу на својој страни. У овом проблематичном писму читамо: „Били смо врло изненађени чути да је Методије био посвећен лажном учењу, а не изграђивању, непријатељству, а не миру. И ако је тако, као што смо чули, у потпуности одбацујемо његово лажно учење. Анатема за презирање католичке вере да падне на главу онога ко га држи; Ти и твој народ, према суду св. Духа, да сте невини, само ако неприкосновено држите веру коју проповеда Римска црква. А божанске службе и св. тајне и литургијске обреде, које је исти Методије усудио се вршити на слованском језику, што је он обећао заклетвом над светим моштима блаженог Петра, да неће чинити, никако да се убудуће ико усуди да их врши, одбацујући тако његово прекршење заклетве“. Поред кондиционала (ако ствари стоје тако) у коме се јавља анатема, интересантан је детаљ помена заклетве над моштима, јер се прва служба на словенском извршила над Петровим моштима, док је папа Хадријан осветио словенске књиге у базилици Санта Марија Мађоре. Тако се чита у Житију Константиновом, гл. 17, што нам сугерише корелацију са овим „папиним“ писмом. Неко ту лаже, а ко, остављам вреднијима од мене да истраже. Понављам, потпуно је небитно које папе су биле на страни св. Браће, а које против. Зависило је од тренутка, а не неке предвековне језуитске завере, како би сугерисао весели Петровић (језуити тада нису ни постојали). У поткрепу своје теорије завере, вели: Није Стефан VI једини папа који је бацио анатему на Светог Методија, кога су не само немилосрдно прогањали, него и у тамници држали заточена скоро три године због исповедања православне вере и богослужења на „варварском језику“, тј. на словенском. Сплитски римокатолички сабор (1059) својом одлуком само потврђује раније анатеме бачене на Светог Методија, проглашавајући га јеретиком. И поред свега тога, данас га бестидно представљају као свог свеца. Како то схватити? Ватикан своју црквенодржавну идеологију спроводи углавном у складу са оном језуитском: „Циљ оправдава средство“. Зато нимало чудно није то што много примера има да исти папа познијом енцикликом негира нешто што је ранијом другачије одлучио. „Православни“ свештеник Зоран Ђуровић је стручњак да такве папе иконопише и у „свеце“ проглашава. Овај продавач магле олако прелази и преко својих изјава, јер хоће да назида своје пацијенте које назива православним верницима (Мт 23, 15: Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да бисте добили једног следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе), па избегава да им напомене како су православне папе анатемисале Методија, као и православни сабори. Јер, иако морбидан и никако за пример, исти папа Стефан је био православни папа. Његов претходник, Формоз, је требало да оцени валидност хиротоније Стефана I, константинопољског патријарха, кога је Фотије неканонски рукоположио за ђакона (овај није имао тада ни 18 година), и оценио је то рукоположење невалидним, као и његов претходник папа Стефан V, а сам Стефан I, је као осамнаестогодишњак постао, по свргавању Фотија, патријарх. Волео бих да нам „строго православни“ Петровић објасни како је канонски валидно било свргавање Фотија и уздизање Стефана. Ово је био век хаоса који је владао Црквом и где се није знало ко пије а ко плаћа. Петровић је мало више потегнуо, па ни не разликује протагонисте, а камо ли да разуме динамику ових процеса. Методије је био осуђен, иако не лично, на православном сабору у Сплиту још 925, на коме су учествовали и српски великаши. Православни Папа Јован X, приговара далматинским епископима ширење кривог учења неког Методија, односно литургије на словенском, јер ако припадају Риму, сакраменти се требају „обављати на латинском језику, а не туђем“. То се после кодификује у канону X: Ut nullum episcopus nostrae prouinciae audeat in quolibet gradu Sclauinica lingvia promouere; (poterit) tam(en) in clericatu et monachatu deo deseruire. Nec in sua ecclesia sinat eum missam facere; praeter si necessitatem sacerdotum haberet: per supplicationem a Romano pontifice licentiam ei sacerdotalis ministerii tribuat. Дакле, не може да се врши литургија на словенском, и за то се треба тражити посебан допуст од папе. Глагољаше нису могли рукополагати. Сплитски сабор 928 не расправља уопште о словенској литургији. Она пак опстаје и у следећем веку, јер се поново „сплићани“, односно Латини, боре против ње. Имамо у Томе Архиђакона записано да се држи сабор далматински (сплитски, крај 1059 или почетак 1060), где се забрањује „да се нико убудуће не усуђује да врши богослужење на словенском језику, него само на латинском и грчком, нити да се ико из тог реда унапреди на свештени степен. Јер су говорили да су готичка слова измишљена од неког јеретика Методија, који је много лажи против католичке вере написао, због чега је Божијим судом, веле, био наглом смрћу кажњен“. Овде је била чиста пропаганда за остваривање латинских циљева, а која се користила пучким незнањем ствари, као што и шарлатан Петровић ради са чорбашима, па се Методије повезује са аријанцем Улфилом. Нема благе везе, али је то исти шарлатански метод који је функционисао у то доба као и код Петровића. Видимо да он мења имена људима како му падне на памет. Док буде овог света, биће и шарлатана као ових сплићана и Петровића. Забрану словенског је потврдио папа Никола II (1061), као и после папа Александар II. Успут су опсесивно забрањивали жењење свештеника, као и ношење браде. Но, на овом сабору немамо канонску осуду Методија као јеретика. И то је потпуно небитно, јер су веселом Методију лепили анатеме или светачки статус како је ко хтео. Тако и Петровић анатемиса Методија на овом сабору, иако то не пише нигде у актима. Лупати или лагати, Петровићу је ласно. Наш чудни доктор не разуме ни ситуацију у којиј су се нашли најпре св. Браћа, тако да не може да разуме ни потоње историјске развоје. Браћа су послата из Византије у област (Велика Моравска) која је канонски припадала Салзбургу, а папа је имао претензије над њом. Кирило није био презвитер, док је Методије био игуман, али вероватно свештеник, јер је бесмислено слати у мисију људе који не могу да врше литургију. Фотије није могао послати епископа, јер би тиме нарушио каноне и упао на туђу територију, али се један презвитер могао провући. Ко зна са каквим документима. Знајући да папа жели ове области под својом директном јуриздикцијом, Браћа иду у Рим, иако је папа Никола већ био анатемисао Фотија. Тамо је папа Хадријан II рукоположио, после Кирилове смрти, Методија за Архиепископа. Претходно су, највероватније, рукоположени њихови ученици за презвитере, а не за епископе. Сам Кирило није био у добрим односима са Фотијем, кога је вероватно поразио у диспути око природе душе, као што је поразио патријарха Јована Граматика око икона. Питање је било банално, односило се на јуриздикцију. Када Немци узимају да суде Методија, он одговара, као прави папофил: „Ако бих знао, да је ово ваша област, овде не бих проходио, али то је област римске катедре св. Петра“. Он је био папски клирик. Тада су га рашчинили и пребили. Све у молитвама светих отаца. Шамарали и пљували. То је почетак 871. Био је 2 и по године отприлике у тамници. Папа Хадријан га је пустио низ воду. Тек са интервенцијом папе Јована VIII, ослобађају га. МП се не зауставља на папама, него тврди како су Браћа омражени и сада од католика: У Карловцу је постојао храм посвећен Ћирилу и Методију, који су подигли, још у време аустроугарске владавине, римокатолици који су били свесни свог порекла и своје „старе вере“ какву су и проповедали словенски просветитељи и равноапостоли. Усташе су тај храм за време Другог светског рата затвориле, да би после рата био срушен. За време Другог светског рата срушен је и храм посвећен Ћирилу и Методију на Вису (грађен 1923 – 1933). На другој пак страни, у Србији, од 1919. до 1941. године само у Београду саграђено је шест римокатоличких храмова. Православни Срби се нису светили због варварског хрватског пљачкања, рушења и паљења њихових храмова по Хрватској, Срему и другде. Не треба објашњавати о чему то говори. А плаћеник римокатолички, Зоран Ђуровић, све што ради, ради у њихову корист, лажући и себе и друге. Лаж му је срасла за срце и неконтролисано се множи. Немају католици ништа против Браће. Имају усташе против Срба. Ту Петровић замењује тезе. У току Другог светског рата подручје бихаћке епархије тешко је страдало од усташа, а православни храм Силаска Светога Духа на апостоле, у Бихаћу, био је први порушени храм у НДХ 1941. Католици немају ништа против Светог Духа, усташе имају против Срба. Глинска црква је била посвећена Рођењу Пресвете Богородице. Католици немају ништа против Марије, усташе имају против Срба. Као дете сам био тамо да гледам филмове, јер су подигли биоскоп. Да се затре спомен на злочин. Незналица ме пита: Када, како и зашто је скинута анатема са Методија? Видели смо да никад није официјално ни бачена анатема на Методија. Спомен св. Кирила и Методија под 9. март је унео кардинал Цезар Бароније у Римски Мартирологиј (Martyrologium Romanum ad novam kalendarii rationem et ecclesiasticae historiae veritatem restitutum... auctore Caesare Baronio Sorano. Venetiis, 1587, стр. 114-117). Они нису пали с Марса, тако да је поштовање постојало од пре, а везано је за мошти Кирилове у цркви св. Климента. Латинско поштовање имамо практично од саме смрти Константина Филозофа, Кирила великосхимника. Житија се пишу по смрти Методија. У словенском свету они имају култ јако брзо. Код католика се развија нарочито од XIX века, а везано је и за развој националних свести код словена. Грци су ту гори од католика јер они су први храм који су Бугари у Солуну подигли Браћи, по присједињењу града Грчкој краљевини, 1913 укинули. Тек 1957 Браћа улазе у Грчки календар. Вероватно су зли језуити и тамо роварили!:))) ПС. Чорбаши су објавили и текст: Мр Млађан Цуњак: Да ли на фрески „сабор немањин” у ариљу имамо приказане богумиле?,[4] не би ли тиме поткрепили МП-а. Ћорав посао, јер је Цуњак ово писао јако давно, не имајући у виду оно што ја мислим, и у сваком случају би било интересантно када бисмо се попричали о тој фресци. Цуњко, како га зовемо, је мој кућни пријатељ, био је мој парохијанин у Смедереву и наручио је био неколико слика од мене. Ишли смо на славе један другоме и овако се дружили. Били смо заједно на „поклоњење“ Папи. Он није историчар уметности, како га борбаши за неверу погрешно представљају него теолог и археолог. Радио је у Археолошком у Смедереву. Овај текст му је танак и сигурно је да би написао другачији када би прочитао оно што сам већ незналици Петровићу био аргументовао. Ава, Рим, 8.12.2018. [1] Проф. др Миодраг М. Петровић: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића (Проширен састав). Среда, 05 децембар 2018, http://borbazaveru.info/content/view/11211/1/. [2] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44712-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D1%99%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%81%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80-1756/&page=154 За мржњу не требају разлози У уводном тексту сам образлагао како је орос Цг1756 мотивисан чистом мржом и никаквом теологијом. Показаћу следећим примером како исти механизам важи и у КЦ и никаква правила се тада не поштују. Мржња је јача од било ког канона. Папа Стефан VI, изабран маја (?) 896, устоличење између 26. априла и 11. јуна 896, † Рим, октобар 897. Изгледа да је био римског порекла. Наименован 891 за епископ Анањија од папе Формоза, можда против своје воље, јер то искључује из избора за епископа Рима. Пре него што је легитимни цар Арнулф Корушки могла да утиче на папску номинацију Стефана је поставила про-Сполетска странка, која је тада била доминантна у Граду. Иако испрва признаје Арнулфа царем, касније фаворизује Ламберта II. Наиме, папа Формоз, је рукоположио за владику Стефана, крунисао Арнулфа, а после и Ламберта, јер га је прогурала његова мајка Агелтруда. Она је Стефана и подсетила ко је газда у Риму. Зато Стефан иде за Ламбертом. Јануара 897, највероватније под притиском Ламберта и Агелтруде, Стефан врши процес, познат као сабор над лешом(synodus horrenda), над покојним папом Формозом, за светогрђе и издају, а према коме је сполетска породица гајила дубоко мржњу. Проглашен је кривим за низ злочина: попео на папски престо уз подршку про-германске партије, против које су били сполетанци; постављен за папу, иако је већ био епископ Порта; кршење заклетве који је дао папи Јовану VIII, да би му се укинула екскомуникација, да никада неће крочити у Рим. Формозово тело је ексхумирано, обучено у папске одежде и постављено на престо у Латеранској базилици да одговара на оптужбе. Једино прихватљиво објашњење за такав поступак може се наћи у германским правним поступцима, где је за процес потребно било присуство corpus delicti, у овом случају леша. Фердинанд Грегоровиус, немачки историчар из 19. века описује тај процес и вели о осуди мумије: „Синод је потписао акт о свргавању, проклео папу заувек и одредио да сви они којима је он дао свештеничко намештење, морају да се поново рукоположе. Одежде су здрали са мумије, одрубљили јој три прста десне руке са којима су Латини по обичају давали благослов, и уз варварске крике, избацили су тело из ауле; вукли су га по улицама, и међу крицима руље, бацили га у Тибар“. Кратак понтификат Стефанов је одређен овим синодом, као и присилним оставкама неколико бискупа које је рукоположио Формоз. Тај процес је изазвао неколико месеци касније народни револт у целом Риму, са повратком про-германске струје и таласом огорчења за освету око лудачког акта. Папа Стефан је заробљен, свргнут и затворен у Анђелску тврђаву, где је у октобру исте године 897 задављен. Његови посмртни остаци ће бити сахрањени у Светог Петра после 10 година. Ми смо склони да мислимо како се правила и канони поштују без обзира на ситуације. Овде видимо да Стефан наново рукополаже већ рукоположене, што је св. папа Григорије Велики изричито забранио. Нема понављања крштења и рукоположења. Стефан ово флагрантно крши. Све му се обило о главу. Но, мене не интересује Стефанова зла судбина, него факат да се јасна црквена одредба крши из чисте мржње. И то чини папа који је неканонски изабран, као и симониста Кирило 1756. [3] https://pouke.org/forum/index.php?/topic/44684-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%81%D0%BB%D1%83%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%BF%D0%B0%D0%BF%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%85%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-i/ [4] http://borbazaveru.info/content/view/11214/1/
  2. „Била сам на свим местима где су мучени и убијани наши људи. На њима нема никаквог обележја да су ту некада били логори, а осамнаесторо чланова породице моје мајке је скончало у најгорим мукама на тим стратиштима“, каже гошћа која за крај разговора чита потресну причу „Вајкина преткомора“ за коју је добила престижну књижевну награду „Милован Видаковић“. Подсећамо, књига „У Христа обучени“ је изашла из штампе крајем 2016. године са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Разговор са гђом Дајаном водила је Марина Марић. Извор: Радио Источник
  3. Српска Православна Црква 13. септембра обележавају Јасеновачке новомученике, сећајући се свих пострадалих у ратним вихорима и нељудским временима. Попадија Дајана Петровић, говорећи за радио „Источник“ о својој збирци кратких прича и песама „У Христа обучени“, каже да је наведена књига посвећена Србима страдалим од Јадовна, преко Јасеновца, Пребиловаца до Косова и Метохије. „Била сам на свим местима где су мучени и убијани наши људи. На њима нема никаквог обележја да су ту некада били логори, а осамнаесторо чланова породице моје мајке је скончало у најгорим мукама на тим стратиштима“, каже гошћа која за крај разговора чита потресну причу „Вајкина преткомора“ за коју је добила престижну књижевну награду „Милован Видаковић“. Подсећамо, књига „У Христа обучени“ је изашла из штампе крајем 2016. године са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Разговор са гђом Дајаном водила је Марина Марић. Извор: Радио Источник View full Странице
  4. Поводом упокојења истакнутог српског лекара, неуропсихијатра, психотерапеута и књижевника, свестраног ерудите и члана САНУ академика др Владете Јеротића, о овом знаменитом човеку за радио Светигору говорила је вероучитељица Јелена Петровић. Благодарећи радију Светигори доносимо звучни запис овог разговора. Звучни запис разговора View full Странице
  5. "Феномен" тзв. "корисног идиота" није остао нити ван видокруга и елите монаштва СПЦ МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ – ШТА О ЊЕМУ МИСЛЕ ХИЛАНДАРЦИ ? 1. Он није православни хришћанин 2. Био је суботар (адвентиста) и то никада није успео да превазиђе 3. Сада има своју секту, и волонтере (наивне следбенике) који раде у његовим пластеницима док он шири причу о здравој храни и дописује се на интернету 4. Једини од секташа који користи националну причу да би себи придобио нове следбенике 5. Злоупотребљава име ЦАРА ДУШАНА и исмева га са становишта православних Хришћана. Своје суботарско-јудаистичко схватање покушава да припише Цару Душану, а Цар Душан је био православни хришћанин, додуше и строг, али да Мирољуб Петровић којим случајем живи у епохи Цара Душана, он би сасвим сигурно остао без свог језика и био би унакаженог носа (урезаног или одсеченог, што би рекли обележен) 6. Нажалост, изрекламирао се преко наивних свештеника, који нису прозрели његову лукавост, и дали су му простор да са својим причама о креационизму и тајним друштвима и ко влада Србијом превари многе православне хришћане 7. Нема православно учење о Богу као Светој Тројици, Исусу Христу као Сину Божијем спаситељу људи и Богородици 8. За православне хришћане то је ВУК У ОВЧИЈОЈ КОЖИ и треба се чувати његовог учења. Могло би се много причати о њему, али ко има уши да чује и ум да разуме схватиће горе речено. 9. БАЛКАН ИНФО у својој тежњи за популарношћу је срозао себе дајући у својим емисијама простор секташу Мирољубу Петровићу 10. Свима православнима упозорење да се чувају учења Мирољуба Петровића, и да буду верни својој Православној Цркви Доситеј Хиландарац View full Странице
  6. МИРОЉУБ ПЕТРОВИЋ – ШТА О ЊЕМУ МИСЛЕ ХИЛАНДАРЦИ ? 1. Он није православни хришћанин 2. Био је суботар (адвентиста) и то никада није успео да превазиђе 3. Сада има своју секту, и волонтере (наивне следбенике) који раде у његовим пластеницима док он шири причу о здравој храни и дописује се на интернету 4. Једини од секташа који користи националну причу да би себи придобио нове следбенике 5. Злоупотребљава име ЦАРА ДУШАНА и исмева га са становишта православних Хришћана. Своје суботарско-јудаистичко схватање покушава да припише Цару Душану, а Цар Душан је био православни хришћанин, додуше и строг, али да Мирољуб Петровић којим случајем живи у епохи Цара Душана, он би сасвим сигурно остао без свог језика и био би унакаженог носа (урезаног или одсеченог, што би рекли обележен) 6. Нажалост, изрекламирао се преко наивних свештеника, који нису прозрели његову лукавост, и дали су му простор да са својим причама о креационизму и тајним друштвима и ко влада Србијом превари многе православне хришћане 7. Нема православно учење о Богу као Светој Тројици, Исусу Христу као Сину Божијем спаситељу људи и Богородици 8. За православне хришћане то је ВУК У ОВЧИЈОЈ КОЖИ и треба се чувати његовог учења. Могло би се много причати о њему, али ко има уши да чује и ум да разуме схватиће горе речено. 9. БАЛКАН ИНФО у својој тежњи за популарношћу је срозао себе дајући у својим емисијама простор секташу Мирољубу Петровићу 10. Свима православнима упозорење да се чувају учења Мирољуба Петровића, и да буду верни својој Православној Цркви Доситеј Хиландарац
  7. Некадашњи колумниста и гост нашег форума др Драган Петровић (некадашњи, јер од Сретења, 15. вељаче 2017. године није био на Форуму-а видјет ћемо и зашто), гостујући на "БалканИнфо" код Теше Тешановића у емисији које је тема била убиство Оливера Ивановића, поменуо је и коментарисао рад Поука, којих је и он био гост и одговарао на неколико десетина питања форумаша. У делу снимка који можете видети, осврнуо се на критичке ноте које су упућене на његов рачун... У реду! Није му се можда свидео понеки коментар, како на његовој личној теми, тако и још и више (вероватно) на теми коју је брат Игњатије покренуо. Па тако доктор Петровић ламентира над тим критичким тоновима упућеним са "сајта/блога СПЦ-КоЗнаКоИзаТогаСтоји" и немогућношћу (иако није био конкретан, али то провејава иза његових речи) да на њих одговори, све питајући се и созерцавајући, како то да је он био некада угледан члан којег смо хвалили (што и јесте свакако за хвалу-4 доктората), а сада се поједини са тог Форума "одважише" да критикују, како њега, тако и покрет којег је оснивач. Ево снимка: Уредништво Поука овим путем обавештава доктора Петровића, да "промена система" (било их је свакако-сваке године се чини апдејт форумске платформе), не "повлачи" за собом и промену приступне шифре, те да уредништво не може да буде одговорно за чињеницу да је корисник/форумаш приступну шифру заборавио. А ако и јесте заборавио, како рече, никакав "проблем" није био да путем поруке затражи од неког уредника, а каква је већ пракса када се шифра заборави, да исту генерише по уобичајеном методском поступку и надене јој "привремено име"-123456, где ће тај бројчани низ у сразу са својом жељом, корисник променити чим "уђе" на свој профил. То би и за др Петровића и за покрет и идеју коју представља, а да је то учинио те након тога "дошао" на Форум па одговорио на критике, свакако било много корисније него ова критика сопствене заборавности коју је учинио у емисији код Теше. Уреднички колегијум Поука је након ових неутемељених оптужби на свој рачун наравно спреман да уваженом др Драгану Петровићу помогне око пријављивања на Форум, а како би он, у духу демократичности био у прилици да одговори, како на критике, тако и на симпатије и речи подршке упућене њему и његовом раду, како на пољу наука где се етаблирао као носилац највиших академских степена, тако и кроз рад покрета у чијем раду учествује!
  8. „Играле се делије”, „Јесен стиже, дуњо моја”, „Чини не чини по месечини” и низ других песама стекле су временом толику славу да су прихваћене као „народне”. С друге стране, њихов творац тонуо је у заборав, заједно с расправама да ли је песник или стихоклепац... На прелазу између 19. и 20. века Србија је кренула на „дуго путовање у Јевропу”: одбацивали су се стари обичаји, мода и уметност, а прихватало све што долази са Запада. И већина песника окретала се модернизму, тежећи да држе корак са светским токовима. А онда је 1902. године учитељ Милорад Петровић штампао књигу песама „Сељанчица”, где је помињао дилбере и моме, фруле и коло, ливаде и сокаке, шљиве ранке и крушке караманке. Одмах је добио надимак по наслову збирке, а неке колеге прогласиле су га „заосталим” и „простим”. Међутим, критичари и композитори запазили су заводљиви ритам његових стихова, па су пажљиво одмеравали свој суд. Милорад Петровић Сељанчица рођен је 26. јула 1875. године у Великој Иванчи на падинама Космаја, у сељачкој породици. У детињству је волео да се надмеће с вршњацима у разним играма, посебно у „пилићима” и „радибабама” које су, осим јурњаве, подразумевале и „варакање”. По завршетку основне школе родитељи су га послали у Београд. Док је ишао у гимназију, послуживао је у господским кућама за стан и храну. Наставио је да похађа учитељску школу у Алексинцу, а пошто је живео код једног учитеља, користио је прилику да чита књиге из његове библиотеке. Како је ускоро и сам почео да пише, постао је члан ђачке литерарне дружине „Будућност” у чијем листу је објављивао радове. Песме му тада нису личиле на „сељанчице”, мада је често облачио шумадијску народну ношњу и око врата носио амајлију – замотуљак са груменом земље из завичаја. Мојој Ружи Од 1898. године сарађивао је са часописима „Дневни лист”, „Звезда”, „Нова искра”, „Зора”, „Бранково коло”, „Босанска вила”... У стиховима је изражавао љубав и чежњу према школској другарици Ружи Кнежевић (кћерки Косте Кнежевића, радикала и народног посланика, кога су стрељали као учесника Тимочке буне). Кроз песме јој је поручивао: „моје лане”, „јесен стиже”, „дођи, дођи”, „девојче, враже”. Убрзо су се венчали, па су као учитељи радили у Великом Крчмару код Крагујевца, Стојнику, Раниловићу, селу Младеновцу. У писању се све чешће угледао на народну лирску књижевност, а бавио се и превођењем поезије и текстова за децу са француског, руског, пољског, чешког, словачког, бугарског и словеначког. Године 1902. штампао је прву збирку песама „Сељанчице” у Београду, са посветом „Мојој Ружи”. Добио је разноврсне критике: похвале због ведрине, сликовитости и ритмичности, а замерке због једностраног надахнућа и „зашећерености”. Допуњено издање од седамдесет песама (раније 34) објавио је већ следеће године. Један примерак послао је Летопису Матице српске у Новом Саду, а главни уредник др Милан Савић ободрио га је речима: „Уз ову би књижицу пропевало и старије грло, а камоли младо!” Међутим, чим су неке од тих песама почеле да се уз музичку пратњу изводе по поселима, славама, свадбама и кафанама, појединци су га жестоко напали. У новинама се развила препирка, у којој су песници најављени као „две мегданџије, оба лирика, један из ћесарева Беча, један из убавог шумадијског сеоцета Стојника”. Сељанчица је одбацивао тврдње Милана Ћурчина да уметност припада само одабраним грађанима, „елити”, а не читавом народу. Као доказ препевао је супарникову песму „У бечкој шуми”, па су „узвишени” стихови почели да се преплићу као у разиграном колу. Године 1904. на Сељанчицу се обрушио и песник Сима Пандуровић у „Књижевној недељи”: описао га је као безосећајну незналицу, шарлатана који на папиру бележи све што чује по сеоским механама, сокацима и пољима. Додао је да његову „серију залудница” не треба штампати ни као пример лоших песама! Још отровније стрелице дошле су од непознатих особа, које су изјављивале да се ради о обичним „накарадама” и „стихоклепанију”. У „Правди” из 1907. године песника су чак назвали „баснословно неталентованим човеком, који је с полићем у руци и прљавим гаћама ушао у литературу”. На ниске ударце Сељанчица је одговорио новим делима: „Васкрсењем” збирком родољубивих песама, „Ризницом”, забавником за школску омладину, „Чучук Станом”, позоришним комадом са певањем. Премијера представе „Чучук Стана” одржана је 22. септембра 1907. године у Народном позоришту у Београду, са Десанком Ђорђевић у главној улози и музиком Стевана Христића. За извођење у Новом Саду музику је компоновао Исидор Бајић. Романтична историјска драма играла се неколико сезона, касније је поновљена и између два светска рата. Кафански затвор Године 1910. Милорад Петровић Сељанчица преселио се са породицом у Београд, па је у Жаркову и на Чукарици радио као учитељ и управник. У великој вароши осећао је жал за пољима и шумама, али и неки неспокој. Тада је написао аутобиографску песму „Ја”, у којој се поверио: „Мене је одавно прегазило време, ја то знам и ја због тога страдам. Али ја ипак нечем се надам.” У боемским кафанама спријатељио се са писцима Јанком Веселиновићем, Радојем Домановићем, Стеваном Сремцем, Борисавом Станковићем, Владиславом Петковићем Дисом и дружином из Народног позоришта. Једног поподнева са глумцем Чича Илијом Станојевићем кренуо је лађом са савског пристаништа до Земуна: тражили су кафану „Црна мачка” у којој се служила свежа риба (јутарњи улов аласа) с надалеко чувеним црним вином. Али чим су се укрцали прибили су се уз бифе, где су кренули с наизменичним чашћавањем. Најпре су наздрављали „једну с ногу”, затим „другу за другу ногу”, па „трећа срећа”... Док су пијуцкали, лађа је пловила од обале до обале и на крају су се искрцали на исто место одакле су кренули! Ноћни провод наставили су у кафани „Три шешира” у Скадарлији, а пред свитање посетили су и „Три сељака” на Славији, где су за мезе узели по тврдо кувано јаје. Међутим, док су тетурали Чубуром, ноге су их издале, па су заједно пали. Први се огласио Сељанчица: „Шта је ово, Чича? Одједанпут се подиже тротоар и лупи нас по челу. Не знам због чега. Мора да је оно јаје било мућак!” Кад су музичари свирали неке Сељанчицине песме, гости кафане и певачи пљескали су му све док не би отпоздравио. Тада је устајао са столице и лаганим наклоном захваљивао на пажњи. Често је и сам певао омиљене стихове, а у севдаху је заборављао како време брзо пролази. Једном приликом у друштву писца Борисава Станковића и песника Владе Станимировића није избијао из „Три шешира” цела три дана и три ноћи! Након дуже потраге брижна супруга Ружа дошла је да га води кући. На молбу да крене одговорио јој је да не може, јер се „налази у рему” – кафеџија га тобоже не пушта напоље док не плати све што је појео и попио. Кад је цех подмирен, коначно се упутио свом дому, срећан што се лепшој половини већ захвалио песмом „Све док је твога благог ока”. Након бурних теревенки настављао је озбиљно да ради: поред песама писао је приповетке, уџбенике, дечије књиге, драме, либрета за опере. Имао је четворо деце које је требало издржавати: Борислава (умро је као матурант), Радмилу (удата Крстић, студирала је историју уметности на Сорбони и сакупљала уметничка дела), Немању и Данку. Да би зарадио нешто новца и отргао се од старих навика, извесно време гајио је свилену бубу са колегама из Трнаве и Жабара. Али кад су успешну продају прославили у биртији, са празним џеповима заклели су се да се више никада не бакћу „неисплативим” бубама. У неким данима друштво боема није мислило само на пиће, већ и на укусну храну. Рецимо, када их је домаћица у гостима звала да ручају уз „Извол'те, извол'те”, Владислав Петковић Дис стидљиво је одговарао „Немојте, немојте”, док је песник из Велике Иванче шеретски додавао „Мојте, мојте”. У време беспарице требало је отићи код издавача и замолити за исплаћивање дела хонорара унапред. Једнога дана Сељанчица није измолио такву услугу од Геце Кона, па је невесело ходао Кнез Михаиловом улицом. Да би га орасположио, познати оптичар Шајнесон понудио му је писање рекламе, згодне за штампање у новинама. Уследио је стих „Очи квари Геца Кон, а поправља Шајнесон”, за који је свака реч награђена једним дукатом! У спомен саборцима Током учешћа у оба балканска рата (Куманово, Једрене) и у Првом светском рату (Сувобор) Милорад Петровић Сељанчица показао се као храбар војник. У предаху борби слушао је приче другова, које су му постале ново надахнуће. Када се за време повлачења у јесен 1915. године разболео од тифуса, остао је код женине родбине у Алексинцу да се лечи. Бугарске окупационе власти протерале су га као „празноскитајушчег”, па је морао преко Мораве да се склони у Београд. Неко време живео је одвојен од жене и деце, а да би се издржавао, писао је разне молбе и жалбе у кафани „Гинић”. Слободу је дочекао са туберкулозом, од које је сваког дана све више копнио. Своју најпознатију песму смислио је током шетње Калемегданом, када му се композитор Божидар Јоксимовић пожалио да му за свиту „Младост” недостаје упечатљив завршни део. Сељанчица је на парчету папира прибележио: „Играле се делије, насред земље Србије, ситно коло до кола чуло се до Стамбола...” Објаснио је да се сетио сабораца који су жалили што при опсади Једрена нису јуришали до „царског града охола”, да би се осветили због петсто година под Турцима. Пркосни стихови добили су полетну музику, а касније су увршћени у Антологију српских свечаних песама. Губитник или добитник? Пред крај живота песник је живео тешко, мучен болешћу и немаштином. Трећег марта 1921. године предосетио је блиску смрт, а породици је рекао да ће издахнути тачно за две недеље. Следећег дана испевао је стихове: „Умрећу када рађају се руже / последњи дах њин ћу попит' први / и однећу га у гробницу мрачну / да се с њим сладе акрепи и црви.” У „Народној просвети” почетком априла писало је: „Заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге и удобности траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богомдани песник Сељанчица, један од најзнаменитијих песника у српству.” Међутим, свака помоћ је закаснила, јер је умро 17. априла 1921. године на Михаиловцу код Београда, неколико месеци пре 46. рођендана. У последњим тренуцима загледао се у даљину, а супрузи је казао: „Међер (турцизам – заиста, стварно) ћу ја на овом свету да будем нека велика зверка... Гле, тридесет две владике! Спреми тридесет две свеће.” Сахрањен је на Топчидерском гробљу о трошку државе, а његов гроб остао је без споменика. Породица је чувала орден који је добио од црногорског краља Николе и још неке радове. У рукописима су остали позоришни комади са певањем „Чучук Стана”, „Младост” и „Комадић швајцарског сира” (по причи Ђуре Јакшића), опера у једном чину „Сиротан”, збирка афоризама „Варнице”, песме у прози „Сенке”, препеви „Из словенске лирике”. Током времена доста његових песама компоновано је за соло певање и хор (Станислав Бинички, Петар Коњовић, Стеван Мокрањац и други). Али стихови су почели да живе свој живот, док је песник занемарен! Године 1934. супруга Ружа пожалила се да ће га свет сасвим заборавити, јер се на радију његове песме најављују као „народне”. Напоменула је и да у књижарама више нема његових књига, а да због недостатка средстава не може сама да их штампа. У наредним деценијама стручна јавност повремено се освртала на његово дело. Између осталог, чуле су се замерке да је „сељак без црвеног бана”, који љубав описује ашиковањем, дозивањем и чежњом, а не еротиком, безобразлуцима и псовкама. Поставило се питање да ли је уопште губитник, јер су му стихови прешли на музичко поље где увелико царују: „Знају га и они који за њега нису чули. Ако им није у духу, несумњиво им јесте у уху.” Од тада су песниково име и лик почели да излазе из сенке заборава. Његова биста откривена је 2013. године у градском парку у Младеновцу, а свечаност „Играле се делије” почела је у Великој Иванчи 1915. године. Иако са закашњењем, Милорад Петровић Сељанчица награђен је за своје тежње да будућим поколењима приближи наслеђе. На крају је заузео место у српској култури као „трубадур у опанцима”. ***** Аутор: Весна Живковић, Политикин Забавник, 3398/2017 Илустратор: Драган Максимовић Фотографије: http://miloradpetrovic.blogspot.rs/ Музичка опрема текста: Поуке.орг
  9. Мирољуб Петровић је особа која је на себе скренула пажњу многобројним јавним наступима. Стекао је чак и извесну популарност. Његов интервју код Теше Тешановића има преко 800.000 прегледа, што је рекорд на нашим просторима. Једни га хвале, други оспоравају. Али мало ко је равнодушан. Стога се намеће питање: ко је он заправо? Мирољуб је сложена личност, па и ова објава мора бити сложена. По свом основном интелектуалном хабитусу Мирољуб је радикални протестант. Он је то, без обзира на формалну верску афилијацију. Он следи основно начело радикалног протестантизма „Само Библија” („sola Scriptura”). То подразумева да је за њега Библија једини извор вере. Такав став је неприхватљив за православне и католике, који признају за верски ауторитет не само Библију него и остало Предање. А став да је Библија богонадахнута неприхватљив је и за атеисте и агностике. Стога је Мирољуб у раскораку и са православнима, и католицима, и атеистима и агностицима. Али он није било какав протестант. Мирољуб следи протестантски фундаментализам (protestant fundamentalism). То укључује став да Библију треба тумачити буквално, литерарно. Приступ је у богословској методологији познат и као билицизам (biblicism). Као протестантски фундаменталист, Мирољуб следи и „научни креационизам” (scientific creationism) – веру у дословну истинитост библијског извештаја о стварању. Протестантски фундаменталисти су тој проблемтици посветили неколико института. Један од њих је „Институт за изучавање стварања” („The Institute for Creation Research”) у Даласу (Dallas). Мирољуб је управо алумни тог института. Међу протестантским фундаменталистима често је и заговарање здравог начина живота, незагађеног цивилизацијом. Мирољуб и то следи. Тај став он баштини из радикалог протестантизма, али он није много различит од православног отшелништава. Мирољуб има и друге одлике протестантског фундаментализма. У том смеру је чест и филосемитизам, тј. филојудаизам. Тако је и Мирољуб јудеофил. Будући да адвентисти имају нека облежја филојудаизма (светковање суботе и креационизам) Мирољуб је неко време био члан те секте. Напустио ју је, јер је он у свом филојудаизму отишао толико далеко да је то и за ту заједницу било неприхватљиво. Осим тога, напустио је те скупину, јер је индивидуалиста који тешко трпи било чији ауторитет. Са аспекта православног богословља, Мирољуб је јудеохришћанин, а то су били и неки јеретици у раној историји Цркве (нпр. евионити). Са аспекта православног богословља, Мирољуб је јудеохришански јеретик. Мирољуб има и друге одлике. Он је изразити конзервативац и патријархалист. Будући да сам ја један од водећих заговорника идеологије конзервативизма и патријархализма, тај аспект његовог деловања подупирем. Разумљиво је да са таквим ставовима Мирољуб изазива гнев наших радикалних феминисткиња, попут Весне Дедић, која је у једном телевизијском гостовању била у студију са Мирољубом и у бесу га напуста. Весна има кратак фитиљ. Разумљиво је и то да Мирољуб наилази на симпатије код многих младих мушкараца којима се смучила агресивна промоција радикалног феминизма која девојке залуђује и чини дрчнима. Мирољубов патријархализам им делује као мелем на рану. Мирољуб је интересантан и као тип личности. Попут већине протестантских фундаменталиста, и он има ригидну психичку структуру. Не попушта лако у дијалогу. Чини се да има егоцентричну, чак и нарцисоидну структуру личности. Није он лак саговорник. Готово се може рећи да је патолошки опседнут собом. Све у свему, Мирољуб је сложена и контроверзна личност. Делим неке његове ставове, али не све. Као чевек склон концилијаризму, желим му свако добро, а као као човек који критички мисли овај кратки осврт закључио бих аристотеловски: драг ми је Мирољуб, али ми је дража истина („Amicus Miroljub, sed magis amica veritas”). http://xn--j1aat.xn--90a3ac/2017/06/24/vladislav-djordjevic-miroljub-petrovic-pod-mac-bato-je-protestantski-jeretik/
  10. Познати по преводу Законправила, Номоканона Светог Саве, историчар др Миодраг Петровић, иначе сестрић почившег патријарха Германа, који је у свом противљењу институцији викарних епископа, био заговорник приче о хорепископима (о томе смо нешто на овом форуму писали др Зоран Ђуровић и ја у своје вријеме), повукао је своју подршку бившем владици Артемију, највише због тога што је процјенио да код њега нема никакве жеље за јединством Светосавске Цркве, успут разоткривајући малверзације у тзв. "ЕРП у егзилу", канонске прекршаје Артемијеве (које је, истина, и раније могао да види), као и лажи бившег епископа. Сувишно је напомињати да је због тога др Миодраг Петровић под баражном ватром "Грешног Милоја". Извештио се Грешни Милоје (Милоје Стевановић) да набрзину скрпи књигу, нешто маказама, а нешто преформулацијом већ реченог у некој од претходних његових књига. Неретко се хвали бројем својих књига које је објавио, иако оне по садржини сличе једна другој као јаје јајету. Последња је под насловом „Аршин“, Ниш 2017, стр. 104, џепног формата. пише Др Миодраг М. Петровић, 20.04.2017 *** Иако је та књижица добрим делом проткана неистином и методом којим се служе секташи, одштампана је, како пише: „Са благословом Његовог преосвештенства владике рашко-призренског у егзилу Артемија“. Овде ћу делимично представити острашћеност Грешног Милоја према онима који нису са њим и његовим владиком Артемијем, кога назива „светим старцем“ (стр. 55). У том смислу поновљено истиче: „Што се мене тиче, мој став је следећи: тамо где нема места за мог духовног оца – владику Артемија – нема ни за мене“ (стр. 43, 55, 71). На крају такве реченице ставља три знака узвика. Ваљда се и сам чуди шта је написао, односно колико је заслепео обожавајући човека. Острашћено и олако се Грешни Милоје служи недоличним изразима на рачун сваког ко се не клања његовом „светом старцу“. Ако бих овде ређао те недоличне, па и безобразне његове изразе, то би значило да сам сличног васпитања. Један од безобразних његових израза, изговорен у тренутку када му је лик постао изопачен, приписао је мати Јелени Нововазнесењској у Овчару. Толико је тај израз одвратан да га овде не могу навести, али сам га пренео владици Артемију у писму, састављеном о Савиндану 2017. године, које ће једног дана бити објављено. Изазван, пројавио је из себе оног правог Грешног Милоја. Тако се догодило и са о. Иринејем, секретаром владике Артемија, када је био ухваћен у превари, те због тога рафално изговорио погрдне изразе. Зашто су у поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје и његова дружина излили толики гнев против мати Јелене и мене? Зато што је мати Јелена, после четири године надања да ће у манастиру Ново Вазнесење имати сталног духовника ради свакодневног богослужбеног правила, схватила да је о. Иринеј имао задатак да вернике усмерава ка Милојевој задужбини у Лозници. Дубоко свесна смисла свог монашког подвига и брига о сестринству, а нетрпељива наспрам глуме и неиспуњених обећања, јер су се свештенослужитељи стално мењали, прекинула је да моли и да се нада нечем бољем. Све њене молбе и вапаји обијали су се о камено срце владике Артемија. Нисам се мирио са таквим стањем, гледајући како њени критичари злурадо настављају да је оптужују и мрцваре недужно сестринство чак и после прекида општења са владиком Артемијем. У поменутој књижици „Аршин“ Грешни Милоје се упиње да, с једне стране, што више оцрни мати Јелену, о. Небојшу и мене, а са друге стране, да стави ореол на главу себи, о. Иринеју и владици Артемију. Превасходно себе представља као милосрдног страдалника за веру, како би и његови потомци читали о томе каквог су претка имали. Претка који се хвалио да је „двапут хапшен због вазнесењских монахиња и једном, пребијен ишао на штакама“ (стр. 36). Али тај „предак“ се покајао што је некада хвалио мати Јелену и њено сестринство, па се спрема да „направи нову књигу, еда би остао траг Истине о паду м. Јелене… А и да моји, каже Милоје, потомци не буду у сумњи: какав је то човек био наш деда који је у књигама у звезде окивао неку калуђерицу Јелену, ишао због ње у апс и у гипс, па јој после окренуо леђа“ (стр. 36). Међутим, пре ће се потомци Грешног Милоја упитати: да ли је међу правим хришћанима постојао још неко ко се као наш деда разметао да је ради вере страдао. Упитаће се: како то да наш деда често цитира Свето писмо а „хвали се оним што је на лицу, а не (оним) што је на срцу“ (2. Кор 5, 12)? Зашто запоставља толике поуке апостола Павла, као на пример: „Ко се хвали нека се Господом хвали“ (1. Кор 1, 31; уп. Рм 5, 11); „Не користи ми да се хвалим, јер ћу доћи на виђење и откривења Господња“ (2. Кор 12, 1); „Ако се треба хвалити, немоћима својим ћу се хвалити“ (2. Кор 11, 30; уп: 2. Кор 12, 5); „А сад се хвалите својом надменошћу. Свака таква хвала је зла“ (Јак 4, 16). Уместо тога, Грешни Милоје се приклонио лукавству. У првом делу поменуте своје књижице, сопствени текст (лако препознатљив по језику и стилу) потурио је Славку Радовановићу, раднику из Лучана који, наводно, како пише Милоје „убарабарује аршин високог интелектуалног посленика проф. Петровића и свој аршин“ (стр. 8). Све то уз констатацију, наравно Милојеву, да је „г. Миодраг субјективан до мере која је несхватљива. Све је изврнуо наопачке“ (стр. 14). Са писмом Славка, Грешни Милоје пилићарски опонаша Јакова који је преварио обневиделог оца, Исака, ради наслеђа. Наиме, Јаков је обложио руке и врат јарећом кожом да би отац поверовао да је Исав, старији син, који је био маљав. Зато отац, Исак, рече Јакову: „Ходи ближе, сине, да те опипам јеси ли син мој Исав или не. И приступи Јаков Исаку оцу својему, а он га опипа, па рече: глас је Јаковљев, али руке су Исавове…“ (1. Мојс 27, 21-22). „Маљави“, што ће рећи преварантски текст Славковог тобоже писма, дакле, плод је пера Грешног Милоја. Тамо је Исак преварен зато што је био слеп, а ја, Богу хвала, нисам слеп. Тамо је Јаков успео по наговору мајке, а да ли је овде Грешни Милоје успео по жељи и наговору владике Артемија и његовог секретара о. Иринеја, о томе нека просуде читаоци. Колико су образложења Грешног Милоја испод такве маске јадна и неистинита, свак ће лако уочити кад буде читао моје текстове. Усуђује се да каже како је мати Јелена „малтретирала… омиљеног оца Иринеја“ (!), да би у наставку написао: „Наиме, чињеница је да нико, па ни најжешћи опадачи и клеветници владике Артемија нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18). Да ли је то истина? Не треба други неко да „покаже прстом“ на огрешења владике Артемија, јер је сам он то учинио. Овде најпре доносим један од таквих примера. Наиме, у часопису „Свети кнез Лазар“, бр 3 [27], Призрен 1999, на стр. 156. Објавио је своје САОПШТЕЊЕ у циљу „разјашњења“, које, између осталог, гласи: [„… у најновијем броју нашег часописа „Свети Кнез Лазар“, бр. 2 (26) 1999. године, објављена су два чланка које због заузетости догађајима на Косову и Метохији нисмо успели да претходно прочитамо, а у којима су изнесени ставови и закључци иза којих ја, као Епископ Српске Православне Цркве не стојим“. „Без намере да детаљно вршимо анализу дотичних чланака, сматрамо за потребно да, макар укратко, укажемо на њих и њихове недопустиве и неприхватљиве ставове. То су чланци „Српска Црква у загрљају јереси“, од Жељка Которанина, који износи неприхватљиве тврдње и закључке, као да је ‘у Српску Цркву уведена јерес, доводи се у питање благодатност Српске Цркве, оптужује се цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма’ итд.“ „Други чланак је ‘У раскораку са Светим Савом’ од Д-ра Миодрага Петровића, у коме аутор настоји да покаже да је цео Архијерејски сабор Српске Православне Цркве, напустио пут Светога Саве, да се упушта у неканонске радње и новотарије (бирање викарних епископа), напуштање Законоправила Светога Саве итд. При томе се аутор злобно упустио у процену ‘дозрелости, учености и подобности’ појединих новоизабраних Епископа, помињући и неке по имену, као да је тиме желео да каже да је и сам Архијерејски сабор СПЦ недорастао својој улози у Цркви Божијој у овим тешким временима.“ „Због свега тога, извињавамо се поштованим читаоцима и обећавамо да нећемо допустити да сличних ствари у будуће буде у нашем и Вашем часопису.“ „Епископ рашко-призренски + Артемије“] Шта, дакле, из тог Саопштења владике Артемија проистиче? Недвосмилено то – да је тада, насупрот писању Жељка Которанина, тврдио: да у Српску Цркву није „уведена јерес“; да се не „доводи у питање благодатност Српске цркве“; да није у праву кад „оптужује цео епископат за равнодушност према актуелној јереси екуменизма“ итд. Да је неким случајем владика Артемије остао у саставу епископата Српске православне цркве, и данас би, несумњиво, исто тврдио. Али пошто је испао из тог састава, постао је жешћи критичар од Жељка Которанина. Исто то може да се каже за владику Артемија и кад осуђује садржину мог текста У раскораку са Светим Савом, представљајући ме да злобно пишем. Тада сам, дакле, на основу учења црквених отаца указивао углавном на штетност избора викарних епископа у Српској православној цркви и уопште. Успут само у том чланку сам указао на то – чему нас је Свети Сава учио и у чему смо, наспрам његовог учења, у раскораку. Владика Артемије не само да није, како каже, „успео да претходно прочита“ тај мој чланак, него га је у часопису сa благословом уврстио одмах иза свог текста управо зато што га је претходно прочитао. Иако сам у свести имао тежину и горчину речи владике Артемија што каже да сам „злобно“ писао, то ме није одвратило да се, с обзиром на струку којом се бавим, критички осврнем на одлуку Светог архијерејског сабора о његовом низвођењу на степен монаха. Наиме, у вези с тим објавио сам чланак под насловом Саборска одлука о епископу Артемију, одштампан у часопису „Свети кнез Лазар“, бр. 1-2 (67-68), Београд 2011, стр. 79-86 (прештампан у четвртој књизи мојих „Одабраних радова у шест књига“, под насловом „Србија на размеђи Истока и Запада“, Београд 2013, стр. 191-198). Тамо сам указао на неопходност да се доследно спроведе црквеноканонски поступак, изјавивши да ћу владику Артемија сматрати епископом све док се у редовном судском поступку не потврди његова кривица. Поступио сам тако не би ли се избегле тешке последице цепања у Српској православној цркви. А њему сам неколико пута, гледајући га у очи, рекао: „Ви као Артемије не значите ми нешто посебно, али ваше православно исповедање вере и те како ми значи много“. Владика Артемије се, додуше, неко време повиновао, али не и слагао са одлукама Светог архијерејског сабора. У његовом „повиновању“ надао сам се да лежи жеља за очување јединства у Српској православној цркви. Управо у том смислу сам у беседи на Петровдан 2016. године у Новом Вазнесењу истакао: „Свети Сава је једну јединствену православну Српску цркву основао. И треба чинити све да нема раздора у њој“. Ради тога сам имао разумевања за избор Николаја у достојанство хорепископа (рачунајући на његову благородност, скромност, искрену приврженост у служењу Цркви Христовој) како стадо које је кренуло за владиком Артемијем не би остало без пастира. Сматрао сам га погодним за несебичне разговоре о измирењу и јединству у Српској православној цркви. О каноничности избора тог једног хорепископа може се разговарати под претпоставком да се неће доказати кривица владике Артемија. Али када су после избора Николаја изабрана још два хорепископа, за шта нема канонског основа, схватио сам да владика Артемије, из побуда њему знаних, преамбициозно хоће да слови за поглавара и спасиоца Српске православне цркве. Због тога сам изгубио наду у могућност да се са њим може рачунати на измирење и уједињење. Неканонским избором другог, трећег, а сутра можда и више епископа, сам владика таквим поступањем чини управо оно што заблудели Грешни Милоје тражи, тј. да неко „покаже прстом о који се канон огрешио владика Артемије“. С обзиром на изражену нискост владике Артемија (скривено), о. Иринеја, Грешног Милоја, Славка Радовановића, проф. др Милана Мићуновића и других, њима сличних (јавно), да мати Јелену и мене што је могуће више оцрне, морам да истакнем да они, таквим својим оркестрираним приступом продубљују раздор и подсећају, својом методологијом, на деловање секташа. Сви они, убеђени да су безгрешни, пренаглашавају јеванђелску причу о блудном сину, а запостављају смисао и значај оне, такође јеванђелске приче о труду и радости пастира да пронађе изгубљену овцу којој се, кад је пронађе, радује више него оним 99. У конкретном случају пастир је својим нечињењем и промашеним чињењем допринео да му се удаљи не једна овца, него више; да му се угаси данас једна „катакомбна црква“, а сутра нека друга. Зашто кажем за владику Артемија да тајно, односно прикривено наступа? Зато што нападе препушта јуришницима на челу са Грешним Милојем. То је у складу са његовом природом; у складу са оним како га је представио бивши његов секретар, о. Симеон: у смислу да после команде „јуриш“! једини он остане у рову. Не обистињује ли се та констатација и сада када из „рова“ шаље у јуриш Грешног Милоја, о. Иринеја и њима сличне? Али ни то сазнање, као ни сазнање да је опоменуо игумана рукумијског, о. Симеона, што не помиње на литургијама свог надлежног епископа, није ме одвратило од онакве анализе саборске одлуке о његовом низвођењу на степен монаха. Радило се, понављам, о струци којом се бавим, о црквеноканонском праву; радило се о очувању здравог црквеноканонског поретка као залогу за очување јединства у Српској православној цркви. На челу са Грешним Милојем и о. Иринејем, као челним јуришницима владике Артемија, многи су се слепо окомили на сестринство манастира Новог Вазнесења. А то узорно сестринство је у материјалном погледу сиромашно; још сиромашније постало откако су клеветници из профитерских разлога вернике усмерили, како је већ речено, ка Лозници, али је зато духовно пребогато. Збуњени су опадачи њихови. Разбијају се о бедем јаке вере и подвижништва које их краси. Служе Богу у јеванђелском духу, благодарећи и наслеђеним саветима и благословима великог духовника, о. Саве Вазнесењског. Својом побожношћу држе лекцију свима, па и мени. Ето због чега сам одлучио да подржим то угрожено сестринство. Увек сам се сврставао на страну неправедно прогнаних и угрожених. Некада на страну владике Артемија, а сада, увидевши колико дуго је давао лажна обећања и колико је камена срца, стао сам на страну нововазнесењске обитељи. Шта клеветници мати Јелене од ње очекују? Оно – „Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се“ (Мт 4, 9). А то води у човеколатрију. Зато сам владици Артемију рекао да није добро кад човек ствара култ сопствене личности. Изјаве Грешног Милоја о њему као непогрешивом „светом старцу“ у том правцу су усмерене. Зато сам у последњем писму владици Артемију, о Савиндану 2017. године, истакао да је инсистирање да му се мати Јелена поклони „одраз човеколатрије, ради које се слепа послушност диже изнад сваке догме. Има ли већег греха од тога?“ Такође, уколико „остане неумољива“ срца, написао сам му да ће „неминовно уследити нежељени развој догађаја, као на пример: - Стављање на интернет мојих писама; - Манастир Ново Вазнесење неће због Ваше немилости унедоглед остати без духовника и, у том случају, коме ће се у крајњем исходу приписати кривица или неспособност? - Распредаће се у јавности питања – да ли сте створили раскол и у чему се он састоји; да ли се у Вашем окружењу негује својеврсни фанатизам и да ли у томе има нечег што подсећа на секташтво, папизам; је ли преокупација за сталном пројекцијом слика нешто што је својствено хришћанској скромности и тихости при мисионарењу…?“ Али вратимо се још мало Грешном Милоју који не схвата да су сујета, глума и лицемерство провидни и кратког даха. Пропео се изнад свих врхова науке, признајући као најбоље оне књиге које скрпљено састави, хвалећи се и њиховим бројем. Из побуда слепе привржености владици Артемију и о. Иринеју, дрзнуо се, наводно устима Славка, да омаловажи више него полувековни рад на изворима које је Свети Сава користио за састављање Законоправила. Из жабље перспективе гледа на такав труд, омаловажавајући га и поређењем са дабарским издањем Митрополије дабробоснаске, у којем, због нестручности приређивача пише, између осталог, и то – да је Свети Сава, наводно, у Законоправило уткао и обичајно право, иако ни трунке тако нечег нема тамо. Чак је вишедеценијски истраживачки труд на Законоправилу упоредио са недавним издањем Номоканона Светога Саве од стране Министарства правде Републике Србије (стр. 22, нап. 3). А то издање, које је скрпљено слично начину како Грешни Милоје скрпи своја писанија, представља изругивање и омаловажавање лика и дела Светога Саве; представља срамоту за Министарство правде Републике Србије и посрнуће народносне свести оних који то подржавају, јер та књига, у коју је Свети Сава много труда уложио, не само да је највећа српска књига, него је и прва српска енциклопедија, и својеврсна српска легитимација. Грешни Милоје се не задовољава тиме, него тенденциозно и цинички коментарише питање у вези са ценом и, како каже, „конспиративном процедуром“ при продаји мојих књига (стр. 28). Може ли се човек толико посрнуле савести и свести осећати Србином и хришћанином? Може, али само као глумац и шићарџија. Када сам му са посветом поклонио моје књиге, ни назирао нисам да ће се из њега испилити такав циник, лицемер, хвалисавац. Тек из његових књига сам видео како од себе прави јунака са циљем да створи култ сопствене личности. Узори су му: некада друг Тито коме је слепо служио, а данас – „свети старац“, како назива владику Артемија. Понаша се као да је сву мудрост овога и онога света посисао. У томе га потхрањују ласкавци којима пружи „чинију сочива“ са задњом намером – да све вишеструко уновчи. Неспособан је Славко да опонаша толико сујетног и фанатичног Грешног Милоја који је у његово име лукаво срочио писмо ради некаквог „убарабарења“. „Убарабарио“ се, у ствари, не Славко, него Грешни Милоје, убеђен да је препаметан, а у ствари је сићушна душа разметљиве памети. Не може Грешни Милоје да схвати, нити да се помири са чињеницом да још увек нисам искључен из Цркве. Зато се упиње да то некако постигне. Тражи друштво. Ради тога прештампава моје јавне говоре у Лозници. Те говоре сам без скривања држао не би ли раздвојене побудио на озбиљно размишљање о превазилажењу раскола у Цркви. Исто тако свесно и јавно сам говорио и у Новом Вазнесењу, износећи штетне појаве у окружењу владике Артемија, коме нећу замерити ако настави да даје благослове за смицалице Грешног Милоја. Не каже народ узалуд оно што за обојицу важи: „Докон поп и јариће крсти“. Зашто сам јавно говорио? Зато што је Црква без дијалога незамислива. О томе нам сведочи пракса која је важила код апостола Господњих и црквених отаца на васељенским и помесним саборима. Апостол Павле се, на пример, у Антиохији супротставио апостолу Петру „у лице, јер беше за осуду“ због „дволичења“ (в. Гал 2, 11-14). Дакле, ако по допуштењу Божјем будем искључен из Српске православне цркве, извесно је да то неће бити по жељи Грешног Милоја, него зато што јавно и сада изјављујем да не могу бити у заједници са било ким од појединаца који црквену администрацију дижу изнад догматског и канонског учења Православне цркве. С друге стране, нисам склон да поверујем да поред оних који се у Српској православној цркви изјашњавају као екуменисти, не постоје и они који се, било јавно или тајно, противе екуменизму као свејереси. На ове треба рачунати и са њима сарађивати стално имајући на уму да је Црква Христова „стуб и тврђава истине“ ( 1. Тим 3, 15); да је установа Бога живога коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Пошто Грешни Милоје у поменутој књижици „Аршин“ тврди, устима наводно Славка, а са благословом владике Артемија, „да нико, па ни најжешћи опадачи… нису успели да покажу прстом ни на један једини догмат или канон о који се огрешио владика Артемије“ (стр. 18), што значи да је безгрешан, зато овде додатно (поред онога што сам напред изложио) наводим неколико само црквених канона које је владика Артемије прекршио: 15. Апостолски; 5. Четвртог васељенског сабора; 4, 13. и 22. Антиохијског сабора; 13. из Писма Никифора Цариградског; 54. Картагенског сабора и др. Епархија је епископу невеста. Оне који са стране атакују на туђу невесту Свети црквени оци су назвали именом које им припада. Свак ко прочита садржину наведених црквених канона питаће се: зашто владика Артемије није остао при својој невести (тј. епархији), рачунајући и на мучеништво ако треба, него се определио да атакује на туђе невесте? И ко ће пред Богом и Црквом Христовом бити оправданији – они који су мученички засведочили православно исповедање вере на Косову и Метохији, или ови који су се безбедно, али неканонски, сместили по епархијама које им не припадају? На то ће Грешни Милоје рећи: Не дирај у Божји „аршин“; важан је обрт капитала и профит, овако или онако. Послушник у томе му је и Славко, који трчи од места до места, попут адвентиста, распитујући се ко још нема у рукама књижицу „Аршин“. Исто то чине – „омиљени“ Милоју о. Иринеј, Мићун (проф. др Милан Мићуновић) и др. Славко, са подметнутим текстом Грешног Милоја у његово име, умишља, као и сам Милоје, да се винуо међу књижевнике! Ето, такви су се одважили да без стида, на челу са владиком Артемијем, демонстрирају силу наспрам нејаког нововазнесењског сестринства. Не схватају, или неће да схвате, шта значи кад, са једне стране, мати Јелена, четири године најпре моли, па тражи и, најзад, захтева да има сталног духовника, и шта значи кад, са друге стране, тј. од стране владике Артемија, добија празна обећања и траљава, што значи штетна решења. Потпуно обесхрабрујуће су биле његове речи, усмено изговорене, кад се последњи пут нашао у манастиру Ново Вазнесење: „Ја, мати, немам једнога о. Саву да вам дам. Другог нећете добити (мислећи да и даље остави ту о. Иринеја) и схватите да је то Божја воља“. Е управо у томе лежи узрок што је мати Јелена отказала гостопримство и владици Артемију и владици Николају. Једноставно, није дозволила да унедоглед у Новом Вазнесењу одлучују о. Иринеј и Грешни Милоје, чији је задатак био (по трећи пут то кажем) да вернике усмере у Милојеву задужбину у Лозници код Чачка. На крају, сви ви који се оркестрирано позивате на јеванђелску причу о блудном сину, чекајући да вам се поклоне они које сте по ћефу прогласили „блудним синовима“, знајте да тиме о себи, као својеврсним блудним синовима, сведочите. Али са једном разликом: ви сте сопствени лик блудног сина фарисејски заменили ликом оца и чекате да вам се други поклоне као некаквом божанству, а они појединци које осионо прогласисте „блудним синовима“, не траже и не очекују милост од гордељиваца, него од Свемилостивог Господа. И још нешто за крај. Наиме, да би се схватило какви су, у суштини, „пријатељи“ владике Артемија о. Иринеј и Грешни Милоје, подсетићу на ону мудру народну изреку: „Глуп пријатељ – аутоматски непријатељ“. Изазивају и наносе му штету. На дан Светог Симеона Мироточивог Лета Господњег 2017. Др Миодраг М. Петровић научни саветник у пензији подебљања, формат текста и илустрација- новинар.де
×