Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'петровића'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Традиционално, као и претходних година Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, организовало је 15. јуна 2019. године, посету селу Влакча и обилазак родне куће првог српског пилота наредника Михаила Петровића рођеног 14. јуна 1884. године. Организатор свечаности у селу било је Завичајно удружење „Пилот Михаило Петровић“ и месна заједница Влакча у сарадњи са Туристичком организацијом Крагујевца и УПВЛПС. Присуствовали су: чланови Удружења пензионисаних војних летача и падобранаца Србије; делегације РВ и ПВО коју си чинили представници 98. ваздухопловне бригаде из Лађеваца; Лабуд Булатовић председник Ваздухопловног савеза Србије, Велимир Исаковић председник и Александра Шиндолић секретар Удружења линијских пилота Србије; чланови Удружења за неговање ваздухопловних традиција, поштоавоаци Михаила Петровића, омладина и грађани Влакче и околине. Испред Министарства одбране – Управа за традицију, стандард и ветеране приосутвао је потпуковник Ступар Миленко. Манифестација је почела окупљањем у дворишту основне школе у Влакчи где су гости дочекани слатким и леденом водом, кафом и освежењем, у пријатном хладу столетних липа и храстова. Потом је колона са заставама Србије, Удружења пензиониснаих војних летача и падобранаца Србије, Месне заједнице Влакча, Завичајног удружења Михаило Петровић на челу, кренула ка родној кући првог српског пилота. Скривена у шљивику, оронула и сетна дочекала је, више од века стара грађевина, добронамернике који су дошли да се поклоне сенима и делу Михаила Петровића, вапећи да јој неко поправи полупани цреп на крову, нахерени димњак, испуцале зидове, напрсле прозоре и натрулу дрвенарију. После одавања почасти нареднику Михаилу Петровићу и полагања венаца и цвећа испред спомен плоче на родној кући, присутне је поздравио секретар завичајног удружења Драгољуб Драгче Швабић, а потом су говорили Златомир Грујић, председник УПВЛПС и Миливоје Мића Борић председник скупштине завичајног удружења. Програм је настављен у школском дворишту. Председник Завичајног удружења Александар Саша Јовановић поздравио је присутне и уручио пригодна признања. Члан Извршног одбора УПВЛПС Миодраг Башарагин, пилот, пуковник у пензији, уручио је велику спомен диплому поводом 135 година рођења Михаила Петровића Месној заједници Влакча, Завичајном удружењу Михаило Петровић и Управи за традицију, стандард и ветеране Министарства одбране и комплет књига у издању УПВЛПС протекле године за библиотеку завичајног удружења. Своју књигу „Последњи заокрет“ уручио је и лично Драгослав Спасојевић, пуковник у пензији. Програм је настављен наступом изворних група и пригодним културно-уметничким програмом, а потом и поделом признања у акцији „Бирамо најлепше сеоско двориште у Влакчи“. По завршетку програма приређено је послужење за госте и настављено дртужење у пријатној атмосфери летњег дана у прелепом амбијенту села у срцу Шумадије. Сво време манифестације село Влакча надлетали су авиони са посадама пилота учесника такмичења на Меморијалу Михаило Петровић, који су полетали са аеродрома у Смедеревској Паланци. У повратку за Београд чланови УПВЛПС и сапутници из осталих удружења положили су цвеће пред спомеником пилоту мајору Зорану Томићу у Тополи. Повратак је, као и читава посета, протекао у пријатној атмосфери и дружењу, као у претходних година. Учесници путовања и чланови УПВЛПС прикупили су добровољни прилог у износу од 12.500 динара за обнову родне куће пилота Михаила Петровића. Акција прикупљања срестава се наставља. МЕМОРИЈАЛ МИХАИЛО ПЕТРОВИЋ Поводом Дана пилота Србије, 29. маја, и 135. годишњице рођења Михаила Петровића 14. јуна, на аеродрому у Смедеревској Паланци одржано је у суботу, 15. јуна 2019. године такмичење пилота – Меморијал „Пилот Михаило Петровић“, у организацији Ваздухопловног савеза Србије, аеро-клуба „Јасеница“ из Смедеревске Паланке и Ваздухопловне фондације „Пилот Михаило Петровић“. На једној од етапа руте са извиђачким задацима и прецизним слетањем изведен је и двоминутни заокрет изнад родне куће пилота Михаила Петровића у Влакчи. Овим чином пилоти су одали пошту првом пилоту и првој жртви нашег ваздухопловства, нареднику Михаилу Петровићу. Планирано је да се убудуће меморијал одржава сваке године.
  2. Мирољуб Петровић је „пао“. Сада следи раскринкавање његовог дела. И, тога, што уопште је дао себи за право, да се петља у послове, који нису били његова струка, нити су у опису његове стручности. Почеће хајка, и поново ће се заборавити на то, шта је основни проблем појаве разних иселитеља, надри-лекара и тд. Класична замена теза довешће до тога да се Мирољуб Петривић „жртвује“, да би након неког времена, поново устао неки нови Мирољуб Петровић. Неки нови „месија“, и спаситељ. И, тако је од постања света до данас. Принцип је исти, све су остало нијансе, што би рекао наш песник, док разних „спаситеља“, видовњака и иселитеља… јесте видела ова напаћена земља у својој метаморфози од СФРЈ до Србије. Разни Чумаковићи, Гершмани, Перановићи…. а сада и Петровићи, јесу окушали своју срећу да „хлеб без мотике“, остваре на темељу људске глупости и сујеверја. Тужно, али тачно! Па, погледајте сами! Ти исти „спаситељи“ су од Запада сада верификовани као тзв лајфкоучеви, те та нова каста запљускује ову земљу. Једина разлика од ових домаћих гатара, иселитеља, видовњака, бораца против наркоманије и тд и тд, јесте у томе, што ови имају сертификат са Запада. Нормално, маса „софистиираних“ сада хрли ка њима, презирући дојучерашња решења…. и, опет маши! Вортекс, закон привлачења, Универзум који се јавља… јесу само неке од мантри, које се понављају до бесвести људима, који напокон разумеју, да од њих све зависи, и да они могу све! Тај нови западни гуру, тзв лајфкоуч, свој вортекс ће обогатити позамашном свотом, а они који су олакшани, захвалиће Универзуму и вортексу, што могу да буду олакшани, док сироти Мирољуб Петровић бива жртвено јагње ради свију њих. Све док се ситуација не понови! Док неки заиста тежак психијатријски случај не дође код лајфкоуча, уместо код психијтра, те уместо неких медикамената и медикотерапије, не почне да понавља мантру, и законе вортекса, вапај Универзума и тд и тд, па се након неког времена, у недостатку ендорфина у својим рецепторима (чисто визичка аномалија) не убије, пошто није био код психијатра (занимање које једино може да препише лекове), него код лајфкоуча (занимање које не може ништа сем да папагајски понавља оно што је на семинару од шест месеци, и од 1300 евра, научио, а онда, добивши сертификат, кренуо друге да учи и лечи и тренира), те тако у нападу своје болести сконча себи живот, пре него што га је и започео. И, онда ће опет, испливати неко ново име, биће жртвовано, а маса ће бити умирена том крвљу, и кренуће игра из почетка, као што рече један наш други песник. Јутјуб је полигон тих нових и софистиираних Мирољуба Петровића, свих њих који „не лече“ хомосексуале, и немају Музеј диносауруса, нити млате лопатом своје штићенике. Не, ово су лепи западни спаситељи, па ће малограђански сој наших гилиптера, заузети место старих „месија“, а наш народ, у својој вечитој потреби да негира властито порекло, пригрлиће те нове западне гилиптере. Па, довољно је погледати дипломе тих разних лајфкоучева? Видећете да ти људи немају никакво образовање, а још мање стручности за један тако изазован антрополошки проблем као што је бити бити „животни тренер“ (лајфкоуч). Не, маса то једноставно неће регистровати у својој воловској потреби да докаже себи и другима, како није то. Како није маса. Већ припадник изабраних, којима Универзум шапуће, а онда они, свој вортекс усмеравају ка изобиљу, разумевајући да својим мислима обликују свој живот. („Какве су ти мисли такав ти је живот“ – рече једном, неко ко није био лајфкоуч, али који је био тренер за живот!) Тај исти Јутјуб је и показање куда то може да одведе. Потражите потресну исповест Николе Шкрињарића, који је са „успехом“ лечио, да би након неколико година сазнао да су сви његови пацијенти – умрли. Та, погледајте, молим Вас. Јер није проблем у њима, него у нама. Ми смо ти, који пристајемо на то. На то, да полуписмени људи, буду тренери нешег живота. Па, какав онда живот и очекујемо, ако га таквима препустимо. Или, ми смо ти, који прихватамо за озбиљно особу као што је Мирољуб Петровић. Особу, која „лечи“ хомосексуалце, и која има „музеј“ диносауруса, и која на националној ТВ изјави да би преступнике „под мач“, те онда напуни халу у Београду. Да, криви смо ми, јер смо ВОЛОВИ!!! За крај, погледајте и истражите све те лајфкоучеве. Све њих, који вас описују као једно моћно биће, које може својим умом себи многа чуда остварити. Погледајте, и чујте их добро. Њихове савете, њихове вредности. А онда схватите да, ако је човек тако моћан, и има такве способности, зашто нико од њих, тих вајних лајфкоучева, није апеловао на нас, да ми ту своју „моћ“, усмеримо ка општем добру – па, да више никада не буде уплаканог детета, или гладног човека? Мислите о томе… Свештеник др Угрин Поповић Извор: Видовдан
  3. Зоран Ђуровић: Иродијада неће да ижљегне из др Миодрага М. Петровића Читајући нови одговор поменутог доктора[1] наметнуо ми се утисак дијагнозâ првих психоаналитичара који су скоро све психичке поремећаје у жена подводили под хистерију узроковану сексуалном дисфункцијом. Одговор као да је писала нека хистерична жена. Познат по духовној прозорљивости, доктор који је активно радио на прављењу раскола у СПЦ, подржавајући Артемија и Грешног Милоја, за које је после дугог низа година укапирао да нису позитивци, пише (МП текстове ћу давати у плаво): „Давно, када ми се први и једини пут појавио у Историјском институту САНУ, уочио сам да му је поглед неприродан, унезверен. Временом се потврдило да је тај неприродан поглед одраз његовог раскорака са самим собом, са оним у шта верује и чиме се бави. Слови да је православни свештеник, а сав се ставио у службу римокатолика до мере да тврди: 'Без папе ми смо болесна црква' и 'да смо без католичке цркве крњи, кљакави и да нам Бог не да да будемо саборни'. Ради тога са пуно сарказма удара на све што је православно“. Новојављени гледач кроз прозор (прозорљивац), који јуче рече да су Артемије и Грешни Милоје православна светила, а данас тврди како су гордељивци и опрелешћени (нису текстуалне речи), је заборавио да смо се више пута срели, као и да је певао у цркви где сам служио. Када је био способан да у Артемија и Милоја види јагњећи поглед, драго ми је што му је мој демонски. Оно, кад те Ава погледа... Прозорљивцу недостаје основни смисао за дијалог (наравно и за много других ствари). Наиме, када супарник заступа једну ствар, он се руши на основу онога што се дели, а не на основу онога што се не признаје. Рани хришћански апологети нису користили библијске аргументе када су полемисали са паганима. Не, користили су филозофске аргументе. Нису били аутистични као наш прозорљивац. Он полази са позиције како је КЦ зло по себи, да се подразумева таквом, и не улази у полемику да то и покаже. Јер ко то сумЉа? Отуда извлачи сасвим бесмислени закључак како сам ја у схизофреној позицији. Био бих када КЦ не бих сматрао Црквом. Нисам једини светац или православни аутор који КЦ прихвата за Цркву. Детињаста малициозност је кад МП покушава да ми припише бесмислицу: „Примивши од римокатолика поклон – звање доктора наука, примио је и обавезу да их хвали као једину 'здраву цркву', ради чега бестидно и лакрдијашки удара на све што је српско, православно“. Када би МП имао зрно моралног интегритета, не би рекао како ја тврдим да је КЦ једина здрава Црква, јер је то супротно ономе што научавам, а то је да су Цркве у болесном стању. Ми и КЦ смо у расколу. То је болесно стање. Црква јесте једна, али је раздробљена у историји. То у Петровићев коцкасти мозак не може да уђе. Он је мали бирократа по чијем назору и Бог мора да се управља. Тешко Богу ако не функционише по Петровићевим правилима! Њега историја ничему није научила. Знамо да је цариградска Црква била под анатемом свих православних Цркава, у првом реду Рима, цео један век, и да су св. Тарасија рукоположили официјални јеретици, али да нико није порицао легитимност те хиротоније, него су му само приговорили што се од лаика уздигао одмах на епископски степен. Како прозорљиви МП зна и час када Божија благодат бежи са једне Цркве, да нам сада каже да ли треба да смо са Русима или Цариграђанима? Молим те, друже, реци ми да ли Дух Свети силази на службу коју ја вршим, пошто сам проглашен расколником од Москве? Није лепо да идем на службу и тамо нешто замишљам... Иначе, цариграђани се позивају на твоје продуховљене студије за сопствене потезе, а како видимо да си ти био жличица вегете у Артемијевој чорби, не мирише ми ово на добро. Наравно да нећу улазити у полемику са прозорљивим МП око цркава, јер сличних проблема имамо од настанка Цркве, али сам морао да скренем пажњу на депласираност његове аргументације. Тврдња пак да ми је неко поклонио диплому је оправдива са јаким одливом крви који има жена првих дана менструације. Да наставимо са назидавајућим текстом: „Води се као клирик Источне православне цркве, а дише језуитски, римокатолички“. – Никакав јуридички ентитет као што би била ИПЦ не постоји, него имамо само Цариградску Патријаршију. Твоја трагедија је што би морао да се причестиш на мојој служби, а ако се не би причестио, био би изопштен (ако би тврдио да сам јеретик или „расколњиков“). Научи нас пак како се то дише по језуитски... „Бавећи се иконографијом од многих светитељских ликова прави карикатуре, а од карикатуре какав је био папа Јован Павле Други, познат као непријатељ Срба, прави икону 'свеца' што је, у ствари, хибрид, настао из мешавине источњачког и западњачког стила иконописања“. – Кад би и други пратили моје сликарство као борбаши за неверу, обогатио бих се! – Иако бих могао нацртати карикатуру неког свеца (за неки смешни стрип), то до сада нисам урадио. Ти и чорбаџије називате Папу карикатуром. Тог Папу је Бог створио. Хулите. Наравно да је овај Папа подржавао Хрвате. Сигурно није запатио Паркинсона због тога. То је у вашем умоболничком „расуђивању“. Исти Папа је наредио да се у његовој Капели окаче мозаици св. Серафима Саровског и Григорија Паламе. За Паламу је рекао да га ураде и током ноћи намонтирају, јер би Курија то спречила! После нису могли против Папине! Али, ти си једноумац. Коцкасти мозак је смрт за душу. Ја сам пак овог Папу обукао као источног Патријарха, као што су чинили и у Монреалеу наши. И та икона је сада код једног језуите. Кажи ми, ревнитељу без памети, да ли ми можемо да поклањамо иконе католицима? Мошти? Из историје видимо да можемо. Свети Сава је то радио. Е, али ако Иринеј Буловић да икону католицима, то је издаја Православља! Ако католици дају нама део моштију св. Франциска Асишког, то је подли план да нас поунијате, када ми њима дамо мошти Серафима Саровског, то је издаја Православља! Видиш ли колико сте патетични? Католици нам дадоше мошти св. Николе, а ту се види да су узели да поделе Русе од Цариграда! То је тај подли план! Екумениста Алфејев издаје православље и тражи мошти св. Николе од јеретика Мons. Francesco Cacucci, Arcivescovo di Bari-Bitonto e Delegato Pontificio per la Basilica di S. Nicola издаје католичанство љубећи руку јеретичког Патријарха Кирила Свети Никола спаја Исток и Запад. Литија у Великоретском Видиш, друже Плави, „противник“ није једнозначна ствар. Ако би тако било, ти би Немању прогласио непријатељем Православља јер је он ратовао против Манојла и затирао грчка здања (што подразумева и храмове). Првовенчани у Житију Немањином, 7: „А Котор остави, утврди га и пренесе свој двор у њ, који је и до данас. Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области. Народ свој у њима неповређен остави да служи држави његовој, са страхом, и са уреченим данком од Светога“. Узми сада да Манојла и ове Грке преобразиш у богомиле! „Народ свој“ су пак католици. Да није лилипутанцима наметнуо данак? Са вама нисам начисто, јер ви у моменту измислите нацију или особу. Ми пак из историје знамо да су ово били католици које Немања није истребио. Замисли, Петровићу, који сам ја непријатељ православља, а нисам убио ниједног православног Грка нити им срушио града, нити им име затро! И насликах икону Папе! И сликам фреске по Италији и свету за зле католике! Као што су радили издајници пре мене. Чистунци пак Немањићи у архитектури и каменој пластици наручивали су католичке мајсторе. Ђурић, пошто си га поменуо, па нећеш ваљда сада и на њега да пљунеш?, пише у Сопоћани, 11-12: „Док су у архитектури 'рашке школе' једну од пресудних улога одиграли приморски, западњачки мајстори, клесари и архитекти, васпитани у романичком духу, дотле је монументално сликарство остало под утицајем византијске уметности. Лакше је било византијско схватање простора и источњачке идеје обући у западњачко рухо од камена и мермера него било шта преиначити у православном, византијски обележеном монументалном сликарству“. Да сам убио Фра Вита, који подиже Дечане, ти би ме данас славио као свеца! Да изгоре Дечани кад их је фратар подигао! „Града Ниша да га нема, ако Папи дочек спрема!, пева мала Анастасија у чије срце артемити убацују мржњу од детета. Ти Немањићи нису само узимали католичке мајсторе, него су даривали и католичке цркве! Видео си ваљда оковану икону св. Николе коју Стефан Дечански поклони Базилици у Барију? Угледао се на свог оца, Милутина, који истој Базилици поклони сребрни балдахин над Свечевим гробом![1] Сава Папи поклони кандило и друге ствари за Базилику св. Петра. Шта раде ови подаци у твојој зилотствујушчој памети? Растурају је? И треба, јер се ви кунете у Немањиће а све супротно њима радите! „Самохвалисањем умишљено настоји да себе представи за некаквог научника, а оно о чему пише делује хаотично, без научног утемељења и лишено методологије озбиљног научног приступа. Немир у души тера га да скаче са теме на тему, све у настојању да покаже како је тобоже свестрано образован, а у ствари због таквог приступа остаје непознат и непризнат у свету научника, иако о себи пише: 'Ја сам доктор са Првог Папског универзитета ... успео сам да и католике обогатим'...“ – Не знам шта је овај доктор читао од мене па да извуче закључак о хаотичности, али она може да буде узрокована само одговарањем а риме, како веле Италијани, на његове небулозе. Наравно је да је смешна и изјава о самохвалисању, јер ко би се пред чорбашима хвалио папским универзитетом? То би било као када бих ја помислио за МП да се хвали орденом Зеленог Зуба св. Мине Урокљивог који му је дао Есфигмен! Ко пак зна шта је докторирати на Латерану, зна о чему причам. Неверовање у изјаве противничке стране је само индикатор онога што ове чорбаџије гаје у себи, а изражено је давно од Његоша: Ко умије лагати, не умије вјеровати. Објашњавати пак оним, који ни елементарну научничку методологију нису савладали, у чему је предност ове коју сам ја донео, је илузорно. „Бије се у прса да докаже како није римокатолички плаћеник, него живи, како каже, 'од неког прилога што му дају православни Италијани'. Како ли се ови, зачудо, покрај њега таквог, нађоше ван једине 'здраве' римокатоличке цркве?! С друге опет стране пише: 'Освештао сам овде (тј. у Италији) једну кућу и извршио езорцизам (!) јер су људи патили од демонских узнемирења. Људи су католици. Платили ми као њиховом попу...' И за то би му се могла пришити она народна: 'Добардан чаршијо на све четири стране'“. МП ме прогласи мравом, јер са 100-150 еу месечно које добијем од ове заједнице не бих могао преживети. „Гузоњин син“ не зна шта је борити се за голи живот. Најлуђе од свега је да једна зилотска заједница има мене за попа. И слушају ме. Немају Артемија, Петровићу... И слушају са муком моје екуменистичке дискурсе, али на крају аплаудирају! Гвозденом палицом се води једна заједница. Не водају мене као додолу, као што су тебе водали артемити, него ја руководим са овом заједницом св. Марка Ефеског. Ава унезвереног погледа, рука му се није осушила што је држао Мк. икону Сметају ти моји егзорцизми у католика? Зашто? Ниси ли читао у Јеванђељима како је Исус и код јеретика и незнабожаца чинио чуда? Знам да сам гордељивац, зато ме поштеди накнадних опаски: како се усуђује поредити са Исусом! „Не зна јадник да се не каже „езорцизам“, него егзорцизам (писано српски), као што не зна да се не каже „сконцентрише“, јер не постоји именица сконцентрација, него се каже концентрише. Где му је сведочанство бар основне школе?! Не само да не уме да дисциплинује своје мисли, него је и полуписмен“. Овде си у глупости и мизерији превазишао самог себе. Ниси чуо за грешке при куцању? Ево, у твом тексту читамо: „брата Свето Ћирила“. Каже се Светог, а не да је овај Свето-Светозар. Нико нормалан не би помислио да овде није била грешка у куцању. Ти би, пошто си хистерична жена, што се у српском каже: жентурача. Више словних грешака је било и у претходном твом тексту, као што их има и у овом, али мени није пало на памет да ти за то нешто замерам. Само малоумник може да помисли да не знам да се каже „егзорцизам“. Када би се испадање „г“ јављало у другим мојим текстовима, онда би „проницави“ МП имао право. Али тога нема. Душевна онанија МП-а се наставља и у лже-доцирању како „се не каже 'сконцентрише', јер не постоји именица сконцентрација, него се каже концентрише“. Наиме, нигде и никад нисам помислио да има именица сконцентрација, али има глагол сконцентрисати, како ме је мајка научила, али и Речник српскохрватскога књижевног језика, Књига пета, П-С, (претовар — стоти), Матица српска, Нови Сад 1973, p. 812, „сконцентрирати, -ентрирам и сконцентрисати, -ишем сврш. скупити, сабрати; усредсредити“. Овде је самозвани прозорљивац заиста забаговао (то је, Петровићу, сленг младелачки израз, а значи да си побудалио: реч побудалити, да не узмеш и овде да ме назидаваш, постоји у српском, и налази се у Матичином речнику, 4, 498: побудалити -им сврш. 1. постати будала, полудети), јер си кренуо од словне грешке, па негирања глагола у српском, одакле си закључио како сам полуписмен и у теби својственом крешенду устврдио како немам ОШ! Ја бих се, Петровићу, дивио до имбецилности лику који би завршио средњу, факултет и после докторирао, а чији је докторат јавно доступан, јер је успео све да претури (сленг, значи обманути, а не претурати снајке)! Тај лик би за мене био фаца! Тај не само да је израдио југословенско школство, него и ватиканско! Зар не видиш који сам ја мени краљ?:))) Све, све, можда сам и завршио ОШ, или барем фалсификовао ту диплому, у Земљи где је законом било забрањено не слати децу у ОШ, па и да сам после неким случајем завршио све ове школе, па противно Вољи Божијој и успркос свим Свецима од века живелима и целом Анђеоском хору, постао свештеник, али ме простаклук одаје и ту имате право! Не може свештеник – који би био од Бога – да вам каже како сте јајаре и гњиде! Не иде то! Нема тих израза у Писмима. Нема ни омоусиос, али улете у Вјерују. Како Дух Свети има смисла за хумор, за разлику од тебе, добри мој Петровићу, је се родих на св. Краља Милутина и рукоположен сам у Савини (Пошто се данас слави Милутин, окачићу овај текст препоручујући нас молитвама св. Краља!). И водим пак заједницу св. Марка Ефеског у Палерму. Није ли све чудесно у мом животу? Па и то да сам доктор без ОШ? Нажалост, нисам. Имам ОШ. МП рече: „пошто ни сведочанство основне школе нема. А уколико га има, треба да га објави. У том случају ћу му се извинити“. Не треба, друже Плави, да се извињаваш што сте ме тукли по глави, јер вас ја добро познајем. Ту причу, да немам ОШ, су измислили ликови из херцеговачког клана кад сам аплицирао за једно место на БФ, као што су муњевито измислили и да ме је жена напустила и одвела децу, да бих тако био не само по школској спреми него и морално-политички неподобан. Мртва је трка између твојих чорбаша и херцеговаца који од њих ме више не могу смислити, али су се ујединили у циљу као и у методима које користе. Пре неки дан написах мејл ОШ Кекец, где изнех да ми је потребно то сведочанство, иако за глупачке разлоге, па ти дајем овде скрин шот мејла, као и после њихове скенове тог сведочанства. Послаће ми и оригинални препис на адресу, иако им то нисам тражио. Ако хоћеш, могу да дам твоју адресу, јер мени ово не треба. Копије сведочанства, напред и позади: Ако ти требају сведочанства и из Гимназије, и њих ти могу добавити. Њих сам био извадио за сваки случај за постдипломске. Ако ти требају и сертификати да сам са мојом женом, онда ти могу проследити венчани лист, фотке са свадбе, као и нове фотке са неким дневним италијанским листом. На крају, ако вам треба и брис, и то ћу вам радо послати. Имам само скорији извештај о крви и урину. Ово друго нисам радио. Попадија побегуља са Авом унезвереног погледа, јер се плаши да ће му утећи, испред цркве у Лавињу где редовно служи кад не иде за Палермо Да наставимо. Када вас изобличавам за вашу неверу, ти злоупотребаваш Јакова и велиш: „Има улогу тобоже свештеника, а у ствари оличава човека у кога 'из истих уста излази благослов и клетва', иако знамо да у природи 'ниједан извор не даје слану и слатку воду' (Јак 3, 10-12)“. Најпре, ја нисам „тобоже свештеник“, него канонски свештеник при канонској цркви, а ти би требало да знаш које су санкције за вас, лаике, који блатите такве свештенике (одлучење док се не покајете). Твој проблем је не само што сам ја тобоже поп, него што је и тобоже Црква. Ти си се узнео изнад Цркве и постао си судија Васељење. Пре тебе то уради Артемије, а пре вас небројени јеретици. Наш Јустин и Николај нису напустили „екуменистичку“ СПЦ. Ви сте секта аутистичних сумашедшијих, ако могу тако да вас дефинишем. Петровић на страни Фанара? Онда смо на коњу! Аво, врата су ти увек отворена! Из твојих уста ништа добро не може да изађе. На то се односио Јаков. Не конкретно на тебе, него на ликове попут тебе, а ја сам присиљен да пишем ове баналности јер вас, помрачених разумом, има доста. Наиме, сам Исус проклиње, и то бесловесну биљку, смокву. Изађе и благослов и клетва из његових уста. Бог проклиње земљу, иако је пре благословио сва жива бића да се умноже. После је и потапа и опет благосиља. Иста су уста. Ни нећеш и не можеш да разумеш да се ово односи на зла уста, зло срце. Јер би те то поразило. Ти мрзиш. Мрзиш католике ма у какво одело то заоденуо! Никакво ревновање за православље не може да оправде твоју мржњу. Може у неким религијама, али ја сам са Христом, друже мој. Нисам са неким Исусом који је у пустињи, или у оној или овој соби. Ти мрзиш. Христос нам је наредио да волимо непријатеље, јер смо у супротном незнабошци. Ти не волиш, ти мрзиш. Кажеш, они су нам урадили ово или оно. Кад си видео да ти непријатељ чини добро? То те неће оправдати, или ћеш као мађионичар извући неког другог Христа по твом укусу? Христос ти каже: Воли! И то је проклетство које излази из његових уста! Јер ти нећеш да волиш! Смоква није могла да роди у то доба, а Исус је проклиње што нема рода! Да ли је малоуман? По теби јесте – поставио сам реторичко питање... Гледај како благослов постаје проклетство! И то из истих уста. Ти си незнабожац, прихвати то. Јер не прихваташ Исусове заповести. Можеш ти, пријатељу, да држиш све канононе и остало, да се бијеш у прса како си православан, али ниси Христов. Јер имамо једноставну и јасну његову: Љуби непријатеља свога! И ти се тога не држиш. Скоро је Митрополит Николај Хаџиниколау написао осврт око раскола који је у току, где помиње да се сви позивају на каноне и правила, законе и привилегије, а нико не помиње Писма. Нико не говори шта је по Јеванђељу. Тако и наш МП. Он је Писма окачио мачку о реп. Заповест о љубави је за будале и хипике. Нема везе што је Исус рекао да Закон и Пророци висе о 2 заповести о љубави. У овом свету су људи узели ствар у своје руке, да га уреде по њиховом укусу. Зато здраву науку о јединству Цркве не желе да чују. Мисле да је Црква секта, да може да буде секта. Да је само њихова секта права Црква! Ми смо имали фијаско са Критом. И овај слепац долази да ме критикује како ја не видим да нам је Црква у супер стању!? Моје речи су биле пророчке, и написао сам их о. Љуби са Светосавља, јер је и он ревнитељ, али не као овај МП, када је било питање Крита. И испоставило се да сам био у праву. Но, џаба је говорити овом нараштају... „Измишља и умишља да сам му, наводно, 'завршни рад на студијама' похвалио, како каже, као 'одличан и написан домаћински', што подсећа на ону народну: 'Што је баби мило, то јој се и снило'“. – Лапљење, као и лагање, је општепознати људски феномен. Твоје пак лапљење је доказано кроз текстове. „Упиње се да језуитски оправда присуство православних ликова на фрескама у римокатоличком београдском храму. Историјска чињеница је да је Римокатоличка црква на Сплитском сабору (1059) осудила и заточила Светог Методија... као јеретика. Зар му је, као таквом, место у том храму?!“. – Методија КЦ није могла да заточи 1059, јер је он умро 885 (паметноме је јасно зашто грешка у Петровићевој реченици). ХистеричнА Петровић сасвим јасно показује и симптоме психопатије, јер је за такве карактеристично да не одговарају на аргументе него настављају са њиховом причом као да се ништа није десило. Њему је речено да је св. Фотије анатемисао св. Игњатија. Он не разуме да расправља са људима који су стекли употребу разума и да овде не држи проповед у артемитској синагоги. Можда треба у бојицам да цртам Петровићу, као што радим артемитима, да би укапирао шта се аргументовало? Католици су скинули анатему са Методија. Ко је слагао Петровића да је свака одлука неког сабора црвено слово? А видесмо да свети Фотије анатемиса св. Игњатија, и то неканонски! Кирило и Методије су свеци у КЦ, као што су проглашени и Заштитницима Европе. Зашто МП не сме да проговори о Фотију? Зато што у његову секташку памет не може да уђе како светац може да анатемише свеца, али му је лако да лапрда (Речник, III, 166) како су католици неморални јер свог свеца представљају на фресци у својој цркви! Ту се види сва његова злонамерност и мржња према католицима. Фотијев случај је штавише био гори од прогона који су католици извршили над Методијем, јер су ови барем канонски, иако погрешно, делали. Читамо[1] у Никите Пафлагонијског, Vita Ignatii Patriarchae, 26: „Док је Игњатиј био у Митилини, Фотије је сазвао цркву својих злотвора и на састанку у светом храму свеславних Апостола прогласио пресуду о свргавању против Игњатија у његовом одсуству. Не само то, већ га је анатемисао и изопштио (ἀναθεματίζαι καὶ ἀποκηρύττει), понашајући се тако као тужилац и судија. И све оне које је видео да су у складу са његовим циљевима и овим његовим неправилним поступањем и спремне да то потпишу, Фотије је сматрао својим најбољим пријатељима и најискренијим саслужитељима; оне пак који су били огорчени због његовог некритичког суђења и одбили да одобре овакву безрасудност, предавао је Преторијанском епарху на притварања и многоврсна кажњавања“. Заиста је подлачка ова Православна Црква кад за свеце проглашава оне који су се међусобно проклињали! „Историјска чињеница је, такође, да је Свети Сава са грчког превео и Србима оставио у наслеђе три кључна списа о Латинима као јеретицима. Зар је и њему као таквом, место у том римокатоличком харму?! [Каже се храму, а не харму, полуписмени!::::::))))))))))))]... А кад је реч о Светом Кирилу Александријском, овај је познат по списима о правоверју и проклињању јеретика... Не говори ли све то у прилог оне језуитске: 'Циљ оправдава средство'?! Како другачије схватити представљање строго православних светитељских ликова са римокатолицима ?“ [Знак питања се не одваја, полуписмени – ово помињем да бих истакао сву бесмисленост, мизерност, и негосподственост Петровићевог духа]. За Саву је већ било речено да се чак и данас слави код католика у неким крајевима, као да је фигурирао у њиховом Светачнику. Но, не треба свима понављати као Петровићу. Кирило (свети, свети2222222222222222222222222) је учествовао у свргавању Златоустог, јер је био „строго православан“, као што је као „правоверан проклињао јеретике“. Златоустог је називао Јудом. После се измисли житијска причица како Богородица рече Кирилу да јој је Златоусти миљеник, па сви живели срећно и задовољно на небу... Кирило пак тврдио: Ако је Јован у епископству, зашто Јуда није с апостолима? (Ep. 76, PG 77, 356B). Св. Златоусти по св. Кирилу Строго православни Кирило има филиокве, јер вели да Дух Свети произилази и од Оца и од Сина. И ово нема везе са икономијским слањем Духа од Оца кроз/преко Сина. Пише: „τὸ Πνεῦμα τὸ ἅγιον... πρόεισι δὲ καὶ ἐκ Πατρὸς καὶ Υἱοῦ, πρόδηλον ὅτι τῆς θείας ἐστὶν οὐσίας, οὐσιωδῶς ἐν αὐτῇ καὶ ἐξ αὐτῆς προϊόν“ (Thesaurus, PG 75, 585A). Замолио бих те да се не глупираш и брукаш пред светом, па да πρόεισι, што је 3. лице през. инд. акт од πρόειμι, повежеш са икономијом, јер и из овог пасуса се види да то није, као што се и за Сина користи исти глагол у истом делу да означи вечно произилажење од Оца. Пошто ти ниси читао отачка дела спекулативне природе (философске, а не шпекулацијске), јер то надилази твоје способности, и да не би тражио ово у Кирила, навешћу само једно место: Φαίνεται μὲν οὖν ὁ Πατὴρ καὶ ἔστιν ἐν Υἱῷ, καὶ Υἱὸς ἐν Πατρί· οὐχ ὡς ταυτὸν δὲ ὄντες, οὐδὲ ὡς ἒν ἀριθμῷ. Ἔστι γὰρ ὁ Πατὴρ ἐν τῇ αὐτοῦ ἰδιότητι· καὶ ἔστιν ὁ Υἱὸς ἐν τῇ ἰδίᾳ ἰδιότητι, ταύτην ἔχων μόνην πρὸς τὸν Γεγεννηκότα τὴν διαφοράν· ὁ μὲν γὰρ Πατὴρ, καθ' ἑαυτόν ἐστι, καὶ οὐκ ἔστιν Υἱός· ὁ δὲ Υἱὸς καθ' ἑαυτόν ἐστι, καὶ οὐκ ἔστι Πατήρ. Ἀλλὰ κατὰ τοῦτο μόνον ὡς πρὸς τὸν Πατέρα τὴν διαστολὴν ἔχων, φέρει μὲν αὐτὸ τῆς πατρικῆς φύσεως τὸ ἰδίωμα, ἔστι δὲ πάλιν ἐν τῷ Πατρὶ, ὥσπερ τὸ ἐκ τοῦ ἡλίου πεμπόμενον ἀπαύγασμα, πρόεισι μὲν ἐξ αὐτοῦ, ἕτερον δέ τι παρ' αὐτόν ἐστιν, ἓν κατὰ φύσιν ὑπάρχον. Τὸ μὲν γὰρ, ἥλιος, τὸ δὲ, ἀπαύγασμα. Ὢν οὖν Πατὴρ, ἀπηύγασε τὸν Υἱὸν, σφραγῖδα καὶ εἰκόνα τῆς ἑαυτοῦ φύσεως ἀκριβεστάτην (100D-101A). Ваљда и у твоју главу може да уђе да Кирило користи термине који су се већ одомаћили у Вјерују, а преузети од Плотина, о сунцу и зрачењу, сијању... термини који наглашавају истоветност природе, али и другост, која се види у излажењу једног од другог. Видиш, друже Плави, да си ти узео и да пресавијеш табак, да се расправљаш са аргументима који су изнети на рачун твог рада, ти не би запао у ову грдну невољу и да се избрукаш пред јавношћу. Ја сам ти био понудио да будеш интелектуално поштен и да се расправљаш на научном нивоу. Ти си прсао, јер по свој прилици си укапирао да немаш никакве шансе да научнички одговориш на изнете приговоре, па си узео да хистеришеш као нека полудела жентурача, да инсинуираш како сам ја лажни поп, ненаучник, да немам ОШ, да сам душевно раскољен што се види из мог погледа, да сам плаћеник непријатеља Срба, итд. Добро је да си престао са лупетањима и теоријама завера како су други писали мој рад. Мада је то сада у колизији са твојом тезом како је цео мој осврт на твоје стваралаштво тежак шит. Јер ако су, уствари мој рад писали универзитетски професори (о чијим прилозима си се позитивно изразио, да су ипак утемељени на нечему), онда то не може да буде шит, како сада тврдиш. Нестаде и весели Буловић. Фала Богу! Твоја тактика ваљања свиња у блату је упела. Чорбаши су твоја публика. Необразована марва. Видиш, ја се нисам потрудио ни да преведем Кирила, јер немам за кога. Твоји слепци ће те следити свакако: Академик, Доктор, Светосавац, како то гордо звучи! Они сви имају мој први текст, али одбијају да га прочитају. Јер њих не интересује истина или да преиспитају ствари, него демагогија. И ти то подгреваш. По форми ментис си рођени брат са Артемијем. Шарлатан један, шарлатан други. Но, да се вратимо на твој богодухнути одговор Трећем лицу. Потпуно је нејасно шта си навео у одбрану бесмислене тезе како: „Ни у једном византијско-словенском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија“. Ја сам ти навео из Саве да се називају хришћанима. Ниси негирао. Само си хистерисао. Савино преузимање овог списа је после 1054, а у њему се западњаци називају хришћанима. Сава преписује да су западњаци хришћани. Какве везе има што су јеретици? Ти ни не знаш шта ти изрази значе. Целокупно твоје мизерно натезање око овога је само да би Симеона Солунског уклопио као Прокруст у сумануту тезу да су католици богомили и да су Немањићи против њих водили крсташки рат. То је демагогија, друже Плави. „Подло, незналачки али ђилкошки Ђуровић мудрује, ликујући што је уз помоћ мог текста 'открио' да се у Законоправилу Светога Саве (гл. 51) Латини 'западне стране изван Јонске луке' називају 'хришћанима'. То понавља, трубећи на све стране да обзнани како је наводно дошао до великог 'научног' открића, односно како је Миодрага Петровића ухватио у лажи. Плитке је памети и зато тако исхитрено изводи погрешне закључке, достојне смеха. Не зна да су и иконоборци били хришћани, али осуђени као јеретици. Не зна јадник да се не једе све што лети. Не зна да је у поменутој 51. глави Законоправила, која слови: 'О Францима и осталим Латинима' побројано 27 јеретичких заблуда Латина, за које пише: 'Сви су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови'... То су, дакле, по речима Светог Симеона Солунског, 'садашњи богомили...', 'које уопште не треба звати хришћанима'... Е управо њих као такве велича Зоран Ђуровић као, тобоже, 'здраву цркву'“. „Не зна Зоран Ђуровић из ког времена је наведени византијски спис о Латинима као јеретицима, као што не зна ни то - да после тога списа, опет тврдим, 'ни у једном византијском извору римокатолици нису названи крстјанима, јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија'. Свесно и основано то понављам као непобитну чињеницу, тврдећи да Ђуровић баснослови кад пише: 'Лапљење је опак процес за научника, а сасвим је сигурно стигло М. Петровића... Извантупио је Петровић, да се народски изразим...' То ништа друго није до одраз Ђуровићеве мрачне и злураде душе, као и немоћи пред кристално јасним и непобитним изворним подацима о Латинима као јеретицима, изложеним у списима православно верујућих умних средњовековаца какви су били, после Светога Саве, Никодим Химнограф, Владислав Граматик, Константин Философ Костенечки, Свети Симеон Солунски и др.“. Не бих ја Господе, али морам да испуним твоју заповест!:::)))))))) Петровић пише како „не зна Зоран Ђуровић из ког времена је наведени византијски спис о Латинима као јеретицима“. Да си прочитао мој први текст (О тези М. Петровића да су богомили из српско-византијских средњoвековних извора Латини, in Теолошки погледи, XLVII (2/2014), 365-6) у коме сам каштигао твоје бесмислице, видео би да јако добро познајем овај спис. Тамо сам писао: „Идентификацију Латини/богомили нећемо наћи ни у Номоканону св. Саве, мада је и он, како видесмо, писао о овим дуалистичким јересима, а такође је у себе инкорпорирао три византијска списа против Латина (главе 49-54), од којих два припадају преподобном али неталентованом Никити Ститату (Νικήτας Στηθάτος, лат. Nicetas Pectoratus, око 1005 - око 1090) [нота: 43: „Сочинение Никиты не отличается особенными достоинствами. Автор не достаточно умен, не достаточно учен. Его доводы, основанные на изучении Св. Писания, слабы; его доказательства, заимствованные из церковных писателей, бедны“ (Николай Ким, Преподобный Никита Стифат и его полемика с латинянами...). Законоправило гл. 49: Посланица Никите Ститата, монаха и презвитера студитског Латинима о опресњаку (Иловички препис, л. 255а-259б); гл. 50: о посту суботом, о браку свештеника, о стрижењу браде, о коси и прстену (л. 259б-262б); гл. 51: О Францима и осталим Латинима (л. 262б-264б), cf. Петровић, Свети Сава на Жичком сабору, p. 24]. У главном Никитином делу Διάλεξις πρὸς Φράγγους ἤγουν Λατίνους, [нота 44: Ово дело, Libellus contra Latinos, имамо у латинском преводу: C. Will (ed.), Acta et scripta quæ de controversiis Ecclesiæ Græcæ et Latinæ sæculo undecimo composita extant, Leipzig et Marbourg 1861, pp. 127-136; исто у PG 120, 1011-1022; грчки критички текст: A. Michel (ed.), Humbert und Kerullarios, Quellen und Studien zum Schisma des XI. Jahrhunderts, vol. 2, Paderborn 1930, pp. 320-342. Никитини делови списа су већ били преведени у Јефремовој крмчији (А. Соловјев, Светосавски номоканон и његови преписи, p. 24), али, како вели Петар Зорић, Законоправило Светога Саве и правни транспланти...: „тек детаљном анализом, треба утврдити колико је тај превод сличан са Законоправилом“ (p. 34, n. 136)] које му је било наручено од патријарха Михаила Керуларија, нигде нема говора о Латинима дуалистима, а за њега је главни проблем био употреба бесквасног хлеба на миси као и цела једна серија маловажних разлика између католика и православаца. Зато су Латини и превели у поднаслову: de azymis et sabbatorum jejuniis et nuptiis sacerdotum. Ни Јефремов препис који је у основи штампане Јосифове крмчије, неће нам донети никакве Никитине алузије на Латине дуалисте. Штавише Јосифова крмчија у 47. поглављу говори нашироко о азиму, док се у 48. глави, поред мноштва других аргумената једва дотиче питања Filioque. Сличан текст, на основу 51. главе Законоправила Светог Саве, Петровић преводи: 'Папа римски и они који су хришћани западне стране изван Јонске луке... су са папом пре много времена ван Саборне цркве, страни – и јеванђелским, и апостолским, и отачким предањима, због варварских обичаја којих се држе, од којих су најгори и највећи ови: 1. Светом обрасцу (Символу) вере, сложеном од јеванђелских речи, а који тако јасно говори о Светом Духу: И у Духа Светога Господа, и Животворног, који од Оца исходи – ти, рђаво и погрешно додаше: И од Сина. Мислим да због скучености језика њиховог, дакле, сматрају да је исто – исхођење Духа Светога од Оца и послање к нама преко Сина. Варварски и незналачки смислише да се послање ни по чему не разликује од исхођења'. [н. 45: Петровић, Томос љубави. Његов мало измењен превод и оригинал: „Бабунска реч”, p. 153 n. 38.] Интересантно је приметити да ова полемика нема Фотијеве суптилности, дискурса о два начела, него сву кривицу види у латинској необразованости и језичкој осујећености. Синоним пак за католике, који ће се из ове популарне полемике одомаћити код византијских народа, је азимити“. Но, Петровићу, не треба да се узбуђујеш јер ниси ни први ни последњи у Трибала који критикује ствари које није читао. То је национални спорт у нас. Ти си из репрезентације! Више вреди једна димна бомба како неко „језуитски дише“, него написати нешто смислено и на основу онога што тај други говори. Да бизантинци и ми не називамо католике кршћанима, сасвим је ван памети. То ти радиш. Теби је мило да се наругаш и увредиш другог човека. Па и сама реченица из Симеона ти доказује да су православни називали католике хришћанима (иако сам ти био показао да се ова реченица не односи на католике): „које уопште не треба звати хришћанима“, јер их неки, дакле, називају хр. Веруј ми, са тобом је јако тешко полемисати, не зато што би имао солидне доказе или проницљивости, него што је твој корпус мисли један пандемонијум. То је скуп бесмислених изјава које су контрадикторне једна са другом. Да наставим са лаганом термичком обрадом органа из кога производиш ове „мисли“. Православни паписте нису само називали хр., него су их називали свештеницима, Папи љубили руку, одавали почасти итд. Дакле, „екуменизам“ није почео јуче. – Марко Ефески и други византијски митрополити љубе Папи руку и образ (Сиропулос, IV, 35). Артемитима сам то цртао, јер сам био присиљен пошто су они негирали факте: 1. Патријарх је ушао у пратњи Трапезундског, Ефеског, Кизичког, Сардског, Никејског и Никомидијског... Онда је поздравио/пољубио папу (ἠσπάσατο τόν πάπαν)... Тако су папу поздравили/пољубили и они који су били са њим (ούτω δέ ἠσπάσαντο αὐτόν καί οί μετ' αὐτοῦ). 2. Ускоро су церемонијери изашли са Никомидијским и увели шест других архијереја, који су се поклонили и пољубили папу (προσεκύνησαν καί ἠσπάσαντο τόν πάπαν). 3. Затим су их извели, па су ушли други архијереји. 4. А када су они излазили, увели су нас, ставрофоре... Поклонили смо се и ми папи (προσκυνήσαντες οὖν καί ἡμεῖς τόν πάπαν), пољубили (ἠσπασάμεθα) руку коју нам је испружио и образ, и изашли. После нас нико више није ушао. – Како је католичке прелате Ефески ословљавао имамо и у Andreas de Santacroce, Acta Latina Concilii Florentini, Concilium Basiliense 1431–1449: Documenta et scriptores Concilium Florentinum / Concilium Basiliense 1431–1449: Concilium Florentinum. Concilium Florentinum documenta et scriptores, т.6, ed. Georgius Hofmann (S.I.), Pontificium Institutum Orientalium Studiorum, 1955. Да побројим неке, које сам већ наводио артемитима: – reverendissime pater (27, 39: најчаснији/пречасни/најпоштованији оче) – reverentia vestra (42, 17: ваша узвишеност) – paternitatem vestram (43, 34-5: очинство/оташтво ваше) – Audistis, rev. patres, sententias patrum (45, 24: Чули сте, пречасни оци, мишљење отаца. – Овде их, дакле, ставља и пореди са оцима цркве; заједнички елеменат им је титула отаца). – amati patres (77, 14: љубљени оци. – Ефески га каза у најгорем екуменистичко-сентименталистичком духу!) – rev. dominum cardinalem (77, 27: Господар/Госпар кардинал. – Није му доста да каже само кардинал, него га назива господаром/господином) – sua reverenda paternitas (77, 28: часно очинство/оташтво) – tua dominatia (78, 1: твоје господарство/господство) – rev. domine (78, 24.38: часни господару/господе/господине) – vestre dominationis (80, 32) – vestra dominatio (80, 39) – dominum cardinalem (95, 42) – patres reverendi (96, 3-4) – vestra paternitate (96, 32-3) – reverendissime domine (101, 17) – honoratissimi patres (107, 33) – reverende pater (154, 36) Такође и у Џила, Joseph Gill, Quae supersunt actorum Graecorum Concilii Florentini necnon descriptionis cuiusdam eiusdem, Т. 1-2, Pontificio istituto di studi orientali, 1953: – πάτερ αἰδέσιμε (47, сва места су из првог дела, а има их и у другом делу. Ко је вредан, нека их тражи. Часни оче); – ὑμετέραν ἀγάπην (ваша љубав, 67); – Ἠκούσατε, πατέρες (Чујте, оци, 73); – πατέρες αἰδεσιμώτατοι (најчаснији оци, 86); – ὧ φίλοι πατέρες (о, љубљени оци! 187); – Још да поменем и ову одвратну екуменистичку сентенцу која изађе из Ефешчевих устију: ὧ πατέρες καὶ ἀδελφοὶ καὶ κύριοι τιμώτατοι (о, оци, браћо и господо најпоштованија! 216). – Ефески је сочинио и похвални говор Папи Евгенију, текст у Mgr. Louis Petit, у седамнаестом тому „Патрологије Оријенталис“, стр. 336-341. Дајем само најречитије изводе: НАЈСВЕТИЈЕМ (=НАЈБЛАЖЕНИЈЕМ, SANCTISSIMO, ТО МАКАРИОТАТО) ПАПИ СТАРОГ РИМА МАРКО, ЕПИСКОП ЗБОРА ВЕРНИКА У ЕФЕСУ 1. Данас наста увод у радост читавоме свету... данас уди Господњега Тела, раније за много времена разбијени и отргнути једни од других, хитају ка међусобном сједињењу [Не каже да се неки враћају у тор, како би хтели зилотски настројени! Једноставно, раздвојено тело се поново саставља. Говор је из минус позиције. Нико није у праву, раздељени смо и сви трпимо због тога. То је еклисиологија коју заступам а ти оспораваш, јер си противник Отаца]! Јер Глава, Христос Бог, неће више да подноси да стоји над раздељеним телом, нити, будући Љубав, хоће да веза љубави међу нама буде потпуно прекинута [Црква је једна, иако раздвојена, воле се, али како су у болесном стању, постоји опасност да се сасвим прекине та веза љубави]! Стога подиже (Христос) тебе, првенствујућега међу свештеницима Његовим [Не само обичног свештеника, него првог] да нас сазовеш овде [Од изузетне тежине, јер се умањује значај цара који је у антици увек сазивао сабор; папи се признаје апсолутно првенство, што је у старој цркви било незамисливо], а подиже и најблаговернијега цара нашега да те у томе послуша, и пресветога нашега пастира и патријарха... а и нас који смо под њим пастири одасвуд сабра и укрепи нас да се смело одлучимо на далеки пут преко пучине и на друге опасности. Није ли се очигледно све то збило Божијом силом и судом, и није ли то све предзнак доброга и Богу милога свршетка? [Јасно каже да је мирење Божија воља] Хајде дакле, Пресвети Оче, прими чеда своја, која ти дођоше издалека, са Истока; загрли оне што од давног времена беху одвојени од тебе, а сада прибегоше твоме наручју; исцели саблажњене... заповеди да се одстрани свака сметња и препрека која омета мир [папа може да заповеди јер је првојерарх]; кажи и ти анђелима својим, као подражавалац Божји: приправите пут народу мојему; поравните, поравните пут, уклоните камење (Ис 26, 10). Докле ћемо се ми, који имамо истога Христа и исте смо вере [зилоте би стрефио фрас да овако нешто кажу!; МП каже да католици нису хришћани], борити једни против других и гложити се међу собом? Докле ћемо се ми, поклоници исте Тројице, међу собом клати и јести, док једни друге не истребимо (Гал 5, 15) и док нас спољни непријатељи не претворе у ништа? Не дај да се то збуде, Христе Царе, нити дај да твоју доброту надјача мноштво наших грехова [Марко се јасно и пред свима моли за јединство]... тако и сада преко ових служитеља Твојих [И источни и западни су служитељи истог Христа], који ништа не прогласише пречим од Твоје љубави, састави нас једне с другима и с Тобом, и учини да се испуни и оствари она молитва коју си изговарао када си одлазио на страдање и молио се: дај да буду једно као што смо ми Једно (Јн 7, 11. 21) [Стих који иде на живце зилотима, јер мисле да се ту Христос односи увек само на помесне православне цркве; омрзоше Јована Јеванђелисту због Папе Јована Павла Другог!]. Погледај, Господе, поделу нашу, како је жалосна и како смо по самовољи и дрскости ради угађања телу (Гал 5, 13) злоупотребили слободу и постали слуге греха и скроз на скроз телесни, а сада предати непријатељима Твога Крста на пленидбу и ропство и сматрају нас овцама за клање (Ис 43, 22; Рим 8, 36) [Ситуација сасвим актуелна. Зилоти би радије да их обрежу, него да буду поново у заједници са КЦ]... 2. И заиста, ово сам желео да наведем у садашњим околностима. А сада ћу теби, Свјатјејши [Најсветији, гр. агиотате] Оче, упутити реч... Али, ја сматрам да онај који је увео ову раздељеност и од горе изаткани Хитон Господњега Тела бити подвргнут већој осуди неголи они што Христа распеше и неголи сви од памтивека безбожници и јеретици [Свете речи, потписујем]. Теби доликује [гр. ексести, лат. fas est, је допуштено по закону, слободно, дозвољено], преблажени оче [макариотате], ако само усхтеднеш, да саставиш растављено и да срушиш преградни зид (Еф 2, 14), и да извршиш дело божанскога домостроја. Томе си ти и почетак поставио, и обогатио си га сјајним почастима и даровима, па зато благоизволи и да га довршиш [Зато што Ефески сматра папу првосвештеником, даје му и власт да укине раскол]. А нећеш наћи друго време погодније од ове прилике коју ти је Бог данас пружио... Други је ранио, а ти зацели рану, други је раздвојио, а ти сабери, неисправно је инсистирао други у чињењу зла, а ти буди упоран да исправиш оно што се догодило, тако као да га у потпуности није ни било... 3. Не испуњавајте жељу непријатеља, не дозволите заједничком непријатељу и ђаволу да нам се подсмева као раније и не дозволите да се Бог и Дух Његов Свети растуже [Ово је прави екуменски етос]. Узнемирена је свака душа и сваки слух, очекујући нашу одлуку... - Аво, ја дакле нисам грешио што сам се молио са Папом и целивао исту икону? - Ниси, Владо. – Сиропулос нам сведочи и како је Патријарх Јосиф у Флоренци узео, у католичкој цркви, када су стигли, њихову св. водицу и ошкропио целу делегацију (Марко Ефески није имао куд да утекне, и он се осветио водицом; волео бих да видим Петровића у тој ситуацији), као што је наредио својима да скину у храму скуфије. Патријарх је прихватао св. водицу католика, као што је по улицама давао благослов католицима који су му прилазили са свих страна. Није било Петровића да му каже да их не благосиља пошто нису кршћани! Такође су се Византинци и Латини молили заједно, пред почетак сабора, иако свака страна са својим текстовима. Сиропулос на почетку 23. поглавља IV секције описује како се Патријарх обраћа Папи и вели: „Када смо ушли у област твог Блаженства, нисмо учинили ништа од оног што пристаје епископској власти, чувајући тако издате божанствене и свете каноне. Али сада, пошто смо стигли овде, ми желимо да вршимо наше уобичајено црквено последовање, нашу литургију и сав чин који имамо, по благоизволењу и разрешењу вашег Блаженства“. Једноставно, признавали су Папи свештенство, а нису узимали да га проглашавају као борбаши за неверу Антихристом! – Како Петровић Ex cathedra написа – опраштам му преношење Св. Саве Никитиног текста, иако је овај после 1054 – : „после тога списа [Никитиног], опет тврдим, 'ни у једном византијском извору римокатолици нису названи крстјанима', јер ови су правоверни, православни верници који себе, нарочито од расцепа Цркве (1054) одвајају од римокатоличких заблуда и новотарија'“. Византијски аутор, први Патријарх по паду Константинопоља, св. Генадије Схоларије († 1473), антиуниониста и ученик св. Марка Ефеског даје један одговор синајским монасима, који пориче неуког Петровића тлапње. Гр. текст се налази у Louis Petit, X. A Siderides & Martin Jugie, Oeuvres complètes de Gennadios Scholarios, Paris: Maison de la bonne presse, 1928-1936, vol. IV, 198-206; извод из тог писма Максиму монаху, имамо и у PG CLX, 537-540. Дакле, у недвосмислено византијском извору, после 1054, пише: „Још су монаси питали да ли је могуће да дају панагију јерменским и латинским ходочасницима. Ми пак кажемо да им дајете и антидор (нафору) зато што су хришћани (Χριστιανοὶ γάρ εἰσι) и због тога долазе из тих далеких земаља да би се поклонили Господњем гробу. Ако су они и одвојени од нас због неких верских питања и неправославни су, али као хришћани, са вером и преданошћу траже наше освећење, ми смо обавезни да их га дамо. А речено: Не дајте светиње псима итд., односи се на невернике, односно Јевреје, Сарацене, Грке, манихејце и остале који се претварају да су хришћани, а нису. Због тога и додаје: Да их не погазе, и окренувши се не растргну вас. Види како су они који газе заиста пси и свиње, а који траже светињу са вером и благочестивошћу и примају је нису такви. Слушај како каже Господ: Сваки који није против нас, тај је са нама, и оног ко ми прилази не изгоним ван. Само им велику тајну Причешћа не дајите, не само због величине Тајне, него и због чињенице да ова тајна представља целокупни Божански домострој, коме претходи исповедање праве вере, због чега не би требало причешће давати онима који погрешно мисле о божанском домостроју или теологији и противрече Католичкој Цркви. Ако неко од њих, пожели да остане у том месту или оболи, па се одрекне своје отачке вере и исповеда веру васионске Цркве, таквога удостојите и тог општења. Такав је обичај васионске хришћанске Цркве. Тако и свети Патријарх, када је вршио по празницима литургију, пристигле Јермене и Латине, који су са свим поштовањем били на литургији, није истеривао, него их је благосиљао, када су му прилазили заједно са православнима, метанисали пред њим и љубили патријарашку руку, и раздавао им је антидор. Тако и ученици Христови нису терали оне који су долазили њима. Довољно је пак да ви сами не тражите и узимате освећења од њих, као неправосланих и одвојених“. Не верујем да ће овај текст просветлити Петровића па да престане да ми приговара што католицима читам молитве, благосиљам куће и сл... – Но, да нам обешењак Петровић не приговори како су ово изнуђене или пуке дипломатске изјаве, да чујемо и Немањиће. – Немању читамо у August Theiner, Veterea monumenta Slavorum meridionalium historiam illustrantia, Romae 1863, I, 6, исто: PL 214, 726C-0727A. „Инокентију, милошћу Божијом, Врховном свештенику и Васељенском Папи Римске цркве блажених апостола Петра и Павла, Стефан, истом милошћу и Вашим светим молитвама, Велики Жупан целе Србије, поздрав, као свом духовном оцу (patri suo spirituali)... Захваљујемо се Вашој Великој Светости, која нас није заборавила, свог сина... мислимо да ходамо заувек стопама Римске цркве, како је ходао наш отац, блажене успомене, и увек вршити наредбе Римске цркве“... Када би ти, Петровићу, Папу назвао својим духовним оцем? Свети Немања је то чинио. Али, ти си већи од Немање! – Његов син, Свети Сава, у исти грех је падао. Доментијан у житију светог Саве, у 19. глави пише: „О посланству Преосвећенога у град великога Рима. И опет изабравши од својих ученика богоразумна мужа, свеосвећенога епископа Методија, и посла га у Рим ка прехвалним Апостолима Петру и Павлу, и ка Великоме сапрестолнику Светих, Папи велике римске државе, давши благослов подобно почасти светима на похвалу, много часно кандило састављано... Јер оне свете богомисаоне зраке, где сами телом не дођоше, ту Духом Светим превелику благодат сатворише... Богом благословени венац њему послаше... И написавши посланицу ка Великом сапрестолнику светих и славних Апостола, Папи, исповедавши му неутајену благодат којом сам би венчан од Бога, и молио је да му пошље благослов од светих Апостола, а од тога самога благословени венац, да венча свога брата на краљевство... и томе Светоме сапрестолнику светих Апостола заповеди Духом Светим да му пошаље Богом благословени венац... да буде благословен Богом“. Зилотско ваше лапрдање, да се обраћа само државнику, обара Доментијанов извештај где се Папа назива Светим сапрестолником Светих Апостола. Да ли ти разумеш шта је бити сапрестолник Апостолâ? Битно је да Сава Папу и Апостоле није назвао хришћанима... – Стефан Првовенчани, још гори издајник Православља! „Најсветијем Оцу и Господару Хонорију, Римске Столице и Цркве универзалном Понтефиксу, Стефан, Божијом благодаћу целокупне Србије, Дукље, Травуније, Далмације и Хума, крунисани Краљ, непрестаном наклоношћу и потпуном оданошћу. Како вас сви хришћани воле и поштују, и за Оца и Господара држе, тако и ми желимо да Свете Римске Цркве, и Вашег [Очинства] будемо звани оданим сином, желећи да благослов и потврда Божија и Ваша, ако благоволите, буду увек над круном и земљом нашом јасни. И због тога вам шаљемо нашег епископа, који се зове Методије, да бисте нам написано одговорили нешто што из Ваше Светости и воље извире, преко носиоца ових писама, ако благоволите“ (Изворник у F. Rački, Pismo prvovjenčanog kralja srpskoga Stjepana I papi Honoriju III godine 1220, Starine Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti 7, Zagreb (1875), 53-55). И из овог текста је доказано да је Петровић у праву и да словени и византинци католике не држе за хришћане! – Пошто сам Петровића окарактерисао хистеричном женом, хајде да видимо и једну свету жену, Јелену Анжујску. Била је католкиња и српска краљица. Данило (Архиепископ Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, Прир. Гордон Мак Данијел и Дамњан Петровић, језичка верзија: Л. Мирковић, Д. Богдановић и Д. Петровић, Београд 1988) хвали Јелену као велику донаторку и ктиторку. То јој уписује у света дела. Она је пак била донатор и ктитор и католичких цркава и манастира (Драгана Ћоровић, Црква светог Фрања, Котор, Историјат и анализа могућности реконструкције и ревитализације, у Бока, 27, 127-154). Францисканац јој је био духовник. Од Папе Николе је тражила, заједно са сином Драгутином, да им пошаљу францисканце да преобраћају богомиле (Латине, по Петровићу). Папа их шаље. Мисија је имала одличне резултате, како сведочи Данило (70): „Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и Светога Духа, и присаједини их светој саборној и апостолској Цркви“. – Петровић поседује ванредан дар, који краси све „строге православце“, а то је да не уме да контестуализује догађаје и чита их у оквиру онога што их детерминише. Он обожава да пришива католицима разноразне епитете и да негира како су ови хришћани, али то није била византијска политика. Знало се како се по протоколу обраћа Папи и другим Архијерејима. Према приручнику Ектесис неа, из 1381 (Darrouzès Jean, Ekthésis néa, Manuel des pittakia du XIVe s. In Revue des études byzantines, tome 27, 1969, pp. 5-127, ivi p. 39), цариградски Патријарх Нил имао се обраћати римском Папи следећим речима: „Овако Патријарх сада пише Папи: Најблаженијем Владики, Папи Кир Урбану, најдостојнијем високом Архијереју, Нил, Божијом милошћу, Архиепископ Константинопоља, Новог Рима и Васељенски Патријарх“. У завршном поздраву: „Јачај у Господу најблаженији Владико!“. (Ὥπως γράφει ὁ πατριάρχης) 1. Ὥπως ὁ πατριάρχης νῦν γράφει τῷ πάπᾳ· «Τῷ μακαριωτάτῳ δεσπότῃ, τῷ πάπᾳ κυρῷ Οὐρβάνῳ, ἄκρῳ ἀρχιερεῖ ἀξιωτάτῳ, Νεῖλος ἐλέῳ θεοῦ ἀρχιεπίσκοπος Κωνσταντινουπόλεως νέας Ῥώμης καὶ οἰκουμενικός πατριάρχης». Ἐν τῷ τέλει· «Ἔρρωσο ἐν Κυρίῳ, μακαριώτατε δέσποτα». Иза Папе, на другом, трећем и четвртом месту, стоји правило ословљавања Александријског, Антиохијског и Јерусалимског Патријарха, потом Бугарског и Српског. Римски је и даље заузимао прво место, по узору на древне диптихе, али се за разлику од осталих Патријараха у овом правилу није ословљавао као „саслужитељ“. Према истом упутству, цариградски Патријарх није ословљавао поглавара Српске Цркве као Патријарха, иако се налази у одељку посвећеном патријарсима. „Пећког: Најсветији архиепископе Пећи и целе Србије, у Духу Светоме љубљени брате наше смерности и саслужитељу“. На крају поздрав: „Јачај у Господу најсветији Владико, љубљени брате и саслужитељу“. Када би Петровић био господственог духа, и следио ово што су нам Оци трасирали, он не би имао никаквог проблема са мном. Патријарх се културно обраћа Папи, нигде га не вређа, као што то чине ови помахнитали зурлоти, нигде му не одриче свештенство, као што га МП негира мени па вели да сам „тобоже“ свештеник, и уз то инсистира да гледа само зло у католика, као и да га умножи својим фалсификатима и лажима, узрокованим дисторзијом опажања из греха мржње. Како рекох, да је он сео као човек и простудирао мој први критички осврт на његове тезе, не би упао у грех да вређа другога и да хистерише. У том раду није било никакве увреде или опаске на рачун личности, али кад је он узео да се гађа блатом, бих присиљен да га каштигам како Бог заповеда, без да прибегнем стварима личне природе, које ни сада не бих помињао. - Немој више, Аво, тако ти Алаха! - Ево, завршавам! „Ђуровић безочно и незналачки настоји да докаже како наводно не постоји у Сопоћанима фреска Немањиног сабора против богомила... Српски једноставно речено: Ђуровић лаже, обмањујући јавност. Узалуд он држи Ђурићеву монографију Сопоћани кад не зна да чита. Можда му је ћирилица мрска као што му је мрска свака одбрана правоверја... Узалуд се хвали да је 'живописац' кад није уочио фреску Немањиног сабора у Сопоћанима, која је, у основи, поновљена у Ариљу. Старија је она у Сопоћанима, коју објављује и описује академик Војислав Ђурић у монографији Сопоћани, Београд 1991, стр. 48-49, где између осталог каже: 'Сабор Стефана Првовенчаног и Симеона Немање са источног зида припрате... Доле су две скупине супротстављених епископа у живој расправи: лево су православни, десно јеретици... Српски државни сабор на слици у Сопоћанима – иначе први у низу српских сабора насликаних током средњега века – само алудира на историјске догађаје, а права му је намера да прикаже српског владара, династију и цркву као заслужне борце за чистоту православне вере'“... Овде је Петровић у праву. Mea culpa. Та фреска постоји у Сопоћанима. Било ми лакше да погледам у фолдер са сопоћанским фрескама него да потражим Ђурића; та књига ми је поцепана на 2 дела (не што мрзим ћирилицу, него од употребе) и други део (који не прегледам) ми је био под гомилом других књига. Мрзело ме да потражим и тај део, и због лењости сада Петровић може да ми се смеје. Проблем је што му је ликовање кратког даха. Ништа се суштински не мења. Све што сам казао за ариљску верзију важи и за ову. Сопоћанска фреска, како вели наш историчар, Драгољуб Марјановић, никако не служи за посредни доказ да је Немања сазвао сабор против католика и извршио неки покољ истих (ни Ђурић их не идентификује са католицима). То су глупости. Петровићева аргументација коју изводи на основу фресака, небитно да ли је у Ариљу или у Сопоћанима је скроз промашена, јер су те фреске типске, оне су ту насликане да би се створила слика о Немањи као Новом Константину, који сазива Сабор као Константин у Никеји против Арија. То је мимезис, није историјска реалност. Зато Стефан Првовенчани када пише о Сабору против Богумила помиње Арија и триклету јерес, јер је и то мимезис, у функцији стварања слике Немање као Новог Константина. Ни Првовенчаном ни фрескописцима није историјска прецизност била на првом месту, већ слика о Немањи коју су речима и визуелно желели да успоставе. Сопоћанска фреска је историјски нетачна, јер Немања је ту представљен као монах, а он је црквено-државни сабор против богомила сазвао око 1186 као Велики жупан Стефан Немања код старе Петрове цркве у Расу. Првовенчани ту није имао никакву улогу. Стефан Немања се повукао са власти на великом државном сабору 25. марта 1196, и потом замонашио, тако да имамо грешку од 10 година. Првовенчани пак није сазвао никакав сабор против јеретика, него Немања, кога су и он и Сава представљали као заштитника православља. На целом зиду Сопоћана су представљени 7 Васељенских сабора и типски уклопљен овај српски где је убачен Првовенчани, јер су сви сабори имали царски ауторитет, док је Симеон Немања као идеолог убачен у својству схи-монаха. То је јасно кад се умеју „читати“ фреске, што је за Петровића књига запечаћена. На овој линији је и анализа од Бранислава Тодића, Представе св. Симеона Немање, наставника праве вере и добре владе, у средњовековном сликарству, in Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви. Историја и предање, ур. Ј. Калић, Београд 2000, 295-305. Мени је пак натегнута његова интерпретација да се ова фреска односи више на Немањину предају власти, него на процес против богомила. Но, реч је о сажимању два различита догађаја у један и о прављењу идеје која ће бити корисна за употребу у народу. Зато се ту историјска тачност мало пита. Тако је и његов стидљив предлог да се у Ариљу полуверци можда могу идентификовати са католицима неубедљив, а то објашњава заоштравањем односа између православних и католика по склапању Лионске уније (што је тачно), тако да сада – како ја разумем Тодића – првобитни богомили се у Ариљу поистовећују са католицима, иако историјски погрешно и неоправдиво. Полуверци се у Душановом Законику разликују од Латинске јереси. Зато ми Тодићев предлог изгледа више него натегнут. Сам он ће после нагласити како се цела прича око Немање све више деисторизовала и претварала у функционални мит. Такве митове, да додам са своје стране, Петровић покушава да прави. Прилажем материјал који сам искенирао. Сопоћани, Васељенски сабори и српски Детаљ. Српски сабор Ирена Шпадијер, Хронолошки оквири књижевног рада Теодосија Хиландарца, in Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. LXXVI (Београд) 2010, 3-16, није усамљена када антилатинизацију у нашим изворима види узрокованом Лионском унијом. „Настојања Михаила VIII Палеолога да одузме српској и бугарској цркви аутокефалност претходила су једном другом крупном догађају који је унео велику пометњу у политички, друштвени и верски живот Византије. Само две године касније, на сабору у Лиону 6. јуна 1274. године, потписана је црквена унија којом је Византија признала не само примат римске цркве већ и римске догме. Већина византијског клира огорчено се противила оваквој званичној политици и пружала јој отпор, а узбуђење је захватило читаву земљу... Коначно, почетком наредне деценије, Унија је доживела потпуни неуспех. Ове неприлике, природно, нису могле заобићи Свету Гору. Зар не би Теодосијево, најблаже речено, нерасположење, које према католичкој цркви и Риму провејава више него недвосмислено у Савином животопису, могло бити непосредан одраз ових историјских дешавања? Није ли, можда, управо такав став светогорског и хиландарског духовништва могао наћи израза у новом житију оснивача самосталне Српске цркве, у чијем лику су се стекле све највише духовне врлине и вредности православне Цркве? За разлику од Доментијанове васељенске и општехришћанске реторике, у Теодосијевом делу Сава је 'поново засијао' као заступник изворних вредности ортодоксије које су у то време биле реално угрожене“. У овоме и лежи разлог искривљивања првобитне историје Немањића. Услови су се променили. Зато Данило нпр. нигде неће поменути да је Јелена била католкиња. Зато Теодосије ћути о папској круни. И Петровић преферира Теодосија, а на мој рачун пише баналности и глупости: „Позвао сам се, дакле, на фреску Немањиног сабора у Сопоћанима јер је старија од оне у Ариљу, а Зоран Ђуровић не зна да у науци оно што је млађе не може бити испред нечег што је старије“. Теодосије је познији од Доментијана и мрзитељ је католика. Али, овде МП заборавља на златно правило да у науци оно што је млађе не може бити испред нечег што је старије. Заборавља, јер му не иде у прилог Доментијан. Но, МП је аматер па не зна да и старије треба да испитујемо чиме је мотивисано. Наравно да је у животопису Саве Доментијан закон, јер не само да је старији него и све остало говори да је идеолошки растерећен за разлику од Теодосија. Жао ми је Петровића кад се и са „јаким“ аргументима самоубија. Тако наведе Теодосија: „Те 'садашње' [богомиле јеретике католике] Свети Сава на Сабору у Жичи (1221) одвраћа од јереси и подучава правоверју. По речима Теодосија, Сава 'оне који су исповедали јерес задржа са собом у цркви и насамо их подробно испита... онима који су крштени у латинској јереси – такође уз претходно проклињање њихове зле јереси, и исповедање Обрасца вере (без јеретичког додатка Filioque) прочитати молитву за свето миро и тако их са тим светим миром по свим чулима помазати, и за вернике са нама имати“. Лукаво МП цитира текст, јер је избацио реченицу: „Некрштенима са претходним проклињањем јереси коју имађаху заповеди да држе дане оглашене у чувању чистоте, и тако заповедаше им да се крсте“. Неће да збуњује своје мале сироте зилотасте хрчке, јер и сам Теодосије вели да су постојале овде 2 групе јеретика, од којих су једни држани за некрштене, а други за крштене и те (католике) Сава само помазује миром. Ко су ови некрштени јеретици? Богомили и неке сличне фракције. Јер тако и канони деле јеретике на групе, па се једни крштавају, други миропомазују а трећи примају само кроз покајање. Петровићу, ти си наш, црквени, Деретић (Срби старији од амеба), који је измислио да су Немањићи водили крсташки рат против западних хришћана. Кад је то Немања могао њиховом вожду да уреже језик у грлу јер „не исповеда Христа Сина Божијег, а књиге његове нечастиве спали и њега посла у изгнанство... И сасвим искорени ту проклету веру тако да се она ни не помиње уопште у његовој држави, него да се слави једнобитна и нераздељна и животворна Тројица“?. Када то католици, Миодраже, нису исповедали Христа Сина Божијег? Кад је католицизам истребљен из српских земаља? Кад је неки папа протествовао за овај рат против његове пастве? И после свег овог покоља, Папа даје круну Првовенчаном? Ако имаш нешто сувисло да кажеш на ове теме, радо ћу те саслушати, али не и блејање на мој рачун. Поп Зоран Ђуровић Рим, на дан Св. Краља Милутина, 12.11.2018 [1] Nicetas David, The life of Patriarch Ignatius, Text and translation by Andrew Smithies with notes by John M. duffy, Dumbarton Oaks, Research Library and Collection, Washington, D.C., 2013. [1] Узми да се самомучиш са: Бојан Миљковић, „Немањићи и Свети Никола у Барију“, Зборник радова византолошког института XLIV (2007), 275-294. [1] Проф. др Миодраг М. Петровић: Читаоцима филопаписте Зорана Ђуровића. Поводом текста „Одговор клеветнику, др Миодрагу М. Петровићу“, 06 новембар 2018, публикован на Борби за неверу: http://borbazaveru.info/content/view/11132/1/.
  4. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У цркви Рођења Пресвете Богородице на цетињском Ћипуру 1. октобра 1989. године су сахрањени земни остаци краља Николе Првог Петровића и краљице Милене, након вишедеценијског странствовања ван отаџбине. Свету заупокојену архијерејску литургију у Цетињском манастиру тада је служило више епископа СПЦ, међу њима и садашњи Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, тадашњи Епископ банатски. Као подсјећање на тај значајни догађај, доносимо бесједу коју је Владика Амфилохије тада изговорио пред Цетињским манастиром, по завршетку Литургије, као и фото галерију, из књиге Марије Ј. Маркуш „Повратак Петровића Његоша – пренос и сахрана земних остатака краљевске породице 1989. године и прославе стогодишњице проглашења Црне Горе за краљевину“. Митрополит Амфилохије: Жртвена љубав је мјера људског достојанства У име Оца и Сина и Светога Духа! Чули смо данас, браћо, на оном светом мјесту, на коме стоји вјековима, непоколебљиво, онај „олтар прави“ подигнут, по пјеснику, „на камен крвави“, – ријечи, у којима је садржана света истина о суштини живота и правој мјери непролазног људског достојанства. Чули смо ријечи које стољећима одјекују са оног мјеста, а које гласе: Љуби Господа Бога свим бићем својим, и ближњега свога као самога себе. Чествовање пак Часнога крста подсјетило нас је данас на жртву као коначну мјеру те и такве двоједне љубави, кроз јеванђељске ријечи: „А од те љубави нема веће да ко живот свој положи за ближње своје“. Права и истинска љубав значи жртвовање себе за друге, а не жртвовање других себи и својој саможивости. Није ли и сам онај олтар пред којим стојимо, саграђен на „камену крвавом“, подигнут управо у част те свете жртвене христолике љубави? А и сви они који су служили у њему вјековима, служили су, у ствари, тој жртвеној љубави сједињујући своју крв с крвљу божанског носиоца те свете истине: голготског мученика, Христа Бога живота. Том истом жртвеном љубављу освештан, данас се радује прах Немањића и прах Хребељановића; радује се овдје и прах Црнојевића Ива, древног господара Зете. Данас су се на Цетињу „узиграле душе прађедовске“. Данас се на њему радује прах свих оних који су вјековима служили тој светој и великој истини и живот свој њој приносили. Веселе се и радују. Јер, ево дочекујемо данас на Цетињу господара Црне Горе и Брда, краља Николу I, седмога и посљедњега владара из светородне лозе Петровића. Изданка оне лозе која је својим дјелима и подвизима, такође посвједочила горе наведену истину, за коју рекосмо да је мјера достојанства. Зачетник ове светородне лозе је чувени и опјевани владика Данило. То је онај владика Данило у чија уста владика Раде ставља потресне ријечи, у којима је садржана његова патња и патња његовог народа: „Сирак тужни без иђе икога моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља нада мном је небо затворено не прима ми плача ни молитве… “ У овим ријечима је сва дубина владике Данила, који је живот свој, по ријечима пјесме његовог потомка, управо стиглог на Цетиње, жртвовао за „вјеру, пјесму и слободу“. Сличан њему био је и његов смјерни насљедник, митрополит Сава. Као и насљедник овога, онај мудри и храбри и самопожртвовани митрополит Василије, који је своје кости оставио у братској Русији, у древном граду Петрограду, гдје и данас почивају. Послије пак, њих, на столицу митрополита и господара Црне Горе дошао је Свети Петар Цетињски, тај дивни украс, не само ове светиње која чува његове мошти, и не само Црне Горе и седморо Брда, него читавог српског племена. Свети Петар је био велики јунак и пророк, велики испосник и мученик, као и страдалник-пјесник и писац посланица. То је онај Петар I Петровић Његош, који, дошавши с пута по Русији, гдје је тражио помоћи за свој несрећни народ, овдје, на капији Цетињског манастира, налази објешеног посљедњег свог калуђера. Турци су му народ били разагнали по горама, ни траве жућенице није било да би се прехранио. А он му донио с пута по свијету, врећу кромпира, да би га усрећио и нахранио! Он је часним крстом мирио браћу, завјетујући их и заклињући и проклињући да не жртвују друге себи и своме самољубљу, него да се у име Часнога крста жртвују за ближње своје. Заиста, дивни украс Црне Горе, светиња племена српскога и словенског и цијелог рода људског. Светог Петра је наслиједио његов синовац владика Раде, велики пјесник и господар Црне Горе, онај чији гроб је красио Ловћен, и коме су погажени аманет и завјештање. То је онај Петар II Петровић, који је, као нико прије и послије њега на овим просторима, опјевао судбину људску, испивши до дна чашу њене жучи и отрова. Но, у исто вријеме, он је као нико прије и послије њега, на овим просторима, афирмисао неуништиво људско достојанство. Он, који је у своме посљедњем завјештању оставио посвједочену своју вјеру у велику истину живота да је „Слово Божије све из ништа створило, и да је закону Његовом све покорно“. Доживјевши сву трагику људског постојања, он је постао дубоко свјестан чињенице да „над свом овом грдном мјешавином, ипак умна сила торжествује“. Послије Петра II Петровића Његоша дошао је за господара књаз Данило. Оштар као мач, он је покушао да уведе реда у своју малу али духом крепку државу. Његов кратки боравак на челу Црне Горе, био је подстицај и надахнуће његовом синовцу, потоњем књазу и краљу Николи Петровићу, који је послије њега преузео управу Црне Горе. Краљ Никола је скоро шездесет година владао Црном Гором, дијелио са својим народом зло и добро, храбрио Црногорце примјером, ријечју и пјесмом. Кад је требало – и мачем. Један од најзначајнијих носилаца свесрпске идеје свога времена, краљ Никола је био не само владар, познат и признат у Европи, него и пјесник и мудрац међу европским владарима. Преко својих племенитих ћерки ородио се са европским дворовима. Тако се његова крв сјединила са италијанском лозом Савоја. Потомци његове дивне и честите ћерке Јелене (Италијани је памте само као – la bella Elena), одају му и данас, заједно с нама, посљедњу пошту. Исто тако, преко своје друге ћерке, књегиње Зорке – дивне Црногорке, сјединио је српску лозу Петровића са лозом Црног Ђорђа. И представници те лозе, Карађорђевићи, одају данас пошту своме врломе претку, овдје, на Цетињу. Његова племенита крв се сјединила и са лозом Романових, оне владарске куће, која је вјековима управљала судбином велике Русије, али и утицала на судбину Европе и цијелога свијета. Данашње присуство потомака те лозе на дочеку и испраћају краља Николе, свједоче о нераскидивим везама између великог руског племена, и мале, али славне Црне Горе. А и Црногорци потврђују, и прије и послије краља Николе, да су вјерни једнородној Русији, и да нијесу изневјерили завјет Светога Петра Цетињског: „Проклет био сваки Црногорац који се одрекао мајке Русије!“ Вјеран духу својих предака, спреман на жртву за Црну Гору и цио српски народ, краљ Никола пјева у једној од својих пјесама: „Ах, удио нама паде За род рват спрам крвника, А на чело, мјесто круне, Носит вјенац мученика. “ У овим ријечима сажета је његова судбина као и судбина његовог народа. Заиста му је круна била опточена много више трњем него цвијећем. Трновит му је био животни пут, још трновитији његов крај у туђини. Но, био је он човјек дубоке хришћанске вјере, као и сви његови претходници. Остале су класичне његове ријечи, којима изражава своју вјеру у бесмртно људско достојанство: „Ко би сумњо у виђело Код обадва здрава ока, Од живота бесмртнога Одрекла се само стока.“ Вјеран Православљу и предачким светињама, Краљ је пјевао својим Његушима и Цетињанима, налазећи у пјесми извор снаге и за себе самог: „Вјера, пјесма и слобода. Свјетила су наша била Од кад нам се под Ловћеном Лоза страшна подњивила. Сва знамења испод Шаре Сва знамења и светиње Скупљена. су под Ловћеном, Међу нама, на Цетиње. “ Краљ Никола је био чувар круне Светога Стефана Дечанског и један од ријетких носилаца идеје Немањића (то и јесу она „знамења и светиње испод Шаре“), надахњиван њоме у својим ослободилачким подухватима прошлог и овог вијека. Био је до краја живота поносан тиме што је од руског цара добио сабљу Св. краља Милутина. Ево је, заједно с њим, поново на Цетињу! Био је и носилац, попут његовог претка Петра II Петровића Његоша, велике и свете косовске мисли. Оне мисли и идеје, која такође његује жртвену љубав као мјеру људског достојанства. Њено основно начело гласи: „Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека“. Зато није нимало случајно, што је краљ Никола, поред познате химне „Онамо, ‘намо“ (у којој пјева о Призрену и Дечанима као „старини милој“ којој ће „доћ“) пјевајући о Црној Гори и њеном односу према српском Косову, записао: „Косово је твоје горе Населило јунацима, Рањенијем и славнијем Преживјелим остацима. У њима је ковчег оста. Лазаревих аманета И слободе завјештаји… “ Ето, томе и таквоме краљу Николи, ми данас и овдје одајемо пошту: данас, кад се испуњава његово предсмртно завјештање и посљедња жеља. Ратни вихор и ново вријеме, са својим потребама и захтјевима, однијели су овог, Богу и роду, вјерног старца, да у туђини, ојађен и збуњен, али пун наде у вјечну правду Божију, пребира своје посљедње овоземаљске дане. Ми данас и овдје на Цетињу, пред Богом и историјом одужујемо дуг према краљу Николи, господару Црне Горе и Брда. Данас се враћају његови земни остаци и земни остаци његове честите краљице Милене, као и њихове дјеце – Вјере и Ксеније, њиховом Цетињу, да им овдје, „гдје је зрно клицом заметнуло“, ту „нађе и починка“. Молимо се Господу да упокоји душе њихове у мјесту свијетлом, гдје нема туге и уздисања! А земља коју су љубили, и за коју су се, према својим моћима, жртвовали, нека им буде блага и лака! Свима пак овима, који су на било који начин допринијели, да се овај историјски, морални и духовно-човјечни дуг према краљу Николи и његовој породици, испупи, припада изузетна благодарност. Благодарност, на првом мјесту његовом непосредном потомку Николи II и сину му, малом Борису, живим изданцима и потомцима светородне лозе Петровића. Благодарност, такође, представницима и члановима породице Романових, као и породице Савоја; благодарност овдје присутним члановима породице Карађорђевић. Посебну захвалност Српска црква дугује о. Јанкину, руском свештенику из Нице и Сан Рема и Руској париској архиепископији, која је краља Николу и краљицу Милену, годинама чувала и молитвено их испратила и допратила до њиховог посљедњег починка. Достојан је поштовања и дирљиви испраћај приређен краљевској породици од грађана Сан Рема, Пуље и Барија у Италији. Благодарност на крају и свима овдје присутним што сте дошли да одате дужну пошту овом врлом српском владару и пјеснику, с правом названоме и „цар јунака“. Тиме, не само што свој дуг према њему достојно одужујете, него и показујете да у вама живи непролазна истина о жртви и жртвеној љубави, као коначној мјери људског достојанства; и да ће она живјети у људским срцима, све док буде било неба и земље, и вавјек вијека – Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  6. Један од водећих чланова хора Мојсије Петровић,Влада Николић,упокојио се после тешке болести... Вјечнаја памјат брате Владо
  7. Навршава се 105 година од nогибије nрвor сpncкor пилота наредника Михаила Петровића 20. марта 1913. године у операцијама српске војске код Скадра. Наредник Петровић је nрва жртва нашеr ваздухоnnовства. Сваке rодине на дан њеrове поrибије окуnљамо се nред вечном кућом Михаиловом на Новом rрoбљу - то ћемо учинити и ове roдине. У сарадњи са Командом РВ и ПВО, Ваздуховповном фондацијом "Михаило Петровић" и Завичајним удружењем „Михаило Петровић" из Влакче, Удружење пензионисаних војних летача и падобранаца Србије - УПВЛПС вас позива на: Манифестацију "НЕ3АБОРАВ И ПОШТОВАЊЕ" посвећену пилоту Михаилу Петровићу, која ће се одржати у Музеју ваздухопловства на АНТ у понедељак 19. марта 2018. године у 19 сати. КОМЕМОРАЦИЈУ ПРЕД ВЕЧНОМ КУЋОМ наредника Михаила Петровића на Новом гробљу у Београду, у уторак 20. марта 2018. године у 11 сати. Након тога ће се одржати и пријем за делегацију Завичајног удружења "Михаило Петровић" из Влакче. Изложбу "СЕЋАЊЕ НА ВАЗДУХОПЛОВНЕ ЖРТВЕ", заједно са изложбом "СМРТ ДЕВЕТ АВИЈАТИЧАРА - Лазаревац 7. априла 1941. године", која ће бити отворена у Дому ваздухопловства у Земуну у среду, 21. марта 2018. године у 17 часова. Поставка ће бити изложена до 6. априла и тиме ће на симболичан начин повезати 20. март - Дан сећања на Михаила Петровића, 24. март - Дан сећања на жртве НАТО агресије 1999. године и 6. април - Дан сећања на жртве Априлског рата 1941. године. ДОБРО ДОШЛИ!
  8. Очекивано Sent from my iPad using Pouke.org mobile app
  9. У срцу Шумадије, у близини Страгара, налази се питомо село Влакча у којем се 27, јуна 1884. године родио Михаило Петровић. А тај Михаило Петровић је био први српски пилот и прва српска ваздухопловна жртва (а друга у свету...) Михаило Петровић (Влакча, 27.06.1884.г-Барбалуши (Скадар) 20.03.1913.г.) А ништа у његовој раној младости није назначавало да ће бити пилот. Можда само мајстор у крагујевачком Арсеналу, јер је након завршене основне школе у родном селу, због сиромаштва и немогућности да се школује у "цивилним" школама, отишао у Крагујевац и постао питомцем Војно-занатске школе, која је барем обезбеђивала посао у фабрици оружја. Међутим, почетком 20. века, код Михаила се јавља жеља да напусти тај занат и да упише Војну академију и са тим наумом одлази у Санкт Петерсбург. Нажалост, упала плућа и исцрпљеност га је омела у том науму и он се 1903. године разочаран враћа у Србију где проналази "утеху" поставши питомцем Подофицирске артиљеријске школе, коју завршава 1905. године и бива распоређен у Ниш, као артиљеријски поднаредник. Служба га у наредних пет година опет враћа у Крагујевац, па наново у Ниш, да би се 1910. године, са чином наредника обрео у Београду. Иако вој­ник по про­фе­си­ји, у ду­ши је био умет­ник, сли­као је и пи­сао пе­сме. Био је правичан и строг, а најстрожи према себи. Стално се усавршавао, образовао, много је читао, тежио нечем вишем. Припремао је испит за официрски чин, интересовао се за многе области, а посебно за авијацију. У то време, 1910. и 1911. године, у Београд су долазили многи авијатичари да прикажу новопронађена "људска крила": Симон, Маслеников, Русијан, Чермак... Посматрајући их, млади Михаило је био одушевљен, схватио је да то оно што би га могло потпуно испунити. Јер, ту се тражи одважност, лична вредност, знање, упорност, то не може свако... По­чет­ком 1912. го­ди­не на кон­кур­су за пи­ло­те, Ми­хаило Пе­тро­вић је иза­бран ме­ђу пр­вих шест пи­то­ма­ца. Одлази у Фран­цу­ску, где је кра­јем ма­ја 1912. го­ди­не рас­по­ре­ђен у пи­лот­ску шко­лу Фар­ма­на ко­ја се на­ла­зи­ла у гра­дћу Етамп код Па­ри­за. Ин­струк­то­ри су од­мах за­па­зи­ли ње­го­ву из­у­зет­ну об­да­ре­ност за ле­те­ње. Чу­ве­ни фран­цу­ски пи­лот Броден ко­ји је пра­тио пр­ве Пе­тро­ви­ће­ве ле­то­ве, ре­као је за ње­га да ће "би­ти ас, јер је ми­ран и пре­зи­ре смрт". Са­мо два­де­се­так да­на обу­ке би­ло је до­вољ­но да Ми­хаило Пе­тро­вић из­вр­ши са­мо­ста­лан лет. Пр­ви је по­ле­тео ме­ђу на­шим пи­ло­ти­ма. Тај до­га­ђај је иза­звао из­у­зет­ну па­жњу, па је до­пи­сник ли­ста "Фи­га­ро" из Па­ри­за, ко­ји је и сам при­су­ство­вао том ле­ту, на­пи­сао ве­ли­ку ре­пор­та­жу о "не­у­стра­ши­вом и ди­вље­ња до­стој­ном ле­ту срп­ског сер­жан­та", са фотографијом преко читаве стране. Михаило Петровић за време школовања у Француској Кра­јем ју­на Ми­хаило Пе­тро­вић ис­пу­нио је све усло­ве, та­ко да је 22. и 23. ју­ла по­ло­жио ис­пи­те за до­зво­лу пи­ло­та. Он је пр­ви срп­ски пи­лот са ди­пломом (диплома ФАИ-пилотска дозвола број 979), а о ње­го­вом та­лен­ту сведочи чи­ње­ни­ца да је зва­ње пи­ло­та до­био ме­сец да­на пре оста­лих срп­ских пи­то­ма­ца. По по­врат­ку у Ср­би­ју, баш у вре­ме ка­да је по­чео Пр­ви бал­кан­ски рат, на­ред­ник Пе­тро­вић је са оста­лим ва­зду­хо­плов­цма укљу­чен у при­пре­ме за ан­га­жо­ва­ње у рат­ним деј­стви­ма. Пр­ви је у Ср­би­ји 10. де­цем­бра 1912. го­ди­не ле­тео на јед­ном од на­ба­вље­них ави­о­на (у Скопљу). У то­ку ја­ну­а­ра 1913. го­ди­не одр­жа­вао је на тре­на­жу на аеро­дро­му Тру­пал­ско по­ље код Ни­ша. Био је оду­ше­вљен ка­да је са­знао да ће би­ти у са­ста­ву При­мор­ског аеро­план­ског од­ре­да, који је формиран као подршка српске војске црногорској у операцијама опсаде Скадра. Припремао се за предстојеће борбене летове на авиону “Фарман-20”, који је био тежак за летење, но Михаило је био упоран да га укроти. Стога је славни француски авијатичарски ас Жил Ведрин у њему видео будућег великог и славног авијатичарског аса. Приморски аероплански одред је био састављен од 4 авиона и 5 српских и два страна искусна пилота који су унајмљени како би помогли неискусним српским пилотима. На авионима су за ту прилику са доње стране крила и на вертикалном стабилизатору (кормилу правца) нафарбане заставе Краљевине Србије. Михаилов Фарман ХФ-20 Са При­мор­ским аеро­план­ским од­ре­дом наредник Михаило Петровић је отишао на аеро­дром Бар­ба­лу­ши код Скадра. Након што су авиони склопљени, 20. марта су обављени и први летови који су прошли без проблема. После поручника Станковића, на ред је дошао и наредник Петровић који је узлетео у свом авиону. Петровић је направио круг изнад села Меглуши и Бушати, на висини од око 1500 метара, при томе прелетевши турске положаје. Када је окренуо назад, на прилазу аеродрому, угасио је мотор и почео са припремама за слетање. Међутим, у том тренутку његов авион је погодила снажна ваздушна струја због чега је авион нагло успорио, а затим се преврнуо. Током тог леђног лета, гуртне којима је био везан су попуцале, а пошто тада пилоти нису носили падобране, наредник Петровић избачен је из авиона на висини од око 1000 м и није преживео пад. Тако су се обистиниле Михаилове речи од неколико дана пре трагичне погибије, где је међу друговима изјавио: "Ја или ћу се прославити, или ћу погинути." Пао је у близини летилишта, код села Бабе. Авион је пао недалеко од свог пилота. Висиномер је показивао висину 1234 м. Казаљка на ручном сату зауставила се на 9.45 часова. Тако је први српски пилот постао и прва жртва српског војног ваздухопловства, а други у свету. Приказ летова Станковића и Петровића На­ред­ник Ми­хаило Пе­тро­вић је са­хра­њен код цр­кве у се­лу Бар­ба­лу­ши 21. мар­та 1913. го­ди­не. По за­вр­шет­ку Бал­кан­ских ра­то­ва, априла 1914. године, његови посмртни остаци пренети су на Цетиње и најсвечаније сахрањени. Залагањем Михаиловог брата, артиљеријског потпуковника, Живана Петровића, 1. октобра 1931. године његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у породичну гробницу, уз војне почасти и присуство родбине и бројних ваздухопловаца. На гробљу је подигнут и леп споменик. На Михаиловој родној кући, у селу Влакча, постављена је спомен-плоча али није остварена идеја да се она претвори у спомен-музеј, премда већ неколико година постоји идеја да се спрам Михаилове куће у Влакчи, а на обали једне речице која пролази кроз село, подигне музеј у част Миахила Петровића и свих српских пилота који су дали своје животе... Гроб Михаила Петровића на Новом гробљу у Београду Иначе Музеј ваздухопловства на београдском аеродрому “Никола Тесла”, поседује, захваљујући Михаиловом брату Живану, богату меморијалну збирку Михаила Петровића. Она садржи 76 појединачних предмета од којих су најзанимљивији: качкет купљен у Француској, ручни часовник, штоперица, џемпер у којем је летео, оригиналне фотографије, визит и пост-карте са његовим ликом, писма, песме које је писао, копије пилотских диплома, сведочанства, књиге, часописи и други предмети. Михаилов качкет "познат" са готово свих фотографија овог честитог наредника Ипак, највредније што нам је остало од Михаила Петровића, то је легенда која се преноси са старијих на млађе генерације пилота. То је врело са којега се они напајају и инспиришу, већ више од девет деценија. На његовом примеру показало се да су “велике” и “мале" земље, само географски појмови. Он је симбол времена у коме је Србија, мала и сиромашна, у много чему заостала земља, у ваздухопловству ишла у корак са “великим светом”. Михаилова родна кућа у Влакчи на којој се налази спомен-плоча На годишњицу Михаилове погибије, и за сваки авијатичарски празник, окупљају се ваздухопловци око Михаилове хумке на Новом гробљу у Београду. Капетани, мајори, пуковници, генерали, у ставу мирно одају пошту нареднику Михаилу Петровићу, пилоту. И свако присећање на њега, намеће питање које, и када не буде изговорено, остаје да лебди у ваздуху: Да ли смо се довољно одужили одважном првенцу нашег неба? На нашу срамоту, свих ваздухопловаца и читавог друштва, стоји једна чињеница. Сем породичне гробнице у којој је сахрањен, односно спомен плоче на родној кући (која је иначе у приватном власништву и наследник који живи у Словенији већ годинама одбија да сарађује са Републичким Заводом за заштиту споменика културе), наредник Михаило Петровић, први српски пилот и прва жртва српског ваздухопловства нема нигде достојно спомен обележје, баш као ни Коста Милетић, први командант српског ваздухопловства.... Не служи нам на част...

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...