Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'петра'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 40 results

  1. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије одликовао је на Бадњи дан, у недјељу 6. јануара 2019, током свечаног налагања бадњака пред Цетињским манастиром, Црквени хор „Светог новомученика Станка“ из Никшића на челу са хоровођом проф. Ленком Дурутовић Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца. Како је у свом архипастирском слову истакао Високопреосвећени Митрополит Амфилохије ово високо одликовање се додјељује „за благословени двадесетпетогодишњи труд и старање за благољепије богослужења у дому Господњем“. „Посебно, хоћу, овдје, да поздравим наш хор Светог новомученика Станка који, сваке године, дође из Никшића овдје да поје пјесму Господу Богомладенцу на челу са нашом диригенткињом Ленком Дурутовић. Двадесет и пет година они поју ову дивну пјесму, благодарећи нашој Ленки. Од првих хорова, који су основани у Црној Гори, деведесетих година, је и хор Светог новомученика Станка“, казао је Митрополит. Подсјетио је да је тих година саграђена и прва црква Новомученику Станку, између Горњег и Доњег манастира. У вријеме док је грађена црква, основан је и хор Светог новомученика Станка. „Богу сам благодаран што је Бог послао Ленку да она прихвати да као стручњак подржи тај хор, да га очува, умножи. Сваког празника и недјеље они поју у цркви Светог Василија у Никшићу, а и даље. Стизали су до Русије и Грчке, до Европе, али „мораће“ да иду и до Владике Кирила у Аргентину“. „У знак благодарности, захвалности нашој Ленки и члановима хора, одликујемо Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца хор Светог новомученика Станка из Никшића на челу са хоровођом Ленком Дурутовић за благословени двадесетпетогодишњи труд и старање за благољепије богослужења у дому Господњем. Нашој Ленки и хору многаја и благаја љета!“, поручио је Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  2. Трудом и љубављу свештенства СПЦ из Њемачке и великог броја добротвора из тамошњих парохија, почетком новембра 2018. г, Цетињска богословија је добила на поклон минибус од седамнаест путничких мјеста (марке Фолксваген – крафтер, 2008. годиште). Новчани износ овог прилога, укључујући и трошкове транспорта, износи око 17.000 евра. Покретач и вођа овог човјекољубивог подухвата је свештеник Миленко Марковић, парох у Филинген–Швенингену, који је, уз благослов својих надлежних архијереја и несебичну помоћ приложника Цркве, успио да сакупи сва потребна средства, и да се до краја ангажује око транспорта овог возила из Њемачке па све до Цетиња. Овај минибус је на Цетиње стигао на Митровдан, 8. новембра ове године, а заједно са оцем Миленком, том приликом су Цетињску богословију посјетили и свештеници протојереј Слободан Тијанић из Фридрихсхафена и протонамјесник Јован Гатарић из Фрајбурга. Ово је велика помоћ животу и раду наше богословске школе, јер се не може описати колика је потреба да се, у склопу редовних и празничних служби, широм Црне Горе, цетињски богословци нађу на сваком мјесту. А то подразумијева њихово учешће у богослужењима, градским литијама и свечаним академијама. Често су наши ђаци у прилици да помажу у бројним пословима уређења и изградње на манастирским и црквеним имањима која се налазе ван Цетиња. А ако овоме додамо и бројне педагошко-просветне екскурзије које се одвијају у склопу наставног плана и програма, и које су обавезне, онда је јасно да је без посједовања једног оваквог возила живот школе готово незамислив – свака тваква потреба се остварује тако што се ангажују други превозници, што повећава материјалне трошкове живота Богословије. Захваљујући прије свега оцу Миленку овај је проблем иза нас, и убудуће ћемо моћи да сасвим слободно и без оптерећења организујемо сва школска путовања. Још једном благодаримо од срца оцу Миленку и свим братољубивим људима који су у овом подухвату учествовали. Нека им Господ узврати сваким добром молитвама Светога Петра Цетињског Чудотворца. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Одлуком Светог Архијерејског Синода Српаске Православне Цркве, за новог ректора богословије изабран је јереј Љубомир Пријовић, дугогодишњи професор литургике. У понедјељак 03. децембра 2018. године, наставничко вијеће богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, одржало је сједницу на којој је именован нови ректор. На челу богословије од 2011. године био је архимандрит Лазар Лазаревић, сабрат манастира Житомислић код Мостара и дугогодишњи војни свештеник оружаних снага Босне и Херцеговине. Управа Богословије и наставно особље се овом приликом захваљују оцу Лазару на дугогодишњој преданој служби коју је до сада обављао у нашој школи. Извор: Богословија Светог Петра Дабробосанског у Фочи
  4. ,,Нека нам је свима са срећом ова годишњица прве средње школе у нововјековној Црној Гори“, овом честитком је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор обновљене Богословије Светог Петра Цетињског почео интервјуу који је овим дивним поводом дао за Радио ,,Светигора“. Отац Гојко подсјећа на предисторију овог догађаја када су, још у вријеме Светог Петра Цетињског и Његошево вријеме, постојала настојања и планови да се отвори школа која би образовала будуће свештенике. Иако историја не може баш да обради у којој мјери и каква је била та школа, при Цетињском манастиру је ипак постојало неко основно образовање, које је давало кандидате за свештеничку службу, гдје су се кандидати учили црквеном читању и појању у некој најкраћој мјери. Такву школу је похађао и сам Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац прије свог одласка у Херцег Нови. Касније је Његош основао основне школе, али се увијек осјећала потреба за једном вишом школом од основне. ,,Још 1863.године, заједно са херцеговачким архимандритом Нићифором (Дучићем), књаз Никола је основао привремену Богословију, која је радила само једну годину због недостатка финансијских средстава, али су сачувана нека документа везана за тај период њеног рада. Оснивању Богословије 1869. претходио је пут књаза Николе у Русију гдје је добио значајну материјалну помоћ од руског Двора за оснивање Цетињске богословије и ,,Ђевојачког института“ на Цетињу. Пракса, која и до данас постоји у руским црквеним школама налаже да се оснива посебна школа за будуће свештенике, а да у близини буду и регентске школе (школе за диригентице). Њихова основна намјена је да се у близини Светиње васпитавају и будући свештеници и дјевојке по свим црквеним и интернатским правилима, како би сјутра свештеник, из те школе која је у близини, могао себи да изабере попадију и да са њом формира црквени брак“, истиче отац Гојко. Подсјећа да је ова школа једно вријеме радила као Богословија, па као богословско-учитељска школа, која је имала неке системске везе и са цетињском гимназијом, која је основана двадесетак година после тога и тако је дочекала почетак Првог свјетског рата, када је њен рад и престао. Свој рад је поново 1921. године обновила и то први пут под именом Богословија Светог Петра Цетињског на предлог Митрополита Митрофана Бана, који се трудио да се школа обнови и да се врати у Биљарду, гдје је и прије била. Од 1921. до 1943. Богословија је радила у Биљарди. 1943. прекинула је свој рад јер су комунистичке власти забраниле њену обнову после 1945. Од тада до 1992. године нисмо имали Богословију на Цетињу, осим што је шездесетих-седамдесетих година радила монашка школа у манастиру Острог, која је била неки најкраћи могући систем по којем су обучавани монаси и будући свештенослужитељи за будућу службу“, каже отац Гојко, говорећи о историјату ове црквено-просветне установе. Отац Гојко каже да је 1991. године када се десетак људи, међу којима и Митрополит Данило (Дајковић), окупило да прослави 50. годишњицу матуре, Митрополит Амфилохије (који је тада већ био на трону Митрополита црногоско-приморских), инспирисан том годишњицом и сусретом, а на њихов предлог, упутио Светом Синоду предлог да се Богословија на Цетињу обнови, што се и догодило 1992. године. ,,Цетињска Богословија је свој рад обновила као једна од богословија Српске православне цркве, каква је била и она из 1921. године. То је средња, петогодишња школа са интернатом. По нужди, рад школе је смјештен у згради Црквеног суда, који се налази иза Владиног дома на Цетињу, јер је Биљарда претворена у музеј и у њој није било могуће радити. Ова школа ради од 1992. године и изњедрила је преко двадесет генерација, или нешто око 400 свршених богословаца. Они су данас свештеници, професори, двојица ђака су архијереји, а још четворица професора су архијереји Српске православне цркве на све четири стране свијета. Један је бивши професор, Владика Кирило, у Аргентини, а други ђак Владика Силуан, у Аустралији“, подсјећа отац Гојко на значај овог духовног расадника. Ректор Богословије каже да се у школи ради у условима који и нису баш примјерени. ,,Школа је смјештена у црквеном суду а интернат је на другом крају града. Имамо једну монтажну кућу у којој се налази трпезарија Богословије. Иако то и нису баш најбољи услови, све то има и својих позитивних страна. Управо тако размјештена школа чини да цио овај град буде као један школски интернат, јер су ђаци, просто, принуђени да сваког дана шетају градом, нису затворени у четири зида као што је случај у другим школама ове врсте. Имамо тринаест професора и петнаест помоћних радника. Оно што ову школу чини успјешном и до сада квалитетном је чињеница да се читав њен живот одвија око ћивота Светог Петра Цетињског, велике светиње Цетињског манастира, манастирских богослужења. Немамо потребу, као неке градске богословије, да импровизујемо богослужбени живот, већ живо учествујемо у богослужењима, не само Цетињског манастира него и цијеле Митрополије“, каже отац Гојко Перовић. Ове године у Цетињску Богословију уписано је десет ученика у први разред. У свим богословијама наше Цркве смањен је број ђака првака у односу, на примјер, на случај кад је Цетињска Богословија обновила свој рад 1992. и уписала седамдесет ђака и када је било година да броји и до 140 ученика. ,,Сада имамо укупно 50 ученика, што је са педагошке стране чак и добро, с обзиром на овакав интернатски живот и на друге обавезе које ђак има. Тако се и ми професори више можемо посветити својим ђацима. Све ово ће бити и ствар неких других системских рјешења; да ли ће се богословије укључивати у школски систем државе у којој су и на који начин. Можда ће Богословија почети да пружа и неко шире образовање, као што је и био случај ове школе када је била богословско-учитељска школа из које су излазили, осим свештеника, и будући правници, историчари, наставници…Све у свему, спремни смо на све опције, пред нама је будућност. Имамо обучен професорски кадар и за неке друге планове и програме“, каже отац Гојко Перовић. Иако је ово прва средња школа у Црној Гори, Цетињска Богословија нема подршку државе. ,,Нама не треба толико финансијска помоћ државе, мада наравно да би нам користила, колико је држави потребно да се понаша принципијелно. Ако помаже другу вјерску школу, школу Исламске заједнице, медресу у Тузима, онда би, на нивоу принципа, било логично да помаже и рад најстарије школе у Црној Гори. Молимо се Богу да се и те неке основне ствари посложе како треба“,закључује Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић у интервјуу који је дао Радију ,,Светигора“ поводом 149. годишњице почетка наставе у Богословији. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Светигора
  5. Навршило се 149 година од почетка наставе у Цетињској Богословији – првој средњој школи у нововјековној Црној Гори. Прије 149 година, 19. септембра 1869. године почела је настава у Богословији на Цетињу, док су свечано отварање и благослов рада извршени дан раније – 18. септембра. Звучни запис разговора ,,Нека нам је свима са срећом ова годишњица прве средње школе у нововјековној Црној Гори“, овом честитком је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор обновљене Богословије Светог Петра Цетињског почео интервјуу који је овим дивним поводом дао за Радио ,,Светигора“. Отац Гојко подсјећа на предисторију овог догађаја када су, још у вријеме Светог Петра Цетињског и Његошево вријеме, постојала настојања и планови да се отвори школа која би образовала будуће свештенике. Иако историја не може баш да обради у којој мјери и каква је била та школа, при Цетињском манастиру је ипак постојало неко основно образовање, које је давало кандидате за свештеничку службу, гдје су се кандидати учили црквеном читању и појању у некој најкраћој мјери. Такву школу је похађао и сам Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац прије свог одласка у Херцег Нови. Касније је Његош основао основне школе, али се увијек осјећала потреба за једном вишом школом од основне. ,,Још 1863.године, заједно са херцеговачким архимандритом Нићифором (Дучићем), књаз Никола је основао привремену Богословију, која је радила само једну годину због недостатка финансијских средстава, али су сачувана нека документа везана за тај период њеног рада. Оснивању Богословије 1869. претходио је пут књаза Николе у Русију гдје је добио значајну материјалну помоћ од руског Двора за оснивање Цетињске богословије и ,,Ђевојачког института“ на Цетињу. Пракса, која и до данас постоји у руским црквеним школама налаже да се оснива посебна школа за будуће свештенике, а да у близини буду и регентске школе (школе за диригентице). Њихова основна намјена је да се у близини Светиње васпитавају и будући свештеници и дјевојке по свим црквеним и интернатским правилима, како би сјутра свештеник, из те школе која је у близини, могао себи да изабере попадију и да са њом формира црквени брак“, истиче отац Гојко. Подсјећа да је ова школа једно вријеме радила као Богословија, па као богословско-учитељска школа, која је имала неке системске везе и са цетињском гимназијом, која је основана двадесетак година после тога и тако је дочекала почетак Првог свјетског рата, када је њен рад и престао. Свој рад је поново 1921. године обновила и то први пут под именом Богословија Светог Петра Цетињског на предлог Митрополита Митрофана Бана, који се трудио да се школа обнови и да се врати у Биљарду, гдје је и прије била. Од 1921. до 1943. Богословија је радила у Биљарди. 1943. прекинула је свој рад јер су комунистичке власти забраниле њену обнову после 1945. Од тада до 1992. године нисмо имали Богословију на Цетињу, осим што је шездесетих-седамдесетих година радила монашка школа у манастиру Острог, која је била неки најкраћи могући систем по којем су обучавани монаси и будући свештенослужитељи за будућу службу“, каже отац Гојко, говорећи о историјату ове црквено-просветне установе. Отац Гојко каже да је 1991. године када се десетак људи, међу којима и Митрополит Данило (Дајковић), окупило да прослави 50. годишњицу матуре, Митрополит Амфилохије (који је тада већ био на трону Митрополита црногоско-приморских), инспирисан том годишњицом и сусретом, а на њихов предлог, упутио Светом Синоду предлог да се Богословија на Цетињу обнови, што се и догодило 1992. године. ,,Цетињска Богословија је свој рад обновила као једна од богословија Српске православне цркве, каква је била и она из 1921. године. То је средња, петогодишња школа са интернатом. По нужди, рад школе је смјештен у згради Црквеног суда, који се налази иза Владиног дома на Цетињу, јер је Биљарда претворена у музеј и у њој није било могуће радити. Ова школа ради од 1992. године и изњедрила је преко двадесет генерација, или нешто око 400 свршених богословаца. Они су данас свештеници, професори, двојица ђака су архијереји, а још четворица професора су архијереји Српске православне цркве на све четири стране свијета. Један је бивши професор, Владика Кирило, у Аргентини, а други ђак Владика Силуан, у Аустралији“, подсјећа отац Гојко на значај овог духовног расадника. Ректор Богословије каже да се у школи ради у условима који и нису баш примјерени. ,,Школа је смјештена у црквеном суду а интернат је на другом крају града. Имамо једну монтажну кућу у којој се налази трпезарија Богословије. Иако то и нису баш најбољи услови, све то има и својих позитивних страна. Управо тако размјештена школа чини да цио овај град буде као један школски интернат, јер су ђаци, просто, принуђени да сваког дана шетају градом, нису затворени у четири зида као што је случај у другим школама ове врсте. Имамо тринаест професора и петнаест помоћних радника. Оно што ову школу чини успјешном и до сада квалитетном је чињеница да се читав њен живот одвија око ћивота Светог Петра Цетињског, велике светиње Цетињског манастира, манастирских богослужења. Немамо потребу, као неке градске богословије, да импровизујемо богослужбени живот, већ живо учествујемо у богослужењима, не само Цетињског манастира него и цијеле Митрополије“, каже отац Гојко Перовић. Ове године у Цетињску Богословију уписано је десет ученика у први разред. У свим богословијама наше Цркве смањен је број ђака првака у односу, на примјер, на случај кад је Цетињска Богословија обновила свој рад 1992. и уписала седамдесет ђака и када је било година да броји и до 140 ученика. ,,Сада имамо укупно 50 ученика, што је са педагошке стране чак и добро, с обзиром на овакав интернатски живот и на друге обавезе које ђак има. Тако се и ми професори више можемо посветити својим ђацима. Све ово ће бити и ствар неких других системских рјешења; да ли ће се богословије укључивати у школски систем државе у којој су и на који начин. Можда ће Богословија почети да пружа и неко шире образовање, као што је и био случај ове школе када је била богословско-учитељска школа из које су излазили, осим свештеника, и будући правници, историчари, наставници…Све у свему, спремни смо на све опције, пред нама је будућност. Имамо обучен професорски кадар и за неке друге планове и програме“, каже отац Гојко Перовић. Иако је ово прва средња школа у Црној Гори, Цетињска Богословија нема подршку државе. ,,Нама не треба толико финансијска помоћ државе, мада наравно да би нам користила, колико је држави потребно да се понаша принципијелно. Ако помаже другу вјерску школу, школу Исламске заједнице, медресу у Тузима, онда би, на нивоу принципа, било логично да помаже и рад најстарије школе у Црној Гори. Молимо се Богу да се и те неке основне ствари посложе како треба“,закључује Ректор Цетињске Богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић у интервјуу који је дао Радију ,,Светигора“ поводом 149. годишњице почетка наставе у Богословији. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска / Радио Светигора View full Странице
  6. Митрополит је богослужио уз саслужење протојереја-ставрофора Владислава Топаловића, декана Богословског факултета у Фочи и архијерејског заменика, архимандрита Лазара Лазаревића, в.д. ректора Богословије, протојереја-ставрофора Милутина Андрића, духовника Богословије, протојереја Николе Ковача, архијерејског намесника србинског, протојереја Александра Видаковића, економа Богословије, и јереја Александра Пријовића, професора Богословије, као и ђакона Будимира Гардовића и Милоша Јањића - служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Василија Острошког и Петра Дабробосанског у Велечеву и чин призива Светог Духа на почетку нове школске године. Извор: Српска Православна Црква
  7. На почетку нове школске године у Богословији Светог Петра Дабробосанског у Фочи 2. септембра 2018. године чин призива Светога Духа Митропoлит дабробосански г. Хризостом. Митрополит је богослужио уз саслужење протојереја-ставрофора Владислава Топаловића, декана Богословског факултета у Фочи и архијерејског заменика, архимандрита Лазара Лазаревића, в.д. ректора Богословије, протојереја-ставрофора Милутина Андрића, духовника Богословије, протојереја Николе Ковача, архијерејског намесника србинског, протојереја Александра Видаковића, економа Богословије, и јереја Александра Пријовића, професора Богословије, као и ђакона Будимира Гардовића и Милоша Јањића - служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Василија Острошког и Петра Дабробосанског у Велечеву и чин призива Светог Духа на почетку нове школске године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Овај орден је додељен на предлог Српске православне парохије нишићке на Нишићима имајући у виду свеукупан допринос обнови храма Светих апостола Петра и Павла на Нишићима (архијерејско намесништво сарајевско), али и због свеукупног ангажовања на обнови других храмова, подршке у издавачкој делатности Митрополије дабробосанске и других видова помоћи. Директор Управе за односе с Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић искрено је захвалио и притом истакао да је почаствован одликовањем уз напомену да такав његов допринос представља вршење редовног посла и спровођење политике Владе Републике Србије преко Министарства правде и Управе којом руководи. Др Радојевић је додао да ће Управа и у наредном периоду пружати помоћ Митрополији дабробосанској. Извор: Српска Православна Црква
  9. Изасланик Митрополита дабробосанског г. Хризостома, протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо посетио је 15. августа 2018. године Управу за односе с Црквама и верским заједницама и том приликом директору Управе др Милети Радојевићу уручио најзначајније одликовање Митрополије дабробосанске - сребрни орден Свештеномученика Петра, Архиепископа сарајевског и Митрополита дабробосанског. Овај орден је додељен на предлог Српске православне парохије нишићке на Нишићима имајући у виду свеукупан допринос обнови храма Светих апостола Петра и Павла на Нишићима (архијерејско намесништво сарајевско), али и због свеукупног ангажовања на обнови других храмова, подршке у издавачкој делатности Митрополије дабробосанске и других видова помоћи. Директор Управе за односе с Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић искрено је захвалио и притом истакао да је почаствован одликовањем уз напомену да такав његов допринос представља вршење редовног посла и спровођење политике Владе Републике Србије преко Министарства правде и Управе којом руководи. Др Радојевић је додао да ће Управа и у наредном периоду пружати помоћ Митрополији дабробосанској. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  10. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 12. јула 2018. године свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру. Саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Вајо Јовић, јереј Далибор Стојадиновић и ђакони Ненад Идризовић, Драган Танасијевић и Бранислав Јоцић. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11.   На сам дан празника, светом Литургијом началствовао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслуживање новосадских свештеника. Освештана је традиција да парохијани Алмашког храма на овај празник долазе у капелу, те у самом храму тога дана нема богослужења.     Ова година представља годину својеврсних јубилејâ у животу Алмашке капеле. Наиме, један од јубилеја јесте 155-годишњица подизања капеле (1863), али, такође се сећамо и других значајних датума попут 230-годишњице рођења и 150-годишњице упокојења ктитора капеле – блаженопочившег епископа бачког Платона (Атанацковића), као и 165-годишњице упокојења Василија Атанацковића.     Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, а трудом и залагањем настојатеља капеле протопрезвитера Владана Симића, започета је рестаурација капеле која се, у тренутку писања ових редова, приводи крају. Рестаурацијом зидног сликарства руководили су професори-консерватори Ђура Радишић и Марио Вукнић, као и госпођица Николина Малинић. У нади да ће се овај бисер црквене уметности и архитектуре поново оденути величанственошћу епохе у којој је настао, завршавамо овај скромни прилог стиховима о. Владана Симића:     Алмашка капела     Вековни чувар оних што спију   И загробне тајне коју крију   Спомен на ктитора и његова дела   У небо се диже ова капела .     Ко стражар на кули старога града   Бди над мртвима Новог Сада   И забораву не да ниједно име   Да сви кроз њу довека живе.     Одолева времену и људској муци   И целив даје ктиторској руци   Што спава у њеној светој утроби   И вековима пркоси свакој злоби.     Покрива тамјаном и к^ада велом   Оног што род је љубио делом   И сину своме подиго дом   Да победу однесе над сваким злом.     И нама је занавек оставио место   Да молитве приносимо пред Божији Престо   за њега и све што овде спију   И вечног живота тајну крију.     Боже, подари нам Духа и воље   Да чувамо ово свето поље   И Апостола благослов подари нам   молитве вечне нек овде буде плам.     Да бисер Алмашког старог краја   Буде водитељ до Твога Раја   И овде уснуле од памтивека   Пробуди љубављу Богочовека.       Извор: Радио Беседа
  12. Као и сваке године, верници Алмашког краја су се окупили на молитвено сабрање поводом славе Алмашке капеле – Светих првоврховних апостола Петра и Павла. У навечерје празника служено је празнично вечерње са петохлебницом којим је началствовао протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслуживање новосадских свештеникâ и ђакона. По окончаном вечерњем богослужењу прота Миливој се обратио окупљеном лаосу бираним речима, осврнувши се на труд и залагање свих оних који су учествовали у процесу рестаурације овог храма и његовог враћања у првобитно стање. Том приликом су поменути и овогодишњи кумови капеле – протопрезвитери Милош Стојановић, секретар Црквене општине новосадске и Милан Малинић који је, захваљујући Господњем дару за рад са дрветом, учествовао лично у процесу обнове капеле. -ФОТОГАЛЕРИЈА- На сам дан празника, светом Литургијом началствовао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслуживање новосадских свештеника. Освештана је традиција да парохијани Алмашког храма на овај празник долазе у капелу, те у самом храму тога дана нема богослужења. Ова година представља годину својеврсних јубилејâ у животу Алмашке капеле. Наиме, један од јубилеја јесте 155-годишњица подизања капеле (1863), али, такође се сећамо и других значајних датума попут 230-годишњице рођења и 150-годишњице упокојења ктитора капеле – блаженопочившег епископа бачког Платона (Атанацковића), као и 165-годишњице упокојења Василија Атанацковића. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, а трудом и залагањем настојатеља капеле протопрезвитера Владана Симића, започета је рестаурација капеле која се, у тренутку писања ових редова, приводи крају. Рестаурацијом зидног сликарства руководили су професори-консерватори Ђура Радишић и Марио Вукнић, као и госпођица Николина Малинић. У нади да ће се овај бисер црквене уметности и архитектуре поново оденути величанственошћу епохе у којој је настао, завршавамо овај скромни прилог стиховима о. Владана Симића: Алмашка капела Вековни чувар оних што спију И загробне тајне коју крију Спомен на ктитора и његова дела У небо се диже ова капела . Ко стражар на кули старога града Бди над мртвима Новог Сада И забораву не да ниједно име Да сви кроз њу довека живе. Одолева времену и људској муци И целив даје ктиторској руци Што спава у њеној светој утроби И вековима пркоси свакој злоби. Покрива тамјаном и к^ада велом Оног што род је љубио делом И сину своме подиго дом Да победу однесе над сваким злом. И нама је занавек оставио место Да молитве приносимо пред Божији Престо за њега и све што овде спију И вечног живота тајну крију. Боже, подари нам Духа и воље Да чувамо ово свето поље И Апостола благослов подари нам молитве вечне нек овде буде плам. Да бисер Алмашког старог краја Буде водитељ до Твога Раја И овде уснуле од памтивека Пробуди љубављу Богочовека. Извор: Радио Беседа View full Странице
  13. Беседа јеромонаха Петра Драгојловића, игумана манастира Пиносава на Празник Вазнесења Господњег (Спасовдан) 2018. године. Послушајте беседу на ЛИНКУ
  14. Беседа јеромонаха Петра Драгојловића, игумана манастира Пиносава на Празник Вазнесења Господњег (Спасовдан) 2018. године. Послушајте беседу на ЛИНКУ View full Странице
  15. Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једнога од многобројних дивова, који су на њој израсли – горостасног владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао се до небеса, рукама својим грлио цело југословенско а срцем својим саосећао бол и јад васцелог рода човечијег. Још овај народ није залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво Св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство Пећких Патријараха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва. -Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока? Ко има очи да види може да види, да се је овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички негоп морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну, тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе. Прави јунаци никад не умиру ни9 на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек – тада почиње“, вели Св. Писмо /Сирак 18, 6/. Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не пре4да се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом. Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овом праху што је пред нама.. Под свесним или несвесним изговором, да се сабрали данас око овога праљха ми смо се у само ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место. Ми хоћемо да принесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божији, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са пеивидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом. Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда, кад неправду бране а правду нападају. Или су можда намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање прме Лазару, тако ни наши ратни непријатељи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, кад ни мртве не оставља на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем највећем песнику. Но ми ћемо се вратити дома празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупине: „Кад ме жена пита, ђе сам био, Казаћу јој да сам со сијао“! Нека зато данас свако уздигне свој дух до оне висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога и у бесмртност душе; друго његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи. I Вера у Бога и у бесмртност душе „Удар нађе искру у камену“. Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар, под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртне душе, јер се не памти ни један период времена без удара. Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва – „Страдање је Крста добродетељ; Прекаљена искушењем душа Рани тело огњем електризма, А надежда веже душу с небом Како луча са сунцем капљицу“. Страдање – то и јесте онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те и као свака драгоценост – чак и несравњиво мања – не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век, да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље! Човек је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе, то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је победоносно прошао све муке и веру одржао, укрепио и удубио. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да: „Цијели ови беспоретци По поретку некоме сљедују Над свом овом грдном мјешавином Опет умна сила торжествује“. Та „умна сила“ и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, „свевишњи творац непостижни“, чијег ума једна искра огледа се у човеку „Ка свод један од твоје палате Што с’ огледа у пучину нашу“, како Његош вели. Усхићена живим Богом, „Оцем поезије“, његова песничка душа прославља Творца и Господа овако: „Вељи јеси, Творче и Господи! И чудна су творенија твоја! Величеству твоме краја нема… Дан ти свјетлост круне показује, Ноћ порфире твоје таинствене Непоњатна чудества дивотах. Твор ти слаби дјела не постиже Само што се тобом усхићава“ А о бесмртности душе Његош сведочи: „Ако исток свјетло сунце рађа, Ако биће ври у луче сјајне, Ако земља привиђење није, Душа људска јесте бесамртна, Ми смо искра у смртну прашину, Ми смо луча тамом обузета“. Један сведокм описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: „бистра памет није га никад издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпослије с раширеним раширеним рукама изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле прими моју гешну душу! – И одмах простре се на страмац свога стрица Светога Петра и испусти дух. Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала у њему. Шта вреди нашем поколењу, питам се ја, прослављати овога великога мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно чиме је дух његов хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом? Ја мкислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што имамо и сами његову силну веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у оноликом степену и онако дубоко узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни над нашим народом, цео наш народ, како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но евоо шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечен у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао „ријеч једна сухопарна“ као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере – присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог то хоће да дође под нови страшни удар, који ће поново искресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћењем свога духа њиховим духом. II Родољубље Друго јело са богате трпезе бесмртнога Владике, јело за вазда неопходно овом поколењу, јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела, тако рећи, светли као сунчана зрака његов дубоки осећај родољубља. Жарка љубав према овој земљи и овом народу донела му је претешка страдања. „Што већа љубав то веће страдање“, рекао је један Отац Цркве. Његошево страдање због љубави према роду своме не да се језиком исказати. Бриге и жалости за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ не само онда, када је боравио у овим кршевима, него и онда када је ходио у друге земље тобож ради одмора и опорављања. Он је ходио по преукрашеном Риму и сунчаном Напуљу туробан и забринут онако исто као и по Цетињском пољу. Мука га је превремено старила, испијала и болестила, док га није најзад оборила на самртну постељу тек у половини обичног људског века. -Зашто Његош није напустио Црну Гору, ову сухопарну земљу страхота, и побегао у неку удобнију земљу да живи? Могао би тако запитати неки невитез наших дана. Но питати тако исто је што и питати: зашто се Његош није потурчио, па да без муке живи? Да је овај див био у стању побећи и потурчити се, он не би био Његош, нити би му се име данас спомињало, нити би се још мање – данас слегле ове хиљаде људи из свих земаља југословенских, чије је Ослобођење и Уједињење он пророковао, да се поклоне праху његовом. „Ђе је зрно клицу заметнуло Ондје нека и плодом почине“. Његошево родољубље налагало је, да се мора ту живети и радити, где се човек родио; да се мора свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача; да се мора чашћу, поштењем и заслугама свакога грађанина увећавати морални капитал и морална вредност свога народа пред Богом и пред људима! Петар II седео је на столици Патра I, светитеља витеза, који је победио Наполеона. Па као што Наполеоново злато није могло поткупити Светога Петра, тако никаква угодност овога света нити икакав царски престо нису били у стању примамити Петра II, песника витеза, да напусти своју домовину и да умањи своје бриге о њој и своју љубав према њој. У осталом завидније је било бити господар над овим господарским племеном, у овоме „гниојезду соколова“, него султан безбројнога „робља везанога“, завидније бити орао међу соколовима, него рајска птица међу чавкама. Није ни потребно нашироко говорити о родољубљу Његошевом, јер је оно свима нама познато још из детињства нашег. Ко се од нас не сећа, како су му се надимале груди од љубави према роду своме, кад је у ђачком добу читао дела Његошева? Ако се Владика Петар II не може мерити у витештву друге врсте са неким црногорским земљацима својим, ако се не може мерити у светитељстви са Светим Савом, ни у физичком јунаштву са Краљевићем Марком, ни у државничкој мудрости са Иваном Црнојевићем, ни у отпорној сили и неустрашивом самопрегорењу са Светим Петром Цетињским, он је раван свима њима по силини свога родољубља. Он је милозвучна труба родољубља и њиховог и свог и васцелог племена црногорског, најдивнијег и најчистијег међу племенима словенским. Он је артикулисао родољубље свих српских поколења од првих покрштених Срба до њега; он га објаснио, оправдао, удубио до библијске дубине, и узвисио до духовне борбе међу Арханђелом и сатаном. Ево нам дивног учитеља у родољубљу! Ево родољуба чије су груди дисале молитвом за свој народ и чија су уста посветила једну огњену поезију своме народу! Ево једног моћног извора свежег, здравог и витешког родољубља за млада покољења нашег народа до у далеку будућност! Добро је што су на ову светковину дошли људи из Посавља и Поморавља, из Баната и равне Метохије; добро је да виде ове гудуре неплодне у свему осим у јунацима; да виде у каквом је суром и суровом кршу, живео један од највећих родољуба наше расе.. Ја сам уверен, да ће сви они, сравњујући своје плодне пределе са Црном Гором и видећи за какву је суху стену било везано родољубиво срце Његошево – уверен сам, да ће од стида постати родољуби они, који то нису били, и да ће удвостручити своје родољубље они, који су у тим обилним равницама и до сада били родољуби. Уверен сам, да ће они причати деци својој о родољубљу Црногораца, које је својом чудотворном силом одржало Црну Гору више од десет столећа непотчињеном и слободном, о стварном родољубљу, према коме шпартанско и римско родољубље бледе као легенде. III Витештво Најзад ево и трећег духовног јела, без кога био се вратили са ове светковине гладни. То је Његошево прослављење витештва изнад свега на земљи. То је стављање карактерна човека над сваком спољашњом вредношћу у једном народу и једној држави. Ово је од необичне важности управо за наше време, кад се траже и одређују циљеви. Какав је циљ нашег народа сада после Ослобођења и Уједињења? То питање се чује на све стране. Они који знају, ћуте и ништа не одговарају, а они, који не знају, намећу своје незнање другима. Ови посљедни обично одговарају, да је стварање спољашње културе у нашој новој држави наш циљ сада и убудуће. Цела наша историја међутим од краља Владимира до владике Петра говори другачије. Народна Православна Црква учи другачије. Циљ се не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ то је циљ наш, који се не мења и не сме да мења ни у рату ни у миру. Може један народ бити мален и сиромашан, но ако има великих карактера, он нити је мален нити сиромашан. Може опет једна држава бити велика и богата но бет карактерних људи, она је ништавна и сиромашна. Наша народна реч за карактер јесте витештво. Под витештвом Његош разуме све врлине, било у рату било у миру. За њега је витез у бојном јунаштву Мићуновић зато што твори оно што збори: „Мићуновић и збори и твори“ За њега је витез у неустрашивој честитости владика Данило, кроз чија уста песник говори: „Страх животу каља образ често“. Витез у искрености, чак и према непријатељу, војвода Батрић и сердар Иван Петровић: „Турци, браћо, у кам ударило, Што ћемо ви крити у кучине… Малени су јасли за два хата“. Витез у молитвеној мудрости игуман Стефан, који се весели друштву и моли Бога за витезове: „На небу им душе царовале, Ка им име на земљи царује“. Витез у сажаљењу према природи Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала множина Црногораца, који не даду да се убијају јаребице: „Пуштите их, аманет ви Божји! Утекле су вама да утекну, А нијесу да их покољете“. Витез у човекољубљу војвода Драшко, који гневно протествује против нечовештва млетачког: „Када виђех витешку невољу, Забоље ме срце, проговорих; Што, погани, од људи чините? Што им такве муке ударате“? Витез у правичности сам Владика песник, који кроз уста потурица казује најбоље што се ваљда икада казало о исламу, и најлепше што се икада спевало о Ста,мболу. Витештво је не борити се с нејачим, витештво не тлачити но помагати беднога, витештво бити господар свога језика, витештво је и доброта, витештво је једном речју и свака добродетељ. Витештво је со живота; бет њега живот појединца и народа брзо прелази у трулеж. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувствима, чинити витешка дела – то значи бити витез. Нема дана, који од човека не изискује витештво, како у рату тако и у миру. Нити има жива човека, коме се посведневно не намеће придика, да се покаже витезом, било да је у друштву богатијих или сиромашнијих од себе, било да је на раду или одмору, било да је присутан пожару или банкету, било да губи или добија. Јунаци Његошеви се чак и у шали показују витези. Незлобна шала витешка је шала. Ми смо беспрекидно окружени гледаоцима и судијама, који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једнојк изложби, на којој хтели нехтели морамо да покажемо своје витештво пред светом видљивим и невидљивим. Култура је нешто споредно и јефтино у сравњењу са свитештвом. Она може бити донекле само средство, а никако циљем једнога народа. Културу као средство створили су Јапанци за четрдесет година, и то културу најбољег, англосаксонског типа. Но ником у Јапану ни на ум није пало, да стварање културе истакне као циљ нације и државе. Јапанско традиционално витештво, које се највише пројављује у родољубљу, остало је и надаље, у култури као и пре културе, циљем човека и народа. Јапанци говоре с подсмехом Европљанима: Ми смо купили сву вашу културу, и то на вересију! О браћо, оно што се може купити за новац, и то још на вересију, заиста не може бити циљем једнога народа! Култура може имати неке вредности само докле је у служби васпитања народа у витештву. Но када култура постане врховним идолом једне државе и господарицом и тиранком свих унутрашњих, моралних вредности људи, онда таква држава постаје златним кавезом лисица и јазаваца, под образином људском, каква је била Венеција у оно време, кад ју је посетио војвода Драшко. У то време је Венеција била културнија, него што је данас и културнија од ма које државе на континенту европском. Па кад је витешка душа Драшкова стала мерити Венецију црногорским мерилом ваљаности и карактерности, части и образа, правде и истине, на његовом мерилу показала се – нула. „Од бруке га гледат не могаху, Ђетињаху исто као бебе… Бјеху куће на свијет дивота, Ама бјеше муке и невоље“. Мандушић пита: „А бјеху ли јунаци војводо“? „Не божја ти вјера, Мандушићу, О јунаштву ту не бјеше збора“. Сердар Иван пита: „А судови бјеху ли им прави“? „Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина“! А имаху ли страха од кога? „Они страха другога немаху До од жбирах и до од шпијунах! Од њих свако у Млетке дрхташе“. А да ли истину збораху? „Обећа ми и што му не исках… Кад послијед све оно излиња Ка да ништа ни зборено није! Од сада му не бих вјеровао Млијеко је да рече бијело“. Могу се читаве књиге написати о вредноти витештва и културе, али, ја мислим, нити је ко написао, нити ће моћи скоро написати на нашем језику страшнији и разложнији утук једној култури, исцијеђеној и испражњеној потпуно од витешког духа, него Његош у овоме краткоме дијалогу између Драшка и његових другова. Несравњено већу вредност представља Драшко као човек витешког духа, него сва спољашња венецијанска култура, раскошна и блистава одећа једнога организма у гноју и распадању. Никакво богатство финих ствари и драгог камења не може се сравнити са духовним богатством витешке душе и племенита срца. Витештво је већа вредност од свих земаљских вредности Сва Његошева дела звоне о томе. Њихови звуци роје се кроз благогласна уста песникова из дубине душе једног витешког народа. Није било крштене душе у свој Црној Гори, која није одобравала песникову похвалу витештву и делила његов здрави хумор на рачун људи, који су уздигли вредност ствари изнад своје личне вредности. Не дао нам Бог, да дођемо у искушење и променимо основно мерило вредности и циљеве живота, који су били једини и исти од кад примисмо веру Христову, и које је велики Владика јасно изразио у својим књигама и сва Црна Гора у својој изузетно великој историји. А то искушење је на прагу.Богатство и величина једне државе могу лако да потамне, код људи вид за унутрашње вредности. Мир и благостање могу да упропасте народе и државе онако исто као и рат и сиромаштина. Содом није пропао у рату него у миру, и није га нестало због сиромаштине него због развратног благостања. Мања је пак срамота ако се један народ деморалише у рату него у миру.Вековни ратови међутиом нису могли деморалисати Црногорце. У томе Црногорци чине најређи изузетак у свету. Рат, и глад, и мука, и вечита будноћа, и несигурност, и осамљеност, као да су појачавали витештво овога племена, а не слабили. Примери витештва су се непрекидно умножавали и слагали у историју ове камене земље исто као златни слојеви у ка
  16. Ваше Величанство, Праунуче бесмртнога Владике Његоша! Ево нас на крову наше државе! Црна Гора у истини представља кров наше државе, и то не само својом физичком узвишеношћу над осталим покрајинама него и моралном. Прилог радија Светигоре Ево нас сабраних на овој висини да прославимо једнога од многобројних дивова, који су на њој израсли – горостасног владику Његоша, који је ногама ходио по овим стенама, но умом својим узвишавао се до небеса, рукама својим грлио цело југословенско а срцем својим саосећао бол и јад васцелог рода човечијег. Још овај народ није залечио своје ратне ране, а већ је почео да прославља своје хероје из прошлости, блиске и даљне. Прославио је јунаштво кумановских и невесињских јунака, прославио је мучеништво Св. Ђорђа Кратовца, прославио светитељство Пећких Патријараха, прославио хиљадугодишњицу краља Томислава, па ево данас прославља високи песнички дух бесмртнога владике Петра II Његоша, прослављача Бога и витештва. -Зар је овоме љуто рањеноме народу до прослављања оних који су живели па умрли? Зар се прославама лече ране рањеника, а не хлебом? Тако могу да мисле нерасудни, и тако да говоре кратковиди, који не виде љуте ране на души народној, него их гледају само на телу. Ако се хлебом лече ране телесне, зар се хлебом лече и ране душевне? Ако телесна храна може да исправи тело погрбљено од глади, зар може она да исправи душу погрбљену од ратних порока? Ко има очи да види може да види, да се је овај народ од рата до сада боље залечио и опоравио физички негоп морално и духовно. Треба му и духовне хране, да би му се и душа залечила и исправила. Прослављање великих јунака даје ту храну, тај мелем души. Не славимо ми мртве него живе. Прави јунаци никад не умиру ни9 на земљи ни на небу. Они свлаче са себе худу телесну одећу да потом као слободни духови живе у финијој и зрачнијој атмосфери, него што је наша. „Када сконча човек – тада почиње“, вели Св. Писмо /Сирак 18, 6/. Не треба се бојати, да један народ не претера у прослављању својих светитеља и учитеља, својих витеза и добротвора, срж сржи своје и најбољи плод историје своје, него се треба више бојати да народ не затвори капију за леђима својим и заборавив имена и врлине својих великана, не пре4да се само бризи о дану и комаду. Избрисаће се брзо такав народ са лица земљиног, и наследиће га онај народ, који стално има пред очима живу галерију својих великих и светлих духова, те гледајући њих развија у себи стремљење ка добру, појачава веру у добро; и гледајући њих има се кога стидети у неваљалству свом и тиме крепити у страдању свом. Један од таквих великих и светлих духова боравио је у овом праху што је пред нама.. Под свесним или несвесним изговором, да се сабрали данас око овога праљха ми смо се у само ствари сабрали око бесмртнога духа, који је био одевен овим прахом. Јер да тај велики дух није надживео свој прах, зар би неко од нас нашао разлога да с почашћу прилази овоме праху и то на 70 година по изласку човека из те своје смртне ризе? Не овај прах него дух владике Петра привукао је данас многе хиљаде душа на ово место. Ми хоћемо да принесемо овај прах са Цетиња на Ловћен. Није ли свеједно праху лежати на Цетињу или на Ловћену? Ја верујем, да је у ово дело умешано само Провиђење. Бог хоће, да нас загреје великим духом бесмртнога владике, па нас је запослио око његовог праха. То је обичан начин Божији, да кроз привидно незнатне догађаје даје људима велику лекцију, и да са пеивидно мршаве њиве пуни људске душе богатом духовном жетвом. Шта су постигли Аустријанци спуштањем праха Владичиног са планине у долину? Ако су намеравали, да на гробу његовом наместе топове да би боље гађали преварили су се, јер топови су немоћнији од овога мртвога праха онда, кад неправду бране а правду нападају. Или су можда намеравали, да спуштањем праха у низину спусте и дух Бесмртников са оне висине, много више од планине Ловћена, на коју је заслужно узлетео, и да умање поштовање народа српскога према њему? У томе су се још црње преварили. Као што Турци бацањем главе св. Лазара у бунар, нису смањили ни Лазара ни поштовање прме Лазару, тако ни наши ратни непријатељи нису то постигли спуштањем Његошевог тела са планине у низину. Рат достиже врхунац неморала, кад ни мртве не оставља на миру. Својим неделом Аустријанци су још повећали наше поштовање према нашем највећем песнику. Но ми ћемо се вратити дома празни и духом гладни са данашње светковине, ако дигнемо само кости Његошеве на висине Ловћена, а не уздигнемо дух свој до његових духовних висина. Да се никоме не морадне десити оно што је кнез Јанко предвиђао да ће се њему десити при повратку са једне бескорисне скупине: „Кад ме жена пита, ђе сам био, Казаћу јој да сам со сијао“! Нека зато данас свако уздигне свој дух до оне висине, на којој стоји постављена богата духовна трпеза Његошева, и нека се нахрани оном духовном храном, којом се хранила та велика душа за време свога обитавања на земљи. Ја видим три главна јела постављена на тој трпези којима кад би се духовно хранио сав наш народ, залечио би све ране своје душе и био би здравији од свих других народа. Прво је јело Његошева вера у Бога и у бесмртност душе; друго његово родољубље, и треће – његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи. I Вера у Бога и у бесмртност душе „Удар нађе искру у камену“. Душа је божанска искра у нама, која нам сама собом даје два непосредна сведочанства: једно о постојању Бога и друго о својој бесмртности. Нема ли пак удара, душа остаје мутава, те не може да сведочи ни о Богу ни о себи. Страшни удар, под којим је Црна Гора од увек стајала као под тешким чекићем, мајсторски је кресао и држао непрестано упаљену ову божанску искру код Црногораца. У свој историји Црне Горе не памти се да је икада постојао један једини свесни одрицатељ Бога и бесмртне душе, јер се не памти ни један период времена без удара. Тамо где нема удара, у долини и заветрини, расту гљиве одрицања и безбоштва – „Страдање је Крста добродетељ; Прекаљена искушењем душа Рани тело огњем електризма, А надежда веже душу с небом Како луча са сунцем капљицу“. Страдање – то и јесте онај благословени удар који креше пламен вере у души. Страдање је најкраћи пут ка вери; умовање чини тај пут дужим, а материјално благостање и угодност продужују га у недоглед. Вера у Бога и бесмртност јесте драгоценост, те и као свака драгоценост – чак и несравњиво мања – не задобија се лако. Владика Његош истина наследио је ту веру лако као што се здравље наслеђује; но колико труда и муке човек поднесе кроз цео свој век, да одржи, учврсти и унапреди наслеђено здравље! Човек је одржао и утврдио наслеђену веру мучном борбом и страдањем споља и изнутра. Историја његове душе, то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Он је победоносно прошао све муке и веру одржао, укрепио и удубио. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да: „Цијели ови беспоретци По поретку некоме сљедују Над свом овом грдном мјешавином Опет умна сила торжествује“. Та „умна сила“ и јесте Бог, Сведржитељ и Промислитељ, „свевишњи творац непостижни“, чијег ума једна искра огледа се у човеку „Ка свод један од твоје палате Што с’ огледа у пучину нашу“, како Његош вели. Усхићена живим Богом, „Оцем поезије“, његова песничка душа прославља Творца и Господа овако: „Вељи јеси, Творче и Господи! И чудна су творенија твоја! Величеству твоме краја нема… Дан ти свјетлост круне показује, Ноћ порфире твоје таинствене Непоњатна чудества дивотах. Твор ти слаби дјела не постиже Само што се тобом усхићава“ А о бесмртности душе Његош сведочи: „Ако исток свјетло сунце рађа, Ако биће ври у луче сјајне, Ако земља привиђење није, Душа људска јесте бесамртна, Ми смо искра у смртну прашину, Ми смо луча тамом обузета“. Један сведокм описује последње часове земаљског живота Његошевог овим речима: „бистра памет није га никад издавала, и он се мирно исповеди и причести, па најпослије с раширеним раширеним рукама изговори: Боже и Света Тројице, помози ми! Боже и Света Госпођо предајем ти на аманет сиротну Црну Гору! Свети арханђеле Михаиле прими моју гешну душу! – И одмах простре се на страмац свога стрица Светога Петра и испусти дух. Овом предсмртном молитвом Његош је довршио и запечатио своје хришћанско вероисповедање, које је отпочео најпре. Што је дуже живео, то су се та два светила све већма снажила и разбуктавала у њему. Шта вреди нашем поколењу, питам се ја, прослављати овога великога мужа, зидати му цркве, трудити се око његовог праха, ако не буде имало силну веру његову? Одрицати оно што је он тврдио, подништавати оно чиме је дух његов хранио се и живео, а у исто време прослављати га, не би ли то значило ни више ни мање, него правити комедију и са њим и са самим собом? Ја мкислим, да ми славимо Његоша зато што се дивимо силини, разумности и красоти његове вере; ми га величамо зато, да би увеличали у себи оно, чиме је дух његов био богат; ми се трудимо данас око њега зато што имамо и сами његову силну веру у Бога и бесмртност душе или што желимо да је имамо у оноликом степену и онако дубоко узвишену и непоколебљиву. Но та вера Његошева ствара се и букти само под ударом. Није Његош једини сведок тога. Сви смо ми сведоци тога. Док је до јуче трајао страшни удар ратни над нашим народом, цео наш народ, како онај оружан на граници тако и онај заробљени дома, имао је ту силну веру! Но евоо шест година како је тај удар престао, и гле, капитал те вере, стечен у рату, код многих се већ расточио и истрошио. За многе је у истини крст постао „ријеч једна сухопарна“ као негда за дембелске потурице у овим горама. Какве су последице тога сви видимо: одсуство вере – присуство моралне распасаности, незадовољства и самоубиства. А морално распасан народ или мора да угине или мора, ако Бог то хоће да дође под нови страшни удар, који ће поново искресати у њему божанску искру вере. Једино што може да замени тај удар и отклони гибељ јесте прослављање великих витезова у вери, какав је био и Владика Слављеник, угледање на такве витезове, храњење и богаћењем свога духа њиховим духом. II Родољубље Друго јело са богате трпезе бесмртнога Владике, јело за вазда неопходно овом поколењу, јесте његово родољубље. Са сваке странице његових дела, тако рећи, светли као сунчана зрака његов дубоки осећај родољубља. Жарка љубав према овој земљи и овом народу донела му је претешка страдања. „Што већа љубав то веће страдање“, рекао је један Отац Цркве. Његошево страдање због љубави према роду своме не да се језиком исказати. Бриге и жалости за Црном Гором као љуте змије гризле су његову снажну душу и младалачко тело. Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ не само онда, када је боравио у овим кршевима, него и онда када је ходио у друге земље тобож ради одмора и опорављања. Он је ходио по преукрашеном Риму и сунчаном Напуљу туробан и забринут онако исто као и по Цетињском пољу. Мука га је превремено старила, испијала и болестила, док га није најзад оборила на самртну постељу тек у половини обичног људског века. -Зашто Његош није напустио Црну Гору, ову сухопарну земљу страхота, и побегао у неку удобнију земљу да живи? Могао би тако запитати неки невитез наших дана. Но питати тако исто је што и питати: зашто се Његош није потурчио, па да без муке живи? Да је овај див био у стању побећи и потурчити се, он не би био Његош, нити би му се име данас спомињало, нити би се још мање – данас слегле ове хиљаде људи из свих земаља југословенских, чије је Ослобођење и Уједињење он пророковао, да се поклоне праху његовом. „Ђе је зрно клицу заметнуло Ондје нека и плодом почине“. Његошево родољубље налагало је, да се мора ту живети и радити, где се човек родио; да се мора свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача; да се мора чашћу, поштењем и заслугама свакога грађанина увећавати морални капитал и морална вредност свога народа пред Богом и пред људима! Петар II седео је на столици Патра I, светитеља витеза, који је победио Наполеона. Па као што Наполеоново злато није могло поткупити Светога Петра, тако никаква угодност овога света нити икакав царски престо нису били у стању примамити Петра II, песника витеза, да напусти своју домовину и да умањи своје бриге о њој и своју љубав према њој. У осталом завидније је било бити господар над овим господарским племеном, у овоме „гниојезду соколова“, него султан безбројнога „робља везанога“, завидније бити орао међу соколовима, него рајска птица међу чавкама. Није ни потребно нашироко говорити о родољубљу Његошевом, јер је оно свима нама познато још из детињства нашег. Ко се од нас не сећа, како су му се надимале груди од љубави према роду своме, кад је у ђачком добу читао дела Његошева? Ако се Владика Петар II не може мерити у витештву друге врсте са неким црногорским земљацима својим, ако се не може мерити у светитељстви са Светим Савом, ни у физичком јунаштву са Краљевићем Марком, ни у државничкој мудрости са Иваном Црнојевићем, ни у отпорној сили и неустрашивом самопрегорењу са Светим Петром Цетињским, он је раван свима њима по силини свога родољубља. Он је милозвучна труба родољубља и њиховог и свог и васцелог племена црногорског, најдивнијег и најчистијег међу племенима словенским. Он је артикулисао родољубље свих српских поколења од првих покрштених Срба до њега; он га објаснио, оправдао, удубио до библијске дубине, и узвисио до духовне борбе међу Арханђелом и сатаном. Ево нам дивног учитеља у родољубљу! Ево родољуба чије су груди дисале молитвом за свој народ и чија су уста посветила једну огњену поезију своме народу! Ево једног моћног извора свежег, здравог и витешког родољубља за млада покољења нашег народа до у далеку будућност! Добро је што су на ову светковину дошли људи из Посавља и Поморавља, из Баната и равне Метохије; добро је да виде ове гудуре неплодне у свему осим у јунацима; да виде у каквом је суром и суровом кршу, живео један од највећих родољуба наше расе.. Ја сам уверен, да ће сви они, сравњујући своје плодне пределе са Црном Гором и видећи за какву је суху стену било везано родољубиво срце Његошево – уверен сам, да ће од стида постати родољуби они, који то нису били, и да ће удвостручити своје родољубље они, који су у тим обилним равницама и до сада били родољуби. Уверен сам, да ће они причати деци својој о родољубљу Црногораца, које је својом чудотворном силом одржало Црну Гору више од десет столећа непотчињеном и слободном, о стварном родољубљу, према коме шпартанско и римско родољубље бледе као легенде. III Витештво Најзад ево и трећег духовног јела, без кога био се вратили са ове светковине гладни. То је Његошево прослављење витештва изнад свега на земљи. То је стављање карактерна човека над сваком спољашњом вредношћу у једном народу и једној држави. Ово је од необичне важности управо за наше време, кад се траже и одређују циљеви. Какав је циљ нашег народа сада после Ослобођења и Уједињења? То питање се чује на све стране. Они који знају, ћуте и ништа не одговарају, а они, који не знају, намећу своје незнање другима. Ови посљедни обично одговарају, да је стварање спољашње културе у нашој новој држави наш циљ сада и убудуће. Цела наша историја међутим од краља Владимира до владике Петра говори другачије. Народна Православна Црква учи другачије. Циљ се не сме тражити ван човека, преносити из човека на ма какво спољашње благо. Карактеран човек, карактеран народ то је циљ наш, који се не мења и не сме да мења ни у рату ни у миру. Може један народ бити мален и сиромашан, но ако има великих карактера, он нити је мален нити сиромашан. Може опет једна држава бити велика и богата но бет карактерних људи, она је ништавна и сиромашна. Наша народна реч за карактер јесте витештво. Под витештвом Његош разуме све врлине, било у рату било у миру. За њега је витез у бојном јунаштву Мићуновић зато што твори оно што збори: „Мићуновић и збори и твори“ За њега је витез у неустрашивој честитости владика Данило, кроз чија уста песник говори: „Страх животу каља образ често“. Витез у искрености, чак и према непријатељу, војвода Батрић и сердар Иван Петровић: „Турци, браћо, у кам ударило, Што ћемо ви крити у кучине… Малени су јасли за два хата“. Витез у молитвеној мудрости игуман Стефан, који се весели друштву и моли Бога за витезове: „На небу им душе царовале, Ка им име на земљи царује“. Витез у сажаљењу према природи Вук Раслапчевић, који брани да се убије кукавица, и остала множина Црногораца, који не даду да се убијају јаребице: „Пуштите их, аманет ви Божји! Утекле су вама да утекну, А нијесу да их покољете“. Витез у човекољубљу војвода Драшко, који гневно протествује против нечовештва млетачког: „Када виђех витешку невољу, Забоље ме срце, проговорих; Што, погани, од људи чините? Што им такве муке ударате“? Витез у правичности сам Владика песник, који кроз уста потурица казује најбоље што се ваљда икада казало о исламу, и најлепше што се икада спевало о Ста,мболу. Витештво је не борити се с нејачим, витештво не тлачити но помагати беднога, витештво бити господар свога језика, витештво је и доброта, витештво је једном речју и свака добродетељ. Витештво је со живота; бет њега живот појединца и народа брзо прелази у трулеж. Имати витешке мисли, загревати се витешким чувствима, чинити витешка дела – то значи бити витез. Нема дана, који од човека не изискује витештво, како у рату тако и у миру. Нити има жива човека, коме се посведневно не намеће придика, да се покаже витезом, било да је у друштву богатијих или сиромашнијих од себе, било да је на раду или одмору, било да је присутан пожару или банкету, било да губи или добија. Јунаци Његошеви се чак и у шали показују витези. Незлобна шала витешка је шала. Ми смо беспрекидно окружени гледаоцима и судијама, који гледају и суде наш карактер. Ми смо до смрти на једнојк изложби, на којој хтели нехтели морамо да покажемо своје витештво пред светом видљивим и невидљивим. Култура је нешто споредно и јефтино у сравњењу са свитештвом. Она може бити донекле само средство, а никако циљем једнога народа. Културу као средство створили су Јапанци за четрдесет година, и то културу најбољег, англосаксонског типа. Но ником у Јапану ни на ум није пало, да стварање културе истакне као циљ нације и државе. Јапанско традиционално витештво, које се највише пројављује у родољубљу, остало је и надаље, у култури као и пре културе, циљем човека и народа. Јапанци говоре с подсмехом Европљанима: Ми смо купили сву вашу културу, и то на вересију! О браћо, оно што се може купити за новац, и то још на вересију, заиста не може бити циљем једнога народа! Култура може имати неке вредности само докле је у служби васпитања народа у витештву. Но када култура постане врховним идолом једне државе и господарицом и тиранком свих унутрашњих, моралних вредности људи, онда таква држава постаје златним кавезом лисица и јазаваца, под образином људском, каква је била Венеција у оно време, кад ју је посетио војвода Драшко. У то време је Венеција била културнија, него што је данас и културнија од ма које државе на континенту европском. Па кад је витешка душа Драшкова стала мерити Венецију црногорским мерилом ваљаности и карактерности, части и образа, правде и истине, на његовом мерилу показала се – нула. „Од бруке га гледат не могаху, Ђетињаху исто као бебе… Бјеху куће на свијет дивота, Ама бјеше муке и невоље“. Мандушић пита: „А бјеху ли јунаци војводо“? „Не божја ти вјера, Мандушићу, О јунаштву ту не бјеше збора“. Сердар Иван пита: „А судови бјеху ли им прави“? „Бјеху, брате, да те Бог сачува! Мало бољи него у Турчина“! А имаху ли страха од кога? „Они страха другога немаху До од жбирах и до од шпијунах! Од њих свако у Млетке дрхташе“. А да ли истину збораху? „Обећа ми и што му не исках… Кад послијед све оно излиња Ка да ништа ни зборено није! Од сада му не бих вјеровао Млијеко је да рече бијело“. Могу се читаве књиге написати о вредноти витештва и културе, али, ја мислим, нити је ко написао, нити ће моћи скоро написати на нашем језику страшнији и разложнији утук једној култури, исцијеђеној и испражњеној потпуно од витешког духа, него Његош у овоме краткоме дијалогу између Драшка и његових другова. Несравњено већу вредност представља Драшко као човек витешког духа, него сва спољашња венецијанска култура, раскошна и блистава одећа једнога организма у гноју и распадању. Никакво богатство финих ствари и драгог камења не може се сравнити са духовним богатством витешке душе и племенита срца. Витештво је већа вредност од свих земаљских вредности Сва Његошева дела звоне о томе. Њихови звуци роје се кроз благогласна уста песникова из дубине душе једног витешког народа. Није било крштене душе у свој Црној Гори, која није одобравала песникову похвалу витештву и делила његов здрави хумор на рачун људи, који су уздигли вредност ствари изнад своје личне вредности. Не дао нам Бог, да дођемо у искушење и променимо основно мерило вредности и циљеве живота, који су били једини и исти од кад примисмо веру Христову, и које је велики Владика јасно изразио у својим књигама и сва Црна Гора у својој изузетно великој историји. А то искушење је на прагу.Богатство и величина једне државе могу лако да потамне, код људи вид за унутрашње вредности. Мир и благостање могу да упропасте народе и државе онако исто као и рат и сиромаштина. Содом није пропао у рату него у миру, и није га нестало због сиромаштине него због развратног благостања. Мања је пак срамота ако се један народ деморалише у рату него у миру.Вековни ратови међутиом нису могли деморалисати Црногорце. У томе Црногорци чине најређи изузетак у свету. Рат, и глад, и мука, и вечита будноћа, и несигурност, и осамљеност, као да су појачавали витештво овога племена, а не слабили. Примери витештва су се непрекидно умножавали и слагали у историју ове камене земље исто као златни слојеви у ка View full Странице
  17. Игуман манастира Пиносава, о. Петар у гостима нашој заједници СУБОТА, 24. март 2018. год. П р о г р а м: 18,00 час.—Вечерње богослужење 18,30 час.—Предавање на тему «Клони се од зла и чини добро“ (Пс. 37,27) После предавања, разговор са духовником НЕДЕЉА, 25. март 2018. год. 10,00 час.—Св. Литургија и беседа о. Петра
  18. Извор: http://spc-berlin.com/2018/03/21/игуман-манастира-пиносава-о-петар-у-го/ Игуман манастира Пиносава, о. Петар у гостима нашој заједници СУБОТА, 24. март 2018. год. П р о г р а м: 18,00 час.—Вечерње богослужење 18,30 час.—Предавање на тему «Клони се од зла и чини добро“ (Пс. 37,27) После предавања, разговор са духовником НЕДЕЉА, 25. март 2018. год. 10,00 час.—Св. Литургија и беседа о. Петра View full Странице
  19. Danijela

    Женидба краља Петра

    „А сад, тој твојој првој причи додај још неколико ријечи на крају, ево ово: „Зато ће вјенчање њене свјетлости књегињице Зорке са његовом свјетлошћу кнезом Петром Карађорђевићем бити на дан Мајке Ангелине 30. јула.” Изненадих се и збуних за тренутак, па се прибрах и учиних своју дужност: – Да Бог да срећно, господару Крунисање краља Петра Првог Карађорђевића Једнога дана пред вече (20. фебруpa), стиже у госте војводи Божу Петровићу неки господин. На први мах толике је знала сва „пљаца”. A у то доба године и простији непознат путник, па да је отпочинуо и у најмању гостионицу, изазвао би радозналост Цетињана, а камоли неће Петровићев гост. У локанди се узалуд нагађало, ко би то могао бити, а, као за пркос, нe сврати ниједан од млађих Петровића; али сврати секретар грчког посланства, који је долазио у наше друштво највише онда, кад би имао да пусти какву сензациону вијест. У обичном разговору, сасвим као узгред, опази, да је принц Петар Карађорђевић доиста морао озепсти, путујући по онаквој зими од Котора до Цетиња. Значи да су дипломате у напријед знале за тај долазак, који ће подићи велику грају. Кнез Карађорђевић остаде на Цетињу до краја фебруара, бавећи се по цио дан у двору, походивши само оне три четири куће до двора. Гласови о женидби дођоше нам у новинама, пошто он отиде. Највећу вику подиже Пештански Лојд. Новосадска „Застава” писаше како са „Цетиња долази и сувише чудна вест”. Чланак бјеше увредљив за Петра: упоређивао га је са принцом Наполеоном Бонапартом, који баш оних дана бјеше извршио некакав „пуч”. И наш приморски орган, биљежећи глас о женидби, затутуљено и замумуљено каза, да би тај брак имао зле последице за цео наш народ. То, више него службено порицање „Гласа Црногорца”, увјери нас да није било ничега озбиљног; али, после двије недеље, задарски лист донесе вијест да се кнез Петар вјерио са кнегињицом Зорком. Лист не бјеше забрањен, нити се тврђење опорече. Онда је кнез имао три кћери на удају и три шипарице, о којима су сви поданици велику бригу водили, јер би велико зло било кад би се удале у земљи, а слаб је изглед био да ће се пристојно, према своме положају, моћи удомити у туђини. Тај већ несумњиви глас о удаји најстарије, није био весело прихваћен ни на Цетињу. Цетиње 1875. године Са највећим нестрпљењем очекивасмо даље бројеве „Српског Листа”. Прође један и не донесе ништа; прође и други и не донесе ништа, али донесе бомбу друге врсте, која се громозвучно распрска. У лиску бјеше Сундечићева пјесма: Сирак госпару на прагу. Бјеше обично Сундечићево „стихотворство” у коме се прича, како је богату и немилостиву госпару предан и сиромашан слуга работао докле бјеше у снази, па кад остари и орону, кад на госпареву прагу вапијаше од глади, онај га немилосрдно одгура ногом!... Алузија је била сувише очита, тим више што се знало, да се прото Јово по Котору тужи како га господар неће више да помаже. И тако, почасни кнежев секретар, дворски пјесник, који је спјевао барем десет ода свима члановима династије, коме је заиста у двору дијељено и капом и шаком, на један мах излази пред народ са таквом тужбом! Послије неколико дана дође Сундечић на Цетиње, да објасни како његова пјесма има опће значење, а како су непријатељи његови пјесми дали особито тумачење. Тумачење му је помогло, и он, умирен, поче спремати нове пригодне пјесме за домаћа весеља, која су се примицала. За друго весеље, за долазак кнеза бугарског, знало се већ почетком априла, прије него што новине јавише. А, на добру основу, нагађало се да ће тај принц, по жељи рускога цара, свога рођака, испросити једну од три кнежевске удаваче. Томе се свак обрадовао. Чињаху се велике припреме, да се достојно дочека први бугарски владар, уопће први страни владар који ће ступити на црногорско земљиште. И кад дође, крајем априла, би дочекан заиста срдачним весељем. Најљепше и најбоље што Црна Гора има, пробрана војска њена, начинила је дугачку живу улицу, кроз коју је пролазио. Ми грађани набависмо из Задра ватрометног вјештака и грађанску музику из Котора, те су по цетињској долини, први пут од кад је Бог саздао, сијале и прскале ватрене змије, кругле и свакојаке прскалице, а стао тандрк и тутњава „далматинских трумбета и бубњева”. На силна клицања, Батемберг је захваљивао бугарски и наглашавао словенску слогу и заједницу. Сутрадан у почаст госту бјеху војна вјежбања и трка младића. При тој забави десило се нешто малко смијешно, али, врло лијепо и карактеристично. За утркивање бјеше одређена пространа ливада иза локанде, а пробрано двадесетак чистих, лијепо одјевених и виђенијих перјаника. Тркачи се наврсташе на једном крају ливаде, очекујући пуцањ, као знак потрке; на другом крају чекаху кнежеви, кнегиња са поклоном најбржему младићу, кнегињице и господа. Силан народ опколио ливаду. На знак, момци потекоше, али у исти мах од њекуд из гомиле потече и с њима се испореди неки голуждрави кракати клипан, без докољеница и без гуња, врата као у чапље, а руку као весла! И прије него што гиздави перјаници претрчаше двије трећине ливаде, голуждрави клипан стиже пред кнежеве. Диже се урнебесни смијех, који обузе и господу, те незнани тркач доби намијењени поклон, скупоцен револвер. Био је из Цуца. Батемберг отиде, а вјеридба се не прогласи, али остаде увјерење да ће то бити у Москви, гдје ће се оба кнеза до неколико дана састати, на свечаностима крунисања... Била би срећа и за Батемберга, а, по свој прилици, и за оба народа, да се то обистинило. Мало прије кнежева одласка у Русију, заврши се, без испита, школска година у заводу царице Марије. Начелница г-ђа Месарош отиде сасвим. Све је то било „због неких непредвиђених околности”, како објасни службени лист. Кнез се врати са московских свечаности око половине јуна. Сјем осталога, очекивало се да ће бити ријешено питање херцеговачких и бокељских ускока, који бјеху поднијели заједничку молбу, да буду примљени у црногорско поданство, да им се удијели земља, стока и оруђа. Њ. В. кнез Петар Карађорђевић у емиграцији на Цетињу: кнез Петар, кнегиња Зорка, кнез Ђорђе и Арсен Надање је било, да им Русија шаље помоћ у новцу, да тим олакша трошак Црној Гори. Од тога не би ништа. „Српски Лист” донесе кратку и утврђену вијест, да ће кнезу Карађорђевићу кумовати Александар III. У исто вријеме рашчу се други такође невјероватан и чудан глас, да ће, одмах, послије свадбе, кнез отићи у Цариград, султану у походе. То врло угодно паде у народ, јер се због несрећног помеђашког питања једнако крв пролевала и настао застој у радиности. Тада ми тек разумјесмо њеке знаке претече тога знатног догађаја. Почетком године 1882. изиђе у дубровачком „Словинцу” кнежева пјесма „Турчину” која почиње: Што те руже, лаве стари, Источнога, царе, свијета?... која се необично свугдје по свим нашим крајевима јер се у њој велича Турчин као јунак, као једини супостат достојан Србина: Мог спрам тебе рода било, Што те руже?... Да још није Море твоје, силно море, Уплашен би крст сплавило!.. ...Борба страшна и велика Настане ли изновице. Задиме ли бојном маглом Наша брда и равнице. Кроз ту маглу засјају ли Сабаља нам бистри зраци. Бићемо се!... А на том се Ипак штоват’ ка’ јунаци!... Пјесма је била преведена на француски и на турски: султана је толико занијела да је осјетио потребу, да кнезу пјеснику писмено и топло захвали. Политички свијет чудио се тој и такој измјени комплимената, усред готово отворенога непријатељства између двају народа! Али свијет се још већма чудио разумјевши у потоњу, како може и у пјесми бити политичке клице! А њеколико дана касније прије него што аустријска штампа имаде кад да излије сву своју љутњу, даде јој се опет прилика зато, и опет у пјесничком облику. Додуше, не само њој! Никољ-дан је крсно име Црнојевића, те по старом српском обичају, још уочи Свеца, очекује своје званице, велике и мале властеље, који су сви листом пребјегли у ове горње крајеве. У „Гласу Црногорца”, на мјесту уводнога чланка, изиђе њека историјска прича, без потписа, коју ја бјех написао, по казивању кнежеву. То је била моја прва штампана прича. Од онда до данас објелоданио сам их око шездесет, али све скупа не захватише ни десети дио хартије, колико та прва, јер је била прештампавана, превођена, коментована, колико може бити, ни једна Тургењевљева или Мопасанова. Само с том разликом, што се њом не бављаху књижевни часописи, ни књижевна критика, него политички листови, а овима, с разлогом, не бјеше до тога, ко је причу написао. Ево како је постала. Пошао ја из јутра на свој посао у Биљарду, као обично а у проласку видјех кнеза гдје сједи на тераси пред двором, сам самцит, што није бивало обично. Он ме дозва и започе: „Слушај крајишниче! (Тако ме бјеше почео звати од неког времена.) Ево ћу ти дати сиже за једну причицу, а ти ћеш тај сиже обрадити и искитити како најбоље умијеш! Књаз Никола, господар Црне Горе и Брда Дакле чу... Година је 1464-та, уочи Никољ-дана. Догађа се на граду Ободу, ђе се од поплаве турске склонио Иван Црнојевић, господар Зете, напустив своју пријестоницу Жабљак. Никољ-дан је крсно име Црнојевића, те по старом српском обичају, још уочи Свеца, очекује своје званице, велике и мале властеље, који су сви листом пребјегли у ове горње крајеве. Око вечерње, почеше долазити званице са разнијех страна. По обичају, долазе пред господарев двор и просјаци, слијепци и богаљи. Слуге дочекују свакога, како коме пристоји, сиротињу одводе у посебну зграду. Међу јадницима наиђоше и два млада слијепца, које слуге одведоше, ђе им је мјесто. А један од тијех слијепаца рећи ће: „Е, да зна господар Иван ко смо ми, не би нас овамо издвајао, него би нас посадио баш до себе.” То слуге јавише господару, прије но што гозба започе, а он заповиједи да му доведу та два млада слијепца, па се с њима затвори у једну одају. Послије подужег времена, он изиђе врло узрујан, водећи два слијепа младића за руке, и уђе с њима у велику дворницу, ђе сви властели бјеху на окупу, па, на њихово веље чудо и незадовољство, посади до себе у зачеље оба слијепца! А кад би вријеме здравици, Иван устаде и објави господи, да су ти слијепи младићи Стеван и Гргур, синови Ђурђа Смедеревца, које је коварни султан Мурат II, зет њихов, ослијепио и које је ето Судбина довела под његов кров! Иван Црнојевић господар Зете Господа пролише сузе а у жалости се и обрадоваше што су се први српски кољеновићи склонили у Зету. А сутрадан, за ручком, Иван Црнојевић објави да хоће да озети деспотовића Стевана, те му даје за жену своју кћер Марију. Али Марија врисну и рече, да неће да буде слијепчева жена! А на то Ангелина, Иванова синовица, кћи храброг Ђорђа Арванита, приступи понизно стрицу и рече: „Господару, кад Марија неће, хоћу ја, да сачувам племенити сој деспотовића”. Онда је стриц и сва властела благословише најљепшим благословима и тијем: „да Бог да се посветила и спомен твој да вијека био свет у народу српском”. Тај се благослов и обистинио. Ангелина роди слијепоме мужу деспотовиће: Јована и Максима, а при крају живота се закалуђери, а по смрти, почину у својој задужбини, Крушедолу, и народ је призна као уродницу божју, и прозва је „мајком Ангелином”. Српска црква слави њену успомену 30. јула... – Ето, то је у главном! Јеси ли утувио? – Није тешко, господару. –Е, сад иди, обради, како најбоље умијеш! Наравно, ту треба описа и дијалога, да не буде сухопарна. Јозо (Павловић) мисли да ти имаш њеког дара за новеле, сада да видимо!... За колико би времена могао написати то? – Мислим да би могао до ноћи, да немам посла у школи. – Ја те ослобођавам од свакога посла за данас. Сутра, у ово доба, донеси ми причу, да је прочитам. Сутрадан затекох кнеза на истоме мјесту и сама – као да ме је чекао. Он узе да чита пажљиво, врло пажљиво и неколико пута узвикну: C’ est pas mat! Кад сврши рече: C’est bien! Збиља имаш дара за ову врсту работе! А стихове – јеси ли кад покушао писати стихове? – Јесам, али канда, не иде! Одговорих смијући се. – Е, па његуј оно што ти иде од срца! Ђе би на свијету могло наћи благодарнијег земљишта за причање, него што је Црна Гора!? Она чека свога приповједача. Ја ти могу дати предмете, ако сам нијеси прибрао, а и за штампање, ако би саставио књигу... не мисли!... А сад, тој твојој првој причи додај још неколико ријечи на крају, ево ово: „Зато ће вјенчање њене свјетлости књегињице Зорке са његовом свјетлошћу кнезом Петром Карађорђевићем бити на дан Мајке Ангелине 30. јула.” Света мајка Ангелина Ипак се изненадих и збуних за тренутак, па се прибрах и учиних своју дужност: – Да Бог да срећно, господару! – Однеси то Јози, нека прочита па нека да у штампарију за „Глас Црногорца“! То ће доћи на прво мјесто, као уводни чланак. Јозо се тек изненађивао, све крешчендо. – Шта је то? – Рукопис за уводни чланак „Гласа”, по господаревој наредби. – Ваш рукопис? – Јест. Има и иначе штошта мога у томе чланку. – Како то?! – Прочитајте све и „кашће ти се само”. Пошто прочита неколико врста, викну: – До ђавола, та ово је нека прича! – И још како лијепа! Господару се веома свидјела! Моја прва прича! – Па зар прича као уводни чланак? – На сваки начин! Наредба је јасна и одлучна! Читао је даље, хукћући, пратећи редове свакојаким нервозним покретима: час би се осмехнуо, час намрштио, час дизао обрве. Одједном, прије него што дочита прсну у смијех и рече: – Е, њека буде и то! Свакојаких је чуда било у нашем „Гласу”, па нека једном дође и њекаква легенда на првом месту... Та за Бога, ово је за листак, а не... Читајте, драги господине Јово, прочитајте све, па ћемо се о томе поразговорити! Пошто прочита, постаде сјетан. Само рече: добро! Ја му испричах све што и читаоцима малочас, а он одмаху главом и рече! – Али, за бога, оставимо на страну све друго али... али... зар ви не видите каква је увриједа у овој алегорији за добросретнога зета!? Та то је страшно! Нашто то! Сувише је јасно! Два брата, два слијепца, а баш долазе два брата Петар и Ђорђе!... Па онда и та Марија што неће да пође за слијепца и она друга која се сама нуди, све то изазваће неугодне коментаре, јер већ се шапуће да се најприје мислило удати за Петра Олгу!... Ја сам помишљао на неке од тих ствари, а за друге (за Олгу кћер пок. кнеза Данила, која с матером наставаше у Млецима), не бјех ништа чуо. Рекох Павловићу нека покуша да се то измијени, ако баш налази да треба. Прича изиђе, потпуно онака, кака бијеше у рукопису, истога дана кад стигоше женик и дјевер. Не знам какав је утисак на њих учинила али, јадни старац Беара просто се помами! Видио сам га гдје бјесни, шкрипи зубима и спушта с небеса сву вишњу јерархију, па онда га облију сузе и нариче. Жао му бјеше унука Црнога Ђорђа, јер је овога обожавао. Мене је грдио да се грђе не може иако је на мени видио како ми је тешко иако је знао колико је у томе моје кривице – то толико да се на њеком искали. И ја, због оног придавка на крају који објашњава све, помрзјех своју причу првачу; све једнако у памети брисах придавак!.. У листу изиђе и Сундечићева пјесма младенцима а за њом још неколико пробраних од небројених цетињских пјесника. Тада ми са највећим нестрпљењем стадосмо очекивати свадбене одјеке по новинама. „Српски Лист” донесе прештампану моју причу са напоменом: да ће се политички свијет чудити кад види, у каквом се облику пишу на Цетињу политички чланци, а да ће се добро размислити кад разумије „политичку прозу у тој поезији”. Иначе нада се добру од те свадбе, јер је она благословена била у Петрограду. Али не могући мимоићи насилни повратак Бокеља, додаде: „Црногорски главари оштро извршише ову наредбу”. (Бр. 31. 2. августа) Сви српски и хрватски листови у Аустро-Угарској прештампаше причу; словенски и туђински преведоше је и сви коментоваше. Не треба казивати какву је буру догађај дигао у Београду! Абердар изнесе из своје богате ризнице реторичких фигура све најдрагоценије и најбриљантније и њима начичка „Видело”, а међу њих уметну извештај како је краљевић Александар истога дана кад је на Цетињу била свадба, произведен за каплара у српској војсци... Симо Матавуљ (Из биљежака једног писца.) (Политика - 21. август 1921. године) http://www.politika.rs/scc/clanak/395319/Zenidba-kralja-Petra
  20. александар живаљев

    Часне вериге светог апостола Петра

    Часне вериге светог апостола Петра Свети апостол Петар спомиње се овога дана због верига, у које би окован од безаконог Ирода, и које при појави ангела у тамници спадоше с њега (Дап 12, 7). Те вериге чуваху хришћани колико због успомене на великог апостола, толико и због њихове целебне моћи, јер се многи болесници излечише додиром о њих (као и о убрус апостола Павла, Дап 19, 12). Патријарх јерусалимски свети Јувенал даде те вериге на дар царици Евдоксији, прогнаној жени цара Теодосија Млађег, а ова их преполови, па једну половину посла цркви Светих апостола у Цариград, а друго својој кћери царици Евдоксији, жени Валентијановој у Рим. Ова Евдоксија сазида цркву Светог Петра, и положи у њу ове вериге заједно са оним, у које беше Петар пред своју смрт окован од цара Нерона (в. 29. јун).   Петар II Петровић Његош: Црногорци не љубе ланце Књижевник Љубомир Ненадовић на путовању кроз Италију у Риму је срео владику Петра II Петровића Његоша. Сећање на сусрет је забележио у  „Писмима из Италије“ Српски књижевник и дипломата, Љубомир Ненадовић (1826-1895), своје утиске и доживљаје са пропутовања по Италији после 1850. године је сажео у путопису „Писма из Италије“. Мајстор пера, описивао је карактер италијанског друштва и менталитет људи, често их поредећи са својим сродницима, према којима није крио дивљење. Писао је са пуно хумора, ведро и искрено, не претендујући на висок књижевни домет, већ да писма буду занимљива и разумљива свима. Говорио је: „Сваки читатељ може држати да су управо њему писана.“ Упознао је много утицајних и живописних људи о којима је оставио сведочанство у свом делу. Највећи утисак на њега је оставио сусрет са владиком Петром II Петровићем Његошем, у Риму априла 1851. године. Владика је у Италији боравио како би мало опоравио своје нарушено здравље. Са Ненадовићем и своја три пратиоца је обилазио Рим, чија клима му је пријала. Цетињски владика и владар Црне Горе са књижевником је посетио једну од најпознатијих римских цркава, Св. Петра у ланцима, у којој се налази чувени Микеланђелов Мојсије и као реликвија чувају ланци којима је наводно свети Петар био окован у Јерусалиму. У Риму послужило је владику и добро време и добро здравље. Откако смо овде, нити је било облачнога дана, нити се владици враћао кашаљ. Поред свега многога ходања и вожења, нигда се није потужио да је уморан, или да није могао спавати. У Неапољу много је ноћи због кашља провео седећи у столици. Гледање знаменитости по Риму врло га занима. Цркву Светога Петра сам је премерио корацима и казао ми да запишем. Има дужине сто осамдесет четири, а ширине сто четрдесет корака. Кад смо изван Рима једном у пољу били, и толико корака премерили и означили нисмо могли веровати: тако много простора заузме читава њива. У цркви Светога Петра као особита светиња чува се ланац којим је Свети Петар у Јерусалиму у тамници био везан. То је онај ланац што је у нашем народу познат под именом Часне вериге. У календару, у месецу јануару, њима је посвећен један дан. Сећам се да код нас многи разбирају кад су Часне вериге, да се не би огрешили и у тај дан штогод радили. Тај ланац чува се као светиња и стоји у ковчегу свагда под кључем. Калуђер кад га показује отменим путницима, са великом пажљивошћу отвара скрињу, вади ланац из памука, и са особитом побожношћу приноси га поклоницима, те га они, клечећи, са скрштеним рукама, целивају. Кад је калуђер принео владици ове вериге, владика их одмах узе у своје руке, растеже их да види колике су и чудећи се како су дугачке, рече: „Ала су га добро везали!“ Затим их врати калуђеру, који од чуда једва је могао запитати: „Зар их неће ваша светлост целивати?“ Владика му, полазећи, одговори: „Црногорци не љубе ланце!“ Сава Самарџић (Српски академски круг)
×