Претражи Живе Речи Утехе

Задатак мисионара, нас свештеника је исти као и наших претходника, да ријеч Јеванђеља приближимо савременом човјеку да му она постане што више разумљива како би схватио да тема Христовог васкрсења – вјечне истине и живота – има везе са свим нашим животним, персоналним темама без обзира колико то изгледало неспојиво, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ТВ Храм, говорећи о улози коју Црква има данас у животу савременог човјека. Отац Гојко је мишљења да данас у 21 вијеку, на 800. годишњицу аутокефалности Српске православне цркве, имамо неке проблеме и теме, изазове који припадају само овом покољењу: „Многи људи су оптерећени темама овога вијека, не знају ништа о црквеној историји или им, ако знају то ништа не значи за њихове личне животе. У контексту тога, наш задатак је, као што су га имали и први апостоли и сви други касније, као и Свети Сава у свом времену, да ријеч Јеванђеља приближимо савременом човјеку, да му она постане што више разумљива, да он схвати да тема Христовог васкрсења и тема вјечне истине и вјечног живота има везе са свим нашим животним, персоналним темама без обзира колико то изгледало неспојиво.“ Када Црква каже да се Христос разапео и васкрсао ради свих нас, то је стварно истина, нагласио је ректор Цетињске богословије и објаснио да је сад задатак мисионара који носе мантије, да ту ријеч кажу, али и својим дијелом потврде: „Дакле, велики задатак, а опет исти као и претходним епохама, да мисионари, људи који су причасници црквене тајне и који њоме живе, да ту тајну пренесу на језик савременог човека и да га убиједе да велике црквене теме и истине имају везе са појединачним животима сваког од нас.“ Говорећи да о начину живота данашњег човјека, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, је казао да данас сви живимо пребрзо и да се у жељи да постанемо супериорни и успјешни људи, заправо отуђујемо: „Појам успјеха данас нас ногони на отуђење, а некад је успјех био да сједимо заједно, да се познајемо и једни другима да нешто значимо…“ Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, парох Цетињски и ректор Богословије светог Петра чудотворца Цетињског, приликом посете Епархије шабачке говорио је за Телевизију Храм, Архиепископије београдско-карловачке. У свом надахнутом и надасве поучном излагању прота Гојко је говорио о Православљу у нашем времену, као и о изазовима са којима смо суочени данас.

„Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви, нити је мени, или било ком свештенику СПЦ, циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. За ИН4С отац Гојко је говорио о прослави 800 година аутокефалности СПЦ, Цариградској патријаршији, црквеној историји, о ”томосу” из Никеје, о Цркви у Краљевини Црној Гори…. Анти-црквени медији у Црној Гори не заустављају своји кампању. У посљедње вријеме потенцирају улогу Цариградске (Васељенске) патријаршије као неког фактора који би у будућности могао самовољно, једним указом, да поремети и промијени црквено-канонско устројство православне Цркве на Балкану, а самим тим и јединство СПЦ. Како то коментаришете? Прво и основно: Најсветији патријарх Цариграда је сам рекао шта о томе мисли. На ту тему, ове године, послао је писмо предсједнику Црне Горе, и дао неколико интервјуа медијима, у којима, не може бити јаснији – да нема никаквих намјера да се мијеша у унутрашња питања СПЦ, па је свако упоређивање црквених прилика у Украјини и на Балкану, силовање и малтретирање истине. Друго, мислим да ти људи, који упркос здравом разуму, инсистирају на таквим темама, морају да се договоре сами са собом. Да ли осим мржње према СПЦ има икаквог другог принципа у њиховом размишљању? Наиме, они данас приказују патријарха у Цариграду врховним (јединим) и изгледа непогрешивим ауторитетом на васељенском нивоу и у спољашњим међуцрквеним (међупомјесним) питањима. А такав став нити је црквен нити је православан. Православна црква није тако устројена. И нико од нас вјерујућих не гледа тако ни на цариградског нити на било код другог црквеног поглавара. Нема, међу људима, јединог и непогрешивог судије. То може бити само Господ. Али што се тиче наших ”аналитичара”, они не разумију ни природу ни историју Цркве па сами себи упадају у уста. А та тематика није ни електро-техника ни атомска физика да би се тешко могла разумјети, али кад нијеси вјерник, кад не живиш црквено, све добија неку другу боју и другачији укус од оног правог. Јер, када тај исти патријарх, у 13. вијеку полемише са охридским архиепископом Хоматијаном, стајући, заједно са осталим источним патријарсима, на страну Светог Саве Немањића, – тада су господа ”аналитичари” на страни Хоматијана! Када је патријарх из Цариграда љут на цара Душана због проглашења патријаршије 1346. г. (а самим тим и уздизања епархије у Зети на ниво митрополије), – онда су сагласни са њим. Када се укида рад Пећке патријаршије 1766.г., онда је то ”добро”, а када се СПЦ даје аутокефалност – онда је то ”неканонски”! Када овај садашњи цариградски патријарх Вартоломеј анатемише г. Мираша Дедејића (кога је цариградски архијереј претходно и запопио), и када пише, да не може бити јасније, писмо црногорском предсједнику у вези свог виђења Цркве у ЦГ, – онда, по њима, он ”тактизира” и ”није отворен до краја”, а кад у прослави 800. г. самосталности Српске цркве не користи ријеч ”аутокефалност” – е тада је, гле чуда, свака ријеч тог човјека – непогрешиво мјерило истине! По њима, испада, да ”непогрешивост” васељенског патријарха има чисто анти-српски карактер. На другој страни, прави хришћани неће никада апсолутизовати одлуке ни једне црквене институције, па ни патријаршије у Цариграду, знајући да сви могу да погријеше по људским слабостима. Ето рецимо, једну од најпознатијих критика Цариградске патријаршије у нашој историји, изнио је митрополит цетињски Сава Петровић, протествујући код руског двора због укидања Пећке патријаршије 1766. г. од стране Цариграда. Владика Сава тада брани Пећки трон . Онај трон који је завладичио и њега и његове претходнике, све цетињске митрополите прије њега. И погледајете сад какав је то парадокс! Цетињски митрополити, као вјерујући људи, стају на страну Пећи, до те мјере да критикују одлуке из Цариграда, – а данашњи декларисани атеисти, говоре ружно о Пећкој патријаршији, бранећи тиме, наводно, државу Црну Гору, измишљају неке непостојеће намјере цариградског патријарха и придајући му својства која он нема, уздижући га у ранг римског папе, а против православног учења. Све раде – наопако! Из ових медија се доводи у питање и сам чин додјеле аутокефалности Српској цркви 1219. г, потенцирањем једне историографске теме, по којој, немамо сачуван ”томос” о аутокефалности који је тадашњи васељенски патријарх дао Светом Сави. Шта кажете на то? Наш чувени правник Валтазар Богишић је инсистирао на томе да се правна питања једног периода не могу изучавати издвојено из свог историјског контекста, и да није ни досљедно ни научно, мјерити их искључиво правним критеријумима неког каснијег времена. Управо се прича о ”никејском томосу” Светосавске цркве, коси са овим Богишићевим истраживачким и правничким начелом. Зашто то кажем? Прво, зато што поступак давања аутокефалности помјесним црквама у 19. и 20. вијеку, по много чему није упоредив са настанком аутокефалних цркава у средњем вијеку (који је и сам периодичан, слојевит и препун недоречености). Нпр – неке данашње помјесне цркве (Кипарска, Антиохијска) своју аутокефалност препознају још из периода васељенских сабора (од 4. до 8. вијека) и то управо одлуком тих сабора. Друге имају, или су имале, непобитну самосталност (Пећка, Грузијска, Бугарска) стотинама година, – а да у вези са њиховим формирањем данас не посједујемо потпуну документацију, нити изворе првог реда. Друго, – какав год да је био административни пут стицања аутокефалности у 13.вијеку, он се, у случају Жичке архиепископије, одвијао у непоновљивим, нарочитим околностима, када је цариградски патријарх био изгнан од крсташа са своје катедре, и када је, силом прилика, деценијама пребивао у Никеји. (Ко боље познаје историју знаће да се нешто слично десило римским папама приликом њихове сеобе из Рима у Авињон неких сто година касније.) А те ванредне околности ни по чему не умањују легитимност и легалност самог поступка о коме је ријеч. Примјера ради, наши црногорски митрополити су често, што милом што (турском) силом, били принуђени да напуштају Цетиње, и да столују на другим мјестима. Ником разумном неће пасти на памет да им, у току тих и таквих изгнанаства, одузимају владичанска својства, нити ће – само због тога – доводити у питање валидност њихових благослова, датих у тим околностима. Већ сам о томе једном говорио – када се столица васељенског патријарха, пола вијека касније, вратила у Цариград, ни једном од тих поглавара Констатинопоља, није пало на памет, да доводи у питање одлуку из 1219. г. Напротив, ових дана је сама Цариградска патријаршија обиљежила 800. од тог догађаја! Ако неко види проблем у томе што се у тој прослави користи ријеч ”хиротонија” а не ”аутокефалност”, – ја бих таквог питао: да ли Цариград сваки час прославља годишњице свих својих хиротонија? Не, не прославља. Ова хиротонија је ипак значајна по нечему. По чему? Одговор на ово питање дат је у саопшењу из самог Цариграда, од прије неки дан гдје се каже: „Мајка-Црква (Васељенска патријаршија) одаје почаст историјској годишњици – прекретници у односима са кћерком-Црквом Србије (θυγατέρα Εκκλησία της Σερβίας)”. Ове ријечи све говоре ономе ко је елементарно богословски писмен. Помињање ”мајке- цркве” и ”ћерке-цркве” могуће је једино кад се говори о двије међусобно независне цркве, од којих је ова друга, некада, једном потекла од ове прве. А израз ”прекратница у историјским односима” између такве двије цркве може се управо односити на моменат када је ”мајка” родила ”ћерку”. Ако Српска црква није тада добила аутокефалност, не би је Цариградска црква сматрала ћерком (него својим неотуђивим дијелом), нити би ове двије помјесне цркве могле имати међусобне односе, па ни ”прекратницу” у тим односима! Треће, овдје расправљамо о појму ”аутокефалности” који се са дашњим значењем искристалисао тек у 9. вијеку. А то и јесте вијек у ком се јављају цијеле области, са не-грчким државама и народима, које се христијанизују, и које, по природи ствари, траже самосталну црквену управу независну од Цариграда. И – добијају је! Прије тога, појам црквене самосталности, или појава термина ”аутокефалност” нити имају, нити могу имати данашње значење. Имамо, наравно, одувјек представу о самосталним црквеним областима – али не овакву као данас. Зато је Богишићева примједба нешто што свакако морамо имати на уму када о овоме расправљамо. Ријеч је о терминима црквене администрације и црквеног права, а не о универзалним, свеверемним јеванђелским истинама живота и спасења. Ваљда ће сваком бити јасно ако све то упоредимо са политичким и државним питањима, и ако кажемо да појам ”међународно признате државе” није и не може бити исти у 10, 15. и рецимо 21. вијеку. Добар познавалац права може да пореди и да налази сличности у политичким процесима који су међусобно удаљени вјековима, али такав никад неће поистовјећивати ријечи и појмове који су настали у различитим околностима. О томе говори Богишић. Да ли то онда значи да не можемо ни знати ни тачно одредити шта је то ”аутокефалност? Ако се тај појам развијао вјековима и ширио своје значење – занчи ли то да га не можемо ни дефинисати, и да је све, у том погледу, релативно? Није баш све, у тој мјери, историјски релативно. Утемељну на битним саборским одлукама (2. Вас. саб 2; 3. Вас. саб 8; 4. Вас. саб 28…..), данас имамо готово уџбеничку дефиницију да је аутокефалност (читај: потпуна црквена самосталност неке области) својство неке помјесне цркве да сама бира сопствено црквено поглаварство и ниже свештенство, и да за то не тражи одобрење неког ”трећег” или ”вишег” центра. И то је оно што је темељ прославе 800. годишњице аутокефалности СПЦ, и што је везано баш за 1219. г. Колико је, у том погледу, битан фактор државне независности? Да ли се дефиниције аутокефалности тиче чињеница што је нека држава самостална и што се на њеној територији налази православна Црква? Треба ли, по неком аутоматизму, такву цркевну област одмах сматрати аутокефалном или је бар кандидовати за аутокефалност? И поред тога што се државна независност појављује као чест и оправдан мотив за покретање питања нове аутокефалности, она није никад, нити може бити, једини или неопходан услов за стицање црквене самосталности. ”На четвртој сједници Халкидонског (4. Вас. саб.) сабора ријешено је да у раздјељењу црквених граница важе одлуке црквених власти на основу канона, а не одлука државних власти”. Често помињано правило истог сабора (поновљено и у правилима Шестог васељенског сабора) о томе да црквене границе имају пратити границе државне администрације, уопште се не односи на питање аутокефалних цркава (рекох прије да у то вријеме и немамо ”аутокефалност” у данашњем смислу ријечи), него на разграничење епархија унутар једне помјесне цркве. Јер, да су то правило људи у Византији тада тумачили како га тумаче наши ”аналитичари” данас – древне патријаршије Антиохијска, Јерусалимска или Александријска, које су постојале унутар византисјког царства, овом би саборском одлуком моментално биле збрисане! Напротив, и црквени канони (4. Вас 28.) а и вјековна црквена пракса дозвољавају да се једна аутокефална црква простире у више држава. Ствари слично стоје и са чувеним 34. апостолским правилом у ком се појављује израз ”народ” као један параметар црквене самосталности. ”Епископи једног народа (етнос) треба да познају првог међу собом и да га сматрају као поглавара, и да ништа важније не предузимају без њега”. Из контекста каснијих правних зборника (Антиохијски сабор, дјела Стефана Ефеског, дјела Светог Саве) који преузимају ову одредницу ипак је јасно да се термин ”етнос” овдје користи за област а не за неки посебан народ – што је и разумљиво с обзиром на вријеме настанка и употребе овог текста, у ком је некакакв етнички принцип црквене дјелатности, у то доба, био занемарљив. Он ће, много касније, са изласком Цркве ван граница Византије, постати доминантан, али – на сву срећу – никад преовлађујући. Новонастали ”истраживачи црквене историје” сензационалистички су открили како се у два житија Св. Саве, која су написали Теодосије и Доментијан, не појављује исто име цариградског патријарха који је додијелио самосталност Српској цркви. Из тога извлаче закључак да је то доказ непоузданости тих хагиографских изјештаја. Да ли је то тако? Да, такав је тај извјештај. У житију Св. Саве се појављује име патријарха Германа Другог, који је управљао Васељенском патријаршијом тек од 1222.г. А име патријарха који је хиротонисао Светог Саву и дао му аутокефалност је – Манојло (1217-1222)! Али, колико год нам изгледало да је на помолу неко историографско ”откриће Америке” ствар је много једноставнија и безазленија него што изгледа. Наиме, неких десетак година касније, послије боравка Светог Саве у Никеји, бугарски цар Јован Асен и њихов патријарх Јоаким тражили су од истог овог патријарха у Никеји Германа Другог, – аутокефалност за Трновску (Бугарску) патријаршију. Тај поступак је покренут 1232. г. а окончан 1235. г. и описан је у старом бугарском рукопису ”Синодик цара Борила” (опет, извор другог реда!). Зашто је све трајало три године? Зато што, како се наводи у поменутом спису, Герман Други није хтио да изда сагласност по том питању, док се не консултује са тројицом поглавара древних патријаршија на Истоку: јерусалимским, антиохијским и александијским. Тек кад је добио и њихов пристанак, Герман је потписао сопствену сагласност по питању Трновске аутокефалије. Ова бугарска аутокефалност биће канонска и општепризната од 1235. све до 1393.г. – када бугарска пада под Турке, а њена Црква се враћа под окриље Цариграда (све до обнове њене аутокефалности крајем 19. и почетком 20. вијека). Зашто сам све ово испричао? Патријарх Герман је већ 1232.г. дао начелан пристанак, али званично проглашење аутокефалије Цркве у Трнову услиједило је тек за три године. Није искључено, пошто се ради о истовјетној теми, истим људима, истом времену, сличним околностима и приближно истовјетном исходу – да је и у случају Савине хиротоније 1219.г. – патријарх Манојло дао начелни, а Герман, три године потом, званични благослов за српску аутокефалију. У том случају није тешко претпоставити да су писци житија, из овог разлога, два догађаја – саставили у један, и пермутовали године и имена. А све то, без већег (значајнијег огрешења о истину. Додуше, ми не знамо да ли је у случају Св. Саве, спроведена оваква процедура чекања одговора од три источна патријарха, али знамо да је Свети Сава, по утврђењу и уређењу своје архиепископије, два пута обишао Свету Земљу, и том приликом посјетио лично сва три ова патријарха, који су га дочекали са почастима, као поглавара Жичке архиепископије. Па само то знати, довољно би било разумном, да се не доводи у питање претходни чин у Никеји. (Неки истраживачи сумњају да је друго путовање Св. Саве у Свету Земљу било узроковано – поред осталог – и тим што је Светитељ хтио да помогне Трновску патријаршију у добијању њене самосталности, обилазећи источне патријархе. Треба се подсјетити да је Свети Сава окончао то путовање, па и свој живот – доласком у Трново и служењем Свете литургије на Богојављење, заједно са Трновским патријархом, и то баш у вријеме добијања бугарске аутокефалности.) Него, има још. Када се Српска православна црква изнутра ујединила 1920. г, чекао се благослов Цариградске патријаршије – како у погледу 8 епархија које су овим уједињењем прешле под пећку јурисдикцију, тако и у погледу благослова ”Мајке Цркве” да се обнови рад укинут 1766. И шта се десило? Како је те године, престо цариградског патријарха био упражњен, одласком патријарха Германа Петог 1918. г, – Синод у Цариграду издаје начелни благослов 19. марта 1920. г. (одлука бр. 2056). Међутим, Томос о томе да ”Велика црква” признаје уздизање Српске цркве на степен патријаршије, потписао је нови патријарх Мелетије Четврти, тек 19. фебруара 1922.г. и специјалном делегацијом послао у Београд, – гдје је прочитан на свечаном богослужењу, у Саборној цркви, (у садашњој улици краља Петра – како то воле овдје да нагласе, а ни мени не смета да поновим) 02. априла 1922. г. Е сад, можете ли да замислити неке полузаинтересоване и погрешно информисане атеисте, који кроз неко вријеме, ”брижљиво анализирају” супротстављеност извјештаја о томе ”како се не зна” да ли је Београд добио аутокефалност 1920. или пак 1922.? До прије неку годину, ја не бих вјеровао да је тако нешто могуће, – али кад читам шта све пишу неупућени људи по Црној Гори – сад могу. Јесмо ли ми противници или мрзитељи Црне Горе, ако негирамо потребу да Црква на њеној територији има аутокефалност, или ако доводимо у питање валидност и каноничност оне ”аутокефалности” која је уписана у Уставу Краљевине Црне Горе из 1905. г? Нити се 1918. г. ико од свештенства и вјерног народа међу Црногорцима, побунио против црквеног уједињења, нити данас ико од свештеника и вјерног народа тражи (захтјева) издвајање Цркве у Црној Гори из окриља Пећке патријаршије. Тачка. Ја имам пуно познаника и пријатеља који би радо промијенили многе ствари у црквеном животу (некоме се не свиђају неке заставе, други не воле неке пјесме, трећи би мијењали боју крова на храмовима, четврти би вољели да се мало више потенцирају неке теме на уштрб других, пети да се смањи пост, шести да се продужи….итд ), али неки јасан став до нивоа захтјева, или уопште свијест о томе шта би такво издвајање донијело (а шта одузело) Цркви у Црној Гори, ја још нити чух, нити виђех….међу свештенством и вјерницима. А знамо се више сви. Да би нека црквена област уопште претендовала да има сопствену самосатлност (или потпуну аутокефалност, ако ћемо данашњом терминологијом) према битним канонима васељенских сабора (Првог, 4. правило и Седмог, 3. правило) она мора имати најмање три епископа – који би били у стању да рукоположе неког четвртог, новог епископа, или да сами себи изаберу поглавара. (Поменута Апостолска правила говоре о двојици или тројици епископа). Зато, и поред обилне политизације ове теме, морамо имати искључиво канонско расуђивање да је Жичка (Пећка) архиепископија (а од 1766. до 1918.г. Карловачка митрополија) увјек имала ту способност. Црква у Црној Гори (као вјековни саставни дио Пећке архиепископије и патријаршије), нити је имала тај број епископа (све до 1912.г) нити су постојећи епископи показивали интересовање да се одрекну сопственог светосавског насљеђа и титуле ”егзарха пећког трона”. Први и једини, да га тако називемо – ”трећи епископ” те црквене области био је др Гаврило Дожић који је управо понио титулу пећког митрополита! Занимљиво, ето и у томе се показало, да Православне цркве у Црној Гори нема без Пећи. А да не говоримо о томе да је управо тај митрополит Гаврило био један од вођа (уз двојицу старијих архијереја Цркве у Краљевини ЦГ) црквено-народног покрета уједињења црногорске црквене области у ширу црквену заједницу. Он је то био до те мјере – да је касније постао најприје митрополит Црногорско-приморски СПЦ, а потом и српски патријарх! Инсистирање на статуту Синода Цркве у Краљевини, насупрот јасно израженој вољи све тројице епсикопа те Цркве, и свег свештенства, и цијелог народа – јесте упрво сувопарно и нецрквено резоновање. Јер рецимо 99. и 118. правило чувеног Картагинског сабора, истичу народну вољу као пресудну у таквим граничним и преломин ситуацијама. ”Ако послије смрти свог епсикопа, народ није хтио имати свога епископа, него је зажелио придружити се области другог неког епископа, ово му се не мора забранити”! А ствар је још очигледнија када су у питању судске инстанце неке самосталне цркве (без којих опет, нема говора о пуној аутокефалности). Црквени канони Првог, Другог и Четвртог васељенских сабора прописују четири или више епископа као минималан број да би се могло евентуално судити једном епископу, ако дође до тога. Знам да ће се неки људи запитати зар све ове ствари није знао епископ др Никодим Милаш, чувени црквени правник, – када је писао уставе за ”Св Синод” и за ”православне конзисторије” у Краљевини Црној Гори (у којима Цркву у Црној Гори назива ”аутокефалном”) и онда када је у једном другом свом дјелу ”Православно црквено право” поновио тај исти став? Нека ми се не замјери ако се присјетим једне полемике два сарадника и научника Димитрија Руварца и Никодима Милаша у вези оправданости проглашења ”српске патријаршије” у Сремским Карловцима 1848.г.? Не зна се ко је већи и плоднији научник од њих двојице, али су се по овом питању разилазили. У тој међусобној преписци, др Никодим Милаш, на једном мјесту признаје да је њему била непозната грамата којом је 1710.г. пећки патријарх Калиник дао аутономију Карловачкој (Крушедолској) митрополији. А данас, о тој важној грамати, уче средњошколци у богословијама. Ово вјероватно није једини доказ против Милашеве ”непогрешивости” кад је у питању његово сагледавање историје Балкана и свих њених детаља. Јер, једно је познавати и тумачити каноне, па и историју Цркве на подручју Хабзбуршке монархије, гдје је живио и дјеловао, и имао приступе архивама др Никодим Милаш, – а нешто сасвим друго бити познавалац савремених црквених прилика изван државе у којој живи. О томе бјелодано свједочи и Милашево позивање на атинску Синтагму као извор става о ”аутокефалности цркве у ЦГ”. Прочитате ли пажљиво навод о аутокефалности у тој Синтагми из 1855.г., видјећете да се њени аутори ограђују од поменутог става и позивају се на Цркву у Русији. (Опет, занимљиво је да се у том исказу као поглавар те ”аутокефалне” цркве помиње владика Петар Патровић – не знамо тачно који од двојице Његоша – и да му се наводи титула ”егзарх пећког трона”. Вјерујем да су очигледно недовољно информисани аутори овог списа могли да нагађају око канонско-правног статуса Цркве у Црној Гори, али откуд њима ”егзарх пећког трона” везан за Петра Патровића, ако ову титулу збиља нијесу носили Свети Петар Цетињски или Петар Други Петровић Његош? А ако ико зна да наша Црква у Црној Гори није имала капацитета за ”аутокефалност” – то су Руси. Они су нам рукополагали кандидате за владике. Они су давали благослове за план и програм богословије на Цетињу, и новац за рад – како те школе, тако и тзв. Дјевојачког института. Високо теолошко образовање, код њих су стицали наши клирици. Они су штампали наше црквене књиге… Круг се, очигледно затвара, пред непобитном чињеницом да је епископ Никодим Милаш и устврдио и правно уобличио а самим тим и разгласио ”аутокефалност” Цетињске митрополије, упркос њеној крајњој атипичности. Зашто? Како би Његош рекао ”Не хће Србин издати Србина”. И Никодим Милаш, и краљ Никола и Митрофан Бан, поред своје конфесионалне православне припадности, били су заокупљени једном истом националном идејом српског уједињења и ослобођења. Није било основа да Србин Милаш, у ери национал-романтизма, њему савремну Црну Гору види и доживи другачије до као једну од двије српске краљевине (како је то децидно и јасно именовао и сами црногорски господар). У том контексту, он се није налазио у својству инспектора који ”све зна” и који онда неће да одобри ствари са конструкционом грешком. Не, напротив! Он одобрава и предвиђа недостатке, управо зато, јер је био у улози „старијег брата“ који, баш зато што „све зна“ (или „види доста“) – жмури на једно око или гледа кроз прсте, да би млађем помогао да устане и стане на ноге. Ја бар то тако видим. Хоће ли Вас сада неко оптужити за српски национализам, и за ”наметање српства” – Црногорцима? Ја уопште не говорим о савременом националном осјећају код било кога од читалаца овог текста. Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви. Нити је мени, или било ком свештенику СПЦ циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији. Или сам нешто пропустио? Ово у вези епископа Никодима Милаша је само осврт на чињенице прошлости из којих свак може да извуче свој закључак. Неко ће наћи разлога да се поистовјети са тим чињеницама, а неко ће их осудити и свој идентитет градити супротно од њих. Епископ Даламатински др Никодим Милаш, митрополит Цетињски Митрофан Бан и краљ Црне Горе Никола Петровић били су Срби, и то они ”велики” – у смислу њиховог националног рада и ангажовања. А с обзиром да они дјелују у епохи израженог национал-романтизма, слободан сам да протумачим да је тај њихов осјећај био јака покретачка снага свих њихових дјела (па погледајте само списе које су они оставили за собом и све ће вам бити јасно). Отуда закључујем да је и овај подухват у вези цркевних устава у Црној Гори био вођен више тиме него бригом о канонима. Понављам, Никодим је у Црној Гори гост, није упознат са свим детаљима и нијансама наше црквене реалности. А хоће да помогне, да се нађе Николи при руци – што се каже. Овоме треба додати да је он, прије постављења за епископа Далматинског (и прије писања црквених устава за Црну Гору), једно вријеме боравио у Србији и чак је тамо кратко био изабран за ректора Београдске богословије. Отуда је буквално, на правди Бога, протјеран због спллетки и неповјерења неких људи, под оптужбама да је дошао ”да шири унију и папски утицај” у Србију. Збиља парадоксално, – јер нема већег ни плодоноснијег борца против уније и покатоличења Срба у Далмацији, од њега. То га је тешко погодило, и као православца и као Србина, и више никад није хтио тамо да се врати, иако су га касније звали да буде Београдски митрополит. Ја бих у том свјетлу посматрао све ово. Њему је Црна Гора, као држава са тада израженом српском националном идеологијом, била онај покретач тзв. Пијемонт будућег свесрпског уједињења. И зато му није био проблем да мало дода, да уљепша ствари – како би се прилике у тој земљи административно уредиле. Није на одмет поменути и оно о чему пише др Љ. Д. Јакшић да ових ”устава за синод и конзисторије” у ЦГ, нема на обимном и детаљном списку ауторских дјела Никодима Милаша које је он, пред крај живота, сам сачинио. Можда је просто заборавио да наведе, а можда је сматрао да то и нијесу била дјела која најбоље репрезентују његов научни реноме. На крају, да Вас питамо, и за Ваш лични став по питању црквених прилика у Православљу? Видите ли јасан излаз из ове новонастале ситуације, у којој указ Цариградског патријарха о Цркви у Украјини – не признаје већина других помјесних цркава? Ситуација је баш тешка, али не вјерујем да је непремостива. Како је лијепо формулисао декан Богословског факултета у Фочи, др Дарко Ђого, није само проблем може ли данас или не може Цариград тако једнострано издавати указе о аутокефалији (видјели смо како су то радили цариградски патријарси у 13. вијеку, – ништа без консултације са другим патријарсима), него је изгледа, још већи проблем, што је некоме у Цариграду пало на памет да, за нове потребе, одређује потпуно ново значење појма аутокефалности. Ђого је то генијално одредио као пост-модернистички поглед на црквене односе, по ком ”Велика црква” има моћ да одреди значење, и да ”успостави чињенице”. ”Аутокефалија није оно што аутокефалија јесте, него оно што Цариград нуди као аутокефалију”- каже о. Дарко. У ”томосу” који је Цариград ”дао” групи свештеника у Украјини, међу којима има оних који немају ”апостолско прејемство” пише нешто што није писало ни у једном, до сада издатом акту Цариграда о црквеној самосталности неке помјесне цркве. Тамо се каже да ”Аутокефална Црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи”…. па се додаје да је ”Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан да се…у случају већих питања црквене, догматске и канонске природе…обрати патријаршијском и васељенском Престолу, тражећи његово ауторитативно мишљење и поуздано разумјевање”. Е па ово није аутокефалија. Као што ни поменута група ”свештеника” на које се овај текст односи – нијесу Црква. Оваква ”аутокефалија” и овакве формулације, – у односу на оно што су добиле Жичка архиепископија и Трновска патријаршија у 13. вијеку – збиља јесте нешто ”ниже од аутономије”. Иза ријечи изложених у овом ”томосу” не стоји сила црквеног предања, ни утврђених канона, – него, могуће, трагови пастирске жеље за компромисом. Али и најбоља намјера, без истине, не доноси плода. Због тога се наша помјесна СПЦ није сагласила са чином Васељенске патријаршије, ма (к)ако иза ње стајале добре немјере и хришћанска снисходљивост цариградских архијереја. Наиме, ”остали патријарси” и ”предстојатељи” других помјесних цркава, не признају цариградски патријаршијски престо ”за своју главу”. У питању је нејасноћа или самообмана која ником не може бити од користи, и коју Цариград, до сада, никад није практиковао. Али баш у контрадикторности и неодрживости оваквих формулација, лежи моја нада и вјера, да Господ неће дозволити да опстане ова намјера да једни друге лијечимо неистинама. Ја очекујем да ће управо Најсветији Цариградски патријаршијски престо, први сам увидјети да је ушао на странпутицу и слијепу улицу кад је у питању административно поступање, или – да ће можда, још и прије тога, видјети, да већинска Црква (бројне душе жељне спасења) у Украјини, под поглаварством митрополита Онуфрија УПЦ, чекају да им се врати ”залутала/изгубљена овца”, а не да се њена ”изгубљеност” показује као ”пут Спасења”. Већина помјесних аутокефалних цркава православне Васељене, није пристала уз ову најновију одлуку Цариграда, а благост и опрезност у тону њихових саопштења израз су бриге и напора да се јединство Цркве по сваку цијену сачува. Управо би такав однос сестринских цркава према тренутном несналажењу Цариграда, могао бити од помоћи ”Великој цркви” да се врати на мјесто које јој припада – Првог међу једнакима, у непрегледном шару васељенског паравославља. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Приликом свог недавног боравка у Ваљеву (11. октобар), протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, говорио је за радио „Источник“ о положају Митрополије црногорско-приморске у Црној Гори, о закону који је на штету СПЦ а који држава жели да донесе, затим о јубилеју СПЦ – 8 векова самосталности, али о смислу и значају верске наставе и Цетињске богословије, као најстарије школе у Црној Гори. С обзиром да из године у годину све мањи број ученика уписује богословије и теолошке факултете, проту питамо и „зашто деца неће у попове“? Извор: Радио Источник

-Бранимо домовину лепотом и лепим васпитањем!- Након прослављеног српског песника Љубивоја Ршумовића, Црквена општина при Храму Васкрсења Христовог у циклусу „Православље и млади“, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, угостила је једног од најистакнутијих савремених српских богослова протојереја – ставрофора Гојка Перовића, ректора Православне богословије „Свети Петар Цетињски“ на Цетињу. У конференцијској сали Вишег јавног тужилаштва о. Гојко Перовић одушевио је бројне Ваљевце казивањем о теми „Домовина се брани лепотом и лепим васпитањем“. Претходно, тематски сродно предавање гост из Црне Горе одржао је у Казнено – поправном заводу Ваљево, на позив духовника установе јереја Дејана Трипковића. Уз познате стихове Љубивоја Ршумовића, који су послужили за назив трибине, одрастали су бројни српски нараштаји деценијама уназад. Стихове, који питко и језгровито указују на то да смо позвани да развијамо оно лепо у нама што је Бог дао, а тога има доста. Домовина је наша породица, живот у заједници једних са другима у коме међусобно служимо. Ако тако живимо, не може нам нико ништа. Ако, пак, домовину претворимо у полигон, простор за надметање ко ће себи више зграбити, нема нам горег непријатеља. Лепота васпитања огледа се у лепоти међусобних односа на које нас упућује Господ и мајка Црква. Данас, међутим, живимо у времену отуђења, радимо све и свашта осим оног за шта нас је Бог створио. Бог је рекао да није добро да човек буде сам, а ми данас пролазимо једни поред других и не јављамо се, указао је о. Гојко Перовић. Илуструјући отуђеност живописним примерима из свакодневног живота (јурњаве на аутопутевима, чишћења снега на аутомобилима), прота Гојко Перовић истакао је да је људима неретко потребна невоља да би се зближили или бар испричали. Заборављамо да смо људи и постајемо такмичари у дисциплини „шта све могу да урадим за 24 сата“. Данас, бити успешан, значи газити преко људи, а то није добро. Одродили смо се једни од других, живећи у брзим системима, у великим градовима. Постајемо браћа онда кад дођемо сами до себе. Подсетивши на умовање великог Његоша о томе шта је човек, великој драми људске природе, прота Гојко Перовић појаснио је да Ловћенски Тајновидац поручује да немамо времена да чекамо дефиницију тога шта је човек, већ да једноставно то морамо бити вођени неким етичким постулатима и спознајом да је Бог човека створио за бескрај. Ми стално путујемо у овом животу, не можемо да се вежемо. Откуда онда домовина? То је место на ком смо везани са родитељима, браћом и сестрама… Три века је одлазак у цркву носио опасност по живот, било је време прогона хришћана. Потом, наступа период привилегија… Онда се јавља монаштво и одлазак у пустињу као реакција на то. Шта данас чинити? Како и где да одемо? Нема одласка у пустињу, ту си – где си! Ту долазимо до лепоте, до манастира Високи Дечани, Острога, Милешеве… Тамо где имамо простор да се вратимо лепоти и једни друге препознамо као браћу и сестре – казао је ректор Цетињске богословије. Ове године славимо јубилеј – 800 година самосталности Српске Цркве. Црква нас, дакле, након 800 година зове да се вратимо на једно место, славимо Бога и будемо браћа и сестре. Црква има могућност да обнови људски лик у нама, да имамо лепоту као милешевски Бели анђео. Да, поред авиона, аутопутева и свега што имамо у савременом добу, будемо људи, како је говорио Патријарх Павле. Ако будемо људи, бранићемо домовину лепотом и лепим васпитањем, закључио је прота Гојко Перовић своје надахнуто и обиљем духовитих досетки проткано излагање, које су Ваљевци испратили дугим и снажним аплаузом. Боравак у Ваљевској епархији предавач је употпунио поклоњењем манастирима Лелић и Ћелије и Храму Светог Нектарија Егинског у Ваљеву. Извор: Епархија ваљевска

У кратком интервјуу за Телевизију "Галаксија" из Чачка, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић је говорио о хришћанском животу у 21. веку, посебно истакавши да су верујући људи они који васколики свој живот утемељују на црквеном етосу, препуштајући се вољи и бомоћи Божијој. Према речима Цетињског пароха и ректора Цетињске богословије: "Наша Црква после 800. година аутокефалности има снагу да на благодатан, благословен и пастирски начин решава савремене проблеме, због тога нам ових 800. година посебно значи". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Јутрос на празник Сабора светих дванаест апостола служена као и сваке године света Литургија у цркви Преображења Господњег на Ивановим Коритима под Ловћеном. У Његушима је обичај да се сваке године на овај празник служи света Литургија у овом његушком храму. Светом службом Божијом началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске богословије, a саслуживао је ђакон Благоје Рајковић, коме је ово била прва Литургија коју је служио као ђакон. За пјевницом су појали Александар Вујовић , професор цетињске богословије и Бранимир Ђукић, свршени ђак богословије и дипломирани теолог. Вјерном народу обратио се отац Гојко након свете Литургије, честитајући празник , посебно је истакао да вјерни народ овог краја треба чува овај лијепи обичај, саборовања на овај дан , и служења свете Литургије. Након службе припремљено је и пригодно послужење. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Гојко: „Цркве припадају вјерницима и свештенству. Нецивилизовано је да цркве буду у власништву државе. Борба против предлога закона о слободи вјероисповијести је борба за Црну Гору“ ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ ПОВЕЗАНА ВЕСТ: На почетку емисије отац Гојко је говорио о празнику Рођења Светог Јована претече и крститеља Господњег. На овај празник отац Гојко је, по традицији, богослужио у цркви посвећеној Светом Јовану крститељу на Бјелило у Цуцама поводом обиљежавања 10 година од обновљења храма. Подсјећајући да су цркву Светог Јована Крститеља на Бјелилу саградили његови преци Орловићи, по доласку са Косова давне 1396. године он је додао да је ова Светиња први пут обновљена 1937. г. када је освештао Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, а поново обновљена 2009. г. када је освештао Високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Отац Гојко је говорио о томе колико је битно чувати и сачувати памћење и традицију. Питање слушаоца: „Чије су наше цркве у Црној Гори“ само се надовезало на ову тему о ботатој трацицији и чувању наслеђа наслеђа наше Свете цркве и нашег народа у Црној Гори. „Цркве припадају вјерницима и свештенству. Нецивилизовано је да цркве буду у власништву државе. Борба против предлога закона о слободи вјероисповијести је борба за Црну Гору“-рекао је отац Гојко Перовић, између осталог. Он је одговарао и на питања наших слушалаца, међу којима су се нашле о томе како да објаснимо људима који нису вјерујући Причешће Тијелом и Крвљу Господаи Спаса нашега Исуса Христа и о томе да ли је добро да млађе генерације имају неког свог идола, спортисту или музичара. Извор: Радио Светигора

У Цуцком селу Заљут на Бјелилу, у цркви посвећеној рођењу Светог Јована Крститеља, служена је Света литургија. Началствовао је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић уз саслужење протојереја-ставрофора Гојка Перовића и протојереја Немање Кривокапића и ђакона Александра Лекића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Данас се обиљежава и 10 година како је Митрополит Амфилохије осветио ову обновљену древну сеоску цркву. У току Литургије је прочитана јектенија за ктиторе, приложнике, осниваче, обновитеље и свештенослужитеље овога храма, као и за све братственике који почивају на овом гробљу. Након прочитаног зачала из Јеванђеља по Матеју и Луки, бесједио је отац Гојко Перовић. Он је подсјетио да је ове године 10 година од освећења обновљене цркве, 82 годину од освећења претходног обнављања, а 630 откако је по предању изграђена. Указао је на повезаност Цуца са Светим Јованом Претечом и Крститељем. Као што је овдашњи наш народ био сабијен и муком приморан да живи у овој пустињи, тако је и Свети Јован од муке пошао да живи у пустињи. Прије почетка службе, крштен је слуга божији Спасоје, а ово је прво крштење у овој светињи након више деценија. Након службе, братственици скупљени из свих цуцких села, окупили су се се на гумну у хладу великог старог храста. Уз послужење настављен је скуп, уз пригодне разговоре, анегдоте и присећања догађаја из славне историје Цуца и ове светиње. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са званичне фејсбук странице храма Светог Николе у Котору, доносимо видео запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије, на Видовдан 2019. лета Господњег у храму Светог Николе у Котору. Литургија и помен косовским јунацима у цркви Светог Николе у Котору Данас је у цркви Светог Николе у Котору Светом литургијом и поменом косовским јунацима, прослављен Видовдан. Отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, подсјетио је у бесједи да је 630 година од Косовске битке која се у српском народу памти као “биткa над биткама”, која је родила и Црну Гору и свједочи о пожртвовању, јунаштву, чојству, поштовању предака… “630 година je од битке у којој су се с једне стране сукобиле, велика и бројна армија турскога цара Мурат и његовог сина Бајазита, а са друге сабрана и скупљена, што трудом, што ауторитетом, молбом и преклинајњем кнеза благовјерног српског моравског Лазара Хребељановића и свих његових сарадника, пријатеља, зетова, које је могао да окупи својим ауторитетом оним чувеним императивним позивом „пођите за мном“. „Ђе идем ја ту пођите и ви“. Било је битака и прије и послије ове битке и против турака такође. Али се ова посебно запамтила до данашњег дана и оставила спомен међу нама да овај дан Видовдан, назван по светом хришћанском мученику Виту или Виду, некако издвајамо од свих других дана. Зашто се баш запамтила ова битка над биткама? Зато што је баш овим људима могло бити и да не бију никакве битке. Било је јасно, што у једном књижевном дјелу се ставља у уста Вука Бранковића, да је Турака више, а Срба мање, да имају више војске и боље оружје. Могло је то проћи и са неким вазалством, са двије ријечи, да се договоримо да турска војсе прође и да турски цар влада. Али они су просто знали да не могу да заспу те ноћи, ако поступе тако. А још је нешто важно. Знали су да иза њих се рађа потомство које, или ће бити или погнуте главе пред сваким кога има више и ко је јачи, или ће имати ту искру у себи, искру достојанства и слободе да макар каже „мени овако не договара“. И због те битке и такве битке кнеза Лазара, дошло је до оне друге која је трајала стотинама годуна у овим брдима изнад Котора, за коју његош каже: „Што се не хће у ланце везати то се збјежа у ове планине да гинемо и крв проливамо, да јуначки аманет чувамо, дивно име и свету свободу“. Дакле, наши преци и они који су стварали државу у којој живимо, ову лијепу државу медитеранску на обали мора, коју сунце грије и таласи Јадрана засипају, гдје би се рекло да само треба да се бавимо морем, туризмом и цвијећем, ову су државу слободну створили управо ти људи који су послије Лазара рекли „ма вала нећу се ни ја предат, ако више немам оружја и људи да се бијем идем са женом и ђецом у она брда“. Е те жене и та дјеца тих јунака, или тих преживјелих рањеника, то су стари Црногорци. Данас није вријеме за битке и не требе да пропагирамо никаве битке, поготово не са овога мјеста, али је вријеме да се сјетимо људи који су рекли: „ја више нећу гледати ни сунце, ни море, нити ћу се купати, пити вино, јести јела која волим, ни торте, ни колаче. Ја од данас више нећу живјети да би људи послије мене могли живјети као људи. Неко је умро да би ми могли живјети нормално. Између осталог да би могу да се дигнем са кревета, са столице, фотеље, да дођемо у цркву и да се сјетимо, не само косовских јунака, него и оних јунака са Граховца, Вучјега дола, са Круса, са Мартинића. То су све косовски јунаци. А ја ништа не измишљам него понављам ријечи Његоша и књаза Николе који су најхрабријим Црногорцима додјељивали Обилића медаљу, коју су они радо примали на груди. Ти најхрабрији Црногорци, изабрани војници, постројавали су се на Обилића пољани. Па ко је могао Црногорце натјерати да нешто раде, ако то неће. Његош пјева: „Чево равно гнијезо јуначке вазда раниш од Видова дана“. Дакле, то је оно какви смо били до јуче. То је оно што нам нико није наметнуо. То је оно што смо понијели мајчиним млијеком. То поштовање према прецима, који су знали да кажу „ја од данас више нећу да живим да би мој син и унук макар могли да живе како треба“. То је онај подвиг оног момка из Подгорице који је изашао на обалу Скадарског језера, али је знао да не може тај дан лећи кући да спава, а да остави жену и дијете који се топе. То је косовски јунак посљедњи. Или прије неки дан у оном стравичном убиству на Цетињу, три су се момка подигли са стола и голих руку кренули на оружје да зауставе те неке који су пуцали. Од срца сам пошао у кућу све тројице као цетински свештеник да им кажем „ви сте нови Обилићи“. Има још те крви која се не боји ни пушке ни ножа ни пиштоља ни узбурканог језера, која зна да је вредније данас оставити живот него живјети погнуте главе, без образа, до краја живота, као нека биљка. И не дај Боже да дођемо у ситуацију, не битке, него ни оног језера и кафића, него дај Боже да сви живимо у миру и у слози. Неко каже славите пораз, какав сте ви народ. Па ово је највећа побједа да идеш на дест пута јачега од тебе и што каже Његош за Обилића „гордо лежи јуначки војвода под кључевима крви благородне“, који је кренуо на јачега од себе, на шатор Муратов, презирући „људско ништавило и плетење безумне скупштине“. Дакле, то је тај Обилић Његошев. Који није имао кад да чека што ће и како ће да нешто изгласају, него он зна како ће и што да ради, а ви остали видите што ћете и како ћете. То је тај јунак који је Његоша одушевио и што каже проф. Вукић са Цетиња, „Његош је Обилића претворио малтене у полубожанство. То више није обичан човјек него више неки анђео. И хвала Богу да смо ми народ који имамо такве људе, па не морамо чекати битке“, казао је отац Гојко и позвао да одовојимо дио дана за друге и тако будемо Обилићи. Не дај боже да мјеримо јунаштво биткамa, додао је. “Јунаштво, што би рекао Марко Миљанов, можемо да мјеримо и чојством, да бранимо друге од себе и да подметнемо дио себе да би другима било боље. Нека би Бог дао да у тој науци останемо. То је наука наших предака, људи који су живјели прије нас, и то не било којих људи, него људи који су нас родили. Па ко сам ја, ђе ми је памет, образ, ишта што знам, ако се понашам супротно од онога како су ме учили они који су ме родили“, упитао је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Интервју са протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије за „Православљеˮ Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо! * У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолио бих Вас да читаоцима Православља приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника? - У мом првом сусрету са Светим Писмом, једна од тема која ме је посебно збуњивала, јесу Господње ријечи упућене апостолима ”Ако ја не одем Оцу, неће вам доћи Утјешитељ”. Питао сам се – ”А шта ће мени/нама Утјешитељ”? ”Зар није боље да ти останеш Господе”? Другим ријечима, питамо се сви ”Зар је Господ морао да оде”? ”Зашто није васкрсли Господ остао међу нама”? То јесу била наивна и дјетиња питања, али и данас држим, да се у њима крије и одговор на Ваше питање о смислу празника Свете Педесетнице. Зашто је то велики празник? Шта њиме славимо? Зашто га зовемо рођенданом Цркве? Није ни логично ни нормално да човјек дискутује о томе шта Бог може – а шта не може, али слиједећи ток Господњих поука из Библије, управо видимо да је Господ Исус Христос својим Вазнесењем направио мјесто (простор) за силазак Светог Духа на апостоле. Ово не значи да Дух Свети није био присутан и дјелатан у свијету и прије Вазнесења, - али се начин КАКО дјелује, и питање ШТА ради Дух Свети, прије и послије Христовог Вазнесења, - очигледно разликују. Боље рећи, разликује се начин којим нам се Дух Свети открива, показује. Послије Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тијело. Дотадашње ученике, сљедбенике, пратиоце Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тијела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тијела Цркве. Тијела Христовог. То је тајна празника, то је тајна догађаја који се десио. Догађаја који се једном десио, а опет се, непрестано – на свакој Светој Литургији – понавља. То је мистичан, светотајински догађај: од сљедбеника Господњег учења, од пратиоца на путу, од оданих ученика – апостоли нијесу постали партија, удружење, академија, школа, нити било што слично људским организацијама. Постали су Тијело Христово. Не - симболички, не - опонашајући нешто, не – правећи неку представу, него реално и надразумно, постали су Тијело Христово. Како се то постиже? Како су то успјели? Па не никаквом људском довитљивошћу, нити човјечанским организовањем. То једноставно долази одозго. С више. А то и јесте темељ нашег хришћанског оптимизма и надања, да сви ми, иако по много чему међусобно различити, и по природи ограничени – можемо постићи јединство са Богом и јединство међу собом, кроз то духовно сједињење црквеног сабрања. Једино право јединство јесте то јединство у Духу Светом, добијено на Педесетници. Јединство које нас чини причасницима Једног Тијела. То нам треба. Остале врсте јединства међу хришћанима: да исто мислимо, да исто изгледамо, да смо истог социјалног статуса… понекад не би биле на одмет, али нијесу нужне. Међутим, ово литургијско сједињење је нужно. Оно нас освећује. Уз велико поштовање према другим религијама, морам примјетити, да ни једно друго вјерско учење не проповједа толику могућност блискости са Богом, колика произилази из тајне сједињења људи и Бога у догађају Педесетнице. Ето, то је оно сједињење у Тијелу и Крви Христовој, на сваком мјесту и у сва времена, које – да се тако немоћно људски изразим – ”не би било могуће” док је историјски Исус, Господ наш Христос, боравио међу људима, прије свог Вазнесења. То је та Утјеха, која је, ожалошћене ученике (који гледају у одлазећег Господа) учинила сâмим Тијелом Његовим, присутним у историји, до краја свијета и вијека. * Празник Свете Педесетнице своје корене и почетке налази у истоименом Старозаветном празнику? - Тако је. Нови Завјет је у свему, наставак или испуњење старозавјетних сусретања Бога са људима. Нови Завјет је зрело доба онога што Стари Завјет чини дјетињством човјечанства. Ако је Васкрс круна и испуњење оних духовних најава старозавјетне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан послије Изласка. Господ Исус Христос по свом премудром плану, намјерно одабира предвечерје Пасхе да себе принесе на жртву, као Нову Пасху, Ново и Истинско Јагње. Исто тако, у педесети дан потом, Дух Свети сабира хришћане у Цркву, у Нови Израиљ, у исто вријеме кад је у Старом Завјету, Господ својим Законом, на Синају, сабрао изабрани народ. Старозавјетна Педесетница био је празник који се сјећао добијања закона на Синају, али је истовремено са тим прослављао крај жетве – један врло важан, Богом дани, животни догађај, у свакодневном животу Израиља. Његова суштина је, самим тим, била благодарење на даровима. Слављење Бога који нас чува, и који нам дарује живот. Ништа од тога у Новом Завјету није изгубљено или напуштено, само је продубљено евхаристијским карактером Духовдана. * Оче Гојко, у црквеним круговима често се за овај празник каже да је он рођендан Цркве. Лепа је прилика да нам у ширем смислу објасните овај благословени детаљ? - Цркву често, а погрешно, сводимо на институцију од националног, културног, политичког, историјског… и каквог све не, значаја. Мислим, непроцењива су и таква њена својства, али су она споредна, а често су и штетна ако у њима тражимо суштину Цркве. Зато формулација ”рођендана Цркве” није просто нека поетска слика, него суштинска догматска порука, да Црква почиње тамо гдје су људи сабрани и загледани у Небо. Тамо гдје, и тамо кад… на такве људе силази благодат Духа Светога. И тамо гдје такво људско сабрање не зна за разлике у расама, језицима, родним и социјалним подјелама. То је Црква. Све друго, - да она историјски траје, да ствара сопствену умјетност, да просвећује и описмењује бројне народе – све то стоји, али то не смије да нам замагли видик и сазнање, што је сушина јављања Цркве у историји. А суштина је, да нас Црква из историје, и кроз историју, преведе у Будући вијек. * У духу претходног питања, да ли можемо рећи да је Црква непрекинута Света Педесетница? - По својој литургијској суштини Црква јесте непрекидна Педесетница. Кад год и гдје год се служи канонска Света Литургија – ту је понављање, посадашњење догађаја Педесетнице. То је тај пролаз кроз вријеме, тај прозор у вјечност, који од скупа вјерујућих, од људи са манама и ограничењима, од смртних и грешних људи – чини причаснике (честице) благодатног Тијела Христовог. Као што је прва Педесетница сабрала у Једно, разне… ове и оне, овакве и онакве (довољно је рећи, да не говоримо о другима, да је тим скупом началствовао првоврховни апостол који се три пута бјеше одрекао Учитеља), али опет људе вјерујуће у Господње Васкрсење. Тако и сада, до данас, Црква има то својство, да окупља, да исцјељује, да нас ”враћа у првобитни потенцијал” да нас ” усмјерава ка напријед”, и да чини могућим оно што је људима немогуће. Као појединици, или као чланови земаљских удружења – немамо велике домете, али као чланови Цркве, као непрестани учесници Педесетнице, наш домет је – бесмртност! И није то никаква ”прича за малу дјецу”, никаква ”бајка”. Не. Мошти наших светитеља, чудотворне наше иконе, Светост литургијске чаше – јесу свједоци те непролазности Педесетнице у овој пролазној историји. * Темељ и врхунац прослављања празникâ у Цркви Христовој јесте Света Евхаристија. У једној од својих омилија, Свети Григорије Богослов каже да је Света Евхаристија педесетничка и Светодуховска реалност? - Управо се о томе ради. Евхаристија је оприсутњење Педесетнице. Она није подсјећање на давно прошли догађај. Она није опонашање нечега што се неповратно збило. Литургија није свечана академија којом обиљежавамо годишњицу силаска Духа Светог на апостоле. Она је, она јесте силазак Божији, ништа мањи, ништа слабији од ондашњег силаска на апостоле. С тим што смо апостоли данас ми. Да ли претјерујем? Ни најмање. То смо ми, садашњи хришћани. Такви смо – какви смо. Увјек призвани да будемо бољи. Јесмо ли слаби и недостојни својих предака? Јесмо. Али Бог може и од камења направити своју дјецу. Можда смо и најгори, али нијесмо гори од камења. Тако да вјерујемо да са нама и преко нас, преко баш нас – Господ може све. Не по нашим предиспозицијама, не по нашим заслугама, - али по Божијој љубави, даје нам се, достојанство апостола, и могућност да данас будемо исто што и они. Причасници благодати. Синови Божији по благодати. Бесмртни по благодати. Побједници, над гријехом и пролазношћу – по благодати. * После пасхалног богослужења које представља Славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем и дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Једна од најуочљивијих особености је вечерње Свете Педесетнице, на коме се након вечерњег входа и великог прокимена, читају три Духовске молитве, док за време њиховог читања народ Божји у храму прави венчиће од траве. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да нам приближите садржај и значај ових Духовских молитава? - Молитве о којима је ријеч су нарочито садржајне и лијепе, читају се баш тог дана – па су по много основа јединствене. Карактерише их подједнако благодарствени и прозбени тон. Тон слављења Божије љубави према нама, и тон тражења да у тој љубави останемо. У тим су молитвама поменуте све ситуације, све околности у којима хришћани живе, поменути су и живи и упокојени, све наше наде и страхови. То је баш једно обраћање дјеце Оцу Небеском, да нас сачува под својим окриљем и да се ”ријеке воде живе” потекле најприје из празног Христовог Гроба, а потом и са Сиона на Педесетници, да те ријеке не пресуше, да се не заустављају. То су молитве да Црква настави своје постојање. Гледано логички, философски – звучи претенциозно. Не може зависити тако велика и важна ствар од грешних људских молитава. Ако Бог не жели – нећемо га ми умилостивити за тако нешто. Али наша вјера није философија. Наша вјера је Љубав. Она није наговарање Бога на нешто, нити ”потезање за рукав” – она је учешће, судјеловање пролазних у непролазном, смртних у бесмртном. А како ће човјек учествовати у Божијем послу? Не можемо се са Богом договарати, нити смо у прилици да захтјевамо или да му наређујемо. Једино што приличи и што је одувјек приличило људима који стоје пред Богом – јесте молитва. Молитва љубави. Молитва наде. Молитва повјерења. * Оче, зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце? - То је, историјски гледано, остатак старозавјетног благодарења Богу на прве приносе жетве, на прве плодове земље, које, кроз законе природе Господ дарује људима. Класје, трава, цвијеће… све су то плодови Божијих дарова, којих је у ово доба творевина препуна. На ово историјско значење вијенаца надовезује се и духовни, символички значај вијенаца. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Преплитање Божијих дарова. Преплитање божанског и људског у Цркви. Вијенац као слика Божије благодати која долази одозго. Вијенац као награда за мучеништво. Вијенац као Божији дар и подршка. Вијенац као израз Божијег савршенства, утканог у сву природу. Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком. * Преподобни Јустин Ћелијски богомудро каже: Ми у Цркви Христовој непрекидно живимо у слави Духом Светим, Његовом силом, Његовим моћима. Он је Тај Који раздељује све дарове у Цркви. Он је Тај Којим расте наша вера, расте наша љубав еванђелска, расте наша молитва, расту свете врлине у нама. Према Вашем пастирском искуству и мишљењу, који су видови актуализације овог празника у нашем животу, и како сачувати радост празника када смо суочени са бројним искушењима и овоземаљски таласи нас непрестано запљускују? - Нема потребе да се бринемо ”шта ћемо и како ћемо”. Прво због тога што је Господ баш тако заповједио, да се не бринемо. А друго због тога, што нам суштина празника поручује да ништа није до нас – сâмих нас по себи, него је све одозго. А ако смо у томе што је одозго, ако се ослањамо више на благодат и на оно ”ако Бог дâ”, а мање на своје ”планове и могућности”, е тек онда постајемо активни учесници величанственог дјела. Изван Божије благодати, ми смо немоћни посматрачи ”смијешне људске судбе”, а у њој смо ”прегаоци којима Бог даје махове”. Учешће у литургијском животу је једини и незамјењиви услов ”актуализације” празника и очувања празничне радости. Оно ће нас увјек подсјећати и шта је смисао црквеног живота, да не застранимо и да се не нађемо на супротној страни од нашег Господа, који је пред Пилатом, јасно и недвосмислено рекао да Његово царство ”није од овога свијета”. Парадоксално али истинито, ко се не оптерећује земаљским, ко не брине о земаљском, него о Божијем, - њему таквом, гле чуда, Бог може дати и да влада земаљским и да побјеђује земаљско (као што је дао Светом Сави или Светом Петру Цетињском), а онај ко само згрће и броји земаљско, и уноси се само у земаљске тактике и планове, тај ће и без земаљског остати. * Оче Гојко, надахнути стихом из једне богослужбене песме у којој појемо да: „Светим Духом свака душа живиˮ, замолио бих Вас да упутите празничну поруку читаоцима новина Српске Патријаршије? - Све што имамо – поклон је. Поклон подразумјева радост. Поклон нас обавезује на љубав. Поклон тражи да и ми дајемо колико год можемо, без престанка. И то не на начин да замишљамо себе на Косову пољу, Солунском фронту или у некој изванредној ситуацији у којој нити смо били нити смо могли бити. Осврнимо се око себе. Наши ближњи су наши императиви, и наше најважније ”битке”. Ових дана, ту међу нама, један млади човјек избавио се од потопа и допливао до обале узбурканог језера. То је Дарко Вујошевић из Подгорице. Он је знао да не може наставити свој хришћански живот, ако одатле оде даље и ако се не осврне на троје људи који су се топили у води у исто то вријеме. Мислим да није ни слутио како ће се тада завршти његово учешће у литургији. Сви су тог јутра били на недјељној служби у Манастиру Врањина на Скадарском језеру. Вратио се. И живот дао за друге. Он је тако свима нама показао да Педесетница још траје. Мало ко од нас ће се наћи баш у таквој ситуацији. Али, кад мало боље погледамо, ми смо непрестано на обали узбурканог језера, у коме се топимо и ми и људи око нас. Живот је поклон. Ред је да на тај поклон узвратимо, најбоље и највише како умијемо. * Драги оче Гојко, дозволите ми да Вам у празничној радости срдачно заблагодарим на овом празничном разговору и промишљању, желећи Вам свако добро од Господа! - Хвала и Вама! Мени је ово изузетна част и привилегија, да учествујем у настанку једног од бројева нашег ”Православља”. *Објављено у Духовско-видовданском броју "Православља" - новина Српске Патријаршије (бр. 1254, 15. јун 2019) Разговарао: катихета Бранислав Илић, сарадник „Православљаˮ - новина Српске Патријаршије Извор: Православље

У другу недјељу другу по Васкрсењу Христовом, 12. маја, када прослављамо Светог Василија Острошког, Светом литургијом, литијом и благосиљањем славског колача црква у селу Наљежићи у Грбљу, која је посвећена овом великом Божијем угоднику, прославила је храмовску славу. На Литургији је пјевао Хор Светог Јевстатија Превлачког из Будве под диригентском палицом Драгане Николић. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ У литургијској проповједи протојереј–ставрофор Гојко Перовић казао је да нас наша Православна вјера и Црква уче да је Бог када је створио човјека рекао да је добро што је створио човјека и да није добро да човјек буде сам. Он је подсјетио да је и данас, послије хиљада година, оно што је сигурно и једино право, то је да човјек не може и не смије да буде сам. „Зато је овај грбаљски сабор величанствени јер се окупљамо једни с другима, што је лијепо кад једни друге срећемо. Ми смо, хвала Богу, људи који дијелимо овај простор и ово вријеме с другим људима. Живимо у Боки которској гдје има и католика и муслимана, ђе има људи који кажу да не вјерују у Бога, све су то наши пријатељи, комшије, колега. Али, ми знамо коме припадамо и да није ништа него овај дан и да није нико други него овај Свети Василије Острошки, слава му и милост, и да нико други није постојао никад, да немамо ни о коме ништа написано, него само њему, па бисмо добро знали ко смо.“ Подсјетио је да се чудесно дијете, Свети Василије родио неколико година пошто су Турци спалили мошти Светог Саве на Врачару. „Давно су рекли и остала је и данас истина, да се мошти не могу спалити, него се онај пламен развио на све стране, гдје год живе људи који поштују име Светога Саве. И и кад се учинило да смо остали без иједних моштију, Бог посла друге мошти за које се чудом Божијим зна више него за Светога Саву. Нема тога који није чуо за Светог Василија Острошког Чудотворца, а ко је он? Он је владика Светога Саве који је отишао у Пећ код Патријарха Пајсија Јањевца да га хиротонише за владику херцеговачког.“ Свети Василије је обновио пирг Светог Саве у Хиландару и кад се вратио да буде владика херцеговачки одвајао и слао у Хиландар да случајно се што не обурда од тога што је поправљено: „Довољно знамо и гдје је светиња, гдје је пошао Свети Василије да га хиротонишу, и ђе је још већа светиња, ђе је обновио пирг на Хиландару, и ево трећа светиња манастир Острог. И ђе год се помиње ово име и ова слава, ту је исто толика светиња из које сте се ви јутрос, Богу хвала, и причестили.“ Објаснио је да је и прије и послије Светог Василија било светаца, Божијих људи и наших предака до дан-данас. Истакао је да је тако и са нашим предањем и да ове године славимо 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Упозорио је на разне вијести које нам се пласирају путем медија, да је мит и легенда да је Растко Немањић био у Црној Гори: „Мит и легенда пет манастира за које исклесано стоји да су руком Немањића подигнуте, 15 цркава посвећене Светом Сави,а да не помињем цркве и манастири ђе нема папира, али рекао ми је ђед, прађед да је то од Светога Саве, а какав сам ја човјек ако ђеду не вјерујем кад ми каже како му се звао отац и окле смо дошли.“ Такође, и владика Данило је ишао у Мађарску и тражио српског Патријарха Арсенија да га он хиротонише за митрополита, истакао је отац Гојко и додао: „У манастиру Превлака, чији је игуман Бенедикт овдје међу нама, формирала се Светосавска епархија, ту је она уздигнута на ранг митрополије. А зашто је митрополија, зашто је наша епископија митрополија? Зато што је наша архиепископија постала патријаршија. И немојте ко да вам каже да је ово конзул Србије! Ово је наш брат, какви конзули, какве границе. Ми смо једна иста отаџбина! Може бити држава, и нека буде држава, а људи који воде државу нека нам не држе лекције из историје, јер је нијесу ни читали!“ На крају свог обраћања вјерном народу, протојереј–ставрофор Гојко Перовић је честитао славу и пожелио да се догодине окупимо још боље и још више, ако може боље и више од овога данас. У овом молитвеном сабрању учествовао је и Зоран Дојчиновић конзул Републике Србије у Херцег Новом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

"Православни мисионар", мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. Будући да сте ректор Богословије Светог Петра Митрополита и чудотворца Цетињског, замолио бих Вас да нам приближите историјски и духовни значај ове црквено-образовне установе, као и живот сâме Богословије који се одвија под окриљем кивота Светог Петра Цетињског? Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици. То је историја. А данас је наша богословија једна од осам постојећих богословских школа Српске Православне Цркве, и она ради по плану и програму које за богословске школе прописује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Ово је петогодишња интернатска установа, чији се богослужбени живот одвија у нераскидивој вези са молитвеним распоредом Цетињског манастира и служби које се обављају пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Иако су материјални услови рада Цетињске богословије врло скромни, са друге стране, присуство ове Светиње сматрамо стожером и привилегијом нашег педагошког труда. Ни једна друга наша богословска школа, нема такву конституцију, да је ћивот са моштима оног Светитеља чије име носи, ту пред наставницима и ученицима. А то је живи Светац, још за живота препознат као Свети у најтежим историјским тренуцима Црне Горе, и данас је прави примјер и најбољи свједок свега онога чему ми ђаке учимо. Ово једино училиште речи Божје на територији Митрополије црногорско-приморске, изнедрило је многе знамените личности, како свештенослужитеље, тако и друге делатнике на пољу мисије наше Свете Цркве. Да ли бисте неке од њих посебно истакли? Од 1863. Године када је основана прва тзв. Привремена богословија, па ево све до данас, наша школа је била и остала језгро окупљања просветних дјелатника, у Црној Гори, а и шире. Да кажем да је покретач и оснивач рада прве Цетињске богословије, заједно са књазом Николом био учени херцеговачки архимандрит Нићифор (Дучић), а да су њени ректори и наставници, између осталог, били и потоњи митрополити Иларион (Рогановић) и Висарион (Љубиша). Међу њеним наставницима издвојио бих г. Риста Драгићевића, те свештеномученике: протојереја Луку Вукмановића, епископе Николаја (Јокановића) и митрополита Јоаникија (Липовца). Широј јавности познати ученици богословије на Цетињу су почивши епископи горњокарловачки Симеон (Злоковић) и Црногорско-приморски Данило, затим универзитетски професори и научници Благота Гардашевић, Чедомир Драшковић и Љубомир Дураковић-Јакшић. У нашем времену, од момента обнове рада Богословије Светог Петра Цетињског 1992. године, њени наставници су били Високопреосвећени митрополит Амфилохије, те садашњи епископи Српске Православне Цркве: Будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, епископ Јован (Пурић), као и протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић (први ректор обновљене Цетињске богословије). А међу бројним свршеним богословима у посљедње три деценије (њих близу 400) издвојио бих имена садашњих епископâ аустралијско-новозеландског г. Силуана и ремезијанског г. Стефана (Шарића). Поред њих ту је велики број свештеникâ на готово свим континентима васељене, монахâ, настојатељâ манастира, вјероучитељâ, професорâ богословија… Посебно се поносимо чињеницом да половину садашњег наставног кадра Цетињске богословије, чине њени свршени ученици у периоду од 1992. до данас. Оче Гојко, у издању Цетињске богословије из штампе редовно излази и часопис „Цетињски Богословацˮ. Замолио бих Вас да нам приближите садржај и тематику овог часописа? Ријеч је о ђачком часопису који има за циљ промовисање и подстицање ученичке креативности као и надградње, проширења оних знања и вјештина којима су се научили у редовној настави. Има ту богословских осврта, репортажа, поезије, и мозаичких креација (препозанавања и истицања актуелности и занимљивости). Уређивање часописа обављају одабрани ученици уз надзор наставникâ. Први број ”Цетињског богословца” објављен је 1891. године. Овоме је претходио рад књижевног друштва цетињских богослова ”Црногорски борац” (1872 -1876). Од тада до данас, овај ђачки часопис је излазио онолико редовно колико је редовно радила и сâма школа. А познато је да је њен рад трпио прекиде стицајем историјских невоља и бројних ратних страдања. Од 1945. до 1992. године, школа није радила, а ето, требало је проћи 24. године обновљеног рада, да би се, прије три године обновио и рад ”Цетињског богословца”. У нашој црквеној јавности познати сте као надахнути и омиљени беседник. У чему је према Вашем мишљењу сагледано успешно ширење речи Божје, као и мисионарска делатност Цркве? Тешко је свести у дефиницију или неко формално упутство, оно што је одозго, оно што се тиче Божјег надахнућа. Црквена мисија мијења форме и интезитет, што због оних који њу спроводе и околности у којима то раде, а што због Божјег надахнућа и Његове Премудре воље. Оно што можемо знати у вези наше мисије, и што не смијемо губити из вида, јесте угледање на свете апостоле. Њихов мисионарски рад се одликовао упорношћу, без компромиса са истином, без личне користољубивости и без одустајања у тражењу начина да се приђе људима, увјек и свуда. Не постоји амбијент у коме је мисија немогућа, нити има времена када треба мисију обуставити. Е сад, постоји мисионарење ка споља, односно објављивање Ријечи Божје онима који је нијесу чули, али имамо и обавезу, непрестану, да мисионаримо увјек изнутра, да будимо наша заспала срца, као што је Господ, пред своје страдање, будио апостоле из дремежи. У Вашем пастирском и катихетском раду видно је да сваком човеку приступате са пуно љубави, спонтано и ненаметљиво, мудро и еванђелски преносећи реч Оваплоћеног Логоса. Будући да живимо у времену великог отуђења, да ли је, према Вашем мишљењу и пастирском искуству, потребно удвостручити овај живи однос међу припадницима Цркве? Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности. Ово 2019. лето Господње, посвећено је обележавању великог јубилеја – 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Да ли ова прослава треба да буде позив да размислимо ко смо, после осам векова, и куда идемо? Свака обљетница, носи у себи императив, обавезу подсјећања на прошле догађаје. Али не због тога да бисмо се враћали у прошлост или да бисмо опонашали прошлост, него да бисмо знали куда се крећемо, колико је тежак пут пред нама, и како га ваља прелазити. Заиста, гледајући на оно што су наши преци већ обавили, на онај дио пута ка Небесима који су они већ прешли, ми можемо и требамо да сагледамо динамизам и потребу нашег данашњег дјеловања, наше молитве, наше сарадње са Господом. Да, добро сте рекли. Лијепо би и корисно било поставити себи питање – „Ко смо ми данас”? „Ко смо ми, и колико смо близу, са Светим Савом, са Светим Петром Цетињским”? Да ли ми, у своје вријеме постижемо оно што су они постизали у свом, и да ли истом вјером и истим жаром радимо као што су они радили? Ето баш, њих двојица, Свети Сава и Свети Петар Цетињски, живјели су у потпуно различитим временима и дјеловали у врло различитим околностима – али их данас препознајемо као једнако наше, и једнако свете. Тако да не можемо ни ми данас да се правдамо како немамо њихове „услове”, како немамо њихову духовност… Имамо то што имамо, и то нам је од Бога. А то значи да имамо најбоље. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да упутите једну пастирску поруку читаоцима нашег званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе. Цитираћу двије поуке Светог апостола Павла, које су ми посебно драге, и које дјелују као да су написане јутрос, а не прије 2000. година: „У овом свијету ми немамо постојаног града, него чекамо онај који ће доћи”, и друга, исто тако окренута ка будућности, и врло заснована на Господњим поукама из јеванђеља: „Оно што је иза мене – заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Обје ове поуке могу да се односе како на појединаца, тако и на колектив, на цио народ. У име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, срдачно Вам благодарим на овом надахнутом разговору, користећи прилику да Вам пожелим свако добро од Господа! Нека Господ благослови Ваш рад, и умножи његове плодове. катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22. Извор: Православни мисионар / Митрополија црногорско-приморска

У бјелопољском Центру за културу синоћ је одржана свечана академија поводом Великог васкршњег поста. Академију је благословио Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије а предавање на тему Васкршњег поста је одржао протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. “Нека је на здравље ово сабрање уочи Часног поста. Уобичајили смо да се прије почетка Великог васкршњег поста саберемо, да сваке године чујемо лијепу ријеч наших свештеника, духовника и професора. И то спада у ону духовну припрему за велику пучину Часног поста, која је као морска пучина. Иако на њој има доста искушења и таласа тај пут, то пловљење је интересантно, драгоцјено и спасоносно. И што је најважније на том путу стичемо важно духовно искуство. Увијек треба да гледамо према свјетлости, према слави Васкрсења Христовог и онда нам је све лако. Свакако да је најважнија ствар да се поред тјелесног, учимо у духовном посту. Тјелесни пост је неопходан и не можео га занемарити, али нам је потребан и духовни пост”, бесједио је владика Јоаникије. Благосиљајући собрање он је поздравио оца Гојка са жељом да његово предавање свима буде на здравље и спасење. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић је похвалио идеју да се академија посвећена Васкрсу одржава прије почетка поста. “Озбиљнога посла нема без темељне припреме. Не можемо живјети у кући ако је не изградимо по пројекту. Постоје три фазе да би се дошло до тога да у тој кући може да се живи. Да би се двоје људи вјенчали морају да постоје припреме, од барјака на кући младожење, одласка код младе, преко преговарања за младу, па до општине и свештеника. А све то што води самом вјенчању двоје људи, договоре прије и барјака и сватова свега тога. Тако и код нас Хришћана, основни разлог зашто се зовемо хришћани, зашто је саграђена ова лијепа Црква Светих Апостола Петра и Павла – је Христово Васкрсење и његова побједа над смрћу.“ Говорио је прота Гојко да се у народу може чути како више воле да славе Божић од Васкрса и по његовом мишљењу то је традиција. Наиме празновање Божића у кућној атмосфери је садржајније и задржало се пошто смо дуго били без Цркве, често без свештеника и редовног богослужења, и као што каже Његош “нема веће славе од Божића”: „Васрс је највећи празник, већи и од Божића. А немамо превише садржајну традицију народних обичаја везано за Васкрс, која је толико слојевита као Божић, зато што је прије свега, тај празник везан за догађаје у Цркви. Црква цијела православна је тако пројектована, од најмање сеоске до великих храмова какве имамо у Црној Гори, на једној основној истини – прво Олтар, а Олтар је празан Христов гроб у којем је требало да буде мртав човјек, али га нема. Нити има мртваца, трулежи, распадања и смрти. И сада тај гроб који је требало да буде мјесто за плакање и тугу, је мјесто основне радости. И нисмо радосни што тамо нема мртвога, што наш Господ није мртав, него што је то мјесто врело живота. Тамо су била прво два Анђела, један од оних Бијелих анђела о којима говори Христово Јеванђеље, који казују Апостолима: Што сте дошли да тражите мртвога овдје, њега нема, идите тамо гдје вам је рекао да ће бити. То је онај Милешевски Анђео, једна од најљепших фресака наше црквене уметности. То је мјесто посебно, не само због тога што су ту били весели Анђели – младићи у бијелим хаљинама, који поручују да је Христос Васкрсао, него је то мјесто гдје се служи Сета литургија, то је она Часна трпеза, Жртвеник, гдје стоји иконостас. “ Отац Гојко је истакао да је некад, због наше душе која хоће све одједном да повеже, похвата, проба рукама, поздрави, узме у руке, причести се, да запјева, потребна методологија постепеног упознавања са светињом. „Не можеш право у Олтар. Кад уђеш у Цркву прекрсти се, пољуби икону, стани мало у припрату, стани мало да видиш гдје си ушао, па онда идеш да цјеливаш икону која је на сред храма. Ако си ушао у манастир гдје су Свете мошти, онда идеш да цјеливаш Свете мошти. Навјећа светиња над светињама, мјесто гдје се служи Света литургија је обично иза иконостаса, мада у раним Црквама, каквих има и данас, тога иконостаса нема. Али тамо гдје се могло направљена је традација да би се људски ум припремао из једне завјесе и другу, из друге у трећу. Тако је са свим стварима у животу. Све треба радити поступно. “ Објаснио је да је Васкрс центар тога зашто постоји Црква, свештеници, владике, празници, што се зовемо хришћани. Да нема Васкрса, да није Христос Васкрсао, ни Божић, ни Свети Јован Крститељ, ни Свети Петар и Павле не би имали никакав значај, нити бисмо их могли звати светима, нити би било моштију: „Ако је толико важна та тема за живот Цркве онда се заиста треба припремити. А то радимо седмонедјељним постом, који почиње у понедјељак и траје 40 дана, плус недјељу дана Страсне седмице. А да би тај пост разумјели, да би смо га уносили како треба и владали се у њему, јер је пост дуг а ми слаби, треба се припремити. Лијепо је залетјети се на нешто, али отегне се, дуго траје а ти онај исти стојиш са навикама и страстима. Дао си ријеч да ћеш постити а трећи дан почнеш да осјећаш неку нервозу, нешто те сврби. Неко не може без цигара, неко без млијека, неко без сланине, телевизије, кладионице.. . Да би нам тај пост стварно донио неку корист, и ова академија је била потребна да се припремимо за њега. Пост је припрема за Васкрс. Ове академије су важне да схватимо због чега бих ја сад јео посну храну, због чега би ја себе испитивао, због чега би се више молио, зашто свештеници кажу да би ваљало током поста исповиједити се. Ако се икад током године исповиједамо, ваљало би да то учинимо у Васкршњем посту.“ Нагласио је да је у посту потребно умирити све што се може умирити, свести мисли, бриге.. . на најмању могућу мјеру, како би човјек чуо шта то Бог поручује. „А гдје то Бог поручује, гдје се Он то мени обраћа? Па на богослужењима Великог поста. То је једна велика филозофија, о томе су написане тоне књига. Пола фрескописа у свим Црквама посвећено је темама из Васкршњег поста, посебно из оне Страсне недјеље, Уласка Христа у Јерусалим, Издаје, Страдања, боравка Христовог у гробу и Васкрсења. Дакле за ту припрему се треба припремити”, бесједио је о. Гојко. Он је подсјетио да смо прије Бијеле недјеље имали припремне седмице: “Имали смо припремне теме које су нам сугерисале и училе да ако ћемо, што би рекли Цетињани да улажемо у тај посао Васкршњег поста, ми морамо прије свега да знамо неке елементарне ствари. А то је да смо морали чути ону причу Хананејке која долази код Христа и моли Га а јој излијечи кћер. А он јој каже да нема кад око ње да ради јер је дошао само због Јевреја. А не прича што мисли, него намјерно ради других људи који слушају. А на њене ријечи да она то зна, али Га ипак моли да јој помогне, Он каже: Није добро од дјеце бацати храну псима. Другим ријечима некако је упоредио са псетом. Пола нас би се окренуло и отишло и рекло не требаш ни ти мени а она каже нека сам и као псето помози ми јер знам да си ти Бог. Е, онда Господ каже апостолима за ту жену да ни код једног од њих није видио такву вјеру.“ Додао је прота Гојко да она која је била последња, најгора у једном трену постаје најбоља и испричао причу “О Закеју”, омаленом царинику чије је занимање било омражено код народа. „Њему није било тешко да тражи и нађе дрво на које ће да се попне да види Господа. И тај који је био најгори, постао је најбољи! И приче О митару и фарисеју и О блудноме сину носе поруку- ако ћеш са Богом да се дружиш, ако ћеш Бога да тражиш немој да гледаш шта ти све фали и које су ти границе, јер томе краја нема – него тражи Бога и наћи ћеш га. Тражи га упорно и искрено. И немој да гледаш ни како се ти осјећаш понекад, ни шта људи причају, немој да гледаш ни шта каже метеролошка прогноза, хороскоп, длан, шоља. Ако вјерујеш наћи ћеш Бога! Дакле, нема изгубљене ситуације, нема капитулације за наш лични живот и за преживљавање. То је порука коју треба упити да би се човјек упустио у ову битку, у велику тајну поста, да добро у себи прикочимо неке ствари, да испитамо, да се Богу помолимо. И тако ће онда Бог да те види. Нађи то дрво на које ћеш да се попнеш као Закеј, и онда ће Бог да те види”,поручио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У другу припремну недељу пред почетак васкршњег поста, недељу о блудном сину, у Цетињском манастиру је служена божанствена литургија којом је началствовао протојереј ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су му сабраћа ове свете обитељи јеромонаси Исак (Симић), Прохор (Јосифов) и Јустин (Мреновић), као и ђакони Душан Биговић и Игор Пешикан. Након читања јаванђеља отац Гојко Перовић се обратио присутнима. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, гостујући у емисији "Питајте свештеника" на таласима Радија Светигоре, указао на неопходност да се време предстојећег поста схвати у суштинском смислу који је, пре свега, сагледан у духовном препороду васцелог живота. Ако постиш нека твоје расположење буде испуњено љубављу и разумевањем према другим људима јер пост од нас захтева подвиг и својеврсну духовну креацију, наглашава отац Гојко. Звучни запис емисије Тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на Недјељу о милостивом оцу, како је назвао недјељу о блудном сину, отац Гојко позива да преиспитујемо себе и да признамо себи колико смо мали пред Богом. Говорећи о празнику Преподобног Симеона Мироточивог-Стефана Немање, отац Гојко је пренио и своје утиске са светосимеоновских свечаности у Подгорици, гдје је у петак и суботу прослављен Преподобни Симеон патрон наше Митрополије. Отац Гојко је одговарао на питања слушалаца о Часном посту за који се управо припремамо током припремних недјеља. “Пост од нас тражи једну креацију и подвиг. Лијепим поступцима покажимо да постимо“-каже отац Гојко. Одговарајући на питање наше слушатељке на који начин да утичемо на наше ближње који нијесу крштени да схвате суштину ове свете Тајне и крсте се како бисмо сви заједно били дјеца Господа и Спаса нашег у Царству небеском, отац Гојко каже да то треба да радимо са мјером, а не у виду неког агитатора. На ова и још нека питања наше вјере одговоре ћете наћи ако будете чули ову емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора

Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С. Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање. У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан. -Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда. На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце. Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне. Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји? Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји. А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо. Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића). Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара. Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве? -Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке. Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима. Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји. А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”. Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева. -Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније! Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске). Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства. Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије. На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало. Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив. Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније. Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима. А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе! Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства. Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У 29. недјељу по Педесетници, трећу Божићног поста, 16./3. децембра 2018. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог пророка Софонија и Преподобног Јована Ћутљивог, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Радмило Чизмовић пјешивачки парох, а саслуживали су му протојереј-ставрофор Гојко Перовић цетињски парох, сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман, Зосима и Никита, као и јереј Обрен Шарић свештеник у манастиру Морача, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исцјељењу губавих, сабране је бесједећи поучавао о. Гојко, ректор Цетињске богословије, који је подсјетио да је вријеме Божићног поста и да ова прича има много поука. – У ове дане када чекамо Христово рођење, треба нагласити поуку која произилази из овог Јеванђеља, а која гласи ”све у своје вријеме”. Како каже наш народ ”није сваки дан Божић”, а сваки је дан од Бога дар, сваки је дан поклон од Бога, свако јутро кад устанемо ми смо благословени, ми смо милијардери, ми смо најбогатији људи на свијету, јер нас је Бог дао поред толико могућих живих бића, која су била и биће, ево ми јутрос осванусмо словесни да Га славимо. Каква привилегија, какав приоритет у односу на цијелу васељену, на бесловесну творевину. Међу свему томе, ми јутрос у овој светињи славимо Бога. Како велика и лијепа ствар – казао је о. Гојко и нагласио да је Бог свуда присутан и свакога дана једнако присутан. Ипак, казао је о. Гојко, постоје благи дани, за које се треба припремати, као што се постом припремамо за Божић. – Има прилике да до Божића будемо бољи. Пост смо свели на причу о храни и мастима у производима које једемо. 40 дана имамо прилику да будемо бољи. Господ је давно рекао да не треба да бринемо шта ћемо јести и шта ћемо пити. То не значи да не треба да се пости. То значи да не треба да сведемо пост на то шта ћемо појести и стрпати у стомак, него да искористимо ове дане да будемо бољи, да нешто прочитамо, да нешто урадимо. Ако није сваки дан Божић, ајде да се спремимо за тај дан који јесте Божић – казао је о. Гојко. Сабрани, који посте Божићни пости и који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог

Дана 2. септембра 2018. године у Богословији Светог Саве у Београду свету Литургију служили су протојереји-ставрофори Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, и Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве, јеромонах Петар Крачун и професори Богословије ђакони Верољуб Сандо, Бранислав Кеџић и Немања Калем. Извор: Српска Православна Црква

Окосница закона требало би да буде члан 52, који прописује да сви вјерски објекти и земљиште које користе вјерске заједнице на територији Црне Горе, а за које се утврди да су изграђени, односно прибављени из јавних прихода државе или су били у државној својини до 1. децембра 1918. године, као културна баштина Црне Горе, буду државна својина. Вјерски објекти за које се утврди да су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, такође, биће државна својина. –Не знам зашто је то питање покренуто, па заустављено, и зашто се баш сад наново отвара. Очигледно се ради о несналажењу државе. Није уобичајено да причу о нечијој имовини, која би у демократском друштву требало да буде светиња, промовише једна невладина организација која се представља као црква. С Црквом, нашом митрополијом, није обављен никакав разговор уочи ових посљедњих најава, каже за “Слободу” ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Он сматра да се тиме отварају два веома битна питања. –Као прво, држава Цркву жели да сведе на државне границе. Свака помјесна црква у свијету простире се ван граница државе. Друго, сама држава Црна Гора, у складу с евроатланским интеграцијама, пребацила је правосуђе на Стразбур, међународну политику на Брисел, одбрану на Вашингтон. Значи, у својој земљи се више не питамо ни за шта. Они који воде ову државу, многа питања пребацују на међународне адресе, а Цркви бране да се и даље простире ван граница Црне Горе, и то на мјестима гдје је вјековима присутна. Сви наши преци кроз историју, црквену везу су имали с васколиким православљем. Ниједан наш владика није хиротонисан у Црној Гори, већ су ишли у Русију. Сви они имали су дубоке везе с православним, црквеним иностранством, објашњава Перовић. Кад је у питању власништво над црквама, Перовић даје примјер Дворске цркве на Ћипуру и Цркве Светог Димитрија на Крушевцу. –Прошле и претпорошле године обављена су два судска процеса, пред институцијама државе Црне Горе. Ради се о Цркви на Ћипуру и Цркви Светог Димитрија на Крушевцу, у Подгорици, за које се сматрало да су, наводно, дворске цркве краља Николе и да припадају држави. У тим процесима, непобитно је утврђено да та два објекта нису лична својина ни краља Николе, ни династије Петровић, него да припадају Цркви. Дакле, ту пресуду није донио инострани суд, него судови државе Црне Горе. Они су утврдили да црквено припада Цркви, а државно држави. Тако је то било увијек. А ако је некад бивало да држава располаже с црквеном имовином, то је било онда кад је краљевина била православна и кад је православље било државна религија. Ако говоримо о држави краља Николе, опште је познато да је била потпуно другачија држава од ове коју данас имамо. Држава се бавила Црквом и с њом била уско повезана. Данашња Црна Гора је секуларна, мултиконфесионална, додаје Перовић. Појашњава да таква ситуација, да је њему познато, није забиљежена ни у једној земљи. –Видим да нам је постала пракса да преписујемо законе из Хрватске, рецимо. Ево, нека погледају како је црквено питање уређено у тој земљи. Постоји ли иједна земља у којој се храмови налазе у власништву државе? Да, постоје стари храмови, споменици у којима се не служи, па данас њихове зграде служе за потребе музеја или као изложбени простор, закључује отац Гојко Перовић. Подсјећамо, нацрт закона о слободи вјероисповијести урађен је још 2015. године, међутим, оцјењујући га као крајње неприхватљив, Митрополија црногорско-приморска тражила је његово повлачење. -Одредбама Нацрта закона, укида се правни субјективитет свих цркава и вјерских заједница, поништавају њихова вјековна стечена права, ограничава и сужава вјерска мисија, спрјечава њихово право да самостално уређују своје унутрашње устројство, омогућава агресивни државни интервенционизам у њихова унутрашња питања, лишавају се законито стечених својинских права над вјерским објектима и десеткованом непокретном имовином, која им је остала послије поратне национализације и других видова одузимања имовине, укида досадашњи систем евиденције и уводи систем регистрације цркава и вјерских заједница, саопштено је тада на округлом столу који је организовала Митрополија. Гојко Перовић напомиње да се ова прича тиче и свакако угрожава Римокатоличку цркву и Исламску заједницу у Црној Гори. –Ако се отвара питање цркава које су изграђене прије 1918. године, истовремено се отвара питање Римокатоличке цркве и Исламске заједнице у Црној Гори. Све то треба поклонити држави? Морам напоменути и сљедеће, толико је цркава од Игала до Сутомора, које нису грађене под државом Црном Гором, које се тад нису налазиле у Црној Гори, већ у оквиру Млетачке републике и да не идемо даље у историју. Увјерен сам да до отимачине имовине вјерских заједница неће доћи, јер свуда у свијету право имовине је светиња. Претходни Приједлог закона повучен је јер су све вјерске заједнице у Црној Гори биле против њега. Надам се да ће тако бити и овај пут, каже Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Рођен 8. септембра 1972. године у Котору. Дипломирао на Богословском факултету 1999. године, апсолвирао философију на Философском факултету у Београду. У чин ђакона рукоположен на Недељу Православља 1999. године а за свештеника, на празник Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2000. године у Цетињском манастиру. Одлуком Светог Архијерејског Синода 1998. године постављен на место предавача Светог Писма Старог и Новог Завета и Историје Српске Православне Цркве у Цетињској богословији. На мајском заседању СА Сабора 2002. године на предлог Митрополита Амфилохија наименован је на функцију в. д. ректора Цетињске богословије, коју је и преузео 1. септембра 2002. године. У мају 2016. године изабран за ректора Богословије. Од 10. октобра 1999. године до ступања на службу ректора обављао и дужност главног уредника Радио-Светигоре. Као студент издао две збирке песама. Своје богословске коментаре и полемичке текстове објављује у ревији Светигора и дневним листовима Дан, Вијести и Глас Црногорца. Отац Гојко ће 3. маја одржати предавање са истом темом у сали Музичке школе у Бору у 19 часова, а 4. маја у храму Светог великомученика Георгија у Кладову, такође, у 19 часова. Извор: Епархија тимочка