Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'перишић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Ово је парабола која показује (1) моћ покајања и (2) величину човекољубља Божијег. Млађи син, изгубљен и изнова пронађен, личи на царинике и грешнике. Старији син, који негодује због прихватања брата му који се вратио, личи на фарисеје. Шире гледано, могуће је да млађи син представља све народе, а старији Јевреје. Млађи син би могао бити свако онај који мисли младалачки и који се лако превари, а чак не обавезно годинама млађи, већ памећу и знањем нестабилнији и незрелији. Тај млађи син једнога дана рече оцу: „Дај ми део имања који ми припада.“ И само по себи је лоше, а и узрок је још већих зала, сматрати дарове и поклоне Божије као оно што нам припада као да нам то Бог дугује и као да нам то мора дати, тј. као да ми полажемо неко право на то. Велика непромишљеност грешника, која и доводи до њихове пропасти, јесте то што желе да у сопственим рукама имају део имања који им припада. Траже, дакле, у овом кратком животном веку да уживају његова добра. Везују се само за оно видљиво, које је привремено и без трајне вредности, а не знају уопште за оно невидљиво, које је небеско и вечно. Млађи син је затражио независност, веровао је у свој сопствени суд и да ће, само ако узме свој део у сопствене руке, њиме боље располагати од свога оца. Исто су тако и првостворени (Адам и Ева) сами проузроковали сопствену катастрофу из непромишљене жеље (славољубља) да буду независни од Бога. И пошто од оца доби оно за шта је мислио да му припада, „отиде у земљу далеку“. „Далека земља“ је земља удаљена од очевог дома. Она (по блаженом Августину) означава потпун заборав Бога. Грешници су далеко од Бога не раздаљином места, већ удаљавањем и повлачењем од врлине (по Зигавиносу). Бог је близу нас када чинимо добра дела, а далеко када се ми сами немањем добрих дела удаљавамо од Њега (по Василију Великом). „И онамо разасу имање своје.“ Потпуно расипање иметка представља крајњу злоупотребу човекове слободе. „Живећи развратно.“ Беда грешника се састоји у томе што се удаљио од Бога, извора свакога добра, и што се све више удаљава од њега. Тражећи добро у овом свету, у овосветском уживању, грешник расипа очево наслеђе злоупотребљавајући све своје друштвене моћи, губећи време свога живота, користећи на зло (а не на добро) поверене му таланте (сетите се приче о талантима), тј. дарове божанског промисла дате му да би га учиниле способним да служи свом Господу чинећи добро. Но, слобода уживања није безгранична и бесконачна, како је то замишљао грешни блудни син. Раније или касније осетиће беду и празнину коју у срцу ствара развратни живот и лишеност Божије утехе. Тада ће се појавити глад: „и он поче оскудевати“. А пошто „не живи човек само од хлеба, но од сваке речи Господње“, поменута глад (по блаженом Теофилакту) није само глад за хлебом, него и за речју Господњом. И баш оно што је грешник желео и сањао – живот удаљен од Бога и од његовог надзора – управо то се показало као његова несрећа и узрок његовог разочарања и извор глади материјалне и духовне. Иако, Јеврејин (изабраник Божији), приморан је да буде роб (потпуни зависник) идолопоклонику. Другим речима, грешници су, у ствари, потпуни робови греха („Ко чини грех, роб је греха“ – Јн 8, 34). И не доби стога, у тој недођији, да напаса нпр. овце, јер би тада то било часно занимање за једног Јеврејина, као нпр. за Јакова или Мојсија или Давида, него доби (за Јеврејина) нечисте свиње. Дакле – крајњи пад грешника. Стање грешника је стање у којем овај увек остаје незадовољан. Када развратник огладне, помисли да ће се наситити ако неком постане роб (слуга). Но, и поред тога опет оста гладан. Другим речима, у стању греха није могуће очекивати стварно задовољење од ма које створене ствари. Узалуд грешници запомажу обраћајући се телу и свету. Тело и свет су они код којих су служили, којима су робовали и којима су се клањали као боговима. Но, чак ни рошчиће којима се хране свиње, не дају им. Насупрот томе, у земљи очевој (тј. у дому очевом) нема глади. Изобиље је хлеба и сваке хране (духовне), и нема страха да ће ко гладовати ако се врати у очев дом. Али блудни син је једва чекао да га напусти. И сада се његово стање у овој параболи описује као лудило и пијанство, под чијом влашћу грешник бива ван себе. Сатана је подјармио његову душу. И од свих болесника, грешник је највећи противник и непријатељ самоме себи. Бог, међутим, не напушта створења своја, те тако и овај грешник, „дошавши себи“ и „уставши“ реши да се покајнички врати своме оцу. Јеванђелист каже „уставши“, тј. пробудивши се из летаргије и очајања, али и „васкрснувши“, јер је употребио исту реч као и за васкрсење Христово. Уставши из пада у грех, тј. васкрснувши из леша греха (по Зигавиносу), блудни син покајнички завапи „сагреших небу“, тј. Богу. И само је једно имао на уму – оче, немој ме сасвим одбацити. И није одлагао извршење ове (добре) одлуке о повратку „свом оцу“ (или према једном старијем рукопису, појачано – свом сопственом оцу). А када се враћао, отац га угледа из далека, јер га непрестано ишчекиваше да се врати (тј. покаје). Иако син још ништа није рекао, отац трчи (ван куће) њему у сусрет, од силне жеље да му се син врати. Син је, са своје стране, оправдано могао очекивати прекор и грдњу, јер је проћердао иметак, а уз то је и нечист, јер је проводио време са свињама и нико од Јевреја не би хтео да буде с њим до само отац који све то пренебрегава срећан што му се изгубљени син вратио. Другим речима: Господ је брз да опрости. Видевши то син се исповеда: „Оче сагреших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим.“ Али отац, видевши синовљеву спремност на смирење, прекида га, и наређује слугама да сину изнесу најлепшу одећу и обућу (обућа је знак слободних – робови су ишли боси), а поврх свега и прстен – знак изворне части и власти (у дому) као што је има и други син. Блажени Јероним вели да је одећа – правда Божија, прстен – печат Духа Светога, а обућа – способност да се иде путем Божијим (тј. Очевим). И нареди даље отац да спреме „теле угојено“ да сви могу јести и веселити се повратку изгубљеног сина. Не, дакле, било које теле, него оно посебно гајено за најсвечаније прилике. (Кирило Александријски каже да је то теле сам Христос (као жртва) која узима на себе грехе света.) Стање греха је стање смрти јер грех умртвљује, убија у души сваки живот духовни, сваку везу са Духом Светим. Зато је повратак душе из греха њено васкрсење из мртвих. Но, све ово није се свидело старијем сину. У овој параболи старији син је слика фарисеја, који није да нису испуњавали закон Божији (тј. Очев), али су такође и мислили да се у пуном вршењу закона, чак и у одсуству љубави, испуњава прави однос са Богом. И као што су се фарисеји саблазнили видевши Христа да подучава грешнике, тако и старији син видевши оца да комуницира са грешним сином не хте поново ући у очеву кућу. Јер, фарисеји нису хтели да имају никакве везе са грешницима. Мислили су да само они као праведни (будући да испуњавају закон), имају право на љубав Божију. Но, отац не би био отац свој својој деци кад не би према сваком од њих поступао са брижном љубављу. Стога, као што је изашао пред млађега, он излази и пред старијега сина показујући своју бригу и за њега, говорећи му: „све моје је и твоје“, и тиме показујући да за сву своју децу има љубав бесконачну. Ништа нам више не треба него ово схватити, да бисмо, колико год да смо (от)пали и удаљили се од Бога и његове, како рече један светитељ, „манијачке“ љубави према нама, постали свесни утешне истине да је довољно само да се пренемо и искрено покајемо да бисмо се вратили у загрљај Бога који нас раширених руку нестрпљиво чека. Њему нека је због тога вечна слава и хвала. Амин. Извор: Теологија.нет
  2. Поздравна реч декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Светосавској академији 27. јануара 2003, објављенa у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 151–152. Ваша Светости, Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, Часни оци, драги гости, дозволите ми да вас, између две трпезе: оне духовне са које долазимо, тј. божанске литургије која је par ехсеllеncе место сусрета човека са Богом, и оне телесне на коју ћемо отићи (после празника за уши који нас очекује) а која је трпеза такође својеврсна агапа (трпеза братске љубави), дозволите ми, велим, да вас од свег срца поздравим и пожелим вам добродошлицу на Теолошки факултет. А заиста сте нам сви добродошли, јер вашим доласком сведочите да не заборављате Теолошки факултет, да не заборављате Цркву, да не заборављате ни Св. Саву који је непосредни повод нашег данашњег окупљања. И одиста не треба заборавити Св. Саву, јер бисмо заборављајући њега убрзо заборавили и ко смо и шта смо и зашто смо. Зар нас није Св. Сава учио да смо без Бога и без утемељења у Богу (како личног тако и свенародног) налик на гордошћу надуване мешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења, па је зато на српски језик неуморно преводио и дописивао богонадахнуте и богомудре оце Цркве, а исто тако цркве и манастире неуморно подизао и обнављао, не би ли нам указао на пут ка ономе без кога смо само прах и пепео. И зар нас није учио да смо издвојени од других људи и народа налик на изоловани поточић коме прети опасност да заврши као устајала бара, па је зато, непрестано путујући, градио мостове и са источним и са западним народима, пријатељујући са свима и бивајући свима све, само да их придобије. Отуда сваки онај који инсистира на српству Св. Саве, а не на његовом хришћанству, није од њега научио ништа. Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили. И такав став није његово приватно постигнуће, него дело Духа Светога који надахњује Цркву и свакога истински црквеног. И као што белац или црнац крштењем водом и Духом не престају да буду бели или црни, али бела или црна кожа престаје да им, у Цркви у коју су крштењем ушли, даје идентитет, тако исто идентитет у Цркви престаје да им даје припадништво одређеној друштвеној класи или неком народу. Идентитет у Цркви човек задобија искључиво из односа који преко Христа у Духу Светоме има са Оцем небеским. Све остале особине које је имао (боја коже или очију, припадништво класи, раси, полу или нацији) он уласком у Цркву додуше не губи, али оне престају да за хришћанина буду одлучујуће, престају да му дају идентитет који он сада црпи не из карактеристика овога света, него (парадоксално) из будућег царства Божијег. Па ако, по сведочењу Апостола Павла, у Христу нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, онда свакако у Христу и у његовој Цркви не сме бити ни Немца ни Италијана, ни Србина ни Хрвата, ни Руса ни Јапанца, него само Христос сав у свему. Тако и ми, љубљени моји, благодарећи Богу што за вековни узор имамо оваквог духовног горостаса који надраста све људске, „исувише људске“, поделе, осим оних које бескомпромисно деле добро од зла и праву од криве вере (јер је она прва спасоносна, а ова друга душепогибељна), имајмо за извор свог идентитета само благу Христову личност, а за руковођење при делању само чисту љубав Христову, без обзира на цену коју ћемо баш због тога морати да платимо кнезу овога света. И колико год висока та цена била, не заборавимо ни то да ни једна цена није превисока када је у питању царство Божије, царство Христа Богочовека, коме нека је слава са светима његовим (међу којима је и српски лучоносац Св. Сава) у векове векова. Амин. Извор: Теологија.нет
  3. Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне ‘приматељке’, тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим те… АКО, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења бићетвореће љубави Божије коja не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу… АКО можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога: ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има — немој себе називати хришћанином. АКО ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце — немој себе звати хришћанином. АКО ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва — немој себе звати хришћанином. АКО можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величину тога циља откривати, а њему се све више приближавати, тек у мери свога смирења пред Њим… АКО можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне, упркос нама оваквима, до којих кад би било, ње већ одавно не би било. Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени. А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо и даровао нам царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом ‘широком руком’ мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије, а тиме и у вечнобитије. Он мора бити ‘неправедно’ многомилостив и безразложно човекољубив да би човек могао окусити вечност. Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања — као да цела литургија није молитва пред причешћивање — итд, итд), него је твој грех, твоја грешка, боље речено — твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је — бити ‘Христос’ без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од ‘Христа’ без љубави — а управо тај живи contradictio in adjecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцијом, а у бити — непокајани егоиста. Но, АКО можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке на уску и тешко проходну стазу која једина води царству небеском… АКО можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом… АКО можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало… АКО можеш не уздати се у ‘бесмртност душе’, него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, већ да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради. Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност par excellence) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа. Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој творац, одржавалац у постојању, животодавац и надасве смислодавац који бива спознат само онолико колико он то жели и колико ти он то допусти. У гносеолошкој ‘борби’ са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и ‘манијачком’ љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији. С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј. Веруј и да, пошто Бог ничим, ни ad extra ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. ‘слобода избора’, јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у ствари, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива и невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога творца. Не желећи да их лиши ниједног свог блага, такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност (а не да се изабере ово или оно). То је слобода као стваралачки чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бића (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива). Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави — она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави. Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. „Вечно постојање“ (а то је онтолошка категорија par excellence) је, дакле, у самом темељу љубави. Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст — од самога Христа.) Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити, а да је при том не уништи, јесте љубав. Веруј да без Христа (а то значи — без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената — љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе и љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји — била би сувишна. АКО, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и учеником и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа што нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин. Светосавска беседа изговорена 27. јануара 2002. на Православном богословском факултету, а одштампана у часопису Искон, број 7, без године издања, стр. 19–21. Извор: Теологија.нет
  4. Детаљним навођењем Христових предака по телу (Мт 1, 1–25), јеванђелист (благовесник) жели да нас увери да је Исус исто онолико колико је Син Божији уједно и потомак рода људскога. Будући истовремено и Бог и човек, Исус је оним видом свога богочовечанског бића који је божански, онај који је не само пре свих векова, него онај којим су сви векови (тј. време) створени (дакле – творац историје). А оним видом свога бића који је људски, он је уистину потомак људи од крви и меса. Тако су у њему несливено сједињене божанска и људска природа. И људска природа не припада му мање него божанска, јер он није мање човек, него што је Бог. Овим детаљним набрајањем предака благовесник Матеј жели да нам покаже како Христова људска природа нипошто није привид, него непромењива стварност. И није свеједно да ли је Исус био човек заиста или само привидно. Није свеједно зато што је Христово људско тело посредник нашег спасења. Када оно не би било право људско тело, онда нам он не би био сродан, не би имао исту природу као што је наша, па стога ми са њим не бисмо могли бити у потпуности сједињени, нити бисмо управо преко те његове људске природе могли бити повезани са Богом. Заиста, када би Христово тело било привид, онда ни нама не би било искупљења и спасења. („Ако је Логос… само привидно био у телу… следи… да је људско спасење и васкрсење само привид“ – Св. Атанасије Велики). Он је постао прави човек управо зато да би наше спасење било не само замисливо, него и оствариво. Они који не верују да је Бог постао прави човек, не верују да Бог може ући у људску историју, а све то не верују зато што немају поверења према твари и тварном, зато што твар држе за злу и за извор зла. Бог, њима насупрот, има поверења у твар(ност). Он је први пут указао поверење твари приводећи је из не-бића у постојање (и то као добру: стварајући, Бог виде да је све добро); а други пут Бог указује поверење твари узевши твар на себе и то не само стварно, него и вечно (што значи да се људске природе Христос неће одрећи ни у све векове царства небеског). Међутим, иако су божанско и људско у Христу две потпуно различите природе, између њих не постоји никаква раздељеност. Људска и божанска природа у Христу постоје не само несливене (једна у другу), него и нераздељиве (једна од друге). Отуда је Исус с правом назван Богочовек. Зачет је божански, а родио се човечански. Говорио је људским језиком, али су му речи биле божанске. „Као човек би пљунуо, али му је пљувачка била божанска: њоме даваше вид очима слепом од рођења“ (Св. Атанасије Велики). Умро је као човек, али је васкрсао као Бог. Васкрсао је као Бог, али са телом као прави човек, и управо тиме показујући да је код њега божанско и људско спојено заувек. И баш је та спојеност оно што даје могућност сваком од нас да буде нераскидиво повезан са Богом. Јер, човек са Богом може бити повезан једино Христом, тј. кроз Христа или путем Христа. Отуда је Христос спаситељ људи зато што би без њега божанско и људско остали заувек раздвојени, а са њиме су спојени у сву вечност. То и јесте прави разлог због којег без Христа нема спасења, нема избављења, нема вечног живота. И стога није никакво чудо што онај кога данас у Христу прослављамо (Св. Игњатије Богоносац) није хтео да се одрекне таквог Христа ни за шта на свету (док су га водили у Рим да га баце лавовима). Он је знао да одрећи се Христа не значи само одрећи се неког (макар и најисправнијег) учења, или одрећи се једног становишта и прихватити неко друго, него да одрећи се Христа значи ништа мање него одрећи се вечног живота. Будући да нам је Христос једини посредник ка Богу Оцу, једини мост који води на другу обалу вечног живота – у будуће царство Божије, одрицање од њега значи сурвавање у чељуст небића. Не изабрати Христа, значи изабрати непостојање, а пошто оно није у нашем домету (тј. није у нашој моћи) то значи вечно се мучити зато што немамо оно што желимо и зато што желимо оно што не можемо имати. Уместо тога Игњатије пријања за Христа Спаситеља „нераздељиво“, тј. тако да га од њега ништа (ни живот, ни мучење, ни поткупљивање, ни мученичка смрт) не може раздвојити. Страдајући за Христа (без трунке колебљивости) Игњатије нам показује да је смрт пред Христом потпуно немоћна, да она, у ствари, у суштини, у крајњој анализи, и не постоји, него да је оваплоћени Христос – Спаситељ и Избавитељ, онај који је „све у свему“, чија личност испуњава и препуњава све светове и све ново твори и животвори, и коме због тога, заједно са Св. Игњатијем, треба непрестано и бескомпромисно да узносимо славу и част у векове векова. Амин. *Беседа на празник Св. Игњатија Богоносца у Недељу светих отаца – Саборни храм у Требињу, 2. 1. 2005, објављено у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 141–142. Извор: Теологија.нет
  5. Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, даме и господо, Пре свега, пошто се спис др Хишама Нашабеха бави односом „хришћанског Запада и Муслимана као целине“ (стр. 9), коментатор овог текста би требало да буде западњак а не источно-православни хришћанин, пошто однос између православних хришћана и муслимана скоро да у тексту уопште није поменут. Потом, већи део овог списа бави се историјом, под поднасловом „Изазови баштине“ (“Challenges of Heritage”). Ја нисам историчар али ми се чини да овај историјски преглед, иако углавном коректан, није баш увек избалансиран и да је понекад недоследан. Неколико примера ће нам помоћи да ово поткрепимо. Речено је да „је из овог контекста очигледно да је ислам био толерантнији према хришћанству и јеврејству, него они према њему“ (стр. 5). Можда је то тако било у Андалузији, али није у Србији или на Балкану. Тако, чак и да овај став важи за неке територије и за неке историјске периоде, не треба га узети здраво за готово, пошто је једностран и стога нема универзално важење. Такође је речено да су „отомански Турци дошли да прогањају хришћане у њиховим сопственим отаџбинама [тј. у отаџбинама хришћана] изван граница [тј. области] муслиманске територије (Oaral-Islam)“. Међутим, само неколико редова ниже, као да је заборављено шта је малопре речено, тврди се да је у питању „окупација [од стране западних хришћана] њихових [муслиманских] територија за време деветнаестог и двадесетог века“ (стр. 6). Наиме, прво је речено да те територије нису биле муслиманске него хришћанске, а потом, као да је заборављено оно што је речено само неколико редова раније, тврди се да се ради о муслиманским територијама. Уопште није јасно зашто би се на освајање хришћанског Истока од стране муслимана, или тачније отоманских Турака, требало историјски гледати као на „муслиманску реакцију на крсташке ратове“ (стр. 6), када сви врло добро знамо да су крсташи опустошили хришћански Исток (нарочито Константинопољ) барем исто толико колико су опустошили и муслиманске земље. Како смо јуче чули од господина Мухамеда Ел-Самана (Muhamed El-Samman) „источно хришћанство је била њихова [тј. крсташких ратова] прва жртва“ (стр. 2), а од проф. Григорија Зиагаса (Grigorios Ziakas) да у „крсташким ратовима западне Европе против Истока… велики део Источне цркве не само што није учествовао у овим историјским догађајима који су обележили сукоб Запада и Истока, него је, напротив, он претрпео, попут осталих народа Истока, жалосне последице овог сукоба“ (стр. 10). Према томе, чудно је али и историјски објашњиво да су жртве крсташких ратова биле такође и жртве муслимана. Међу занимљивим и тачним увидима аутора, поменућу један у коме он с правом каже да су „западне земље користиле заклањање иза мисионара као изговор за ширење своје колонијалистичке контроле и за изградњу својих прекоморских империја“ (стр. 7). У питању је западни колонијализам арапског света, са којим, као што сви знамо, православни хришћани немају ништа. Међутим, оно што ме овде интересује није историја. Штавише, ако се упетљамо у историју лако се можемо изгубити, пошто, као што и аутор признаје, питање је: „да ли је ова чисто научна слика [другог, у историји и данашњици] уопште могућа?“ (стр. 1). Можда такозвана објективна историја уопште и није могућа. Питање које ме овде интересује јесте – шта треба да радимо да бисмо живели у миру? Бићу слободан да предложим неколико савета у ту сврху. Разноврсност религија сама по себи не имплицира непријатељство (осим када имамо посла са фанатицима). Религије нас чине различитима, али да бисмо постали непријатељи потребни су нам обмане и злоупотребе политичара и влада. Не треба да пристанемо на широко распрострањену идеју о томе како људи ратују због религије. Иако постоје многе историјске књиге које се темеље на овој идеји, истина је да је религија у ратовима увек изговор а никада стварни узрок. (С друге стране, ако желите да мотивишете народ за одбрану земље, тада религија може играти извесну улогу.) Ратови се не воде због религије јер: Човек је мање религиозан него што су многи професори религије спремни да прихвате. Често прецењујемо религију (не њен значај, него њен утицај на државу и друштво). Религија је дубок, али танан и крхки слој људског бића. Све религије су усмерене ка одржању, а не ка уништењу људског живота. Отуда, ако неко поступа супротно, он не може тако поступати у име религије (иако то може говорити). Ратови се воде због територија, богатства, геостратешких положаја, повећања моћи утицаја над другима итд, а не због некаквих религијских идеја. Према томе, не треба да пристанемо на становиште да је религија узрок ратова (иако у ратовима људи на супротним странама могу припадати различитим религијама, али не нужно). Не дозволимо да будемо средства у рукама нетолерантних, кратковидих и лакомих политичара који ће увек злоупотребити и нас и наше религије за своје нечасне циљеве. Уколико се догоди да вође држава и нација буду људи који поштују достојанство и различитост другог, тада треба да их подржимо и охрабримо. Али, ако се догоди да су томе супротни, тада треба да одбијемо да злоупотребимо религију у политичке сврхе. Према томе, одбијмо да будемо послушни агресивним потезима наших влада. Нема потребе да сви мислимо и верујемо исто да бисмо живели у миру и узајамном разумевању. Оно што је неопходно јесте да једни другима желимо добро а не зло. Увек морамо имати на уму да онај други није дошао на свет својом, него Божијом вољом. И ако ја не знам због чега је он доведен у постојање, Бог засигурно зна. Стога, другог морамо прихватити и поштовати као икону живога Бога који не само што зна због чега тај човек постоји, него је и његова воља да он постоји (осим уколико верујемо да се људи рађају без Божијег знања и без његове воље). Према томе, прихватимо светост људског бића као таквог, тако да није потребно да неко учини нешто или да верује у нешто да би био поштован. Прихватимо зато да ни под којим условима људско биће не може бити третирано као средство, него увек само као циљ. На крају, суд о томе ко је (у стварима вере) у праву оставимо Судији и судњем дану, а до тада живимо у миру. Селам Алеихум Извор: Теологија.нет
  6. На дане празника ми и не чинимо ништа друго него прослављамо Бога непосредно (ако је реч о Христовим празницима) или посредно (ако је реч о празницима светитеља). Стога свете угоднике Божије помињемо на свакој литургији (јер је празник хришћански неодвојив од литургије), а посвећујемо им посебне песме на дане њихових празника, молећи Бога да их се сети у царству своме, јер само онај постоји истински, тј. постоји вечно, у вечној заједници са Богом, ко постоји у сећању Божијем.Сећање Божије, наиме, није попут људског – само отимање од заборава онога кога се Бог сећа, него је то отимање њега од вечне смрти, од његовог поништења, од не-бића. Стога и Црква памти своје свете, јер заборавити их била би страст (πάθος) којој у Цркви нема места, и помиње их на литургији, јер и они, иако свети, имају потребу да буду поменути у Божијем присуству у литургијској заједници, пошто се и свети спасавају једино тиме што су чланови тела Христовог, тј. Цркве.Прослављање Бога и светих његових није, дакле, нека додатна или украсна особина евхаристијске заједнице, него једна од суштинских карактеристика њених, јер се спасење тражи и налази увек и само у заједници свиху једном телу Христовом. Прослављајући Бога и свете, на црквене празнике, ми посредно прослављамо и радосну истину оваплоћења Божијег. Тиме што се Син Божији оваплотио и, остајући истински Бог, постао и истински човек, он је показао да материја од које смо саздани и без које не можемо, није достојна презрења, него да је и сама света и достојна сваке почасти, само ако се спасоносно употребљава, а не погубно злоупотребљава. А светитељи, подучени Христом као вечним примером, показују како материја треба да општи са Богом, како створени свет треба да се односи према Богу да би, иако створен, постао непролазан. Другим речима, они показују какав ће бити свет када се коначно једног дана преобрази у царство Божије. Можемо се запитати – зашто не прослављамо Бога какав је по себи и за себе, него увек кроз Христа оваплоћеног и кроз светитеље Божије? Одговор се налази у чињеници да Бог, ако га одвојимо од Богочовека Христа и од светитеља његових, људима остаје као нека, ма колико велика и моћна била, ипак онострана, тј. од људи и света издвојена сила која је нама непримерена и туђа. Стога се Бог и оваплотио, тј. узео на себе људску природу и, да тако кажемо, свео себе на „нашу меру“ да би нас уздигао на своју. Постајући прави и истински човек од крви и меса, Бог је показао да је људска природа способна да буде света, да је способна да у себе прими не делић или мрвицу Божанства, него васцелог Бога – творца њеног. Природа људска је, дакле, нешто толико велико да је се њен творац није постидео, него ју је створио таквом да се једног дана, када је то човеку затребало, сам Бог у њој сав могао сместити, показујући тиме за шта је, тј. за какве је све величине створена. И то показујући, не убеђујући речима или притискајући доказима, него својим реалним постојањем – када је, не престајући да буде Бог, живео као човек. Због свега овога прослављање светитеља истовремено је и прослављање истине о оваплоћењу Божијем. Бог, остајући Бог, постаје човек, да би човек, остајући човек, постао бог (додуше, не бог по природи својој, јер само је један такав, него бог по благодати Божијој, тј. по усиновљењу). Светитељи су живи доказ истине да човек може постати бесмртан живећи са Богом и по Богу – и то је оно што прослављамо и чему се радујемо празнујући их. (Узгред буди речено, отуда и они који не признају, и стога и не прослављају, светитеље у ствари тиме прогоне Бога из тела, разоваплоћују Христа и тиме руше основну спасоносну истину хришћанства – да је човеков живот са Богом не само могућ, него и неопоходан ако човек жели да живећи пуним животом постоји као истински човек у непролазном царству Божијем.) Пре свега сам Христос, а потом и светитељи (које прослављамо на празнике) живи су доказ да је Бог наш пријатељ и доброчинитељ, јер нама људима даје и (1) знана, и (2) само слућена, и (3) још неслућена блага, пошто, по речима апостола Павла, „што око још не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, то је уготовио Бог онима који га љубе“. Одсјај ових неслућених блага небеских видимо на светитељима и радујемо се празнујући их. Славље и свечана, празнична атмосфера у ствари је слика и одраз атмосфере која влада у долазећем царству небеском. Стога на празник облачимо најлепша, најсвечанија одела, а свештеници најсвечаније одежде. На празник се обавезно служи литургија, или још тачније – празник је тада када се служи литургија и када се причешћујемо, јер литургија је та која један дан чини празничним, тј. светим. Будући да је литургија есхатолошки догађај, дакле догађај који предосликава будуће царство Божије, она не може а да не буде празнична, свечана, раскошна (то је и разлог због којег се у дане поста литургија не служи). Носећи са собом свечани, празнични карактер, литургија ‘иконама’ и ‘символима’ показује радост будућег царства. А та непролазна радост омогућена је тиме што је Бог постао човек и тако из вечности ушао у време, у историју, у наш живот и цело наше биће, да би га, будући једини свет, осветио и учинио непролазним. Отуда о празничним евхаристијским слављима Црква, (као историјска слика заједнице светих у будућем царству Божијем) пројављује улазак царства Божијег у историју. Стога су црквени празници, тиме што освећују време, као неко крајеугаоно камење временске зиданије чији смисао и није ни у чему другом до у слављењу Бога у светима његовим. Извор: Πειραϊκή Ἐκκλησία (2005) = Саборност, 3-4 (1997), 61-64.
  7. Човек је биће које је Бог призвао из небића да постане подобије свебића. И заиста, ако не једини, а оно свакако највиши позив човеков јесте да се уподоби своме творцу, да оствари хришћански ‘категорички императив’: „Будите и ви савршени као што је савршен Отац ваш небески“. Будите, дакле, савршени као што је савршен онај који је једини свет и извор сваке светости. Богочовек нам овим у ствари ‘заповеда’ – будите и ви свети, постаните светитељи. Другога назначења до овога, у своме животу немамо. А ово је пак вредно свакога труда и подвига. Због тога смо настали, због тога живимо, због тога једино и постојимо. Ако ову потресну истину доживимо свим својим бићем и свој живот ка њој преусмеримо (преумимо), тек онда ћемо бити достојни да се назовемо хришћанима, и тек онда ћемо бити у стању да схватимо оне који су свој живот посветили њеном остварењу, због чега их Црква прославља називајући их светитељима Божијим. Њима, а пре свега самоме Богу који је источник њихове светости, Црква посвећује посебне дане – празнике. Василиј Кандински, Сви свети I, 1911. На дане празника ми и не чинимо ништа друго него прослављамо Бога непосредно (ако је реч о Христовим празницима) или посредно (ако је реч о празницима светитеља). Стога свете угоднике Божије помињемо на свакој литургији (јер је празник хришћански неодвојив од литургије), а посвећујемо им посебне песме на дане њихових празника, молећи Бога да их се сети у царству своме, јер само онај постоји истински, тј. постоји вечно, у вечној заједници са Богом, ко постоји у сећању Божијем.Сећање Божије, наиме, није попут људског – само отимање од заборава онога кога се Бог сећа, него је то отимање њега од вечне смрти, од његовог поништења, од не-бића. Стога и Црква памти своје свете, јер заборавити их била би страст (πάθος) којој у Цркви нема места, и помиње их на литургији, јер и они, иако свети, имају потребу да буду поменути у Божијем присуству у литургијској заједници, пошто се и свети спасавају једино тиме што су чланови тела Христовог, тј. Цркве.Прослављање Бога и светих његових није, дакле, нека додатна или украсна особина евхаристијске заједнице, него једна од суштинских карактеристика њених, јер се спасење тражи и налази увек и само у заједници свиху једном телу Христовом. Прослављајући Бога и свете, на црквене празнике, ми посредно прослављамо и радосну истину оваплоћења Божијег. Тиме што се Син Божији оваплотио и, остајући истински Бог, постао и истински човек, он је показао да материја од које смо саздани и без које не можемо, није достојна презрења, него да је и сама света и достојна сваке почасти, само ако се спасоносно употребљава, а не погубно злоупотребљава. А светитељи, подучени Христом као вечним примером, показују како материја треба да општи са Богом, како створени свет треба да се односи према Богу да би, иако створен, постао непролазан. Другим речима, они показују какав ће бити свет када се коначно једног дана преобрази у царство Божије. Можемо се запитати – зашто не прослављамо Бога какав је по себи и за себе, него увек кроз Христа оваплоћеног и кроз светитеље Божије? Одговор се налази у чињеници да Бог, ако га одвојимо од Богочовека Христа и од светитеља његових, људима остаје као нека, ма колико велика и моћна била, ипак онострана, тј. од људи и света издвојена сила која је нама непримерена и туђа. Стога се Бог и оваплотио, тј. узео на себе људску природу и, да тако кажемо, свео себе на „нашу меру“ да би нас уздигао на своју. Постајући прави и истински човек од крви и меса, Бог је показао да је људска природа способна да буде света, да је способна да у себе прими не делић или мрвицу Божанства, него васцелог Бога – творца њеног. Природа људска је, дакле, нешто толико велико да је се њен творац није постидео, него ју је створио таквом да се једног дана, када је то човеку затребало, сам Бог у њој сав могао сместити, показујући тиме за шта је, тј. за какве је све величине створена. И то показујући, не убеђујући речима или притискајући доказима, него својим реалним постојањем – када је, не престајући да буде Бог, живео као човек. Због свега овога прослављање светитеља истовремено је и прослављање истине о оваплоћењу Божијем. Бог, остајући Бог, постаје човек, да би човек, остајући човек, постао бог (додуше, не бог по природи својој, јер само је један такав, него бог по благодати Божијој, тј. по усиновљењу). Светитељи су живи доказ истине да човек може постати бесмртан живећи са Богом и по Богу – и то је оно што прослављамо и чему се радујемо празнујући их. (Узгред буди речено, отуда и они који не признају, и стога и не прослављају, светитеље у ствари тиме прогоне Бога из тела, разоваплоћују Христа и тиме руше основну спасоносну истину хришћанства – да је човеков живот са Богом не само могућ, него и неопоходан ако човек жели да живећи пуним животом постоји као истински човек у непролазном царству Божијем.) Пре свега сам Христос, а потом и светитељи (које прослављамо на празнике) живи су доказ да је Бог наш пријатељ и доброчинитељ, јер нама људима даје и (1) знана, и (2) само слућена, и (3) још неслућена блага, пошто, по речима апостола Павла, „што око још не виде и ухо не чу и на срце човеку не дође, то је уготовио Бог онима који га љубе“. Одсјај ових неслућених блага небеских видимо на светитељима и радујемо се празнујући их. Славље и свечана, празнична атмосфера у ствари је слика и одраз атмосфере која влада у долазећем царству небеском. Стога на празник облачимо најлепша, најсвечанија одела, а свештеници најсвечаније одежде. На празник се обавезно служи литургија, или још тачније – празник је тада када се служи литургија и када се причешћујемо, јер литургија је та која један дан чини празничним, тј. светим. Будући да је литургија есхатолошки догађај, дакле догађај који предосликава будуће царство Божије, она не може а да не буде празнична, свечана, раскошна (то је и разлог због којег се у дане поста литургија не служи). Носећи са собом свечани, празнични карактер, литургија ‘иконама’ и ‘символима’ показује радост будућег царства. А та непролазна радост омогућена је тиме што је Бог постао човек и тако из вечности ушао у време, у историју, у наш живот и цело наше биће, да би га, будући једини свет, осветио и учинио непролазним. Отуда о празничним евхаристијским слављима Црква, (као историјска слика заједнице светих у будућем царству Божијем) пројављује улазак царства Божијег у историју. Стога су црквени празници, тиме што освећују време, као неко крајеугаоно камење временске зиданије чији смисао и није ни у чему другом до у слављењу Бога у светима његовим. Извор: Πειραϊκή Ἐκκλησία (2005) = Саборност, 3-4 (1997), 61-64. View full Странице
  8. Одговорност науке На први поглед, чини се неодговорним говорити о одговорности науке у свету у којем влада уверење да је наука нешто што води искључиво у напредак, благостање, превазилажење патњи, друштвену и сваку другу сигурност и, коначно, у општу срећу. Говорити против науке — није ли то нека врста савременог богохуљења? Међутим, ја немам намеру да говорим против науке. Нити се суштина било којег проблема може сагледати, а још мање решити, простим изјашњавањем за или против. Напротив, ради се о томе да ако желимо да разумемо корене наше садашње ситуације — природа савремене науке не би требало да остане необјашњена. Размотримо, стога, прво тврђење које ће допринети њеном објашњењу: наука никада није независна од својих метафизичких претпоставки, било да је тога свесна или не. Свака научна теорија претпоставља и подразумева извесна философска уверења. И не ради се овде о томе да научници паралелно са својом науком изучавају и философију, него о томе да остаје чињеница да они одређена философска уверења усвајају усвајајући одређене научне теорије, а не неке друге, или још тачније — усвајајући одређене научне методе, па чак и сам начин постављања питања. У процесу њиховог учења и образовања метафизичко учење није разлучено, нити се може у потпуности разлучити, од научног које је на њему засновано, тако да научници могу живети, а најчешће и живе, у лажном уверењу да су ставови њихове науке вредносно или философски неутрални. Које је, дакле, то философско или метафизичко учење које стоји у темељима савремене науке? Ствар није лака, јер није у питању само једно метафизичко становиште, већ неколико и то испреплетених. Али, с обзиром на наш проблем, елемент који је сигурно уграђен у темеље како модерне тако и савремене науке јесте уверење да је свет нешто смодовољно, тј. да постоји сам по себи, независно од Бога. И ако је свет, природа у целини, одвојена од сваке везе са Богом, од сваког учешћа у божанским енергијама, тада од ње остаје само мртва ствар према којој не можемо имати никакво поштовање. (Узгред буди речено, историја тога одвајања вредна је подробнијег проучавања). И шта, уосталом, значи рећи, како се то обично и каже, да је савремена наука позитивна? У светлости управо изнетог тврђења, ништа друго до да проучава појаве и догађаје материјалног света пошто их је претходно (философијом коју свесно или несвесно усваја) лишила сваке светости и сваке повезаности са творцем. Оно што после тога остаје за проучавање је гола материја чије су једине особине „простирање“ и „кретање“, како је то дефинисао још Декарт. Отуда се цео физички свет сматра једном бездушном, мртвом материјом којом управљају механички закони. И ако такав свет постоји независно од Бога, онда имамо право да га сецирамо и искоришћавамо без икаквог довођења у везу са Богом. Дакле, претпоставка савремене науке је непоседовање свештеног гледања на природу, тј. обесвећење природе, и стога уверење да се ствари могу схватити без остатка не доводећи их ни у какву везу са Богом. Но, начин на који човек поима свет можда не говори толико о свету, колико о самом човеку, јер начин на који видимо спољашњи свет одсликава, у ствари, наш унутрашњи свет. Отуда ми природу видимо као нешто што постоји независно од Бога, јер и за себе мислимо да постојимо независно од Бога. И баш то је највећи грех (= промашај) савременог човека — што мисли да може бити човек без икакве везе са Богом. Очигледно: обезбожење човека неизбежно је праћено обесвећењем природе. Међутим, ако човек мисли и поступа као да Бог не постоји, онда он мисли и твори једну лаж. А то, опет, чини да живи једну лаж, тј. оно што је лишено стварности. А стварност је да је човек биће које живи захваљујући свом учешћу у Богу као извору живота. Сама идеја човека имплицира Бога, тј. подразумева однос према Богу, везу са Богом. А што се тиче творевине (јер то је термин коме хришћани даје предност над терминима „свет“ или „космос“), на њу, пре свега, треба гледати као на област у којој се могу открити динамичке енергије Божије. И не можемо ићи даље узимајући здраво за готово ово исходиште модерне науке — да природа нема ништа са Богом. Не, пошто смо схватили куда оно води, поготово у рату, али и у миру, подједнако и човека и природу. Јер, ако нема Бога, онда је све дозвољено. Одговорност религије С друге стране, могло би се приговорити самом покушају да се говори о одговорности религије у свету који је огрезао у моралну кризу. Није ли управо религија та која га стално опомиње на заборављене моралне норме и исправно владање? Но, на несрећу, недостатак религије (барем када је у питању хришћанство — а за ову прилику прихватимо да хришћанство јесте религија), изгледа да је управо у томе што је лично искуство живога Бога заменилаовим или оним етичким кодексом, а веру као питање живота и смрти, заменила је пијетизмом и сладуњавим сентиментализмом. На тај начин нагласак је померен са човека као иконе Божије обдарене слободом и одговорне за Божију творевину, на човека обдареног емоцијама и осећајем за морал, који зато мора да испуњава извесне моралне обавезе. Могло би се упитати — зашто је правилно схватање човека не само значајно, него и суштинско, за разумевање и ваљано решење проблема животне средине. Одговор би требало да буде очигледан из онога што следи. Хришћанство нас учи да је човек створење, али посебно, створено „по икони и подобију Божијем“. Према светим оцима, то значи да је човек слободна личност. Човеку је била назначена улога да буде карика која ће повезивати творевину са Богом и тиме је уводити у вечно постојање. Јер, све што се не повеже са Богом, јединим извором непропадљивости и вечнобитија, осуђено је на пропаст. Стога је човекова одговорност за спасење васцеле творевине огромна и пресудна и није нешто што нам собом доноси тек еколошка криза савременог света, него нешто што је уграђено у само биће човеково, нешто са чиме је Бог рачунао приликом стварања човека. Створивши свет Бог га предаје човеку да га „обрађује и чува“ (Пост 2, 15), а не да га небригом занемари или похлепом искористи и одбаци. Предајући творевину човековом старању Бог је рачунао на човекову слободу и одговорност, и отуда нема места оном добро познатом пасивном ставу који, са позиција немоћи, препушта судбину створеног света искључиво Божијој интервенцији. И као што ћемо при коначном сусрету са васкрслим Господом положити рачун о томе шта смо урадили са сопственим животом и са животом ближњих, тако ћемо исто положити рачун и о томе шта смо урадили са повереном нам творевином. Оно што смо дужни да знамо јесте да творевина није наша својина, него својина Божија. А човек, опет, није на првом месту потрошач, него свештеник творевине, тј. онај који творевину приноси творцу, и чинећи то он је ослобађа од њених ограничења и омогућава јој да постоји на истински начин, тј. у вечној заједници са живим Богом. Јер, свештеник приноси творевину Богу не да ова остане онаква каква је и била, наиме било недовршена било изопачена грехом, него да тек постане оно што уистину јесте. Тако је задатак човеков не само да очува творевину онаквом каква је (како би хтели многи савремени еколози, чије су намере добре али теологија мршава), него да је унапреди и усаврши приносећи је творцу, пошто истина света није оно што видимо, него оно што ће доћи на крају. Стога је човек дужан да освећује материјални свет (ствар толико уобичајена у Православној цркви). Сада је јасно да хришћанско становиште о проблему животне средине избегава две крајности — Сцилу похлепног и немилосрдног експлоатисања природе, и Харибду поштовања природе као неког божанства. Наравно, природу треба да поштујемо, али не као самодовољно божанство, него као Божију творевину коју нам је дао да је употребљавамо (али не и злоупотребљавамо), да нам буде дом (а не непријатељско окружење), и да је непрестано приносимо њеном и нашем творцу. Питање сигурности Имајући на уму с једне стране пало стање како човека тако и природе, а с друге често (мада не и искључиво) погрешан и не ретко опасан правац који је узела модерна наука, није ли природно запитати се — какву сигурност може тражити човек у таквом једном свету. Од момента свога рођења, или још пре, од тренутка свога зачетка, човек је изложен несигурности. Није сигурно ни да ли ће дочекати дан свога рођења, ни да ли ће се родити здрав и читав, ни да ли ће га родитељи прихватити. Није сигурно ни да ли ће расти нормално, ни да ли ће увек имати да једе и да се обуче, ни да ли ће научити да чита и да пише. Није сигурно ни да ли ће стати на своје ноге, ни да ли ће моћи да прехрани своју породицу (ако буде имао среће да је има). Није сигурно ни да ли ће моћи да заштити себе и своју децу од најразноврснијих искушења овога света (материјалне беде и духовних странпутица). Није сигурно ни да ли ће он и његова деца преживети неко педагошко бомбардовање, или ће скончати као колатерална штета. Није сигурно ни да ли ће се икада сусрести са живим Богом. Једино што је потпуно сигурно и извесно јесте да ће умрети. Смрт је једина извесност човекове несигурне егзистенције. Но, хришћанска традиција нас не оставља у овом безизлазу сурове суочености са смрћу као са једином неминовношћу, него нас просвећује познањем барем два типа смрти. Постоји, наиме, како по речима самога Богочовека, тако и по двомиленијумском искуству хришћана, како 1) физичка смрт, која се традиционално одређује као одвајање душе од тела (шта то тачно значи, овом приликом нећемо истраживати), тако и 2) духовна смрт, као удаљавање и одвајање човека од Бога. Целокупна хришћанска традиција и Истока и Запада непрестано нас опомиње да оно што треба да нас плаши није физичка смрт, јер је њу Христос победио својим васкрсењем, него искључиво духовна смрт, тј. заборав Бога. Јер, будући да смо, као и васцела творевина, љубављу Божијом приведени у постојање из не-бића, и да се у постојању одржавамо том истом љубављу Божијом, а не својим сопственим силама, одвајање од Бога равно је смрти, тј. претњи повратком у не­биће. Имајући на уму ово разликовање, лакше ћемо схватити да је само онај ко је духовно мртав у стању и да немилосрдно експлоатише природу и да наноси физичку смрт другима (као, на пример, у недавном случају такозваног рата Нато пакта против Срба, који је у ствари био обичан ваздушни линч). Чињеница је да је човек створен слободним. И ако није слободан, онда уопште и није човек. Но, такође је чињеница да ова слобода често производи зло. То је стога што је зло производ слободе без љубави. Отуда слобода и љубав увек морају ићи руку под руку. У сваком другом случају слобода је опасна (деструктивна или самодеструктивна, свеједно). А ако човек одвоји себе од Бога и тиме пресече везу љубави која једина уводи у вечност, па себе схвати као самодовољно, аутономно биће, тада ништа не стоји на његовом путу злоупотребе сопствене слободе. Заиста, ако Бога нема, све је дозвољено. Ајси и Сот Закључак Потрага за човековом сигурношћу и за очувањем животне средине води нас закључку да једино човек који се боји могућности духовне смрти у потпуности схвата смисао и вредност живота. Он је свестан да је његов живот, сâмо његово постојање, дар Божији, и да у томе нема ничега саморазумљивог. Он такође схвата да је васцела природа то исто — дар Божије слободне љубави. Отуда он, тиме што поштује природу и друге људе, уједно поштује и њиховог творца, и не жели да одвоји себе од њега, тј. не жели да духовно умре, наносећи зло било животној средини било људима. Једино негујући такав менталитет можемо се надати да ћемо бити кадри да играмо ону улогу коју нам је Бог назначио — да будемо владари и свештеници творевине и њена једина нада за вечни живот у долазећем царству Божијем. Сигурност за којом у овом животу непрестано тежимо постоји једино у царству Божијем, а овде и сада једино у мери у којој успевамо да будуће царство учинимо присутним у нашим животима, као што то и чинимо нпр. (мада не и једино) у литургији. И заиста, оприсутњивање будућности је основни човеков задатак, а развијање литургијског, тј. за све и сва благодарећег менталитета, најбољи је метод за постизање овога, човека једино достојног, циља. Извор: Владан Перишић, Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 112–117.
  9. Стара је хришћанска истина, на којој инсистира и Достојевски, да себе треба да сматрамо мање или више одговорнима за све што се збива. Одговорни смо када деламо и, ништа мање, одговорни смо када не деламо. Одговорни смо самом чињеницом да смо људска бића, што значи слободни и према томе опасни, подједнако по друге и по животну средину. Постоје многи видови одговорности, који могу привући нашу пажњу, али ће овде бити речи само о одговорности науке и религије, и то с обзиром на животну средину. Одговорност науке На први поглед, чини се неодговорним говорити о одговорности науке у свету у којем влада уверење да је наука нешто што води искључиво у напредак, благостање, превазилажење патњи, друштвену и сваку другу сигурност и, коначно, у општу срећу. Говорити против науке — није ли то нека врста савременог богохуљења? Међутим, ја немам намеру да говорим против науке. Нити се суштина било којег проблема може сагледати, а још мање решити, простим изјашњавањем за или против. Напротив, ради се о томе да ако желимо да разумемо корене наше садашње ситуације — природа савремене науке не би требало да остане необјашњена. Размотримо, стога, прво тврђење које ће допринети њеном објашњењу: наука никада није независна од својих метафизичких претпоставки, било да је тога свесна или не. Свака научна теорија претпоставља и подразумева извесна философска уверења. И не ради се овде о томе да научници паралелно са својом науком изучавају и философију, него о томе да остаје чињеница да они одређена философска уверења усвајају усвајајући одређене научне теорије, а не неке друге, или још тачније — усвајајући одређене научне методе, па чак и сам начин постављања питања. У процесу њиховог учења и образовања метафизичко учење није разлучено, нити се може у потпуности разлучити, од научног које је на њему засновано, тако да научници могу живети, а најчешће и живе, у лажном уверењу да су ставови њихове науке вредносно или философски неутрални. Које је, дакле, то философско или метафизичко учење које стоји у темељима савремене науке? Ствар није лака, јер није у питању само једно метафизичко становиште, већ неколико и то испреплетених. Али, с обзиром на наш проблем, елемент који је сигурно уграђен у темеље како модерне тако и савремене науке јесте уверење да је свет нешто смодовољно, тј. да постоји сам по себи, независно од Бога. И ако је свет, природа у целини, одвојена од сваке везе са Богом, од сваког учешћа у божанским енергијама, тада од ње остаје само мртва ствар према којој не можемо имати никакво поштовање. (Узгред буди речено, историја тога одвајања вредна је подробнијег проучавања). И шта, уосталом, значи рећи, како се то обично и каже, да је савремена наука позитивна? У светлости управо изнетог тврђења, ништа друго до да проучава појаве и догађаје материјалног света пошто их је претходно (философијом коју свесно или несвесно усваја) лишила сваке светости и сваке повезаности са творцем. Оно што после тога остаје за проучавање је гола материја чије су једине особине „простирање“ и „кретање“, како је то дефинисао још Декарт. Отуда се цео физички свет сматра једном бездушном, мртвом материјом којом управљају механички закони. И ако такав свет постоји независно од Бога, онда имамо право да га сецирамо и искоришћавамо без икаквог довођења у везу са Богом. Дакле, претпоставка савремене науке је непоседовање свештеног гледања на природу, тј. обесвећење природе, и стога уверење да се ствари могу схватити без остатка не доводећи их ни у какву везу са Богом. Но, начин на који човек поима свет можда не говори толико о свету, колико о самом човеку, јер начин на који видимо спољашњи свет одсликава, у ствари, наш унутрашњи свет. Отуда ми природу видимо као нешто што постоји независно од Бога, јер и за себе мислимо да постојимо независно од Бога. И баш то је највећи грех (= промашај) савременог човека — што мисли да може бити човек без икакве везе са Богом. Очигледно: обезбожење човека неизбежно је праћено обесвећењем природе. Међутим, ако човек мисли и поступа као да Бог не постоји, онда он мисли и твори једну лаж. А то, опет, чини да живи једну лаж, тј. оно што је лишено стварности. А стварност је да је човек биће које живи захваљујући свом учешћу у Богу као извору живота. Сама идеја човека имплицира Бога, тј. подразумева однос према Богу, везу са Богом. А што се тиче творевине (јер то је термин коме хришћани даје предност над терминима „свет“ или „космос“), на њу, пре свега, треба гледати као на област у којој се могу открити динамичке енергије Божије. И не можемо ићи даље узимајући здраво за готово ово исходиште модерне науке — да природа нема ништа са Богом. Не, пошто смо схватили куда оно води, поготово у рату, али и у миру, подједнако и човека и природу. Јер, ако нема Бога, онда је све дозвољено. Одговорност религије С друге стране, могло би се приговорити самом покушају да се говори о одговорности религије у свету који је огрезао у моралну кризу. Није ли управо религија та која га стално опомиње на заборављене моралне норме и исправно владање? Но, на несрећу, недостатак религије (барем када је у питању хришћанство — а за ову прилику прихватимо да хришћанство јесте религија), изгледа да је управо у томе што је лично искуство живога Бога заменилаовим или оним етичким кодексом, а веру као питање живота и смрти, заменила је пијетизмом и сладуњавим сентиментализмом. На тај начин нагласак је померен са човека као иконе Божије обдарене слободом и одговорне за Божију творевину, на човека обдареног емоцијама и осећајем за морал, који зато мора да испуњава извесне моралне обавезе. Могло би се упитати — зашто је правилно схватање човека не само значајно, него и суштинско, за разумевање и ваљано решење проблема животне средине. Одговор би требало да буде очигледан из онога што следи. Хришћанство нас учи да је човек створење, али посебно, створено „по икони и подобију Божијем“. Према светим оцима, то значи да је човек слободна личност. Човеку је била назначена улога да буде карика која ће повезивати творевину са Богом и тиме је уводити у вечно постојање. Јер, све што се не повеже са Богом, јединим извором непропадљивости и вечнобитија, осуђено је на пропаст. Стога је човекова одговорност за спасење васцеле творевине огромна и пресудна и није нешто што нам собом доноси тек еколошка криза савременог света, него нешто што је уграђено у само биће човеково, нешто са чиме је Бог рачунао приликом стварања човека. Створивши свет Бог га предаје човеку да га „обрађује и чува“ (Пост 2, 15), а не да га небригом занемари или похлепом искористи и одбаци. Предајући творевину човековом старању Бог је рачунао на човекову слободу и одговорност, и отуда нема места оном добро познатом пасивном ставу који, са позиција немоћи, препушта судбину створеног света искључиво Божијој интервенцији. И као што ћемо при коначном сусрету са васкрслим Господом положити рачун о томе шта смо урадили са сопственим животом и са животом ближњих, тако ћемо исто положити рачун и о томе шта смо урадили са повереном нам творевином. Оно што смо дужни да знамо јесте да творевина није наша својина, него својина Божија. А човек, опет, није на првом месту потрошач, него свештеник творевине, тј. онај који творевину приноси творцу, и чинећи то он је ослобађа од њених ограничења и омогућава јој да постоји на истински начин, тј. у вечној заједници са живим Богом. Јер, свештеник приноси творевину Богу не да ова остане онаква каква је и била, наиме било недовршена било изопачена грехом, него да тек постане оно што уистину јесте. Тако је задатак човеков не само да очува творевину онаквом каква је (како би хтели многи савремени еколози, чије су намере добре али теологија мршава), него да је унапреди и усаврши приносећи је творцу, пошто истина света није оно што видимо, него оно што ће доћи на крају. Стога је човек дужан да освећује материјални свет (ствар толико уобичајена у Православној цркви). Сада је јасно да хришћанско становиште о проблему животне средине избегава две крајности — Сцилу похлепног и немилосрдног експлоатисања природе, и Харибду поштовања природе као неког божанства. Наравно, природу треба да поштујемо, али не као самодовољно божанство, него као Божију творевину коју нам је дао да је употребљавамо (али не и злоупотребљавамо), да нам буде дом (а не непријатељско окружење), и да је непрестано приносимо њеном и нашем творцу. Питање сигурности Имајући на уму с једне стране пало стање како човека тако и природе, а с друге често (мада не и искључиво) погрешан и не ретко опасан правац који је узела модерна наука, није ли природно запитати се — какву сигурност може тражити човек у таквом једном свету. Од момента свога рођења, или још пре, од тренутка свога зачетка, човек је изложен несигурности. Није сигурно ни да ли ће дочекати дан свога рођења, ни да ли ће се родити здрав и читав, ни да ли ће га родитељи прихватити. Није сигурно ни да ли ће расти нормално, ни да ли ће увек имати да једе и да се обуче, ни да ли ће научити да чита и да пише. Није сигурно ни да ли ће стати на своје ноге, ни да ли ће моћи да прехрани своју породицу (ако буде имао среће да је има). Није сигурно ни да ли ће моћи да заштити себе и своју децу од најразноврснијих искушења овога света (материјалне беде и духовних странпутица). Није сигурно ни да ли ће он и његова деца преживети неко педагошко бомбардовање, или ће скончати као колатерална штета. Није сигурно ни да ли ће се икада сусрести са живим Богом. Једино што је потпуно сигурно и извесно јесте да ће умрети. Смрт је једина извесност човекове несигурне егзистенције. Но, хришћанска традиција нас не оставља у овом безизлазу сурове суочености са смрћу као са једином неминовношћу, него нас просвећује познањем барем два типа смрти. Постоји, наиме, како по речима самога Богочовека, тако и по двомиленијумском искуству хришћана, како 1) физичка смрт, која се традиционално одређује као одвајање душе од тела (шта то тачно значи, овом приликом нећемо истраживати), тако и 2) духовна смрт, као удаљавање и одвајање човека од Бога. Целокупна хришћанска традиција и Истока и Запада непрестано нас опомиње да оно што треба да нас плаши није физичка смрт, јер је њу Христос победио својим васкрсењем, него искључиво духовна смрт, тј. заборав Бога. Јер, будући да смо, као и васцела творевина, љубављу Божијом приведени у постојање из не-бића, и да се у постојању одржавамо том истом љубављу Божијом, а не својим сопственим силама, одвајање од Бога равно је смрти, тј. претњи повратком у не­биће. Имајући на уму ово разликовање, лакше ћемо схватити да је само онај ко је духовно мртав у стању и да немилосрдно експлоатише природу и да наноси физичку смрт другима (као, на пример, у недавном случају такозваног рата Нато пакта против Срба, који је у ствари био обичан ваздушни линч). Чињеница је да је човек створен слободним. И ако није слободан, онда уопште и није човек. Но, такође је чињеница да ова слобода често производи зло. То је стога што је зло производ слободе без љубави. Отуда слобода и љубав увек морају ићи руку под руку. У сваком другом случају слобода је опасна (деструктивна или самодеструктивна, свеједно). А ако човек одвоји себе од Бога и тиме пресече везу љубави која једина уводи у вечност, па себе схвати као самодовољно, аутономно биће, тада ништа не стоји на његовом путу злоупотребе сопствене слободе. Заиста, ако Бога нема, све је дозвољено. Ајси и Сот Закључак Потрага за човековом сигурношћу и за очувањем животне средине води нас закључку да једино човек који се боји могућности духовне смрти у потпуности схвата смисао и вредност живота. Он је свестан да је његов живот, сâмо његово постојање, дар Божији, и да у томе нема ничега саморазумљивог. Он такође схвата да је васцела природа то исто — дар Божије слободне љубави. Отуда он, тиме што поштује природу и друге људе, уједно поштује и њиховог творца, и не жели да одвоји себе од њега, тј. не жели да духовно умре, наносећи зло било животној средини било људима. Једино негујући такав менталитет можемо се надати да ћемо бити кадри да играмо ону улогу коју нам је Бог назначио — да будемо владари и свештеници творевине и њена једина нада за вечни живот у долазећем царству Божијем. Сигурност за којом у овом животу непрестано тежимо постоји једино у царству Божијем, а овде и сада једино у мери у којој успевамо да будуће царство учинимо присутним у нашим животима, као што то и чинимо нпр. (мада не и једино) у литургији. И заиста, оприсутњивање будућности је основни човеков задатак, а развијање литургијског, тј. за све и сва благодарећег менталитета, најбољи је метод за постизање овога, човека једино достојног, циља. Извор: Владан Перишић, Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 112–117. View full Странице
  10. Те 2002. године, Светосавска академија је измештена из центра "Сава" у примерен (лично мишљење) простор (тада) Богословског факултета СПЦ. Литургију је у капели служио патријарх Павле, а на самој академији Светом Сави у част беседу (једну од по мени најлепших), одржао је тада доцент др Владан Перишић. Академија се звала "Христос-Алфа и Омега" и након беседе је одржан и краћи програм који је тада био уживо "стримован" преко интернета. Беше то време неког оптимизма након збацивања Милошевића са власти, а онда опет наступише скакавци... Владан Перишић Светосавска беседа, 27. јануар 2002. АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ ... Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим. Ако, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења биће твореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије, него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу... Ако можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога: - Ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има - немој себе називати хришћанином. - Ако ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце - немој себе звати хришћанином. - Ако ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва - немој себе звати хришћанином. - Ако можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величниу тога циља откривати а њему се све више приближавати тек у мери свога смирења пред Њим... - Ако можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне упркос нама оваквима до којих кад би било - ње већ одавно не би било. Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени. А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо, и даровао нам Царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом 'широком руком' мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије а тиме и у вечнобитије. Он мора бити 'неправедно' многомилостив и безразложно човекољубив, да би човек могао окусити вечност. Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред причешћивање - итд., итд.), него је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је - бити 'Христос' без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од 'Христа' без љубави - а управо тај живи contradictio in adiecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцнјом, а у бити - непокајани егоиста. Но, ако можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке, на уску и тешко проходну стазу која једина води Царству Небеском... Ако можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом ... Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ... Ако можеш не уздати се у 'бесмртност душе', него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, него да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради. Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност раr ехсellапсе) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа. Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој Творац, Одржавалац у постојању, Животодавац и надасве Смислодавац који бива спознат само онолнко колико Он то жели н колико ти Он то допусти. У гносеолошкој 'борби' са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и 'манијачком' љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији. С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј. Веруј и да пошто Бог ничнм, ни аd еxtrа ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. 'слобода избора', јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у стварн, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива н невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога Творца. Не желећи да их лиши ниједног свог блага такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност, а не да се изабере ово или оно. То је слобода као стваралачкн чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бнћа (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива). Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави – она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави. Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. 'Вечно постојање' (а то је онтолошка категорија раr ехсеllапсе) је, дакле, у самом темељу љубави. Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст - од самога Христа.) Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити а да је при том не уништи јесте љубав. Веруј да без Христа (а то значи - без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената - љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе н љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји - била би сувишна. Ако, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и ученком и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа који нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг View full Странице
  11. Владан Перишић Светосавска беседа, 27. јануар 2002. АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ ... Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим. Ако, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења биће твореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије, него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу... Ако можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога: - Ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има - немој себе називати хришћанином. - Ако ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце - немој себе звати хришћанином. - Ако ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва - немој себе звати хришћанином. - Ако можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величниу тога циља откривати а њему се све више приближавати тек у мери свога смирења пред Њим... - Ако можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне упркос нама оваквима до којих кад би било - ње већ одавно не би било. Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени. А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо, и даровао нам Царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом 'широком руком' мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије а тиме и у вечнобитије. Он мора бити 'неправедно' многомилостив и безразложно човекољубив, да би човек могао окусити вечност. Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред причешћивање - итд., итд.), него је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је - бити 'Христос' без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од 'Христа' без љубави - а управо тај живи contradictio in adiecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцнјом, а у бити - непокајани егоиста. Но, ако можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке, на уску и тешко проходну стазу која једина води Царству Небеском... Ако можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом ... Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ... Ако можеш не уздати се у 'бесмртност душе', него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, него да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради. Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност раr ехсellапсе) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа. Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој Творац, Одржавалац у постојању, Животодавац и надасве Смислодавац који бива спознат само онолнко колико Он то жели н колико ти Он то допусти. У гносеолошкој 'борби' са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и 'манијачком' љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији. С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј. Веруј и да пошто Бог ничнм, ни аd еxtrа ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. 'слобода избора', јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у стварн, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива н невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога Творца. Не желећи да их лиши ниједног свог блага такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност, а не да се изабере ово или оно. То је слобода као стваралачкн чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бнћа (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива). Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави – она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави. Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. 'Вечно постојање' (а то је онтолошка категорија раr ехсеllапсе) је, дакле, у самом темељу љубави. Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст - од самога Христа.) Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити а да је при том не уништи јесте љубав. Веруј да без Христа (а то значи - без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената - љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе н љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји - била би сувишна. Ако, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и ученком и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа који нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  12. Те 2002. године, Светосавска академија је измештена из центра "Сава" у примерене (лично мишљење) простор (тада) Богословског факултета СПЦ. Литургију је у капели служио патријарх Павле, а на самој академији Светом Сави у част беседу (једну од по мени најлепших), одржао је тада доцент др Владан Перишић. Академија се звала "Христос-Алфа и Омега" и након беседе је одржан и краћи програм који је тада био уживо "стримован" преко интернета. Беше то време неког оптимизма након збацивања Милошевића са власти, а онда опет наступише скакавци... Владан Перишић Светосавска беседа, 27. јануар 2002. АКО МОЖЕШ ВЕРОВАТИ ... Беседа ова није о Св. Сави, него њему у част. Несумњиво најмудрији Србин, цео свој живот посветио је узвратној љубави родитељки своје и наше духовности, Цркви Христовој, те га се стога увек радо молитвено сећамо не би ли се његовим савршенством испунили недостаци наши. Св. Сава је родоначелник нашег духовног наслеђа, а наслеђе духовно има ту особеност да се не наслеђује онако како се наслеђују куће или њиве, брда или долине, тј. простом чињеницом крвне или националне везе, него једино свесним усвајањем и разложним опредељењем за баш те (а не неке друге) духовне вредности, а потом и трудељубивим непрестаним обделавањем њихове вечне 'приматељке', тј. сопствене душе. Отуда се и ти можеш звати Савиним наследником и следбеником само ако можеш бити у потпуном јединству вере са њим. Ако, као и он, и ти можеш веровати да ништа од постојећег није тек тако ту, него да је део остварења биће твореће љубави Божије која не само што васцело јестество приводи из непостојања у битије, него га сваког трена и одржава у постојању својом творачком љубављу... Ако можеш веровати да Бог није створио свет из нужности, него да је света могло и да не буде. А ако није морало да буде света, није морало да буде ни тебе. Па ипак, ту си. Призван си у биће само благодарећи љубави Божијој, и само благодарећи њој држиш се над амбисом небића. Стога: - Ако не осећаш дубоку захвалност због саме чињенице да постојиш, због тога што те уопште има - немој себе називати хришћанином. - Ако ниси захвалан Богу што данас сија сунце, што уопште постоји сунце - немој себе звати хришћанином. - Ако ниси свестан тога да је свет творевина Божије љубави, и ако та свест не производи у теби осећај, штавише етос, благодарности Богу за све и сва - немој себе звати хришћанином. - Ако можеш веровати да си на овој планети са неким циљем који надмаша твоју моћ поимања, и да његовом одгонетању вреди посветити цео свој живот, као и да ћеш величниу тога циља откривати а њему се све више приближавати тек у мери свога смирења пред Њим... - Ако можеш веровати да Црква није од овога него од онога света, да то није институција коју су основали људи, него заједница коју је установио сам Бог, коме треба да смо неизмерно захвални што је до дана данашњег очувава не допуштајући да она пропадне упркос нама оваквима до којих кад би било - ње већ одавно не би било. Уистину, иако имамо Бога који нас поштује и никада не узурпира нашу слободу, који нас је учинио самовласнима и жели да будемо аристократи духа (јер не мање него Духа Светога примисмо), ми се необично лако одричемо свог небеског порекла и задовољавамо само сувишним мрвицама са пребогате трпезе. Јефтино се продајемо иако смо прескупо плаћени. А плативши нас скупо, и све чинећи не би ли нас некако узвео на небо, и даровао нам Царство своје будуће, праведни Бог у томе, можда, и не сме бити баш сасвим праведан. Јер, ако буде судио по правди, ко ће претећи, ко ће избећи праведну казну за преобиље својих промашаја и сагрешења? Бог својом 'широком руком' мора додати своје милости и љубави на наш тас, не бисмо ли некако превагнули у благобитије а тиме и у вечнобитије. Он мора бити 'неправедно' многомилостив и безразложно човекољубив, да би човек могао окусити вечност. Но, да би твоје спасење, а једино преко тебе и спасење васцеле творевине Божије, и од тебе зависило, мораш бити и одговоран, те стога треба да знаш да се одговорност хришћана састоји у чињеници што су они Црква, јер бити Црква значи бити тело Христово, тј. сам Господ Христос. Отуда, суштина твога греха није у неиспуњавању неке формалне обавезе (нпр. молитвеног правила или одређеног поста или, пак, посебно придодате молитве пре причешћивања - као да цела Литургија није молитва пред причешћивање - итд., итд.), него је твој грех, твоја грешка, боље речено - твој егзистенцијални промашај, у томе што не успеваш да будеш конституент Цркве, тј. самога Христа, а то увек изнова не успеваш када немаш љубави за другог. Срж греха је - бити 'Христос' без љубави. Заиста, има ли ичег парадоксалнијег и неприроднијег од 'Христа' без љубави - а управо тај живи contradictio in adiecto је сваки од нас који је хришћанин само породичном или националном инерцнјом, а у бити - непокајани егоиста. Но, ако можеш веровати да је твоја једина шанса у преумљењу, у истинском покајању које из темеља пресаздава васцело твоје биће и преусмерава га са широких друмова који воде у бездане и ћорсокаке, на уску и тешко проходну стазу која једина води Царству Небеском... Ако можеш веровати и то да коначне правде неће бити док Он поново не дође, а ипак не западати у очајање и не бити захваћен бесмислом ... Ако можеш веровати да ћеш хришћанин постати тек ако се одрекнеш свог србовања (јер пред засењујућим ликом Христовим све друго бледи и губи на значају), и да ћеш тек поставши истински хришћанин моћи да будеш и прави Србин, само што ти тада до тога неће бити стало, ... Ако можеш не уздати се у 'бесмртност душе', него веровати да твоја душа неће нужно надживети тело, него да, штавише, може умрети чак и пре тела (јер смрт душе је њено одвајање од Бога), онда не штеди себе ни највећег труда богопознања ради. Стога, ваља да знаш да Бога можеш познати само онолико колико га волиш. Јер, сазнавање личности (а Бог је личност раr ехсellапсе) не састоји се у схватању појмова, него у живљењу односа. Стога Бог није, нити икада може постати, предмет твога истраживања, објект сазнања, него је увек субјект, твој Творац, Одржавалац у постојању, Животодавац и надасве Смислодавац који бива спознат само онолнко колико Он то жели н колико ти Он то допусти. У гносеолошкој 'борби' са њим, Он ће положити оружје једино пред твојом безусловном и 'манијачком' љубави према њему. Тада ћеш увидети да је свако богопознање искључиво дар Божији. С тим у вези веруј и то да Истина (која је сам живи тројични Бог) нема своје аналогије у језику, те се стога може манифестовати многоструко, а не само на један начин. Она се, такође, никада не може без остатка преточити у неки језички израз, формулу, дефиницију, догму и томе слично. Стога им не робуј. Веруј и да пошто Бог ничнм, ни аd еxtrа ни ad intra, није био приморан да ствара, то онда слобода Божија (приликом стварања) није била тзв. 'слобода избора', јер тада никакав избор није ни постојао. Божије стварање било је, у ствари, потврђивање његовог бића које је ништа друго до љубав сама. Божија слобода испољена приликом стварања је, у стварн, његова љубавна одлука или одлучна љубав којом се светови утврдише, воде раздвојише, којом из ништавила изрони свака твар видљива н невидљива и ради које сва творевина, словесна и бесловесна, прославља свога Творца. Не желећи да их лиши ниједног свог блага такву слободу је Бог из своје пребогате ризнице даровао и људима. За разлику од политичке или социјалне слободе, која се задобија, ова онтолошка слобода је дар. То је слобода да се буде личност, а не да се изабере ово или оно. То је слобода као стваралачкн чин (а не као рационалистички или волунтаристички избор). То је поступак васцелог бнћа (а не само интелекта који нешто одабира). То је чин потврђивања живота (а не одабирање једне од понуђених алтернатива). Укратко, истинска слобода је онтолошка, а не интелектуална или етичка стварност. Стога је права слобода у ствари неодвојива од љубави – она је чин потврђивања бића оног другог, али и чин којим је онај други потврдио нас. Отуда је слободан однос између два бића немогућ ако није пројава њихове узајамне љубави. Веруј и то да ова љубав није само психолошка, већ пре свега онтолошка стварност, што значи да ако некога волиш онда желиш да он постоји заувек. Или, да не можеш да замислиш да он не постоји. Или, да не можеш да замислиш да ти постојиш без њега. 'Вечно постојање' (а то је онтолошка категорија раr ехсеllапсе) је, дакле, у самом темељу љубави. Веруј, опет, и да истинска љубав увек иде заједно са слободом, која је и сама такође онтолошка стварност. Слободу и љубав не смеш одвајати, иначе се нећеш дотаћи вечности. Дакле, ако некога волиш, не смеш желети да га поседујеш или да га желиш само за себе. Ако некога заиста волиш, онда му дајеш апсолутну слободу. То значи да му, на крају крајева, остављаш слободу и да он тебе не воли. Стога је љубав увек крст. А то, опет, значи: права љубав је само она која даје неусловљено тиме да ли ће јој то бити враћено, и штавише, даје чак и када види да јој се не враћа. (Треба ли бољег примера за то да је љубав крст - од самога Христа.) Додуше, треба да знаш да и ван Христа постоји слобода, али само слобода без љубави. Слобода неодвојива од љубави постоји само у Цркви, јер се само истинска љубав не мири са смрћу (која се, на крају крајева, испоставља као једини суштински човеков проблем). Слобода није слобода ако није апсолутна, и једино што је може ограничити а да је при том не уништи јесте љубав. Веруј да без Христа (а то значи - без Цркве) не може постојати истинска личност, као ни нераздвојност њених саставних елемената - љубави и слободе, јер када би несливено и нераздељиво јединство слободе н љубави могло да постоји и ван Цркве, Црква тада не би уопште морала да постоји - била би сувишна. Ако, дакле, све ово можеш (и хоћеш) веровати и на темељу те вере зидати живот свој, тек онда се с правом можеш назвати поштоваоцем и ученком и следбеником Св. Саве, који је и сам ученик и следбеник самога Господа Исуса Христа који нас Црквом својом свему овоме и научи, те му зато слава и част у векове векова. Амин. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг View full Странице
×
×
  • Create New...