Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'патрологија'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 6 results

  1. Version 1.0.0

    49 downloads

    Књига Путеви Руског Богословља, протојереја Георгија Флоровског, плод његове огромне ерудиције и одраз црквено-историјског погледа на свет, сасвим исправно се сматра – и, вероватно, свагда ће се сматрати – његовим главним научним завештањем. Књига је написана у Паризу, у навечерје рата, и означава свршетак његовог опуса над пуном историјом Православног Предања, које почиње од најдревнијих времена хришћанства, а окончава се у нашој епохи…
  2. Version 1.0.0

    132 downloads

    Патрологија II - Епископ Атанасије (Јевтић), пдф
  3. Монаштво нипошто није искључиво хришћанска идеја: њено постојање можемо пратити све до њених библијских корена. У позном библијском периоду у Палестини догодио се необичан процват јудејских монашких групација. Једној од таквих групација, највероватније, припадао је и Св. Јован Крститељ. Постоји претпоставка да је он био повезан са есенима — истом оном сектом којој су припадали свици пронађени у пећинама на обалама Мртвог мора. Веза Јована Крститеља са Кумранским заједницама може се оспоравати, па ипак, монашки карактер његове појаве — физичке и духовне — не подлеже сумњи. Он је живео у пустињи у посту и безбрачно; а његов позив на покајање и оглашавање близине Царства Божијег представља типично монашку тему есхатолошког очекивања, коју касније сусрећемо у учењу Исуса Христа. Интересантно је да са појавом хришћанства, монаштво као такво, није одмах прихваћено у крило хришћанске Цркве: оно се појавило тек у четвртом веку, заједно са почетком Константиновог периода. То се може објаснити тиме што су ране хришћанске заједнице ионако биле изоловане од друштва, постојале су ван њега. Али, тек што је хришћанство постало званична религија Империје, само што се Црква освестила након гоњења, устројила, обогатила, изградила раскошне грађевине, монашки покрет се одмах појавио и попримио масован карактер. Монаштво се појавило као пророчки покрет, као позив на будност, као опомена да се Царство Божије приближило, али још увек није у потпуности наступило, да је још увек рано „уживати иа ловорикама". Основну црту монашког покрета чинио је његов фундаментално библијски карактер. Показало се то пре свега у томе што су се монаси удаљили да живе у пустињи. Пустиња — то је место на којем нема воде. На Блисиом истоку, где је монаштво рођено, постојање или непостојање воде било је питање живота или смрти. Због тога је пустиња схватана као место где нема Бога, где царује ђаво (упор. искушења Христа у пустињи, а такође и Јер. 2, 6; Лк. 8, 24; Мх 12, 43). Према житију Св. Антонија Великог које је написао Св. Атанасије Велики, Антоније се, удаљивпш се из света, настанио на гробљу, међу гробницама — то јест опет на месту на којем је господарио Сатана (гробља су у то време била ван градских зидова, па према томе опет у пустињи). Према обичају древних Јевреја на дан Искупљења (Јом Кипур) у пустињу је пуштан јарац крји је на себи носио грехе Израиља. Тај јарац, од којега је. успут да кажемо, настао израз , јарац отпуста", био је предназначен Азазелу, злом демону пустиње (упор. Лев. 16, 6 и даље). У пустињи су Јевреји лутали четрдесет година пре но што су ушли у Земљу Обећану. Једном речју, пустиња је представљала квинтесенцију свега туђег, непријатељског; једино занимање могуће у пустињи било је очекивање кише, припрема заулазак у Земљу Обећану или за Други Долазак. Удаљити се у пустињу био је акт очишћења; то није било бежање од живота, него од свих оних сурогата Царства Божијег које је нудила држава. И управо зато што је држава процветала, што су се градиле цркве и дворови и нагомилавало богатство, монаштво је осећало духовну потребу да претрпи искушења. И што су искушења била тежа, то се сматрало бољим у духовном смислу. Тако је манастир Св. Саве у Израелу био изграђен у пустињи недалеко од Мртвог мора, испод нивоа мора, где не постоји ниигга осим камена и неподносиве јаре, и где чак ни близина воде не доноси олакшање. Може се рећи да, у овом нашем времену процвата материјалних достигнућа, опадање монаштва сведочи о очигледној духовној слабости. Нешто касније монаштво се вратило у град, вндевши да је присуство ђавола изражено и тамо. У самој ствари, ни нама не би био на сметњи манастир на Тајмс скверу ... У четвртом веку монаштво поприма масован карактер и распростире се по читавом Египту, Палестини, Сирији и Малој Азији. У то време, као што смо већ напоменули, монаштво се строго држи библијског духа, духа древних пророка, неконформиста који су протестовали против општеприхваћеног друштвеног поретка и организације. Монаси су протестовали и против црквене јерархије. Када је неки од ученика запитао једног од египатских стараца чега монах треба да се прибојава више од свега, овај је одговорио: „Жена и епископа". Јер и први и други одвраћају од аскетизма и монашког живота. Страхови монаха од организовне Цркве били су природни: прихваћена од стране света, Црква је убрзо подлегла свим саблазнима овога света, и, пригрливши свет, пригрлила га је са свим његовим несавршенствима и гресима. Због тога је монаштво било потребно Цркви, да је опомиње на њену истинску природу да постоји у свету, али да она није од овога света. Ово су добро разумели Кападокијски Оци, који су упорно инсистирали на неопходности монашког идеала у крилу саме Цркве. У почетку су монаштво чинили у основи прости људи. Св. Антоније Египатски, на пример, није умео да чита ни да пише. Али, убрзо су се међу монасима појавили и представници интелигенције, и тада су почели да се уобличавају проблеми - духовни и интелектуални.
  4. http://www.pravoslavie.ru/srpska/55040.htm Алексеј Иванович Сидоров је доктор црквене историје, професор Московске духовне академије и Сретењске духовне богословије. Родио се 1944. године а 1975. године је завршио историјски факултет Московског Државног Универзитета на катедри за историју древног света, и ванредно аспирантуру Института за свеопшту историју РАН. Алексеј Иванович Сидоров је издао десет књига међу којима су „Дела преподобног Максима Исповедника: Богословски и аскетски трактати“; „Дела авве Евагрија: Аскетски и богословски трактати“; „Блажени Теодорит Кирски: Историја богољубаца“; „Предавање из патрологије: Ницање црквене писмености“ а такође више од стотину научних радова. -Алексеј Иванович, реците нам шта је то патрологија и када се она појавила? -Ја сам о томе писао у свом првом ( и засад једином) тому патрологије. Патрологија је учење о оцима, које се опет, не ограничава само на свете оце, у њега обавезно улазе и просто црквени писци. Без тога патрологија не може бити потпуна. Ако например не будемо изучавали Климента Александријског који није био отац Цркве, али који је био изразит црквени писац и мислилац, онда нећемо схватити формирање читавог светоотачког богословља. Ако ћемо право, патрологија је као наука никла у новије време, али не бих хтео да говорим о њој само у научном плану, зато што је њен предмет-жив живот Цркве, то је истинско светоотачко Предање које живи у Цркви и које почиње одмах после апостола. Зашто изучавамо апостолске мужеве, такве као што је Игњатије Богоносац? Зато што је он говорио и учио у духу Предања. Може се рећи да су патрологија као наука о оцима и сам живот Цркве нераскидиво повезани. Не сме се раздељивати, као што код нас понекад чине, наука о оцима од живог тока Црквеног Предања, као нешто страно том Предању. Такав приступ по мом мишљењу јесте погубан за патрологију.
  5. Исповедање вере светог Никифора Цариградског [1] Какво је исповедање нас Хришћана, и које је, време је да, колико је могуће, укратко кажемо. Ми, дакле, по ономе што нам предадоше од почетка очевидци и служитељи Логоса (=Апостоли), и они који су после њих наследили њихова предања, богојављени и божански наши учитељи (=Свети Оци), Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, свега видљивога и невидљивога Творца и Господа, Беспочетнога, Невидљивога, Несхватљивога. Непроменљивога, Бесконачнога. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Његовог Јединородног, беспочетно и безвремено и пре свих векова Засијавшег из Очеве суштине. И у једнога Духа Светога, Који од Бога и Оца произилази, и са Оцем и Сином заједно се богословствује (= поштује као Бог) и заједно слави, као Саприродан и Савечан. Тројицу прослављамо по Ипостасима, то јест по Лицима, и свакоме од речених (Лица) очувавамо непомешана и несливена одређујућа својства, као никако не прелазећа (на друге) или покретана. Оцу придајемо нерођеност и да је Узрок ових (Двојице) од Њега, Сину рођење, а Духу исхођење, и да су (Они) од Узрока Оца, схватајући (тако) да су засијали Овај (Син) — Рађан и Онај (Дух) – Исходећ, и да је сваки произашао као Светлост од Светлости, (тако да је) Једна Надсветска Трисветла и Тросунчана Светлост. Клањамо се Јединици по суштини и природи, Која се сходи у једну надсуштинску и натприродну Божанства Висину, Која има исту недељиву и нераздвојну и славу и моћ, и познавана је у једном истом хтењу и вољи и у једној сили и енергији, и, као над свима Царујућа и свиме Господарећа, од све видљиве и невидљиве твари је поштована и обожавана као Равночасна и Сапрестолна. Јер Једно је у Тројици сагледавано Божанство, Јединствујуће истошћу суштине, а Три су Ипостаси у Једноме Божанству, нераздељиво раздељививане различитошћу својстава које око сваке (Ипостаси) унутар постоје. Нити Сина због рођења отуђујемо од суштине нерођенога Оца, нити Духа (Светога) од Оца и Сина због исхођења; нити познајемо сливање због јединства и недељиве саприродности, него у заједници природе сједињујемо разлику посебности. „Јер се (Света Тројица) раздељује нераздељиво и саједињује раздељено; јер је Једно у Тројици Божанство, и Тројица су Једно, Они у којима је Божанство, или, тачније речено, Они који су Божанство“, како нас је тајноводио (= тајински научи) највећи међу теолозима (Св. Григорије Богослов, Беседа 20, 6). Оца, дакле, поштујемо као Бога, од Којега је све из небића приведено у биће (=постојање); Сина као Бога прослављамо, кроз Којега је све постало и очувава се у суштинском пребивању; Духу Светоме као Богу поклањамо се. Тиме Троје поштујући, не раздвајамо Једно Божанство у три Бога, да бисмо избегли трибоштво (= тритеизам), боље рећи многобоштво, што је најбезбожније. И савршенога Свакога од Њих познајемо, јер не (као да) од три несавршена неко једно савршено исповедамо, него од Троје савршених Једно Надсавршено и Пресавршено, као што нас учи теологија богопосвећених Отаца. Нити, дакле, покушавамо да Ипостаси, као отуђене и различите природе, неједнакошћу и неравношћу расецамо, него (Их) раздељујемо разлогом (=принципом) (личних) својстава, спајајући (Их) у Једност суштине, одбацујући у томе (=међу Њима) превасходност или мањкавост. Јер веће или мање односно суштине није могуће сагледати, нити у Тројици по суштини или Божанству, (тако) да Аријанско беснило угасимо, из којег је и са којом је нама сада борба; нити пак (све) у једну Ипостас сливамо или спајамо, него раздвојено постојећим Лицима и Стварностима и Именима, а сједињено по суштини, потврђујемо, (тако) да Савелијеву лудост укинемо — та два зла (међусобно) супротна, а (подједнако) безбожности садоприносећа. И, (све)обухватно речено: спајамо раздељујући побожно, и раздељујемо спајајући богодолично. Тако: оно што је раздељено Ипостасима, то сједињујемо заједницом природе; а оно што је сједињено суштином и Божанством, то разликом Ипостаси познајемо, (те) обострано о Великој и Божанственој и Највишој Тајни наше богомудрости благочестиво (=православно) и здраво верујемо. И тако, будући поклоници у Духу и Истини (Јн 3, 36) Свесвете и Надсуштаствене Тројице, служимо Њој у преподобности и праведности вере, у чистој и непорочној слави, све дане живота нашег. Тако, дакле, засновани и утемељени у овом кратком и једноставном Богословљу (Тројичном), следствено даље исповедамо: И Једнога од Једносуштне и Надбожанске Тројице, Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег и Бога нашег, Сјајност славе Очеве, Светлост од Светлости, Неизменљиву Слику Оца, Карактер (=Обличје) Бића Његовог (Јев 1, 3), да је у телу дошао на земљу, и поставши човек, Домострој (спасења) за нас извршио. Јер Он, ради срдачне милости и милосрђа (Свога), покренут неизрецивим човекољубљем, није трпео да гледа до краја природу нашу поробљену горком тиранину, него је благовољењем Оца и садејством Пресветога и Живоначалнога Духа, не лишивши се нимало Очеве славе, нити умањен у нечему од Сопствених и Богодоличних достојанстава, спустио Себе у добровољни кеносис (=унижење, Фил 2, 7). И оваплотивши се од Духа Светога и од Пресвете, Славне и заиста Богородице Приснодјеве Марије, и душом и телом предочишћене Духом, јавио се Човек по свему, без греха, обукавши ову смртну и пропадљиву, опипљиву и описиву природу, и произашао је Један и Исти од обојега, од Божанства и човечанства; савршен по свему и неизменљив остао Божанством, и савршен такође и непроменљив човечанством, у којем је са нама заједно живео, и преступ од Адама (настао) Својом безгрешношћу је исцелио, а пропадљивост (насталу) од греха добровољним страдањем тела и животворном смрћу и богодоличним васкрсењем је укинуо, и подарио нама непропадљивост (=6есмртност). Јер је оживео тридневан поробивши смрт, и постао Прворођени из мртвих (Кол 1, 18), и људској природи отворивши пут у непропадљивост, свргнуо је невидљивога непријатеља од владавине над нама. Све је учинио и претрпео што се у свештеним Јеванђељима проповеда и што ми верујемо, чиме је старог Адама пресаздао (=препородио) и нашу природу обновио и у првобитно благостање повратио; и узневши се на небо учинио је првину наше природе саседећом на Престолу Очевом. Јер тако, да укратко кажемо, Велику и Часну Тајну Божанског Домостроја, исповедајући да се тако догодила, верујемо. А ако треба и мало опширније о томе излагати, због новониклих (јеретика), који неке новотарије измишљају против спасоносног оваплоћења Бога Логоса, и опет ћемо рећи: Да је, будући природом Бог, Јединородни Син и Логос Божији, Који је пре векова од Њега неизрециво и ванвремено рођен, не одбацивши да је (и даље) оно што беше — по природи Бог, у последњим временима века узео на Себе природу људску, и најприсније с нама у телу и крви заједничарио (=узео удела, Јев 2, 14), (те) Логос постаде тело и усели се у нас (Јн 1, 14), не просто тело узевши на Себе, него (тело) одушевљено душом разумном и умном. Он Исти је Један Син и после оваплоћења, једносуштан Богу и Оцу по Божанству, и једносуштан нама по човечанству, чувајући и одржавајући у свакој од природа које су се стекле у једној и истој Ипостаси (=Личности) и у сједињењу непроменљиве и неизменљиве и несливене суште у њима природне разлике у каквоћи. Јер то је ново и парадоксално мешање униженог Божанства и примљенога човечанства, од којих се збило оно познато сједињење по Ипостаси. Јер се рађа Бог са примљеним (човечанством), што је најпарадоксалније. Јер Логос, сав будући Бог, сјединио се са свецелим Човеком, сашавши се по истости у Једну сложену Ипостас. Зато и Ону Која (Га) је родила ми исповедамо да је изворно и истински Богородица. Јер Онај Који је од Оца ванвремено без мајке први пут рођен, од Ње произађе без оца други пут; не као да је Божанство Његово одатле добило почетак бића, него оставши оно што је био, узевши оно што не беше усвојио је. И постаде Посредник Бога и људи (Јев 12, 24), заједничарећи у свакој од различитоприродних суштина, велим Божанства и човечанства, сједињујући (их) јединственошћу Личности. Јер природе које су се стекле у једно, сачиниле су Једнога Христа и Сина и Господа. Јер се Један схвата Христос, произашао од обоје (=од обадве природе), и по замишљаноме и по јављеноме (=виђеноме). Као што је савршен и неизменљив остао Божанством, тако је и савршен и непроменљив био по човечанству; нестрадалан Он Исти по Божанству, јер је и бестелесан, којим је (Божанством) натприродно чудотворио чуда, и такође непропадљив и неописив и бесмртан; а страдалан по човечанству, јер се отеловио, по којем (телу) је природно подносио страдања, и смртан је Он Исти, и изобразив је и описив, пошто је постао човек од семена Давидовог. Логос пак усваја страдања сопственога храма (=тела): крст и смрт и остало што је благоизволео да домостроително за нас претрпи. Јер Његовом часном крвљу бисмо искупљени ми продани греху, којом је (крвљу) разрушио зид преграде, (то јест) непријатељство телом својим (укинуо, Еф 2, 14-15), измиривши небеско са земаљским, и устројивши једну Цркву и Сабор анђела и људи на небу и на земљи. Један је, дакле, обоје заједно; мада ништа не страдајући у сопственој (=Божанској) природи, каже се да је Он Исти пострадао за нас, не Божанством него земљаном природом, јер Му је својствено тело које је страдало. Кроза све је потврђивао достојанство Божанске природе и смерност људског сиромаштва, да не би Домострој (оваплоћења) био схваћен као маштарија. И остао је, како Бог у човечанству, тако је ништа мање и Човек у достојанству Божанства. Дакле обострано је био Један, заједно Бог и човек, Емануил. Пошто, дакле, тако у границама благочешћа (=Православља) стојимо, тако о томе мислимо: проповедамо двострукост у Њему саставших се суштина (=природа), са својствима (њиховим), јер је свака од њих савршена и неумањена; такође објављујемо суштински настало од њих стицање ипостасним сједињењем у јединство Личности. Не расецамо, не раздвајамо у двојицу синова Једнога Господа Исуса Христа, у Човека посебно и у Бога посебно и подвојено, те (тако) сујетно раздељељење умом помраченог и човекопоклоника Несторија укидамо; јер нити сливамо нити измењујемо доводећи у истост једне природе јединственост једне Личности него несливено и непомешано очувавамо разлике присутне у свакој природи, те (тако) уједно рушимо празноумног Евтиха сливање, заједно са онима око Севера (Антиохијског), који су с правом названи Акефали (=6езглави), јер и ови злобно сливају, и онај безбожно раздваја, тако да о Домостроју (оваплоћења) једно исто претрпе Евтих у односу на Несторија, што и о Теологији (Св. Тројице) Савелије у односу на Арија. Исповедајући, дакле, две савршене у Христу природе бићем и по њиховим природним каквоћама (=својствима), треба следствено са тим исповедати и унутар постојеће у свакој (од њих) природне воље и енергије (=дејства); јер је нужно када се верује да су двоструке суштине, заједно проповедати и ове (=воље и енергије) двоструке, јер се иначе неће очувати целовито савршенство у њима (=у природама); пошто ове (=воље и енергије) карактеришу природе, и није могуће наћи природу безвољну и бездејствену (=неенергичну). Као што, дакле, (Христос) као Бог и хоћаше и дејствоваше, тако и као Човек и хоћаше и дејствоваше — и у божанским чудима и у другим стварима Домостроја; и није их имао међусобно супротне, јер су ове (=воља и енергија) примљенога (=човечанства) служиле и потчињавале се онима Примаоца (=Божанства). Као што се, дакле, код Њега ништа не сагледаваше супротно и противно из сједињених природа, мада су оне супротне (=природом различите), и то је доказано, — јер оних чије су суштине различите, и принцип начина постојања је различит, што се баш код различитоприродних показује, — нужно је да и суштинске по вољи и енергији каквоће (=својства) буду различите, јер кроз њих стичемо и познање природа; пошто и оних чија су дејства једна иста, и природе су равночасне (=исте части). Јер тако ће бити лако схватљив Христов начин богочовечанског дејствовања, којим је међу нама живео, који се већ описно схвата одговарајућим називом двострукости природа, објашњавајући двострукост дејстава. Јер начин сједињења има у себи очуваван принцип разлике (природа). Јер тако ће се допустити и да дејствује свака природа са заједничарењем друге. Зато не проповедамо једну вољу и енергију (=дејство) у Божанском Домостроју (оваплоћења), лишавајући суштине (=природе) обојега што свака од њих има природно, ако нећемо да и саму природу потпуно разрушимо, како не бисмо боловали од заблуде безумног и манитог Аполинарија, а са њим заједно свргнућемо и (ново)јављену заверу око Сергија и Пира која (говори) о правом Логосу као бездејственом и безвољном. Овако ми мислимо (=прослављамо) Тајну Часног и Спасоносног Домостроја (оваплоћења), која, по речима Богоносца, и поимана остаје неизрецива, и изговарана (остаје) непозната. Исповедамо, зато, да смо, њиме (=Домостројем=Христом Оваплоћеним) посећени и спасени; и, заједно са свим што је код нас свештено поштовано, поштујемо и целивамо и његове свете и уважене символе и обележја (=свете иконе), кроз које нам се, слично јеванђелској историји, он изображава и означава, да нас подстиче на спомињање учињеног за нас Спаситељевог снисхођења, као што смо, одувек и од почетка наслеђујући деца од отаца, благочестиво примили. Ове (символе и обележја) држећи, одајемо (им) почасно поштовање, а не приносимо поклоњење по обожавању — небило тога! — које приличи над свима Владајућем Богу. Јер сви који су научени Богом у Духу, знају разлику у поштовању, и какво треба и Христу и Богу нашем поклоњење одавати, и свештеним иконама одговарајуће давати поштовање, и кроз њих част на прволик узносити. Уз то поштујемо (и) чесне иконе Пресвете, Пречисте Владичице наше и истинске Заштитнице Приснодјеве Марије, Која је бесемено и неизрециво родила по телу Господа нашег Исуса Христа Бога; такође и (иконе) Светих Анђела и свих других Светих који су од века (Богу) угодили, чије спомене православно прослављамо и (чије) молитве тражимо, јер они живе у Богу и Њиме дејствују, и онима који (им) притичу и моле се, могу помоћ и подршку давати, силом и благодаћу коју од Бога у себи имају. Од овога, дакле, исповедања вере шта је узвишеније и поштованије? Јер нема, нити ће бити, друге осим ове вере, коју управо и једину назива вером Апостолска реч, јер о њој каже: „А пре доласка вере, бисмо под Законом чувани, затворени за веру која се имала открити. Тако нам Закон постаде васпитач за Христа, да би се вером оправдали; а када дође вера, више нисмо под васпитачем. Јер сте сви синови Божији вером Исуса Христа; коју имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завесе, где претеча за нас уђе Христос“ (Гал 3, 23-26. Јев 6, 19-20). [1] Свети Никифор (758-828) рођен у Цариграду од мајке Ирине и оца Теодора, који је у време цара Копронима прогоњен због поштовања светих икона. За патријарха изабран је 806. године. Енергично је устао против јереси иконоборства коју је настојао да насилно уведе цар Лав V Јерменин, па је од њега прогнан и као прогнаник преминуо је 2.јуна.
  6. http://otacnik.blogs...11/10/2011.html 1. Петар Јевремовић, Патрологија у огледалу херменеутике, едиција Кључ, књ. 6. 2. Оскар Кулман, Крштење у Новом Завету, превод: Маријана и Срећко Петровић, едиција Кључ, књ. 7. 3. Етјен Жилсон, Увод у хришћанску философију, превод: Лазар Нешић, едиција Кључ, књ. 8 (саиздавач Бернар). 4. Давор Џалто, Plus Ultra, едиција Полис, књ. 1 (саиздавач радио Слово љубве). 5. Алексеј Лосев, Жена мислилац (роман), заједничко издање са Агенцијом за издаваштво Бернар.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...