Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'патријарху'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 42 results

  1. ZAGREB (IKA) 06.02.2019. / 12:19 Poznato je u našoj javnosti da su hrvatski biskupi, 18. studenoga 2018. uputili patrijarhu Srpske Pravoslavne Crkve Irineju Pismo, čiji sadržaj nije objavljen. U određenim novinarskim krugovima pojavile su se o njemu određene špekulacije. Kako bi se izbjegla nagađanja, pogrešna tumačenja ili neistine, HBK objavljuje Pismo u cijelosti: CONFERENTIA EPISCOPORUM CROATIAE HRVATSKA BISKUPSKA KONFERENCIJA Broj: 413 /2018. Zagreb, 18. studenoga 2018. Njegova Svetost Gospodin Irinej Patrijarh Srpske Pravoslavne Crkve BEOGRAD Vaša Svetosti! U novije vrijeme, napose nakon prošlogodišnjega završetka rada Mješovite komisije Hrvatske biskupske konferencije i Srpske Pravoslavne Crkve, čija je zadaća bila zajednički razmotriti lik bl. Alojzija Stepinca prije, tijekom i nakon II. svjetskog rata, učestale su izjave i svojevrsni prijekori u javnim nastupima i medijima najviših predstavnika Srpske pravoslavne Crkve, upućeni Katoličkoj Crkvi i biskupima u Republici Hrvatskoj, među kojima posebnu težinu imaju Vaše riječi. Ovim pismom Hrvatska biskupska konferencija želi Vam o njima dobronamjerno i s poštovanjem iznijeti svoj stav. 1. Vaša Svetost je nekoliko puta javno ponovio kako biskupi u Hrvatskoj šute. Na hirotoniji dalmatinskoga episkopa, gospodina Nikodima Kosovića (1. listopada 2017.) u prisutnosti splitsko-makarskoga nadbiskupa msgr. Marina Barišića i šibenskoga biskupa msgr. Tomislava Rogića, ustvrdili ste kako od braće katolika očekujete »pre svega od predstavnika Crkve da čujemo reč jevanđeljsku, reč mira, reč ljubavi, da čujemo reč da smo pre svega hrišćani i kao takvi da bar jedni prema drugima pokažemo ljubav i uvažavanje«. U svom intervjuu Televiziji Hram (3. siječnja 2018.) kazali ste kako Vas »iznenađuje ćutanje Rimokatoličke Crkve. Crkva u Hrvatskoj ćuti. I danas se dešava mnogo nemilih događaja. Crkva ćuti«. Istaknuli ste da »Crkva koja je u velikoj meri doprinela tim bivšim odnosima, (treba) da podigne svoj glas u interesu istine, pravde, u interesu zajedničke vere«. Na 62. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga (24. listopada 2017.), govoreći o stradanju srpskoga naroda tijekom XX. stoljeća, izjavili ste da je najtragičnije to što su ona došla »jednim delom od muslimana, a mnogo više od naše braće rimokatolika». Dodali ste: »Naša Crkva toliko godina očekuje da čuje reč kajanja i izvinjenja naše braće rimokatolika, nikada nismo tu reč čuli. Verovatno je nećemo ni čuti. I ono što nas posebno stavlja pred veliku jednu muku, a to je što mnoge ideje prošlosti i danas su prisutne u tim narodima. (…) Narod koji stvara istoriju na zločinu, na krvi drugoga naroda, taj narod nema budućnosti». U svojoj propovijedi (4. kolovoza 2018.) u Bačkoj Palanci, prigodom godišnjice vojno-redarstvene akcije Oluja među ostalim ste rekli: »Danas, posle dve decenije pitamo se što je taj narod (hrvatski) rukovodilo i motivisalo da dignu svoju ruku na braću svoju, na braću koji su delili podneblje i ovu blagoslovenu zemlju dugi niz godina? Kakva ih je sila na to motivisala i da li je imalo neke sile druge koja je mogla da to zadrži i onemogući? Imala je. To je bila institucija Crkve koja je jedino mogla da zaustavi taj ponor, to zlo koje je iznenadilo ne samo naš narod, nego čitav narod sveta, pogotovo hrišćanske narode. I ako ima netko tko je zatajio, i netko tko je mogao da to zlo zaustavi, to je bila Crkva. (…) Crkva koja je pozvana da širi ljubav, narod koji čita jevanđelje, narod koji se moli Bogu i istome Spasitelju, zaboravio je kome pripada i stavio se u jednu sasvim drugu stranu koja ne može nikada i ničim biti opravdana. Strašna tragedija, ta mržnja koja je počela u prošlosti nastavila se i u vreme takozvane Oluje, i što je tragično, ona je prisutna i danas.» Za Vašega pohoda Crnoj Gori u mjesecu srpnju ove godine, na pitanje novinara s kojom biste povijesnom epohom usporedili položaj Srba danas u Crnoj Gori, u intervjuu za podgorički dnevnik Dan (23. srpnja 2018.) odgovorili ste: »Usporedio bih ga sa položajem Srba u Hrvatskoj, u doba endehazije (NDH). Nažalost u Hrvatskoj ni danas nije bolji položaj Srbima.« Neposredno po završetku rada Mješovite komisije za zajedničko razmatranje lika bl. Alojzija Stepinca, svi srpski članovi ove Komisije potpisali su 16. srpnja 2017. priopćenje za javnost, u kojem polemiziraju s beogradskim Večernjim novostima, te s uvredljivim konotacijama govore o zagrebačkom Kaptolu, prepoznavajući u pisanju navedenih srpskih novina »kaptolsku dirigentsku palicu«, jer su prenijele hrvatski prijevod završnoga Priopćenja Mješovite komisije, pripisujući prevoditelju namjerne netočnosti. Glasnogovornik Srpske Pravoslavne Crkve, bački episkop Irinej u Saopštenju od 18. srpnja 2017. nastavio je polemiku sa spomenutim novinama, nazivajući njihovo pisanje »kaptolskim komentarima iz Zagreba« i iskazujući svoj stav ne baš blagim rječnikom: »Ne bih da se ovde i njima bavim iako su mi veoma dobro poznati pošto sam ih slušao i čitao stotinama puta, a sadržaj nekih znam gotovo naizust. Sve u svemu, navijačko, servilno – rekao bih: kaptololatrijsko i antipatrijaršijsko – sočinjenje…« Ni u nekim drugim prigodama bački vladika Irinej nije birao riječi kad je govorio o Crkvi i biskupima u Hrvatskoj. Kao glasnogovornik Srpske pravoslavne Crkve osobito teške optužbe izrekao je u Saopštenju za javnost Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske pravoslavne Crkve sa redovnog zasedanja održanog u Pećkoj Patrijaršiji i Beogradu od 29. aprila do 10. maja 2018. godine. U Saopštenju je ustvrdio: »Konstatovano je takođe da su odnosi sa Rimokatoličkom Crkvom, Crkvama Reformacije i ekumenskim organizacijama korektni i konstruktivni, što nažalost, ne važi za odnose sa Hrvatskom biskupskom konferencijom, u kojoj, pored dobronamernih biskupa koji deluju u duhu Drugog vatikanskog sabora, postoji, nažalost, i dobar broj biskupa neprikrivene proustaške orijentacije i ustašoidne retorike. Sabor se nada da će oni prvi izvršiti veći uticaj na hrvatske rimokatoličke vernike nego ovi drugi.« 2. Vaša Svetosti! Pitamo se, kakav bi mogao biti cilj i smisao navedenih tvrdnji po kojima kod Katoličke Crkve u Hrvatskoj i njezinih pastira ne postoji gotovo nikakvo dobro, nego samo zlo. U ne tako davnim vremenima slušali smo slične ocjene i o Vatikanu i o papi. Međutim, danas čujemo pohvale papi Franji i Rimokatoličkoj Crkvi, a pokude biskupima i Crkvi u Hrvatskoj. U intervjuu objavljenom u Jutarnjem listu (7. siječnja 2017.) ponešto ironično kažete da ispadne kako srpski pravoslavni episkopi više drže do autoriteta rimskog biskupa negoli pojedini hrvatski katolički biskupi«. Smatramo neobičnim da poglavar jedne pravoslavne mjesne Crkve javno suprotstavlja biskupe Katoličke Crkve u Hrvatskoj papi Franji, upućuje im prijekore i pripisuje zločine cijeloj toj Crkvi i cijelom hrvatskom narodu. Za zločine, kako u hrvatskom tako i u srpskom te u drugim narodima, krivi su pojedinci s imenom i prezimenom pa je na njima odgovornost za ono što su počinili. Ne uspijevamo razumjeti namjere Saopštenja sa zadnjega zasjedanja Svetoga Arhijerejskog sabora Srpske Pravoslavne Crkve kad javno razvrstava hrvatske biskupe i tumači tko je od njih dobronamjeran i tko od njih djeluje prema II. vatikanskom saboru a tko ne, te većinu od njih označuje kao ljude »neprikrivene proustaške orijentacije i ustašoidne retorike« bez objašnjenja na temelju čega ih smatra takvima. Bački vladika Irinej u intervjuu Politici (20. lipnja 2018.) ponovio je tvrdnju o korektnim odnosima s Rimokatoličkom Crkvom u cjelini, ali ne i s biskupima Hrvatske biskupske konferencije, »uz časne i hvale vredne izuzetke», te u znatnoj mjeri i Bosne i Hercegovine, koji »kao da i ne čitaju izjave i deklaracije koje objavljuje njihov sopstveni vrhovni poglavar zajedno sa pravoslavnim patrijarsima, a ni druge izjave i tekstove pape Franje». Željeli bismo znati koji su razlozi zabrinutosti Vaše Svetosti i bačkoga vladike Irineja za odnos hrvatskih biskupa prema papi Franji? Naša povezanost s rimskim biskupom utemeljena je u vjeri Katoličke Crkve da je papa nasljednik sv. Petra, glava Biskupskoga kolegija, Pastir sveopće Crkve koji predsjeda zajedništvu u ljubavi, pa mu u tom duhu trajno iskazujemo puno povjerenje i duboko poštovanje te u vjerničkom posluhu prihvaćamo njegovu učiteljsku riječ. S obzirom na odnos između Srpske pravoslavne Crkve i Katoličke Crkve u Hrvatskoj smatramo da ga treba krasiti evanđeosko načelo: »Pogriješi li tvoj brat, idi i pokaraj ga nasamo. Ako te posluša, stekao si brata« (Mt 18,15-16). U prosudbama o drugima polazište treba biti argument istine koji valja obrazložiti »blago i s poštovanjem, dobre savjesti« (1 Pt 3,16), a eventualnu uvredu oprostiti i »do sedamdeset puta sedam« (Mt 18,22). Navedenim javnim negativističkim načinom komuniciranja nije moguće riješiti bilo kakav problem ili pitanje. Takav pristup u hrvatskome društvu izaziva otpore prema nastupima Vaše Svetosti, budi nepovjerenje prema Vašoj osobi i prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi te prema samim srpskim građanima u Hrvatskoj, produbljuje ranjenosti iz ratnoga vremena koje još nisu ozdravljene, potiče mržnju. Nastupi koji ne očituju nikakva suosjećanja za žrtve i stradalnike uzrokovane od srpske strane, osobito teško pogađaju one hrvatske ljude koji su za vrijeme nedavnoga Domovinskoga rata bili istjerani iz svojih domova na području tzv. Republike srpske krajine, Bosne i Hercegovine, napose iz banjalučkoga kraja, gdje nije bilo rata, a ubijena su i trojica svećenika. Tijekom 1991. godine u Hrvatskoj je bilo 536.000 prognanika i izbjeglica, dok ih je 1992. bilo oko 800.000 iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Socijalističke Republike Jugoslavije, odnosno Srbije, Vojvodine, Kosova i Crne Gore. Kuće su im najvećim dijelom bile razorene, brojna rodbina poubijana a mnogi otjerani u srpske logore. U to doba među prognanicima je bio i jedan sadašnji hrvatski biskup, koji je kao župnik s vrećicom u ruci zajedno s vjernicima izbjegao iz svoje župe pred nasiljem srpskih snaga. Određeni broj drugih svećenika, redovnika i redovnica završio je također u srpskim logorima, a jedan je svećenik ubijen. Tijekom Domovinskoga rata u Hrvatskoj po dosadašnjim saznanjima stradalo je 15.007 osoba, od kojih je 13.914 ubijeno, a 1093 nestalo. Više od 1300 objekata Katoličke Crkve i drugih svetinja uništeno je ili teško oštećeno. Navedene činjenice otvaraju pitanja na koja svi mi dugujemo odgovore istini i pravednosti. Temeljno je pitanje koje si moramo svi postaviti: Je li istinito i moralno ono što o drugima javno govorimo? Prešućujemo li dio istine? Jesmo li možda postali »suci što naopako sude« (Jak 2,4) i drugima oduzimamo dobar glas? Posebnu težinu ima izjava Vaše Svetosti da je nedavni rat mogla spriječiti Katolička Crkva u Hrvatskoj. Nije ona imala nikakva utjecaja na srpskoga predsjednika Slobodana Miloševića, na Jugoslavensku narodnu armiju, na paravojne postrojbe iz Srbije, niti na druge koji su pokrenuli i vodili rat na hrvatskome tlu. Naše zauzimanje za mirno rješavanje problema kod njih nije imalo nikakva odjeka. Rat je očitovao da nije utemeljena tvrdnja koju smo nekoliko puta čuli od Vas, kako hrvatski katolici slušaju svoju Crkvu za razliku od pravoslavnih vjernika. Poznato je, naime, da je većina srpskih političara, kao i Srpska Pravoslavna Crkva u vrijeme demokratskih promjena 90-tih godina prošloga stoljeća, zastupala stav kako srpski narod ne može živjeti s hrvatskim narodom u samostalnoj hrvatskoj državi nego isključivo u okviru zajedničke države, a ako to nije moguće, Srbi nemaju drugoga izbora nego uzeti oružje u ruke. U pismu Lordu Peteru Carringtonu, predsjedatelju Mirovne konferencije o bivšoj Jugoslaviji, patrijarh Pavle je u studenom 1991. napisao: »Ti naši sunarodnici, iste vere i krvi, suočeni su sa sledećim kobnim izborom: ili će se oružjem u ruci izboriti za opstanak u istoj državi sa maticom srpskog naroda, ili će biti prisiljeni da se iz te nove Nezavisne Države Hrvatske pre ili posle isele. Trećeg nema. Za to ih srpska država i srpski narod moraju zaštititi svim legitimnim sredstvima, uključujući i oružanu samoodbranu srpskih života i svih srpskih krajina. Teritorije na kojima je srpski narod vekovima živeo i na kojima je aprila 1941. imao etničku većinu pre genocida izvršenog nad njim od strane hrvatskih kvinsliških vlasti, ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne Hrvatske, već se moraju naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajinama.« Premda je patrijarh Pavle 1999. godine prigodom svoga prvoga posjeta Zagrebu nakon Domovinskoga rata savjetovao Srbima da budu lojalni građani Hrvatske i potaknuo ih »Časno ispunjavajte svoje građanske dužnosti i postupajte savesno po državnim zakonima Republike Hrvatske«, posljedice navedene srpske politike osjećaju se i danas u srpsko-hrvatskim odnosima, za koje se ne može optuživati Katoličku Crkvu. Izneseni stav o nemogućnosti Srba da žive s Hrvatima u hrvatskoj državi pokazao se osobito pogubnim tijekom vojno-redarstvene akcije Oluja, kad je vodstvo krajiških Srba naredilo njihovo iseljavanje iz mjesta stanovanja i odlazak iz Hrvatske, kako svjedoči pouzdana ratna dokumentacija. Vaše mišljenje koje ste iznijeli na već spomenutom 62. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga (24. listopada 2017.): »Gde god žive Srbi, to je Srbija, bilo u Srbiji, bilo u Bosni, bilo u Vojvodini, bilo Crnoj Gori i u drugim mestima« ne pridonosi miru i razumijevanju, jer samo Srbima dajete određena prava, bez objašnjenja kakva bi prava imali drugi građani koji žive sa Srbima. Povjerenje među Srbima i Hrvatima ne izgrađuje ni Vaše prešućivanje hrvatske države. Naime, kad upućujete pisane poruke vjernicima Srpske Pravoslavne Crkve u Hrvatskoj, Vi gotovo redovito ne navodite državu u kojoj oni žive nego pokrajine Dalmaciju, Slavoniju, Liku. Neovisnost Republike Hrvatske priznale su gotovo sve svjetske države te joj Vaše ignoriranje ne može nauditi, ali ono nanosi štetu Vašemu ugledu u Hrvatskoj i ujedno građane srpske nacionalnosti stavlja u nova iskušenja. Kad u svojoj nedavnoj izjavi u Crnoj Gori tvrdite da Srbima ni danas nije bolje u Hrvatskoj nego li je bilo za vrijeme Nezavisne Države Hrvatske, uvjeravate svoje sunarodnjake i druge hrvatske građane u nešto što nije točno i što ulijeva strah. Status Srba u Hrvatskoj definiran je Ustavom i zakonima, oni imaju svoje predstavnike u Hrvatskome saboru i na svim razinama lokalne uprave te danas participiraju kao koalicijski partneri u Vladi Republike Hrvatske i imaju mogućnost legalnim putem zauzimati se za ostvarenje svojih prava. Osim toga, ubrzo nakon potpisivanja posljednjega Ugovora između Svete Stolice i Republike Hrvatske o gospodarskim pitanjima, Hrvatska je Vlada sklopila sličan Ugovor sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom po kojem joj iz državnoga proračuna dodjeljuje određena financijska sredstva te je ona otvorila i vlastitu Gimnaziju u Zagrebu. Nije malen broj nekretnina, oduzetih tijekom komunističke vladavine u Jugoslaviji, koje je Republika Hrvatska vratila Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi. 3. Vaša Svetosti. Sve što su hrvatski biskupi u Jugoslavenskoj biskupskoj konferenciji a potom i u Hrvatskoj biskupskoj konferenciji na čelu s kardinalom Franjom Kuharićem govorili i činili tijekom rata od 1991. do 1995. i nakon njega do danas, dokumentirano je i svakome dostupno, među ostalim i u jednoj od najnovijih knjiga koju je napisala Julija Barunčić Pletikosić pod naslovom Katolička Crkva u Hrvatskoj i Domovinski rat 1991 – 1995. U različitim prigodama, na susretima s patrijarhom Pavlom, u propovijedima, nastupima u javnim medijima biskupi su se zauzimali za pravo Hrvata na slobodnu državu, te pravo svih njezinih građana, napose Srba da u njoj žive svoj vlastiti nacionalni, kulturni i vjerski identitet. Dizali su glas protiv svakoga nasilja, tražili da se nastali problemi rješavaju mirnim putem, snažno se borili protiv mržnje i osvete Srbima. Za najtežih progona hrvatskoga stanovništva i rušenja njihovih kuća i svetinja, kardinal Kuharić je u svojoj propovijedi u Petrinji, na blagdan sv. Lovre 10. kolovoza 1991., pozvao: »Ako je moj protivnik spalio moju kuću, ja neću zapaliti njegovu! Ako je razorio moju crkvu, ja neću ni dirnuti njegovu, dapače, čuvat ću je. Ako je napustio svoj dom, ja neću ni igle uzeti iz njega! Ako je ubio moga oca, brata, sestru, ja neću vratiti istom mjerom nego ću poštovati život njegova oca, brata, sina, sestre!« Nažalost, ovakve riječi nismo čuli od predstavnika Srpske Pravoslavne Crkve. Od Kuharićeva evanđeoskoga stava posve se razlikuje izjava pakračkoga episkopa Lukijana Pantelića, koji je u to isto vrijeme uvjeravao svoje sunarodnjake da djeluju po načelu »Sada ćemo opet uzeti Stari zavet u kome piše ‘Oko za oko, zub za zub, mladić za mladića’, a posle Novi zavet ,’ko tebe kamenom ti njega hlebom’«. Hrvatski su biskupi nakon legalne i međunarodno priznate vojno-redarstvene akcije Oluja upozoravali na nedopustivost ubojstava, pljački i paleža kuća srpskih izbjeglica te su se zauzimali za njihov povratak. Želimo napose spomenuti šibenskoga biskupa msgr. Srećka Badurinu, koji se izložio nemalim pogibeljima u takvom nastojanju. Među ostalim, biskupi su intervenirali kod hrvatskih vlasti da se episkopi Srpske Pravoslavne Crkve, koji su na početku rata otišli iz Hrvatske, vrate u svoja sjedišta, a svoju osjetljivost za stradanja srpskih svetinja iskazali su i na taj način što su u knjigu Ranjena Crkva u Hrvatskoj – Uništavanje sakralnih objekata u Hrvatskoj (1991. – 1995.), u izdanju HBK 1996. godine, stavili i prikaz razorenih sakralnih objekata Srpske pravoslavne Crkve u Hrvatskoj. 4. Usred ratnih zbivanja, kad su neki smatrali da nije uputno javno nastupati sa stavovima koji bi mogli obeshrabriti hrvatske vojnike u obrani slobode vlastite domovine, hrvatski su biskupi, 1. svibnja 1995. godine, na dan početka vojno-redarstvene operacije Bljesak, uputili javnosti Pismo Hrvatske biskupske konferencije o pedesetoj obljetnici završetka Drugoga svjetskog rata u kojem su iznijeli jasna stajališta s obzirom na stradanja tijekom II. svjetskog rata i neposredno nakon njega te na trenutačne ratne nevolje. Izrazili su žaljenje prema svakoj žrtvi u Jasenovcu i u drugim mjestima stradanja srpskih, židovskih, romskih, hrvatskih i drugih žrtava, te prema onim Srbima koji su izgubili živote u ratu 1991. – 1995., među kojima su po posljednjim statistikama stradale 7204 osobe, većinom pripadnika srpskih vojnih postrojbi, uračunavajući u taj broj i 873 osobe koje se vode kao nestale, te se zauzeli za pomirenje. Hrvatski su biskupi među ostalim u Pismu kazali: »Pravo na život i dostojanstvo svake osobe pod Božjom je zaštitom. Stoga, svakoj nevinoj žrtvi dugujemo jednako poštovanje. Tu ne može biti razlike ni rasne, ni nacionalne, ni konfesionalne, ni stranačke. Temeljna jednakost u dostojanstvu svih ljudi proizlazi iz same naravi čovjeka, stvorena na sliku i priliku Božju. Pojedinačne i osobito masovne likvidacije bez ikakva suda i dokaza krivnje, uvijek su i posvuda teški zločini pred Bogom i pred ljudima. Stoga ćemo se kod svetoga oltara spomenuti žrtava hrvatskog naroda i Katoličke Crkve. Spomenut ćemo se žrtava srpske nacionalnosti i Srpske Pravoslavne Crkve u Hrvatskoj. Spomenut ćemo se žrtava Židova, Roma i svih kod nas ubijenih u Drugome svjetskom ratu samo zato što su druge nacije, druge konfesionalne pripadnosti ili drugoga političkog uvjerenja.« U spomenutom Pismu biskupi su postavili pitanja koja su aktualna i danas: »Nije glavna težina pitanja u tome kako žaliti žrtve vlastite zajednice i kako prepoznati krivnju druge zajednice. Hrvati i Srbi, katolici i pravoslavni, muslimani i drugi pred težim su moralnim pitanjem: Kako žaliti žrtve druge zajednice, kako priznati krivnju u vlastitoj zajednici? A zatim: Kako okajati krivnju, kako zadobiti oproštenje Božje i ljudsko, mir savjesti i pomirenje među ljudima i narodima? Kako započeti novo doba osnovano na pravednosti i istini?« Ključ odgovora hrvatski biskupi našli su u molitvi Gospodnjoj: »Otpusti nam duge naše kako i mi otpuštamo dužnicima našim.« Podsjetili su na poticaj pape Ivana Pavla II. u homiliji na misi u Zagrebu, 11. rujna 1994. godine: »Tražiti oprost i sam oprostiti, tako bi mogla biti sažeta zadaća koja je pred svima, ako se žele postaviti čvrste pretpostavke za postizanje istinskog i trajnog mira«. Ustrajni u toj zadaći, hrvatski biskupi na različite načine nastoje promicati navedenu evanđeosku svijest. Među ostalim, čine to svake godine na Dan žrtve Vukovara, uključujući u molitvu – uz nedužne žrtve ubijenih na Ovčari – i sve druge ratne stradalnike te potiču na praštanje i pomirenje. Jednako tako svake godine u jasenovačkoj katoličkoj župnoj crkvi slave s brojnim vjernicima Dan obnove čišćenja pamćenja i spomena mučenika, kada se u svojoj molitvi, kajanju i praštanju spominju nedužnih žrtava bilo koje nacionalne i vjerske pripadnosti, ubijenih pod bilo kojom zastavom, od žrtava jasenovačkoga logora i bleiburškoga križnoga puta do žrtava Domovinskoga rata, kako na hrvatskoj, tako i na srpskoj strani. Tomu činu molitve i pokore posljednjih godina pribiva i slavonski episkop Jovan koji je svjedok da biskupi i Crkva u Hrvatskoj ne šute. Žalimo što Vaša Svetost nije upoznata s našim nastojanjima oko praštanja i pomirenja te u spomenutoj propovijedi u Bačkoj Palanci (4. kolovoza 2018.), pozivajući na praštanje tvrdite: »Mnogo puta smo to kazali, ali nažalost ne vidimo da i druga strana nešto slično čini.« 5. Vaša Svetosti. Svjesni da nas je Bog »pomirio po Kristu i povjerio nam službu pomirenja« (2 Kor 5,18), ponavljamo i danas ono što smo istaknuli u Pismu 1995. godine: »Željeli bismo posebno da katolici i pravoslavni u Hrvatskoj zauzmu zajednički kršćanski stav i prema žrtvama i prema krivnji za žrtve, prema grijehu i prema pomirenju. Ako se u prošlosti manipuliralo s povijesnim činjenicama, požurimo čas kad ćemo u slobodi i odgovornosti pred Bogom i pred ljudima javno očitovati istovjetan kršćanski odnos i prema žrtvama i prema krivcima. Molimo da to vrijeme što prije sine!« Navedeno Pismo dostavili smo Vašoj Svetosti posljednji puta prije nekoliko godina po msgr. Orlandu Antoniniju, apostolskom nunciju u Beogradu, ali na naše prijedloge nismo do danas dobili nikakva odgovora. Kao pastiri Crkve želimo u našemu društvu svjedočiti vjernost Isusovoj riječi: »Budite milosrdni kao što je Otac vaš milosrdan. Ne sudite i nećete biti suđeni. Ne osuđujte i nećete biti osuđeni. Praštajte i oprostit će vam se. (…) Jer mjerom kojom mjerite vama će se zauzvrat mjeriti« (Lk 6, 36-38). U tom opredjeljenju ohrabruje nas i Vaša tvrdnja izrečena u intervjuu Jutarnjem listu, 7. siječnja 2017.: »Reči koje optužuju, upiranje prsta prema susedu, ne donosi nikome ništa dobro. Treba ih se čuvati. Ne dao Bog da reči verskih lidera budu izgovor za nova nasilja i nove nesreće!« Smatramo svojom evanđeoskom zadaćom zauzimati se i dalje za međusobne susrete i razgovore, za nastojanje oko razumijevanja, za gradnju mostova u izravnoj bratskoj komunikaciji, čemu pridonose i povremeni susreti između pojedinih episkopa Srpske Pravoslavne Crkve i biskupa Katoličke Crkve u Hrvatskoj. Predlagali smo više puta na pisani i usmeni način da nađemo mogućnost redovitih susreta Komisije Hrvatske biskupske konferencije za odnos sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom i Komisije Srpske Pravoslavne Crkve za odnos s Katoličkom Crkvom u Hrvatskoj o pitanjima koja se odnose na dvije Crkve i na njihovo djelovanje, ali ni na njih nismo dobili odgovora, te se Komisije nakon smrti patrijarha Pavla nisu više sastale. Rad u Komisiji o bl. Alojziju Stepincu pokazao je koliko je važno razgovarati na dostojanstven način kao braća i o najtežim povijesnim prijeporima oko kojih se ne uspijevamo složiti, izbjegavajući polemiku putem javnih medija koja ne priliči kršćanima i pokazuje da zastupajući evanđelje nismo drugačiji od sinova ovoga svijeta. Valja nam zajednički posvjedočiti da su praštanje i pomirenje jedini put oslobođenja od zarobljenosti prošlošću i dnevno-političkih interesa, da nas moć evanđelja izdiže iznad naših ukopanosti u nemoć zla, i očituje da je Crkva u našim narodima prvenstveno posvećena čovjeku, služeći mu evanđeoskim putem. Uz izraze posebnoga poštovanja i zajedništva u Isusu Kristu, našem jedinom Gospodinu, srdačno Vas pozdravljamo. Msgr. Želimir Puljić, nadbiskup zadarski, predsjednik HBK, v.r. Kardinal Josip Bozanić, nadbiskup zagrebački i metropolit, potpredsjednik HBK, v.r. Msgr. Marin Barišić, nadbiskup splitsko-makarski i metropolit, v.r. Msgr Ivan Devčić, nadbiskup riječki i metropolit, v.r. Msgr. Đuro Hranić, nadbiskup đakovačko-osječki i metropolit v.r. Msgr. Antun Škvorčević, biskup požeški, v.r. Msgr. Josip Mrzljak, biskup varaždinski, v.r. Msgr. Nikola Kekić, vladika križevački, v.r. Msgr. Vlado Košić, biskup sisački, v.r. Msgr. Vjekoslav Huzjak, biskup bjelovarsko-križevački, v.r. Msgr. Mate Uzinić, biskup dubrovački, v.r. Msgr. Dražen Kutleša, biskup porečki i pulski, v.r. Msgr. Ivica Petanjak, biskup krčki, v.r. Msgr. Jure Bogdan, vojni ordinarij u RH, v.r. Msgr. Zdenko Križić, biskup gospićko-senjski, v.r. Msgr. Tomislav Rogić, biskup šibenski, v.r. Msgr. Petar Palić, biskup hvarski i generalni tajnik HBK, v.r. Msgr. Mijo Gorski, pomoćni biskup zagrebački, v.r. Msgr. Ivan Šaško, pomoćni biskup zagrebački, v.r.
  2. а Поводом 10-годишњице устоличења патријарха Кирила, Његова Светост грузијски патријарх Илија упутио је посебну поруку, у којој каже: Прошло је десет година откако Ви, Божјим промислом, носите крст Првојерарха. Током свег овог времена и кроза сав Ваш живот учинили сте велике интелектуалне и духовне напоре како би допринели не само снажењу Руске Православне Цркве, већ и учвршћењу Православља. Честитамо Вам, јер су Вашим напорима и мисионарским радом милиони људи учврстили своју веру, отворене су многе цркве и манастири, настали центри за образовање, културу и добротворне активности, стотине и хиљаде архијереја, свештеникa и монахa раде на Њиви Господњој. Зато желим Вам даље плодотворно служење У нашем тешком и сложеном времену сви имамо своја посебна искушења, своје посебне проблеме, али сада и Ви и ми, и сав православни свет, суочавамо се са заједничким изазовом, а наше радње ће у великој мери одредити у ком простору ћемо живети сутра. Овај изазов је велики, наша одговорност пред Богом и пред другима је огромна. Упркос догађајима који су се збили, надамо се да ћемо, уз Ваше предвиђање, заједничке молитве и напоре и, изнад свега, Божју милост, ослањајући се на свештене каноне, сви моћи очувати православно јединство и остварити Божје дјело. Нека Господ благослови Вашу службу миром за добро Руске Цркве и читавог васељенског Православља. + Илија II, католикос-патријарх све Грузије Извор: Српска Православна Црква
  3. Новосађанин који практикује магију претио патријарху да ће га обесити на Теразијама! Након недавног датог интервјуа патријарха Иринеја за дневни лист Политика, на друштвеним мрежама борбени атеисти и аутошовинисти су реаговали претерано агресивно. Врхунац хејта је показао извесни новосађанин(име познато редакцији) за кога се спекулише да се бави чаробњаштвом. Дотични господин је на Твитеру испод вести агенције БЕТА написао да патријарха Иринеја треба обесити на Теразијама за ногу. Како сазнајемо овај хејтер је приведен у полицију због твита у коме је претио вешањем. Ако се може тако рећи "посао" патријарха је између осталог да позива на јединство народа и није на цркви да се ставља на било чију страну у тренутним политичким превирањима. Патријархова порука да протести у одсудном моменту у коме се Србија налази можда и нису корисни за нашу државу је осуђена на друштвеним мрежама а патријарх је етикетиран као провладин човек. Било да мислимо да је патријарх у праву или да мислимо да није, реакције на друштвеним мрежама које позивају на линч патријарха благо је рећи да нису примерене. Оне заправо одражавају душевно и духовно стање актера на друштвеним мрежама и уједно показују колико је управо тим људима са друштвених мрежа потребна блага реч цркве. Сетимо се и недавног догађаја момка који је превише времена проводио на Твитеру да би потом услед нагомиланог незадовољства и мржње усмртио првог случајног пролазника. Друштвене мреже могу бити корисне, за повезивање људи, размену идеја, итд али могу бити и штетне ако људи не воде рачуна о свом психичком здрављу и препусте се хејту односно неконтролисаној мржњи. Да не буде по речима Аве Јустина да живимо у времену «Атомске технике и прашумске етике» апелујемо на све кориснике друштвених мрежа да поведу рачуна о времену које проведу на истима и да пре свега поведу рачуна о свом душевном здрављу и миру. Душевни мир се лако губи а тешко враћа. Поуке тим
  4. Посланица поглавара Руске Православне Цркве патријарху Вартоломеју у вези с антиканонским поступцима Цариградске патријаршије у Украјини У одговор на писмо Његове Светости Патријарха цариградског Вартоломеја којим је обавестио у „враћању чина“ украјинским расколнциима и „укидању важности“ документа који има историју дужу од триста година о предаји Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница примљених у општење, као и о намери да се у најскорије време друштву основаном на овом скупу да „аутокефалија“ Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил упутио је посланицу у којој је изразио дубоки бол, недоумицу и негодовање због антиканонских поступака Цариградске патријаршије, преноси Патриархија.ru. Његовој Светости Патријарху цариградском Господину Вартоломеју Ваша Светости! С дубоким болом, недоумицом и негодовањем прочитао сам Ваше писмо којим ме обавештавате о најновијим поступцима Цариградске Цркве: о томе да је примила у општење неканонске заједнице Украјине; о „укидању важења“ повеље Патријарха цариградског Дионисија IV, који је Кијевску митрополију предао под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница које сте примили у општење; о томе да су оне изабрале „поглавара нове аутокефалне цркве Украјине“; о намери да у најскорије време дате друштву које сте основали статус аутокефалне Помесне Цркве. Поновно сједињење расколника с Црквом представљало би велику радост, како за православце у Украјини, тако и за цео православни свет, кад би се дешавало у складу с одредбама канонског права, у духу мира и Христове љубави. Међутим, садашњи политизовани процес принудног уједињења далек је од норми и духа светих канона. Праћен је чудовишним лажима, а сад већ и насиљем према истинској Украјинској Православној Цркви. А то је управо она Црква милиона украјинских верника коју сте признавали као канонску у свим годинама свог служења све донедавно – а сад се правите као да она не постоји, већ постоје само поједине епархије које су се вратиле под Ваш омофор. Ваши саветодавци су Вас уверавали да је наводно епископат Украјинске Православне Цркве спреман да подржи политички пројекат кијевских власти, да наводно знатан део, десетине канонских епископа чекају само Ваш благослов да напусте своју Цркву. Више пута сам Вас упозоравао да Вас доводе у заблуду. Сад и сами у то можете да се уверите. Такозваном „помесном сабору“ који сте Ви сазвали и на чијем челу се налазила тројка, која се састојала од Вашег представника, самозваног „патријарха“ (који се сад назива „почасним“) и световног лидера украјинске државе, присуствовала су само двојица од 90 епископа Украјинске Православне Цркве. Оно што Ви називате „помесним сабором“ представља скуп расколника који се крије иза имена Свете Цариградске Цркве. Шта је то него легализација украјинског раскола за коју сте јавно обећали да је нећете дозволити? Ви се у својим одлукама позивате на вољу православног народа Украјине који наводно моли Цариградску Цркву за интервенцију. Међутим, управо је воља огромне већине клира и верника, истински црквених људи Украјине подстакла епископат Украјинске Православне Цркве да не одговара на Ваше позиве и да одбије да учествује у такозваном „сабору уједињења“ украјинског раскола. Од двојице епископа Украјинске Православне Цркве које сте упркос канонима примили под своју јурисдикцију само један је био епархијски архијереј. Међутим, клир и паства његове епархије нису прихватили његове поступке. Након што је митрополиту Симеону Синод Украјинске Православне Цркве законито забранио да служи, сви манастири Виницке епархије и огромна већина парохија заједно с клиром и даље се потчињавају новом канонском Архиепископу виницком и барском Варсануфију. Тренутно локалне власти врше притисак на клир епархије и прете да ће се обрачунати са свештеницима, али клирици, монаси и мирјани не желе да опште с архијерејем који је издао њихову Цркву. У надлежности митрополита Александра којег сте поменули, којем је Синод такође забранио да служи у Кијеву, био је само један храм: у његовој заједници је настао конфликт, а већина клирика храма одбила је да служи с архијерејем-отпадником. Принципијелна одлука архијереја Украјинске Православне Цркве да одбију да учествују у лажном сабору који сте окупили не објашњава се митским „притиском Москве“, што би у постојећим политичким условима било и немогуће, већ јединством архипастира са својим клиром и верницима. Овакво јединство се не плаши ни грубог мешања украјинских власти у унутрашњи црквени живот, ни државног притиска на Цркву који је порастао у току последњих месеци. Оно се не може укинути једним потезом пера. Ви у свом писму предузимате покушај да поново размотрите смисао комплекса докумената које су 1686. године потписали Ваш претходник патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. У вези са садржајем ових историјских докумената међу нашим Црквама стотинама година није било несугласица. А Ви сад изјављујете да се „укида важност“ патријаршијске и синодалне повеље, пошто су се „променили спољашњи услови“. Предлагао сам Вам да обавите разговоре у вези с овим питањима ангажујући угледне историчаре, богослове и стручњаке за црквено-канонско право. Одбили сте то позвавши се на то да немате довољно времена. Могу само да изразим жаљење због тога што Ваше разорне одлуке по општецрквено јединство толико много зависе од „спољашњих“, односно од политичких услова, о чему се не устежете да говорите отворено. Ваш допис садржи низ понављања врло спорних тврдњи о томе да Цариградској Цркви наводно припада „искључива одговорност за давање аутокефалије“ и за разматрање апелација других Помесних Цркава у складу са „духовним садржајем“ 9. и 17. правила Халкидонског сабора. Међутим, Ваше тумачење права која Вам наводно припадају никад није било признато у целој Цркви. Против Вашег схватања апелационих права Цариградског престола сведочи читав низ неслагања угледних коментатора црквеног права. Тако истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не признаје за судију над свим митрополитима уопште, већ само над онима који су му потчињени. Јер ни митропоити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не позивају се против воље на суд, већ сиријски подлежу суђењу Патријарха антиохијског, палестински – јерусалимског, а египатскима суди александријски који их рукополаже и којем су потчињени.“ Овакву Вашу привилегију не признају ни савремене Помесне Православне Цркве. Међутим, присвајајући ово незаконито право Ви се у датом случају нисте побринули чак ни за поштовање постојећих канонских норми које одређују поступке стране која прихвата апелацију. Познато је да је Михаил Денисенко наставио да служи и након црквених забрана и изопштења из Цркве, чиме је лишио себе права да подноси апелацију и чиме је сам себе осудио по основним нормама канонског права. Изразили сте своју сагласност са рашчињавањем Денисенка, иако сте до тада примили његову прву апелацију. У писму Патријарху московском и целе Русије Алексију II од 31. августа 1992. године саопштили сте: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности у вези с овим питањем Ваше Свете Руске Цркве прихвата одлуку Синода о горе реченом, не желећи да причињава било какве потешкоће Вашој сестри-Цркви.“ Свети синод Цариградске Цркве није узео у обзир многобројне проблеме канонског наслеђивања и моралног лика „јерарха“ које је примио у општење, без обзира на то што је раније Цариградска Црква признавала важност одлука ових питања за лечење украјинског раскола и што је добила потребне информације о њима у току преговора делегација наших Цркава. О томе с каквом журбом и непромишљеношћу су разматране апелације украјинских расколника сведочи чињеница да је одлуком Вашег Синода епископски чин „враћен“ Макарију Малетичу. У званичним патријарашким повељама Ви га називате „бившим Митрополитом лавовским“ и он је као такав присуствовао такозваном „сабору уједињења“. Међутим, Макарије Малетич је отишао у раскол као свештеник канонске Цркве, и никад није имао канонску епископску хиротонију. Његова „хиротонија“, исто као и „хиротоније“ значајног дела „епископа“ такозване „Украјинске аутокефалне цркве“ коју је Цариградска Црква примила у општење, преко његових претходника воде порекло до једног архијереја који је лишен чина и који је ове радње обављао заједно са самозванцем Виктором Чекалином, бившим ђаконом Руске Православне Цркве, који никад није био рукоположен чак ни за свештеника. Примање оваквих лица у општење са Црквом без разматрања наведених околности подрива канонску наследност хиротоније и доводи до тешких, деструктивних последица по цело светско православље. Вековима је Руска Црква била дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос у изградњи светског православља, за њену улогу у хришћанском просвећивању паганске Русије, за помоћ у развоју монашких традиција и духовног образовања. А данас наши верници, како у Украјини, тако и у другим земљама осећају тешко разочарење због тога што историјска Црква-Мајка не чује њихове гласове. У Вашу резиденцију је доношено на стотине хиљада потписа верника Украјине у знак подршке Украјинске Православне Цркве с молбама да не подривате њено јединство. Украјинска власт је покушала да спречи достављање ових писама, а Ви сте их игнорисали. И сада не желите да чујете глас Украјинске Православне Цркве која стоји на прагу нових тешких искушења. Већ сад се архипастири и клир у Украјини под измишљеним поводима позивају на испитивања, уцењују, прети се њиховим блиским људима, врше се претреси у храмовима и становима и врши се притисак на породицу и децу. Ових дана је ступио на снагу закон који има за циљ да Украјинску Православну Цркву лиши њеног имена како би под обличјем „добровољног преласка заједница“ било извршено насилно запоседање њених храмова. Да ли тако видите уједињење православаца Украјине? О плановима Цариградске Цркве о легализацији раскола у Украјини разговарао сам с Вама и насамо, и у присуству малобројних сведока. А сада, када су сви ови планови у великој мери реализовани можда Вам се последњи пут обраћам пред лицем целе Православне Цркве. Поступајући тако руководим се заповешћу Господа нашег Исуса Христа: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо... ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18: 15-17). Диптих свјатеших патријараха цариградских броји на десетине имена великих богослова, подвижника и учитеља побожности. Свети Григорије Богослов, Јован Златоусти, Прокл, Флавијан Исповедник, Јован IV Испосник, Тарасије, Методије, Фотије и многи други су својим служењем прославили Свету Цариградску Цркву. Али било је и оних који су је срамотили. Не уписујте своје до сада поштовано име на списак неславних епископа Цариграда, као што су Несторије, иконоборци Анастасије, Јован VII и Теодот, унијати Јосиф II, Митрофан II Мајкоубица и Григорије III Мама. Одмах одступите од општења с расколницима, одреците се учествовања у политичкој авантури њихове легализације. И тада ће Вас истинска Православна Црква Украјине на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем благословити, а историја ће сачувати сећање на Вас међу светитељима Цариградског престола који су у најтежим политичким условима умели да одрже углед Цркве и да сачувају њено јединство. Ако пак поступите у складу с намерама које сте навели у свом писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божијих Цркава, престаћете да будете Први у православном свету који броји на стотине милиона верника, а страдања која нанесете православним Украјинцима пратиће Вас на Страшном суду непоткупљивог Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас. Свим срцем се молим да се то не деси. Још није касно да се зауставите. + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ http://www.pravoslavie.ru/srpska/118366.htm?fbclid=IwAR262R2F8npmENv2QzgJH5eKc19pF-7ad84ebK7ewYm6kBX5JhbmN97YzoE
  5. У одговор на писмо Његове Светости Патријарха цариградског Вартоломеја којим је обавестио у „враћању чина“ украјинским расколнциима и „укидању важности“ документа који има историју дужу од триста година о предаји Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница примљених у општење, као и о намери да се у најскорије време друштву основаном на овом скупу да „аутокефалија“ Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил упутио је посланицу у којој је изразио дубоки бол, недоумицу и негодовање због антиканонских поступака Цариградске патријаршије, преноси Патриархија.ru. Његовој Светости Патријарху цариградском Господину Вартоломеју Ваша Светости! С дубоким болом, недоумицом и негодовањем прочитао сам Ваше писмо којим ме обавештавате о најновијим поступцима Цариградске Цркве: о томе да је примила у општење неканонске заједнице Украјине; о „укидању важења“ повеље Патријарха цариградског Дионисија IV, који је Кијевску митрополију предао под јурисдикцију Московске патријаршије, о одржавању у Кијеву „помесног сабора“ неканонских заједница које сте примили у општење; о томе да су оне изабрале „поглавара нове аутокефалне цркве Украјине“; о намери да у најскорије време дате друштву које сте основали статус аутокефалне Помесне Цркве. Поновно сједињење расколника с Црквом представљало би велику радост, како за православце у Украјини, тако и за цео православни свет, кад би се дешавало у складу с одредбама канонског права, у духу мира и Христове љубави. Међутим, садашњи политизовани процес принудног уједињења далек је од норми и духа светих канона. Праћен је чудовишним лажима, а сад већ и насиљем према истинској Украјинској Православној Цркви. А то је управо она Црква милиона украјинских верника коју сте признавали као канонску у свим годинама свог служења све донедавно – а сад се правите као да она не постоји, већ постоје само поједине епархије које су се вратиле под Ваш омофор. Ваши саветодавци су Вас уверавали да је наводно епископат Украјинске Православне Цркве спреман да подржи политички пројекат кијевских власти, да наводно знатан део, десетине канонских епископа чекају само Ваш благослов да напусте своју Цркву. Више пута сам Вас упозоравао да Вас доводе у заблуду. Сад и сами у то можете да се уверите. Такозваном „помесном сабору“ који сте Ви сазвали и на чијем челу се налазила тројка, која се састојала од Вашег представника, самозваног „патријарха“ (који се сад назива „почасним“) и световног лидера украјинске државе, присуствовала су само двојица од 90 епископа Украјинске Православне Цркве. Оно што Ви називате „помесним сабором“ представља скуп расколника који се крије иза имена Свете Цариградске Цркве. Шта је то него легализација украјинског раскола за коју сте јавно обећали да је нећете дозволити? Ви се у својим одлукама позивате на вољу православног народа Украјине који наводно моли Цариградску Цркву за интервенцију. Међутим, управо је воља огромне већине клира и верника, истински црквених људи Украјине подстакла епископат Украјинске Православне Цркве да не одговара на Ваше позиве и да одбије да учествује у такозваном „сабору уједињења“ украјинског раскола. Од двојице епископа Украјинске Православне Цркве које сте упркос канонима примили под своју јурисдикцију само један је био епархијски архијереј. Међутим, клир и паства његове епархије нису прихватили његове поступке. Након што је митрополиту Симеону Синод Украјинске Православне Цркве законито забранио да служи, сви манастири Виницке епархије и огромна већина парохија заједно с клиром и даље се потчињавају новом канонском Архиепископу виницком и барском Варсануфију. Тренутно локалне власти врше притисак на клир епархије и прете да ће се обрачунати са свештеницима, али клирици, монаси и мирјани не желе да опште с архијерејем који је издао њихову Цркву. У надлежности митрополита Александра којег сте поменули, којем је Синод такође забранио да служи у Кијеву, био је само један храм: у његовој заједници је настао конфликт, а већина клирика храма одбила је да служи с архијерејем-отпадником. Принципијелна одлука архијереја Украјинске Православне Цркве да одбију да учествују у лажном сабору који сте окупили не објашњава се митским „притиском Москве“, што би у постојећим политичким условима било и немогуће, већ јединством архипастира са својим клиром и верницима. Овакво јединство се не плаши ни грубог мешања украјинских власти у унутрашњи црквени живот, ни државног притиска на Цркву који је порастао у току последњих месеци. Оно се не може укинути једним потезом пера. Ви у свом писму предузимате покушај да поново размотрите смисао комплекса докумената које су 1686. године потписали Ваш претходник патријарх Дионисије IV и Свети синод Цариградске Цркве. У вези са садржајем ових историјских докумената међу нашим Црквама стотинама година није било несугласица. А Ви сад изјављујете да се „укида важност“ патријаршијске и синодалне повеље, пошто су се „променили спољашњи услови“. Предлагао сам Вам да обавите разговоре у вези с овим питањима ангажујући угледне историчаре, богослове и стручњаке за црквено-канонско право. Одбили сте то позвавши се на то да немате довољно времена. Могу само да изразим жаљење због тога што Ваше разорне одлуке по општецрквено јединство толико много зависе од „спољашњих“, односно од политичких услова, о чему се не устежете да говорите отворено. Ваш допис садржи низ понављања врло спорних тврдњи о томе да Цариградској Цркви наводно припада „искључива одговорност за давање аутокефалије“ и за разматрање апелација других Помесних Цркава у складу са „духовним садржајем“ 9. и 17. правила Халкидонског сабора. Међутим, Ваше тумачење права која Вам наводно припадају никад није било признато у целој Цркви. Против Вашег схватања апелационих права Цариградског престола сведочи читав низ неслагања угледних коментатора црквеног права. Тако истакнути византијски канониста Јован Зонара пише: „Цариградски [патријарх] се не признаје за судију над свим митрополитима уопште, већ само над онима који су му потчињени. Јер ни митропоити Сирије, ни палестински, ни феничански, ни египатски, не позивају се против воље на суд, већ сиријски подлежу суђењу Патријарха антиохијског, палестински – јерусалимског, а египатскима суди александријски који их рукополаже и којем су потчињени.“ Овакву Вашу привилегију не признају ни савремене Помесне Православне Цркве. Међутим, присвајајући ово незаконито право Ви се у датом случају нисте побринули чак ни за поштовање постојећих канонских норми које одређују поступке стране која прихвата апелацију. Познато је да је Михаил Денисенко наставио да служи и након црквених забрана и изопштења из Цркве, чиме је лишио себе права да подноси апелацију и чиме је сам себе осудио по основним нормама канонског права. Изразили сте своју сагласност са рашчињавањем Денисенка, иако сте до тада примили његову прву апелацију. У писму Патријарху московском и целе Русије Алексију II од 31. августа 1992. године саопштили сте: „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности у вези с овим питањем Ваше Свете Руске Цркве прихвата одлуку Синода о горе реченом, не желећи да причињава било какве потешкоће Вашој сестри-Цркви.“ Свети синод Цариградске Цркве није узео у обзир многобројне проблеме канонског наслеђивања и моралног лика „јерарха“ које је примио у општење, без обзира на то што је раније Цариградска Црква признавала важност одлука ових питања за лечење украјинског раскола и што је добила потребне информације о њима у току преговора делегација наших Цркава. О томе с каквом журбом и непромишљеношћу су разматране апелације украјинских расколника сведочи чињеница да је одлуком Вашег Синода епископски чин „враћен“ Макарију Малетичу. У званичним патријарашким повељама Ви га називате „бившим Митрополитом лавовским“ и он је као такав присуствовао такозваном „сабору уједињења“. Међутим, Макарије Малетич је отишао у раскол као свештеник канонске Цркве, и никад није имао канонску епископску хиротонију. Његова „хиротонија“, исто као и „хиротоније“ значајног дела „епископа“ такозване „Украјинске аутокефалне цркве“ коју је Цариградска Црква примила у општење, преко његових претходника воде порекло до једног архијереја који је лишен чина и који је ове радње обављао заједно са самозванцем Виктором Чекалином, бившим ђаконом Руске Православне Цркве, који никад није био рукоположен чак ни за свештеника. Примање оваквих лица у општење са Црквом без разматрања наведених околности подрива канонску наследност хиротоније и доводи до тешких, деструктивних последица по цело светско православље. Вековима је Руска Црква била дубоко захвална Светој Цариградској Цркви за њен допринос у изградњи светског православља, за њену улогу у хришћанском просвећивању паганске Русије, за помоћ у развоју монашких традиција и духовног образовања. А данас наши верници, како у Украјини, тако и у другим земљама осећају тешко разочарење због тога што историјска Црква-Мајка не чује њихове гласове. У Вашу резиденцију је доношено на стотине хиљада потписа верника Украјине у знак подршке Украјинске Православне Цркве с молбама да не подривате њено јединство. Украјинска власт је покушала да спречи достављање ових писама, а Ви сте их игнорисали. И сада не желите да чујете глас Украјинске Православне Цркве која стоји на прагу нових тешких искушења. Већ сад се архипастири и клир у Украјини под измишљеним поводима позивају на испитивања, уцењују, прети се њиховим блиским људима, врше се претреси у храмовима и становима и врши се притисак на породицу и децу. Ових дана је ступио на снагу закон који има за циљ да Украјинску Православну Цркву лиши њеног имена како би под обличјем „добровољног преласка заједница“ било извршено насилно запоседање њених храмова. Да ли тако видите уједињење православаца Украјине? О плановима Цариградске Цркве о легализацији раскола у Украјини разговарао сам с Вама и насамо, и у присуству малобројних сведока. А сада, када су сви ови планови у великој мери реализовани можда Вам се последњи пут обраћам пред лицем целе Православне Цркве. Поступајући тако руководим се заповешћу Господа нашег Исуса Христа: Ако ли ти згреши брат твој, иди и покарај га насамо... ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три сведока остане свака реч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18: 15-17). Диптих свјатеших патријараха цариградских броји на десетине имена великих богослова, подвижника и учитеља побожности. Свети Григорије Богослов, Јован Златоусти, Прокл, Флавијан Исповедник, Јован IV Испосник, Тарасије, Методије, Фотије и многи други су својим служењем прославили Свету Цариградску Цркву. Али било је и оних који су је срамотили. Не уписујте своје до сада поштовано име на списак неславних епископа Цариграда, као што су Несторије, иконоборци Анастасије, Јован VII и Теодот, унијати Јосиф II, Митрофан II Мајкоубица и Григорије III Мама. Одмах одступите од општења с расколницима, одреците се учествовања у политичкој авантури њихове легализације. И тада ће Вас истинска Православна Црква Украјине на челу са Његовим Блаженством Митрополитом кијевским и целе Украјине Онуфријем благословити, а историја ће сачувати сећање на Вас међу светитељима Цариградског престола који су у најтежим политичким условима умели да одрже углед Цркве и да сачувају њено јединство. Ако пак поступите у складу с намерама које сте навели у свом писму, заувек ћете изгубити могућност да служите јединству светих Божијих Цркава, престаћете да будете Први у православном свету који броји на стотине милиона верника, а страдања која нанесете православним Украјинцима пратиће Вас на Страшном суду непоткупљивог Господа нашег и сведочиће пред Њим против Вас. Свим срцем се молим да се то не деси. Још није касно да се зауставите. + КИРИЛ, ПАТРИЈАРХ МОСКОВСКИ И ЦЕЛЕ РУСИЈЕ Извор: Православие.ру
  6. Поводом празника светога Андреја, небеског покровитеља Цариградске Патријаршије, Папа је упутио поруку патријарху Вартоломеју I, у којој истиче колико је за свет важно јединство хришћана. У свету рањеном сукобима јединство хришћана је знак наде који треба да сија све видљивије, написао је папа Фрања у поруци патријарху Вартоломеју на дан у који се Црква светкује светога Андреја апостола, заштитника Васељенске Цариградске Патријаршије. Поруку је 30. новембра 2018. (кад се слави св. Андреј по н. ст.) прочитао кардинал Курт Кох, председник Папскога савета за неговање јединства хришћана, на крају свечане божанске Литургије коју је патријарх Вартоломеј одслужио у патријаршијској цркви светога Георгија у Фанару. Кардинал Кох је отпутовао у Цариград на челу изасланства Свете столице, у оквиру традиционалне размене посета, поводом прославе овог светог Апостола 30. новембра у Цариграду, односно прославе светих апостола Петра и Павла 29. јула у Риму. Размена изасланстава између Римске Цркве и Цариградске Цркве, поводом њихових слава престола, написао је Папа, кроз све ове године постао је радосни обичај који одражава дубоку везу која повезује наша два седишта. Иако може изгледати да су столећа узајамнога неразумевања, разликā и ћутања угрозили тај однос, Дух Свети, Дух јединства, дао нам је да поновно започнемо братски дијалог. Тај дијалог су неопозиво поновно покренули патријарх Атинагора и папа ПавлеVI, а он је омогућио поновно откривање везā заједништва које су увек постојале међу дема заједницама, истакао је папа Фрања. Заједно радити за мир међу народима Папа је потом напоменуо да су, упркос разликама које су се развиле у локалним традицијама и у теолошким формулацијама које, како је истакнуо, ваља боље разумети и појаснити, наше Цркве врло брижно очувале апостолско предање и учење првих васељенских Сабора и светих Отаца. Истовремено, обе Цркве су, уз осећај одговорности према свету, осетиле хитан позив, који укључује све нас који смо крштени, на проповедање Јеванђеља свима људима. Због тога данас можемо заједно радити у тражењу мира међу народима, затим залагати се за укидање сваког облика ропства, за поштовање и достојанство сваког људског бића, као и у бризи за све створено. Папа је напоменуо да се заједно може дати делотворнији одговор на потребе људи нашега времена, а посебно оних који пате због сиромаштва, глади, болести или рата. Нека се хришћани надахњују братском љубављу Папа Фрања је потом изразио захвалност патријарху Вартоломеју на његовом присуству поводом Дана молитве и размишљања за мир на Блиском истоку, одржанога 7. јуна у Барију, у присуству представникā Цркви из тога врло намученога подручја. Извор: Српска Православна Црква
  7. Поводом празника светога Андреја, небеског покровитеља Цариградске Патријаршије, Папа је упутио поруку патријарху Вартоломеју I, у којој истиче колико је за свет важно јединство хришћана. У свету рањеном сукобима јединство хришћана је знак наде који треба да сија све видљивије, написао је папа Фрања у поруци патријарху Вартоломеју на дан у који се Црква светкује светога Андреја апостола, заштитника Васељенске Цариградске Патријаршије. Поруку је 30. новембра 2018. (кад се слави св. Андреј по н. ст.) прочитао кардинал Курт Кох, председник Папскога савета за неговање јединства хришћана, на крају свечане божанске Литургије коју је патријарх Вартоломеј одслужио у патријаршијској цркви светога Георгија у Фанару. Кардинал Кох је отпутовао у Цариград на челу изасланства Свете столице, у оквиру традиционалне размене посета, поводом прославе овог светог Апостола 30. новембра у Цариграду, односно прославе светих апостола Петра и Павла 29. јула у Риму. Размена изасланстава између Римске Цркве и Цариградске Цркве, поводом њихових слава престола, написао је Папа, кроз све ове године постао је радосни обичај који одражава дубоку везу која повезује наша два седишта. Иако може изгледати да су столећа узајамнога неразумевања, разликā и ћутања угрозили тај однос, Дух Свети, Дух јединства, дао нам је да поновно започнемо братски дијалог. Тај дијалог су неопозиво поновно покренули патријарх Атинагора и папа ПавлеVI, а он је омогућио поновно откривање везā заједништва које су увек постојале међу дема заједницама, истакао је папа Фрања. Заједно радити за мир међу народима Папа је потом напоменуо да су, упркос разликама које су се развиле у локалним традицијама и у теолошким формулацијама које, како је истакнуо, ваља боље разумети и појаснити, наше Цркве врло брижно очувале апостолско предање и учење првих васељенских Сабора и светих Отаца. Истовремено, обе Цркве су, уз осећај одговорности према свету, осетиле хитан позив, који укључује све нас који смо крштени, на проповедање Јеванђеља свима људима. Због тога данас можемо заједно радити у тражењу мира међу народима, затим залагати се за укидање сваког облика ропства, за поштовање и достојанство сваког људског бића, као и у бризи за све створено. Папа је напоменуо да се заједно може дати делотворнији одговор на потребе људи нашега времена, а посебно оних који пате због сиромаштва, глади, болести или рата. Нека се хришћани надахњују братском љубављу Папа Фрања је потом изразио захвалност патријарху Вартоломеју на његовом присуству поводом Дана молитве и размишљања за мир на Блиском истоку, одржанога 7. јуна у Барију, у присуству представникā Цркви из тога врло намученога подручја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Његово Блаженство патријарх Велике Антиохије и свег Истока Јован упутио је патријарху московском Кирилу писмо у којем благодари на помоћи коју Руска Православна Црква указује пострадалом од рата народу Сирије. У писму се, између осталог, каже: „Имајући на уму жртву Христову, не можемо заборавити и жртве великог руског народа и Руске Цркве, а ни жртве Антиохијске Цркве и њених верника на сиријској земљи. Све те жртве биле су принете ради тога да би се спасила Сирија и очували част и достојанство њених грађана који живе на тој историјској и светој земљи, која носи своје сведочанство о Христу већ више од 2000 година.“ „Пре свега, хоћу да искористим ову могућност и да Вам благодарим на подршци коју Руска Црква указује Антиохијској Цркви и свима Сиријцима током последњих седам година. Благодарим на томе што сте упутили неколико делегација у нашу отаџбину у циљу указивања разних врста помоћи.“ У писму је поменута спремност Руске Цркве да подржи неколико пројеката Антиохијске Патријаршије усмерене ка подршци пострадалим жртвама Сирије, као и повратку оних који су напустили домове. Патријарх антиохијски је споменуо и планове да се обнове храмови и подигну куће свих оних који су изгубили кров над главом. Он такође истиче да је и кроз историју Руска Црква помагала православне на Блиском истоку. Извор: Српска Православна Црква
  9. Драгана Милошевић

    Откривен споменик Патријарху Павлу

    Поводом годишњице смрти патријарха Павла, откривен споменик на платоу испред цркве Светог Марка у Београду, а на иницијативу Града Београда и уз благослов српског патријарха Иринеја. Споменик је дело вајара Зорана Малеша. Испред Цркве Светог Марка црквени, али и градски званичници су подсетили на лик, дело и учење патријарха Павла. Након откривања споменика, генерални секретар председника Никола Селаковић рекао је да је партријарх Павле у тешком времену искушења био путоказ исправног живота и размишљања. Подсетио је да је патријарха Павла новинарка Студија Б једном питала „када ће нама Србима бити боље“, на шта је он одговорио „када ми будемо бољи“. „Данас је дан када покушавамо макар мало да будемо бољи, одужујући се људима који су у животу града Београда и Србије, али и у животу готово свакога од нас, учинили нешто значајно и добро са циљем да будемо макар мало бољи. Ово је споменик човеку који се у тешком времену трудио да својим чињењем све нас учини макар мало бољим“, истакао је Селаковић. Откривању споменика присуствовали су и представници црквеног кора, предвођени епископом ремезијанским Стефаном, заменик градоначелника Горан Весић, помоћник градоначелника Андреја Младеновић, главни урбаниста Милутин Фолић, вајар Зоран Малеша. На данашњи дан, пре девет година, преминуо је патријарх Павле. У Пећкој патријаршији устоличен је 1994. године. Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски. На сахрани патријарха Павла било је више од 600.000људи. Поводом 100 година од рођења у Србији је 2014. године објављена поштанска марка са његовим ликом, као и изложба његове личне библиотеке. По њему је названа Гимназија „Патријарх Павле“ у Раковици. Извор: РТС извор
  10. Patrijarhu srpskom Irineju neće biti dozvoljen prelazak crnogorske granice koji je planiran za sutra, kazao je crnogorskom listu Pobjeda visoki zvaničnik crnogorske policije, prenosi RTCG. Mitropolija crnogorsko-primorska najavila je u petak da će srpski patrijarh Irinej u ponedeljak doputovati u Crnu Goru, kojem će ipak, prema saznanjima crnogorskog lista Pobjeda, na granici biti zabranjen ulazak u tu susednu državu, piše RTCG. „Neće mu biti dozvoljeno da pređe granicu“, kazao je Pobjedi visoki zvaničnik crnogorske policije. Patrijarh Irinej izjavio je pak da nema nijedan razlog da ne otputuje sutra u Crnu Goru i da nije obavešten da je na bilo kakvoj listi nepoželjnih osoba. On je za „Večernje novosti“ rekao da informacije da se nalazi na listi nepoželjnih u Crnoj Gori, pripisuje samo medijskim spekulacijama. Mediji su nedavno objavili da je pripremljen spisak nepoželjnih osoba iz Srbije, te da se na njemu nalazi i srpski patrijath Irinej, kojem će zbog ranijih izjava da je položaj Srba u Crnoj Gori lošiji nego u vreme NDH i Osmanlija biti zabranjen ulazak na crnogorsku teritoriju. Sa druge strane, iz SPC su saopštili da Irinej dolazi sa patrijarhom antiohijskim i celog Istoka Jovanom X. “U pratnji patrijarha Jovana biće arhijereji Antiohijske patrijaršije, mitropolit akarski Vasilije i mitropolit njujorški i cele Severne Amerike Josif. U pratnji patrijarha Irineja biće mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije”, naveli su u saopštenju prenosi RTCG. Ranije je izjave Irineja komentarisao i predsednik Crne Gore Milo Đukanović, koji je, nakon Irinejevih ocena o statusu Srba i Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori kazao da je njegov jedini komentar na to „da niko normalan tako nešto ne može pomisliti, a kamoli izgovoriti“, ističući da očekuje „da to patrijarh demantuje“. No odmah je usledio odgovor iz Beogradske patrijaršije, odakle je saopšteno da se Irinej neće izviniti Crnoj Gori. https://www.danas.rs/drustvo/pobjeda-patrijarh-irinej-nece-preci-crnogorsku-granicu/
  11. Видимо да поједина браћа и сестре, дају себи превелику слободу да Патријарха Цариградског називају јеретиком и расколником. Но, браћо и сестре, то није добро. Ако би боље познавали бурну Историју Цркве Христове, и како Црква Христова врло опрезно суди било коме, а посебно Патријарху Цариградском, не би сте упали у замку да Патријарха Вартоломеја, без обзира на све његове јавне слабости и грешке, називате јавним јеретиком и расколником. Пазите, св. Кирило Александријски се у V веку, није усудио да сам, без одлуке Сабора, једног јавног безбожника и јересеначалника - Патријарха Цариградског Несторија, који је јавно проповедао да Богоридица није Богородица него христородица, одлучи од Цркве и избрише из Диптиха за помињање на Литургији у Александрији. Он га је и даље, до Саборске одлуке, називао Патријархом Цариградским, и помињао га је на Литургијама. А нека браћа и сестре се саблажњавају и на недавно саслужење нашег Српског Патријарха Г. Иринеја са Цариградским Патријархом Г. Вартоломејем, који заиста чини поједине грешке из Цариграда, али који још увек јесте Патријарх Цариградски, и није лично Саборски осуђен ни за једну јерес. Једно је рећи нешто погрешно, или учинити нешто погрешно, а сасвим друго, тај грех сматрати коначним и неког назвати јеретиком или расколником. То се нису усуђивали ни свети оци. Пазимо кад судимо другима. отац Петар (Драгојловић) Постоји нешто што се зове, ПРИВРЕМЕНО ОЧЕКИВАЊЕ ЦРКВЕ, да се неко покаје, и стога Црква није преки војни суд. Мудрост Цркве није у брзоплетом осуђивању, већ у мудром ишчекивању са вером, надом и љубављу, да се неко исправи. Сетимо се само тога да се западна јерес „филиокве„ веома раширила у 9 веку, пре свега због Франака и Карла Великог, али да је Црква Христива чекала 200 година, док коначно није дошло до одбацивања Рима због јереси у коју су коначно упали. Мада је и тада на западу било оних који су остали верни православној вери, и остали у Цркви Христовој. Зар у саслужењу нашег Српског Патријарха са Цариградским Патријархом не видимо и покушај посредништва нашег Патријарха да спречи велики раскол који је могућ због украјинског и македонског Црквеног питања? Хајдемо да будемо мало више људи вере, љубави, наде и поверења у Мудрост Цркве, а не у наше преке војне судове у глави. Игуман Петар (Драгојловић) View full Странице
  12. Пазите, св. Кирило Александријски се у V веку, није усудио да сам, без одлуке Сабора, једног јавног безбожника и јересеначалника - Патријарха Цариградског Несторија, који је јавно проповедао да Богоридица није Богородица него христородица, одлучи од Цркве и избрише из Диптиха за помињање на Литургији у Александрији. Он га је и даље, до Саборске одлуке, називао Патријархом Цариградским, и помињао га је на Литургијама. А нека браћа и сестре се саблажњавају и на недавно саслужење нашег Српског Патријарха Г. Иринеја са Цариградским Патријархом Г. Вартоломејем, који заиста чини поједине грешке из Цариграда, али који још увек јесте Патријарх Цариградски, и није лично Саборски осуђен ни за једну јерес. Једно је рећи нешто погрешно, или учинити нешто погрешно, а сасвим друго, тај грех сматрати коначним и неког назвати јеретиком или расколником. То се нису усуђивали ни свети оци. Пазимо кад судимо другима. отац Петар (Драгојловић) Постоји нешто што се зове, ПРИВРЕМЕНО ОЧЕКИВАЊЕ ЦРКВЕ, да се неко покаје, и стога Црква није преки војни суд. Мудрост Цркве није у брзоплетом осуђивању, већ у мудром ишчекивању са вером, надом и љубављу, да се неко исправи. Сетимо се само тога да се западна јерес „филиокве„ веома раширила у 9 веку, пре свега због Франака и Карла Великог, али да је Црква Христива чекала 200 година, док коначно није дошло до одбацивања Рима због јереси у коју су коначно упали. Мада је и тада на западу било оних који су остали верни православној вери, и остали у Цркви Христовој. Зар у саслужењу нашег Српског Патријарха са Цариградским Патријархом не видимо и покушај посредништва нашег Патријарха да спречи велики раскол који је могућ због украјинског и македонског Црквеног питања? Хајдемо да будемо мало више људи вере, љубави, наде и поверења у Мудрост Цркве, а не у наше преке војне судове у глави. Игуман Петар (Драгојловић)
  13. Преносимо текст са сајта Коссев https://kossev.info/sima-spasic-pisao-patrijarhu-iguman-janjic-ne-zavredjuje-da-ostane-u-decanima/ Sima Spasic FOTO: N1 Udruženje porodica kidnapovanih i ubijenih na KiM, odnosno Sima Spasić „apelovalo je kod srpskog patrijarha Irineja da otac Sava Janjić ne zavređuje više da ostane u Visokim Dečanima“, javlja Tanjug. Krajem avgusta pitanje u vezi sa čuvenim srpskim monahom iz Metohije srpskoj pravoslavnoj crkvi postavio je i Vojislav Šešelj. Arhimandrit Sava Janjić se „fanatično zalaže da Srbija prizna celovitost i nezavisnost Kosova, da je tokom 1998. i 1999. godine osudio Srbiju za prekomernu primenu sile nad Albancima, da nikad nije hteo da osudi Haradinaja i Tačija, koji su odgovorni za kidnapovanje srpskih civila 1998, te da nije podržao protest porodica kidnapovanih i ubijenih, koji je trajao od 10. jula do 9. avgusta 2001. godine u Gračanici,“ javlja ova srpska novinska agencija. „A, na pitanje porodica kidnapovanih – gde su njihovi oteti članovi, iguman je, tvrde u Udruženju, odgovorio: Idite žalite se vašem Slobodanu Miloševiću, koji je zlostavljao Albance radi Velike Srbije sa Mladićem i Karadžićem“ – takođe stoji u ovoj vesti. Šta su mediji u Srbiji ranije objavljivali, ali o Simi Spasiću, pročitajte i pogledajte: Večernje novosti: Silovao bivšu suprugu? RTS: Uhapšen Simo Spasić BLIC: „Silovao bivšu ženu i ošišao je nožem“ Tabloid: Podmetanja, albanski lobi i NVO silovali moju bivšu KURIR: E OVO JE PRAVI RIJALITI, POLIGRAF UŽIVO! Sve prštalo u jutarnjem programu, Sima Spasić i bivša žena se rešetali pitanjima o silovanju, preljubama, gladnoj deci i ko će koga da odrobija… CIRKUS! (VIDEO)
  14. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Извор: Радио Слово љубве
  15. На овај дан, 28. августа, 1930. године рођен је Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, поглавар Српске Православне Цркве, 45. по реду. Ступио је на престо наше свете Цркве у јануару 2010. године. За јеромонаха је рукоположен 1959. године, био је професор и ректор Призренске богословије, а пре избора за Патријарха био је једно време викарни Епископ Патријарха Германа и касније Епископ нишки. На многаја љета Свјатјејшем Патријарху Иринеју! Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја: Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  16. Додао је да неке владике и црквени оци имају своје, другачије мишљење, али да он поштује цркву и неће да улази даље у поменуте наводе. "Ништа лоше нећу рећи о цркви, без обзира што се неки дневно бацају каменом на мене", рекао је председник Вучић. На констатацију новинара "да је сада јасније оно што данас говори Сава Јањић – да подржава Приштину ‘у тишини‘, а прича и ради против Београда", Вучић је рекао да не жели да на тако нешто одговара. "Свако има могућност да каже оно што мисли, оно што нам срце говори и оно што говори разум, али треба гледати у будућност и размишљати о ономе што долази и о нашој деци", закључио је Вучић. "Да би земља ишла напред, мора да сачува мир" Председник Србије каже да се Срби са КиМ и даље "тихо исељавају", да држава то покушава на различите начине да спречи, поред осталог и куповином земљишта, али да тешко иде. Председник је рекао да му је најсмешније када о Чаглавици, надомак Приштине, причају они који су српску земљу у том месту продали Албанцима. "Када се појави Мома Трајковић и говори о томе дође ми да се ухватим за главу и кажем ‘шта је ово‘... Ви који сте препродали пола српске земље у околини Приштине да нам данас солите памет како и на који начин да штитимо своје интересе", рекао је Вучић новинарима у Београду. Нагласио је да у месту које је било симбол српске државности, Косову Пољу, данас више нема Срба, а да их је мало остало у Бресју, Угљару, Чаглавици... "Мало је Срба остало или их нема у тим местима због стручњака који су носили кишобран Мадлен Олбрајт и тако бринули о Србији. Они нам данас држе патриотске придике", нагласио је Вучић. Да би земља ишла напред, како је рекао, мора да се сачува мир, да се гледа у будућност, а не у сукобе и прошлост. "А, ако неко мисли да се плашим Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, тај не познаје мене и не познаје српски дух. Мислим да је време да размишљамо главом", приметио је Вучић. Он је рекао и да нема никаквих договора о Косову, како то неки спекулишу, те да ће, ако будемо били близу каквог договора, о томе обавестити грађане. Неће, каже, бити никаквих тајни, нити прикривања, као што су то неки радили 2011. и 2012. године и крили од јавности да хапсе грађане који су рушили границу између Срба и Срба на Јарињу. Ми хоћемо договор, поновио је, како би сачували мир, стабилност и будућност, али договор није могућ ако неко мисли да Албанци добију све, а ми ништа. Поводом информација о томе да представници Албанаца са југа Србије иду на консултације код Едија Раме, Вучић је рекао да за разлику од многих других у нашој земљи не зазире од било које теме, нити га плаше било чије жеље, које се, иначе, нису мењале двадесет година. Подсетио је да својевремено, на пример, у Велики Трновац није могло ни да се уђе, а данас се наплаћује струја. "Ако неко мисли да је то што ће дати више изјава у којима ће да покуша да уради нешто за себе, а против Србије и да ће то бити директно пропорционално резултатима које ће постићи - ја не верујем у то. Зато сам рекао да сачекамо резултат, па да онда судимо о томе које шта добио, ко је шта изгубио", рекао је председник Србије. Сличне приче, каже, слуша годинама, типа "нема од севера ништа, нема од Ранилуга ништа, нема Срба овде, нема Срба онде" у оквиру дијалога, рецимо, на шта им каже "у реду, ја одох", па га онда враћају за сто а договор је, и даље, далеко. Избор: РТС
  17. Председник Србије Александар Вучић није хтео да коментарише подсећање медија на изјаву игумана Саве Јањића из 1998. године да на Косову убијају недужне Албанце, рекавши да поштује српску цркву и има пуно поверење у патријарха Иринеја Додао је да неке владике и црквени оци имају своје, другачије мишљење, али да он поштује цркву и неће да улази даље у поменуте наводе. "Ништа лоше нећу рећи о цркви, без обзира што се неки дневно бацају каменом на мене", рекао је председник Вучић. На констатацију новинара "да је сада јасније оно што данас говори Сава Јањић – да подржава Приштину ‘у тишини‘, а прича и ради против Београда", Вучић је рекао да не жели да на тако нешто одговара. "Свако има могућност да каже оно што мисли, оно што нам срце говори и оно што говори разум, али треба гледати у будућност и размишљати о ономе што долази и о нашој деци", закључио је Вучић. "Да би земља ишла напред, мора да сачува мир" Председник Србије каже да се Срби са КиМ и даље "тихо исељавају", да држава то покушава на различите начине да спречи, поред осталог и куповином земљишта, али да тешко иде. Председник је рекао да му је најсмешније када о Чаглавици, надомак Приштине, причају они који су српску земљу у том месту продали Албанцима. "Када се појави Мома Трајковић и говори о томе дође ми да се ухватим за главу и кажем ‘шта је ово‘... Ви који сте препродали пола српске земље у околини Приштине да нам данас солите памет како и на који начин да штитимо своје интересе", рекао је Вучић новинарима у Београду. Нагласио је да у месту које је било симбол српске државности, Косову Пољу, данас више нема Срба, а да их је мало остало у Бресју, Угљару, Чаглавици... "Мало је Срба остало или их нема у тим местима због стручњака који су носили кишобран Мадлен Олбрајт и тако бринули о Србији. Они нам данас држе патриотске придике", нагласио је Вучић. Да би земља ишла напред, како је рекао, мора да се сачува мир, да се гледа у будућност, а не у сукобе и прошлост. "А, ако неко мисли да се плашим Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја, тај не познаје мене и не познаје српски дух. Мислим да је време да размишљамо главом", приметио је Вучић. Он је рекао и да нема никаквих договора о Косову, како то неки спекулишу, те да ће, ако будемо били близу каквог договора, о томе обавестити грађане. Неће, каже, бити никаквих тајни, нити прикривања, као што су то неки радили 2011. и 2012. године и крили од јавности да хапсе грађане који су рушили границу између Срба и Срба на Јарињу. Ми хоћемо договор, поновио је, како би сачували мир, стабилност и будућност, али договор није могућ ако неко мисли да Албанци добију све, а ми ништа. Поводом информација о томе да представници Албанаца са југа Србије иду на консултације код Едија Раме, Вучић је рекао да за разлику од многих других у нашој земљи не зазире од било које теме, нити га плаше било чије жеље, које се, иначе, нису мењале двадесет година. Подсетио је да својевремено, на пример, у Велики Трновац није могло ни да се уђе, а данас се наплаћује струја. "Ако неко мисли да је то што ће дати више изјава у којима ће да покуша да уради нешто за себе, а против Србије и да ће то бити директно пропорционално резултатима које ће постићи - ја не верујем у то. Зато сам рекао да сачекамо резултат, па да онда судимо о томе које шта добио, ко је шта изгубио", рекао је председник Србије. Сличне приче, каже, слуша годинама, типа "нема од севера ништа, нема од Ранилуга ништа, нема Срба овде, нема Срба онде" у оквиру дијалога, рецимо, на шта им каже "у реду, ја одох", па га онда враћају за сто а договор је, и даље, далеко. Избор: РТС View full Странице
  18. Није ми познато да је до сада код нас објављено ово писмо нашег Патријарха бугарском Патријарху поводом бугарског мешања у македонски раскол. Према томе ево га, додуше за сада само на енглеском језику.
  19. Парастос је служен на Варошком гробљу у Пљевљима на гробним местима Патријархових благочестивих родитеља Крсмане и Ђорђа, и љубљене браће Алексе и Уроша. У беседи Преосвећени Владика је рекао да је наш Свети Патријарх Варнава имао своју оријентацију и осу у Христу и у нашим светим прецима, и да је, осећајући одговорност пред њима, имао мудрост и храброст и није се колебао и истрајао је као пастир Христових оваца до краја: – Најбитнија његова способност је способност стварања и одржавања заједништва, држање целине, јер он је пастир Христових оваца по узору на Архипастира Христа. А шта је речено за Архипастира Христа? Речено је да Он своје стадо познаје и оно познаје Њега и слуша Његов глас, и када чује Његов глас оно се одазива. То препознајемо и видимо и највише се томе дивимо код Светог Патријарха Варнаве. Његов глас се чуо, јер је то био глас из Јеванђеља, он је преносио глас Христа, Светих апостола, светих предака наших и његов глас пре свега је значио за њега. Он је по њему живео и зато су се на његов глас и одазивали. На његов глас се окупљао сав православни род наш и држао Христову науку, курс живота који је назначен код светих предака наших на овим просторима. Беседу Епископа Атанасија можете послушати на линку     Извор: Епархија милешевска
  20. У уторак, 24. јула 2018. године, у организацији Црквене општине Пљевља и Српског културног центра Патријарх Варнава из Пљеваља, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије са свештенством и свештеномонаштвом архијерејског намесништва пљеваљског служио је парастос поводом 81. годишњице од смрти блажене успомене Патријарха српског Варнаве (Росића). Парастос је служен на Варошком гробљу у Пљевљима на гробним местима Патријархових благочестивих родитеља Крсмане и Ђорђа, и љубљене браће Алексе и Уроша. У беседи Преосвећени Владика је рекао да је наш Свети Патријарх Варнава имао своју оријентацију и осу у Христу и у нашим светим прецима, и да је, осећајући одговорност пред њима, имао мудрост и храброст и није се колебао и истрајао је као пастир Христових оваца до краја: – Најбитнија његова способност је способност стварања и одржавања заједништва, држање целине, јер он је пастир Христових оваца по узору на Архипастира Христа. А шта је речено за Архипастира Христа? Речено је да Он своје стадо познаје и оно познаје Њега и слуша Његов глас, и када чује Његов глас оно се одазива. То препознајемо и видимо и највише се томе дивимо код Светог Патријарха Варнаве. Његов глас се чуо, јер је то био глас из Јеванђеља, он је преносио глас Христа, Светих апостола, светих предака наших и његов глас пре свега је значио за њега. Он је по њему живео и зато су се на његов глас и одазивали. На његов глас се окупљао сав православни род наш и држао Христову науку, курс живота који је назначен код светих предака наших на овим просторима. Беседу Епископа Атанасија можете послушати на линку Извор: Епархија милешевска View full Странице
  21. Ваша Светости, драги Нам у Господу сабрате, уважени Валерије Аркадијевичу, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, даме и господо, Данас ми је припала велика част да примимо награду Међународног друштвеног фонда јединства православних народа. Ову награду је 2002. године, у време тешко за Српску Православну Цркву и за српски народ, добио из руку блаженопочившег патријарха московског и све Русије Алексија II мој претходник, блажене успомене патријарх Павле. Ову премију не доживљавам као награду намењену мени лично него у њој видим моме срцу драги знак љубави и пажње за цео српски народ. Од свега срца благодарим Повереничком савету и Председнику овога Фонда што су мене сматрали достојним ове награде. То је знак подршке нашем народу и нашој Цркви, која трпи страшна угњетавања на Косову и Метохији и која је принуђена да брани своја вековна права у земљама бивше Југославије зато што вековима сведочи свету свето Православље и остаје непоколебива у вери отаца. Када се налазим у Храму Светога Саве у нашој престоници и гледам куполу украшену мозаиком руских уметника, благодарим Богу што ме је удостојио да сопственим очима видим како се развијају наши блиски братски односи. Могу рећи речима светог јеванђелиста: „Ова је, дакле, радост моја испуњена” (Јн. 3, 30). Лично сам сведок моћнога препорода историјске Русије; видим да се наш народ налази у делатном, живом јединству са руском браћом и руским сестрама. Осећам се сведоком новог доба у нашој историји; искрено се радујем пуној једнодушности и јединомислију наших Цркава и братству наших народа као важној чињеници духовне реалности, као благодатном дејству Духа Светог Утешитеља. Вазљубљени ми сабрате, драга браћо! Данас се мученичка Украјинска Православна Црква – онде где је свети кнез Владимир крстио народ Свете Русије – скрнави богохулством расколникâ, насиљем и крвопролићем. Свима је познат подвиг стотинâ хиљадâ Срба који су се до смрти борили за свето Православље. Због тога мислим да не треба много речи да би се објаснило како се Српска Православна Црква односи према свему ономе што се сада дешава у Украјини. Наш одговор на све то исти је онакав какав су дали наши преци: Српска Православна Црква потпуно подржава јединство и целовитост Руске Православне Цркве и одлучно осуђује поступке унијатâ и расколникâ, који раздиру хаљину Христову на месту свештене купјељи кијевскога крштења, продајући свој народ непријатељима вере, онима „којима ће крај бити по делима њиховим” (2 Кор. 11, 15). Свако ко помаже украјинским расколницима непријатељ је не само Руској Цркви и руском свету него и свим православним словенским народима и свему православном свету. Молим се Господу Исусу Христу да укрепи снагу Ваше Светости, да Вас украси дуговечношћу и да прослави дело Руске Православне Цркве у историји светога Православља. Нека се благослов Божји излије на све народе под окриљем Руске Православне Цркве! Нека у украјинску земљу дође мир и слога у истини, нека се обнове стари и саграде нови храмови, нека се испуне верницима који се моле, и нека јединствена Света Русија непоколебиво и снажно настави своју мисију на добро васцелога хришћанскога света! Извор: Српска Православна Црква ДОПУНА: ФОТО-АЛБУМ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ:
  22. На церемонији уручивања награде Међународног фонда јединства православних народа одржаној 23. маја 2018. године у свечаној сали Црквених Сабора у храму Христа Спаситеља у Москви, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј обратио се присутнима беседом коју доносимо у целини: Ваша Светости, драги Нам у Господу сабрате, уважени Валерије Аркадијевичу, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, даме и господо, Данас ми је припала велика част да примимо награду Међународног друштвеног фонда јединства православних народа. Ову награду је 2002. године, у време тешко за Српску Православну Цркву и за српски народ, добио из руку блаженопочившег патријарха московског и све Русије Алексија II мој претходник, блажене успомене патријарх Павле. Ову премију не доживљавам као награду намењену мени лично него у њој видим моме срцу драги знак љубави и пажње за цео српски народ. Од свега срца благодарим Повереничком савету и Председнику овога Фонда што су мене сматрали достојним ове награде. То је знак подршке нашем народу и нашој Цркви, која трпи страшна угњетавања на Косову и Метохији и која је принуђена да брани своја вековна права у земљама бивше Југославије зато што вековима сведочи свету свето Православље и остаје непоколебива у вери отаца. Када се налазим у Храму Светога Саве у нашој престоници и гледам куполу украшену мозаиком руских уметника, благодарим Богу што ме је удостојио да сопственим очима видим како се развијају наши блиски братски односи. Могу рећи речима светог јеванђелиста: „Ова је, дакле, радост моја испуњена” (Јн. 3, 30). Лично сам сведок моћнога препорода историјске Русије; видим да се наш народ налази у делатном, живом јединству са руском браћом и руским сестрама. Осећам се сведоком новог доба у нашој историји; искрено се радујем пуној једнодушности и јединомислију наших Цркава и братству наших народа као важној чињеници духовне реалности, као благодатном дејству Духа Светог Утешитеља. Вазљубљени ми сабрате, драга браћо! Данас се мученичка Украјинска Православна Црква – онде где је свети кнез Владимир крстио народ Свете Русије – скрнави богохулством расколникâ, насиљем и крвопролићем. Свима је познат подвиг стотинâ хиљадâ Срба који су се до смрти борили за свето Православље. Због тога мислим да не треба много речи да би се објаснило како се Српска Православна Црква односи према свему ономе што се сада дешава у Украјини. Наш одговор на све то исти је онакав какав су дали наши преци: Српска Православна Црква потпуно подржава јединство и целовитост Руске Православне Цркве и одлучно осуђује поступке унијатâ и расколникâ, који раздиру хаљину Христову на месту свештене купјељи кијевскога крштења, продајући свој народ непријатељима вере, онима „којима ће крај бити по делима њиховим” (2 Кор. 11, 15). Свако ко помаже украјинским расколницима непријатељ је не само Руској Цркви и руском свету него и свим православним словенским народима и свему православном свету. Молим се Господу Исусу Христу да укрепи снагу Ваше Светости, да Вас украси дуговечношћу и да прослави дело Руске Православне Цркве у историји светога Православља. Нека се благослов Божји излије на све народе под окриљем Руске Православне Цркве! Нека у украјинску земљу дође мир и слога у истини, нека се обнове стари и саграде нови храмови, нека се испуне верницима који се моле, и нека јединствена Света Русија непоколебиво и снажно настави своју мисију на добро васцелога хришћанскога света! Извор: Српска Православна Црква ДОПУНА: ФОТО-АЛБУМ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ: View full Странице
  23. Беседа Преосвећеног Епископа будумљанско-никшићког г-дина Јоаникија на Саборној архијерејској Литургији у крипти спомен-храма Светог Саве на Врачару на дан када су Сабору светих Православне Цркве прибројани свети мученици Григорије Пећки, Василије Пекар и Босиљка из Пасјана и приказане иконе новопросијавших светитеља: Светог Патријарха Пајсија и Светих пивских новомученика. View full Странице
  24. Разумевши јасан став Руске Православне Цркве, да Македонска Православна Црква, која се налази у расколу, своје решење канонског статуса треба искључиво тражити преко Српске Православне Цркве, што је недавно приликом посете Београду потврдио руски Митрополит Волоколамски Г. Иларион (Алфејев), Бугарски Патријарх Неофит, приликом недавне тродневне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској, није ни спомињао питање око антиканонске иницијативе непризнате МПЦ за решавање њеног канонског статуса преко Бугарске Цркве, као некакве Мајке Цркве, што је канонски и историјски апсурд. Очевидно је да и у самој Бугарској Православној Цркви сазрева мишљење да Бугарска Црква не сме предузимати никакве антиканонске одлуке по питању иницијативе Македонска Православне Цркве, јер би то и Бугарску Цркву могло одвести у раскол са осталим делом Православља, и поново је вратити у црквену самоизолацију, у којој се Бугарска Црквена Егзархија налазила од 1872. до 1945. године.Ипак, овакав трезвени и црквени став Бугарске православне Цркве, наишао је на осуду појединих нецрквених и прозападних интелектуалаца у самој Бугарској. Наиме, двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, упутили су отворено писмо архијерејима Бугарске Православне Цркве, протествујући зашто питање за статус МПЦ није било покренуто приликом недавне посете Руског Патријарха Кирила Бугарској. "Дубоко смо огорчени што архијереји наше БПЦ нису пред Руским Патријархом Кирилом, за време његове посете (2. до 4. марта 2018. године) поставили питање за статус МПЦ, и што нису испунили њихово обећање да ће је заступати пред Помесним Православним Црквама, за успостављање канонског статуса МПЦ" - наводи се између осталог у писму само двадесетак бугарских интелектуалаца и академика, које преноси бугарски "Фокус". У писму се, како се подвлачи, изражава огорченост што ово питање није било покренуто ни пред Васељенским Патријархом Вартоломејом, за време посете бугарске црквене делегације Истамбулу, 6. и 7. јануара 2018. године. У исто време бугарски "Фокус" помиње, за поједине прозападне и нецрквене бугарске интелектуалне кругове, "узнемирујућу изјаву" руског Митрополита Илариона Волоколамског, дату 22. фебруара ове године у Београду, у којој је митрополит Иларион веома јасно и канонски исправно подвукао да се проблем МПЦ треба решавати преко СПЦ. Очевидно је да што више Бугарска Црква остаје верна канонима и устројству Православне Цркве, то нецрквени, прозападни и великобугарски кругови у Софији све више губе стрпљење и основни ниво пристојне хришћанске комуникације, и све чешће прибегавају отвореним антиканонским притисцима на врх Бугарске Цркве, како би се изашло у сусрет апсурдним, нецрквеним и промашеним захтевима архијереја МПЦ. Подсетимо, већ је пет Помесних Православних Цркава у свету изразило забринутост поводом појединих неканонских потеза јерархије Бугарске Цркве и антиканонског упадања у јурисдикцију Српске Православне Цркве тј. Православне Охридске Ахиепископије. То су: Васељенска Патријаршија, Српска Патријаршија, Московска Патријаршија, Александријска Патријаршија и Атинска Архиепископија. Изгледа да су ова упозорења из православног света, која су упућена Софији и Бугарској Парвославној Цркви, уродила добрим плодом.извор: http://a1on.mk/archives/863409
×