Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'патријарха'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 335 results

  1. Издавачка кућа Московске Патријаршије објавила је друго издање књиге Његове Светости патријарха московског и све Русије Кирила „Дијалог са историјом“. У књизи „Дијалог са историјом“ Његова Светост наставља разговор са читаоцем о горућим проблемима прошлости, садашњости и будућности. Реч је о Русији и Русима, и о стању западног друштва. Патријарх се фокусира на судбину Руске Православне Цркве у 20. и 21. веку, на трагичне странице совјетске ере и подвиг нових мученика, феномен „историјске Русије“ и мисију руског света, моралне темеље друштва, значај руског језика и руске културе, узроке светске хришћанофобије и последице раскида Запада са сопственом традицијом, као и на могући допринос Русије и Руске Цркве духовној репатријацији народа. Поговор књизи Његове Светости патријарха Кирила „Дијалог са историјом“ написао је први заменик председника Синодалног одељења за односе Цркве са друштвом и медијима А.В. Шчипков. Прво издање Дијалога са историјом објављено је у мају 2019. године. Књига „Дијалог са историјом“ наставила је проучавање религијских и друштвених питања које је Свјатјејши Патријарх започео у књигама „Седам речи о руском свету“ (2015) и „Реч о традицији и савременом друштву“ (2016). Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 17. фебруара 2020. године у Патријаршији српској у Београду Високопресвећеног Митрополита волоколамског г. Илариона, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Пријему су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј (Буловић) и крушевачки Давид (Перовић), Преосвећени Епископ ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан (Шарић), старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, као и ђакон Александар Прашчевић, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 6. фебруара 2020. године у Патријаршији српској у Београду г. Николу Теслића из Смиљана. Заједно са својом баком, г. Никола Теслић је преживео стравичан покољ православних Срба у Смиљану, родном селу Николе Тесле, учињен од стране хрватских усташа на Светог пророка Илију, 2. августа 1941. године. Животна прича г. Николе Теслића ускоро ће бити приказана у емисији ТВ Храм. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Владика Сергије у посети код Патријарха Иринеја У патријаршији Срспкој у Београду, данас 6. фебруара 2020. године Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија. У разговору са Патријархом Иринејем владика Сергије се дотако актуелних тема у Цркви и Епархији бихаћко-петровачкој. Епископ Сергије код Председника Вучића Истога дана, Његова Екселенција Предсједник Републике Србије господин Александар Вучић примио је Његово Преосвештенство Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија у палати Предсједника у Београду. Предсједник Вучић и владика Сергије разговарали су о актуелним темама у друштву и подршци нашем нашем народу и Цркви на простору Епархије бихаћко-петровачке. Епископ Сергије код г. Милете Радојевића Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије посјетио је и господина Милету Радојевића, Директора канцеларије за вјере у Влади Реблике Србије у Београду. Господин Радојевић и владика Сергије разговарали су будућим пројектима и подршци нашем народу и Цркви на простору Епархије бихаћко-петровачке. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  5. У четвртак, 30. јануара 2020. године, у резиденцији амбасадора Грчке у Србији, г. Јоргоса Дјакофотакиса, уприличен је свечани пријем у част Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. У пратњи Његове Светости налазили су се Преосвећена господа епископи: бачки Иринеј, шумадијски Јован, крушевачки Давид, чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, и викар Патријарха српског, Епископ ремезијански г. Стефан. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Весић је рекао да ће новим решењем бити посебно истакнут споменик вожду Карађорђу, као и да објекат, који се види на решењу, а који делом обухвата простор на коме је данас Парохијски дом, па уз Катанићеву, представља место на коме ће се налазити будућа зграда Светог синода Српске православне цркве у којој ће столовати српски патријарх. "Овај објекат је раније био предвиђен свим урбанистичким плановима града, а пројекат ће радити академик Бранислав Митровић и архитекта Дејан Миљковић. Завршетком Храма и изградњом зграде Светог синода оствариће се на неки начин велика идеја чувеног архитекте Александра Дерока о верском седишту на Врачару", објаснио је Весић. Vesić najavio potpunu rekonstrukciju parka ispred Hrama Svetog Save RS.N1INFO.COM Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić najavio je da će ove godine biti potpuno rekonstruisan park ispred Hrama...
  7. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести) View full Странице
  8. Зашто се у Србији води кампања против Вас? Не бих рекао да се води нека нарочита кампања против мене, поготово би такво нешто било тешко везати за Србију. Србија, са Београдом, Косовом, ваљевским крајем, Банатом и многим другим областима у којима сам провео значајан дио живота, и за чије сам светиње везан – то је моја кућа. Увијек била, и данас је. И још увијек често и радо тамо одлазим и интензивно сарађујем не само са његовом светошћу и Светим синодом као миторполит СПЦ, него и са другим духовним и добрим људима. Пратим њихов рад, и они прате и подржавају службу у цркви. Уколико тренутно имам размимоилажење са дијелом политичког врха Србије, то никад не доживљавам лично. Сви се ми трудимо, у мјери наших могућности, да радимо за добробит народа и наше помјесне цркве (поготово тамо на Косову и Метохији). А као што видите, свака власт, и она у Београду и ова овдје у Подгорици, не подносе лако критички став, и највише им одговара кад их сви тапшу по рамену и све им одобравају док су на власти, а кад сиђу са власти питају се: ко бјеху они? Моја је дужност да говорим истину, ради Бога и ради спасења људи, па и њиховог спасења, па и по цијену да се то некоме од властодржаца не свиди. А опет, не пада ми на памет да мислим да сам само ја у праву. Све што ми у цркви радимо, прије или касније, мора проћи кроз суд саборности… Шта мислите ко стоји иза тога – само Александар Вучић који контролише медије на чијим сте насловним странама или и дио СПЦ? Као што већ рекох, не видим да се ради о организованој кампањи. Нарочито не кад је ријеч о цркви у Београду. Ми владике и свештеници знамо често да се мимоиђемо око важних питања, па и да полемишемо међусобно и отворено, како су то некада, уосталом, радили и апостоли Христови. Па и “међу светима има понека горка ријеч”, како каже стара пословица. Само ми све то једни другима кажемо отворено на нашим архијерејским сабрањима. И увијек је то у служби црквеног напретка и мисије саме цркве, а не неко надгорњавање сујета. Отуда, не видим мјеста, нити препознајем било какве кампање, ни у моју корист, ни против мене. Можете ли нам отворено рећи: шта мислите ко је патријарх у Београду – Иринеј или Вучић? Цио свијет знаде и кристално је јасно: патријарх је његова светост г. Иринеј. Он се, очигледно, доста добро разумије и складно комуницира са србијанским предсједником. Ја се надам да је то на добро државе Србије и на напредак српске помјесне цркве. Осим тога, није у реду, да те и такве двије титуле стављамо у исту раван. Предсједник Републике је институција која постоји посљедњих неколико деценија (прије њега је био предсједник партије или Комитета, па прије тога краљ…итд), док је патријарх за нашу помјесну цркву, нешто што траје од средине 14. вијека. Ако томе додамо колики је значај патријарха српског (пећког) за цркву у Црној Гори, и уопште црногорску историју, онда не бих никада упоређивао важност те институције са предсједником било које државе, па била она Србија или Црна Гора. Да не останемо неправедни, можете ли процијенити чија паства боље слуша, Ваша или Ђукановићева? Израз ”боље” бих овдје везао за слободну вољу људи који припадају заједницама чији смо поглавари – црногорски предсједник и ја. У том смислу, мислим да су хришћани бољи и оданији својој заједници, јер су за њу везани дубоком вјером и вјерношћу живом Богу и слободном вољом. А при том, нијесу уцијењени материјалним добрима ни запослењем, неком земаљском платом. Тако да процјењујем да су на бољи, односно квалитетнији, дубљи начин хришћани везани за цркву (не никако за мене лично као поглавара), него што су то симпатизери једне политике за неку партију. Претпостављам да је то била та паралела када сте поменули Ђукановића, пошто нечију оданост држави, нечије истинско родољубље не могу да повезујем са личношћу тренутачног предсједника државе. Е сад, ако израз “боље” значи неку слијепу послушност, бојим се да је ту политика у “предности” у односу на онај начин како се људи везују за цркву. Предрасуда је да је људима који вјерују у Бога страно промишљање, да они нијесу рационални и сл. Истина је потпуно другачија. Ако мало боље погледате – управо су припадницима политичких партија својствена слијепа и непромишљена оданост, више него вјерницима цркве. У једном Вашем саопштењу назвали сте Ђукановића другом, алудирајући на његову комунистичку прошлост. Како у том контексту гледате на Ђукановића који Вам је некада љубио руку и крст, кога сте водили код патријарха Павла, због кога су Вам данашњи фронтовци скандирали “Амфилохије Турчине”? Ђукановића кога сте подржали или макар одћутали у критичним политичким тренуцима у Црној Гори, попут сукоба са Булатовићем, у предреферендумском времену, а и без оштрих позива вјерника након признања Косова. Је ли то сад дефинитивно, како би народ рекао, пукла тиква и зашто? Никад га нијесам подржао, нити у њему и његовој политици видим нешто што би представљало, макар и посредно, интересе за цркву па ни за државу. Он је једно вријеме био познат и препознат као отпадник од политике Слободана Милошевића, политике која није донијела добра ни цркви, ни народу. Ни на крај памети ми није било да ће такав човјек стати на врх једне политике која је по тиранији и једноумљу изгледа гора од Милошевићеве. О томе свједочи разорена економија, продата имовина, суверенитет поклоњен странцима, и на крају овакав безумни закон. У вријеме сукоба са Булатовићем, Ђукановић се напросто показао политички вјештији од њега: користећи углед цркве први и посљедњи пут је дошао код ћивота Светог Петра, ложио бадњак (Цетињани му запамтили ”наложи га наопако”), тражио пријем код блаженог спомена патријарха Павла… Сад се види на шта је то искористио. То да ја као владика стојим на црквеном трону 30 година није необичан ни риједак случај у црквеној историји, али да лидер једне парламентарне демократије не силази са власти исто толико година – јесте преседан. Вјероватно га је тај преседан занио да умисли и да себе замисли као неког ко може “стварати или обнављати” цркве, без обзира на чињеницу што није ни крштен, и што је статус слободне цркве одавно регулисан тиме што је она створила Црну Гору и све што је истински вриједно у Црној Гори. Као таква, она поштује државу, не очекујући спасења од партија, па макар то био ДПС, јединствена секуларна партија у Европи која у свом програму има стварање “аутокефалне црногорске цркве”. Многи владари, прије њега, опијени земаљском влашћу и малим безначајним политичким побједама, умишљали су да су и сами виша бића. Да су неко ко може управљати историјом. И нијесу добро прошли. Ја се и даље молим Богу, иако сам одлучни противник његових политичких и идеолошких одлука, да се господин Ђукановић призове памети. Не да би и даље безакоњем законе доносио, него да сачува душу коју, као свако људско биће, има, да сачува свој образ и вјечно људско достојанство. Колико је сукоб око схватања Вучићеве политике према Косову подијелио СПЦ? Да ли то што га Ви оштро нападате, а Иринеј одликује, одражава раскол, јер је тешко на таквом нивоу ово бранити само разликом у мишљењима? Раскол је претешка ријеч. А у овом случају и нетачна. Питање Косова и опстанка цркве и народа тамо – није једноставно. Што се тиче става цркве и њеног Сабора о Косову – он је јединствен и кристално јасан. Ако сам добро схватио, и тај орден – који ја и даље сматрам непримјереним и коме сигурно није било мјесто на онаквој светковини – српски патријарх је уручио господину Вучићу у жељи да га опомене и обавеже, у погледу његових будућих поступака везаних за политику према Косову. Ја то тако схватам и у том смислу трудим се и покушавам да разумијем његову светост. Како сте доживјели разговор са премијером Марковићем? Јесте ли помислили да се ишта може промијенити? Да ли сте разговарали са премијером или потпредсједником партије која је програмски зацртала црногорску цркву? Отишао сам да разговарам са премијером, али нажалост, испоставило се, да сам тога дана преко пута себе имао само потпредсједника партије. Сва наша аргументација, све наше добронамјерне молбе имале су за циљ превазилажење разлика и подјела. Ми смо, као оштећена, угрожена (тим Предлогом закона) страна нудили компромисна рјешења. И што је посебно важно, дјеловало ми је да премијер разумије и да има намјеру да се потруди да се рјешење пронађе. Кад су, касније, у глуво доба ноћи, одбили наш амандман – амандман који је био саткан од поштовања закона и прописа ове државе – тада ми је постало јасно, да сам разговарао са потпредсједником партије, а не са државником. Господин Марковић је имао историјску прилику те ноћи, да искорачи из партијске сјенке, и да нам изађе у сусрет. Не нама као институцији, него толиким грађанима, православним вјерницима. Онако како је промишљао, рецимо, у вези са барским чемпресима, могао је и морао је да промисли и те ноћи. Али, очигледно потпредсјеник има предсједника, а предсједник се заноси некаквом “обновом цркве”, чиме најдиректније крши Устав ове земље и ради нешто што ниједан нормалан политичар у Европи не ради. Да ли сте икада имали понуду црногорских власти да одвојите Митрополију црногорско-приморску од Београдске патријаршије? Ако јесте, шта је заузврат нуђено? Нити сам је имао, нити бих икада био учесник таквих преговора. Некада, у средњем вијеку, када је хришћанство била вјера владара, па на неки начин и њихова политичка идеологија, дешавало се да државници учествују у уређењу црквеног поретка. Али ни тада се они нијесу једини питали, нити су они, ма како да су били побожни, наметали цркви своја рјешења. Не кажем да и међу њима није било људи који су вршили насиље над црквеним поретком, али то су биле ријетке историјске ситуације којима се црква увијек одупирала. Кад су у питању људи који воде секуларну државу, људи чија је званична опција грађанска идеологија, и који су прије свега декларисани атеисти, ја са њима могу и треба да сарађујем, морамо да се међусобно уважавамо. Али да они са мном праве државу, или ја са њима цркву – то је ван сваке памети! Начело секуларности, које је овдје уставна обавеза, најбоље штити и једну и другу страну од било каквих непромишљености, и сада и у будућим временима. По свему судећи, кључни проблеми са законом су у прелазним и завршним одредбама које се баве могућом ревизијом власништва над имовином. Да ли је тачно да сте управо уз прећутну сагласност ове власти од 2000. године укњижили највећи дио имовине која се сада води на Митрополију? То није тачно. Већина црквеног власништва – како црквене земље тако и црквених објеката – укњижено је у земљишне књиге, по закону ове или претходних држава, много прије тог времена о ком причате. А тада смо, прије двадесетак година укњижили један број црквених објекта, који су од претходне комунистичке власти били погрешно регистровани или неуписани, а било је јасно да се ради о објектима у нашој мирној и савјесној државини. Недостатак титулара био је проузрокован неуредним катастарским стањем у великом дијелу цијеле Црне Горе, а не неком специфичношћу тих црквених објеката. То укњижење није вршено ни уз чију “прећутну сагласност” и то је једна од највећих дезинформација које Влада лансира у јавност ових дана. Поменута укњижба је извршена по тада важећем закону и на тај начин се књижила имовина и других правних лица, па чак и државе. Код истих институција и по истом закону. Чак смо 2008. прошли читав један судски поступак пред Управним судом Црне Горе, баш на тему тих укњижења. Учесник тог поступка било је и Владино Министарство финансија. И добили смо правоснажне пресуде у корист Митрополије. Зато приче о неправилној укњижби цркава доживљавам као најгнуснију лаж, када та прича иде из Владе. А потом је здраво за готово преносе неупућени људи и медији. С обзиром на све изнесено, тврдим да је данас тешко наћи у Црној Гори документованију валидност укњижења од оне коју ми имамо баш за те објекте и имовину. Да ли је у том периоду и нека имовина прекњижена са Београдске патријаршије на Митрополију? У каквом је односу имовина коју потенцијално можете да изгубите овим законом са оном коју бисте потенцијално могли да добијете реституцијом коју тражите? Није било прекњижавања имовине са Београдске патријаршије на Митрополију. Када је питање односа између црквене имовине која је угрожена новим антизаконом и оне коју су конфисковали комунисти, могу рећи да их, осим заједничког поријекла, везује и исти злочин. Револуционарна памет која за једини аргумент има насиље. Ону су отели стари комунисти у име револуционарних идеала, а ову њихова идеолошка дјеца која нити знају шта је црква, нити је поштују, и који имају лажну представу о Православној цркви у Црној Гори, желећи да је подреде својим приватним и партијским интересима под фирмом државе и домовине. Домовина се брани поштовањем правног поретка, а ово што су сад изгласали управо је права бомба у правни поредак Црне Горе. А све у име заокружења, наводно, ”црногорског идентитета”. Као да желе да поруче да је пљачка – наш идентитет. Можда њихов, једног малог, уског круга људи на власти, али не и овог народа. Ако је то било државно, како је то од њихових претходника одузимано од цркве за државу? Они не схватају да је неко, за душу предака, за напредак, за покој…одлагао све што је имао и остављао, не поповима, не држави, не партијама…него Богу и цркви. И видим ја шта њих сврби. То што је неко тог Бога видио баш у цркви, међу иконама, свијећама, у молитвама – а не у државној каси, међу привилегијама и уцјенама. И сад би они да преиначе вољу давно упокојених људи, и да им учитају, уцртају како су они своје прилоге оставили држави, а не цркви као несебичној богочовјечанској заједници. Носите ли жал на представнике осталих вјерских заједница због тога што се нису солидарисали са Вама, изузме ли се учтиви предлог барског надбискупа да се о закону још мало поприча? Руку на срце, и римски папа, и барски надбискуп, као и представник Которске бискупије на скупштинском одбору – били су више него јасни. Тражили су да се дијалог продужи и примијетили да није добро што се у закон о вјерским слободама утрпавају имовинска питања. То је принципијелно и окосница наших приговора. И сад имате ситуацију да се у Црној Гори, закон који се тиче цркава, доноси мимо воље и препоруке тих истих цркава, односно двије најстарије традиционалне конфесије овдје, дискриминаторски манипулишући са њима склапањем темељних уговора супротно овом закону, који би морао да важи за све. Што се тиче других вјерских заједница, морам рећи да су ми на срцу изјаве неколико младих људи, који јесу политички активисти, али који су именом и презименом, као муслимани, повезали и истакли јасан људски и демократски принцип – “Ако нијесам спреман да браним цркву, како ћу онда сјутра бранити џамију”? А видите, ја лично сам учествовао у одбрани једне џамије у Београду, од безумног настраја неких младих људи…па онда свакако знам шта причам кад о томе говорим, као што је од нас награђени Златним ликом Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Исо Махмутовић бранио цркву на Ловћену. Али, све су то презрели наши властодршци. Сама им се нудила опција да израде закон који би све људе ујединио. Међутим, изабрали су заваде и дискриминацију Српске православне цркве, најбројније у Црној Гори. (Вијести)
  9. Др Дарко Танасковић: О Патријарховој десетогодишњици 23. Јануар 2020 - 13:27 И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење... Човек је слабо биће, непоуздано је његово памћење, а слабо и кратко сећање! Ову искуствено потврђену истину на различите начине изразили су, и на њу упозорили, многи хришћански и нехришћански, човекољубиви мудраци и мислиоци, од античких времена до данас. Користан је, стога, сваки подухват чији плод људима помаже да савладају заборављање онога што не треба заборавити, јер није баш све достојно сећања и не може се све памтити. Има савремених филозофа који, чак, тврде да је заборављање за уравнотежени напредак човечанства подједнако значајно као и памћење, за шта наводе прилично уверљиве аргументе. Невоља је, међутим, у томе што читав низ моћних, планетарно делотворних чинилаца, поготово у модерно доба, ненамерно, а богме и намерно, доприноси људском заборављању онога чега бисмо се из прошлости морали сећати, а то значи и самозабораву, губљењу свести о ономе шта смо, одакле смо и куда идемо, како се изразио чувени француски биолог Жан Ростан. У историјској науци све чешће се јављају гледишта да није толико важно оно што се стварно догодило, већ, како се уврежило рећи, наши , често неподударни "наративи" о томе, на основу чега се почиње говорити и о "постисторијском" времену. Истовремено, они који нас понајвише убеђују у штетност "гледања уназад" и "робовања прошлости" и те како усрдно раде на произвођењу садашње и будуће историје у којој народима и државама, па и црквама, произвољно одређују место у складу са својим веома конкретним интересима и неретко опасним намерама. Укидањем сећања стварају се предуслови за произвољно и сврховито управљање будућношћу. Установљење праксе редовног објављивања Патријархових годишњака, као хроника онога што је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски током једне календарске године чинио у разним областима свога пастирског и јавног деловања, било је хвале вредна и, већ се показало, корисна иницијатива против заборава. Колико ми је познато, сам патријарх Иринеј није био претерано одушевљен оваквим видом остављања трајних белега о својој служби, што више говори о његовој скромности и смерности, а никако о објективној вредности и, поготово, перспективној делотворности ових садржински и документарно исцрпних, драгоцених зборника података. Биће они трајно на располагању сваком духовно радозналом човеку, али не мање и проучаваоцима живота наше Цркве у садашњем времену и у савременом друштву. Структурисане кроз поглавља која обухватају свеколико неуморно и разуђено Патријархово ревновање у служби Цркве, а на ползу нашега народа и његовог достојанства међу другим народима, ови богато илустровани и изванредно графички опремљени томови већ творе својеврсну импозантну библиотеку. И у другим хришћанским црквама има примера оваквог летописног сведочења о деловању њихових поглавара, чиме Српска Православна Црква потврђује висок степен институционалне самосвести и друштвене одговорности, пре свега пред историјом. Колико је такво опредељење оправдано говоре, поред осталог, и тешкоће са којима су се у прикупљању материјала суочили они прегаоци који су радили на припремању овог обележавања десетогодишњице ступања патријарха Иринеја на трон српских патријараха. Много тога није забележено, снимљено или сачувано...Постојање Патријархових годишњака, уједно и годишњака матичног тока живота Српске Православне Цркве и њеног верничког народа, убудуће ће немерљиво олакшати освртање уназад, зарад сигурнијег корачања унапред, стазом која је све само не лака и без препрека, споља и изнутра. Почивши патријарх Павле, чији је патријарх Иринеј био блиски сапутник и сарадник, а од пре једне деценије и достојни настављач, једном приликом је поручио, и опоменуо: "Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време и ми бисмо били бољи. То је само изговор! Кад нас је поставио у ово време, Бог нам је дао снаге које су нам потребне да, уз Његову благодатну помоћ, ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке". А која су то била, у новијој историји, много боља и срећнија времена за Српску Православну Цркву, а самим тим и за њеног поглавара? Тешко је сетити се... Од племенитог и мудрог патријарха Павла и ова поучна мисао: "Међу вуковима опстати овци је тешко, али није немогуће, јер нам господ каже на који начин ми можемо и међу вуковима опстати као овце Његове. А то је – да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да не постанемо плен, да нас вуци не раскину, односно да нас непријатељи не онемогуће. А безазленост и доброта ће нас сачувати да ми не постанемо вуци". У временима која су, по много чему изазовна, тешка, па и вучја, патријарх Иринеј је доследно настојао да путем који је отворио и прокрчио Свети Сава, а после њега следило још 55 (44 патријарха) поглавара Српске Православне Цркве корача као самозатајни слуга Господњи, одговорни пастир свога (верничког) српског народа, са мудрошћу змије и безазленошћу голуба. Чинодејствовао је редовно, предводећи литургије и молитве, посећивао све крајеве земље Србије, походио Србе у расејању, одлазио у госте и примао их, домаће и стране, у Патријаршији, заиста отвореној за све, а посебно за помоћи и савета потребите, саветовао се са политичарима, јавним и културним посленицима, присуствовао разним културним и другим манифестацијама...био свуда и увек онде где је сматрао да му то његово позвање и послање налажу. И тако, неуморно, пуних десет година, а при крају своје девете деценије живота! Увек благог осмеха, смирен, али стамен, зрачећи поуздањем и уливајући утеху и охрабрење. На половини досад пређеног Патријарховог пута, академик Владета Јеротић је, над петим годишњаком, овако размишљао:"Већ довољно дуго, две хиљаде година, хришћани се препознају у људима по следећим карактеристичним особинама: ревност за хришћанску веру (без трунке фанатизма), што је случај са нашим Патријархом; неговање сталне молитве за мир у свету, за помирење сукобљених, и појединаца и народа; одржавање редовних литургијских поклоњења пред Господом, сведочећи тако, не само речима, већ и делом свакој Речи коју нам је Господ Исус Христос оставио. Чини ми се да не претерујем када кажем да се овим врлинама које хришћанска вера пружа сваком човеку као могућност и шансу, успешно приближио ( и даље приближава) српски Патријарх господин Иринеј". Премда неупоредиво мање позван од професора Јеротића за давање оваквих судова, слободан сам рећи да ми се, после десет година Патријархове службе на челу Српске Православне Цркве, чини да су се његова оцена и предвиђање показали умесни и тачни, у времену које је, бивало све изазовније и смутније, а никако лакше и ведрије. Усудио бих се да додам и једно своје скромно запажање. Како се околности у којима патријарх Иринеј пастирски, јавно и национално делује усложњавају, а муњоносни и градоносни облаци над хоризонтима превославља гомилају, као да се све видљивије пројављује Патријархова врлина смерности и смиреноумља. Смерност ( грчки ταπείνωσις), што се обично преводи као "понизност", али, рекло би се, није баш исто што и латински humilitas, a ни скрушеност или самопознање, већ, према тумачењу светог Јована Лествичника (525-608 по Христу), "духовна поука самога Христа, коју удостојени људи духовно примају у ризницу своје душе, и која се обичним речима не да изразити" (Лествица, 997). Није, верујем, тешко сложити се да је смерност, чак и слободније схваћена од овог строгог и речима неисказивног исихастичког поимања, међу особинама којима је, просечно, савремени човек најоскуднији, што у пуној мери важи и за нас Србе. Није, стога, изненађење склоност да се нечија смерност узима за слабост и несигурност. Ни патријарх Иринеј није таквих замерки поштеђен, особито у временима кад је за многе, како се изразио наш непрежаљени Радован Биговић, "политика постала једина метафизика", а у светлу запажања Владете Јеротића, да "мада је однос Цркве и Државе у свим временима, као и данас, био и остао сложен и често противречан, примере релативно усклађених односа Државе и Цркве у Србији данас покушава да покаже као реалну могућност наш патријарх господин Иринеј". Додао бих, најзад, још нешто из закључног дела Лествице (Глава VII): "Добар војсковођа треба јасно да зна положај и место свакога потчињеног. Јер, можда има таквих који се боре у групи, неки се боре заједно са војсковођом испред осталих бораца, а неки издвојено, сами, који треба да буду одређени за борбу у безмолвију. Не може крманош сам, без сарадње морнара, спасти брод. Ни лекар не може излечити болесника, ако му се претходно сам болесник не обрати са пуним поверењем, показујући му ране и молећи га за лек". Патријархови годишњаци, као веродостојни документи самопрегорног пастирског деловања и уроњености у народ и његов стварни живот, делују, и ваља се надати да ће бити доживљени и прихваћени, као алманаси светосавске саборности, без које православним Србима будућност у Цркви и ван Цркве прети сумрачним неизвесностима. др Дарко Танасковић
  10. Дана 7. јануара 2020. године, на празник Христовог Рођења, на телевизијском каналу „Росија-1“ приказан је традиционални Божићни интервју Његове Светости Патријарха московског и целе Русије Кирила. Поглавар Руске Православне Цркве је одговорио на питања политичког аналитичара ДДТРК, водитеља програма „Вести“ А. О. Кондрашова. — Ваша Светости, ових дана прослављамо празник Светлог Христовог Рођења, али чак ни празнична атмосфера не умањује свакодневне проблеме који се постављају пред нама и пред Црквом. Зато дозволите да данас кажемо неку реч и о бригама. Шта мислите, да ли ћу бити у праву ако кажем да је садашње време – време искушења за Руску Православну Цркву и за Православну Цркву у целини? Да ли се проверава наша способност да будемо јединствени? Јерусалимски патријарх предлаже поглаварима помесних Цркава да се окупе и да поразговарају о будућности Цркве, о могућем очувању православног јединства; исту иницијативу је покренуо и поглавар Албанске Православне Цркве. Како ви гледате на перспективу свеправославног јединства? Да ли је могуће да се оно сачува? — Православна Црква се нашла у условима мешања спољашњих снага које немају директне везе са Црквом без преседана. Снажан политички притисак се врши на читав низ помесних Цркава. Све је то повезано с познатим догађајима у Украјини, као и с покушајима да се локализују и у породицу Православних Цркава уведу расколничке групације у Украјини. Кад би се све то вршило путем консултација унутар помесних Православних Цркава, не би носило такав карактер као сад, и кривицу за то сноси, наравно, мешање спољних политичких снага. Зато можемо рећи да се Црква нашла у условима притиска без преседана. Неко одбија овај притисак, неко има довољно снаге да одбрани своју аутономију, а неко му подлеже. Зато што су услови у којима живе помесне Православне Цркве веома различити. Неке Цркве директно зависе од власти, на пример, Јеладска Црква. Свештеници примају плату, они су чиновници, с тачке гледишта њиховог финансирања. Природно, таква Црква има ограничене могућности да испољава своју аутономију. У извесном низу Цркава постоје други фактори притиска, који су, нажалост, данас покренути. Зато конфликт који постоји у породици помесних Православних Цркава не би био тако оштрог карактера да није спољашње интервенције. Веома нам је жао због тога и још једном благодаримо Богу на томе што наша Црква може смело, искрено и без скретања погледа у страну да каже: ми ни од кога не зависимо. — Кад смо се већ дотакли украјинске теме, шта ће се, Ваша Светости, по Вашем мишљењу тамо даље дешавати у погледу односа између друштва и Цркве? После председничких избора отворени, готово званични прогони који су се запажали у Украјини, против канонске Руске Православне Цркве су наизглед престали. Ипак, стално пристижу вести о томе да се наставља запоседање храмова. Шта мислите, хоће ли тамо поново бити заоштравања или ће све почети да јењава? — Тежак пораз господина Порошенка, који је, као што је познато, носио цариградски томос по читавој Украјини, желећи да на тај начин обезбеди подршку, сведочи да украјински православни народ није прихватио државно мешање у послове Цркве чије је оличење представљао господин Порошенко. Испоставило се да је његова филозофија – животна и политичка, побијена. Народ није прихватио ни њега, ни његове погледе на регулисање црквених односа, и то је, наравно, изванредно. То сведочи о мудрости православних Украјинаца, о њиховој способности да остану оно што јесу и да издржавају притисак са стране. А господин Зеленски је постао председник пре свега зато што се људима није свиђала Порошенкова политика. Зато би било врло чудно да председник настави кретање у правцу који је спроводио његов неуспешни претходник. Заиста, с доласком господина Зеленског много тога се променило набоље. Наравно, понегде постоји одређена инерција. Остаје непомирљив однос према Православној Цркви од стране читавог низа националистички оријентисаних организација. Али у принципу морам рећи да се мало-помало ситуација у Украјини мења набоље. Нека би дао Бог да се то дешава у свим правцима, како у односима између Цркве и државе, тако и кад је реч о ситуацији у којој се налазе наши верници у Украјини. Наравно, желео бих да у области руско-украјинских односа запажена позитивна динамика постане све моћнија и да доводи до све конкретнијих позитивних последица. — Сад ми дозволите да се поново дотакнем наших стари. Руско друштво је недавно приметно потресла законодавна иницијатива која се односи на насиље у породици и свакодневном животу. Нацрт закона је добио огроман број негативних коментара. Да ли је по Вашем мишљењу код нас уопште актуелна проблематика насиља у породици? — Сам појам „насиље у породици и свакодневном животу“ је нешто преузето са стране, из иностранства. Усвајање одговарајућих закона у страним земљама очигледно ствара у свести наших законодаваца извесну зависност од ових страних иновација, жељу да наше руске законе ускладе с оним што постоји у другим земљама. Моја тачка гледишта је следећа: пре свега треба да штитимо породицу. Свако спољашње мешање у породичне односе доноси врло негативне последице. Јер и у совјетско време смо пролазили кроз сличне ствари: било је различитих комитета у згради, партијских организација, активно су учествовали позорници. Али зар су ове добро организоване иницијативе помагале да се у породицу врати љубав? Да ли су помагале у отклањању отворених конфликата који су се најчешће завршавали разводима и несрећом? Није могуће вратити љубав међу супружницима уз помоћ милиционара и уз помоћ друштвених активиста. Зато што се корен проблема не налази споља, већ унутра, управо у оној сфери којом се бави Црква. Један од задатака Цркве се и састоји управо у томе да се у човековом срцу ојача љубав, без обзира на то да ли је ожењен или није. Наравно, изузетно је важно да се учврсти љубав у срцима брачних другова. И ми им упућујемо једноставну посланицу: да би човек волео другог треба да му да нешто своје. Нема љубави без жртве. Добро, „жртва“ је прејака реч; нема љубави без давања. Ако муж ништа не даје жени, нема љубави. Ако жена ништа не даје мужу, такође нема љубави. То је дивна тајна давања себе у име другог; то и није само испољавање љубави, већ је сама природа љубави. Рецимо, замислите, да ли у породици у којој су људи навикли да се дају једни другима, да живе у складу с међусобним интересима, може доћи до физичког насиља? То је апсолутно немогуће! Ево где је корен проблема, ево због чега је данас веома забринута наша Црква. Ми скрећемо пажњу на велике проблеме повезане с васпитавањем деце и омладине. Забринуто посматрамо шта се данас дешава у средњошколским установама. Видимо да чак и добри напори родитеља често не дају резултате у атмосфери која влада у дечјим и омладинским друштвима. Међутим, овај проблем превазилази оквире онога што разматрамо. То је проблем, као прво, омладинске културе, како омладина проводи своје време, како се граде односи у њиховој средини, посебно кад се налазе ван сваке родитељске контроле. То је огроман проблем који се тиче теме васпитања, и наравно, одговорности родитеља за поступке, па и за живот своје деце. — Хајде да поразговарамо још о породици. Где треба да помаже држава, а где Црква? На пример, знам да сте лично покренули читав низ иницијатива за пружање помоћи породицама с више деце и знам да се не остварује све. Какав је данас статус ових иницијатива, шта омета њихову реализацију? — Већ пре пар година сам говорећи у нашој скупштини рекао да треба усвојити закон о породицама с више деце. И ево шта је чудно – спремни су да усвоје закон о насиљу, а закон о породицама с више деце не разматрају. — А шта, по Вашем мишљењу, треба да стоји у овом закону? — То је веома важно. Треба да буде регулисан статус породица с више деце. Треба да буду наведени параметри за пружање помоћи породицама с више деце и одређене олакшице. Сви добро знају да нам је изузетно потребно повећање бројчаног стања нашег народа, да треба да расте наталитет. Међутим, број становника не расте уколико породица има једно дете; чак и двоје деце у породици доводе само до одржавања постојећег броја. Дакле, потребно је најмање троје деце. А да бисмо подстакли људе на то да имају више деце пре свега држава треба да учини одређене кораке. Треба усвојити законе који би подржавали овакве породице. Обавезно су потребне олакшице, треба размислити о томе чиме треба да се бави жена која има много деце: да ли треба да настави да ради или јој на неки начин треба доплаћивати за то што сама престаје да зарађује новац дајући своје здравље и време детету, дакле, обављајући врло важан посао с тачке гледишта државне користи. Кад бисмо успели да покренемо с мртве тачке закон о породицама с више деце мислим да би то у извесној мери подстакло наше људе да немају само једно, двоје и троје деце, него и више. — Ваша Светости, наредна година ће бити велика јубиларна година за нашу земљу. То је 75 година од Велике победе, биће много свечаних манифестација у целој земљи, али не само код нас, него и у иностранству, нарочито у суседним земљама. Хвала Богу! А шта за Цркву представља јубилеј Победе? — То је веома велики догађај. Дозволите да Вам кажем да је наш народ у Велики отаџбински рат ушао као један, а завршио га је као други. Јер године уочи рата су биле године репресија, прогона Цркве и тоталне безбожности. Уопште је тешко рећи шта би било с нашим народом с духовне тачке гледишта да није прошао кроз ова искушења. Кад сам у младости разговарао с људима који су се борили на фронту, многи су ми касније на питање: „А да ли су војници веровали у Бога?“ одговарали: „У рововима није било безбожника“. Никоме не линији фронта није падало на памет да каже: „Не верујем ни у каквог Бога, а сад хајде да устанемо и кренемо у сусрет ватреној паљби.“ Људи су се крстили, молили су се, можда нису увек имали у виду смисао који има обичан човек који верује у Бога. Али је вера била присутна у људским срцима и наравно, никуд није нестала након освајања Берлина. Због тога је верски препород у послератним годинама чији сам сведок био, наравно, условљен страшним искуством кроз које је прошао наш народ, и оним стварним искуством вере које су људи црпели у ватри ових страдања, како на фронту, тако и у позадини. Због тога за нас све што је повезано с Другим светским ратом, што је повезано с Победом, осим општеисторијског има још и дубок духовни значај. И тешко је рећи какав би био наш народ да није било свеопштег препорода вере у тешким ратним и послератним годинама. — Бог је помагао нашим војницима на бојном пољу... — Бог је помагао војницима. Родитељи су у војничке блузе зашивали текст 90. псалма „Живиј в помошчи“. Још увек се сећам како су ми старије жене показиале војничке блузе својих синова и говориле: „Видите, а овде, поред џепа, ближе срцу је „Живиј в помошчи“, и син ми је говорио да га је увек додиривао руком кад би кренуо у напад.“ С вером смо прошли кроз овај рат, и још једном желим да кажем: у овај рат смо ушли као један народ, а завршили смо га као други. — Ваша Светости, 2019. година је била јубиларна за вас лично. Тачно 50 година откако сте постали свештеник и монах, и у години која је на измаку сретали сте се са свештеницима које сте већ сами рукоположили. Видео сам ове људе, лично сам присуствовао тим манифестацијама – то су људи разних националности и различитих узраста. Да ли Ви гледајући данас њихова лица и даље осећате извесну одговорност за њих или сте их испратили? — Сама улога и призвање патријарха је да осећа, буде свестан и реализује одговорност за сву Цркву. А они људи које је патријарх рукоположио, наравно, увек имају и имаће посебно место у мом животу. Веома сам се обрадовао сусретима с овим младим свештеницима. Сећам се година свог школовања у духовним школама и општења с тадашњим младим клиром – наравно, ми смо формирани у изузетно тешким условима. Али се ова генерација не може упоредити с данашњом – данашња је боља. Ми никад не кажемо: ето, наша омладина је лоша, све је код нас лоше. Дакле, пошто сам проживео приличан број година могу да поредим различите генерације које сам видео у свом свесном црквеном животу. Данашња млада генерација је добра! Наравно, људи немају искуство невоља, секирације, свега онога под чијом тежином човек расте; живот младих људи је данас много једноставнији и комфорнији. Али мислим да ће свако у свом животу несумњиво доживети невоље које ће га прекалити, између осталог, и наши свештеници. Ипак, не желим им невоље, већ радостан живот. А данас запажам њихов здрав оптимизам, њихову искрену веру и тежњу да служе Цркви, њихово занимање за општецрквене проблеме. Наравно, ниво општег и специјалног образовања је веома порастао. Велики, ако не и већи проценат московског клира чине људи с два факултета, они који су завршили световне и богословске студије. Односно, то су људи који су у потпуности спремни за то да служе савременом човеку. Нека би дао Бог да се број призвања не смањује, да буде довољно свештеника, између осталог, и за духовно руковођење Московљанима. — Ваша Светости, 4. новембар 2019. године је био значајан дан за Руску Православну Цркву. Не само зато што је то Дан народног јединства и празник Казанске иконе Мајке Божије, већ и зато што се тог дана завршио велики процес уједињења Западноевропске архиепископије и Мајке-Цркве. Данас не схватају сви разлику: „Па добро, била је Црква, али је и била руска, шта се променило?“ Молим Вас да објасните какав је истински значај овог великог догађаја с тачке гледишта Цркве? — То је заиста велики историјски догађај. Револуција и грађански рат не само да су поделили тело руског народа, тако да се један део народа супротставио другом с оружјем у рукама. Ова драматична подела се у потпуности дотакла и тела Руске Православне Цркве. Црква је подељена на три дела: Цркву Московске патријаршије, која се у то време налазила у изузетно тешким условима у домовини, Руску Заграничну Цркву и онај део Руске Цркве који се налазио у западној Европи. Због политичких разлога у емиграцији су створена два црквена центра – у Сремским Карловцима у Југославији, где је отишао велики део руских емиграната, и у Паризу. Није случајно што су формирана два центра. Интелигенција је тежила ка Паризу, Париз је постао интелектуални центар руске емиграције и сви то знамо, у сваком случају, знају они који су се занимали за дела аутора који су тада живели у Паризу и који могу да суде о томе. А Сремски Карловци су били духовни центар, и појавила се извесна напетост између Париза и Сремских Карловаца – толика да је евхаристијско општење понекад било отежано, а понекад и немогуће. Односно, Црква се поделила на три дела, и наравно, први велики догађај у новијој историји је представљало уједињење с Руском Заграничном Црквом – оном која је своју прву престоницу имала у Сремским Карловцима. Друго поновно уједињење је било на дневном реду, али због многих разлога није могуће било остварити га подједнако брзо и динамично као што се то десило с Руском Заграничном Црквом. Међутим, дошло је време, што се каже, боље икад него никад. Зато је ово поновно уједињење изазвало у нама дубока осећања. На челу Париске архиепископије је био владика Јован Ренето, Француз по националности, којег лично веома добро познајем још из времена кад сам служио у Женеви. Он је увек гајио симпатије према Руској Цркви Московске патријаршије и то што се данас под његовим вођством цео овај део Цркве поново сјединио с нашом Црквом, наравно, представља догађај од великог духовног значаја. — Односно, читав век нам је био потребан да бисмо окренули ову страницу? — Читав век. Догађаји као што су револуција и рат који су повезани с многим жртвама и страдањима имају велику инерцију, која се врло споро превладава. Али по милости Божијој ми смо данас сведоци потпуног исцељења свих подела Руске Православне Цркве који су били изазвани револуционарним догађајима. — Ваша Светости, ево и Божићних дана. Традиционална је атмосфера празника и весеља – како да у овој вреви не заборавимо главно? Подсетите све нас у чему је смисао овог празника. — Смисао празника је у томе да нам Господ дарује спасење кроз долазак у свет Исуса Христа, Сина Божијег и Сина човечијег. Лако је објаснити смисао речи „спасење“ црквеним људима, али није лако то учинити за људе који нису уцрквљени с екрана општеруског телевизијског канала. Међутим, покушаћу да кажем шта је спасење. Ова реч не може имати никакав позитиван садржај уколико је одвојен од речи „срећа“. Међутим, права срећа не може бити пролазна. Човек не може до смрти да се смеје, рецимо, гледајући неку филмску комедију и да осети да је у потпуности срећан кад изађе из биоскопа. Зато што у тренутку може доћи у додир с нечим што ће бацити сенку на твоје стање. Међутим, долазак Спаситеља у свет нам даје основе да савладавамо све невоље, зато што смо наследници главног – Господ нас је спасио, постао је један од нас. Можемо да Му се обраћамо речима из Библије: „Ава, Оче!“, односно „Оче наш небески!“ Ова блискост човека и Бога, смањење удаљености коју нису могли да савладају чак ни древни пророци, представља наследство Христовог Рођења. С наше стране је потребно само да верујемо и да отворимо своје срце за Бога. Чим се то деси, чим ми начинимо корак одмах ћемо осетити да нам наш Господ и Спаситељ чини корак у сусрет. — Ваша Светости, срећан празник, хвала Вам. — Хвала Вама. Извор: Православие.ру
  11. Поноћну Божићну Литургију у крипти храма Светог Саве служио је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан. Салслуживали су протојереј Ненад Јовановић, јереји Предраг Продић, Бранислав Кличковић, Драган Шовљански и Иван Штрбачки, протођакон Младен Ковачевић и ђакони Радомир Врућинић и Синиша Дувњак. Светој Литургији присуствовали су министар одбране г. Александар Вулин, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић и председник Општине Врачар проф. др Милан Недељковић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Цариградски патријарх строго реаговао на писмо Јерусалимског патријарха 3. Јануар 2020 Цариградски патријарх Вартоломеј „строго" је одговорио на писмо јерусалимског патријарха Теофила и на предлог да се окупе предстојатељи помесних православних Цркава у Јордану како би разматрали питања црквеног јединства поводом украјинске црквене кризе. Писмо патријарха Теофила недавно је објављено на једном сајту. О одговору патријарха Вартоломеја извештава блог „Светлост Фанара“ (Light of the Phanar), који ревносно доноси вести о личности Патријарха и о Цариградској Патријаршији. У блогу се напомиње да је писмо између предстојатеља који говоре грчки језик први пут написано на енглеском језику. Васељенски патријарх Вартоломеј је одговорио на писмо патријарха Теофила на грчком и строгим тоном навео да „Јерусалимски патријарх уопште није надлежан да предузме овакав подухват", пише у блогу. Очекује се да ће одговор патријарха Вартоломеја бити ускоро објављен. Извор: Orthochristian.com (са енглеског Информативна служба Српске Православне Цркве) http://www.spc.rs/sr/carigradski_patrijarh_strogo_reagovao_na_pismo_jerusalimskog_patrijarha
  13. Његовом Високопреосвештенству Митрополиту Црногорском и Приморском г. Амфилохију, у Господу љубљеном брату и саслужитељу Наше Недостојности, цјелив свети у Христу Исусу. Жао нам је, пошто непрестане Наше пастирске обавезе у Јерусалиму и Јордану, нису дозволиле изасланство Преосвећеног Архиепископа Катара Макарија богоспасаваној Митрополији нама многољебњеном и многопоштованом Високопреосвештенству, да и преко њега изразимо солидарност наше Древне Патријаршије Светој Митрополији Црногорској и Приморској, да би превазишла проблеме, које њој стварају планови оних који се боре против ње. Међутим, задржавамо право да првом приликом тамо пошаљемо изасланство, које ће пуноћи богомспасаване ваше Митрополије пренети благодат и благослов Пресветог и Животворног Гроба. Стога, цјеливајући Ваше Високопреосвештенство цјеливом светим у Христу тијелом од Дјеве Рођенога из Свечасне и Богопријемне Пећине Светог Витлејема, остајемо Ваш доброжелатељ, У Светом Граду Јерусалиму 15 Децембар 2019 Возљубљени у Христу брат Теофил III Патријарх Јерусалимски Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 31. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александара Вучића. Састанку су присуствовали Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, министар спољних послова Републике Србије г. Ивица Дачић, секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић и лични секретар Патријарха српског г. Дејан Накић. После састанка Његова Светост Патријарх и Председник су се обратили многобројним представницима медија. Преносимо извештај агенције Танјуг: Патријарх Иринеј је рекао данас да се у Црној Гори догађају крупне ствари, да су Срби тамо у прилично великом проблему, али да сматра да ствари треба смирити. Патријарх је, након разговора са председником Србије г. Александром Вучићем, пренео новинарима да су разговарали о великим последицама које је изазвао црногорски Закон о слободи вероисповести. "Нажалост тамо се дешавају крупне ствари. Срби су у прилично великом проблему. Разговарали смо и гледали како да се огласимо против тих проблема. Моје лично мишљење, које сам пренео, је да треба ствари смиривати", казао је патријарх Иринеј. Многе ствари иду својим путем, каже Патријарх, и треба се томе одупрети у интересу народа држава Србије и Црне Горе. Оно што се дешава, каже, није само проблем Црне Горе, већ и Србије и мало ширег простора. "Ми смо Црну Гору сматрали делом нашег народа. Ништа против Црне Горе као државе немамо. Била је Црна Гора самостална и пре и то може да буде и данас. Наши међусобни односи не треба да се мењају, јер ми смо један народ, али постоје људи који то негирају, који сматрају да су посебан народ. Историја има свој суд о свему томе и он мора да се чује", поручује он. Поглавар Српске Православне Цркве пренео је да је разговарано и о односу државе и цркве у Србији. „"Односи који су у Србији никада такви нису били. Црква ради и гледа свој посао, а држава ради и гледа свој посао. У нашој историји било је најбоље време када је владала симфонија између државе и цркве, а то је било када је држава радила своје, а црква свој посао. Трудимо се да то живимо и дана", казао је он. "Ја сам веома захвалан држави, онима који представљају државу, на ономе што чини за добро цркви, јер то што се чини за добро цркве то се чини за добро народа. Оно што нас изненађује, од светиња у Црној Гори није само корист имала Црква већ читава Црна Гора", рекао је Патријарх. Истиче да се то односи и на Србију, да све што ради и чини Црква то је за добробит народа и целе државе, а не само Цркве. Патријарх је захвалио представницима државе на разумевању потреба Цркве и нагласио да посебно захваљује председнику Вучићу што на помоћи за изградњу храма Светог Саве, како би се подигао храм који ће представљати духовно лице српског народа. "Од тога ће користи имати и Црква и држава. Ми смо једна јединствена целина", навео је поглавар Српске Православне Цркве. Како је рекао, Црква има пуно разумевање за потребе државе и не осећа никакве посебне тешкоће, "јер многе тешкоће решава држава". Изразио је да ће тако бити и у будућности и да ће бити договора по питању свега што се дешава у окружењу, односно да ће бити направљен договор са државом и да ће се наћи пут најбољег решење и најбољег односа народа и наше државе и Цркве. Шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња? Патријарх Иринеј се нада да ће разум победити и да неће доћи до одузимања светиња Српске Православне Цркве у Црној Гори. На питање шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња, рекао је да се нада да ће црногорске власти размислити, јер виде реаговање народа. "Народ је спреман да брани своје историјске светиње и верујем да до тога неће доћи. Ако дође, не знам какве ће све рђаве последице бити. Молим се Богу да ће ипак разум победити проблеме", додао је он. Председник Александар Вучић рекао је да речима Патријарха нема шта да дода. Вучић: Надам се да нико нема идеју да заузима Острог "За нас је важно да се сачува мир у Црној Гори и да дође до смиривања тензија и уверен сам да нико тамо не мисли да би било добро да неко дође да заузима манастир Острог", изјавио је председник Србије г. Александар Вучић и поручио да је кључно јединство Срба, где год да живе. "Надам се да то није ничија идеја", истакао је Вучић, одговарајући на питање новинара да ли види излаз из кризе у Црној Гори пошто је очигледно да су обе стране одлучне да истрају. Председник Вучић истиче да су ограничене ствари које Србија може да уради поводом тога и да треба деловати пре свега речима, знањем, правничком и другом струком. Председник је рекао да треба да укажемо свима у свету о чему се ради, Венецијанској комисији, свим другим комисијама, телима, форумима и организацијама. "Са друге стране, да пошаљемо јасну поруку српском народу да смо јединствени и да између нас Срба, без обзира на границе које прихватамо и које постоје, нема разлика", поручио је председник Вучић. "Нема никакве разлике између Србина који живи у Београду, Бањалуци, Подгорици, Будви или неком другом граду. Сви Срби осећају оно што осећају и Срби у некој другој држави", рекао је председник Вучић. Како је рекао, важно је што је кључна порука Патријарха данас јединство српског народа. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 31. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду председника Републике Србије г. Александара Вучића. Састанку су присуствовали Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан, министар спољних послова Републике Србије г. Ивица Дачић, секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић и лични секретар Патријарха српског г. Дејан Накић. После састанка Његова Светост Патријарх и Председник су се обратили многобројним представницима медија. Преносимо извештај агенције Танјуг: Патријарх Иринеј је рекао данас да се у Црној Гори догађају крупне ствари, да су Срби тамо у прилично великом проблему, али да сматра да ствари треба смирити. Патријарх је, након разговора са председником Србије г. Александром Вучићем, пренео новинарима да су разговарали о великим последицама које је изазвао црногорски Закон о слободи вероисповести. "Нажалост тамо се дешавају крупне ствари. Срби су у прилично великом проблему. Разговарали смо и гледали како да се огласимо против тих проблема. Моје лично мишљење, које сам пренео, је да треба ствари смиривати", казао је патријарх Иринеј. Многе ствари иду својим путем, каже Патријарх, и треба се томе одупрети у интересу народа држава Србије и Црне Горе. Оно што се дешава, каже, није само проблем Црне Горе, већ и Србије и мало ширег простора. "Ми смо Црну Гору сматрали делом нашег народа. Ништа против Црне Горе као државе немамо. Била је Црна Гора самостална и пре и то може да буде и данас. Наши међусобни односи не треба да се мењају, јер ми смо један народ, али постоје људи који то негирају, који сматрају да су посебан народ. Историја има свој суд о свему томе и он мора да се чује", поручује он. Поглавар Српске Православне Цркве пренео је да је разговарано и о односу државе и цркве у Србији. „"Односи који су у Србији никада такви нису били. Црква ради и гледа свој посао, а држава ради и гледа свој посао. У нашој историји било је најбоље време када је владала симфонија између државе и цркве, а то је било када је држава радила своје, а црква свој посао. Трудимо се да то живимо и дана", казао је он. "Ја сам веома захвалан држави, онима који представљају државу, на ономе што чини за добро цркви, јер то што се чини за добро цркве то се чини за добро народа. Оно што нас изненађује, од светиња у Црној Гори није само корист имала Црква већ читава Црна Гора", рекао је Патријарх. Истиче да се то односи и на Србију, да све што ради и чини Црква то је за добробит народа и целе државе, а не само Цркве. Патријарх је захвалио представницима државе на разумевању потреба Цркве и нагласио да посебно захваљује председнику Вучићу што на помоћи за изградњу храма Светог Саве, како би се подигао храм који ће представљати духовно лице српског народа. "Од тога ће користи имати и Црква и држава. Ми смо једна јединствена целина", навео је поглавар Српске Православне Цркве. Како је рекао, Црква има пуно разумевање за потребе државе и не осећа никакве посебне тешкоће, "јер многе тешкоће решава држава". Изразио је да ће тако бити и у будућности и да ће бити договора по питању свега што се дешава у окружењу, односно да ће бити направљен договор са државом и да ће се наћи пут најбољег решење и најбољег односа народа и наше државе и Цркве. Шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња? Патријарх Иринеј се нада да ће разум победити и да неће доћи до одузимања светиња Српске Православне Цркве у Црној Гори. На питање шта ће учинити држава и Црква ако власти у Подгорици крену у одузимање светиња, рекао је да се нада да ће црногорске власти размислити, јер виде реаговање народа. "Народ је спреман да брани своје историјске светиње и верујем да до тога неће доћи. Ако дође, не знам какве ће све рђаве последице бити. Молим се Богу да ће ипак разум победити проблеме", додао је он. Председник Александар Вучић рекао је да речима Патријарха нема шта да дода. Вучић: Надам се да нико нема идеју да заузима Острог "За нас је важно да се сачува мир у Црној Гори и да дође до смиривања тензија и уверен сам да нико тамо не мисли да би било добро да неко дође да заузима манастир Острог", изјавио је председник Србије г. Александар Вучић и поручио да је кључно јединство Срба, где год да живе. "Надам се да то није ничија идеја", истакао је Вучић, одговарајући на питање новинара да ли види излаз из кризе у Црној Гори пошто је очигледно да су обе стране одлучне да истрају. Председник Вучић истиче да су ограничене ствари које Србија може да уради поводом тога и да треба деловати пре свега речима, знањем, правничком и другом струком. Председник је рекао да треба да укажемо свима у свету о чему се ради, Венецијанској комисији, свим другим комисијама, телима, форумима и организацијама. "Са друге стране, да пошаљемо јасну поруку српском народу да смо јединствени и да између нас Срба, без обзира на границе које прихватамо и које постоје, нема разлика", поручио је председник Вучић. "Нема никакве разлике између Србина који живи у Београду, Бањалуци, Подгорици, Будви или неком другом граду. Сви Срби осећају оно што осећају и Срби у некој другој држави", рекао је председник Вучић. Како је рекао, важно је што је кључна порука Патријарха данас јединство српског народа. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и председник Републике Србије г. Александар Вучић састаће се 31. децембра 2019. године са почетком у 9 часова у Патријаршији српској у Београду. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Свето Предање Цркве од Истока преоси нам једну од многих поучних прича. Она у општим цртама гласи овако: Био једном неки свети старац, монах, који је имао свог ученика, младог монаха, али неискусног, гордог и свађалачки настројеног. Силазећи једном приликом, неким послом, са планине где су живели, млади и неискусни монах који је ходао далеко испред свог старца, угледа неког човека домаћина који ради на њиви у недељни дан. Ставши поред њиве он оштро изгрди домаћина који ради недељом, назвавши га разним погрдним именима. Домаћин, иначе нехришћанин, наљути се на младог и несмиреног монаха, па добрано испремлати незрелог јуношу да овај једва живу главу сачува. После одређеног времена прође истим путем и стари и свети монах па видевши човека домаћина како у недељни дан ради на њиви, сажали се и рече – Помаже Бог добри човече и прави мучениче! Како издржаваш по овом сунцу? Зачуђени домаћин се изненади тако лепим и благим речима светог монаха и старца, па ће на то. Хвала Богу, добро, добри старче. Ко си ти? У кога Бога верујеш? И тако ... Незнабожац се кроз разговор са светим старцем увери да хришћани уопште нису лоши људи, па му то би на духовну корист. У преводу, ова прича нам говори само једно, а то је оно што је наш народ рекао у пословици – Лепа реч и гвоздена врата отвара. Као што зла и опака реч и најлепша дрвена врата може затворити за Бога и истину Христову. У последње време, у нашој свакодневници, као да и ми - људи у мантији, заборављамо понекад на ову лепу и поучну причу из Светог Предања Цркве. Као да су појединци почели да се такмиче у једном не баш похвалном спорту – ко ће са веће удаљености, из западнијих медија и већом количином пљувачке пљунути на Српског Патријарха и Свети Синод. Сложићемо се, ни мало похвално духовно занимање за некога ко је изабрао да иде путем Христовим. Ни светли дан великог Црквено-народног Сабора у Никшићу, и реакције на тај историјски догађај, нису прошли без овог новог, модерног и нехришћанског занимања - пљувања на седог патријарха и Свети Синод. Као што знамо, поводом заштите имовине, имена и угледа СПЦ у Црној Гори, у суботу 21. децембра ове године, одржан је велики, благодатни, историјски и величанствени Црквено-народни Сабор у Никшићу. На Сабор у Никшићу су донете и свете мошти светог Василија Острошког Чудотворца, по телу Србина Херцеговца, по духу сина Светлости и сина Божијег по благодати. По веома лошем времену, и поред полицијске полублокаде града под Требјесом, окупили се преко 15 000 верника. Њих исто толико је остало на границама древног града Оногошта, као и на границама Црне Горе са Републиком Српском и Србијом, јер их Милова «милосрдна» полиција независног Монтенегра није пустила да окусе «благодати» слободе НАТО Црне Горе. Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј је неколико дана пре одржавања овог светог, великог и значајног Сабора одлучно, али и у духу братске љубави, позвао власти у Црној Гори да повуку безакони предлог проблематичног и за СПЦ дискриминаторског закона о тзв. Верским слободама у Црној Гори. Том приликом Његова Светост Патријарх Српки Г. Иринеј, је посебно подвукао следеће: „Да није било Митрополије, ко зна како би се развијао живот на тим просторима, она је водила тај народ у најкритичнијим временима. Ако имају иоле памети, треба да одустану од доношења тог закона. Надамо се и молимо да одустану и да наше светиње неће бити угрожене“. Оно што је јавности било мање познато, само пар дана пре одржавања Сабора у Никшићу, у истом братском духу, на седницу Светога Синода у Београду, дошао је епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Тема разговора је била и проблематични црногорски предлог закона и Сабор у Никшићу. Наравно, разговарало се и о томе да ли да Свети Синод пре Сабора изађе са једном поруком државним властима Црне Горе и верном народу. На састанку, уз учешће Патријарха Иринеја и чланова Светог Синода, као и епископа Јоаникија, дошло се до заједничког закључка да Свети Синод не реагује са саопштењем одмах и пре Сабора, већ након Сабора. Браћа архијереји су се потом разишла у братској љубави, миру и једномислију. Како су су Патријарх, Свети Синод и епископ Јоаникије људски и коректно испоштовали договор из Београда, мудро је отупљена и оштрица необузданих страсти и реакција црногорских режимлија против СПЦ, Синода и Патријарха Иринеја. И заиста, после завршеног Сабора у Никшићу из врха црногорског режима није било онолико негативних реакција на врх СПЦ, као ранијих прилика, али су се, нажалост, за оштре и неумерене критике према седом Српском Патријарху и Светом Синоду СПЦ побринули они од којих се то најмање очекивало – људи у мантији из редова саме Цркве. Као неки професионални критичари на скоро све што долази из Патријаршије у Београду, појединци у црном нису штедели ни бирали речи. По њиховом старом али на жалост и лошем обичају, није им ни мало зафалило негативне настројености и опаких коментара на рачун Његове Светости седог Патријарха Иринеја и Светог Синода. Прво се јавио наш уважени владика Атанасије Јевтић, необјективно и острашћено напавши на Патријарха, Свети Синод и, између редова, Епископа Новосадског и бачког Г. Иринеја. Преосвећени владика Атанасије је 21. децембра, без много размишљања, рекао следеће увредљиве и опаке речи на рачун мудрог Српског Патријарха и Свети Синод: «Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх. Целу Цркву и Сабор свео је на Синод, а Синод на једног амбициозног човека». На страну пословична необавештеност и исхитреност нашег уваженог епископа Атанасија, на страну и различити приступи у решавању многих данашњих проблема, на страну чак и то ко је овде у праву (а испоставило се као и много пута раније да су у праву Патријарх и Свети Синод), зар је то начин да се један уважени епископ обраћа Патријарху и Светом Синоду? На жалост ово није први тако груби и непримерени испад против Патријарха и Светог Синода од стране умировљеног владике Атанасија. У најмању руку, чудим се како један хришћанин, па поред тога још и епископ, има такав речник и скоро незадрживи порив да медијски тако често и сурово пљује по неистомишљеницима. И не само то – већ посебно по Патријарху и Светом Синоду. То већ није само ствар гажења општих норми комуникације у Цркви и неке скоро трајно тињајуће потребе да се грубо извређа неистомишљеник, већ је и општа штета за углед наше СПЦ. Питам се: кад је то владика Атанасије доживео да га, на пример, Његова Светост Патријарх Иринеј, Свети Синод или пак владика Иринеј (Буловић) лично, јавно и медијски тако ниско нападају и вређају? Наравно, никада, јер то просто није у духу и духовном коду ни Патријарха Иринеја ни Светога Синода ни епископа Иринеја Бачког. И не само то. И Патријарх Иринеј и Свети Синод имали су на сијасет повода да оштро реагују против нетачних, небратских и опаких испада владике Атанасија, и то нису урадили, штедећи и њега самога и целу Цркву, покушавајући да га својим смирењем и мудрошћу приволе да се смири и укочи са брзоплетим реакцијама. И дан данас, и Патријарх и Свети Синод, и владика Иринеј Бачки, наново показују трпљење и љубав према владици Атанасију. Христа ради, њега ради и мира у Цркви ради. Потом се јавио и поштовани отац Ненад Илић који је на свом ФБ профилу написао следеће: «На Световасилијевском црквено-народном сабору у Никшићу је прочитано писмо Васељенског Патријарха Вароломеја, упућено предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, затим Одлука Светог Синода Руске Православне цркве, писмо римског Папе Франциска упућено Патријарху Иринеју, писмо и поздрав Митрополита Онуфрија предстојатеља Украјинске Православне Цркве те порука сабору из Свете лавре манастира Хиландара. Стиже ли нешто из Београда»? Драги и поштовани оце Ненаде, стигло је из Београда, и пре Сабора и после Сабора у Никшићу, много тога али је неко очигледно затворио очи да не види и затиснуо уши да не чује речи Патријарха Иринеја. Искрено, мислио сам да о. Неша није подложан брзоплетим реакцијама, али се и њему као заиста врхунском интелектуалцу некада покраде иста. Надао сам се такође и да о. Ненад има више дамара за реалну анализу деловања Патријарха Иринеја и Светога Синода, а мање за брзоплете и нетачне критике против «Боеграда». Питам се на крају, као хришћанин: Где је ту опрезност? Где братска љубав? Где хришћаство на делу? Где поштовање светих канона и седог Патријарха? Где послушност Цркви? Где верност договору са домаћином Сабора у Никшићу Епископом Јоаникијем? Где координација са Светим Синодом из Београда? Где добра мисао и добро унутарње око душе? Где поверење у врх Српске Цркве? На жалост, појединци у мантијама као да су навикли да брзоплето подражавају неискусног монаха из уводне приче. Да на прву лопту, оштро, грубо, непромишљено и нехришћански нападају по другима и тако својим нестрпљењем и несмирењем праве вишеструку штету целој Цркви. У контексту уводне и поучне приче, требамо се сви ми много више учити од мудрог и светог монаха старца који је на све гледао неисквареним очима хришћанског срца. Пратећи речи и дела нашег Српског Патријарха, мирне душе могу рећи и следеће – учимо се мудрости и од Његове Светости али и од свих мудријих и смиренијих од нас. Не будимо брзоплети, маловерни и злог ока душе. За Поуке.орг игуман манастира Пиносава, јеромонах Петар (Драгојловић) View full Странице
  18. Свештени Синод ове Свете Цркве изразио је званичну подршку предлогу Јерусалимског патријарха да се окупе предстојатељи православних помесних Цркава и разреше питања која се тичу црквеног јединства које је уздрмано украјинском кризом. Наиме, током свог боравка у Москви у новембру кад је примио награду Патријарха Алексеја II за рад на црквеном јединству од Међународне фондације јединства православних народа јерусалимски патријарх Теофило позвао је своју сабраћу првојерархе да се окупе у Јордану на саветовању. Овим поводом је руски Свети Синод истакао важност посете Његовог Блаженства Москви у циљу јачања традиционално добрих односа између Руске и Јерусалимске Цркве, и позитивно оценио његову иницијативу да се такво саветовање одржи у Јордану. Пре Московске Патријаршије Свештени Синод Цркве Чешких земаља и Словачке прихватио је предлог Јерусалимског патријарха да се саветовање одржи у Аману, у Јордану. Међутим, атински архиепископ Јероним је одмах сутрадан изјавио да ће он присуствовати таквом сабрању уколико га сазове цариградски патријарх Вартоломеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј позива државне власти Црне Горе, посебно припаднике Министарства унутрашњих послова, да одмах престану са бруталним терором над Српском Православном Црквом, њеним свештенством и верним народом. Нељудско пребијање викарног Епископа диоклијског г. Методија, свештеникâ и српских православних верника, само зато што су Срби и што су православне вере, чин је незабележен у Европи од пада фашизма и престанка бољшевичког терора. Исто тако, српски Патријарх захтева да из затвора одмах и неизоставно буду ослобођени народни посланици, политички представници српског православног народа у Црној Гори, као и сви други који су ухапшени јуче и данас због одбране својих светиња од државног терора и отимачине. Патријарх Иринеј упућује молитве Господу да уразуми људе који воде Црну Гору да прекину са насиљем и отимањем црквене имовине и пружа пуну подршку архијерејима, свештенству, монаштву и вернима Српске Православне Цркве да се на сваком месту и у свакој прилици боре и не одустану од одбране Српске Православне Цркве. Из Кабинета Патријарха српског Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Свето Предање Цркве од Истока преоси нам једну од многих поучних прича. Она у општим цртама гласи овако: Био једном неки свети старац, монах, који је имао свог ученика, младог монаха, али неискусног, гордог и свађалачки настројеног. Силазећи једном приликом, неким послом, са планине где су живели, млади и неискусни монах који је ходао далеко испред свог старца, угледа неког човека домаћина који ради на њиви у недељни дан. Ставши поред њиве он оштро изгрди домаћина који ради недељом, назвавши га разним погрдним именима. Домаћин, иначе нехришћанин, наљути се на младог и несмиреног монаха, па добрано испремлати незрелог јуношу да овај једва живу главу сачува. После одређеног времена прође истим путем и стари и свети монах па видевши човека домаћина како у недељни дан ради на њиви, сажали се и рече – Помаже Бог добри човече и прави мучениче! Како издржаваш по овом сунцу? Зачуђени домаћин се изненади тако лепим и благим речима светог монаха и старца, па ће на то. Хвала Богу, добро, добри старче. Ко си ти? У кога Бога верујеш? И тако ... Незнабожац се кроз разговор са светим старцем увери да хришћани уопште нису лоши људи, па му то би на духовну корист. У преводу, ова прича нам говори само једно, а то је оно што је наш народ рекао у пословици – Лепа реч и гвоздена врата отвара. Као што зла и опака реч и најлепша дрвена врата може затворити за Бога и истину Христову. У последње време, у нашој свакодневници, као да и ми - људи у мантији, заборављамо понекад на ову лепу и поучну причу из Светог Предања Цркве. Као да су појединци почели да се такмиче у једном не баш похвалном спорту – ко ће са веће удаљености, из западнијих медија и већом количином пљувачке пљунути на Српског Патријарха и Свети Синод. Сложићемо се, ни мало похвално духовно занимање за некога ко је изабрао да иде путем Христовим. Ни светли дан великог Црквено-народног Сабора у Никшићу, и реакције на тај историјски догађај, нису прошли без овог новог, модерног и нехришћанског занимања - пљувања на седог патријарха и Свети Синод. Као што знамо, поводом заштите имовине, имена и угледа СПЦ у Црној Гори, у суботу 21. децембра ове године, одржан је велики, благодатни, историјски и величанствени Црквено-народни Сабор у Никшићу. На Сабор у Никшићу су донете и свете мошти светог Василија Острошког Чудотворца, по телу Србина Херцеговца, по духу сина Светлости и сина Божијег по благодати. По веома лошем времену, и поред полицијске полублокаде града под Требјесом, окупили се преко 15 000 верника. Њих исто толико је остало на границама древног града Оногошта, као и на границама Црне Горе са Републиком Српском и Србијом, јер их Милова «милосрдна» полиција независног Монтенегра није пустила да окусе «благодати» слободе НАТО Црне Горе. Његова Светост Патријарх Српски Г. Иринеј је неколико дана пре одржавања овог светог, великог и значајног Сабора одлучно, али и у духу братске љубави, позвао власти у Црној Гори да повуку безакони предлог проблематичног и за СПЦ дискриминаторског закона о тзв. Верским слободама у Црној Гори. Том приликом Његова Светост Патријарх Српки Г. Иринеј, је посебно подвукао следеће: „Да није било Митрополије, ко зна како би се развијао живот на тим просторима, она је водила тај народ у најкритичнијим временима. Ако имају иоле памети, треба да одустану од доношења тог закона. Надамо се и молимо да одустану и да наше светиње неће бити угрожене“. Оно што је јавности било мање познато, само пар дана пре одржавања Сабора у Никшићу, у истом братском духу, на седницу Светога Синода у Београду, дошао је епископ Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Тема разговора је била и проблематични црногорски предлог закона и Сабор у Никшићу. Наравно, разговарало се и о томе да ли да Свети Синод пре Сабора изађе са једном поруком државним властима Црне Горе и верном народу. На састанку, уз учешће Патријарха Иринеја и чланова Светог Синода, као и епископа Јоаникија, дошло се до заједничког закључка да Свети Синод не реагује са саопштењем одмах и пре Сабора, већ након Сабора. Браћа архијереји су се потом разишла у братској љубави, миру и једномислију. Како су су Патријарх, Свети Синод и епископ Јоаникије људски и коректно испоштовали договор из Београда, мудро је отупљена и оштрица необузданих страсти и реакција црногорских режимлија против СПЦ, Синода и Патријарха Иринеја. И заиста, после завршеног Сабора у Никшићу из врха црногорског режима није било онолико негативних реакција на врх СПЦ, као ранијих прилика, али су се, нажалост, за оштре и неумерене критике према седом Српском Патријарху и Светом Синоду СПЦ побринули они од којих се то најмање очекивало – људи у мантији из редова саме Цркве. Као неки професионални критичари на скоро све што долази из Патријаршије у Београду, појединци у црном нису штедели ни бирали речи. По њиховом старом али на жалост и лошем обичају, није им ни мало зафалило негативне настројености и опаких коментара на рачун Његове Светости седог Патријарха Иринеја и Светог Синода. Прво се јавио наш уважени владика Атанасије Јевтић, необјективно и острашћено напавши на Патријарха, Свети Синод и, између редова, Епископа Новосадског и бачког Г. Иринеја. Преосвећени владика Атанасије је 21. децембра, без много размишљања, рекао следеће увредљиве и опаке речи на рачун мудрог Српског Патријарха и Свети Синод: «Овај Патријарх остаће запамћен у српској историји као најгори српски Патријарх. Целу Цркву и Сабор свео је на Синод, а Синод на једног амбициозног човека». На страну пословична необавештеност и исхитреност нашег уваженог епископа Атанасија, на страну и различити приступи у решавању многих данашњих проблема, на страну чак и то ко је овде у праву (а испоставило се као и много пута раније да су у праву Патријарх и Свети Синод), зар је то начин да се један уважени епископ обраћа Патријарху и Светом Синоду? На жалост ово није први тако груби и непримерени испад против Патријарха и Светог Синода од стране умировљеног владике Атанасија. У најмању руку, чудим се како један хришћанин, па поред тога још и епископ, има такав речник и скоро незадрживи порив да медијски тако често и сурово пљује по неистомишљеницима. И не само то – већ посебно по Патријарху и Светом Синоду. То већ није само ствар гажења општих норми комуникације у Цркви и неке скоро трајно тињајуће потребе да се грубо извређа неистомишљеник, већ је и општа штета за углед наше СПЦ. Питам се: кад је то владика Атанасије доживео да га, на пример, Његова Светост Патријарх Иринеј, Свети Синод или пак владика Иринеј (Буловић) лично, јавно и медијски тако ниско нападају и вређају? Наравно, никада, јер то просто није у духу и духовном коду ни Патријарха Иринеја ни Светога Синода ни епископа Иринеја Бачког. И не само то. И Патријарх Иринеј и Свети Синод имали су на сијасет повода да оштро реагују против нетачних, небратских и опаких испада владике Атанасија, и то нису урадили, штедећи и њега самога и целу Цркву, покушавајући да га својим смирењем и мудрошћу приволе да се смири и укочи са брзоплетим реакцијама. И дан данас, и Патријарх и Свети Синод, и владика Иринеј Бачки, наново показују трпљење и љубав према владици Атанасију. Христа ради, њега ради и мира у Цркви ради. Потом се јавио и поштовани отац Ненад Илић који је на свом ФБ профилу написао следеће: «На Световасилијевском црквено-народном сабору у Никшићу је прочитано писмо Васељенског Патријарха Вароломеја, упућено предсједнику Црне Горе Милу Ђукановићу, затим Одлука Светог Синода Руске Православне цркве, писмо римског Папе Франциска упућено Патријарху Иринеју, писмо и поздрав Митрополита Онуфрија предстојатеља Украјинске Православне Цркве те порука сабору из Свете лавре манастира Хиландара. Стиже ли нешто из Београда»? Драги и поштовани оце Ненаде, стигло је из Београда, и пре Сабора и после Сабора у Никшићу, много тога али је неко очигледно затворио очи да не види и затиснуо уши да не чује речи Патријарха Иринеја. Искрено, мислио сам да о. Неша није подложан брзоплетим реакцијама, али се и њему као заиста врхунском интелектуалцу некада покраде иста. Надао сам се такође и да о. Ненад има више дамара за реалну анализу деловања Патријарха Иринеја и Светога Синода, а мање за брзоплете и нетачне критике против «Боеграда». Питам се на крају, као хришћанин: Где је ту опрезност? Где братска љубав? Где хришћаство на делу? Где поштовање светих канона и седог Патријарха? Где послушност Цркви? Где верност договору са домаћином Сабора у Никшићу Епископом Јоаникијем? Где координација са Светим Синодом из Београда? Где добра мисао и добро унутарње око душе? Где поверење у врх Српске Цркве? На жалост, појединци у мантијама као да су навикли да брзоплето подражавају неискусног монаха из уводне приче. Да на прву лопту, оштро, грубо, непромишљено и нехришћански нападају по другима и тако својим нестрпљењем и несмирењем праве вишеструку штету целој Цркви. У контексту уводне и поучне приче, требамо се сви ми много више учити од мудрог и светог монаха старца који је на све гледао неисквареним очима хришћанског срца. Пратећи речи и дела нашег Српског Патријарха, мирне душе могу рећи и следеће – учимо се мудрости и од Његове Светости али и од свих мудријих и смиренијих од нас. Не будимо брзоплети, маловерни и злог ока душе. За Поуке.орг игуман манастира Пиносава, јеромонах Петар (Драгојловић)
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 12. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду директоре основних и средњих школа са територије Архиепископије београдско-карловачке. Свечани пријем је почео Молитвом Господњом коју су појао хор студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а затим је поздравно слово произнео предстојатељ Српске Православне Цркве. Његова Светост Патријарх је срдачном добродошлицом поздравио директоре београдских основних и средњих школа, истакавши да је већ постао обичај да се крајем године сви заједно сусретну и дискутују о ономе што просветни радници и Црква заједно чине како би образовање деце и верска настава били на висини и по садржајима како то и заслужују. Свјатјејши је присутнима казивао о значају веронауке, или боље речено, науке о вери, посебно, данас. Присутнима се, затим, обратио протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, председник Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке, који је подсетио да се и ове године наставља лепа традиција да Његова Светост директорима београдских школа отвара врата свог дома да би са њима разговарао о заједничком раду на просвећивању младих. Професор Сандо је истакао да верска настава бележи успехе, да се неки од проблема и слабости у ходу решавају, јер Црква има капацитете да понуди све оно што је потребно за извођење верске наставе у српским школама. У години јубилеја када Српска Православна Црква прославља осам векова аутокефалности веронука која прославља своје пунолетство крупним корацима ходи у будућност. Поздраве у име Министарства просвете пренео је др Александар Пајић, посебни саветник надлежан за послове средњег образовања и образовања одраслих, који је истакао да је сарадња Министарства просвете и Цркве веома добра, да је труд велики како би се утемељиле заједничке вредности на којима почива друштво, а то су породица, просвета и Црква. Пријему је присустввао и помоћник минисгра за предшколско и основно образовање и васпитање др Милан Пашић. Божићном песмом коју су извели ученици Музичке школе Ватрослав Лисински, вођени диригентском руком вероучитељице гђе Јелене Тимотијевић, засијала је Витлејемска звезда и најавила скори долазак Рођења Христа Богомладенца. У име директора свих београдских школа захвалила је директорка Школе за негу лепоте гђа Веселинка Животић, председница Актива директора школа ГО Вождовац и председница Пословног удружења директора школа у подручју рада личне услуге, која је између осталог казала да је сарадња Цркве и школе изузетна и да је живот младих поверен и вероучитељима којих је око три стотине и непрестано делују на Њиви Господњој трудећи се да пре свега усаде деци верско образовање које подразумева поштовање Бога, породице, ближњега, као и припадника других вероисповести. Захвалнице су уручене истакнутим директорима основних школа: г. Драгољубу Гачићу (ОШ Никола Тесла, Винча), г. Горану Шупљеглаву (ОШ Борислав Пекић, Нови Београд) и мр Милибору Саковићу (Прва економска школа, Београд). На свечаности су похваљени вероучитељи: г. Мирослав Васић, (ЕТШ Раде Кончар), гђица Јасминка Милинковић (ОШ Змај Јова Јовановић), мр Драгана Тодоровић (Гимназија Свети Сава), која је дала иницијативу за пливање ђака за Богојављенски крст у београдским базенима, као и гђица Софија Ковачевић (ОШ Стефан Дечански, Железник). На крају пријема Свјатјејши Патријарх је поделио пригодне поклоне сабранима и пожелео срећну и благословену сарадњу Цркве и школе. Пријему су присуствовали члан Светог Архијерејског Синода Епископ шумадијски г. Јован, Епсикоп ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, секретар Епархијског управног одбора Мирослав Чолаковић, управник Патријаршијског двора г. Владимир Јелић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, бивши помоћник министра просвете за предшколско и основно образовање и васпитање гђа Весна Недељковић, вероучитељи, пријатељи и сарадници Катихетког одбора Архиепископије београдско- карловачке. Да скуп протекне у најбољем реду побринули су се организатори: председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, секретар Одбора мр Сандра Дабић и чланови јереј Бранислав Кеџић и проф. Јован Лазаревић, док је оперативну подршку пружио дипл. теолог Стефан Недић, дугогогодишњи сарадник Одбора, као и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду, г. Вук Ерцег и г. Драган Каиновић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  22. Теофила III Његово Блаженство Теофило III, патријарх Светога града Јерусалима и све Палестине (на крштењу Илија Јанопулос), рођен је у месту Гаргалианис у области Трифилија-Месинија 1952. година. У Јерусалим је дошао у јулу 1964. и уписао се за ученика Патријаршијске школе, коју је завршио 1970. г. Замонашен је 28. јуна 1970. и добио име Теофило; замонашио га је ондашњи патријарх јерусалимски Венедикт у Јерусалиму. На основу одлуке Свештеног Синода ове Свете Цркве, он је 1. јула 1970. рукоположен за јерођакона на Голготи од стране архиепископа јорданског Василија, и богослужио је у цркви Васкрсења Христовог. Касније је био патријархов ђакон, да би 1. јула 1975. г. био рукоположен за јеромонаха на Светој Голготи од стране јерапољског архиепископа Диодора. На основу Синодске одлуке од 27. фебруара 1975, послат је у Атину на студије на Богословском факултету. У звање архимандрита рукопроизведен је 21. фебруара 1978. године. Окончавши своје студије, вратио се у Јерусалим и био је постављен за главног секретара Секретаријата Патријаршије, као и за предавача у Патријаршијској школи и духовника свештеног манастира Светог Харалампија 12. октобра 1979. године. Радио је и као члан уредништва часописа „Нови Сион“. У Енглеску је послан 22. децембра 1981. г. ради постдипломских студија на Дарамском универзитету. Успешно окончавши ове студије, вратио се у Јерусалим и бива постављен за секретара Светог и Свештеног Синода (12. августа 1986), с тим што је био надлежан за издавачку и информативну делатност Патријаршије. Од 31. октобра 1986. године он је представник Јерусалимске Патријаршије у Централном одбору Светског савета Цркава и учествовао је у 7. скупштини ССЦ у Канбери, у Аустралији. Од 1991. до 1996. служао је као игуман у Кани Галилејској. Године 1997. изабран је за члана Правног одбора своје Цркве. 27. септембра 2000. почео је да ради у Светом и Свештеном Синоду. У септембру 2001. постављен је за представника своје Цркве при Московској Патријаршији, а од 2004. он богослужи у цркви Васкрсења Христовог. За таворског Архиепископа изабран је 14. фебруара 2005. године, а 9/22. августа 2005. једногласно је изабран за Патријарха древне Јерусалимске Патријаршије. Наредног дана је устоличен у цркви Васкрсења Христовог у присуству представника свих помесних православних Цркава, као и владе Јордана и Палестинске управе, а нарочито председника Републике Грчке Каролоса Папуљаса. Патријарх Теофило је настојао на учешћу своје Цркве у међуправославним, међухришћанским и међурелигијским састанцима, посебно радећи на очувању црквеног поретка и свештених канона свете Цркве и јачању међународног права и улоге Јерусалимске Цркве. Неговао је односе са Светским саветом Цркава и Блискоисточним саветом Цркава. У октобру 2007, на позив америчке владе, учествовао је у Вашингтону у симпосиону на тему „Саветовање религијских установа Свете земље“ у циљу неговања политичког помирења у Светој Земљи. Држао је предавања на научним семинарима и конференцијама у Јерусалиму и другде. На позив Европског парламента, Његово Блаженство Теофило III отпутовао је у Брисел у септембру 2008. године да пред фукционерима Европске заједнице и Европског савета изложи проблеме са којима се суочава Црква у Светој земљи. У октобру исте године учествовао је у сабрању предстојатеља свих помесних православних Цркава у Васељенској Патријаршији у Цариграду. Учествовао је и у Свеправославном сабору на Криту у јуну 2016. године. Српску Православну Цркву је посетио поводом освећења цркве у Бару. Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Председник Републике Србије г. Александар Вучић састао се 2. децембра 2019. године са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем. У срдачном и отвореном разговору било је речи о темама које су од значаја за државу Србију и Српску Православну Цркву. Председник Вучић је информисао Његову Светост о актуелној политичкој ситуацији и све озбиљнијем привредном напретку Србије, који је резултат спроведених фискалних реформи. Саговорници су сагласни да су више рада и више јединства оно што ће увек давати значајно веће резултате на свим пољима и што ће Србију чинити бољом и организованијом државом за све њене грађане. Његова Светост Патријарх је захвалио Председнику на његовој личној и несебичној посвећености и помоћи коју је држава обезбедила за завршетак радова на храму Светог Саве на Врачару. Патријарх је информисао председника Вучића о текућој фази завршних радова на храму и жељи да до краја наредне године храм буде завршен и освећен. Председник Вучић је рекао да ће држава наставити да помаже завршетак радова и да ће завршен храм бити један од најпрепознатљивијих симбола Србије. Састанку су присуствовали Епископ бачки г. Иринеј; Епископ ремезијански г. Стефан, старешина храма Светог Саве и викар Патријрха српског; генерални секретар Председника Републике г. Никола Селаковић, шеф Кабинета Председника Републике г. Ивица Којић и лични секретар Патријарха српског г. Дејан Накић. Извор: Инфо-служба СПЦ / Рredsednik.rs
  24. Издавачка кућа Московске Патријаршије објавила је нову књигу Његове светости патријарха московског и све Русије Кирила, „Рођење Христово: С нама Бог!“ Ново издање је посвећено празницима Рођења Христовог и Богојављења. Ова два празника установљени су у спомен на два различита догађаја јеванђељске историје, али имају заједнички смисао: Господ се јавио у телу да спаси људе. Извор: Инфо-служба СПЦ
  25. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је 15. новембра 2018. године свету архијерејску Литургију и десетогодишњи помен Патријарху српском Павлу у манастиру Раковици. У манастиру Раковици, у чијој је порти сахрањен патријарх српски Павле, на десетогодишњицу његовог упокојења, 15. новембра 2019. године свету Литругију, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, служио је Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан. Саслуживали су протојереји-ставрофори Игњат Товаровић и Радич Радичевић, протојереј Милош Шаренац, јереј Горан Мишановић, протођакон Младен Ковачевић и ђакон Горан Нухановић. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...