Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'партизан”'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 2 results

  1. Интервју дат Агенцији црквених вести Ромфéа (Атина), објављен на интернет-порталу исте Агенције 25. новембра 2018. Високопреосвећени митрополит се у интервјуу осврнуо на резултате са заседања Сабора Украјинске Цркве, одржаног 13. новембра, и на став митрополита виницкога г. Симеона. Високопреосвећени је такође изразио своју недоумицу зашто Света Гора ћути у тако озбиљној ситуацији и нагласио нерасположење клирикâ и лаикâ да је посећују. Митрополит Антоније се осврнуо и на став украјинске државе после заседања Сабора, на схватање минулих догађаја међу верницима, као и на став расколникâ. Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је заседао Сабор Украјинске Цркве. Који су основни резултати тога заседања? Архијерејски Сабор наше Цркве је својим одлукама пре свега посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, заговорници идеје о аутокефалности, обећали Васељенској Патријаршији да ће тобоже око двадесет до двадесет пет архијереја наше Цркве сигурно отићи на „сабор уједињења” на којем би требало да се формира нова – „уједињена” – Црква. Ако не баш двадесеторица, бар десет архијереја ће сигурно отићи, – тако се веровало и у Фанару. Средства извештавања су навела да је ових дана у Кијеву тајно боравио митрополит Француске Емануил како би припремио „сабор уједињења”. У стварности је, међутим, само један епископ, митрополит виницки Симеон, одбио да потпише одлуке нашег Архијерејског Сабора. Тај став митрополита Симеона је изазвао жестоке протесте свештенослужитељâ његове митрополије (око педесет свештеникâ града Винице је протестовало, а мноштво верникâ их је подржало) тако да је митрополит Симеон, премда он сâм није потписао саборске одлуке, био принуђен да званично изјави да су, без обзира на све, одлуке Архијерејског Сабора обавезујуће за читаву Украјинску Цркву, укључујући и митрополију виницку. То је рекао зато што је схватио да је у опасности да изгуби своју епархију, која по овом питању неће поћи за њим. То значи да идеја о „константинопољској аутокефалији” није прихваћена у црквеном народу и свештенству наше Цркве. Не постоје „милиони верникâ” који, тобоже, једва чекају Томос о аутокефалности, као што кажу наша средства извештавања, а као што, већ и званично, изјављује и патријарх Вартоломеј, који је, како изгледа, усвојио логику наших расколника. Зашто ово кажем? Зато што данас из устâ константинопољскога патријарха слушамо иста тврђења и исту аргументацију коју смо годинама слушали од домаћих расколника. Претпостављам да ова идеологија, као што је изазвала раскол у Украјини, на исти начин већ изазива проблеме и у међуправославној равни. Овде бих желео да подсетим на одломке из писма Његовог Блаженства Архиепископа Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасија Патријарху московском г. Кирилу, објављене у црквеној штампи, где архиепископ Анастасије вели да ћемо, уместо да имамо јединство православних у Украјини, доспети у опасност да буде разбијено јединство васељенског Православља. Имајући у виду све ово, наш Архијерејски Сабор је издао саопштење у којем се наводи да аутокефалија данас не одражава унутрашње црквене потребе него нам је намећу споља, тако да наша Црква неће учествовати на „сабору уједињења” нити ће се уједињавати са расколницима уколико се не покају. Утисак нам је да наша држава, удружена са расколницима и са Васељенском Патријаршијом, жели да преотме неке слојеве наше – канонске – Цркве. Али наша Црква је показала своје јединство и свој интегритет. Украјински медији шире, међутим, причу како је неких петнаест митрополита који неће лично ићи на „сабор уједињења” овластило своје представнике да на њему гласају у њихово име. Прочитао сам те „вести”. То су фантазије. У том случају би, иначе, „сабор уједињења” могао да буде одржан и преко интернета или помоћу скајпа. Зашто да се људи замарају долазећи у Кијев? Али, говорећи озбиљно, хтео бих да кажем две ствари. Прво: чак и да важи то што рекосте, сама та чињеница би показала на које све лукаве начине хоће да остваре зацртана безакоња, а то, пре свега, не би служило на част Васељенској Патријаршији, која се упетљала у ту причу. Друго: ако неки епископ оде на тај „сабор”, његови верници и свештеници биће први који му неће дати да се врати у своју епархију, што смо већ видели у Виници, па и у једној другој епархији чији је епископ направио неколико погрешних корака. Такав епископ ће изгубити епархију, а једино што ће му остати биће – велико ништа. Све ово значи да „константинопољска аутокефалија” нема подршке у нашем верујућем народу. Није то никакав плод акцијâ Москве, како се лажно тврди у нашој јавности. Какав је став заузела ваша држава после вашег Сабора? Државне власти покушавају да застраше епископе и свештенике. За последњих недељу дана објављено је у украјинским медијима на десетине чланака са прљавим оптужбама против наших епископа и свештеника који уживају углед у друштву. Осим тога, представници служби безбедности позивају наше епископе на „разговоре”. Још није на делу онакво гоњење наше Цркве какво је постојало у совјетско доба, – времена су се изменила, – али нам итекако стављају до знања шта од нас траже. Укратко, врше притисак. Кад би притисак вршила само држава или кад би га вршиле неке друге нецрквене силе, то не бисмо толико доживљавали као вређање нити би нас то толико болело будући да познајемо историју Цркве и памтимо гоњења. Али кад нам то чини, или томе доприноси, или у читавом процесу потајно узима учешћа нека друга помесна Православна Црква, - а овде конкретно мислим на Константинопољску Цркву, – онда је нама, духовно и психолошки, веома тешко да се с тиме помиримо. Васељенска Патријаршија делује у Украјини као колективни партизан. Делује прикривено, мучки, игноришући канонску Цркву са милионима верникâ, дванаест хиљада и петсто парохијâ, деведесет епископâ, пет хиљада монахâ и монахињâ... Игнорише, дакле, велику канонску Цркву, а стаје на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар чини, чини у дослуху са политичким руководством наше земље. Колико јуче, председник Украјине г. Петар Порошенко је саопштио да ће 27. новембра у Фанар отпутовати један државни чиновник, извесни г. Павленко, како би узео учешћа у седници Светог Синода Васељенске Патријаршије. Он ће, кажу, учествовати и у коначном састављању или потврђивању текста Томоса. Како год да се узме, посматрачи смо чудних појава: државни службеници, световњаци, треба да суделују у заседању Светог Синода једне Цркве у покушају да регулишу токове црквеног живота. Штета је што такво чудновато понашање примећујемо управо у Цариградској Патријаршији. Ми га не одобравамо и нећемо прихватити интервенције политичарâ у нашим црквеним стварима. Како све ове догађаје виде и схватају обичан црквени народ и свештенство? Примећујем у овом периоду колико занимљиву толико и жалосну појаву. Незаконити поступци Васељенске Патријаршије изазивају подозрење у очима нашег верујућег народа и клира, и то не само према Васељенској Патријаршији већ и према укупном Православљу које говори грчки. Наши свештеници ми кажу да сада многи верници у исповести пред својим духовницима признају да имају негативне помисли о Васељенској Патријаршији због њених поступака у Украјини. Наши верници разумеју да такве помисли нису добре за хришћанина. Зато их и откривају у исповести. Неким свештеницима се свиђало да служе у одеждама грчкога кроја. Сада их замењују одеждама рускога кроја. Доста наших свештеника је често одлазило на Свету Гору. Сада примећујем да више немају велику жељу да иду. Наши монаси и свештеници се са чуђењем питају: зашто ћути Света Гора? Зар оци Светогорци немају ништа да кажу док гледају како се газе канонске основе светскога Православља? Уопште узев, запажам да се рађа извесна антипатија према свему што је грчко. Наши верници осећају бол због тога што су их издала њихова једноверна браћа, односно Цариградска Патријаршија, која је нашој Цркви зарила нож у леђа. Наши верници имају осећај да су издани. Тај бол је највећи и најнеподношљивији упркос свим свађама и сукобима са расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Уочавамо, заправо, тихи протест на једноставном, свакодневном нивоу; уочавамо извесно удаљавање од богате и лепе грчке православне традиције. Не кажем да су то масовне појаве, али да јесу тенденције – јесу. Сматрам да је то веома озбиљан проблем стога што су расцепи на обичном лаичком нивоу веома дубоки и дуготрајни. Са тог разлога оно што Фанар ради у Украјини одражава се, нажалост, на васколико грчкојезично Православље, а шире говорећи – тиче се читавога Тела Православља. Надамо се да ће ово искушење препознати наша браћа и сестре у јелинофоном свету и да ћемо сви заједно, уз помоћ Божју, наћи духовне снаге да га превазиђемо. Како се у овој ситуацији понашају расколници? Расколници се нису променили. Укидање анатема бачених на њих и поништавање њихових рашчињења расколници нису схватили као своје прикључивање Цркви него као признање Цркве да су они имали тобоже исправан став када су стварали раскол. Шта значи то што је Васељенска Патријаршија признала расколнике? Значи да је Црква променила став, а да се расколници нису променили. Зашто је Цркви потребно покајање грешникâ или расколникâ? Да би они променили свој ум. Грчка реч метáниа коју преводимо као покајање заправо значи промену ума и умовања, преумљење. Расколници треба да се промене, а не да присиљавају Цркву да се она мења. Другим речима, уместо да се покаје, уместо да пред Богом промени свој начин живота, грешник би хтео да се Сâм Бог промени у односу на њега. Ако би Црква примила грешнике без икакве промене код њих, шта би се десило? Ово ме подсећа на јеванђелску причу Господњу о људима позваним на свадбу Царевога Сина: „А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он оћута” (Мат. 22, 11 – 12). Црква неће примити непокајане у своје крило. Ако их ипак прими, пре или после ће их одлучити од себе. Видимо да се расколници нису променили од 11. октобра, када је Константинопољска Патријашија донела своје одлуке. И даље су непријатељски и агресивно расположени према нашој Цркви. То су разумеле и већ потврдиле Српска и Пољска Православна Црква и ми смо им благодарни. Осим тога, расколници које је признала Васељенска Патријаршија немају валидан свештенички и архијерејски чин. Ако друге помесне Православне Цркве не кажу категорично не, као што су га већ изрекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да саслужују људима који нити имају нити су икада имали канонско рукоположење, односно канонску хиротонију. При настанку раскола хиротоније расколничких епископа извршили су неки пустолови који нису ни били свештеници: они су обманули прве расколнике и „хиротонисали” их у „архијерејско достојанство”. Притом су имали проблеме моралног карактера. Желим да напоменем да од пролећа 2018. године, када је и кренула сва ова прича о Томосу, ниједна од помесних аутокефалних Цркава није изјавила да је сагласна са поступцима Васељенске Патријаршије у Украјини. Став пак Српске и Пољске Цркве, које су одбиле да признају легализацију украјинских расколника, показује и улива нам наду да ниједна друга Црква неће заузети став другачији од њиховог. То, по моме мишљењу, значи да ће Васељенска Патријаршија довести себе у безизлазан положај ако не промени свој став. Треба да се заустави и да крене путем дијалога са нама, као и са Руском Црквом и свим осталим помесним Православним Цркавама. Решење треба да нађемо сви заједно. Са своје стране, ми смо спремни за дијалог. У противном, сви ћемо бити губитници – на првом месту Цариградска Патријаршија, а за њом читава Православна Црква. [*] Митрополит Антоније је управитељ администрације и организације („управљајушчи дјелами”) Украјинске Православне Цркве, велике аутономне Цркве у саставу Московске Патријаршије, веома угледан и утицајан јерарх. Са грчког: епископ бачки Иринеј Извор: Епархија бачка
  2. Митрополит бориспољски Антоније: „Васељенска Патријаршија дејствује у Украјини као партизан” * 30. Новембар 2018 Интервју дат Агенцији црквених вести Ромфéа (Атина), објављен на интернет-порталу исте Агенције 25. новембра 2018. Високопреосвећени митрополит се у интервјуу осврнуо на резултате са заседања Сабора Украјинске Цркве, одржаног 13. новембра, и на став митрополита виницкога г. Симеона. Високопреосвећени је такође изразио своју недоумицу зашто Света Гора ћути у тако озбиљној ситуацији и нагласио нерасположење клирикâ и лаикâ да је посећују. Митрополит Антоније се осврнуо и на став украјинске државе после заседања Сабора, на схватање минулих догађаја међу верницима, као и на став расколникâ. Ваше Високопреосвештенство, 13. новембра је заседао Сабор Украјинске Цркве. Који су основни резултати тога заседања? Архијерејски Сабор наше Цркве је својим одлукама пре свега посведочио и потврдио унутрашње јединство наше Цркве. Знамо да су представници наше државе, заговорници идеје о аутокефалности, обећали Васељенској Патријаршији да ће тобоже око двадесет до двадесет пет архијереја наше Цркве сигурно отићи на „сабор уједињења” на којем би требало да се формира нова – „уједињена” – Црква. Ако не баш двадесеторица, бар десет архијереја ће сигурно отићи, – тако се веровало и у Фанару. Средства извештавања су навела да је ових дана у Кијеву тајно боравио митрополит Француске Емануил како би припремио „сабор уједињења”. У стварности је, међутим, само један епископ, митрополит виницки Симеон, одбио да потпише одлуке нашег Архијерејског Сабора. Тај став митрополита Симеона је изазвао жестоке протесте свештенослужитељâ његове митрополије (око педесет свештеникâ града Винице је протестовало, а мноштво верникâ их је подржало) тако да је митрополит Симеон, премда он сâм није потписао саборске одлуке, био принуђен да званично изјави да су, без обзира на све, одлуке Архијерејског Сабора обавезујуће за читаву Украјинску Цркву, укључујући и митрополију виницку. То је рекао зато што је схватио да је у опасности да изгуби своју епархију, која по овом питању неће поћи за њим. То значи да идеја о „константинопољској аутокефалији” није прихваћена у црквеном народу и свештенству наше Цркве. Не постоје „милиони верникâ” који, тобоже, једва чекају Томос о аутокефалности, као што кажу наша средства извештавања, а као што, већ и званично, изјављује и патријарх Вартоломеј, који је, како изгледа, усвојио логику наших расколника. Зашто ово кажем? Зато што данас из устâ константинопољскога патријарха слушамо иста тврђења и исту аргументацију коју смо годинама слушали од домаћих расколника. Претпостављам да ова идеологија, као што је изазвала раскол у Украјини, на исти начин већ изазива проблеме и у међуправославној равни. Овде бих желео да подсетим на одломке из писма Његовог Блаженства Архиепископа Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасија Патријарху московском г. Кирилу, објављене у црквеној штампи, где архиепископ Анастасије вели да ћемо, уместо да имамо јединство православних у Украјини, доспети у опасност да буде разбијено јединство васељенског Православља. Имајући у виду све ово, наш Архијерејски Сабор је издао саопштење у којем се наводи да аутокефалија данас не одражава унутрашње црквене потребе него нам је намећу споља, тако да наша Црква неће учествовати на „сабору уједињења” нити ће се уједињавати са расколницима уколико се не покају. Утисак нам је да наша држава, удружена са расколницима и са Васељенском Патријаршијом, жели да преотме неке слојеве наше – канонске – Цркве. Али наша Црква је показала своје јединство и свој интегритет. Украјински медији шире, међутим, причу како је неких петнаест митрополита који неће лично ићи на „сабор уједињења” овластило своје представнике да на њему гласају у њихово име. Прочитао сам те „вести”. То су фантазије. У том случају би, иначе, „сабор уједињења” могао да буде одржан и преко интернета или помоћу скајпа. Зашто да се људи замарају долазећи у Кијев? Али, говорећи озбиљно, хтео бих да кажем две ствари. Прво: чак и да важи то што рекосте, сама та чињеница би показала на које све лукаве начине хоће да остваре зацртана безакоња, а то, пре свега, не би служило на част Васељенској Патријаршији, која се упетљала у ту причу. Друго: ако неки епископ оде на тај „сабор”, његови верници и свештеници биће први који му неће дати да се врати у своју епархију, што смо већ видели у Виници, па и у једној другој епархији чији је епископ направио неколико погрешних корака. Такав епископ ће изгубити епархију, а једино што ће му остати биће – велико ништа. Све ово значи да „константинопољска аутокефалија” нема подршке у нашем верујућем народу. Није то никакав плод акцијâ Москве, како се лажно тврди у нашој јавности. Какав је став заузела ваша држава после вашег Сабора? Државне власти покушавају да застраше епископе и свештенике. За последњих недељу дана објављено је у украјинским медијима на десетине чланака са прљавим оптужбама против наших епископа и свештеника који уживају углед у друштву. Осим тога, представници служби безбедности позивају наше епископе на „разговоре”. Још није на делу онакво гоњење наше Цркве какво је постојало у совјетско доба, – времена су се изменила, – али нам итекако стављају до знања шта од нас траже. Укратко, врше притисак. Кад би притисак вршила само држава или кад би га вршиле неке друге нецрквене силе, то не бисмо толико доживљавали као вређање нити би нас то толико болело будући да познајемо историју Цркве и памтимо гоњења. Али кад нам то чини, или томе доприноси, или у читавом процесу потајно узима учешћа нека друга помесна Православна Црква, - а овде конкретно мислим на Константинопољску Цркву, – онда је нама, духовно и психолошки, веома тешко да се с тиме помиримо. Васељенска Патријаршија делује у Украјини као колективни партизан. Делује прикривено, мучки, игноришући канонску Цркву са милионима верникâ, дванаест хиљада и петсто парохијâ, деведесет епископâ, пет хиљада монахâ и монахињâ... Игнорише, дакле, велику канонску Цркву, а стаје на страну оних који врше притисак на нашу Цркву. Све што Фанар чини, чини у дослуху са политичким руководством наше земље. Колико јуче, председник Украјине г. Петар Порошенко је саопштио да ће 27. новембра у Фанар отпутовати један државни чиновник, извесни г. Павленко, како би узео учешћа у седници Светог Синода Васељенске Патријаршије. Он ће, кажу, учествовати и у коначном састављању или потврђивању текста Томоса. Како год да се узме, посматрачи смо чудних појава: државни службеници, световњаци, треба да суделују у заседању Светог Синода једне Цркве у покушају да регулишу токове црквеног живота. Штета је што такво чудновато понашање примећујемо управо у Цариградској Патријаршији. Ми га не одобравамо и нећемо прихватити интервенције политичарâ у нашим црквеним стварима. Како све ове догађаје виде и схватају обичан црквени народ и свештенство? Примећујем у овом периоду колико занимљиву толико и жалосну појаву. Незаконити поступци Васељенске Патријаршије изазивају подозрење у очима нашег верујућег народа и клира, и то не само према Васељенској Патријаршији већ и према укупном Православљу које говори грчки. Наши свештеници ми кажу да сада многи верници у исповести пред својим духовницима признају да имају негативне помисли о Васељенској Патријаршији због њених поступака у Украјини. Наши верници разумеју да такве помисли нису добре за хришћанина. Зато их и откривају у исповести. Неким свештеницима се свиђало да служе у одеждама грчкога кроја. Сада их замењују одеждама рускога кроја. Доста наших свештеника је често одлазило на Свету Гору. Сада примећујем да више немају велику жељу да иду. Наши монаси и свештеници се са чуђењем питају: зашто ћути Света Гора? Зар оци Светогорци немају ништа да кажу док гледају како се газе канонске основе светскога Православља? Уопште узев, запажам да се рађа извесна антипатија према свему што је грчко. Наши верници осећају бол због тога што су их издала њихова једноверна браћа, односно Цариградска Патријаршија, која је нашој Цркви зарила нож у леђа. Наши верници имају осећај да су издани. Тај бол је највећи и најнеподношљивији упркос свим свађама и сукобима са расколницима и унијатима које смо доживели у току последњих деценија. Уочавамо, заправо, тихи протест на једноставном, свакодневном нивоу; уочавамо извесно удаљавање од богате и лепе грчке православне традиције. Не кажем да су то масовне појаве, али да јесу тенденције – јесу. Сматрам да је то веома озбиљан проблем стога што су расцепи на обичном лаичком нивоу веома дубоки и дуготрајни. Са тог разлога оно што Фанар ради у Украјини одражава се, нажалост, на васколико грчкојезично Православље, а шире говорећи – тиче се читавога Тела Православља. Надамо се да ће ово искушење препознати наша браћа и сестре у јелинофоном свету и да ћемо сви заједно, уз помоћ Божју, наћи духовне снаге да га превазиђемо. Како се у овој ситуацији понашају расколници? Расколници се нису променили. Укидање анатема бачених на њих и поништавање њихових рашчињења расколници нису схватили као своје прикључивање Цркви него као признање Цркве да су они имали тобоже исправан став када су стварали раскол. Шта значи то што је Васељенска Патријаршија признала расколнике? Значи да је Црква променила став, а да се расколници нису променили. Зашто је Цркви потребно покајање грешникâ или расколникâ? Да би они променили свој ум. Грчка реч метáниа коју преводимо као покајање заправо значи промену ума и умовања, преумљење. Расколници треба да се промене, а не да присиљавају Цркву да се она мења. Другим речима, уместо да се покаје, уместо да пред Богом промени свој начин живота, грешник би хтео да се Сâм Бог промени у односу на њега. Ако би Црква примила грешнике без икакве промене код њих, шта би се десило? Ово ме подсећа на јеванђелску причу Господњу о људима позваним на свадбу Царевога Сина: „А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? А он оћута” (Мат. 22, 11 – 12). Црква неће примити непокајане у своје крило. Ако их ипак прими, пре или после ће их одлучити од себе. Видимо да се расколници нису променили од 11. октобра, када је Константинопољска Патријашија донела своје одлуке. И даље су непријатељски и агресивно расположени према нашој Цркви. То су разумеле и већ потврдиле Српска и Пољска Православна Црква и ми смо им благодарни. Осим тога, расколници које је признала Васељенска Патријаршија немају валидан свештенички и архијерејски чин. Ако друге помесне Православне Цркве не кажу категорично не, као што су га већ изрекле Српска и Пољска Црква, сутра ће бити принуђене да саслужују људима који нити имају нити су икада имали канонско рукоположење, односно канонску хиротонију. При настанку раскола хиротоније расколничких епископа извршили су неки пустолови који нису ни били свештеници: они су обманули прве расколнике и „хиротонисали” их у „архијерејско достојанство”. Притом су имали проблеме моралног карактера. Желим да напоменем да од пролећа 2018. године, када је и кренула сва ова прича о Томосу, ниједна од помесних аутокефалних Цркава није изјавила да је сагласна са поступцима Васељенске Патријаршије у Украјини. Став пак Српске и Пољске Цркве, које су одбиле да признају легализацију украјинских расколника, показује и улива нам наду да ниједна друга Црква неће заузети став другачији од њиховог. То, по моме мишљењу, значи да ће Васељенска Патријаршија довести себе у безизлазан положај ако не промени свој став. Треба да се заустави и да крене путем дијалога са нама, као и са Руском Црквом и свим осталим помесним Православним Цркавама. Решење треба да нађемо сви заједно. Са своје стране, ми смо спремни за дијалог. У противном, сви ћемо бити губитници – на првом месту Цариградска Патријаршија, а за њом читава Православна Црква. [*] Митрополит Антоније је управитељ администрације и организације („управљајушчи дјелами”) Украјинске Православне Цркве, велике аутономне Цркве у саставу Московске Патријаршије, веома угледан и утицајан јерарх. Са грчког: епископ бачки Иринеј http://www.spc.rs/sr/mitropolit_borispoljski_antonije_vaseljenska_patrijarshija_dejstvuje_u_ukrajini_kao_partizan
×