Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'парадигма'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 2 results

  1. „Кад Господ поче говорити Осији, рече Господ Осији: иди, ожени се курвом, и роди копилад, јер се земља прокурва отступивши од Господа“ (Ос 1, 2). У овим стиховима пројављује се суштински моменат за адекватно разумијевање и књиге али и личности Осије, а то је да ниједан старозавјетни пророк није снажније илустровао пророчку поруку својим личним животним искуством, као што је то био случај са Осијом. Пророк Осија (Јахве je помоћ, спасење) је живио у VIII вијеку и био је млађи савременик пророка Амоса. Податке о њему, који су веома оскудни, црпимо из књиге која носи његово име. Оно што из књиге сазнајемо јесте да је пророк Осија био син Веирије и да је рођен у Сјеверном царству, гдје је своју пророчку дjелатност вршио пред крај владавине цара Јеровоама II (783-743) и у немирним годинама које су претходиле паду Самарије. Оквирно можемо рећи да је дјеловао од 750. до 725. године прије Христа, зато што у његовој књизи немамо податке да је доживио пад Самарије 722. године. За разлику од Амоса који је био логичан и непристрасан, пророк Осија је био и сувише везан за своју отаџбину да би могао замислити како Бог није гајио нарочиту љубав за ово подручје и његов народ. Он је волио ову земљу, волио је њен народ и био је сигуран да их и Бог воли. Осијин пророчки пут отпочиње његовим браком са женом по имену Гомера. Претпоставља се да је Гомера била проститутка у једном од хананских храмова, коју је Осија покушао да придобије за сопствено разумијевање Божијих односа са народом, мада је сасвим могуће и да му је била жена, па је њено невјерство, које читамо на самом почетку књиге, било потпуно неочекивано. У сваком случају, Осија и Гомера су имали троје дјеце. Свакоме је било надјенуто име које је симболично изражавало судбину израиљског народа. Првоме је било дато име Језраел, као изјава да ће Бог осветити покољ који Јуј бјеше починио. Другом је надјенуто име Лорухама (Невољена), да каже како је Израиљ прокоцкао и Божију љубав и опроштај, а треће дијете названо је Лоамија (Нисте мој народ) што је уједно коначна потврда степена одступништва Израиља. Гомера је потом напустила Осију и отишла да живи са другим човјеком (Ос 1, 2-2, 5), па га у наредној епизоди из његовог живота видимо како одлази на тржницу и угледа проститутку која је допала некаквог ропства из ког се може откупити малом свотом новца. Дирнут њеном молбом, пророк је откупљује и узима да живи с њим (Ос 3, 1-5). Неки истраживачи вјерују да је ово била друга жена, а не Гомера, мада, ако се појединости ове приче упореде са Осијином потоњом поруком о Божијем односу са Израиљом, више смисла има претпоставити да је ова проститутка у ствари била Гомера, коју је вјероватно напустио човјек са којим је до тада живјела. У сваком случају је ова лична трагедија дала тон Осијиној поруци народу. Као што је његова љубав према Гомери била одбачена и презрена, тако је и љубав Божија према Израиљу била одбачена и презрена. Па ипак, пророк Осија наглашава да та љубав никад није престала бити љубављу која спасава. Поставља се питање на који начин је доживљавана израиљска заједница, ако се узме у обзир да је пророк Осија могао да је представи као блудницу? Односно, како је уопште могуће успоставити аналогију односа оца и сина, или брачника, између Јахвеа и Израиља? Заједница је могућа само између две различите личности које љубав обједињује. Једна је Јахве, а која је друга? Одговор на ово питање лежи у схватању Израиља као корпоративне, саборне личности. Наиме, у догађају Изласка, Јахве се јавља цjелокупној заједници, а не само народним представницима. То је први сусрет Јахвеа и тзв. „саборне личности Израиља“. Невјерност према Богу Јахвеу и некритичко приклањање Ваалу, пророк Осија означава као блудничење у најгорем смислу ријечи. Тим су путем кренули управо они који су најодговорнији у народу: цареви и кнезови, а са њима чак и свештеници међу којима је завладао „дух блуда“ (Ос 5, 4). Не само да ће народ и свештеници бити кажњени због блудничења, него ће и цареви и кнезови потпасти под исту казну, јер је и њих захватио исти дух. Осија види како се они заправо хране „гријесима мога народа и лакоме се на безакоње“ (Ос 4, 8). Њихов блуд се огледа у томе што они траже помоћ и ослонац код туђинаца, а не ослањају се на Јахвеа. Осија тврди: „Они позивају Египат, иду у Асирију“ (Ос 7, 11). Па ипак, Јахве је господар и Египта и Асирије. Будући да су у злу огрезли: „У зору ће заувијек нестати цара Израиљева“ (Ос 10, 15). Ту је врхунац онога што Осија предвиђа у скоријој будућности. У уској вези са духом свеопштег блудничења, као најгоре издаје јесу засигурно и међусобне завјере и сукоби (Ос 6, 6-7), којима његови сународници кују сплетке и устају једни на друге, па стога Осија и износи Јахвеову тужбу: „Цареве су постављали без мене, кнезове бирали без знања мога“ (Ос 8, 4)… „Сви су они орали безбожност, жели безакоње, јели плод преваре“ (Ос 10, 13)… „Своје поуздање нису ставили у Јахвеа, него у кола своја и мноштво ратника својих“ (Ос 10, 13)… „Посијали су вјетар и пожеће олују“ (Ос 8, 7). Међутим, доћи ће дан неизбјежног отријежњења, кад ће бити уништена лажна сигурност коју је народ изградио на непоузданим темељима. Биће то заиста страшан дан: „Када ће се говорити брдима: Покријте нас!, и бријеговима: Падните на нас!“ (Ос 10, 8). Осијини судови нису нипошто самовољни, већ се превасходно изричу у свјетлости Савеза са Синаја. Због тога његова порука поред етичког карактера, носи прије свега историјско-теолошко обиљежје. У тим и таквим оквирима, пророк истиче двије константе: Јахвеову трајну вјерност према народу и Израиљову трајну невјерност према Јахвеу. Осија показује како је Јахве био Израиљев Бог још „у земљи египатској“ (Ос 12, 10, 13, 4); водио их је преко слуге свога Мојсија (Ос 12, 4). Јахве је љубио Израиљ још док је био дијете (Ос 11, 1). Он је учио „Јефрема да ходи“ (Ос 11, 3) држећи га за руку као што то раде отац или мајка; Јахве се брижно надвио над њим, дајући му да једе (Ос 11, 4). Свим овим дивним сликама завршава се заправо онај дио Осијине књиге који говори о Јахвеовој очинској љубави према Израиљу. Јахве се опходи према народу као према своме сину. Његова љубав носи карактер ненадмашиве њежности која трага и онда кад је све изгубљено. Насупрот таквој очинској љубави Јахвеа, Израиљ испољава такав вид понашања, да Јахве мора извести жалостан закључак: „Што сам их више звао, све су даље од мене одлазили“ (Ос 11, 2). Посљедице су биле поразне за народ, јер Израиљ није спознавао да их је Јахве увијек изнова настојао опоравити од њихова зла, односно да их је настојао спасити. Осија је кренуо од горког искуства невјерне заручнице према вјерном заручнику и тиме осликао стварно стање народа према Богу и Бога према народу. Својом невјерношћу, која је захватила најодговорније у народу, као и сам народ, али и читаву земљу, Израиљ је раскинуо односе повјерења, отуђивши се од Бога, постајући Невољена и Не-мој народ. Али истовремено, тим је чином народ једноставно изгубио сигурне темеље постојања, јер је почео свој живот да гради на невјерности, лажима, превари, што је имало погубне последице на свакодневни живот. Имајући све то пред очима, Осија најављује коначан нестанак државе и култа. Јахве је одбацио не само цареве, које је Израиљ постављао без његова знања, већ и сам култ. Штавише, народ ће на својим плећима понијети последице криве усмјерености и невјерности према Јахвеу. Израиљ се као народ и као држава сломио заправо на своме Богу. Јахве је за народ постао „попут мољца и попут чира на његову телу“ (Ос 5, 12-13). Израиљ једноставно није познао свога Бога. Па ипак, колико год Осија истицао величину невјерности, понајприје оних најодговорнијих, он ипак види и упућује на излаз из тог стања уништења. Највеће заслуге пророка Осије састоjе се у томе што је упркос суду који ће задесити Израиљ, нагласио величанствену побједу љубави Божије, која се испољава кроз различите облике, као што су заручнички и родитељски. „Како да те дам, Јефреме? Да те предам, Израиљу? Како да учиним од тебе као од Адама? да те обратим да будеш као Севојим? Устрептало је срце моје у мени, усколебала се утроба моја од жалости“ (Ос, 11,8; Јер. 9, 7; Ос. 6, 4. ; 5 Мој. 29, 23; Јер. 31, 20). Прекрасне слике којима се описује Јахвеова љубав, попут мајке која води и подиже своје дијете, која га учи ходати, која га коначно привлачи свезама љубави, представљају врхунац Осијине теологије. У њима је Јахве приказан као истински заручник који љуби и онда кад друга страна не узвраћа на ту љубав. Осија не пориче да је Бог судија и да ће се над Израиљом судити, али свијетли тонови његове поруке долазе из несагледивих дубина љубави која подиже, у коријену мијења и спасава. Јер ипак, љубав Божија, која није ограничена као она људска, има моћ и храброст да раскине окове људске изопачености. Његова љубав неће остати неузвраћена, нити ће Јахве остати равнодушан према народу. Јер како истиче пророк Осија, Јахве ће ступити у борбу не само са својим противницима, него и са самим собом! Пророк наиме види, како се на чудесан начин у Јахвеом срцу води борба између срџбе и љубави. Посве ново у Осијиној теологији представља коначан резултат те борбе, у којој побјеђује љубав отварајући будућност народу. (Ос 11, 7-8). Јахве ће вратити народ првој љубави тако што ће га поново одвести у пустињу. И у пустињи ће заправо започети ново вријеме за народ. То је вријеме Новог савеза у којем ће Јахве говорити срцу, а народ ће остати у непрестаном дијалогу са Њим. Израиљ ће препознати Бога у љубави и вјерности, а Бог ће завољети Невољену и Не-народ: „Али ево, ја ћу је примамити и одвешћу је у пустињу, и говорићу с њом лијепо. И даћу јој винограде њезине од тога мјеста, и долину Ахор за врата надању, и ондје ће пјевати као за младости своје и као кад је ишла из Мисира. И тада ћеш ме, говори Господ, звати: мужу мој; а нећеш ме више звати: Вале мој. Јер ћу уклонити из уста њезинијех имена Вала; и неће им се више помињати имена. И заручићу те себи довијека, заручићу те себи правдом и судом и милошћу и милосрђем. И заручићу те себи вјером, и познаћеш Господа. И тада ћу се одазвати, говори Господ, одазваћу се небесима, а она ће се одазвати земљи. А земља ће се одазвати житу и вину и уљу, а то ће се одазвати Језраелу. И посијаћу је себи на земљи, и смиловаћу се на Лорухаму, и рећи ћу Лоамији: ти си мој народ, и он ће рећи: Боже мој! (Ос 2, 14-23). Бранко Репаја Извор: Теологија.нет
  2. Aли ако би неко питао, ’Зашто су баш у овом тренутку ови велики и неописиви дарови дати?’ требало би да одговоримо: стога што је у овом тренутку више него у било ком другом човјек спреман и сабран да се посвети Богу, и он вапи за Њим и очекује милосрђе од Њега. (Свети Исак Сирин, Омилија двадесет и трећа)[2] Тешко да би се нашао ауторитет који би превазишао Светог Исаака Сирина када би се тражило мишљење о природи божанског виђења од оне врсте којом је био дарован небесни заштитник овог предавања, Свети Константин Велики: «Божанско виђење је умно ванчулно откривење. Њега чини ум покретан духовним увидима у Божанство. Али, моћ да се вољно покреће [ка сагледавању] божанскога без откривења од стране божанске благодати, није положена чак ни у природу ангела“.[3] Но, постоји и један много рецентнији извор који говори о Константиновом виђењу и који ћемо навести овде, иако је он прилично различитог поријекла и прилично различитог погледа на modus operandi божанских откривења. Aмеричка пјесникиња и пјевачица Пети Смит (Patti Smith) написала је и снимила десетоминутну медитативну пјесму названу Константинов сан и укључила је на свој албум Banga. (Албум је назван по псу Понтија Пилата, што је библијска чињеница позната нам из прилично свјежег апокрифа по имену Mајстор и Маргарита).[4] Banga с пјесмом Constantine’s Dream је објављена 2012. године, управо на вријеме да послужи као prequel низу светковина којима је обиљежена 1700. годишњица Миланског едикта 2013. године, чији је врхунац била литургија коју су служили сви православни патријарси окупљени у српском граду Нишу, који се звао Naissus у вријеме када је у њему Јелена родила будућег цара Константина, 27. фебруара 272. године Господње. Константинов сан је саздан у ствари из четири сна: први је сан у којем Пети Смит види Светог Франческа Асишког; други је сан сликара Пјера дела Франческе (Piero della Francesca) о Константину Великом – а дела Франческа умире баш оног дана када Колумбо открива Нови Свијет, 12. октобра 1492. године; трећи је сан самог Цара Константина о „знаку у ком ће побједити“ и коначно, четврти је сан који је Колумбо уснио кад је стигао у Америку. За Пети Смит, сви ови снови су нарколептички снови који се једва – ако ли уопште – могу разлучити од стварности, у којој она лебди пред дела Франческовом фреском у базилици у Арецу на којој је приказан Константинов сан.[5] Пјесма/поема Constantine’s Dream је јукстапозиција утопијских визија Светог Фрање, Пјера дела Франческе, Цара Константина и Кристифора Колумба с једне стране и апокалиптичког „ужасног краја човјечанства“ у освит XXI вијека с друге стране. Чак и ангел који долази Константину „и покаже му / Знак Часног Крста на небесима / И на њему је било написано / У овом знаку ћеш побједити“ на крају постаје Колумбов водич у „апокалиптичну ноћ“ у којој „Колумбо видје васколику природу у пламену“: Но, није јасно да ли је ангел из нарколептичног сна Пети Смит био и вјесник „истинског виђења“ које долази само „Кроз очишћење ума“, као што је такво стање описао Свети Исаак Сирин.[6] Када се Пети Смит успела на подијум у Штокхолму у суботње јутро 10. децембра 2016. године да би примила Нобелову награду за књижевност у име Роберта Алена Цимермана,[7] и ми смо закорачили корак дубље у нарколептичну визију. На основу поређења с Откривењем Светог Јована Богослова које је извео Грејл Маркус (Grail Marcus), у Дилановој поезији су „прве визије присутне, сведене на земљу и у свакодневицу али седми печат недостаје“.[8] У очекивању пуноће спознаје, пјевач зна само једну ствар: „Пропутовао сам Источним Тексасом / Где су многи мученици пали / Aли нико није пјевао блуз као Слијепи Вили МекТел.“[9] Из ове пјесме и Диланова два говора везаназа Нобелову награду – први је прочитала Пети Смит 10. децембра 2016, а други је одржао сам Боб Дилан 5. јуна 2017. године – и коначно из Диланове пјесме Тешка киша ће пасти (A Hard Rain’s A-Gonna Fall) коју је Пети Смит отпјевала у Штокхолму 10. децембра 2016, ми у ствари и сазнајемо неколико ствари о откривењу. Прво, увиђамо чињеницу да је рат отац свих виђења. Наиме, сва три омиљена романа која су пресудно утицала на Диланову пјесничку визију говоре о рату: Moби Дик је морнарска повијест која говори о вољи да се иде у рат; На Западу ништа ново је књига о томе како је бити увучен у мистериозни вртлог смрти и бола који прате рат; коначно, Oдисеја је чудновата пустоловна повијест о зрелом човјеку који покушава да се врати кући из рата у коме је учествовао.[10] Друго, још из обе пјесме из 1963. године написане „истим апокалиптичним језиком“ – Masters of War и оне коју су Дилан и Пети Смит принијели на свечаности у Штокхолму, Тешка киша ће пасти – очевидно је да су ратови нашег покољења апокалиптички ратови и да морају бити описани апокалиптичким језиком. Пјесник је „чуо грмљавину таласа који би могао да потопи сав свијет“[11] у своме „Aрмагедону“,[12] а господари рата лажу и обмањују „као Јуда у древности“ и „убацили су најгори страх / који икада може бити убачен / страх од тога да се доносе дјеца / у овај свијет“. Стога, наше је вријеме – вријеме Страшнога суда у коме „ни Исус неће / опростити то што чините“.[13] Оно треће што видимо јесте да тај „aпoкaлиптички језик“ веома често поприма неочекиване изражајне облике: то је блуз у случају Слијепог Вили МекТела, барда земље „проклете од Њу Орлеанса до Јерусалима“, где су „многи мученици пали“.[14] A сљепоћа је знак којим је означен Шаул на своме путу за Дамаск (Дјела 9:3-9); слијеп је био и пјевач Oдисеје, као што су били и многи његови балкански насљедници; једнако тако је у мраку пећине на Патмосу љубљеном ученику Христовом било дато откривење и у њој је он видио бензбројне мученике како стоје пред престолом Божијим и пред Јагњетом: „Ово су они који дођоше из невоље велике, и опраше хаљине своје и убјелише их у крви Јагњетовој“ (Откривење 7:14). Стога, очигледно је да је мучеништво формативни елемент Дилановог космоса, мјесто где се срећу рат и виђење. Иако Дилан овај појам користи ријетко и суптилно, његова символичка тежина је изузетна; мучеништво је „фигура сукоба духа, завјета и вјере која покреће ове пјесме и Диланово дјело у цјелини“.[15] Ова „фигура“ има свој епитом у пјесми Сањао сам да сам видио Светог Августина у којој, опет у нарколептичној визији, Свети Августин приговара вођама Дилановог покољења како „Нема мученика међу вама данас / Кога бисте звали властитим својим“.[16] У свом разумијевању важности мучеништва, Боб Дилан силази у највећу дубину јудеохришћанског предања, у њен мистички извор: култ мученика је био – према Данијелу Бојарину (Daniel Boyarin) – „фундаментални чинилац у настанку ‘нових’ религија, хришћанства и рабинског јудаизма, и уочавамо еминентан структурни и богословски паралелизам између развојних жанрова хришћанског и јеврејског мучеништва другог, трећег и четвртог вијека.“[17] Боб Дилан је очигледно у стању да препозна мучеништво, али он иде дубље од препознавања: гледајући страдање праведних робова на америчком Југу или „ту удолину где мученици плачу а ангели се поигравају с гријехом“[18] и потврђујући „да он лично може да утврди њихово страдање својим сопственим чулима, тиме он у суштини признаје да он није више пуки посматрач, него да досеже ону златну жицу између небеса и земље коју није могао да досегне у сну.“[19] Године 2012. Боб Дилан не само да је досегнуо ту „златну жицу“ него је о њој и нешто опширнје казао. Поводом пола стољећа свог рада – који је почео његовим првим албумом Bob Dylan 1962. године – он је дао један свеобухватни интервју француском издању магазина „The Rolling Stone“. Новинар који је интервјуисао Дилана посегао је дубоко уназад, у Диланову суштинску тему: ропство и расизам; Дилан је признао да он не полаже никакву наду у моћ политике да измјени добоко усађене предрасуде и мржње и устврдио је да само измјена срца може заиста да промјени човјека и друштво. Затим, Дилан иде и дубље и каже да дуготрајно и тешко страдање развија у срцу жртве чуло којим она препознаје зло у срцу свог мучитеља, чак и кад се он и не понаша као мучитељ: „Ако ви у својој крви имате робовласника или [Ku Klux] Клан, Црнци то могу да осјете. Та ствар се протеже до данас. Као што Јевреји могу да осјете нацистичку крв, и као што Срби могу да осјете хрватску.“[20] О каквој је то крви ријеч? Овде се суочавамо с једном различитом димензијом мучеништва коју ријетко срећемо у древним мартирологијима: било да је ријеч раби Акиви или о Светом Поликарпу, у центру старих наратива је увијек мученик као невјеста Божија у свом преображеном еросу, скоро са жудњом идући ка мучеништву „као једином могућем испуњењу свог духовног дамара“.[21] Овде, осим што се Хрвати као народ поистовећују с њиховом верзијом нацизма (иако појам „усташе“ ни Дилану ни читаоцима „The Rolling Stone“ вјероватно не би значио много да је употребљен),[22] срећемо се с фасцинацијом злом у злочинцу. Дилан наиме описује своју фасцинацију дубоко усађеном мржњом која је Независну Државу Хрватску претворила у кланицу: „Усташки режим је био злогласан у поратној Југославији због оркестриране кампање уништења и терора коју је повео против Срба, Јевреја и Цигана… […] Изузимајући нацистичке логоре у Источној Европи, он је подигао највећи концентрациони логор на континенту. Садизам и окрутност овог покрета шокирала је чак и отврдле нацистичке команданте, који су о њему писали с гнушањем. Mјесецима прије него што је конференција на Ванзеу уопште сазвана, режим у Хрватској је већ инаугурисао сопствени добровољни холокауст.“[23] Логор о коме је писао Рори Јеоманс (Rory Yeomans) је Jaсeнoвaц, који је већ одавно постао много више од локалног символа: чак је и доајен науке о холокаусту, Јуда Бауер (Yehuda Bauer) био изазван да каже – у често кориштеном цитату о ваљда најморбиднијем такмичењу у историји човјечанства – да је „Јасеновац, ако ништа друго, био ужаснији од својих нацистичких парњака“.[24] Начин убијања је то што је Јасеновац претворило у апокалиптички символ: специјално направљени ножеви, маљеви, мучење, изгладњивање, хладноћа, убиствен присилни рад су били начини уништења. Јасеновац није био „фабрика смрти“, смрт је у Јасеновцу била лична: жртва – био то Србин, Јеврејин, Ром или било ко кога су усташе видјеле као свога непријатеља – морао је да се суочи с мржњом свога убице очи у очи. И тешко да би Диланови стихови „видио сам собу пуну мушкараца с крвавим чекићима“[25] могли да буду примјеренији нечему колико јасеновачким убицама. Но, једна је ствар разликовала усташе од њихових нацифашистичких господара: док су нацисти били тврдокорни анти-хришћани а италијански фашисти су само нашли компромис с Ватиканом, усташе су прокламовале да је римокатолицизам у самом темељу њихове идеологије. Загребачки надбискуп „Степинац радовао се је католичкој Хрватској која је била на видику a која би замjенила вjерски и етнички разнолику творевину Версајског пакта у виду југословенске државе“,[26] али је убрзо био констерниран злочинима нове хрватске државе. Када је осудио њене злочине у писмима усташком вођству, „схватио је да знатан број бискупа и свећеника не држи до његовог ауторитета“.[27] Mноги клирици су узели учешћа у геноциду изравно или неизравно, као нпр. сарајевски надбискуп Иван Шарић: „Усред првобитног таласа усташког терора, његове дијецезанске новине су донијеле поруку да ‘љубав има границе. Покрет за ослобађањем свијета од Жидова је покрет ренесансе људског достојанства. Свемудри и Свемогући Бог је иза овог покрета.’“[28] Но, међу најбруталнијим убицама забиљежен је фрањевац Мирослав Филиповић Мајсторовић, познат као „фра-Сотона“, који се домогао врха у злочиначкој хијерархији: „Током 1942. године, када је он командовао злогласним концентрационим логором Jaсeнoвaц, 40,000 јеврејских и српских заточеника је тамо било убијено. Међу утамниченима је било 24,000 дјеце, од којих је половина било убијено.“[29] У Ватикану је „кардинал Еуген Тисеран намирисао геноцид у ваздуху на почетку Другог свјетског рата и сугерисао је тада Пију да том питању посвети једну енциклику. Но, Света Столица је пре била за то да изврши дипломатски притисак на усташку владу него да фашисте јавно прозове за неморалност геноцида.“[30] Надбискуп Степинац је слиједио папиним путем и тешка тишина је прекрила Независну Државу Хрватску. Док очигледно није било много љубави између двије хришћанске цркве, обрнут а сигурно непланиран процес је текао између православних Срба и Јевреја у најдубљим круговима заједничког пакла. У древности, уништење јерусалимског храма 70. године породило је и рабински јудаизам и хришћанство. Мучеништво којем су обе заједнице биле изложене најчешће од стране Римљана у првим вијековима након пада Јерусалима и рушења храма, било је topos где су створени њихови посебни идентитети, али и где су се они надметали. „Незнабошци не могу да схвате ко је тај Бог за кога су Јевреји вољни да умиру све време. […] A када народи свијета чују сву ову хвалу, рећи ће Израиљу: ’Дај да идемо с тобом, као што је казано: ‘Куда отиде драги твој, најљепша међу женама? Куда замаче драги твој, да га тражимо с тобом? (Пјесма над пјесмама 6:1)“[31] У Jaсeнoвцу – схваћеног у пуноћи његовог символичног значења – више није било надметања у мучеништву. „Први тотални геноцид који је започет у Другом свјетском рату“[32] бацио је своје жртве у aпoкaлиптични вртлог, у коме су месијанске наде биле покопане под гомилом лешева који су свакодневно пунили ледине Доње Градине, јасеновачког подлогора који је био логорско стратиште и гробиште. Злочинци, Адолф Хитлер и усташки поглавник Анте Павелић, нису били налик бројним тиранима које су Јевреји и православни хришћани претурили преко главе кроз историју; Други свјетски рат није био ни налик Вавилонском или Османском ропству, и најбоље је описан у тамним визијама које су настале као плод терапије LSD-ом а кроз коју је прошао преживели логораш Аушвица Јехиел Ди-Нур (Yehiel De-Nur) и забиљежио је у својој аутобиографској књизи, Шивити: Виђење:[33] било је то царство Ашмодеја и Тита; за хришћане то је било царство Нерона и антихриста, а и за једне и друге, то апокалиптично царство је имало форму инквизиције. Из овог пакла поникла је нова врста мучеништва: свједочити Бога не значи више само Kiddush HaShem – „Прослављање Имена“ – тј. спремност да се по цијену живота не преступе три Божије највеће заповијести, онако како је то описано у архетипској повијести о Макавејима – него сада и Kiddush HaHayim, „Прослављање Живота“: спремност да се учини све да се преживи покушај да се истреби Народ Божији, да се опстане и да се омогући Божијем домостроју да се испуни (за хришћане, другим) доласком Месије. „Ова борба за наду и жудња за животом је подвиг [кojи се oстварује путем] nekamah [праведне одмазде], mesirat nefesh [крајње посвећености], и освештања ума и воље.“[34] Стога, када чујемо овакве приче: „Сјећам се како је свештеник-мученик у Мосулу био убијен од стране једног наоружаног муслимана, који га је питао зашто није затворио своју цркву када му је тако било наређено. Хришћанин је рекао да он не може да затвори дом Божији. И, он је био убијен а скупа с њим и двојица његових саслужитеља.“[35] – очигледно нам је да је воља за преживљавањем једног обичног хришћанина из Мосула, Хомса или Горе Ливанске једнако дефинисана новим концептом „Прослављања Живота“ колико и древним и дубоко усађеним поуздањем у то да ће сан намученог Цара рођеног у Нишу да се претопи у Нестворену свјетлост: „овде нека свака уста и сваки језик заћуте, и нека срце и ум и сваки њихов покрет утихну; јер је Господар дома дошао.“[36] Извор: Теологија.нет ------------------------------------------------------ [1] Ово је текст предавања које је одржано под насловом New Martyrs and New Paradigm of Martyrdom: Jasenovac у англиканској цркви Светог Јована Богослова у Лондону 22. новембра 2018. године. Оно је одржано као редовно годишње Цариградско предавање (Constantinople Lecture) у организацији Асоцијације Англиканске и Источних Цркава (Anglican & Eastern Churches Association). Текст предавања је у свом енглеском облику укључивао и одређене чињенице чије се познавање код српског читаоца подразумијева, те су овде изостављене. [2] St. Isaac the Syrian, The Ascetical Homilies, Boston: Holy Transfiguration Monastery, 2011, стр. 243. [3] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Two, op. cit., стр. 236. [4] Patti Smith, Banga, Columbia Records, 2012. [5] У сличном нарколептичком стању Пети Смит разговара с бистом Николе Тесле, „свеца заштитника наизмјеничне струје“, што је она описала у својој аутобиографији M Train (New York: Alfred A. Knopf, 2015.), стр. 76. Биста је стајала пред храмом Светог Саве у њујоршкој 25. улици док храм није изгорио на Васкрс 2016. године. Ту бившу епископалну капелу Свете Тројице је Српска Црква откупила 1942. године. [6] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Two, op. cit., стр. 237. [7] Robert Allen Zimmerman, име под којим је рођен Боб Дилан (Bob Dylan), добитник Нобелове награде за књижевност 2016. године. [8] Greil Marcus, Bob Dylan, New York: Public Affairs, 2010., стр. 157. [9] Bob Dylan, Blind Willie McTell, са албумаThe Bootleg Series Volumes 1–3 (Rare & Unreleased) 1961-1991, Columbia Records, 1991. [10] Bob Dylan, Нобелово предавање. [11] Bob Dylan, A Hard Rain’s A-Gonna Fall, са албума Freewheelin’, Columbia Records, 1963. [12] Tако Грејл Маркус описује пјесму A Hard Rain’s A–Gonna Fall у свом чланку за Village Voice из 1989. године; чланак је прештампан у Маркусовој књизи Bob Dylan, op. cit., стр. 148. „A Hard Rain’s A–Gonna Fall“ – рекао је Маркус 1981. године – „увијек је била асоцирана с Кубанском кризом 1962. године“. Ibid., стр. 102. [13] Bob Dylan, Masters of War, са албума Freewheelin’, op. cit. [14] Bob Dylan, Blind Willie McTell, op. cit. [15] Stephen Hazan Arnoff, No Martyr Among Ye Now: Bob Dylan and Religion, у: Nick Smart & Nina Goss (ур.), Dylan at Play, Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing, 2011, стр. 25. У овом драгоцјеном есеју Арноф биљежи да Дилан користи појам „мученик“ само четири пута у свом поетском канону. [16] Bob Dylan, I Dreamed I Saw St. Augustine, са албума John Wesley Harding, Columbia Records, 1967. [17] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, Stanford: Stanford University Press, 1999, стр. 109. [18] Bob Dylan, Dirge, са албума Planet Waves, Asylum, 1974. [19] Stephen Hazan Arnoff, No Martyr Among Ye Now: Bob Dylan and Religion, op. cit., стр. 37. [20] Mikal Gilmore, Bob Dylan Unleashed. Published on September 27, 2012. [21] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, op. cit., стр. 114. [22] Интервју је изазвао контроверзу у хрватској јавности; хрватско удружење у Француској је тужило Дилана и уредника магазина, али је француски суд одбацио обе тужбе. Jay Michaelson, In Pursuit Bob Dylan for Hate Speech, Croatian Group Denies Holocaust, Forward; December 5, 2013. [23] Rory Yeomans, Visions of Annihilation, Pittsburgh: Pittsburg University Press, 2013, стр. VII. [24] Yehuda Bauer, Re-Thinking the Holocaust, London-New Haven: Yale University Press, 2001; стр. 50. [25] Bob Dylan, A Hard Rain’s A-Gonna Fall, op. cit. [26] Michael Phayer, The Catholic Church and the Holocaust, 1930-1965, Bloomington: Indiana University Press, 2000, стр. 32 [27] Ibid., стр. 34. [28] Ibid., стр. 35. [29] Ibid., стр. 38. [30] Ibid., стр. 39. [31] Daniel Boyarin, Dying for God. Martyrdom and the Making of Christianity and Judaism, op. cit., стр. 110. [32] Jonathan Steinberg, All or Nothing: The Axis and the Holocaust. New York: Routledge, 1990, стр. 39. [33] Ka-Tzetnik 135633, Shivitti: A Vision. California: Gateways, 1998. Назив књиге је извучен из Давидовог 16. Псалма, „תהילים טז: „שיויתי ה’ לנגדי תמיד, прецизније преведеног у Дјелима 2:25: „I saw the Lord always before me“, или „I was always beholding the Lord in my presence“. [34] Молба рабина Менахема Зембе (Menachem Zemba) да се супротстави нацистима упућена пред устанак у варшавском гету априла 1943. године; цитирано према Pesach Schindler, Hasidic Responses to the Holocaust in the Light of Hasidic Thought. Hoboken: Ktav Publishing House, 1990, стр. 65. [35] Robert Fisk, Can Christians stay in the Middle East now that they are being persecuted for their ancient religion?, „Independent“, 12 October 2017. [36] St. Isaac the Syrian, Homily Twenty-Three, op. cit., стр. 239. ------------------------------------------------------
×
×
  • Create New...