Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'папа'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 46 results

  1. Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве. Негативне последице оваквог текста Закона види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом. „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао, „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве. Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе. протојереј Никола Пејовић Папа Франциско: Закон неће бити потврђен без сагласности свих вјерских заједница у Црној Гори | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не... View full Странице
  2. Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве. Негативне последице оваквог текста Закона види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом. „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао, „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве. Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе. протојереј Никола Пејовић Папа Франциско: Закон неће бити потврђен без сагласности свих вјерских заједница у Црној Гори | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не...
  3. Када је Влада Црне Горе у мају ове године јавности представила Нацрт закона о слободи вјероисповијести било је јасно да се ради о тексту који не само да не гарантује ову слободу већ представља кршење елементарних људских права. Начин на који је припреман, без претходних консултација и договора са Црквама и вјерским заједницама, показује да је очигледно написан са циљем да буде параван за отимање цркава, манастира и црквене имовине. Као таквог препознале су га и остале православне Цркве, што су потврдили својим писмима Васељески Патријарх Вартоломеј и Свети Синод Руске Православне Цркве. Негативне последице оваквог текста Закона види и поглавар Римокатоличке Цркве Папа Фрациско. Он је одговарајући на писмо његове светости Патријарха српског Иринеја истакао да су примједбе и забринутости од стране Српске Цркве размотрене у Римокатоличкој Цркви са посебном пажњом. „Захваљујем Вам се што сте ми братски изразили Вашу забринутост таквим предлогом закона због негативних последица које он може да произведе, не само за Српску Православну Цркву у Црној Гори, већ и за локалну Католичку Цркви“ истакао је Папа Франциско и додао, „С тим у вези, Државни Секретар, Кардинал Пјетро Паролин се лично обратио Предсједнику Владе Црне Горе г. Душку Марковићу, не са циљем да се мијеша у унутрашње ствари црногорске државе већ у нади да закон који се предлаже, а који се тиче вјерских слобода, буде донешен на демократским принципима, јер у супротном, неће бити потврђен ако се претходно не постигне највећа могућа сагласност свих вјерских заједница у Црној Гори“, закључио је поглавар Римокатоличке Цркве. Влада Црне Горе на сједници од 6. децембра ове године усвојила је текст Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и прослиједила га Скупштини која га је уврстила у дневни ред следеће сједнице која је заказана за 24. децембар 2019. године. Оваква одлука Владе очекивано је изазвала револт, не само код вјерујуће већине у Црној Гори већ и код бројних црногорских политичара и јавних посленика чиме је држава доведена у још једну озбиљну политичку кризу. Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка организују молитвени црквено-народни сабор који ће се одржати у Никшићу 21. децембра 2019. године, који ће бити наставак оног Тројчинданског из јуна ове године када се испред Саборног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици сабрао велики број грађана Црне Горе. протопрезвитер Никола Пејовић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Папа Фрања се састао са васељенским патријархом Вартоломејом у уторак, 17. септембра 2019. године. Састанак је одржан у „братској атмосфери“, према извештају за медије Прес службе Свете столице. Папа Фрања и Васељенски патријарх су у наставку имали заједнички ручак у Дому Свете Марте уз учешће њихових делегација. Савет кардинала је одржао свој 31. састанак и тим поводом секретар бискуп Марчело Семераро позвао је Патријарха да поздрави учеснике пре његовог сусрета с Папом. У својим кратком обраћању Васељенски патријарх је говорио о делу саборности у Источној Православној Цркви. Извор: Инфо-служба СПЦ View full Странице
  5. Папа Фрања се састао са васељенским патријархом Вартоломејом у уторак, 17. септембра 2019. године. Састанак је одржан у „братској атмосфери“, према извештају за медије Прес службе Свете столице. Папа Фрања и Васељенски патријарх су у наставку имали заједнички ручак у Дому Свете Марте уз учешће њихових делегација. Савет кардинала је одржао свој 31. састанак и тим поводом секретар бискуп Марчело Семераро позвао је Патријарха да поздрави учеснике пре његовог сусрета с Папом. У својим кратком обраћању Васељенски патријарх је говорио о делу саборности у Источној Православној Цркви. Извор: Инфо-служба СПЦ
  6. Свети Лав Велики, папа римски Беседа на Преображење Господње Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство... Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461) Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma) Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4). * * * - Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава „Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“. Лавове текстове превела Сузана Ђуровић. Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран View full Странице
  7. Свети Лав Велики, папа римски Беседа на Преображење Господње Исус је желео да наоружа своје ученике великом снагом духа и постојаношћу која би им омогућила да без страха узму свој крст, упркос његовој одбојности. Такође је желео да они не поцрвене због његовог страдања, да се не постиде стрпљења са којим је требао да поднесе тако окрутно страдање, иако није изгубио ни најмање славу своје моћи. Исус је „узео са собом Петра, Јакова и Јована и поведе их на високу планину“, и у том тренутку показа им сјај своје славе. Чак иако су они разумели да је божанско величанство обитавало у њему, и даље нису били свесни моћи садржане у том телу које је закривало божанство... Свети Лав I папа римски (од 29 септ. 440 до 10 нов. 461) Фреска из Santa Maria Antiqua (Roma) Господ манифестује своју славу у присуству многих сведока и чини да тело, које му је заједничко са свим људима, има толико сјаја „да његово лице постаде налик сјају сунца, а одећа једнака белини снега“. Ово преображење, несумњиво, имало је за циљ пре свега уклањање из душе ученика скандал крста, тако да понижење Страдања, добровољно прихваћеног, не би пољуљало њихову веру... Али, према плану ништа мање предострожном, он је дао чврст темељ нади свете Цркве, како би цело тело Христово постало свесно каквог би преображења било предмет и такође да би удови узајамно обећали учествовање у тој слави која је блистала у Глави. О тој слави је сам Господ, говорећи о величанству свог другог доласка, рекао: „Тада ће праведници засијати као сунце у царству Оца њиховога“ (Мт 13, 43). Исто је тврдио и апостол Павле говорећи: „Верујем да патње садашњег времена нису упоредиве са будућом славом која ће се открити у нама“ (Рим 8, 18)... У другом пасусу он још каже: „Јер сте, уствари, мртви и ваш живот је већ скривен са Христом у Богу. Када се јави Христос, живот ваш, тада ћете се и ви с њим пројавити у слави“ (Кол 3, 3-4). * * * - Лепа мисао из једне друге беседе папе Лава „Сви они који су у Христу поново рођени задобијају краљевско достојанство знаком крста. Помазањем Светим Духом су затим посвећени у свештенике. Тако да не постоји само та специфична служба која одговара нашој функцији, јер су сви хришћани обучени у духовну и натприродну харизму, која их чини учесницима краљевске лозе и свештеничког позива. Зар није краљевска функција да душа, покорна Богу, управља својим телом? Није ли свештеничка улога посвећивање чисте савести Господу и приношење беспрекорне жртве нашег обреда на олтар срца? Божијом благодаћу ове су функције заједничке свима“. Лавове текстове превела Сузана Ђуровић. Срећан празник преображења из Рима вам желе Сузана и Ава Зоран
  8. У оквиру посете званичне делегације Васељенске Патријаршије Риму, папа Фрања је дао иницијативу да се Константинопољској Цркви подари честица чесних моштију Светог апостола Петра у украшеном реликвијару. Честицу чесних моштију, која се чува у Папској капели, уручио је лично папа Фрања архиепископу телмесоском Јову, који је преводио цариградску делегацију. Овом чину присуствовали су и владика милитински Максим и ђакон Воспорије Магафас, писац кодекса Светог и Свештеног Синода Цариградске Патријаршије. Свечани пријем честице чесних моштију св. апостола Петра био је у недељу, 30. јуна, на дан када Црква слави Сабор Светих Дванаест Апостола ( по н.ст.), у цркви парохије Ферикија, кад је Божанском Литургијом началствовао лично Васељенски патријарх. Извор: Српска Православна Црква
  9. Папа подарио Цариграду честицу моштију св. ап. Петра 30. Јун 2019 - 23:31 У оквиру посете званичне делегације Васељенске Патријаршије Риму, папа Фрања је дао иницијативу да се Константинопољској Цркви подари честица чесних моштију Светог апостола Петра у украшеном реликвијару. Честицу чесних моштију, која се чува у Папској капели, уручио је лично папа Фрања архиепископу телмесоском Јову, који је преводио цариградску делегацију. Овом чину присуствовали су и владика милитински Максим и ђакон Воспорије Магафас, писац кодекса Светог и Свештеног Синода Цариградске Патријаршије. Свечани пријем честице чесних моштију св. апостола Петра био је у недељу, 30. јуна, на дан када Црква слави Сабор Светих Дванаест Апостола ( по н.ст.), у цркви парохије Ферикија, кад је Божанском Литургијом началствовао лично Васељенски патријарх. Извор: Ромфеа.нјуз (са енглеског Инфо служба СПЦ)
  10. Цариградска делегација у Риму на прослави Дана престола 29. Јун 2019 - 17:00 Као и обично, делегација Цариградске Васељенске Патријаршије присутвовала је миси коју је служио папа Фрања поводом празника светих апостола Петра и Павла, покровитеља Католичке Цркве, у суботу 29. јуна 2019. у базилици Светог Петра. Православну делегацију је предводио архиепископ телмисоски Јов Геча као представник патријарха Вартоломеја. Он је истовремено представник Васељенске Патријаршије при Светском савету Цркава у Женеви. Католичка Црква прославља апостоле Петра и Павла по новом календару 29. јуна. Већ дуже од 40 година прослави присуствује православна делегација Цариградске Патријаршије. Са своје стране, Ватикан шаље делегацију на прославу светог апостола Андреја, покровитеља Васељенске Патријаршије. Извор: катпрес (с немачког Инфо служба СПЦ) Papa Franjo: Jedinstvo među kršćanima je simfonija višeglasja u ljubavi Papa: za nas katolike svrha je dijaloga puno zajedništvo u opravdanoj različitosti, a ne podudarno izjednačavanje ili jednostavno upijanje drugih. Barbara Castelli, Ivica Hadaš - Vatikan Kao rimski biskup želio bih još jednom naglasiti da je za nas katolike svrha dijaloga puno zajedništvo u opravdanoj različitosti, a ne podudarno izjednačavanje ili jednostavno upijanje drugih – rekao je papa Franjo primivši izaslanstvo ekumenskoga carigradskog patrijarhata koje je došlo u Rim zbog svetkovine svetih Petra i Pavla, apostolskih zaštitnika grada. Papa je uputio bratski pozdrav ekumenskom patrijarhu Bartolomeju I., ističući čvrste veze između rimske i carigradske Crkve, te zajedničku zauzetost na putu do punog zajedništva u poslušnosti Isusovoj volji. Sablazan podjele koja još potpuno nije izliječena moći će biti uklonjen samo Božjom milošću dok hodimo zajedno, prateći molitvom korake drugih, navješćujući evanđelje u slozi, služeći potrebitima, dijalogizirajući u istini, ne dopuštajući da budemo uvjetovani predrasudama iz prošlosti – rekao je Sveti Otac i napomenuo – Tako ćemo se naći u toj iskrenoj transparentnosti koju Gospodin voli i znat ćemo više cijeniti svoje identitete. Rast ćemo u međusobnom poznavanju i ljubavi. Osvrćući se na nedavne apostolske pohode Bugarskoj i Rumunjskoj, te na susrete s pravoslavnim biskupima, papa Franjo je rekao da je sve više uvjeren u ponovno uspostavljanje punog jedinstva kroz poštovanje posebnih identiteta i skladnog suživota u opravdanim različitostima. Duh Sveti je onaj koji kreativno nadahnjuje mnogostrukost darova i usklađuje, vodi prema istinskom jedinstvu jer ono nije jednoobraznost, nego simfonija višeglasja u ljubavi. Ne smijemo se bojati dijaloga osobito u svijetu kojem je potrebna apostolska hrabrost navještaja. Pred mnogim izazovima našega vremena, među kojima je i očuvanje stvorenoga, Kristovi su učenici pozvani odgovoriti jednoglasno. Nasuprot zabrinjavajućoj ekološkoj krizi kroz koju prolazimo, promicati brigu za zajednički dom za vjernike, nije samo hitnost koja se više ne može odgađati kao što je to za druge, nego konkretan način služenja bližnjemu u duhu evanđelja. Suradnja Katoličke Crkve i Ekumenskog patrijarhata u drugim aktualnim pitanjima kao što je borba protiv suvremenih oblika ropstva, prihvat i integracija migranata i izbjeglica, te promicanje mira na svim razinama dobar je znak – zaključio je Sveti Otac. https://www.vaticannews.va/hr/papa/news/2019-06/papa-jedinstvo-medju-krscanima-je-simfonija-viseglasja-u-ljubavi.html
  11. На крају опше аудијенције 8. јуна 2019. папа Фрања је подсетио на важну иницијативу под насловом „Минут за мир“ коју је покренуо Међународни форум католичке акције како би се обележила годишњица историјског сусрета израелског и палестинског председника Шимона Переса и Махмуда Абаса, који је одржан 8. јуна 2014. године у присуству њихових делегација и васељенског патријарха Вартоломеја. Ове године Међународни форум католичке акције тражи да документ о Људском братству за светски мир и заједнички саживот, који су 4. фебруара ове године у Абу Дхабију потписали папа Фрања и Велики имам Ахмад Ал-Тајеб, буде раздељен младима. Свеучилиште Ал-Азар и Римокатоличка Црква траже да тај документ постане предмет истраживања и проучавања у свим школама, униврзитетима и институтима како би допринео изградњи нових нараштаја који ће проносити добро и мир, бранећи свуда право угњетаваних и последњих – стоји у саопштењу Међународног форума католичке акције. Извор: Vatican News (са енглеског Инфо служба)
  12. Папа Фрањо је решен да посети Ирак следеће године. Он је то нагласио у понедељак 10. јуна 2019. у Ватикану у сусрету са учесницима пленарне скупштине католичких хуманитарних агенција за Источне цркве. Што се тиче Ирака,њега је стално пратило уверењем да овој земљи треба мирно учешће свих - укључујући и верске заједнице - у изградњи општег добра и да се не враћају у тензије изазване сукобима регионалних сила. Са дубоком тугом, присетио се драме Сирије и „тамних облака" над неким нестабилним деловима земље, где је ризик од још веће хуманитарне кризе. Постоји гласан крик људи којима недостају храна и лекови, вапај сирочади, рањених и удовица. Чак и ако људи не желе да чују тај вапај, Бог то чује. То да земље говоре о миру и истовремено продају оружје да се воде ратови "лицемерје" је и изазива "гнев Божји", нагласаио је Папа. Извор: Катпрес (с немачког Инфо служба)
  13. Папа Фрања је у петак 31. маја 2019. допутовао у тродневну посету овој земљи. Њега је пре подне на аеродрому дочекао председник државе Клаус Јоханес, иначе лутеран, са почасном гардом. Око 400 верника било је на аеродрому, међу којима католички бискупи те земље. Млади су у народним ношњама предали Папи цвеће у ватиканским жуто-белим бојама. Свечана церемонија дочека приређена је касније у резиденцији Председника у дворцу Котрочени. У свом поздраву упућеном Председнику државе Папа је похвалио демократски развој ове земље у протеклих 30 година, али да мора и даље радити на томе како би удовољила „оправданим ишчекивањима грађана“ и стварала културне и институционалне претпоставке за њихов развој. Као највећи изазов после пада комунизма за Папу је исељење више милиона Румуна у трагању за радом и бољим животним условима, при чему је истакао смањење броја становништва на селу, као окоснице друштва. У наставку се Папа повукао са председником Јоханесом ради приватног разговора да би касније био примљен код председнице владе Виорике Данцеве. Извор: Катпрес (с немачког Инфо служба СПЦ)
  14. Папа Фрањо је у зракоплову на повратку према Риму, одговарајући на питање дописника Вечерњег листа Силвија Томашевића, изјавио како се изучује повијест прије неголи ће се кардинала Степинца прогласити светим. Питање се односило на односе између православних националних Цркви, њиховом критичком односу према Kатоличкој Цркви те настојањима Српске православне Цркве у оспоравању процеса канонизације кардинала Алојзија Степинца. „Повијесни случај је овај: канонизација Степинца. Степинац је човјек с врлинама, што је Црква изјавила када га је прогласила блаженим. Може га се молити. Он је блажен. Али у одређеном тренутку процеса канонизације дошло се до неразјашњених точака“, одговара Папа. У наставку објашњава како се ради о повијесним точкама те да је он, који мора потписати канонизацију, молио, промишљао, тражио савјет и напосљетку схватио како треба потражити помоћ код патријарха Српске православне Цркве Иринеја. “Иринеј је велики патријарх. И Иринеј ми је помогао. Основали смо заједно повијесну комисију. Радили смо заједно. Јер, и Иринеја и мене једино занима истина”, објашњава. „Не погријешити. Чему служи једна изјава о светости, ако није јасна истина. Не служи никоме. Знамо да је он добар човјек, да је блаженик, али да се учини овај корак ја сам тражио помоћ Иринеја да се учини истина. Изучава се“, каже. Папа Фрањо потом објашњава како је најприје основана комисија која је дала своје мишљење, а сада се изучавају друге точке. „Продубљавају се неке точке како би истина била јасна. Ја се не плашим истине. Не плашим се. Само се плашим суда Божјег. Хвала”, закључио је свој одговор на питање Силвија Томашевића о даљњем поступку канонизације хрватског блаженика. Извор:https://www.bitno.net/vijesti/papa-o-kanonizaciji-kardinala-stepinca-on-je-blazen-moze-mu-se-moliti-ali-do-svetosti-moramo-izuciti-neke-povijesne-tocke/#.XNLBKD5Xuj4.whatsapp
  15. Политика може бити драгоцени облик милосрђа и служити миру ако се поштују и негују људска права, и охрабрују млади, истакао је папа Фрања у поруци за 52. светски дан мира који ће се обележити 1. јануара наредне године „Мир дому овом!“ – том жељом папа Фрања започиње нову годину, али и своју поруку, објављену поводом Светског дана мира који ће се обележити 1. јануара. То су речи којима Исус Христос шаље апостоле на проповед, а дом о којем говори јесте свака породица, заједница, свака земља, сваки континент, али је и наш заједнички дом који Бог поверава нашем старању. Изазов добре политике Срж је поруке, која носи датум од 8. децембра 2018. године, уска веза између мира и политике, за коју папа Фрања оцртава предности и мане, у садашњој и будућој перспективи, сводећи их на свакодневни изазов и велики пројект утемељен на узајамној одговорности и међузависности људи. Мир, попут крхкога цвета који се жели распупати усред стена насиља – написао је Папа цитирајући песника Чарлса Пеђуа – те се сукобљава са злостављањем и неправдама, с маргинализацијом и разарањем, које подстиће политика када она се не доживи као служење заједници. Добра је политика, напротив, битно средство за изградњу грађанског друштва и делā, те ако је остварена уз темељно поштовање живота, слободе и достојанства, може постати драгоцени облик милосрђа – написао је Папа. Добар политичар, како га је у „блаженствима политичара“ описао вијетнамски кардинал Франçа-Ксавиер Нгуễн Вãн Туậн, а на које подсећа папа Фрања, јесте онај који је свестан своје улоге, који је доследан, веродостојан, који зна слушати, који је храбар и који се заузима за јединство и за радикалну промену. Због тога Папа у поруци истиче да је добра политика у служби мира. Врлине и недостаци политике Међутим, политику не чине само врлине и поштовање темељних људских права. Папа Фрања је један део поруке посветио недостацима који – према његовим речима – ослабљују идеал истинске демократије. Папа их назива ‘личним неспособностима’, ‘изопаченостима у околини и у институцијама’, а међу којима је пре свега корупција, а потом непоштовање правила, оправдавање власти снагом, ксенофобија и расизам. Оне системима одузимају веродостојност, срамота су јавнога живота и стављају у опасност друштвени мир – истакао је Папа. Политика, млади и поуздање у другога Још један недостатак политике који је Свети отац истакао односи се на будућност и на младе. Када извршавање политичке власти тежи само очувању интереса појединаца, будућност је изложена опасности, а млади могу бити у искушењу због непоуздања, јер су осуђени да остану на маргини. Када се, напротив, политика претвори, конкретно, у охрабрење младим талентима и звањима која се желе остварити, шири се мир и ствара се динамичко поверење. Политика је, дакле, у служби мира ако признаје харизме сваке особе схваћене као обећање које може ширити нове енергије, истакао је он. Потребни су творци мира Али, хоризонт поуздања није никада лако, и то посебно у наше време. Папа тако истиче раширени страх од другога, затварања, национализме који обележавају данашњу политику, стављајући у питање братство које је толико потребно нашем глобализованом свету. Стога је позвао ‘творце мира’ и истинске Божје ‘веснике’ да подстакну наша друштва. Тој жељи је придружио и апел – 100 година након завршетка Првога светског рата – да се прекине неконтролисано ширење оружја.- Мир се не може никако свести само на равнотежу снага и страха, напоменуо је и посебно споменуо многобројну децу жртве рата. Политика мира и Богоридичино Велича душа моја Господа У последњем одломку Папа се осврнуо на однос између правā и дужности, и истакао да се велики политички нацрт мира темељи на узајамној одговорности и међузависности људских бића. Она нас, према Папиним речима, позива на свакодневно заузимање и тражи од нас обраћење срца и душе. Онима који се желе бавити политиком мира, Папа препоручује дух Богородичиног ‘Велича душа моја’ коју песму она пева у име свих људи: „Од колена до колена милост је његова над онима који Га се боје. Показа силу мишицом својом, разасу горде у мислима срца њихова. Силне збаци с престоља, а подиже понижене (…)“, спомињући се доброте своје према Авраму и потомству његовом довека (Лк 1,50-55) – написао је на крају папа Фрања. Извор: Српска Православна Црква
  16. Приликом своје посете Бугарској папа Фрања ће се састати и са бугарским православним патријархом Неофитом, изјавио је западноевропски митрополит Антоније. После разговора у Патријаршији 5. маја 2019. Папа ће посетити Саборни храм Светог Александра Невског. Као што смо најавили, Папа ће 5. и 6. маја боравити у бугарским градовима Софији и Раковском, а 7. маја ће учинити једнодневну посету Скопљу. Иначе, папа Јован Павле II обавио је посету Бугарској у мају 1992. г. Према попису становништва из 2011, у овој земљи живи око 50.000 католика. Извор: Српска Православна Црква
  17. Поводом празника светога Андреја, небеског покровитеља Цариградске Патријаршије, Папа је упутио поруку патријарху Вартоломеју I, у којој истиче колико је за свет важно јединство хришћана. У свету рањеном сукобима јединство хришћана је знак наде који треба да сија све видљивије, написао је папа Фрања у поруци патријарху Вартоломеју на дан у који се Црква светкује светога Андреја апостола, заштитника Васељенске Цариградске Патријаршије. Поруку је 30. новембра 2018. (кад се слави св. Андреј по н. ст.) прочитао кардинал Курт Кох, председник Папскога савета за неговање јединства хришћана, на крају свечане божанске Литургије коју је патријарх Вартоломеј одслужио у патријаршијској цркви светога Георгија у Фанару. Кардинал Кох је отпутовао у Цариград на челу изасланства Свете столице, у оквиру традиционалне размене посета, поводом прославе овог светог Апостола 30. новембра у Цариграду, односно прославе светих апостола Петра и Павла 29. јула у Риму. Размена изасланстава између Римске Цркве и Цариградске Цркве, поводом њихових слава престола, написао је Папа, кроз све ове године постао је радосни обичај који одражава дубоку везу која повезује наша два седишта. Иако може изгледати да су столећа узајамнога неразумевања, разликā и ћутања угрозили тај однос, Дух Свети, Дух јединства, дао нам је да поновно започнемо братски дијалог. Тај дијалог су неопозиво поновно покренули патријарх Атинагора и папа ПавлеVI, а он је омогућио поновно откривање везā заједништва које су увек постојале међу дема заједницама, истакао је папа Фрања. Заједно радити за мир међу народима Папа је потом напоменуо да су, упркос разликама које су се развиле у локалним традицијама и у теолошким формулацијама које, како је истакнуо, ваља боље разумети и појаснити, наше Цркве врло брижно очувале апостолско предање и учење првих васељенских Сабора и светих Отаца. Истовремено, обе Цркве су, уз осећај одговорности према свету, осетиле хитан позив, који укључује све нас који смо крштени, на проповедање Јеванђеља свима људима. Због тога данас можемо заједно радити у тражењу мира међу народима, затим залагати се за укидање сваког облика ропства, за поштовање и достојанство сваког људског бића, као и у бризи за све створено. Папа је напоменуо да се заједно може дати делотворнији одговор на потребе људи нашега времена, а посебно оних који пате због сиромаштва, глади, болести или рата. Нека се хришћани надахњују братском љубављу Папа Фрања је потом изразио захвалност патријарху Вартоломеју на његовом присуству поводом Дана молитве и размишљања за мир на Блиском истоку, одржанога 7. јуна у Барију, у присуству представникā Цркви из тога врло намученога подручја. Извор: Српска Православна Црква
  18. Поводом празника светога Андреја, небеског покровитеља Цариградске Патријаршије, Папа је упутио поруку патријарху Вартоломеју I, у којој истиче колико је за свет важно јединство хришћана. У свету рањеном сукобима јединство хришћана је знак наде који треба да сија све видљивије, написао је папа Фрања у поруци патријарху Вартоломеју на дан у који се Црква светкује светога Андреја апостола, заштитника Васељенске Цариградске Патријаршије. Поруку је 30. новембра 2018. (кад се слави св. Андреј по н. ст.) прочитао кардинал Курт Кох, председник Папскога савета за неговање јединства хришћана, на крају свечане божанске Литургије коју је патријарх Вартоломеј одслужио у патријаршијској цркви светога Георгија у Фанару. Кардинал Кох је отпутовао у Цариград на челу изасланства Свете столице, у оквиру традиционалне размене посета, поводом прославе овог светог Апостола 30. новембра у Цариграду, односно прославе светих апостола Петра и Павла 29. јула у Риму. Размена изасланстава између Римске Цркве и Цариградске Цркве, поводом њихових слава престола, написао је Папа, кроз све ове године постао је радосни обичај који одражава дубоку везу која повезује наша два седишта. Иако може изгледати да су столећа узајамнога неразумевања, разликā и ћутања угрозили тај однос, Дух Свети, Дух јединства, дао нам је да поновно започнемо братски дијалог. Тај дијалог су неопозиво поновно покренули патријарх Атинагора и папа ПавлеVI, а он је омогућио поновно откривање везā заједништва које су увек постојале међу дема заједницама, истакао је папа Фрања. Заједно радити за мир међу народима Папа је потом напоменуо да су, упркос разликама које су се развиле у локалним традицијама и у теолошким формулацијама које, како је истакнуо, ваља боље разумети и појаснити, наше Цркве врло брижно очувале апостолско предање и учење првих васељенских Сабора и светих Отаца. Истовремено, обе Цркве су, уз осећај одговорности према свету, осетиле хитан позив, који укључује све нас који смо крштени, на проповедање Јеванђеља свима људима. Због тога данас можемо заједно радити у тражењу мира међу народима, затим залагати се за укидање сваког облика ропства, за поштовање и достојанство сваког људског бића, као и у бризи за све створено. Папа је напоменуо да се заједно може дати делотворнији одговор на потребе људи нашега времена, а посебно оних који пате због сиромаштва, глади, болести или рата. Нека се хришћани надахњују братском љубављу Папа Фрања је потом изразио захвалност патријарху Вартоломеју на његовом присуству поводом Дана молитве и размишљања за мир на Блиском истоку, одржанога 7. јуна у Барију, у присуству представникā Цркви из тога врло намученога подручја. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове. Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне. Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан. Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године. Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама. У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби. Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре. Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године. У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње.
  20. Једна легенда приповједа како су монаси по смрти једног угледног игумана у његовој монашкој ћелији пронашли комплетно епископско одјејање, све с митром и другим накитом, а поврх тих одежди, написану приступну епископску бесједу која је почињала с ријечима: „Овоме се нисам надао…“ Тако отприлике изгледа и реакција црквeне јавности на вијест да је васељенски патријарх Вартоломеј, с њему оданим Синодом, одлучио да пређе Рубикон и поцијепа наш мали, до сада мирни и помало досадни православни космос. Примањем и прихватањем обе (донедавно међусобно непријатељске) верзије расколничке украјинске јерархије, те будућим плановима о давању аутокефалије њиховој уједињеној парасинагоги, скупљеној с коца и конопца, патријарх Вартоломеј, чврсто убијеђен да има папске прерогативе, изазвао је невиђену кризу и нашироко отворио врата расколу. Међутим, иако готово сви православни коментари на кризе почињу ријечима да је криза заправо добра ствар јер „крисис“ на грчком значи суд о нечему, суђење на основу ког ресетујемо приоритете и просуђујемо шта нам је заиста важно и битно, а шта не, овај пут криза не само да није добра, него је трагична. Она ће дефинитивно изазвати насиље, крвопролиће и смрт многих. У том смислу, злослутни позив Фанарског Синода да се уздржи од насиља и преузимања храмова је класично пилатовско прање руку пред руљом јер су необандеристичке (украјинска верзија усташтва) хорде и чете ионако већ дуже вријеме нападале православне вјернике, свештенство и храмове. Готово читав миленијум оштрина православне критике папства била је усмјерена ка папском јурисдикцијском примату и чињеници да је папство прије свега држава. Насурпот томе, нуђена је православна теорија саборности према којој „Патријарх не ради ништа без Сабора, а Сабор не ради ништа без сагласности Патријарха“ (према 34. апостолском правилу), а која није никада издржала суд историје. Наиме, већ од доба када је у Сирији писана канонска збирка, нама позната као Апостолска правила, Црква је била у загрљају државе, а потом и отворено ушла у постељу с њом. Посљедично, све црквене одлуке, саборност и једногласност, увијек су спровођене с државном војском и полицијом. Црквена управа, нажалост, никада није много марила да ли је то била Константинова војска која је у крви угушила Донатов раскол, или пак полиција која је тукла монофизите који нису хтјели да се причешћују код православних епископа, или турски аскери који су на камилама изнијели 9 товара злата и драгоцјености из Пећке Патријаршије 1766. године. Саборским оцима је битно само да су одлуке Сабора и Патријараха испоштоване. На једнак начин, ни патријарх Вартоломеј не брине много о томе колико ће дјеце остати без родитеља, и ко ће се вратити кући разбијене главе,или пак која ће наоружана група да реализује пушкама и силом његово „право“ да даје и одузима аутокефалије коме хоће и поништава одлуке „нижих“ инстанци – цркава. Да нису трагичне, фанарске папске претензије би биле комичне. Васељенски патријарх не може да схвати да никада не може бити православни папа не само јер му историја, бројност, углед и моћ то не дозвољавају, него првенствено јер је римокатоличка реалност далеко од наше православне. Папство је систем који је вијековима разрађиван, и који се истовремено борио са спољашњим непријатељима, али и с бројним унутрашњим слабостима: непотизмом, корупцијом, групашењима, национализмом, економским злоупотребама итд, све док није постепено дошао у данашњи функционални облик, казнено-правно јасно дефинисан, у коме Црква може да живи и напредује. У том смислу, сваки евентуални православни Папа, коме би узор био римски Папа, би био потпуни промашај и катастрофа, те последњи ексер у ковчегу историјских Православних црква јер нисмо нити духовно нити системски, а посебно не кадровски, спремни за такав вид црквене организације. Православна црква није у стању да се носи са проблемима које стварају локални епископи, а који се понашају као папе, управо због наведених недостатака и унутрашње контроле и ревизије, а камоли да имамо васељенског папу. Међутим, кад бисмо већ једног дана и морали да имамо православног папу, онда то свакако не само да не би био г. Вартоломеј, него ни било који цариградски патријарх, без обзира шта се фанариотима причињава да канони то говоре. Православни папа би морао да иза себе има православну државу, баш као што и римски папа има иза себе Државу Најсветијег престола Рима – колоквијано названу Ватикан. Управо због овог злосретног брака државе и Источне цркве, од кога се Западна црква спасила на свој начин, ми правослани нисмо могли да развијемо папство, у било ком облику. Зато смо, након истовремене пропасти три империје (Руске, Османске и Аустријске), били у потпуном расулу и слободном паду током стотину година, да бисмо ових дана дотакнули дно и коначно пали у раскол. Прво, скоро стотину година нисмо могли да сазовемо Сабор. Потом су Цариграђани организовали обичну патријаршијску конференцију у сеоској сали за приредбе ђачког дома на Криту, на којој епископи нису могли ни да говоре, а којој је као смоквин лист који прикрива срамоту дат назив „Сабор“. Поврх свега, након тог и таквог „Сабора“, на коме нисмо смјели да дотакнемо ни једно битно питање, попут рецимо аутокефалије, расули смо се у парампарчад и то кривицом Цариграда. Овим смо доказали сами себи и свој васељени да је због историјских околности нашег црквеног развоја и устројства православни црквени поредак и саборност немогуће одржати без конкретне подршке државне власти. Сада је свима јасније, а посебно теолозима, зашто је Ватикан морао да буде држава, или зашто папа има надјурисдикцијиски примат. Осим овога, из грчког понашања јасније нам је и како је изгледао раскол 1054. године. Тренутно једини реалан излаз из кризе јесте нови Свеправославни сабор, који би не само поништио последње одлуке Цариградске цркве, него се и јасно изјаснио о привилегијама и правима на које се позива Фанар, о којима нико 1000 година никад ништа није чуо, нити су икада коришћене. Но, све и да јесу постојале, а нису, сад је прилика да буду поништене, једнако како је на Фанару „повучена“ одлука из 1681. о јурисдикцијском давању Кијевске митрополије Московском патријарху – „јер су тад биле друге околности и јер је по икономији“. Нови Сабор би морао да се позабави табу темама – аутокефалије, права суђења и ревизија одлука, диптиха итд. Осим тога, најважнија одлука би морала да буде да се свргне цариградски патријарх Вартоломеј једнако како је, управо на Вартоломејеву иницијативу, свргнут јерусалмски патријарх Иринеј 2004. – због суштински сличних разлога, сарадње са страним службама противно интересима Цркве Божије. С једне стране, руска црквена дипломатија је по свему судећи остварила подршку међу бројним православним црквама, те одлуку о детронизацији не би било немогуће донијети, но, ипак, с друге стране, ситауција у односу на Јерусалимску кризу из 2004. је битно другачија јер за сада патријарх Вартоломеј ужива подршку свог Сабора архијереја, док Иринеј то није имао. Овде вриједи напоменути, да је управо патријарх Вартоломеј последњих неколико година, очигледно припремајући се за раскол, систематски кадровском политиком неутралисао и пензионисао све епископе и митрополите Цариградске патријаршије које је оцијенио као непоуздане, истовремено доводећи нову поставку себи лојалних људи. Тако су или сами дали оставке, или су мање-више под притиском пензионисани грчки митрополити у Британији, Шведској, Њемачкој итд. Последње кадровске промјене су биле управо љетос, пред сам почетак кризе, када је смијењен митрополит Швајцарске Јеремија и када су затегнути односи са америчким архиепископом Димитријем, који ће убрзо бити пензионисан и против своје воље. Његову богату и престижну катедру Америке највјероватније да ће добије митрополит француски Емануил, велики пријатељ Европске Комисије и других бриселских структура, као награду за успјешно маневрисање украјинском кризом. Толико о поштовању канона и предања од стране патријарха Вартоломеја. (Српска црква је, таква каква је, са свих својих хиљаду мана и проблема, ипак била толико свјесна предања и канона, да је „проблематичне“ епископе пенизионисала искључиво на њихов лични захтјев.) Дакле, управо због овог односа снага у Цариградском сабору архијереја, илузорно је очекивати било какав глас разума или отпора из фанарских буџака и сокака, иако ни сви Цариграђани нису некакав монолитни блок по овом питању, једнако као ни српски епископи, или украјински архијереји. У том смислу, да би одлука Свеправославног сабора имала смисла и била успјешна, она би требало да буде праћена подршком првенствено државних турских власти, што није немогуће обезбједити, не само из Москве, него чак и из Београда. Након што направи сличан проблем у Македонији или у Грузији, како је и најавио, политички кругови који сада подржавају патријарха Вартоломеја неће имати више користи од њега, па га лако могу пустити низ воду, као што су то урадили већ много пута са старим и бескорисним слугама. У сваком случају, Свеправославни сабор који би брзо донио конкретне одлуке је једино могуће рјешење. Српска православна црква би требало да буде иницијатор сазивања овог Сабора, првенствено због својих интереса јер ако се овај проблем развуче по америчком рецету на дуготрајни замрзнути конфликт једнаких фрустрација, у коме ће се две стране деценијама крвити и исцрпљивати, какав већ постоји на Кипру, Изралеу, Дејтону, Ираку, Либији итд, није нереално да очекујемо да ће ускоро српски монаси бране наше манастире од припадника Косовске, Црногорске или Босанске православне цркве, при чему ће нам стање Цркве у Македонији бити последња у низу брига. У таквим приликама није параноично нити немогуће замислити да наш самопроглашени псевдопапа из Истанбула Епархију рашко-призренску издвоји и додијели аутокефалној Цркви у „Сјеверној“ Македонији, или Албанској Архиепископији, јер се због бољих политичких односа с Албанцима те помјесне цркве могу ефикасније бринути о православним црквама и вјерницима на територији Косова. Овде не треба заборавити ни великодушну понуду предсједнице Хрватске Колинде изречену љетос Владимиру Путину да се Русима врате православни храмови у Хрватској које је направила руска имиграција након 1918, те друге креативне идеје које могу да се изроде у политичким плановима и штабовима обавјештајних служби. Но, осим ових практичних и политичких проблема око имовине и статуса које бисмо могли да имамо у блиској будућности, ако патријарх Вартоломеј, као самопроглашени псевдопапа, настави да дијели аутокефалије сваком пробисвијету који то од њега затражи, далеко опаснија је еклисиолошка релативизација и равнодушност према спасењу која ће да настане код хиљада вјерника када се пред обичним човјеком одједном понуди лепеза православних цркава. Не само да ће већина поштеног свијета на огорчене борбе око храмова и имовне, одмахивати руком и са подсмијехом – „опет се попови туку око новца!“ – него ће и новостворене цркве разноразним егзибицијама и снисхођењима привлачити вјернике у циљу свог омасовљења. Тако ће се тек малобројни питати гдје је заиста спасење, а још мање ће бити оних који ће са сигурношћу моћи да одговоре. Може се претпоставити да ће новостворена Вартоломејска православна „црква“ у Украјини врло брзо прихватити нови календар, бити проевропски оријентисана, изразито националистичка, антируски хистерична, вјероватно далеко попустљивија према људским слабостима у питањима морала и склонија „бриселским“ вриједностима итд, те као таква привући највећи број вјерника који вјери и Цркви прилазе као политичком покрету, а не лађи вјечног спасења. Припадност некој од Украјинских цркава биће углавном виђена као припадност некој од политичких партија, док ће се учествовање и присуство обредима посматрати и вредновати као гласање на изборима. У том смислу, ови потези Фанара нису добро виђени ни у Ватикану, јер се процјењује да ће значајан дио вјерника у новоформирану националистичку јединствену Украјинску цркву ући не само од Денисенкових расколника и из садашње канонске Православне цркве, него и значајним дијелом из Унијатске гркокатоличке цркве. Римокатоличка црква је имала негативна искуства са национално набијеним црквеним заједницама насталим у еуфорији јер је на сличан начин Унијатска црква у Румунији изгубила готово половину вјерника након оснивања националне Румунске православне патријаршије 1925. године. У оваквим околностима, Српска и Руска црква налазе у далеко незавиднијем положају него било која друга црква јер се једино наше канонске територије не налазе у оквиру једне државе, него у неколико различитих и често непријатељски расположених држава. У том смислу, Српска црква има посебан интерес да се овај проблем брзо и позитивно ријеши, да ли сазивањем Свеправославног сабора или пак позивом патријарху Вартоломеју да се покаје и одбаци зло које је створио, што је теоретски увијек могуће. Но, да ли је и реално? Што чиниш, чини брзо – ријечи су Господње. View full Странице
  21. Васељенски патријарх Вартоломеј и папа Фрања договорили су да Црквени сабор на коме ће, као некада, учествовати великодостојници Истока и Запада, буде одржан 2025. године у Изнику, некадашњој Никеји. Сабор би, како се наводи, био одржан поводом 1.700 година Првог васељенског сабора. "То је будући корак ка постизању јединства цркава", сагласили су се недавно у Јерусалиму васељенски патријарх и папа који, како се наводи, одржавање овог Сабора оставаљају својим наследницима као завет. На првом васељенском сабору у Никеји (130 километара југоисточно од Цариграда), одржаном 325. године, како истиче патријарх, усвојен је текст "Вјерују" (Кредо), који је остао важећи до данас. Иначе, све васељенске саборе сазивали су византијски императори. Први је сазван од цара Константина Великог. На њему је било 318 учесника. Римског папу заступао је његов легат. Одлуке тог сабора признају и данас све хришћанске цркве. https://ecumenism.net/2014/05/bartholomew-and-francis-call-a-joint-synod-at-nicaea-in-2025.htm
  22. Док се увелико спекулише око давања аутокефалног статуса цркви у Украјини од стране Цариградске патријаршије, по речима самог члана канонске УПЦ архимандрита Кирила (Говрунова) Томос о томе је већ написан, а украјински руководиоци обилазе Помесне православне цркве: шеф парламента Паруби био је 29.5. код јерусалимског патријарха Теофила, бивши председници Украјине, Кучма и Кравчук су јуче, 30.5, посетили митрополита чешких и словачких земаља Ростислва; у Ватикану су се сусрели, такође, јуче 30. маја 2018, папа Франциско и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије. Приликом сусрета папа Франциско, како је саопштено данас, је рекао: " У Вашем присуству и посебно пред Вама, драги брате, хтео бих још једном да подвучем да Католичка црква никада неће дозволити, да се са њене стране појави приступ који би водио новим поделама. Ми никада то нећемо да дозволимо. У Русији постоји само један Патријархат - ваш. И за нас неће бити другог." По речима папе, унијатизам као метод потпуно је неодговарајући у односима православних и католика у савременој епохи. Само братски дијалог представља једини могући пут за постизање већег јединства. Римски понтифекс је изјавио: "Католичка цркква не сме да се меша у унутрашње послове Руске православне цркве, мислим ту и на она мешања услед политичких разлога. Таква је моја позиција и позиција Свете Столице данас. Другачије поступање неприхватљиво је за Свету Столицу."
  23. Извор:https://mospat.ru/ru/2018/05/31/news160565/ Док се увелико спекулише око давања аутокефалног статуса цркви у Украјини од стране Цариградске патријаршије, по речима самог члана канонске УПЦ архимандрита Кирила (Говрунова) Томос о томе је већ написан, а украјински руководиоци обилазе Помесне православне цркве: шеф парламента Паруби био је 29.5. код јерусалимског патријарха Теофила, бивши председници Украјине, Кучма и Кравчук су јуче, 30.5, посетили митрополита чешких и словачких земаља Ростислва; у Ватикану су се сусрели, такође, јуче 30. маја 2018, папа Франциско и митрополит волоколамски Иларион (Алфејев), шеф Одељења спољашњих црквених веза Московске патријаршије. Приликом сусрета папа Франциско, како је саопштено данас, је рекао: " У Вашем присуству и посебно пред Вама, драги брате, хтео бих још једном да подвучем да Католичка црква никада неће дозволити, да се са њене стране појави приступ који би водио новим поделама. Ми никада то нећемо да дозволимо. У Русији постоји само један Патријархат - ваш. И за нас неће бити другог." По речима папе, унијатизам као метод потпуно је неодговарајући у односима православних и католика у савременој епохи. Само братски дијалог представља једини могући пут за постизање већег јединства. Римски понтифекс је изјавио: "Католичка цркква не сме да се меша у унутрашње послове Руске православне цркве, мислим ту и на она мешања услед политичких разлога. Таква је моја позиција и позиција Свете Столице данас. Другачије поступање неприхватљиво је за Свету Столицу." View full Странице
  24. 07 март 2018 | Криста Понграц-Липит ПАПА ДОНИРАО 100.000 ЕВРА ЗА ПРВИ ПРАВОСЛАВНИ МАНАСТИР У АУСТРИЈИ Папа Франциско је донирао 100.000 евра за први православни манастир који се гради у месту Санкт Андре у најисточнијој аустријској провинцији, Бургенланду (Градишће). На свечаности одржаној у Саборној Цркви Свете Тројице Грчке Православне Цркве у Бечу поводом педесете годишњице доношења Закона о православљу у Аустрији (Римокатоличка Црква ужива посебна права у Аустрији која су регулисана Конкордатом, али законски акти такође регулишу однос државе са осталим црквама) – Председник Понтификалног савета за промоцију хришћанског јединства, Кардинал Курт Кох, и Бискуп Ајзенштата (главног града Бургенланда), Егидије Живковић, уручили су Васељенском Патријарху Вартоломеју I Папину донацију. Закон о православљу из 1967. године гарантује да се православна веронаука предаје у државним школама, препознаје постојеће православне заједнице и допушта оснивање нових, и регулише имовинска питања. Патријарх Вартоломеј је похвалио аустријски Закон о православљу, рекавши да је то “важан пример за Европу”. Верске слободе захтевају државни оквир и не могу се узети здраво за готово у двадесет првом реку, подвукао је. Koх је подсетио да је Папа Франциско подржавао пројект изградње манастира од самих почетака као и да је још Папа Јован Павле II истицао значај најисточније аустријске диоцезе у изградњи мостова између народа источне и западне Европе. “Нека би Папин приложени камен (донација) подстакао и друге да учествују у изградњи овог првог православног манастира у Аустрији својим молитвама или материјалном помоћи”, рекао је Кох. Mитрополит Аустријски Арсеније (Кардамакис), грчки Патријарх Александрије и читаве Африке, Теодор II, Митрополит Исак (Баракат) из Антиохијске Патријаршије, руски Архиепископ Аустријски Антоније (Севрјук), српски Епископ Андреј (Ћилерџић), и неколико аустријских бискупа, такође су присуствовали овој свечаности. У Аустрији живи око 450.000 православних хришћана из седам различитих помесних цркава. Од 2010. године сарађују заједно у Православној епископској конференцији Аустрије. Извор: The Tablet (The International Catholic News Weekly) Слика: RTS Превод: ЖРУ
  25. Version 1.0.0

    9 downloads

    Књига хрватског новинара, публицисте и преводиоца Петра Пожара. Има корисних података.
×
×
  • Креирај ново...