Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'палама:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Сви смо ми браћа, јер нас је саздао један Господар и Творац, и у том смислу смо задобили заједничког Оца. Међутим, то опште братство имамо и у односу на бесловесну, па чак и на неживу (не-осетљиву, не-одушевљену) природу. Осим тога, ми смо један другоме браћа и зато што смо сви потекли од једног, земнородног Адама, и зато што смо једино ми створени по образу Божијем. Ово је заједничко и нама и свим народима уопште. Поред тога, ми смо један другоме браћа и тиме што смо истога рода и што живимо у истом месту. Најзад, браћа смо и по богатству да имамо заједничку Мајку – Свету Цркву и благочашће (побожност), којој је Началник и Савршитељ Христос, истински Син Божији, Који не само да је наш Бог, него је благоизволео да нам буде и Брат и Отац, и не само то, него и Глава Која све нас сабира у једно Тело и чини да будемо удови један другом и Њему Самом. Када се после Свог тродневног васкрсења из мртвих јавио женама које су дошле на гроб, Господ је рекао: Идите, те јавите браћи Мојој нека иду у Галилеју, и тамо ће Ме видети (Мт. 28; 10). Видите ли како нас је удостојио да Се назове нашим братом? Зато и апостол за Њега каже: Не присаједини се ангелима, него се присаједини семену Авраамову: стога је требало да у свему буде подобан браћи (Јевр. 2; 16-17). Међутим, како је Христос и наш Отац Који нас је препородио кроз свето Крштење и Својом божанском благодаћу, Он Своје ученике назива „децом“ и, одлазећи на спасоносно Страдање објављује да их неће оставити као сирочиће. Тако апостол опет каже: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола (Јевр. 2; 14). Павле је уверен да смо сви ми у Христу једно Тело и каже: А ви сте Тело Христово и удови понаособ (1. Кор. 12; 27). И као што је тело једно а има многе удове, тако и удови имају једно тело и, премда су многи, чине (образују) једно тело. Тако је и са Христом, будући да смо у једном Духу сви крштени у једно Тело. 3. За нас је, дакле, браћо, била једна бања препорођења и рођења у Богу: једна вера, једна нада, један Бог над свима, кроз све и у свима нама, Који нас је божанском љубављу сабрао око Себе и учинио да будемо удови један другоме и Њему Самом. Међутим, дејствовањем лукавога наступила је мржња једних према другима и протерала љубав. Тачније речено, то се није догодило само једном, него се она (мржња) више пута понављала, уништавајући наше јединство у љубави једних према другима и према Богу. Она не само да заједничке удове града разлучује једне од других и чини да буду као одузети (парализовани), него те стране (странке, партије) супротставља једне другима и подстиче саплеменике не непомирљиве раздоре, пометње и нереде. Постигавши да саплеменици постану противници и учинивши да град изгледа тако као да су њиме загосподарили непријатељи, подстакла је (та мржња) град да сажаљева самога себе, да према себи самоме постане злонамеран и непријатељски расположен. Будући у том мрском положају, постао је (град) самоме себи загонетка. 4. Ко су ти што пустоше град, што понекад руше куће и отимају оно што је у кућама? Ко су ти што махнито прогоне господаре ових кућа и гаје погубна (смртоносна, убиствена) осећања према њима, немилосрдна и нечовечна? Зар то нису сами житељи овога града?! Ко су они што трпе тако велико безумље и урлике, нападе и насртаје? Зар то нису они исти житељи овога града, од којих се он (град) некада наслађивао толиким добрима? О, какво страдање! Авај, каква велика несрећа! Град војује сам са собом, заратио је са собом самим, гази се својим сопственим ногама, руши се својим сопственим рукама, одзвања својим сопственим узвицима. Оно што је код њега добро бива презрено, док оно што је неплеменито и рђаво злосрећно преовладава. Зар ова болест која вас је задесила није много гора од оне коју су имали одузети (раслабљени, парализовани) описани у Еванђељу? Колико су ова злодела гора и штетнија од њиховог неделања? 5. Ви, међутим, немојте да се срдите што ово чујете. Ја вам то не говорим зато да бих вас кудио, него да бисте, ако сада будете трезвени, познали своју болест. На тај начин ћете потражити разлог због којег сте у њу пали и пожелети оздрављење а затим се побринути и за своје исцељење, да га задобијете и сачувате када вам Бог подари и оснажи то исцељење, као што је учинио и са онима раслабљенима (парализованима, одузетима). Он их, дакле, није само исцелио, него им је дао и снагу, како би сваки од њих устао са одра на којем је лежао и несметано могао да корача. 6. Шта је био узрок болести оних раслабљених које је исцелио? Њих је било двојица: један је лежао поред Силоамске бање у Јерусалиму и други, којег су носила четворица, у Капернауму. Шта је, дакле, било узрок њихове болести (слабости)? Грех. Господ је једном од њих, видевши његову веру и пре телесног исцељења, рекао: Чедо, опраштају ти се греси твоји (Мт. 9, 2). Другоме је, нашавши га после исцељења, рекао: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди (Јн. 5, 14). И као што је код њих грех и из једног и из другог прогнао здравље а њих учинио одузетима (раслабљенима, парализованима), тако је и код вас заједнички грех прогнао љубав и учинио да један другоме постанете непријатељи. Који је други узрок, ако не грехољубива воља, учинио да буде нарушена ваша узајамна веза, односно, љубав према Богу и (љубав) једних према другима? Зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав мношх, каже Господ у Еванђељу (Мт. 24,12) а када се љубав потпуно охлади, не могу се одржати божанска благодат и брига. 7. Да бих вам кроз пример представио садашње страдање, рећи ћу да је душа свакога од нас слична кандилу, при чему су добра дела уље а љубав фитиљ на којем, као светлост, почива благодат божанског Духа. Када, дакле, понестане тога уља, односно добрих дела, онда нужно пресушује љубав, која као фитиљ постоји у души. Тако се светлост божанске благодати и бриге удаљује од људи који су протерали врлину и учинили да са њом буде протерана и љубав. Када пак међу њима (таквим људима) дође до међусобне пометње, Бог од њих одвраћа Своје лице, о чему пророк Давид каже: Одвратиш лице Своје, и жалосше се (Пс. 104, 29). Тако се услед греха међу нама појављују грађански ратови и нереди, доносећи са собом све видове зла и усељавајући у предводнике побуне и побуњенике началника (кнеза) зла, који их претвара у звери. Неће бити претерано ако се каже да оне у којима се настанио он (кнез таме) припрема да прихвате демонску ћуд. Тако се догађа да онај, који је од почетка човекоубица и човекомрзац, учини да и сам човек постане човекоубица и противник Животодавца Христа, а тим пре непослушан и противан земаљским царевима или духовном оцу, пастиру и учитељу. 8. Обратите се, дакле, на пут Еванђеља Христовог и чврсто га се придржавајте, како би ваше једномислије вечно цветало и било постојано, па ће се и Господ опет обратити ка вама и на вама ће, заједно са миром, отпочинути и благодат божанственог Духа. Онај раслабљени из Јерусалима лежао је поред Силоамске бање која је исцељивала болесне; тако се ни ви никада нисте у потпуности удаљили од Цркве Христове која награђује миром. Међутим, као што онај човек није имао никога ко би му помогао да прими благодат од ове бање, тако ни овде код вас није било пастира који би проповедао мир, сабирао расејане удове и састављао их једне са другима а из Тела Цркве Христове одстрањивао болест и слабост које су се појавиле услед мржње. 9. Сада смо већ ми постављени и са вама смо заједно у Христу, и у Христу вас молимо, као да вас Он Сам моли кроз нас: измирите се са Богом! Познајте своје међусобно сродство, не само по души, него и по телу, које потиче од ваших предака. Сетите се оних пређашњих мирних дана: каквим сте се добрима тада наслађивали, а сада сте их потпуно лишени. Немојте помишљати на зло и немојте пожелети да на зло узвратите злом, него зло побеђујте добром. Пригрлите узајамну љубав, да бисте стекли љубав Божију и да бисте показали своју љубав према Њему, јер они који не воле своју браћу не могу да воле ни Бога, нити могу да, као плод овога (тј. љубави), задобију Његову божанствену благодат и бригу. 10. Браћо, послушајте мене који сам вам сада дошао и који, сагласно заповести Господњој, пре свега свима вама и према свима благовестим мир. Помозите ми у томе и опростите један другом ако је неко некога увредио, као што је и Христос опростио нама, да бисте постали синови мира или, другачије речено, синови Божији. Он и јесте наш Мир који од две стране начинио једну и срушио преграду која нас је раздвајала, победивши непријатељство на Свом Крсту. Он Сам је Својим ученицима рекао – а посредством њих и нама – да, улазећи у неки град или дом, тамо објављујемо мир. У измирењу се и састоји читаво дело Његовог доласка; управо ради тога је, приклонивши небеса, Он сишао на земљу, зато је Давид за Њега и прорекао: Засијаће у дане Његове правда и мноштво мира (Пс. 71; 7); док у другом Псалму опет за Њега каже: Он изриче мир народу Својему и преподобнима Својим, и онима који се обраћају срцем к Њему (Пс. 84; 8). 11. И ангелска химна поводом Његовог Рођења показује да је Он сишао са небеса да би нам донео мир: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). Када је извршио домострој спасења, Он је Својим ученицима у наслеђе оставио мир, говорећи им: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам (Јн. 14; 27), Мир имајте међу собом (Мк. 9; 50) и: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13; 35). Последња молитва коју нам је дао усходећи Своме Оцу такође утврђује узајамну љубав: Дај им, каже, да сви једно буду (Јн. 17; 21). 12. Нека, дакле, не отпаднемо од отачке молитве и нека не будемо одбачени из наследства Небеског Оца, нити лишени печата и знамења припадности Њему, као и усиновљења, благослова и учеништва, како не бисмо отпали од обећаног (вечног) живота и били удаљени од духовне брачне ложнице и стога од Самог Оца, началника (господара) мира, зачули: „Не познајем вас, идите од Мене, јер сте узроковали мржњу, непријатељство и саблазни“. Да нам се не би догодило да тако пострадамо, Он је посредством Својих светих ученика и апостола целом свету послао мир. 13. Због тога су они у својим беседама и посланицама мир ставили пре сваке друге речи, говорећи уместо увода: Благодат вам и мир од Бога. И ми смо, као служитељи у овој служби, објавили мир одмах по доласку к вама и заједно са Павлом говоримо вам: Старајте се да имате мир са свима и светост, без којих нико неће видети Господа (Јевр. 12,14). Ако без мира са свима нико неће видети Бога, зар ће онда у будућем веку видети Бога онај који није у миру чак ни са својим сународницима? Напротив, неће ли тада чути: Нека се узме безбожник, да не види славу Господњу (Ис. 26,10)?! Нека вам се не догоди да чујете те страшне речи, него се посредством мира, љубави и једномислија измирите и саберите у једно и нека, према Његовом слатком обећању, и Он буде међу вама – наш Господ Исус Христос, Који ће нам олакшати терет садашњег живота, а када дође време, подарити вечни живот, славу и Царство, 14. Којега нека се сви ми удостојимо и нека га задобијемо благодаћу и човекољубљем Дароватеља мира, Бога и Господа нашег Исуса Христа, Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Свима је потребно старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас (на Лазареву суботу и Цвети). Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину „Да начинимо човека“, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео. Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: „Лазаре, изађи напоље!“ – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који „зове непостојеће као постојеће“ (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће. Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: „Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“ (Матеј 11, 29). Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Похвална песма „Осана“ узноси се Богу, јер у преводу она значи: „Спаси Господе“. Додајући „на висинама“, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима. Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ“ (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – „Благословен који долази у име Господње“, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: „Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет“ (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: „Благословено Царство Оца нашег Давида који долази“, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, „веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје“ (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: „Ја сам чокот, ви сте лозе“ (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио „младунче магарице своје“, то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана? Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: „Осана сину Давидову“, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: „Чујеш ли шта ови говоре?“ (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: „Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?“, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: „Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: ‘Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу’.“ Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: „Слава на висини Богу и на земљи мир“ (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени. Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав. Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако „постадосмо сједињени“, каже апостол, „са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. А која је реч у стању да објасни оно што се десило после неизрецивог рођења? Јер, Она Која је помогла и која је састрадавала умањењу Логоса Божијег Који је из ње рођен, и слави се заједно с Њим, узноси се достојно додајући величанственост дивној величанствености. Али и по узласку на Небо Онога Који је од Ње оваплоћен, Она по величанствености која превазилази ум и реч, као да се такмичила с Њим разноврсним подвизима и молитвама, као и бригом за цео свет, охрабрењем проповедника на свим крајевима земље; и уопште, Она је свима била једини ослонац и утеха, на све начине помажући у доношењу јеванђељске радосне вести и јасно показујући Саму Себе и живот пун борбе и владавину над умом и речју. Зато је, наравно, живоносна Њена смрт, која је води у Небески и бесмртни живот; и сећање на Њу је радостан празник и светковина целог света. Богоносни дух Приснодјеве у Своје руке је примио Њен Син; Он је, мало касније, и ово рођено тело преселио у вечну и Небеску обитељ. Све је то праведно и сасвим долично. Заиста, многи су се од искона удоствојили Божије благонаклоности, славе и моћи, као што и Давид каже: „како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број. Да их бројим, више их је него песка“ (Пс. 139, 17-18). „Многе су жене, - по Соломону, - биле врсне, али ти их надвисујеш све“ (Прич. 31, 30). Ова – Пречиста Дјева се и узнела над свима и изнад свега. Она је једина, ставши између Бога и људског рода, Бога учинила Сином човека, а људе је учинила синовима Божјим; Она је учинила земљу небом и обоготворила људски род; Она је једина од свих превазилазећи сваку природу била Мајка Бога по природи, а кроз неизрециво рођење је постала царица сваке твари на свету и изнад света и узносећи се тако над Онима који су јој потчињени кроз Њу Саму и постајала је и Сама учесница у највишем избрању кроз Божански Дух, Она је највиша од преузнесених и најблаженија Царица блаженог рода. А данас, Она Којој доликује да живи на небесима, као у палати која јој приличи, у коју се данас преселила са земље и стала с десне стране Сведржитеља „сва је украшена изнутра, хаљина јој је златом искићена“ (Пс. 44, 13), како је о Њој рекао Псалмопојац и пророк. Под позлаћеном одећом подразумевај Њено боголепно тело искићено различитим врлинама: јер, Она данас једина заједно са Сином у богопрослављеном телу има небеско обитавалиште, јер земља, гроб и смрт нису имали власти да задрже до краја живоначално и богопријемно тело, боље обитавалиште од неба и од небеса над небесима. И заиста, ако се душа која има благодат Божију која у њој обитава, остављајући земаљско, узноси ка небу, као што је то постало јасно из мноштва примера и ми у то верујемо, како је могло да не буде узнесено са земље на небо тело, које не само да је примило у себе Јединородног и Предвечног Сина Божијег, неизрециви извор благодати, већ и које Га је родило и показало? Како би постала прах подвргнут трулежности Она Која је још као трогодишњакиња и још немајући у Себи Наднебесног Који Се у Њу уселио, Која још није родила Оваплоћеног, обитавала у Светињи над светињама? Зато се и природно тело које је родило прославља богодоличном славом (заједно) с Рођеним и саваскрсава се, по пророчанској песми, заједно с Христом Који је раније васкрсао после три дана, „кивот светиње“ Његове (Пс. 132, 8). Постојао је и доказ Њеног васкрсења из мртвих за апостоле – плаштаница и погребне одежде, које су једине остављене у гробу и које су једино нашли у њему дошавши да га обиђу: исто као што је раније било с Њеним Сином и Господом. Али, није било потребе да Она још неко време буде у земљи као Њен Син и Бог и зато је она право из ковчега била узнета у наднебесно обитавалиште одакле сија светозарним и Божанским блеском освећујући одатле свако земаљско наслеђе и због тога Јој се сви верни клањају, хвале Је и опевају. Чак и оно што је речено на почетку, да је накратко била понижена у односу на Анђеле (под тим подразумевамо окушање смрти) – и то треба да служи за умножавање у свему величанствености Богомајке. Зато се и праведно све сједињује и помаже у данашњој светковини. Дакле, требало је да Она Која је примила у Себе Онога Ко све испуњава и Који је изнад свега, и Сама достигне све и постане изнад свега по Својим врлинама и узвишености достојанства. И зато је оно што је свим одувек најбољим лицима помагало да постану бољи и што имају само Богом облагодаћени (свако понаособ) Анђели и људи – све то Она сједињује у Себи и Једина је у свему неизрециво богата: у стицању бесмртности после смрти и обитавању на небу у телу заједно са Сином и Богом, и од овог времена обилно излива отуда пребогате благодати свима онима који Је поштују. Она чак дарује смелост да се прибегава Њој, Која је сасуд толиких доброчинстава: штедро дели благо и никад не престаје да нам даје ове корисне дарове и богату помоћ. Гледајући на Овај извор и ризницу сваког блага неко ће рећи да Дјева ради добродетељи и ради оних који живе врлински представља оно што за видљиву светлост и онима који у њој живе – чини сунце. Али ако управи мисаони поглед ка Сунцу, Које је натприродно заблистало људима од Ове Дјеве, према Сунцу, Које по природи и изобилно има све што је Њој даровано по благодати, Дјева му истог часа изгледа као небо: јер, Она је по доброј вољи Божијој, кроз сва доброчинства стекла наслеђе толико драгоценије од облагодаћених под небом и изнад неба – колико је небо више од сунца, а сунце блиставије од неба. Која реч може описати Твоју боголепну лепоту, Богомајко Дјево? Јер, није могуће све Твоје изложити размишљањима и речима: пошто све то превазилази ум и реч. Ипак треба опевати ако човекољубиво дозвољаваш. Јер, Ти си обитавалиште свих благодатних дарова и пунота сваке праведности, одраз и живи лик сваке благости и сваке доброте, јер си Једина потпуно удостојена дарова Духа, а посебно, као једина у Чију се утробу уселио Онај, у Коме је ризница свега овога, и Која си постала дивна обитељ за Њега; и зато сад, прешавши кроз смрт у бесмртност и праведно се преставивши од земље на Небо, у Наднебесне обитељи, живиш с Њим вечно и тамо (пребиваш) не остављајући бригу за Своје наслеђе, умилостивљујући Га непрестаним молбама за све. Богородица је ближа Богу од свих блиских и толико се већих почасти удостојава у поређењу са свима (не подразумевам само земнородне, већ чак и сва анђеоска свештеноначалија). О њиховом чиноначалству још је раније написао Исаија: „И Серфими стајаху око Њега“ (Ис. 6, 2). А о Њој опет Давид: „Стаде Царица с Твоје десне стране“ (Пс. 45, 10). Видите ли различитост у стајању? На основу ове разлике можете да разумете и различитост чина по достојанству: јер, Серафими су око Бога, а близу Њега лично је само Царица, Коју хвали и прославља Сам Бог, Који као да објављује о Њој Силама (анђеоским) око Себе и говори, као што је речено у Песми над песмама: „лепа си, драга Моја“ (Песм. 6, 3), блиставија од светлости, слађа од Божанског раја и лепша од целог света, видљивог и невидљивог. Али, она је праведно стала не само близу, већ и с десне стране: јер, где је сео Христос на Небесима, тамо је данас стала и Ова, Која Се узнела од земље на Небо – не само зато што је то желела и била заузврат жељена више од свега и по самим природним законима, већ и зато што је Она Његов истински Престо. Овај Престоје видео и Исаија, у оном херувимском збору и назвао га је високим и преузвишеним (Ис. 6, 1) показујући (овим) узношење Богомајке над Небеским Силама. Зато пророк и приказује ове Анђеле, који славе Бога рођеног од Ње како говоре: благословена Слава Господња од места Његовог (Јез. 3, 12). А патријарх Јаков, који је у наговештају созерцавао ово, рекао је: „како је страшно место ово; овде је доиста кућа Божија и ово су врата Небеска“ (1 Мојс. 28, 17). А Давид, опет, сједињујући у себи мноштво спасених, као да слаже неке струне и различите складне звуке ради Ове Приснодјеве од различитих родова у једно сазвучје, пева уз песму о Њој говорећи: „учинићу да се не заборавља име Твоје од колена на колено; потом ће Те славити народи вавек века“ (Пс. 45, 17). Видите ли да сва твар прославља Ову Мајку Дјеву и не у току одређеног времена, већ у векове векова? На основу тога се може разумети да ни Она неће престати у току целог века да чини добро свој твари, не говорим само о нашој твари, већ и о самим бестелесним и натприродним чиноначалијима, јер то да се она заједно с нама само кроз Њу постају заједничари и дотичу се Бога, Неприкосновеног Бића, јасно је показао пророк Исаија: он је видео да Серафин није непосредно са жртвеника узео угаљ, већ је узео уз помоћ клешта, којима се и дотакао пророчанских усана дајући очишћење (Ис. 6, 6). Ово виђење клешта било је истоветно с оним великим призором који је созерцавао Мојсије – с купином, обузетом пламеном, која није сагоревала (2 Мојс. 3, 2). Ко не зна да су ова купина и ова клешта Мајка Дјева, Која није изгорела примивши Огањ Божанства, а тако и да је и овде зачећу прислуживао Арханђео који је кроз Њу учинио заједничарем људског рода Онога Ко је узео грех света и очистио нас на тај начин кроз ово неизрециво заједничарење? И зато је Она једина посредница између створене и нестворене природе; и нико неће доћи Богу осим ако се не озари кроз Њу као заиста боголепну светиљку, пошто је „Бог усред Ње и неће се померити“ Пс. 46, 6). Ако уздарје бива сразмерно с љубављу према Богу и онога ко воли Сина заволеће Он и Сам Отац, и постаће место боравка Обојице, јер се тајанствено усељавају у њега и бораве у њему по обећању Господњем (Јн. 14, 21), ко ће га заволети више од Мајке Која не само да је родила Овог Јединородног, већ је то учинила без брака како би постала двоструки предмет љубави Онога Ко се (с Њом) сјединио и постао заједничар? Кога би више од Мајке волео Јединородни Који се притом родио од Ње Једине неизрециво у последња времена и предвечно од Јединог Оца, ма колико да је повећана, у складу с положајем који Јој доликује и по закону, част од Онога Ко је дошао да испуни закон? Дакле, као што је Онај Који нас је посетио само кроз Њу, „дошао на земљу и живео с људима“ (Вар. 3, 38), Који је био невидљив пре Ње, тако је и касније сваки извор божанског просвећења и потпуно откровење Божанских тајни и потпуно оваплоћење духовних дарова, али Га нико осим Ње не може примити у себе. А Сама Она, Која је прва од свих примила превасходну пуноту Онога Који испуњава све у свему, даје свима Онога Кога је примила, делећи свакоме по могућности у складу и сразмерно чистоти сваког, тако да је и ризница и поседница богатства Божанства. Ако је такав вечни закон на Небу да кроз мање међу већима улазе у општење с онима који имају већу силу, наравно, неупоредиво највећи утицај има Мати Дјева кроз коју сви постају заједничари с Богом, који год да су постали заједничари; и Њу спознају као обитавалиште Несместивог сви који знају Бога и опеваће Је с Богом сви они који опевају Бога. А Она сама је виновница свега што је било пре Ње и заступница за све који су после Ње и посредница вечног блага. Она је предмет пророчких предсказања, начелница апостола, утврђење мученика, основа учитеља. Она је слава земнородних, радост Небеских и похвала све твари. Она је почетак, извор и корен неизрецивог блага, Она је почетак и усавршавање сваке светиње. О, Дјево Божанска и сада Небеска! Како ћу рећи све о Теби? Како ћу Те прославити, Ризнице Славе? Кроз тебе се просвећује вид разума, кроз Тебе се просвећује дух силаском Светог Духа, пошто си постала ризница и сасуд дарова; али не тако да их задржаваш у Самој Себи, већ тако да све испуњаваш даровима благодати. Јер Владика неисцрпних блага даје Ти их како би их делила; у супротном случају, зашто би стварао блаженство, које се крије и не рађа? Стога, о Господарице, дај обилно свем народу Твом и овом наслеђу Твом милости Твоје и дарове Твоје. Даруј избављење од невоља које нас сустижу, види колико нас многе и велике спољашње и унутрашње притискају. Твојом моћи све учини бољим, подај у страдањима нашим Твоју помоћ и лек, дајући душама и телима нашим изобилну благодат потребну свима. А ако не бисмо могли да је примимо, учини нас достојним примања и дај толико да бисмо спасавани и укрепљивани благодаћу Твојом прослављали Предвечног Логоса Који се од Тебе оваплотио, с Његовим Беспочетним Оцем и Животворним Духом сада и увек и у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  4. Ова моја беседа упућена вашој љубави изазвана је и љубављу и потребом. Не говорим само због своје љубави према вама, желим да спасоносна беседа допре до вашег богољубивог слуха и да тако напоји ваше душе; говорим и стога што ми је веома потребно да заједно с похвалама у цркви излажем величину Приснодјеве и Богомајке. И као што ме жеља двоструко већа у односу на уобичајену подстиче и наводи на то, тако ме и неизбежна потреба приморава, премда реч не може достићи оно што је изнад сваких речи, као што око не може упорно да гледа у сунце. А пошто човеку није својствено да говори о ономе што је изнад речи, љубав према Богомајци пре свега треба да буде освећена песмама. Ако је „часна смрт преподобних“ (Пс. 115, 6) и „сећање на праведника с похвалама“ (Прич. 10, 7), колико је то више сећање на Најсветију међу светима, кроз Коју се даје свако освећење светима, - сећање на Приснодјеву и Богомајку, које (сећање) нам доликује да чинимо с највећим и најлепшим похвалама? Данас празнично славимо свето Успење или престављење, кроз које је Она Која је накратко била умањена у односу на Анђеле, али је превазишла неупоредиво Анђеле и Арханђеле и премирне Силе по Својој блискости Богу и чудесним делима која су одувек предсказивана и која су се испунила над Њом. Јер ради Ње су била предсказања Богом надахнутих пророка, чуда која су унапред указивала на велико чудо васељене – Ову Приснодјеву и Богомајку; установе Духа, које су на разноврсне начине биле праобраз будуће стварности; обећања о рођењу Оне Која ће без семена родити Онога Који се предвечно рађа од Оца... Цар свега је пожелео тајанствену лепоту Приснодјеве као што је Давид предсказао и у Њу се уселила оваплоћена Сила Вишњег, није показала Своје присуство кроз мрак и огањ, као богонадахнутом Мојсију и посредством ветра и облака, као пророку Илији, већ је Сила Вишњег, непосредно, без икаквог покрова, осенила свепречисту и девствену утробу. Тако се неизрециво уселио у Њу и из Ње је произашао Логос Божји, заоденут плоћу и „на земљу је дошао и с људима је живео“ (Вар. 3, 38) обоживши нашу природу и даровавши нам, како каже божански апостол, оно „што Анђели желе да разумеју“ (1 Петр. 1, 12) и у томе је дивно прослављање и пречасна слава Ове Приснодјеве. А која је реч у стању да објасни оно што се десило после неизрецивог рођења? Јер, Она Која је помогла и која је састрадавала умањењу Логоса Божијег Који је из ње рођен, и слави се заједно с Њим, узноси се достојно додајући величанственост дивној величанствености. Али и по узласку на Небо Онога Који је од Ње оваплоћен, Она по величанствености која превазилази ум и реч, као да се такмичила с Њим разноврсним подвизима и молитвама, као и бригом за цео свет, охрабрењем проповедника на свим крајевима земље; и уопште, Она је свима била једини ослонац и утеха, на све начине помажући у доношењу јеванђељске радосне вести и јасно показујући Саму Себе и живот пун борбе и владавину над умом и речју. Зато је, наравно, живоносна Њена смрт, која је води у Небески и бесмртни живот; и сећање на Њу је радостан празник и светковина целог света. Богоносни дух Приснодјеве у Своје руке је примио Њен Син; Он је, мало касније, и ово рођено тело преселио у вечну и Небеску обитељ. Све је то праведно и сасвим долично. Заиста, многи су се од искона удоствојили Божије благонаклоности, славе и моћи, као што и Давид каже: „како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број. Да их бројим, више их је него песка“ (Пс. 139, 17-18). „Многе су жене, - по Соломону, - биле врсне, али ти их надвисујеш све“ (Прич. 31, 30). Ова – Пречиста Дјева се и узнела над свима и изнад свега. Она је једина, ставши између Бога и људског рода, Бога учинила Сином човека, а људе је учинила синовима Божјим; Она је учинила земљу небом и обоготворила људски род; Она је једина од свих превазилазећи сваку природу била Мајка Бога по природи, а кроз неизрециво рођење је постала царица сваке твари на свету и изнад света и узносећи се тако над Онима који су јој потчињени кроз Њу Саму и постајала је и Сама учесница у највишем избрању кроз Божански Дух, Она је највиша од преузнесених и најблаженија Царица блаженог рода. А данас, Она Којој доликује да живи на небесима, као у палати која јој приличи, у коју се данас преселила са земље и стала с десне стране Сведржитеља „сва је украшена изнутра, хаљина јој је златом искићена“ (Пс. 44, 13), како је о Њој рекао Псалмопојац и пророк. Под позлаћеном одећом подразумевај Њено боголепно тело искићено различитим врлинама: јер, Она данас једина заједно са Сином у богопрослављеном телу има небеско обитавалиште, јер земља, гроб и смрт нису имали власти да задрже до краја живоначално и богопријемно тело, боље обитавалиште од неба и од небеса над небесима. И заиста, ако се душа која има благодат Божију која у њој обитава, остављајући земаљско, узноси ка небу, као што је то постало јасно из мноштва примера и ми у то верујемо, како је могло да не буде узнесено са земље на небо тело, које не само да је примило у себе Јединородног и Предвечног Сина Божијег, неизрециви извор благодати, већ и које Га је родило и показало? Како би постала прах подвргнут трулежности Она Која је још као трогодишњакиња и још немајући у Себи Наднебесног Који Се у Њу уселио, Која још није родила Оваплоћеног, обитавала у Светињи над светињама? Зато се и природно тело које је родило прославља богодоличном славом (заједно) с Рођеним и саваскрсава се, по пророчанској песми, заједно с Христом Који је раније васкрсао после три дана, „кивот светиње“ Његове (Пс. 132, 8). Постојао је и доказ Њеног васкрсења из мртвих за апостоле – плаштаница и погребне одежде, које су једине остављене у гробу и које су једино нашли у њему дошавши да га обиђу: исто као што је раније било с Њеним Сином и Господом. Али, није било потребе да Она још неко време буде у земљи као Њен Син и Бог и зато је она право из ковчега била узнета у наднебесно обитавалиште одакле сија светозарним и Божанским блеском освећујући одатле свако земаљско наслеђе и због тога Јој се сви верни клањају, хвале Је и опевају. Чак и оно што је речено на почетку, да је накратко била понижена у односу на Анђеле (под тим подразумевамо окушање смрти) – и то треба да служи за умножавање у свему величанствености Богомајке. Зато се и праведно све сједињује и помаже у данашњој светковини. Дакле, требало је да Она Која је примила у Себе Онога Ко све испуњава и Који је изнад свега, и Сама достигне све и постане изнад свега по Својим врлинама и узвишености достојанства. И зато је оно што је свим одувек најбољим лицима помагало да постану бољи и што имају само Богом облагодаћени (свако понаособ) Анђели и људи – све то Она сједињује у Себи и Једина је у свему неизрециво богата: у стицању бесмртности после смрти и обитавању на небу у телу заједно са Сином и Богом, и од овог времена обилно излива отуда пребогате благодати свима онима који Је поштују. Она чак дарује смелост да се прибегава Њој, Која је сасуд толиких доброчинстава: штедро дели благо и никад не престаје да нам даје ове корисне дарове и богату помоћ. Гледајући на Овај извор и ризницу сваког блага неко ће рећи да Дјева ради добродетељи и ради оних који живе врлински представља оно што за видљиву светлост и онима који у њој живе – чини сунце. Али ако управи мисаони поглед ка Сунцу, Које је натприродно заблистало људима од Ове Дјеве, према Сунцу, Које по природи и изобилно има све што је Њој даровано по благодати, Дјева му истог часа изгледа као небо: јер, Она је по доброј вољи Божијој, кроз сва доброчинства стекла наслеђе толико драгоценије од облагодаћених под небом и изнад неба – колико је небо више од сунца, а сунце блиставије од неба. Која реч може описати Твоју боголепну лепоту, Богомајко Дјево? Јер, није могуће све Твоје изложити размишљањима и речима: пошто све то превазилази ум и реч. Ипак треба опевати ако човекољубиво дозвољаваш. Јер, Ти си обитавалиште свих благодатних дарова и пунота сваке праведности, одраз и живи лик сваке благости и сваке доброте, јер си Једина потпуно удостојена дарова Духа, а посебно, као једина у Чију се утробу уселио Онај, у Коме је ризница свега овога, и Која си постала дивна обитељ за Њега; и зато сад, прешавши кроз смрт у бесмртност и праведно се преставивши од земље на Небо, у Наднебесне обитељи, живиш с Њим вечно и тамо (пребиваш) не остављајући бригу за Своје наслеђе, умилостивљујући Га непрестаним молбама за све. Богородица је ближа Богу од свих блиских и толико се већих почасти удостојава у поређењу са свима (не подразумевам само земнородне, већ чак и сва анђеоска свештеноначалија). О њиховом чиноначалству још је раније написао Исаија: „И Серфими стајаху око Њега“ (Ис. 6, 2). А о Њој опет Давид: „Стаде Царица с Твоје десне стране“ (Пс. 45, 10). Видите ли различитост у стајању? На основу ове разлике можете да разумете и различитост чина по достојанству: јер, Серафими су око Бога, а близу Њега лично је само Царица, Коју хвали и прославља Сам Бог, Који као да објављује о Њој Силама (анђеоским) око Себе и говори, као што је речено у Песми над песмама: „лепа си, драга Моја“ (Песм. 6, 3), блиставија од светлости, слађа од Божанског раја и лепша од целог света, видљивог и невидљивог. Али, она је праведно стала не само близу, већ и с десне стране: јер, где је сео Христос на Небесима, тамо је данас стала и Ова, Која Се узнела од земље на Небо – не само зато што је то желела и била заузврат жељена више од свега и по самим природним законима, већ и зато што је Она Његов истински Престо. Овај Престоје видео и Исаија, у оном херувимском збору и назвао га је високим и преузвишеним (Ис. 6, 1) показујући (овим) узношење Богомајке над Небеским Силама. Зато пророк и приказује ове Анђеле, који славе Бога рођеног од Ње како говоре: благословена Слава Господња од места Његовог (Јез. 3, 12). А патријарх Јаков, који је у наговештају созерцавао ово, рекао је: „како је страшно место ово; овде је доиста кућа Божија и ово су врата Небеска“ (1 Мојс. 28, 17). А Давид, опет, сједињујући у себи мноштво спасених, као да слаже неке струне и различите складне звуке ради Ове Приснодјеве од различитих родова у једно сазвучје, пева уз песму о Њој говорећи: „учинићу да се не заборавља име Твоје од колена на колено; потом ће Те славити народи вавек века“ (Пс. 45, 17). Видите ли да сва твар прославља Ову Мајку Дјеву и не у току одређеног времена, већ у векове векова? На основу тога се може разумети да ни Она неће престати у току целог века да чини добро свој твари, не говорим само о нашој твари, већ и о самим бестелесним и натприродним чиноначалијима, јер то да се она заједно с нама само кроз Њу постају заједничари и дотичу се Бога, Неприкосновеног Бића, јасно је показао пророк Исаија: он је видео да Серафин није непосредно са жртвеника узео угаљ, већ је узео уз помоћ клешта, којима се и дотакао пророчанских усана дајући очишћење (Ис. 6, 6). Ово виђење клешта било је истоветно с оним великим призором који је созерцавао Мојсије – с купином, обузетом пламеном, која није сагоревала (2 Мојс. 3, 2). Ко не зна да су ова купина и ова клешта Мајка Дјева, Која није изгорела примивши Огањ Божанства, а тако и да је и овде зачећу прислуживао Арханђео који је кроз Њу учинио заједничарем људског рода Онога Ко је узео грех света и очистио нас на тај начин кроз ово неизрециво заједничарење? И зато је Она једина посредница између створене и нестворене природе; и нико неће доћи Богу осим ако се не озари кроз Њу као заиста боголепну светиљку, пошто је „Бог усред Ње и неће се померити“ Пс. 46, 6). Ако уздарје бива сразмерно с љубављу према Богу и онога ко воли Сина заволеће Он и Сам Отац, и постаће место боравка Обојице, јер се тајанствено усељавају у њега и бораве у њему по обећању Господњем (Јн. 14, 21), ко ће га заволети више од Мајке Која не само да је родила Овог Јединородног, већ је то учинила без брака како би постала двоструки предмет љубави Онога Ко се (с Њом) сјединио и постао заједничар? Кога би више од Мајке волео Јединородни Који се притом родио од Ње Једине неизрециво у последња времена и предвечно од Јединог Оца, ма колико да је повећана, у складу с положајем који Јој доликује и по закону, част од Онога Ко је дошао да испуни закон? Дакле, као што је Онај Који нас је посетио само кроз Њу, „дошао на земљу и живео с људима“ (Вар. 3, 38), Који је био невидљив пре Ње, тако је и касније сваки извор божанског просвећења и потпуно откровење Божанских тајни и потпуно оваплоћење духовних дарова, али Га нико осим Ње не може примити у себе. А Сама Она, Која је прва од свих примила превасходну пуноту Онога Који испуњава све у свему, даје свима Онога Кога је примила, делећи свакоме по могућности у складу и сразмерно чистоти сваког, тако да је и ризница и поседница богатства Божанства. Ако је такав вечни закон на Небу да кроз мање међу већима улазе у општење с онима који имају већу силу, наравно, неупоредиво највећи утицај има Мати Дјева кроз коју сви постају заједничари с Богом, који год да су постали заједничари; и Њу спознају као обитавалиште Несместивог сви који знају Бога и опеваће Је с Богом сви они који опевају Бога. А Она сама је виновница свега што је било пре Ње и заступница за све који су после Ње и посредница вечног блага. Она је предмет пророчких предсказања, начелница апостола, утврђење мученика, основа учитеља. Она је слава земнородних, радост Небеских и похвала све твари. Она је почетак, извор и корен неизрецивог блага, Она је почетак и усавршавање сваке светиње. О, Дјево Божанска и сада Небеска! Како ћу рећи све о Теби? Како ћу Те прославити, Ризнице Славе? Кроз тебе се просвећује вид разума, кроз Тебе се просвећује дух силаском Светог Духа, пошто си постала ризница и сасуд дарова; али не тако да их задржаваш у Самој Себи, већ тако да све испуњаваш даровима благодати. Јер Владика неисцрпних блага даје Ти их како би их делила; у супротном случају, зашто би стварао блаженство, које се крије и не рађа? Стога, о Господарице, дај обилно свем народу Твом и овом наслеђу Твом милости Твоје и дарове Твоје. Даруј избављење од невоља које нас сустижу, види колико нас многе и велике спољашње и унутрашње притискају. Твојом моћи све учини бољим, подај у страдањима нашим Твоју помоћ и лек, дајући душама и телима нашим изобилну благодат потребну свима. А ако не бисмо могли да је примимо, учини нас достојним примања и дај толико да бисмо спасавани и укрепљивани благодаћу Твојом прослављали Предвечног Логоса Који се од Тебе оваплотио, с Његовим Беспочетним Оцем и Животворним Духом сада и увек и у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  5. 1. Недавно смо великим очима вере созерцавали Христа како се узноси на небо, и то не мање од оних који су били удостојени да Га гледају својим телесним очима. Стога ни најмање нисмо лишени њиховог блаженства, будући да је Господ рекао: Блажени који не видеше а вероваше (Јн. 20; 29), а такви су они који су се уверили на основу онога што су чули и који виде кроз веру. Недавно смо, дакле, созерцавали Христа како се у телу узима од земље, а сада, на основу тога што је ученицима послао Духа Светог, видимо куда је Он то и на какво (велико) достојанство узвео нашу природу коју је примио, јер је Он, у крајњој линији, узашао тамо одакле је сишао Дух Којега је послао. А одакле је сишао Дух - то је показао Онај Који је говорио кроз пророка Јоила: После ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоил 2,28), и Којем се Давид обраћа речима: Кад им пошаљеш Духа Свога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље (Пс. 104; 30). Христос је, дакле, пошто се вазнео, узашао најузвишенијем Оцу, у сама недра Очева, одакле потиче и Свети Дух. Тиме што је и Он такође послао са небеса Духа Светог Који исходи од Оца и Којега Отац шаље, показао је да чак и својом људском природом учествује у достојанству које је својствено Оцу. Када пак чујемо да Духа Светог шаљу и Отац и Син, нека нико не помисли да Он (Дух Свети) није истога достојанства као и они (Отац и Син); Јер Он није само од оних који се шаљу, него је и Сам од Оних Који шаљу и показују Своје благовољење. 2. Бог Који говори кроз пророка јасно је то показао: Ја сам руком Својом утврдио земљу и простро небеса, а сада Ме посла Господ и Дух Његов (Иса. 48; 13-16). Христос преко истог Пророка на другом месту каже: Дух је Господњи на Мени, Њега ради помаза Ме, да јављам добре гласе кроткима (Иса. 61; 1). Тако, Дух Свети не само да бива послат, него и Он сам шаље Сина који је послат од Оца, из чега произилази да је Он исте природе, исте силе, истог дејства и исте части као и Отац и Син. Дакле, благовољењем Оца и садејством Духа Светога, по Своме неизмерно дубоком човекољубљу јединородни Син Божији је спустио небеса и сишао са висине, постао видљив на земљи, као Човек био међу нама и савршио и поучио нас ономе што је чудесно, велико, узвишено и заиста богодолично, а за оне који Њега слушају уистину божанско и спасоносно. 3. Затим је и добровољно страдао ради нашег спасења, и био погребен, и васкрсао трећег дана, па се вазнео на небеса, сео да десне стране Оца и тамо саучествовао у силаску божанског Духа на ученике, сапославши Га заједно са Оцем, како им је и обећао. Он је засео на висини како би нам одатле саопштио: ако неко жели да се придружи тој слави, да постане причасник Царства небеског, да се назове сином Божијим, да задобије бесмртни живот, неизрециву славу, чисту сладост и непропадљиво богатство, нека слуша Моје заповести и нека, сразмерно својој снази, подражава Мој начин живота, нека живи онако како Сам живео Ја Који сам у телу дошао на земљу, савршио и поучио, утемељио спасоносне законе и Сам Собом дао пример. Својим делима и чудесима Господ је пружио потврду еванђелског учења. Запечатио је то Својим страдањима. Велику корист која долази од еванђелског учења и његову спасоносност показао је Својим васкрсењем из мртвих, Својим вазнесењем на небеса и спуштањем одатле божанског Духа на ученике, што је догађај који данас празнујемо. Након Васкрсења из мртвих и јављања Својим ученицима, Он им је, узносећи се, рекао: Ево Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.Примићете силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље (Лк. 24; 49, Дела ап. 1; 8). 4. А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању и сабраности посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде - вели еванђелист Лука - шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху (Дела ап. 2; 2). То је онај шум који је предсказала пророчица Ана када је примила обећање за Самуила: Господ загрме с неба: Он ће дати снаху и узвисиће рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Тај шум је такође предсказан и у виђењу пророка Илије, јер се каже: Дође глас тих и танак; и тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); јер глас тих и танак, то је шум ветра. Праслику овог гласа и даха можеш наћи и у Еванђељу Христовом. У последњи дан великог Празника, тј. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн. 20; 22). 5. Тако је онај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разлио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво растављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дела ап. 2; 3-4). 6. Окончана су та чудесна дела која је Владика савршио у телу, показујући да је Он, по Својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се савршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније - тако што је говорио кроз Пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у Својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим (досл. "сео је на ученике"), учинивши их оруђима Своје силе. 7. Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Учинио је то и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносуштности Духа са Оцем и Сином - јер Бог наш је огањ, и то огањ који прождире безакоње - него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева. Као што је огањ устројен тако да може и да светли и да спаљује, тако и реч учења у Христу просвећује слушаоце, док оне који се упорно противе предаје огњу и вечном мучењу. Апостол Лука не каже да су ти језици били огњени, него - као огњени, како неко не би помислио да се тај огањ могао чувствено опазити и да је био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о јављању Духа Светога. Зашто су им се језици показали раздељени? Зато што се Дух Свети једино Христу Који је сишао са небеса, не даје од Оца на меру, јер Он и у телу поседује свецелу божанску силу и енергију. Ни на једноме од њих (Апостола) није починула свеобухватна благодат Духа, него је сваки добија делимично - један добија једне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како благодат која се светима даје од Духа представља саму Његову природу (а не дејство, енергију). 8. Израз седе[1] не означава само господарско достојанство, него и јединство божанског Духа. Седе, каже, по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Својим различитим силама и енергијама (дејствима), Он је свуда целовит, нераздељиво раздељен, и предаје се у потпуности, као сунчев зрак. Стадоше Говорити другим језицима, тј. на разним језицима обраћали су се онима који су се ту сабрали из разних народа, као што им Дух даваше да казују, јер су постали оруђа божанског Духа која делују и покрећу се по Његовој вољи и сили. Свако оруђе које се узима споља не учествује у природи него у дејству онога који делује и коју добија од њега. Тако бива и са оруђима Духа Светога, као што каже и Давид, говорећи о Њему: Језик је мој трска писара брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писање, која је оруђе писара, не постаје учесник у природи писара, него у његовој енергији, и пише оно што писар жели и може. 9. Зашто Дух Свети представља обећање Оца? Зато што је био обећан преко пророка. Преко Језекиља Он је говорио: Даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас; дух Свој метнућу у вас (Јез. 36; 26), а преко Јоиља: И после ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). И Мојсеј га је желео и наговестио: Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Свој Дух на њих (4. Мојс. 11; 29). Пошто је исто - благовољење и обећање Оца и Сина, Христос онима који верују у Њега каже: А који пије од воде коју ћу му Ја дати ... постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14); и: Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе, што еванђелиста тумачи овако: А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 38-39). У одласку на спасоносно страдање Господ је својим ученицима рекао: Ако Ме љубите, заповести Моје држите, и Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек: Духа Истине (Јн. 14; 15-17), ово сам вам Говорио док сам боравио с вама. А Утешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14; 25-26) и: Када дође Утешитељ, Кош ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15; 26). 10. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима. 11. Тако сваки архијереј долази у своје време, доносећи граду ову благодат и дар Божији, и кроз Еванђеље - просвећење божанским Духом. Они који одбацују било кога од њих (од архијереја), прекидају божанску благодат и прекидају божанско прејемство - колико је то у њиховој моћи - те тако сами себе одвајају од Бога, доспевају у погубно стање и свакојаке несреће, што сте и ви недавно из искуства научили. Окренувши се сада пастиру ваших душа који долази од Бога, ако послушате мене који вам саветујем оно што служи на спасење, онда ћете заиста дивно прославити успомену на Силазак божанског Духа ради нашег спасења, по неизрецивом човекољубљу, због чега и услед чега је и Јединородни Син Божији, приклонивши небеса, сишао и примио тело од нас. 12. Да Он Сам није у телу узашао на небеса и послао Духа Светога - како би Овај утврдио ученике Његове и пребивао с колена на колено са њима и њиховим наследницима, учитељима Еванђеља Благодати? Онда ни проповед Истине не би била објављена свим народима, нити би дошла све до нас. Због тога је најчовекољубивији Владика сада показао да су Његови ученици причасници и оци и служитељи светлости и вечног живота, који порађају за вечни живот и од достојних чине децу светлости и оце просвећења, јер ће тако и Он Сам пребивати са њима до краја века, што је било обећано за Духа Светога. Он је једно са Оцем и Духом, не у смислу ипостаси, него у смислу божанства, јер је један Бог у Тројици, у једном троипостасном и свемогућем божанству. Дух Свети је увек био заједно са Сином у Оцу. Како иначе могао бити беспочетни (безначални) Отац и Ум без Сина и сабеспочетне (сабезначалне) Речи (Логоса)? И како би могла бити вечна Реч без савечног Духа? Дакле, увек је био, јесте и биће - Дух Свети, Који ствара са Оцем и Сином у време стварања, Који са Њима обнавља повређено, Који одржава постојеће, Онај Који је свуда и све испуњава и свиме управља и све чува. Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога где ћу побећи, обраћа се Псалмопојац Богу (Пс. 139; 7). 13. Не само посвуда, него и над свима; и не само у сваком веку и времену, него и пре сваког века и времена: Дух Свети неће бити са нама само до краја века, како је обећано, него ће и у будућем веку пребивати са достојнима, обесмрћујући их и испуњавајући вечном славом, а такође и њихова тела, што је и Господ показао када је ученицима објавио: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек (Јн. 14; 16). И заиста, према апостолским речима сеје се, тј. бива погребено душевно тело које умире, оно (тело) које се назива и физичким (природним), састављено од душе и тела који заједно јесу (постоје) и крећу се. Устаје пак, тј. оживљава, духовно тело, над-природно (над-физичко), јер га је саставио и њиме руководи божански Дух и јер је силом Духа обучено у бесмртност, славу и непропадљивост. Први човек Адам, каже Апостол, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује. Први човек је од земље; други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15; 45-48). 14. На кога се ово односи? На оне који су постојани и непоколебиви у вери, који на делу Господњем увек доносе плодове, и кроз своју послушност увек на себи носе лик Небескога. Према еванђелисти Јовану, Претеча Господњи говори: Ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн. 3; 36); а гнев Божији може ли ко да издржи? Страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога. Ако се плашимо непријатељских руку док нам Господ говори: Не бојте се оних који убијају тело (Мт. 10; 28), ко се онда, ако има памети, неће уплашити руку Божијих што се у гневу подижу против неверника? Гнев Божији подићи ће се против сваке оне душе која у разузданости и неправди проводи живот, не знајући за обраћење, и држи истину у неправди (Рим. 1; 18). 15. Бежимо, дакле, од овог гнева; потрудимо се да путем покајања задобијемо милост и састрадање Свесветог Духа. Ако неко мрзи некога, нека се помири и врати на љубав, како његова мржња и непријатељство према ближњем не би послужили против њега, као сведочанство за то да он Бога не љуби: јер ако не љубиш брата свога, кога видиш, како ћеш онда љубити Бога, кога не видиш? Имајући љубав један према другоме, ми имамо истинску и нелицемерну љубав и показујемо је на делу. Тако, не говоримо и не чинимо - па и више од тога, не допустимо чак ни да се чује ништа што је увредљиво или штетно за нашу браћу, како нас је и Христов љубљени Богослов поучио: Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3; 18). 16. Ако је неко пао у блуд, или прељубу, или сличну телесну нечистоту, нека одступи од те срамне скверни и нека се очисти путем исповести, сузама, постом и сличним подвизима. Непокајане блуднике и прељубочинце Бог ће осудити и отерати од Себе и предати паклу и неугасивом огњу и другим вечним мукама, говорећи: Нека се уклони нечисти и проклети, да не види и да се не наслади славом Господњом (в. Иса. 26; 10). Лопов, грабљивац или користољубац нека не краде, нека не чини насиље, нека не отима туђе, него нека од свога да сиротињи. Једном речју, ако желите живот, ако желите да видите добре дане и да се избавите од видљивих и невидљивих непријатеља, од варвара који сада насрћу и од мука које су припремљене за зачетника зла и његове ангеле, уклоните се од сваког зла и чините добро. Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије, каже апостол Коринћанима(1. Кор. 6; 9-10). Онај ко нема заједницу са Богом и ко није Божији, тај ни Бога нема за Оца. 17. Удаљимо се, браћо, молим вас, од Богу мрских дела и речи, како бисмо смело могли Бога да називамо Оцем. Обратимо се Њему у истини, како би се и Он обратио нама и како би нас очистио од сваког греха и удостојио Своје божанске благодати. Тако ћемо и сада и довека славити и празновати богонадахнуто и духовно остварење божанског обећања - долазак Свесветог Духа људима и Његово почивање на њима, као исход и испуњење блажене наде у Самом Христу, Господу нашем, 18. Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор:"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ", (САБРАНЕ БЕСЕДЕ), ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, БЕОГРАД
  6. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима... 1. Недавно смо великим очима вере созерцавали Христа како се узноси на небо, и то не мање од оних који су били удостојени да Га гледају својим телесним очима. Стога ни најмање нисмо лишени њиховог блаженства, будући да је Господ рекао: Блажени који не видеше а вероваше (Јн. 20; 29), а такви су они који су се уверили на основу онога што су чули и који виде кроз веру. Недавно смо, дакле, созерцавали Христа како се у телу узима од земље, а сада, на основу тога што је ученицима послао Духа Светог, видимо куда је Он то и на какво (велико) достојанство узвео нашу природу коју је примио, јер је Он, у крајњој линији, узашао тамо одакле је сишао Дух Којега је послао. А одакле је сишао Дух - то је показао Онај Који је говорио кроз пророка Јоила: После ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоил 2,28), и Којем се Давид обраћа речима: Кад им пошаљеш Духа Свога опет се изграђују, и тако обнављаш лице земље (Пс. 104; 30). Христос је, дакле, пошто се вазнео, узашао најузвишенијем Оцу, у сама недра Очева, одакле потиче и Свети Дух. Тиме што је и Он такође послао са небеса Духа Светог Који исходи од Оца и Којега Отац шаље, показао је да чак и својом људском природом учествује у достојанству које је својствено Оцу. Када пак чујемо да Духа Светог шаљу и Отац и Син, нека нико не помисли да Он (Дух Свети) није истога достојанства као и они (Отац и Син); Јер Он није само од оних који се шаљу, него је и Сам од Оних Који шаљу и показују Своје благовољење. 2. Бог Који говори кроз пророка јасно је то показао: Ја сам руком Својом утврдио земљу и простро небеса, а сада Ме посла Господ и Дух Његов (Иса. 48; 13-16). Христос преко истог Пророка на другом месту каже: Дух је Господњи на Мени, Њега ради помаза Ме, да јављам добре гласе кроткима (Иса. 61; 1). Тако, Дух Свети не само да бива послат, него и Он сам шаље Сина који је послат од Оца, из чега произилази да је Он исте природе, исте силе, истог дејства и исте части као и Отац и Син. Дакле, благовољењем Оца и садејством Духа Светога, по Своме неизмерно дубоком човекољубљу јединородни Син Божији је спустио небеса и сишао са висине, постао видљив на земљи, као Човек био међу нама и савршио и поучио нас ономе што је чудесно, велико, узвишено и заиста богодолично, а за оне који Њега слушају уистину божанско и спасоносно. 3. Затим је и добровољно страдао ради нашег спасења, и био погребен, и васкрсао трећег дана, па се вазнео на небеса, сео да десне стране Оца и тамо саучествовао у силаску божанског Духа на ученике, сапославши Га заједно са Оцем, како им је и обећао. Он је засео на висини како би нам одатле саопштио: ако неко жели да се придружи тој слави, да постане причасник Царства небеског, да се назове сином Божијим, да задобије бесмртни живот, неизрециву славу, чисту сладост и непропадљиво богатство, нека слуша Моје заповести и нека, сразмерно својој снази, подражава Мој начин живота, нека живи онако како Сам живео Ја Који сам у телу дошао на земљу, савршио и поучио, утемељио спасоносне законе и Сам Собом дао пример. Својим делима и чудесима Господ је пружио потврду еванђелског учења. Запечатио је то Својим страдањима. Велику корист која долази од еванђелског учења и његову спасоносност показао је Својим васкрсењем из мртвих, Својим вазнесењем на небеса и спуштањем одатле божанског Духа на ученике, што је догађај који данас празнујемо. Након Васкрсења из мртвих и јављања Својим ученицима, Он им је, узносећи се, рекао: Ево Ја ћу послати обећање Оца Својега на вас; а ви седите у Граду Јерусалиму док се не обучете у силу с висине.Примићете силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете Ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље (Лк. 24; 49, Дела ап. 1; 8). 4. А када се навршило педесет дана по Васкрсењу, чега се данас опомињемо, и када су сви ученици били сабрани заједно, једнодушно боравећи у одаји оног светог места, а такође и у одаји своје душе, сваки усредсређен духом, јер сви су се у тиховању и сабраности посветили молитви и појању свештених песама Богу, настаде - вели еванђелист Лука - шум са неба, као хујање силнога ветра, и напуни се сав дом где они сеђаху (Дела ап. 2; 2). То је онај шум који је предсказала пророчица Ана када је примила обећање за Самуила: Господ загрме с неба: Он ће дати снаху и узвисиће рог Помазаника Свога, каже она (1. Сам. 2; 10). Тај шум је такође предсказан и у виђењу пророка Илије, јер се каже: Дође глас тих и танак; и тамо беше Господ (1. Цар. 19; 12); јер глас тих и танак, то је шум ветра. Праслику овог гласа и даха можеш наћи и у Еванђељу Христовом. У последњи дан великог Празника, тј. на Педесетницу, стаде Исус, како приповеда Богослов и Еванђелист Јован, и повика: Ко је жедан нека дође Мени и пије! А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 37-39). И после Васкрсења, Он је дунуо на ученике Своје и рекао: Примите Дух Свети! (Јн. 20; 22). 5. Тако је онај глас (Исусов) предзнаменовао овај шум, а то што је дунуо на ученике предзначило је овај дах, који се сада бурно разлио са висине и пустио са неба велики и моћни шум, који позива сву земљу под небесима, а свима који са вером приступају дарује благодат и усељава се у њих. Јавља се са силом, све побеђује, гази зидове лукавога, уништава градове и сва утврђења непријатељска, смирује онога ко се преузноси, узноси онога ко је смирен у срцу, утврђује оно што је било рђаво растављено, разбија окове греха и одрешује окове ропства. Испунио је дом у коме су се они налазили, чинећи га духовном купељи, и тако се остварило оно обећање Спаситељево, које је дао када се узносио: Јован је крстио водом, а ви ћете се крстити Духом Светим, не дуго после ових дана (Дела ап. 1,5). Он је такође показао оправданост назива који им је дао, јер су силом овога шума са небеса апостоли заиста постали "синови грома". И показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују (Дела ап. 2; 3-4). 6. Окончана су та чудесна дела која је Владика савршио у телу, показујући да је Он, по Својој ипостаси, Син Јединородни Који се на крају времена сјединио са нама. Сада почиње да се савршава оно што пројављује Духа Светога у Његовој сопственој ипостаси, да бисмо познали, а такође и усвојили, велику и поклоњења достојну тајну Пресвете Тројице. Дух Свети је заиста деловао и раније - тако што је говорио кроз Пророке и најављивао будуће, а деловао је и кроз ученике када су изгонили демоне и исцељивали болесне. Сада се кроз огњене језике показао свима у Својој ипостаси и као Господар на престолу, отпочинуо је на ученицима Христовим (досл. "сео је на ученике"), учинивши их оруђима Своје силе. 7. Зашто се, међутим, јавио у виду језика? Зато да би показао да је сродан Речи Божијој, јер нема ничег сроднијег речи од језика. Учинио је то и ради благодати учитељства, јер учитељу у Христу неопходан је облагодаћен језик. А зашто се јавио у виду огњених језика? Не само услед једносуштности Духа са Оцем и Сином - јер Бог наш је огањ, и то огањ који прождире безакоње - него и због двоструког дејства апостолске проповеди. Она мора истовремено и да чини добро и да прекорева. Као што је огањ устројен тако да може и да светли и да спаљује, тако и реч учења у Христу просвећује слушаоце, док оне који се упорно противе предаје огњу и вечном мучењу. Апостол Лука не каже да су ти језици били огњени, него - као огњени, како неко не би помислио да се тај огањ могао чувствено опазити и да је био вештаствен, и да бисмо на основу примера могли да створимо представу о јављању Духа Светога. Зашто су им се језици показали раздељени? Зато што се Дух Свети једино Христу Који је сишао са небеса, не даје од Оца на меру, јер Он и у телу поседује свецелу божанску силу и енергију. Ни на једноме од њих (Апостола) није починула свеобухватна благодат Духа, него је сваки добија делимично - један добија једне, а други друге благодатне дарове, да неко не би помислио како благодат која се светима даје од Духа представља саму Његову природу (а не дејство, енергију). 8. Израз седе[1] не означава само господарско достојанство, него и јединство божанског Духа. Седе, каже, по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога (Дела ап. 2; 3-4). Иако се разделио према Својим различитим силама и енергијама (дејствима), Он је свуда целовит, нераздељиво раздељен, и предаје се у потпуности, као сунчев зрак. Стадоше Говорити другим језицима, тј. на разним језицима обраћали су се онима који су се ту сабрали из разних народа, као што им Дух даваше да казују, јер су постали оруђа божанског Духа која делују и покрећу се по Његовој вољи и сили. Свако оруђе које се узима споља не учествује у природи него у дејству онога који делује и коју добија од њега. Тако бива и са оруђима Духа Светога, као што каже и Давид, говорећи о Њему: Језик је мој трска писара брзописца (Пс. 44; 2). Сходно томе, трска за писање, која је оруђе писара, не постаје учесник у природи писара, него у његовој енергији, и пише оно што писар жели и може. 9. Зашто Дух Свети представља обећање Оца? Зато што је био обећан преко пророка. Преко Језекиља Он је говорио: Даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас; дух Свој метнућу у вас (Јез. 36; 26), а преко Јоиља: И после ћу излити Дух Свој на свако тело (Јоиљ 2; 28). И Мојсеј га је желео и наговестио: Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти Свој Дух на њих (4. Мојс. 11; 29). Пошто је исто - благовољење и обећање Оца и Сина, Христос онима који верују у Њега каже: А који пије од воде коју ћу му Ја дати ... постаће у њему извор воде која тече у живот вечни (Јн. 4; 14); и: Који у Мене верује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће реке воде живе, што еванђелиста тумачи овако: А ово рече о Духу кога требаше да приме они који верују у Име Његово (Јн. 7; 38-39). У одласку на спасоносно страдање Господ је својим ученицима рекао: Ако Ме љубите, заповести Моје држите, и Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек: Духа Истине (Јн. 14; 15-17), ово сам вам Говорио док сам боравио с вама. А Утешитељ Дух Свети, Кога ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему и подсетиће вас на све што вам рекох (Јн. 14; 25-26) и: Када дође Утешитељ, Кош ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15; 26). 10. Сада је обећање испуњено. Сишао је Дух Свети Којега шаљу и дају Отац и Син, просветио је свете ученике и на потпуно божански начин запалио их као светиљке, или, боље рећи, начинио је од њих звезде целог света и надсветовне, које имају реч вечног живота, и преко којих је просветио целу васељену. Као што неко једном светиљком упали другу, а другом трећу, при чему светлост предавањем од једне светиљке другој остаје сачувана и никада се не мења, тако и кроз полагање руку апостола на њихове наследнике, а потом рукополагање других од стране ових, и тако редом, благодат божанског Духа која се предаје протиче кроз сва покољења и просвећује све оне који се поверавају духовним пастирима и учитељима. 11. Тако сваки архијереј долази у своје време, доносећи граду ову благодат и дар Божији, и кроз Еванђеље - просвећење божанским Духом. Они који одбацују било кога од њих (од архијереја), прекидају божанску благодат и прекидају божанско прејемство - колико је то у њиховој моћи - те тако сами себе одвајају од Бога, доспевају у погубно стање и свакојаке несреће, што сте и ви недавно из искуства научили. Окренувши се сада пастиру ваших душа који долази од Бога, ако послушате мене који вам саветујем оно што служи на спасење, онда ћете заиста дивно прославити успомену на Силазак божанског Духа ради нашег спасења, по неизрецивом човекољубљу, због чега и услед чега је и Јединородни Син Божији, приклонивши небеса, сишао и примио тело од нас. 12. Да Он Сам није у телу узашао на небеса и послао Духа Светога - како би Овај утврдио ученике Његове и пребивао с колена на колено са њима и њиховим наследницима, учитељима Еванђеља Благодати? Онда ни проповед Истине не би била објављена свим народима, нити би дошла све до нас. Због тога је најчовекољубивији Владика сада показао да су Његови ученици причасници и оци и служитељи светлости и вечног живота, који порађају за вечни живот и од достојних чине децу светлости и оце просвећења, јер ће тако и Он Сам пребивати са њима до краја века, што је било обећано за Духа Светога. Он је једно са Оцем и Духом, не у смислу ипостаси, него у смислу божанства, јер је један Бог у Тројици, у једном троипостасном и свемогућем божанству. Дух Свети је увек био заједно са Сином у Оцу. Како иначе могао бити беспочетни (безначални) Отац и Ум без Сина и сабеспочетне (сабезначалне) Речи (Логоса)? И како би могла бити вечна Реч без савечног Духа? Дакле, увек је био, јесте и биће - Дух Свети, Који ствара са Оцем и Сином у време стварања, Који са Њима обнавља повређено, Који одржава постојеће, Онај Који је свуда и све испуњава и свиме управља и све чува. Куда ћу поћи од Духа Твога, и од лица Твога где ћу побећи, обраћа се Псалмопојац Богу (Пс. 139; 7). 13. Не само посвуда, него и над свима; и не само у сваком веку и времену, него и пре сваког века и времена: Дух Свети неће бити са нама само до краја века, како је обећано, него ће и у будућем веку пребивати са достојнима, обесмрћујући их и испуњавајући вечном славом, а такође и њихова тела, што је и Господ показао када је ученицима објавио: Ја ћу умолити Оца, и даће вам другог Утешитеља да пребива с вама вавек (Јн. 14; 16). И заиста, према апостолским речима сеје се, тј. бива погребено душевно тело које умире, оно (тело) које се назива и физичким (природним), састављено од душе и тела који заједно јесу (постоје) и крећу се. Устаје пак, тј. оживљава, духовно тело, над-природно (над-физичко), јер га је саставио и њиме руководи божански Дух и јер је силом Духа обучено у бесмртност, славу и непропадљивост. Први човек Адам, каже Апостол, постаде душа жива, а последњи Адам дух који оживљује. Први човек је од земље; други човек је Господ са неба. Какав је земљани, такви су и земљани; и какав је небески, такви су и небески (1. Кор. 15; 45-48). 14. На кога се ово односи? На оне који су постојани и непоколебиви у вери, који на делу Господњем увек доносе плодове, и кроз своју послушност увек на себи носе лик Небескога. Према еванђелисти Јовану, Претеча Господњи говори: Ко је непослушан Сину, неће видети живота, него гнев Божији остаје на њему (Јн. 3; 36); а гнев Божији може ли ко да издржи? Страшно је, браћо, пасти у руке Бога живога. Ако се плашимо непријатељских руку док нам Господ говори: Не бојте се оних који убијају тело (Мт. 10; 28), ко се онда, ако има памети, неће уплашити руку Божијих што се у гневу подижу против неверника? Гнев Божији подићи ће се против сваке оне душе која у разузданости и неправди проводи живот, не знајући за обраћење, и држи истину у неправди (Рим. 1; 18). 15. Бежимо, дакле, од овог гнева; потрудимо се да путем покајања задобијемо милост и састрадање Свесветог Духа. Ако неко мрзи некога, нека се помири и врати на љубав, како његова мржња и непријатељство према ближњем не би послужили против њега, као сведочанство за то да он Бога не љуби: јер ако не љубиш брата свога, кога видиш, како ћеш онда љубити Бога, кога не видиш? Имајући љубав један према другоме, ми имамо истинску и нелицемерну љубав и показујемо је на делу. Тако, не говоримо и не чинимо - па и више од тога, не допустимо чак ни да се чује ништа што је увредљиво или штетно за нашу браћу, како нас је и Христов љубљени Богослов поучио: Дечице моја, не љубимо речју ни језиком, него делом и истином (1. Јн. 3; 18). 16. Ако је неко пао у блуд, или прељубу, или сличну телесну нечистоту, нека одступи од те срамне скверни и нека се очисти путем исповести, сузама, постом и сличним подвизима. Непокајане блуднике и прељубочинце Бог ће осудити и отерати од Себе и предати паклу и неугасивом огњу и другим вечним мукама, говорећи: Нека се уклони нечисти и проклети, да не види и да се не наслади славом Господњом (в. Иса. 26; 10). Лопов, грабљивац или користољубац нека не краде, нека не чини насиље, нека не отима туђе, него нека од свога да сиротињи. Једном речју, ако желите живот, ако желите да видите добре дане и да се избавите од видљивих и невидљивих непријатеља, од варвара који сада насрћу и од мука које су припремљене за зачетника зла и његове ангеле, уклоните се од сваког зла и чините добро. Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије, каже апостол Коринћанима(1. Кор. 6; 9-10). Онај ко нема заједницу са Богом и ко није Божији, тај ни Бога нема за Оца. 17. Удаљимо се, браћо, молим вас, од Богу мрских дела и речи, како бисмо смело могли Бога да називамо Оцем. Обратимо се Њему у истини, како би се и Он обратио нама и како би нас очистио од сваког греха и удостојио Своје божанске благодати. Тако ћемо и сада и довека славити и празновати богонадахнуто и духовно остварење божанског обећања - долазак Свесветог Духа људима и Његово почивање на њима, као исход и испуњење блажене наде у Самом Христу, Господу нашем, 18. Којем доликује слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор:"ГОСПОДЕ, ПРОСВЕТИ ТАМУ МОЈУ", (САБРАНЕ БЕСЕДЕ), ОБРАЗ СВЕТАЧКИ, БЕОГРАД View full Странице
  7. Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину „Да начинимо човека“, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео. Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: „Лазаре, изађи напоље!“ – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који „зове непостојеће као постојеће“ (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће. Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: „Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“ (Матеј 11, 29). Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Похвална песма „Осана“ узноси се Богу, јер у преводу она значи: „Спаси Господе“. Додајући „на висинама“, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима. Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ“ (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – „Благословен који долази у име Господње“, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: „Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет“ (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: „Благословено Царство Оца нашег Давида који долази“, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, „веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје“ (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: „Ја сам чокот, ви сте лозе“ (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио „младунче магарице своје“, то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана? Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: „Осана сину Давидову“, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: „Чујеш ли шта ови говоре?“ (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: „Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?“, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: „Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: ‘Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу’.“ Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: „Слава на висини Богу и на земљи мир“ (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени. Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав. Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако „постадосмо сједињени“, каже апостол, „са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота
  8. Свима је потребно старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас (на Лазареву суботу и Цвети). Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину „Да начинимо човека“, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео. Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: „Лазаре, изађи напоље!“ – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који „зове непостојеће као постојеће“ (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће. Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: „Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“ (Матеј 11, 29). Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Похвална песма „Осана“ узноси се Богу, јер у преводу она значи: „Спаси Господе“. Додајући „на висинама“, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима. Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ“ (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – „Благословен који долази у име Господње“, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: „Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет“ (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: „Благословено Царство Оца нашег Давида који долази“, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, „веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје“ (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: „Ја сам чокот, ви сте лозе“ (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио „младунче магарице своје“, то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана? Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: „Осана сину Давидову“, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: „Чујеш ли шта ови говоре?“ (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: „Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?“, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: „Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: ‘Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу’.“ Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: „Слава на висини Богу и на земљи мир“ (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени. Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав. Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако „постадосмо сједињени“, каже апостол, „са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  9. 2. Постоје и они који услед вишедневног гладовања ума губе чак и жељу за храном. Они постају неосетљиви за губитак (који трпе) и због дуготрајне духовне глади губе и саму жељу да је задовоље. Они постају немарни, па чак и кад је учитељ ту, они они одбијају чак и да слушају поуке. Када не би имали учитеља не би га ни тражили, него би живели грешније и од блудног сина. Иако се својим одласком (удаљавањем) лишио заједничког Хранитеља, Оца и Господара, блудни син је допао још веће глади и, осетивши лишеност, покајао се, вратио и изнова добио божанску и чисту храну, те је благодарећи покајању у тој мери задобио дарове Духа, да је постао предмет зависти богатог. 3. Међутим, боље да кренемо од почетка и изложимо вашој љубави ову Господњу еванђелску параболу (причу), која се данас, као што је уобичајено, чита у црквама. 4. Човек неки – каже Господ – имађаше два сина. Под изразом „човек“ Господ овде подразумева Самог Себе, и ту нема ничег чудног. Ако је Он ради нашег спасења заиста постао Човек, зашто би онда било чудно ако ради наше користи (у причи) Себе представи као једнога од људи – Он Који, као Господар и Творац и једног и другог, свагда брине о нашој души и телу, Који је једини показао дела љубави према нама и преобилну бригу, још и пре него што смо постали? 5. Он нам је, како Сам каже, припремио вечно наслеђе Царства и пре постања света (в. Мт. 25; 34). Претходно је нас ради створио ангеле који се, како каже Павле, шаљу на служење ради оних што треба да наследе спасење (в. Јевр. 1; 14) Претходно је, такође нас ради, над целим тим видљивим (досл. чувственим, чулима доступним) светом распростро небо, подигавши га као неку заједничку и за све подједнако присутну скинију над овим краткотрајним животом, небо које је свагдапокретно, многопокретно и непокретно. Непокретно је стога да својим променама не би изазвало пропадање онога што на њему обитава; многопокретно пак стога што се чини да уравнотеженим покретањем самога себе задржава себи својствено место. Будући свагдапокретно у самоме себи, оно са собом устројено носи и мноштво звезда, да бисмо се из тога научили пролазности садашњег живота и да бисмо се свим тим наслађивали, како оним што је под небом, тако и оним што је изнад наших глава. Он је ради нас а пре нас створио велико светило да управља даном и мања светила да управљају ноћу. Њих и друге звезде поставио је на небески свод да се крећу у истом или у супротном правцу као и свод, да се разнолико спајају или раздвајају, како би нам послужили као знаци за времена и периоде. Ово није потребно нити умној (духовној) природи која је изнад чувственог (чулно уочљивих појава), нити пак бесловесним животињама које се руководе једино својим чулима. То је, дакле, саздано за нас да бисмо се чулима тиме наслађивали, као и осталим, видљивим даровима и красотама чије знакове, посредством чула, поимамо умом. 6. Он је ради нас утврдио земљу, распростро море и над њим богато излио ваздух. Над ваздухом је затим премудро поставио стихију ватре, како би уравнотежио прекомерну хладноћу у ономе што је испод ње, али и да би остала сачувана топлота те ватре у њеној oбласти. Премда је бесловесним животињама ради њиховог опстанка потребно исто што и људима, њих је ипак створио пре нас да би служиле људима, као што у Псалмима каже пророк Давид (в. Пс. 103; 14). 7. И пре него што је створио нас, наш Творац је, дакле, ради опстанка нашег тела васцели космос призвао („извео“) из небића. Шта све није учинио добротољубиви Господар да би поправио нашу нарав и да би нас руководио ка врлини? И сам овај видљиви космос створио је као својеврсно огледало надкосмичког (надсветовног, надземаљског) како бисмо кроз духовно созерцање овдашњег, као по некој чудесној лествици, могли да се уздигнемо до оног вишег света. Положио је у нас природни (урођени, укорењени) закон као неко непопустљиво начело, као непогрешивог судију и учитеља који се не може довести у заблуду, тј. нашу сопствену савест. На тај начин нам, уколико усредсредимо своју мисао, није потребан други учитељ за разумевање добра. Ако долично пренесемо ум ка опажању спољашњег, тада, према речима Апостола, оно што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види (Рим. 1; 20). 8. Откривши, дакле, познање врлине кроз природу и твар, Он је поставио ангеле-чуваре, подигао је оце и пророке да нас руководе, показао је знамења и чудеса која воде ка вери, дао нам је писани Закон који помаже закону положеном у нашу словесну (разумну) природу и познању добијеном посматрањем твари. Коначно, пошто смо ми све то занемарили – о, какав немар са наше стране, и напротив, какво дуготрпљење и брига од стране Онога Који нас љуби – Он је Самог Себе предао за нас, потиснувши (досл. испразнивши) богатство Свога божанства у нашој слабости, примивши нашу природу, и, пошто је постао човек као што смо ми, благоволео је да постане наш Учитељ. Он Сам нас поучава узвишености човекољубља, показавши то и речју и делом и подстичући нас да подражавамо Његово састрадавање према људима, док истовремено оне што су Му послушни одвраћа од каменосрдности. 9. Дар љубави је својствен онима што управљају државом, пастирима оваца и онима шта господаре сопственим имањем. Међутим, он ту није толико силан као код оних који су повезани крвљу и родством а посебно као код очева и њихове деце. Он стога њихову љубав наводи као пример Свога човекољубља, називајући Себе Човеком и Оцем свих нас, будући да је и постао Човек ради нас и да нас је препородио кроз божанско крштење и благодат Свог божанског Духа. 10. Тако, Човек неки, каже Он, имађаше два сина. Овде је разлика у нарави разделила једну природу на двоје, као што је и разлика између врлина и греха водила разлучењу мноштва на две целине. И ми понекад кажемо да је нека личност двојака кад има дволичну нарав, као што кажемо и то, да многи представљају једно када су међусобно сагласни. И рече млађи од њих оцу – уистину „млађи“, јер је поставио младалачки (незрео) и сасвим неразуман захтев. Тако је и грех, који неко смишља и који доводи до отпадања (од Бога), млађи и пореклом познији пород наше зле воље. Врлина је старија по пореклу, она од вечности постоји у Богу и њу је Бог, према Својој благодати, од почетка положио у нашу душу. 11. Млађи син је, дакле, приступио оцу и рекао: Оче, дај ми део имања који припада мени. Каква је то неразборитост! Он није пао на колена, није замолио, него је просто „рекао“; и не само то, него је наступио као да захтева враћање дуга од Онога Који по благодати свима све даје. Дај ми део имања који припада мени. Који је то закон и како може да буде праведан, ако су по њему очеви дужници своје деце?! Напротив, и сама природа је показала да су деца дужна очевима, пошто су од њих примила живот (дос. природу). Ово показује и незрелост његовог размишљања. 12. Шта је учинио Онај Који шаље кишу и праведнима и неправеднима, и заповеда сунцу да светли и на зле и на добре? Он им, каже, подели имање. Видиш ли да овоме Човеку и Оцу ништа не недостаје? Други, наиме, не би разделио имање само на двојицу и на два дела, него би трећи део сачувао за себе. Он, међутим, као Бог, како каже и пророк Давид, нема потребе за нашим добрима (Пс. 15,2) те је само тој двојици синова разделио имање, тј. цео свет. И као што се једна природа услед различитости нарави дели на двоје, тако се и један свет дели због различитости коришћења. Један, на пример, говори: Сав дан, Господе, пружах к Теби руке своје (Пс. 87; 10), Седам пута на дан хвалих Те за судове правде Твоје (Пс. 118; 164), У поноћ устајах да Ти се исповедам за судове правде Твоје (Пс. 118; 62), Поуздах се у речи Твоје (Пс. 118; 42) и Ујутро избивах све грешнике земље (Пс. 100; 8), одсецајући све пожуде тела које воде ка сладострашћу. Други пак проводи дан у пијанству и гледа где је нека пијанка, док ноћ проводи у недоличним и безаконим делима, жури да прави скривене замке или да отворено оствари зле намере, жури да отима новац и смишља зло. Зар њих двојица не деле исту ноћ и исто сунце, а пре овога и исту природу, користећи и једно и друго на потпуно различит начин? Бог је свима подједнако разделио целу творевину, препустивши свакоме на вољу како ће да је употреби. 13. И после неколико дана, каже, покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку. Зашто није отишао одмах, него тек после неколико дана? Зато што лукави шаптач ђаво не предлаже одмах човеку самовољу и грех, него нас постепено вешто поткрада, дошаптава нам и говори: „Ако будеш живео по сопственој вољи, не посећујући храм Божији и не марећи за учење Цркве, моћи ћеш да видиш шта треба да чиниш и да се не удаљиш од добра“. Када некога одвоји од свештених богослужења и од слушања свештених учитеља, самим тим одваја га и од божанског надзора и предаје га рђавим делима. Бог је свуда присутан; само је једно далеко од добра (од Бога), а то је зло у којем се налазимо услед греха и посредством којег се и ми удаљујемо од Бога. Безаконици неће стајати пред очима Твојим, говори Богу пророк Давид (Пс. 5; 6). 14. Тако се млађи син удаљио (од свога Оца) и отишао у далеку земљу где је, каже, просуо имање своје живећи развратно. На који је начин просуо имање своје! Наше главно имање и богатство је – наш рођени ум. Све дотле док се држимо спасоносног пута, ум је усредсређен на себе и на Први и Највиши Ум – на Бога. Када пак отворимо врата страстима, он брзо расипа, у сваком тренутку лута по телесним и земаљским стварима, по разноликим насладама и страсним помислима које су са њима повезане. Богатство ума је здрав разум који у њему пребива и способан је да разликује добро и зло све дотле док остаје послушан заповестима и саветима најузвишенијег Оца. Ако он збаци узду, тад се расипа на блуд и безумље, расипа се час на једно а час на друго зло. 15. Исто се односи на сваку нашу врлину и силу, јер су оне уистину наше богатство које се расипа ако се препусти дејствовању многоликог зла. Сам ум управља своју чежњу ка једином и суштом Богу, једином благом, једином жељеном, једином што пружа истинску насладу, непомешану са било каквом патњом. Кад пак ум отупи, онда се душевна сила истинске љубави окреће од овога уистину пожељног и расипа се на разне тежње за насладама: час се расипа на жељу за јелима која нису неопходна, час на недоличне прохтеве тела, час на жељу за некорисним стварима, а понекад га привлачи испразна и неславна слава. Тако се несрећни човек расипа на ситнице: будући бригама везан за такве ствари, он и само сунце, и сам ваздух, то заједничко богатство свих, посматра и удише без задовољства. 16. Сам наш ум, који још није одступио од Бога, побуђује у нама гнев против ђавола и употребљава душевну одважност за борбу против рђавих страсти, против кнезова мрака, против духова зла. Ако се не придржава божанских заповести и Господа који га је наоружао, онда ратује против ближњих, бесни на своје сународнике, срди се на оне који не одобравају његове безумне тежње, па тако, авај, човек постаје човекоубица, уподобљујући се не само бесловесним животињама, него чак и гмизавцима и отровницама. Онај који је постављен да буде међу синовима Божијим постаје као шкорпија или змија, као пород аспидин. Видиш ли на који је начин расуо и изгубио своје имање? А кад потроши све, каже, (млађи син) поче оскудевати. Гладовао је, али још није помишљао на то да се преобрати, пошто је био развратан. Зато се приби код једног житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. 17. Ко су грађани и владари те земље која је далеко од Бога? То су, наравно, демони, под чијом је влашћу син Небеског Оца постао постао житељ разбојничке јазбине, и главни цариник, и вођа разбојника, и предводник побуњеника, јер се свака страст због крајње нечистоте назива свињским начином живота. Свиње пак представљају оне што се ваљају у блату страсти. Млађи син је, превазилазећи све остале по сладострашћу, постао њихов предводник, јер није могао да се насити рошчићима које су оне јеле, тј. није могао да задовољи (досл. засити) своју страст. 18. Како то да природа тела није довољна да служи жудњама сладострастника? Када се нађу у рукама златољубивог или среброљубивог човека, злато или сребро увећавају и потребе. Колико год злата и сребра да им притекне, толико ће већу жудњу изазвати у њима и тешко да би читав свет или, боље речено, могуће је да читав свет неће бити довољан за једног користољубивог или властољубивог. Пошто је таквих људи много, а свет је један, како уопште неко од њих може да задовољи своју страст? Тако и онај који је одступио од Бога није могао да се насити, „јер му нико не даваше“. Ко би му и дао? Бог је био далеко, и једино созерцавајући Њега онај ко созерцава може радосно да се насити, као што је и казано: А ја ћу се у правди јавити лицу Твоме; наситићу се када угледам славу Твоју (Пс. 16; 15). Ђаво не жели да човеку дозволи да засити своје срамне жеље, пошто у колебљивима (у онима што су склони променама) ситост обично изазива преокрет у односу на те жеље. Дакле, с правом му нико није дао да једе. 19. Тек онда када је дошао себи и схватио у каквом се рђавом стању налази, овај син који се одвојио од Оца, почео је да оплакује самога себе говорећи: Колико најамника у Оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Ко су ти најамници? То су они који задобијају спасење као неку плату за сузе покајања и за смирење. Синови су пак они што се из љубави према Њему повинују Његовим заповестима, због чега Господ каже: Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће (Јн. 14; 23). 20. Тај најмлађи син је, дакле, лишио себе достојанства сина и по сопственој вољи отпао из свештене Отаџбине. Када је пак допао глади, осудио је самога себе, смирио се и у покајању рекао: Уставши отићи ћу Оцу својему, па ћу рећи: Оче, стреших небу и Теби. Оправдано смо у почетку рекли да је Отац из ове приче Бог: како би другачије син који је оставио оца сагрешио небу, ако то не би био небески Отац? Он, дакле, каже: Сагреших небу, тј. против светих на небу, чије је живљење на небесима, и сагреших Теби, Који са Својим светима обитаваш на небу. И више нисам достојан назвати се сином Твојим: прими ме као једнош од најамника Својих. Разборито у садашњем смирењу додаје и ово: Прими ме, јер нико сопственим силама не ступа на степенице које воде ка врлини, иако се то не догађа без човекове слободне воље. И уставши, каже, отиде Оцу својему. А кад је још подалеко био… Како треба схватити то да је „пошао“, и да је, истовремено, „био далеко“? Зашто му је Отац, сажаливши се на њега, изашао у сусрет? Човек који се из душе каје, тиме што има добру вољу и што је одступио од греха, приближава се Богу. Међутим, будући да се још увек налази под тиранијом зле навике и погрешних схватања, он је далеко од Бога: а би се спасао, потребна му је велика милост и помоћ са небеса. 21. Због тога Отац сваког добра снисходи према њему и излази му у сусрет, грли га, љуби и заповеда слугама, тј. свештеницима, да га одену у првобитно свечано рухо, тј. у достојанство сина, у које је раније био обучен кроз свето Крштење. Заповеда и да му ставе прстен на руку, тј. да му се на делатни део душе, који символише рука, стави печат созерцатељне врлине као залог будућег наследства. Такође каже да му се на ноге да обућа, тј. божанска заштита и сигурност, која му даје моћ да стаје на змије и шкорпије и на сваку силу ђаволску. Затим заповеда да се доведе угојено теле, да се закоље и изнесе за јело. Ово Теле јесте Сам Господ Који излази из скривености Божанства, од престола који се налази изнад свега постојећег, да би се као Човек јавио на земљи, као теле био заклан (жртвован) за нас грешне и понудио нам Самога Себе као Хлеб за храну. 22. Поред тога, Бог се заједно са светима Својим радује и весели, прихватајући по Свом великом човекољубљу оно што је нама својствено и говорећи: Дођите, даједемо и да се веселимо. Међутим, старији син се расрдио. Чини ми се да је ту Христос представио Јудејце који су се љутили због призивања незнабожаца, као и књижевнике и фарисеје који су се саблажњавали тиме што Господ прихвата грешнике и једе са њима. Ако пак ово желиш да схватиш у том смислу да се ту говори о праведницима, шта је изненађујуће у томе ако ни праведнику није познато све богатство милосрђа Божијег, будући да оно превазилази сваки ум? Зато га заједнички Отац теши и поучава праведности, говорећи му: Ти си свагда са мном и учествујеш у непроменљивој радости. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. Он је био мртав услед греха а васкрсао је благодарећи покајању; пропадао је, јер се није налазио у Богу. Када је пронађен, испунио је небеса радошћу, као што је и писано: Велика је радост на небу због једнош грешника који се каје (Лк. 15; 7). 23. Шта је нарочито ражалостило старијег сина? Мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај Твој син, који је расуо имање Твоје са блудницама, заклао си му теле угојено: до те је мере преобилна милост Божија према нама, да би, како каже први међу апостолима, Петар, и сами ангели желели да се приближе благодати која нам се даје кроз Његово оваплоћење (в. 1. Петр. 1; 12). Праведници су такође желели да због тих доброчинстава Христос дође и пре времена одређеног за Његово оваплоћење, као што је и Авраам хтео да види дан Његов. Међутим, Он тада није дошао; а када је дошао, није позивао праведнике, него грешнике на покајање и ради њих се разапео, узевши на Себе грехе света, јер где се умножи грех онде се још више умножава благодат (Рим. 5; 20). 24. А то да праведницима, упркос њиховом захтеву, није дао ниједно јаре, тј. ниједног од грешника, можемо да видимо како на основу многих других примера, тако, нарочито, и из виђења светог и блаженог Карпа.[1] Он је проклињао неке зле људе и говорио како није праведно да се безаконици и они који искривљују праве путеве Божије остављају у животу, али не само да није био услишен, него је чак осетио незадовољство Божије и чуо страшне речи које доводе до познања неизрецивог и за наш ум недокучивог дуготрпљења Божијег, речи које нас уче да не проклињемо људе који живе у греху, јер таквима Бог даје још времена за покајање („Ево, удари Ме“, рекао је Господ Карпу у виђењу, „спреман Сам још много пута да будем распет за спасење људи, драже ми је то него да људи греше. А ти види је ли ти драже да се нађеш у провалији заједно са змијом, која као и ти мрзи грешнике и жели да их погуби, или да будеш на небу заједно са Богом и са човекољубивим и добрим ангелима?“). Дакле, Бог оних који се кају и Отац милосрђа изложио је ову причу (о блудном сину) како би показао и представио то да онима који Му се обраћају кроз покајање Он дарује велике дарове – дарове који изазивају завист. 25. Прихватимо се и ми, браћо, покајања на делу, разлучимо се од злога и од његових пастира. Будимо далеко од свиња и од рошчића којима се хране, тј. од гнусних страсти и од оних који су привезани за њих; одвратимо се од лошег пашњака, тј. од зле навике; бежимо из земље страсти, тј. из неверовања, незаситости и неумерености, бежимо из земље у којој влада тешка глад за добром, и тешко стање, страшније од глади; притекнимо Оцу непропадљивости, Дародавцу живота, идући посредством врлине путем живота, јер ћемо тамо наћи Њега, Који нам човекољубиво излази у сусрет и дарује опроштај наших грехова, знамење бесмртности, залог будућег наследства. Тако и блудни син, како нас учи Спаситељ, за све време свога пребивања у земљи страсти, иако је помишљао, па чак и изговарао речи покајања, ипак није добијао никакво добро све док није напустио сва та грешна дела и похрлио Оцу. Када је пак добио оно што је превазилазило сваку његову наду, коначно је у смирењу провео остатак свога живота, живећи целомудрено и праведно и чувајући неповређено божанску благодат обновљену у њему, 26. Нека и ми задобијемо и сачувамо неповређеном ову благодат, како бисмо се и у будућем веку радовали заједно са спасеним блудним сином у Горњем Јерусалиму, Мајци свих живих, у Цркви прворођених, у Самом Христу Господу нашем, Коме доликује слава у векове. Амин.
  10. 1. Биће глад, рекао је пророк, оплакујући Јерусалим, али не глад хлеба и воде, него глад слушања речи Божије (Ам. 8; 11). Глад је стање лишености и уједно жеље за најнеопходнијом храном. Постоји, међутим, и глад која је гора и мучнија од ове глади, а то се догађа онда кад човек, будући лишен онога што је неопходно за спасење, не схвата своју несрећу и нема чак ни жељу за спасењем. Гладан човек који не налази храну обилази све уздуж и попреко, тражећи не би ли негде нашао хлеба; обрадује се чак и када пронађе плесниво тесто, или када му неко понуди погачу од проса или мекиња, или какву другу слабо цењену храну, и то у оној мери, у којој је пре, док је гладовао, патио. Тако и човек који је духовно гладан, тј. који је лишен духовне хране а има жељу за њом, обилази све уздуж и попреко у потрази за оним ко има дар учења од Бога; ако га нађе, са радошћу окуша хлеб духовног живота, тј. спасоносну реч. Ову реч не може да не нађе онај ко је до краја упорно тражи: Свако ко иште добиће, и ко тражи наћи ће, и ко куца отвориће му се, рекао је Господ (в. Лк. 11; 10). 2. Постоје и они који услед вишедневног гладовања ума губе чак и жељу за храном. Они постају неосетљиви за губитак (који трпе) и због дуготрајне духовне глади губе и саму жељу да је задовоље. Они постају немарни, па чак и кад је учитељ ту, они они одбијају чак и да слушају поуке. Када не би имали учитеља не би га ни тражили, него би живели грешније и од блудног сина. Иако се својим одласком (удаљавањем) лишио заједничког Хранитеља, Оца и Господара, блудни син је допао још веће глади и, осетивши лишеност, покајао се, вратио и изнова добио божанску и чисту храну, те је благодарећи покајању у тој мери задобио дарове Духа, да је постао предмет зависти богатог. 3. Међутим, боље да кренемо од почетка и изложимо вашој љубави ову Господњу еванђелску параболу (причу), која се данас, као што је уобичајено, чита у црквама. 4. Човек неки – каже Господ – имађаше два сина. Под изразом „човек“ Господ овде подразумева Самог Себе, и ту нема ничег чудног. Ако је Он ради нашег спасења заиста постао Човек, зашто би онда било чудно ако ради наше користи (у причи) Себе представи као једнога од људи – Он Који, као Господар и Творац и једног и другог, свагда брине о нашој души и телу, Који је једини показао дела љубави према нама и преобилну бригу, још и пре него што смо постали? 5. Он нам је, како Сам каже, припремио вечно наслеђе Царства и пре постања света (в. Мт. 25; 34). Претходно је нас ради створио ангеле који се, како каже Павле, шаљу на служење ради оних што треба да наследе спасење (в. Јевр. 1; 14) Претходно је, такође нас ради, над целим тим видљивим (досл. чувственим, чулима доступним) светом распростро небо, подигавши га као неку заједничку и за све подједнако присутну скинију над овим краткотрајним животом, небо које је свагдапокретно, многопокретно и непокретно. Непокретно је стога да својим променама не би изазвало пропадање онога што на њему обитава; многопокретно пак стога што се чини да уравнотеженим покретањем самога себе задржава себи својствено место. Будући свагдапокретно у самоме себи, оно са собом устројено носи и мноштво звезда, да бисмо се из тога научили пролазности садашњег живота и да бисмо се свим тим наслађивали, како оним што је под небом, тако и оним што је изнад наших глава. Он је ради нас а пре нас створио велико светило да управља даном и мања светила да управљају ноћу. Њих и друге звезде поставио је на небески свод да се крећу у истом или у супротном правцу као и свод, да се разнолико спајају или раздвајају, како би нам послужили као знаци за времена и периоде. Ово није потребно нити умној (духовној) природи која је изнад чувственог (чулно уочљивих појава), нити пак бесловесним животињама које се руководе једино својим чулима. То је, дакле, саздано за нас да бисмо се чулима тиме наслађивали, као и осталим, видљивим даровима и красотама чије знакове, посредством чула, поимамо умом. 6. Он је ради нас утврдио земљу, распростро море и над њим богато излио ваздух. Над ваздухом је затим премудро поставио стихију ватре, како би уравнотежио прекомерну хладноћу у ономе што је испод ње, али и да би остала сачувана топлота те ватре у њеној oбласти. Премда је бесловесним животињама ради њиховог опстанка потребно исто што и људима, њих је ипак створио пре нас да би служиле људима, као што у Псалмима каже пророк Давид (в. Пс. 103; 14). 7. И пре него што је створио нас, наш Творац је, дакле, ради опстанка нашег тела васцели космос призвао („извео“) из небића. Шта све није учинио добротољубиви Господар да би поправио нашу нарав и да би нас руководио ка врлини? И сам овај видљиви космос створио је као својеврсно огледало надкосмичког (надсветовног, надземаљског) како бисмо кроз духовно созерцање овдашњег, као по некој чудесној лествици, могли да се уздигнемо до оног вишег света. Положио је у нас природни (урођени, укорењени) закон као неко непопустљиво начело, као непогрешивог судију и учитеља који се не може довести у заблуду, тј. нашу сопствену савест. На тај начин нам, уколико усредсредимо своју мисао, није потребан други учитељ за разумевање добра. Ако долично пренесемо ум ка опажању спољашњег, тада, према речима Апостола, оно што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види (Рим. 1; 20). 8. Откривши, дакле, познање врлине кроз природу и твар, Он је поставио ангеле-чуваре, подигао је оце и пророке да нас руководе, показао је знамења и чудеса која воде ка вери, дао нам је писани Закон који помаже закону положеном у нашу словесну (разумну) природу и познању добијеном посматрањем твари. Коначно, пошто смо ми све то занемарили – о, какав немар са наше стране, и напротив, какво дуготрпљење и брига од стране Онога Који нас љуби – Он је Самог Себе предао за нас, потиснувши (досл. испразнивши) богатство Свога божанства у нашој слабости, примивши нашу природу, и, пошто је постао човек као што смо ми, благоволео је да постане наш Учитељ. Он Сам нас поучава узвишености човекољубља, показавши то и речју и делом и подстичући нас да подражавамо Његово састрадавање према људима, док истовремено оне што су Му послушни одвраћа од каменосрдности. 9. Дар љубави је својствен онима што управљају државом, пастирима оваца и онима шта господаре сопственим имањем. Међутим, он ту није толико силан као код оних који су повезани крвљу и родством а посебно као код очева и њихове деце. Он стога њихову љубав наводи као пример Свога човекољубља, називајући Себе Човеком и Оцем свих нас, будући да је и постао Човек ради нас и да нас је препородио кроз божанско крштење и благодат Свог божанског Духа. 10. Тако, Човек неки, каже Он, имађаше два сина. Овде је разлика у нарави разделила једну природу на двоје, као што је и разлика између врлина и греха водила разлучењу мноштва на две целине. И ми понекад кажемо да је нека личност двојака кад има дволичну нарав, као што кажемо и то, да многи представљају једно када су међусобно сагласни. И рече млађи од њих оцу – уистину „млађи“, јер је поставио младалачки (незрео) и сасвим неразуман захтев. Тако је и грех, који неко смишља и који доводи до отпадања (од Бога), млађи и пореклом познији пород наше зле воље. Врлина је старија по пореклу, она од вечности постоји у Богу и њу је Бог, према Својој благодати, од почетка положио у нашу душу. 11. Млађи син је, дакле, приступио оцу и рекао: Оче, дај ми део имања који припада мени. Каква је то неразборитост! Он није пао на колена, није замолио, него је просто „рекао“; и не само то, него је наступио као да захтева враћање дуга од Онога Који по благодати свима све даје. Дај ми део имања који припада мени. Који је то закон и како може да буде праведан, ако су по њему очеви дужници своје деце?! Напротив, и сама природа је показала да су деца дужна очевима, пошто су од њих примила живот (дос. природу). Ово показује и незрелост његовог размишљања. 12. Шта је учинио Онај Који шаље кишу и праведнима и неправеднима, и заповеда сунцу да светли и на зле и на добре? Он им, каже, подели имање. Видиш ли да овоме Човеку и Оцу ништа не недостаје? Други, наиме, не би разделио имање само на двојицу и на два дела, него би трећи део сачувао за себе. Он, међутим, као Бог, како каже и пророк Давид, нема потребе за нашим добрима (Пс. 15,2) те је само тој двојици синова разделио имање, тј. цео свет. И као што се једна природа услед различитости нарави дели на двоје, тако се и један свет дели због различитости коришћења. Један, на пример, говори: Сав дан, Господе, пружах к Теби руке своје (Пс. 87; 10), Седам пута на дан хвалих Те за судове правде Твоје (Пс. 118; 164), У поноћ устајах да Ти се исповедам за судове правде Твоје (Пс. 118; 62), Поуздах се у речи Твоје (Пс. 118; 42) и Ујутро избивах све грешнике земље (Пс. 100; 8), одсецајући све пожуде тела које воде ка сладострашћу. Други пак проводи дан у пијанству и гледа где је нека пијанка, док ноћ проводи у недоличним и безаконим делима, жури да прави скривене замке или да отворено оствари зле намере, жури да отима новац и смишља зло. Зар њих двојица не деле исту ноћ и исто сунце, а пре овога и исту природу, користећи и једно и друго на потпуно различит начин? Бог је свима подједнако разделио целу творевину, препустивши свакоме на вољу како ће да је употреби. 13. И после неколико дана, каже, покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку. Зашто није отишао одмах, него тек после неколико дана? Зато што лукави шаптач ђаво не предлаже одмах човеку самовољу и грех, него нас постепено вешто поткрада, дошаптава нам и говори: „Ако будеш живео по сопственој вољи, не посећујући храм Божији и не марећи за учење Цркве, моћи ћеш да видиш шта треба да чиниш и да се не удаљиш од добра“. Када некога одвоји од свештених богослужења и од слушања свештених учитеља, самим тим одваја га и од божанског надзора и предаје га рђавим делима. Бог је свуда присутан; само је једно далеко од добра (од Бога), а то је зло у којем се налазимо услед греха и посредством којег се и ми удаљујемо од Бога. Безаконици неће стајати пред очима Твојим, говори Богу пророк Давид (Пс. 5; 6). 14. Тако се млађи син удаљио (од свога Оца) и отишао у далеку земљу где је, каже, просуо имање своје живећи развратно. На који је начин просуо имање своје! Наше главно имање и богатство је – наш рођени ум. Све дотле док се држимо спасоносног пута, ум је усредсређен на себе и на Први и Највиши Ум – на Бога. Када пак отворимо врата страстима, он брзо расипа, у сваком тренутку лута по телесним и земаљским стварима, по разноликим насладама и страсним помислима које су са њима повезане. Богатство ума је здрав разум који у њему пребива и способан је да разликује добро и зло све дотле док остаје послушан заповестима и саветима најузвишенијег Оца. Ако он збаци узду, тад се расипа на блуд и безумље, расипа се час на једно а час на друго зло. 15. Исто се односи на сваку нашу врлину и силу, јер су оне уистину наше богатство које се расипа ако се препусти дејствовању многоликог зла. Сам ум управља своју чежњу ка једином и суштом Богу, једином благом, једином жељеном, једином што пружа истинску насладу, непомешану са било каквом патњом. Кад пак ум отупи, онда се душевна сила истинске љубави окреће од овога уистину пожељног и расипа се на разне тежње за насладама: час се расипа на жељу за јелима која нису неопходна, час на недоличне прохтеве тела, час на жељу за некорисним стварима, а понекад га привлачи испразна и неславна слава. Тако се несрећни човек расипа на ситнице: будући бригама везан за такве ствари, он и само сунце, и сам ваздух, то заједничко богатство свих, посматра и удише без задовољства. 16. Сам наш ум, који још није одступио од Бога, побуђује у нама гнев против ђавола и употребљава душевну одважност за борбу против рђавих страсти, против кнезова мрака, против духова зла. Ако се не придржава божанских заповести и Господа који га је наоружао, онда ратује против ближњих, бесни на своје сународнике, срди се на оне који не одобравају његове безумне тежње, па тако, авај, човек постаје човекоубица, уподобљујући се не само бесловесним животињама, него чак и гмизавцима и отровницама. Онај који је постављен да буде међу синовима Божијим постаје као шкорпија или змија, као пород аспидин. Видиш ли на који је начин расуо и изгубио своје имање? А кад потроши све, каже, (млађи син) поче оскудевати. Гладовао је, али још није помишљао на то да се преобрати, пошто је био развратан. Зато се приби код једног житеља оне земље, и он га посла у поље своје да чува свиње. 17. Ко су грађани и владари те земље која је далеко од Бога? То су, наравно, демони, под чијом је влашћу син Небеског Оца постао постао житељ разбојничке јазбине, и главни цариник, и вођа разбојника, и предводник побуњеника, јер се свака страст због крајње нечистоте назива свињским начином живота. Свиње пак представљају оне што се ваљају у блату страсти. Млађи син је, превазилазећи све остале по сладострашћу, постао њихов предводник, јер није могао да се насити рошчићима које су оне јеле, тј. није могао да задовољи (досл. засити) своју страст. 18. Како то да природа тела није довољна да служи жудњама сладострастника? Када се нађу у рукама златољубивог или среброљубивог човека, злато или сребро увећавају и потребе. Колико год злата и сребра да им притекне, толико ће већу жудњу изазвати у њима и тешко да би читав свет или, боље речено, могуће је да читав свет неће бити довољан за једног користољубивог или властољубивог. Пошто је таквих људи много, а свет је један, како уопште неко од њих може да задовољи своју страст? Тако и онај који је одступио од Бога није могао да се насити, „јер му нико не даваше“. Ко би му и дао? Бог је био далеко, и једино созерцавајући Њега онај ко созерцава може радосно да се насити, као што је и казано: А ја ћу се у правди јавити лицу Твоме; наситићу се када угледам славу Твоју (Пс. 16; 15). Ђаво не жели да човеку дозволи да засити своје срамне жеље, пошто у колебљивима (у онима што су склони променама) ситост обично изазива преокрет у односу на те жеље. Дакле, с правом му нико није дао да једе. 19. Тек онда када је дошао себи и схватио у каквом се рђавом стању налази, овај син који се одвојио од Оца, почео је да оплакује самога себе говорећи: Колико најамника у Оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Ко су ти најамници? То су они који задобијају спасење као неку плату за сузе покајања и за смирење. Синови су пак они што се из љубави према Њему повинују Његовим заповестима, због чега Господ каже: Ако Ме неко љуби, реч Моју држаће (Јн. 14; 23). 20. Тај најмлађи син је, дакле, лишио себе достојанства сина и по сопственој вољи отпао из свештене Отаџбине. Када је пак допао глади, осудио је самога себе, смирио се и у покајању рекао: Уставши отићи ћу Оцу својему, па ћу рећи: Оче, стреших небу и Теби. Оправдано смо у почетку рекли да је Отац из ове приче Бог: како би другачије син који је оставио оца сагрешио небу, ако то не би био небески Отац? Он, дакле, каже: Сагреших небу, тј. против светих на небу, чије је живљење на небесима, и сагреших Теби, Који са Својим светима обитаваш на небу. И више нисам достојан назвати се сином Твојим: прими ме као једнош од најамника Својих. Разборито у садашњем смирењу додаје и ово: Прими ме, јер нико сопственим силама не ступа на степенице које воде ка врлини, иако се то не догађа без човекове слободне воље. И уставши, каже, отиде Оцу својему. А кад је још подалеко био… Како треба схватити то да је „пошао“, и да је, истовремено, „био далеко“? Зашто му је Отац, сажаливши се на њега, изашао у сусрет? Човек који се из душе каје, тиме што има добру вољу и што је одступио од греха, приближава се Богу. Међутим, будући да се још увек налази под тиранијом зле навике и погрешних схватања, он је далеко од Бога: а би се спасао, потребна му је велика милост и помоћ са небеса. 21. Због тога Отац сваког добра снисходи према њему и излази му у сусрет, грли га, љуби и заповеда слугама, тј. свештеницима, да га одену у првобитно свечано рухо, тј. у достојанство сина, у које је раније био обучен кроз свето Крштење. Заповеда и да му ставе прстен на руку, тј. да му се на делатни део душе, који символише рука, стави печат созерцатељне врлине као залог будућег наследства. Такође каже да му се на ноге да обућа, тј. божанска заштита и сигурност, која му даје моћ да стаје на змије и шкорпије и на сваку силу ђаволску. Затим заповеда да се доведе угојено теле, да се закоље и изнесе за јело. Ово Теле јесте Сам Господ Који излази из скривености Божанства, од престола који се налази изнад свега постојећег, да би се као Човек јавио на земљи, као теле био заклан (жртвован) за нас грешне и понудио нам Самога Себе као Хлеб за храну. 22. Поред тога, Бог се заједно са светима Својим радује и весели, прихватајући по Свом великом човекољубљу оно што је нама својствено и говорећи: Дођите, даједемо и да се веселимо. Међутим, старији син се расрдио. Чини ми се да је ту Христос представио Јудејце који су се љутили због призивања незнабожаца, као и књижевнике и фарисеје који су се саблажњавали тиме што Господ прихвата грешнике и једе са њима. Ако пак ово желиш да схватиш у том смислу да се ту говори о праведницима, шта је изненађујуће у томе ако ни праведнику није познато све богатство милосрђа Божијег, будући да оно превазилази сваки ум? Зато га заједнички Отац теши и поучава праведности, говорећи му: Ти си свагда са мном и учествујеш у непроменљивој радости. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. Он је био мртав услед греха а васкрсао је благодарећи покајању; пропадао је, јер се није налазио у Богу. Када је пронађен, испунио је небеса радошћу, као што је и писано: Велика је радост на небу због једнош грешника који се каје (Лк. 15; 7). 23. Шта је нарочито ражалостило старијег сина? Мени никада ниси дао ни јарета да бих се провеселио са пријатељима својим. А када дође тај Твој син, који је расуо имање Твоје са блудницама, заклао си му теле угојено: до те је мере преобилна милост Божија према нама, да би, како каже први међу апостолима, Петар, и сами ангели желели да се приближе благодати која нам се даје кроз Његово оваплоћење (в. 1. Петр. 1; 12). Праведници су такође желели да због тих доброчинстава Христос дође и пре времена одређеног за Његово оваплоћење, као што је и Авраам хтео да види дан Његов. Међутим, Он тада није дошао; а када је дошао, није позивао праведнике, него грешнике на покајање и ради њих се разапео, узевши на Себе грехе света, јер где се умножи грех онде се још више умножава благодат (Рим. 5; 20). 24. А то да праведницима, упркос њиховом захтеву, није дао ниједно јаре, тј. ниједног од грешника, можемо да видимо како на основу многих других примера, тако, нарочито, и из виђења светог и блаженог Карпа.[1] Он је проклињао неке зле људе и говорио како није праведно да се безаконици и они који искривљују праве путеве Божије остављају у животу, али не само да није био услишен, него је чак осетио незадовољство Божије и чуо страшне речи које доводе до познања неизрецивог и за наш ум недокучивог дуготрпљења Божијег, речи које нас уче да не проклињемо људе који живе у греху, јер таквима Бог даје још времена за покајање („Ево, удари Ме“, рекао је Господ Карпу у виђењу, „спреман Сам још много пута да будем распет за спасење људи, драже ми је то него да људи греше. А ти види је ли ти драже да се нађеш у провалији заједно са змијом, која као и ти мрзи грешнике и жели да их погуби, или да будеш на небу заједно са Богом и са човекољубивим и добрим ангелима?“). Дакле, Бог оних који се кају и Отац милосрђа изложио је ову причу (о блудном сину) како би показао и представио то да онима који Му се обраћају кроз покајање Он дарује велике дарове – дарове који изазивају завист. 25. Прихватимо се и ми, браћо, покајања на делу, разлучимо се од злога и од његових пастира. Будимо далеко од свиња и од рошчића којима се хране, тј. од гнусних страсти и од оних који су привезани за њих; одвратимо се од лошег пашњака, тј. од зле навике; бежимо из земље страсти, тј. из неверовања, незаситости и неумерености, бежимо из земље у којој влада тешка глад за добром, и тешко стање, страшније од глади; притекнимо Оцу непропадљивости, Дародавцу живота, идући посредством врлине путем живота, јер ћемо тамо наћи Њега, Који нам човекољубиво излази у сусрет и дарује опроштај наших грехова, знамење бесмртности, залог будућег наследства. Тако и блудни син, како нас учи Спаситељ, за све време свога пребивања у земљи страсти, иако је помишљао, па чак и изговарао речи покајања, ипак није добијао никакво добро све док није напустио сва та грешна дела и похрлио Оцу. Када је пак добио оно што је превазилазило сваку његову наду, коначно је у смирењу провео остатак свога живота, живећи целомудрено и праведно и чувајући неповређено божанску благодат обновљену у њему, 26. Нека и ми задобијемо и сачувамо неповређеном ову благодат, како бисмо се и у будућем веку радовали заједно са спасеним блудним сином у Горњем Јерусалиму, Мајци свих живих, у Цркви прворођених, у Самом Христу Господу нашем, Коме доликује слава у векове. Амин. View full Странице
×
×
  • Create New...