Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'павле:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 10 results

  1. Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу каишчицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд. С обзиром да је у питању највећа тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности? ОДГОВОР: Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић. Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији. У тој представци, поред хигијенског разлога ("да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести"), и естетског ("многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања"), наводи он и један догматски разлог у коме расућује овако: Сем теплоте, Светом причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим причешћем: "Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и понопо у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога". Крајем исте године, Свети синод је на ову представку донео следеће решење: "Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа". Незадовољан оваквом одлуком Светог синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику "Православља", богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: "Ни хигијенски ни естегски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причећивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито... онда је Свето причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе. него и тела. Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да причешће свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти - него и од разних болести." На крају Бута вели: "Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем. После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата. Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето причешће "хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно" (Јов. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно "причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим", вели Свети Кирило Јерусалимски." Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: "Мало квасца све тесто према себи уиодоби. Тако обесмрћено Богом телоГосподње, будући у нама, све претвара и мења према себи". Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето причешће права храна за Цркву Његову. "И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, иошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим телом, не би видео ништа друго него само Господње тело". Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог причешћа: "Колико сам пута - вели он - имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали", па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд. Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, иили из истог путира. Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у причешћу: Би ли он употребио причешће у које би усули цијанкалија? сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго "могућност" заразе, а друго "извесност" цијанкалија. То пак што сео указивању поштовања Светим тајнама, тако и искључење могућиости штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, крв Христова. Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1 Кор. 3,9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јн. 6, 54). У хришћанству је свагда било главно, и "једино од потребе": задобити "уместо земаљског-небеско; уместо привременог-вечно; уместо трулежног-нетрулежно". Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном,11 а о телесним потребама, здрављу и другом ретко. Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: "Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло..." (1 Кор. 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који "недо- стојно једе хлеб и пије чашу Господњу". У молитви Литургије Светог Василија Великог "Боже наш, Боже спа- сати... ниже немошчна душсју и тјелом от јеже недостојње сих прича- чатисја". Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: "Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових нзненадних невоља налази се у гресима".в Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела. Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија 'Грбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног. На крају указаћу на један случај за који сматрам да има места да се изнимно поступи друкчије. Мислим, наиме, да треба узети у обзир постојање света преосетљивог, у већој мери гадљивог, код кога долази лако до повраћања и коме би пастир-духовник требало на неки начин да снисходи и олакша приступање Светом причешћу. Но и то би се могло извести без прибегавања неким ванредним мерама. Док такав верник не ојача и не савлада у себи ову слабост, мислим да би му се, изузетно, могло допустити да се причести на почетку, пре свих, или сасвим на крају, после дељење антидора, кад је путир већ пренесен на проскомидију и кашичица по причешћу отрвена. На тај би се начин њему изашло у сусрет, колико је могуће, без непотребног изазивања питања и уношења недоумице код осталих верних. Извор: Поуке.орг
  2. Приликом причешћивања, поједини свештеници бришу каишчицу после причешћа сваког верног, док већина то не чини. Први сматрају да су практични и предострожни, док други осуђују овакав поступак сматрајући да се њиме уноси забуна међу верне, да је знак маловерности, не одговара догматски, итд. С обзиром да је у питању највећа тајна наше вере, какав став треба заузети у овом питању, не само ради једнообразности? ОДГОВОР: Ово питање, колико ми је познато, први је код нас изнео и о њему опширно писао, између два рата, архимандрит др Петроније Трбојевић. Али је становиште о потреби увођења више кашичица за причешћивање, или брисање једне после причешћа сваког појединца усвојио још раније, тако да је септембра 1911. год. поднео Светом синоду у Сремским Карловцима представку којом је тражио да се званично уведе овакав поступак у целој Карловачкој митрополији. У тој представци, поред хигијенског разлога ("да заједничка кашика, особито без темељног брисања, може да пренесе разне болести"), и естетског ("многог причесника тако рекући језа ухвати, кад помисли у колико је уста била та кашичица без икаквог чишћења и брисања"), наводи он и један догматски разлог у коме расућује овако: Сем теплоте, Светом причешћу се не сме ништа додавати. Међутим, како се на кашичицу, при причешћивању, ухвати мало пљувачке, која се, кад се кашичица поново умочи у Свету чашу, делимично опере и помеша са Светим причешћем: "Ако се кашика сто пута у уста причесника метне и понопо у путир спусти, може се замислити случај да ће се вино (крв) у осетној мери променити. Онда постаје овај догматски разлог важнији од првих двају разлога". Крајем исте године, Свети синод је на ову представку донео следеће решење: "Молба се ова не уважава са разлога што се Света црква постарала и има довољно средстава да се верни очувају од заразних болести, а наведени квази догматски разлог нема никаква основа". Незадовољан оваквом одлуком Светог синода, архим. Петроније достави исту представку Јовану Ж. Бути, уреднику "Православља", богословског листа који је излазио у Сремској Митровици, да се онде објави. Но овај одбије њено штампање у листу с образложењем: "Ни хигијенски ни естегски разлог не може да ме увери о потреби промене у начину причећивања. Догматски разлог нисте никаквим аргументима потврдили. Шта више, догматско учење по овом предмету убија и она два разлога, на први мах основана и оправдана. Зашто? Ако је учење наше Цркве истинито... онда је Свето причешће огањ који сажиже сваку нечистоћу не само душе. него и тела. Благодат Божја колико утиче на душу толико и на тело; свештеник се моли да причешће свето буде во исцјељеније души и тјела. А тело болује не само од похоти плоти - него и од разних болести." На крају Бута вели: "Ја се не бојим инфекције у причешћу, а нисам још чуо да је и један свештеник био заражен тим путем. После I светског рата, јула 1921. год., поднео је архимандрит Петроније овакву представку Светом синоду Српске цркве, али и тада без позитивног резултата. Према речи Господњој, у Цркви се кроз векове веровало да је Свето причешће "хлеб који је сишао с неба, а не као што су оци јели и помрли. Ко једе овај хлеб живеће вечно" (Јов. 6, 58). Причешћујући се, ми постајемо једно тело с Христом Животодавцем. Који се достојно "причешћује телом и крвљу Христовом бива истог тела и крви с Њим", вели Свети Кирило Јерусалимски." Врло лепо објашњење како то бива даје нам Свети Григорије Ниски: "Мало квасца све тесто према себи уиодоби. Тако обесмрћено Богом телоГосподње, будући у нама, све претвара и мења према себи". Још детаљније излаже о томе Никола Кавасила велећи да је Свето причешће права храна за Цркву Његову. "И (Црква) причешћујући се њима, не претвара њих у људско тело, као што бива са којом било другом храном, него се она (Црква) претвара у њих, пошто јаче надвлађује. Као што гвожђе стављено у огањ само постаје огањ, не претвара огањ у гвожђе. И као што усијано гвожђе не видимо као гвожђе, него просто као огањ, иошто се особине гвожђа потпуно губе због огња, тако и Христова Црква, кад би је ко могао видети онда кад се сједини с Њим и причести се Његовим телом, не би видео ништа друго него само Господње тело". Стога Црква верује да верни поставши причешћем једно тело са Христом, и дошавши тако у додир са Његовим божанским енергијама, не само да не могу да се заразе преко Светог причешћа, него да је оно извор живота и здравља. Свети Јован Кронштатски помиње више случајева исцељења од разних болести после Светог причешћа: "Колико сам пута - вели он - имао прилике да видим болеснике истопљене као восак од болести, потпуно малаксале, умируће, а који су после причешћа божанским тајнама, по својој срдачној жељи, или по мојој препоруци, на чудесан начин брзо се опорављали", па износи случај једног старца, једног ученика ниже гимназије, синчића трговца, старице, једне девојчице, одраслог човека итд. Кад би онако бивало како вели архим. Петроније Трбојевић, и кад би се преко причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просеку свештеници су дуговечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, пре увођења кашичице, сви верни причешћујући се, иили из истог путира. Питање које поставља архимандрит Петроније Ј. Ж. Бути, на изјаву овога да се не боји инфекције у причешћу: Би ли он употребио причешће у које би усули цијанкалија? сасвим промаша циљ, јер не може бити да и сам архимандрит није примећивао да је друго "могућност" заразе, а друго "извесност" цијанкалија. То пак што сео указивању поштовања Светим тајнама, тако и искључење могућиости штете која би могла наставити за здравље верних кад би у таквом путиру стајало вино, које не постаје одмах, чим се улије у њега, крв Христова. Било би прекомерно уздање у милост Божју, у најмању руку лакомисленост за сваку осуду, недостојна нас као сарадника, помоћника Божјих (1 Кор. 3,9), кад би свештеник знајући да је вино било у неодговарајућем суду, или заражено каквим вирусима, или отровано, да га употреби за причешће. Јер треба схватити да ми верни не мислимо да је Свето причешће хемијско средство за неутрализацију отрова, те да се може у том циљу употребљавати, или с њим тако експериментисати, него пре свега и изнад свега божанско средство за духовно уздизање, ослобођење од греха, задобијање живота вечног и васкрсења у последњи дан (Јн. 6, 54). У хришћанству је свагда било главно, и "једино од потребе": задобити "уместо земаљског-небеско; уместо привременог-вечно; уместо трулежног-нетрулежно". Све привремено, телесно долази у други план. Зато се у молитвама све три Литургије свагда налазе прозбе о вечном,11 а о телесним потребама, здрављу и другом ретко. Може звучати парадоксално ако сада, после свега онога што смо изнели, кажемо да се у Цркви свагда знало да Свето причешће заиста може бити узрок слабости и болести, па чак и смрти. Говорећи о приступању телу и крви Христовој, Свети апостол Павле вели: "Зато су међу вама многи болесни и доста их је умрло..." (1 Кор. 11, 30). Но ту он не говори о зарази од бацила, бактерија и вируса, добијених преко причешћа, него о опасности за онога који "недо- стојно једе хлеб и пије чашу Господњу". У молитви Литургије Светог Василија Великог "Боже наш, Боже спа- сати... ниже немошчна душсју и тјелом от јеже недостојње сих прича- чатисја". Тумачећи ово место 1 Коринћанима, Свети Јован Златоуст вели: "Многи у недоумици питају један другог: Откуд настају превремени смртни случајеви, откуд дуготрајне болести? Узрок многих, говори он (Павле), од ових нзненадних невоља налази се у гресима".в Зато све своје старање хришћанин и данас треба да упути у правцу избегавања греха. Здравље душе дејствоваће онда на здравље тела. Вековно искуство, дакле, и пракса Православне цркве не даје за право схватању архимандрита Петронија 'Грбојевића и оних свештеника који, из бојазни од заразе, траже увођење више кашичица, или брисање једне после причешћа сваког верног. На крају указаћу на један случај за који сматрам да има места да се изнимно поступи друкчије. Мислим, наиме, да треба узети у обзир постојање света преосетљивог, у већој мери гадљивог, код кога долази лако до повраћања и коме би пастир-духовник требало на неки начин да снисходи и олакша приступање Светом причешћу. Но и то би се могло извести без прибегавања неким ванредним мерама. Док такав верник не ојача и не савлада у себи ову слабост, мислим да би му се, изузетно, могло допустити да се причести на почетку, пре свих, или сасвим на крају, после дељење антидора, кад је путир већ пренесен на проскомидију и кашичица по причешћу отрвена. На тај би се начин њему изашло у сусрет, колико је могуће, без непотребног изазивања питања и уношења недоумице код осталих верних. Извор: Поуке.орг View full Странице
  3. Ми људи смо као на једном гумну. Уз помоћ коња или волова, пшеница се одваја од класа. Слама се одваја на једну страну, а пшеница и плева на другу. Када буде погодан ветар, не прејак, пшеница и плева се заједно лопатама бацају увис. Пшеница пада тежином својом на земљу, а плеву носи ветар. Неко може да се жали да га је ветар учинио плевом, али Ориген каже да ветар нема ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Он је само показао плеви да је празна. Потрудимо се да будемо пшеница Божија, па ћемо одолети ветровима који дувају са свих страна да нас однесу. Извор: Епархија жичка
  4. Жена у Православној Цркви не може бити свештеница зато што јој је дато да буде свештеница у породици. Она је та која на детету оставља неизбрисив траг и печат. Према томе, она мора да прихвати дете да би дете прихватило њу. За то је потребна жртва. Не може се постати личност мајке без спремности на жртву. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13). Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина. Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио! *Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либрис, Београд,1998. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Две су слободе, браћо и сестре, и два ропства. Једно је слобода ова светска, овога света, а друга је слобода греха. Једно је, дакле, ропство у овом свету од људи злочинаца, и уопште од оних силника овога света, а друго је ропство од греха. Сигурно је да смо ми и тела, да смо и земаљски, и треба нам слобода у овоме свету. Колико је за наш народ и за друге правдољубиве и истинољубиве народе, потребна слобода! Али ми смо и душе и за нас је потребна слобода од греха. Она прва слобода, као и живот, проћи ће и пролази. Али слобода греха, слобода праведника никада, и она нас уједињује са свима светима у Царству Небеском. Водити рачуна дакле да не будемо робови греха. Ви знате и по себи и по другима какво је то ропство. Најмање, да тако кажем, страсти које добијемо - колико је то ропство! Узмите само пушача, пијаницу, да не говоримо о другим гресима, блуду и злочинима. Колико је то и какво робље! Патријарх српски Павле *Преузето из књиге Живот по Јеванђељу, Патријарх српски Павле, Народна и универзитетска библиотека у Приштини и Арс Либри, Београд,1998.
  7. По 29. правилу Лаодикијског сабора „Хришћани не смеју... суботом одмарати се него морају у тај дан радити. Недељу, пак, морају особито поштовати и, ако могу, уздржавати се од рада као Хришћани. Валсамон поводом овог правила вели: „Ако ко због сиромаштва или какве друге неопоходности буде радио недељом, неће због тога подлећи осуди.“ Свети патријарх Павле https://dodjiividi.blogspot.com/2019/02/blog-post_74.html
  8. ПИТАЊЕ: На крају опширног одговора на питање о акривији и икономији, став који сте изнели о безусловној важности канонских прописа, по моме мишљењу је сувише конзервативан и значи спутавање, кочење савременог живота Цркве и њених чланова везама које је створио живот у првих седам векова. Расудите и сами: Зар се у Цркви није ништа изменило и не може изменити у двадесетом од онога што је настало до осмог века? ОДГОВОР: Расудио сам и схватам, не само да може, него се и изменило у Цркви Христовој много тога, и добро је што се изменило оно што може и треба да се измени. Али има и онога што се није изменило и што је добро да се није изменило, јер и не треба да се измени. Има, дакле, ствари где је добро и потребно да будемо конзервативни, а има и таквих где то не треба да будемо. Као што у погледу акривије и икономије бива несрећно да онде где треба да се држимо акривије ми будемо икономисти, и обратно, где треба да применимо икономију ми будемо акривисти, тако је и овде. Бити на православном становишту значи: Имати поверења да Црква зна шта је неизмењиво и држи га неизмењивим, и зна шта је доступно измени и измењује га кад је потребно. Изнели смо да су свештени канони воља Духа Светог, а Дух Свети је Бог који је увек исти и не мења се (Малах. 3,6). Он је Истина која је увек доследна себи. Као што су истине вере, догмати, од Бога и зато неизмењиви, тако је и са канонским прописима и етичким правилима, који уствари нису ништа друго него догмати вере, примењени на живот верних. Они се могу само поступно налагати, према духовном узрасту верних и приликама времена, могу се изнети и образложити савременим језиком, али се њихова суштина не може мењати. Слично бива и у животу. Жива клица развија се у земљи, па у ваздуху, све док не донесе плод, никако не прекидајући везу са својим корењем. Ако влат прекине везу са кореном, он се суши и плода не може донети. Тако бива и у животу Цркве израженом у њеним канонским прописима. Она не прекида везу с њима, јер су израз Духа Светога, Животворног, у руковођењу Црквом њеном циљу, од Његовог силаска на Свете апостоле до краја света. Али Црква не остаје на њиховом слову, него на духу, "јер слово убија, а дух оживљује" (2 Кор. 3, 6), нити на оним црквено-правним одредбама које је она доносила у појединим крајевима и временима у циљу спровођења духа канона у живот. Сматрати да су ови прописи, који су одговарали тадашњем времену и приликама, али дело нас људи као сарадника Бојих, исте важности са суштином, духом канона, било би свакако погрешно и довело до сасвим погрешних закључака. Значило би изједначавати божанско и људско, задржавати развој Цркве на нечем небитном, начину примене, који је у новим условима превазиђен, и тако кочити даљи ток њеног развоја. То би исто било као када би влат зауставио своје рашћење на неком достигнутом ступњу, ма колико он био важан, али би се тиме онемогућавало доношење плода, што уствари значи промашај постојања и развића уопште. Тако, дакле, прописи донети да корисно послуже за дато време не би одговарали својој намени, могу и треба да се промене и замене ефикаснијим. Задржавати се пошто-пото на њима као непромењивим, рекосмо, било би штетно за живот Цркве, доводило би до размирица, цепања, раскола. Не само то, него ако нове прилике у којима се Црква нађе буду захтевале, Црква ће знати и моћи донети одговарајуће канонске прописе. Није она исцрпела своје руковођење животом верних и њиховим спасењем канонским прописима донетим у првих осам векова, нити се зауставила на њима. Није Дух Свети руководио Црквом само током тог времена. Он делује у њој и данас и деловаће до краја времена, те ће она, под Његовим руководством, дочекивати и одговарати на прилике и околности живота као и до сада. Шта треба подразумевати под "духом" канона, а шта под "словом", размотрићемо на примеру 11. канона Шестог васељенског сабора. У том канону се наређује да ниједан клирик ни лаик не може јести јудејска азима (пресне хлебове, јевр. масот), нити са Јудејцима имати општење, нити их у болести призивати и примати од њих лечење, нити се са њима купати у купатилима, а који се усуди да то чини, ако је клирик да се свргне, а лаик одлучи. И више других канона налажу сличне одредбе. Забрањују празновање новозаветне Пасхе (Васкрса) заједно с јудејском Пасхом, пошћење са Јудејима, празновање њихових празника и примање празничних дарова, не нечестију (асевиес); да хришћани не смеју светковати јудејску суботу, него особито поштовати недељу, нити ићи у синагогу да се моле, нити односити уља и тамо свеће палити. У овим се прописима, под изразом Јудејци, не мисли на њих као на народ, него на њихову веру, те нам мора бити јасно да се ту не ради о неком расизму, ни антисемитизму, потпуно страном хришћанству и Православљу. То одређено потврђује и чињеница да често исти канони што забрањују вернима у односу на Јудејце, исто то забрањују и у односу на незнабошце, без обзира коме народу припадају, као и на хришћанске јеретике и шизматике. Очигледно да је дух ових прописа у томе да се православни верници сачувају од опасности по своју веру од "нечестија" (асевиас) не само јудејског и незнабожачког, него и од вере хришћанских јереси и раскола. По томе сви ови прописи важе и данас и важиће до краја света. Ако дође у питање опасност за душу од насртљивости пропаганде јеретика, или незнабожаца и атеиста, без обзира које су нације, хришћанин је дужан избегавати општење са њима. Јер трудити се око користи за тело, око његовог лечења, чистоће и других потреба овог света, а при томе изгубити душу и Царство небеско, за хришћане би био рђав труд, не добитак, него губитак оног најдрагоценијег, живота вечног. Али извршавање захтева да избегавамо општење у верским стварима, због опасности за своју веру, никако не може значити нетрпељивост и непријатељство према другим људима других вера, са којима нас везује општа људска природа, порекло од истих прародитеља и од Бога дарована нам свима морална и духовна слобода. Зато приговор што се данас сви, и православно свештенство и верни, лечимо у болницма где су лекари и особље и јеврејске и других националности, разних вера и безверници, износити као доказ да је 11. Трулски канон преживео, "јер га се нико не држи", ако га узмемо у буквалном смислу, можемо разумети. Но да дух овога канона за хришћанина остаје у важности свагда, треба да нам је јасно и данас, као што је било и када је канон настао. Онај православни хришћанин који би и сада одступио од духа канона, изгубио душу због тела, понављамо, ма колико то проглашавано конзервативним, нити је хришћанин, нити би, не покаје ли се и свој став не измени, то могао бити.
  9. Поводом осме годишњице блажене кончине Свјатејшег патријарха Павла (15.11.2009 - 15.11.2017) доносимо први део његовог одговора на ово важно питање. Такст је првобитно објављен у Гласнику СПЦ јуна 1990., а ми га доносимо по 5. издању књиге Да нам буду јаснија нека питања наше вере, Београд, 2015., I том, стр. 63 -66. ПИТАЊЕ: На крају опширног одговора на питање о акривији и икономији, став који сте изнели о безусловној важности канонских прописа, по моме мишљењу је сувише конзервативан и значи спутавање, кочење савременог живота Цркве и њених чланова везама које је створио живот у првих седам векова. Расудите и сами: Зар се у Цркви није ништа изменило и не може изменити у двадесетом од онога што је настало до осмог века? ОДГОВОР: Расудио сам и схватам, не само да може, него се и изменило у Цркви Христовој много тога, и добро је што се изменило оно што може и треба да се измени. Али има и онога што се није изменило и што је добро да се није изменило, јер и не треба да се измени. Има, дакле, ствари где је добро и потребно да будемо конзервативни, а има и таквих где то не треба да будемо. Као што у погледу акривије и икономије бива несрећно да онде где треба да се држимо акривије ми будемо икономисти, и обратно, где треба да применимо икономију ми будемо акривисти, тако је и овде. Бити на православном становишту значи: Имати поверења да Црква зна шта је неизмењиво и држи га неизмењивим, и зна шта је доступно измени и измењује га кад је потребно. Изнели смо да су свештени канони воља Духа Светог, а Дух Свети је Бог који је увек исти и не мења се (Малах. 3,6). Он је Истина која је увек доследна себи. Као што су истине вере, догмати, од Бога и зато неизмењиви, тако је и са канонским прописима и етичким правилима, који уствари нису ништа друго него догмати вере, примењени на живот верних. Они се могу само поступно налагати, према духовном узрасту верних и приликама времена, могу се изнети и образложити савременим језиком, али се њихова суштина не може мењати. Слично бива и у животу. Жива клица развија се у земљи, па у ваздуху, све док не донесе плод, никако не прекидајући везу са својим корењем. Ако влат прекине везу са кореном, он се суши и плода не може донети. Тако бива и у животу Цркве израженом у њеним канонским прописима. Она не прекида везу с њима, јер су израз Духа Светога, Животворног, у руковођењу Црквом њеном циљу, од Његовог силаска на Свете апостоле до краја света. Али Црква не остаје на њиховом слову, него на духу, "јер слово убија, а дух оживљује" (2 Кор. 3, 6), нити на оним црквено-правним одредбама које је она доносила у појединим крајевима и временима у циљу спровођења духа канона у живот. Сматрати да су ови прописи, који су одговарали тадашњем времену и приликама, али дело нас људи као сарадника Бојих, исте важности са суштином, духом канона, било би свакако погрешно и довело до сасвим погрешних закључака. Значило би изједначавати божанско и људско, задржавати развој Цркве на нечем небитном, начину примене, који је у новим условима превазиђен, и тако кочити даљи ток њеног развоја. То би исто било као када би влат зауставио своје рашћење на неком достигнутом ступњу, ма колико он био важан, али би се тиме онемогућавало доношење плода, што уствари значи промашај постојања и развића уопште. Тако, дакле, прописи донети да корисно послуже за дато време не би одговарали својој намени, могу и треба да се промене и замене ефикаснијим. Задржавати се пошто-пото на њима као непромењивим, рекосмо, било би штетно за живот Цркве, доводило би до размирица, цепања, раскола. Не само то, него ако нове прилике у којима се Црква нађе буду захтевале, Црква ће знати и моћи донети одговарајуће канонске прописе. Није она исцрпела своје руковођење животом верних и њиховим спасењем канонским прописима донетим у првих осам векова, нити се зауставила на њима. Није Дух Свети руководио Црквом само током тог времена. Он делује у њој и данас и деловаће до краја времена, те ће она, под Његовим руководством, дочекивати и одговарати на прилике и околности живота као и до сада. Шта треба подразумевати под "духом" канона, а шта под "словом", размотрићемо на примеру 11. канона Шестог васељенског сабора. У том канону се наређује да ниједан клирик ни лаик не може јести јудејска азима (пресне хлебове, јевр. масот), нити са Јудејцима имати општење, нити их у болести призивати и примати од њих лечење, нити се са њима купати у купатилима, а који се усуди да то чини, ако је клирик да се свргне, а лаик одлучи. И више других канона налажу сличне одредбе. Забрањују празновање новозаветне Пасхе (Васкрса) заједно с јудејском Пасхом, пошћење са Јудејима, празновање њихових празника и примање празничних дарова, не нечестију (асевиес); да хришћани не смеју светковати јудејску суботу, него особито поштовати недељу, нити ићи у синагогу да се моле, нити односити уља и тамо свеће палити. У овим се прописима, под изразом Јудејци, не мисли на њих као на народ, него на њихову веру, те нам мора бити јасно да се ту не ради о неком расизму, ни антисемитизму, потпуно страном хришћанству и Православљу. То одређено потврђује и чињеница да често исти канони што забрањују вернима у односу на Јудејце, исто то забрањују и у односу на незнабошце, без обзира коме народу припадају, као и на хришћанске јеретике и шизматике. Очигледно да је дух ових прописа у томе да се православни верници сачувају од опасности по своју веру од "нечестија" (асевиас) не само јудејског и незнабожачког, него и од вере хришћанских јереси и раскола. По томе сви ови прописи важе и данас и важиће до краја света. Ако дође у питање опасност за душу од насртљивости пропаганде јеретика, или незнабожаца и атеиста, без обзира које су нације, хришћанин је дужан избегавати општење са њима. Јер трудити се око користи за тело, око његовог лечења, чистоће и других потреба овог света, а при томе изгубити душу и Царство небеско, за хришћане би био рђав труд, не добитак, него губитак оног најдрагоценијег, живота вечног. Али извршавање захтева да избегавамо општење у верским стварима, због опасности за своју веру, никако не може значити нетрпељивост и непријатељство према другим људима других вера, са којима нас везује општа људска природа, порекло од истих прародитеља и од Бога дарована нам свима морална и духовна слобода. Зато приговор што се данас сви, и православно свештенство и верни, лечимо у болницма где су лекари и особље и јеврејске и других националности, разних вера и безверници, износити као доказ да је 11. Трулски канон преживео, "јер га се нико не држи", ако га узмемо у буквалном смислу, можемо разумети. Но да дух овога канона за хришћанина остаје у важности свагда, треба да нам је јасно и данас, као што је било и када је канон настао. Онај православни хришћанин који би и сада одступио од духа канона, изгубио душу због тела, понављамо, ма колико то проглашавано конзервативним, нити је хришћанин, нити би, не покаје ли се и свој став не измени, то могао бити. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...