Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'павле'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 66 results

  1. Књига Номоканон (Законоправило) Светог Саве из 1219. године је наша лична карта у цијелој европској историји, култури, цивилизацији и законодавству, о чему свједоче слова исписана руком Светог оца нашег Саве, казао је у Будви, уочи Савиндана, монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи код Будве. Он је на Богојављење пред неколико хиљада Будвана сабраних на литији за обрану светиња, држећи у руци Номоканон, стару, дебелу књигу, говорећи о Законоправилу Светог Саве као личној карти српског народа, истакао да је у овој књизи сабрано и записано све оно најважније, што сваки владика, патрика, властелин, цар, законодавац и законољубац, и онај који жуди за правдом и истином Божијом треба да зна. У њој је записано и старозавјетно право – Мојсијево законодавство, сабрано је хеленистичко римско, претхришћанско и сво хришћанско законодавство од цара Јустинијана и Теодосија, па редом све до времена Светога Саве: „Свети Сава је симбол нашега живота и нашега мјеста у читавој медитеранској, европској и свјетској цивилизацији и правном поретку.“ Подсјетио је о. Павле да је Свети Сава у Законоправилу сабрао све најбоље из црквеног и световног законодавства и дао десеторици својих ученика, међу којима је био и Епископ зетски Иларион, приручник како да се управља и влада: Ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинитога! Поред тога у књизи је записана симфонија, сарадња световних и духовних власти за добро народа Божијег, а не за добро овог или оног властодршца, чега смо, нажалост, данас свједоци на овим просторима: „Ова књига је темељ нашега живота“, нагласио је др Кондић истичући да су управо одредбе у Законоправилу Светога Саве биле чврсти темељ за законодавство цара Душана, Душанов законик из 1349, 1354. године. По његовим ријечима у Паштровићима, у Прасквици, најдуже су се на снази задржале одредбе Душановог законика управо преписане из Савиног Законоправила: „Књига коју држим у руци је најстарији сачувани препис из 1262. године из манастира Михољска Превлака, Иловички препис , књига којом се крмани – води брод Цркве Божије.“ Међу малобројним преписима Номоканона, који су сачувани, је и Морачки препис из 1615. године, што показује колико је велико и знаменито духовно језгро простор Зете, приморја и брда. Даље је монах др Павле Кондић објаснио да су се на овој књизи училе генерације владика и монаха, да је преписивана и штампана вјековима и у Русији. „У овом зборнику црквеног и канонског права – Законоправилу Светог нашег оца Саве је сабрано све оно што људски ум у односу правног система, може да размишља о себи. Ово је књига коју у рукама треба да имају сви властодршци, сви који се баве законом, пишу законе или траже било какву правду. И ови наши садашњи законодавци који су на силу прогласили законом овај бесправно правни пројекат, треба да узму ову књигу па да у њој потраже правило како се пишу закони о односу између Цркве и државе“, каже монах др Павле Кондић и закључује да тада сигурно неће погрешити. Истакао је да смо 30 година непрекидно изложени неописивој и несагледивој тортури на наше духовне и историјске темеље, те зато посежемо за овом књигом, јер ту нећемо оманути: „Ова књига и свих осам вјекова наше духовне самосталности свједоче да је наш историјски и духовни пут утемељен на истини и правди Божијој. Осам вјекова имали смо успона и падова, али смо народ Божији који је много страдао, највише у овом апокалиптичном, да не кажем, проклетом 20. вијеку. То су велике трагедије и трауме за један мали народ, какав је српски народ, те се зато враћамо својим темељима, свом историјском и духовном наслеђу.“ Појашњавајући да је важно ко смо и коме припадамо, који су наши коријени, отац Павле је казао да треба да имамо снаге да се одупремо нападима на наше духовно историјско биће, којима је у дужем периоду изложен наш народ, свуда гдје се налази: „Али, бистра подигнута чела, узвишеног срца и духа, свакога можемо погледати у очи, јер нисмо ми, српски народ ником на сенку стали, већ смо непрекидно жртве. Зато је ова наша одбрана светиња бити или не бити. Ово што је нама Бог дао ових дана, да изађемо и сваки својим ликом, а сваки лик од нас је икона Божија, да свједочимо овим молитвеним ходом са овим знамењима, ко смо и шта смо, и коме припадамо. Нити је ово било у досадашњих осам вјекова наше духовне и историјске путање, нити ће бити, и зато морамо имати свјести и достојанства да ходимо путем Светог оца нашег Саве и свих великана и прије и послије њега до дана данашњег, како нам је то Бог дао кроз велике Божије људе као што је наш Патријарх Павле“, поручио је монах др Павле Кондић, сабрат манастира Стањевићи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. На велику радост верног народа Епархије милешевске, 25. октобра 2019. године, у Дому културе у Пријепољу уприличено је духовно вече посвећено блаженој успомени Патријарху српском Павлу. Звучни запис предавања Предавање на тему Патријарх Павле – икона Христова и светосавски образац епископства одржао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије. Око личности Свјатјејшег Патријарха сабрало се сво свештенство и монаштво Епархије милешевске, председници локалних самоуправа и верни народ из Пљеваља, Прибоја, Сјенице, Нове Вароши и Пријепоља који су дошли на саборно сагледавање светлог Патријарховог лика и дела. На самом почетку, у част Светог Патријарха Павла свештенство је отпевало тропар Правило вјери. У уводном делу излагања, Владика је истакао да је свако сећање на Патријарха Павла духовна гозба и духовно богаћење: – Свети Патријарх Павле највише нам богатства нуди тиме што нам собом представља Господа Христа – Савршеног Бога и савршеног Човека, савршеног Учитеља. И представља нам својим животом највећег међу нама из рода нашега, Светога Саву. – У оно време, српски народ је био уздигнут на стуб срама на светској позорници, заједно са њиме и наш Свјатјејши Патријарх Павле. Али шта се догодило? Баш кроз то што је он са својим народом био уздигнут на стуб срама, они светски моћници добијају прилику да се упознају са Христовим ликом кроз њега. Ово је велика лекција која поручује да не можете избећи да будете на стубу срама, али можете тај стуб срама да претворите у Крст који се носи Христа ради, тако да је то Крст Христов. Можете бити на стубу срама али да не живите срамно. Може се бити на стубу срама на другачији начин него што вас представљају. Може се светлети на стубу срама хришћанском врлином, љубављу, вером, чистотом, истинитошћу, правдом, тако да сте онда светило које светли, и онда је боље што си истакнут на стубу срама јер ћеш јаче проповедати оно што је по Јеванђељу, што је Христово. Даље ћеш се видети, даље ће ићи та светлост. Замислите како је онда наш Патријарх успешно проповедао. А да није било те потребе ради одбране свог народа који је био оклеветан, моћници овога света не би имали другу прилику да се упознају са Јеванђељем и јеванђелским начином живота. Тако да је наш Патријарх Павле васељенски учитељ. – Он је бескрајно развио своју пастирску службу. Пре свега, он је објединио српски народ, учврстио његово језгро, макар за то време. Много је путовао, први је српски Патријарх који је крочио на америчко тле. Први пут када је отишао у току рата 1992. године, српски народ је тамо страшно био разједињен, раскољен. У такву средину долази Патријарх Павле, на неколико месеци борави у Америци и он обједини тај народ. Помиритељски је тако деловао да су сви у њему видели најбољег представника свога рода који је позивао на јединство, Светога Саву. И он је најбољи изданак српског рода после Светог Саве, који је створио себе по узору на Светога Саву, рекао је између осталог Епископ Атанасије. На крају предавања, заинтересовани су били у прилици да постављају питања на која је предавач одговарао. Како је најављено, предавања у част Патријарха Павла биће уз Божију помоћ уприличена и у осталим градовима Епархије милешевске. Извор: Епархија милешевска
  3. За радио Глас је своја сећања на блаженопочившег Патријарха Павла поделио протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије "Светих Кирила и Методија" са привременим седиштем у Нишу. Звучни запис емисије Извор: Радио Глас
  4. Свештеник Александар Милутиновић, старешина храма у изградњи посвећеног св. Владики Николају охридском и жичком у Реснику, говорио је данас о блаженопочившем Патријарху српском г. Павлу, чија је 10. годишњица упокојења обележена пригодном духовном академијом у манастиру Раковица. Звучни запис беседе "Патријарх Павле је имао план и програм свете, јеванђељске, небеске Србије", рекао је између осталог о. Александар. Замолили смо нашег госта да нам појасни дубину речи "будимо људи", али и да нам приближи појам вере код Патријарха Павла. "Црква није морално-хуманитарни сервис, већ богочовечански организам" подсетио је између осталог о. Александар, који је све време указивао да је блаженопочивши Патријарх Павле својим животом сведочио Јеванђеље. Извор: Радио Слово љубве
  5. Док су 7. октобра 2019. године звона у манастиру Жича објављивала радост прославе 800 година самосталности Српске православне Цркве у хришћанској Васељени, монах др Павле Кондић је, за трпезом љубави у манастиру Свете Тројице- Стањевићи говорио о путу Светог Саве у живот вјечни. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  6. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 21. сепембра предавање је одржао ђакон Павле Љешковић на тему "Црквена поезија Светог Василија Острошког". Извор: Манастир Острог
  7. – Патријарх Павле никада није прихватио поделу Косова и Метохију и тзв. хиландаризацију манастира Косова и Метохије. То су Ћосићеве перцепције, да не кажем манипулације, које не потврђује ниједан црквени документ. Као што је познато, патријарх је у нашој Цркви први међу једнакима, а најважније одлуке доноси Свети Архијерејски Сабор. Патријарх Павле никада Сабору није предложио такав модел о коме пише Ћосић, јер је тај модел противан бићу и достојанству Српске Цркве. Не треба губити из вида да је став Цркве о Косову и Метохији и начину решења проблема на заветној Српској земљи формулисао Свети Архијерејски Сабор Меморандуом о Косову и Метохији 23. маја 2003. године. Решења и предлози у том капиталном и до данас важећем и непромењеном црквеном акту су супротни од површних и за Цркву неприхватљивих Ћосићевих идеја о подели Косова и Метохије и тзв. хиландаризацији манастира. Зашто? Зато што на то немамо право и што би изоловано решавање питања правне заштите неколико наших великих и значајних манастира значило и претходно признање тзв. Републике Косово. Исти је случај и са поделом Косова и Метохије. Нико из наше Цркве нема право и не може да пристане на такву понуду, а Патријарх Павле је последњи који би на то пристао. Уместо тога о чему пише Ћосић, Патријарх Павле је записао: ”Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас – од скромних трудбеника свакодневице, до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свога земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други”. Није непознато да је Патријарх увек волео да саслуша саговорника без обзира да ли је учен или није, богат или сиромах, па је тако увек, на његов захтев, примао и Ћосића, као и сваког другог, и саслушао и његова размишљања и предлоге. Али, не постоји ниједан доказ да се Патријарх Павле сагласио са тим неприхватљивим и недостојним Ћосићевим идејама о Косову и Метохији. Не треба заборавити да је Ћосић у том свом плану, поред осталог, записао и да ”данашња поколења треба да се ослободе борбе за Косово и Метохији” и да би ”читаво садашње Косово и Метохији у српској држави представљало канцер Србије”. Неће бити да се и са тиме сагласио Патријарх Павле. И то је део тог плана! Треба знати да мемоарски записи спадају у историјске изворе другог реда и значајни су када нема историјских извора првог реда. Код теме која се тиче Ћосићевих мемоарских записа о Косову и Метохији и Патријарху Павлу, његови записи немају никакву реалну вредност осим као став једног човека – Добрице Ћосића – јер постоје црквени извори првог реда. Приметно је у Ћосићевим мемоарским записима и да су накнадно дописивани, па су чак и неки исти догађаји у различитим књигама описивани под различитим датумима. По свему што је написао о Косову и Метохији од 1999. године се види да Ћосић није схватио тајну Косовског завета. (Коментар у вези са наводима Добрице Ћосића о наводном прихватању његовог предлога поделе Косова и Метохије од Патријарха Павла) Извор: ИН4С
  8. Меморандумом из 2003. године наглашава се да Црква Христова у Српском народу, дијели судбину свога народа кроз читаво његово историјско, културно и духовно трајање и да се показује и данас као најпоузданији свједок његових искушења, која су, како се истиче у уводу, погубнија сада можда но икада. – На Косову и Метохоји био сам епископ 34. године и сматрам да може, ако будемо људи као што треба, да се настави живот тамо гдје је прије рата прекинут, казао је 2005. године блаженопочивши Патријарх Павле који је заступао Меморандум о Косову и Метохији у којем се стриктно наводи да нико нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дијела територије Српског народа, Српске државе и Цркве МЕМОРАНДУМОМ из 2003. године наглашава се да Црква Христова у Српском народу, дијели судбину свога народа кроз читаво његово историјско, културно и духовно трајање и да се показује и данас као најпоузданији свједок његових искушења, која су, како се истиче у уводу, погубнија сада можда но икада. У првом члану истиче се да нико нема право да се одрекне Косова и Метохије као неотуђивог дијела територије Српског народа, Српске државе и Цркве, као и да се мора испоштовати принцип неповредивости и непомјеривости државних граница, гарантованих међународно државноправним актима и Резолуцијом Савјета Безбједности бр. 1244, која, како се истиче даље, гарантује цјеловитост и суверенитет државе Србије на Косову и Метохији. Патријарх Павле, заједно са другим заступницима, овим документом 2003. године упутио је апел српској држави и међународној заједници да подржи све истакнуте чланове који указују на апсолутну неотуђивост КиМ од Србије. Он је, заједно са другим заступницима, кроз овај документ тражио од домаћих и страних ауторитета следеће: – Да се смјеста заустави страдање и етничка дискриминација Српског православног народа на Косову и Метохији и омогући безбједан и достојанствен живот за све становнике Покрајине без обзира на њихово поријекло. – Да се омогући повратак свих прогнаника и расељених лица, посебно 230000 Срба који већ четири године не могу да се врате својим домовима, као и свих оних који су под разним притисцима били принуђени да напусте своје домове након Другог свјетског рата, а желе да се врате на своја огњишта. – Да се заштити српска имовина од даље узурпације или уништавања и омогући законитим власницима да остваре своја имовинска права, као и да се спријечи распродаја српске имовине под притиском. – Да се заустави варварско рушење и скрнављење православних цркава и гробља на Косову и Метохији и да се Српској Православној Цркви омогући обнова порушених и оштећених светиња и манастира и несметан духовни и пастирски рад свештенства. – Да се заштити од неконтролисане приватизације земља која је тренутно у друштвеном власништву, а која је незаконито и без накнаде одузета Српској Православној Цркви након Другог свјетског рата, као и да се покрене процес реституције одузете земље или одговарајуће компензације. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ ТЕКСТА У ДАНАШЊЕМ ЛИСТУ КУРИР Као Епископ Рашко-призренски и наследник православних епископа на овим историјским просторима, међу којима је својевремено служио и блажене успомене достојни Епископ, а потом и Патријарх Српски Павле, изражавамо у име свештенства, монаштва и верног народа Косова, Метохије и Рашке области дубоко незадовољство клеветом која је објављена у дневном листу Куриру и другим медијима, а која се тиче наводног сећања Добрице Ћосића да је Патријарх Павле био сагласан са идејом поделе Косова и Метохије. Оваква груба и бестидна клевета дубоко вређа успомену на нашег светог Патријарха, који не само да никада није подржавао издају Косова и Метохије, већ који је 21. јула 1999. године, након што је са Св. Архијерејским Синодом затражио оставку тадашњег државног руководства Србије због губитничке политике према Косову и Метохији и сам био, од тада актуелне власти назван издајником. Само овај детаљ демантује лажи које долазе било од Добрице Ћосића, или оних који га данас интерпретирају. Свети Патријарх Павле био је као и сви његови претходници, наследници Светог Саве, првопрестолник Пећког Трона и духовни поглавар Цркве која своје духовно извориште има управо на овим свештеним просторима Косова, Метохије и Рашке и последње што би икада могао да уради било би да се на било који начин одрекне Косова и Метохије, свог верног народа и тако напусти светиње које су обележиле нашу историју и утврдиле народни идентитет. Овом ставу били су сво време доследни Свети Архијерејски Сабори наше Цркве на челу са свим досадашњим Патријарсима укључујући и Његову Светост Патријарха Српског Иринеја, који је као председавајући Сабора три пута у последње две године потписао саборку одлуку да је свака подела Косова и Метохије, као дела Србије, и било који вид признања Косова неприхватљиво јер директно води нестанку већине нашег народа са ових простора и трајном губитку наших највећих светиња. Зато је блаженопочивши Патријарх Павле своју љубав и верност Косову и Метохији редовно потврђивао посећујући ове светиње и верни народ храбрећи га до последњег атома снаге да опстане и остане у најтежим условима, као што је својевремено, као Епископ рашко-призренски, више од три деценије носио крст у царском Призрену, често пешке обилазећи села и цркве наше јужне Покрајине, чувајући пламен вере и наде у времену страдања нашег народа, а све то у време безбожне и антинародне комунистичке власти. Питамо се са жаљењем коме данас користи ширење оваквих лажних информација и дефетистичких ставова Добрице Ћосића, који је јавно тврдио да је Косово и Метохија "канцер кога се Србија мора ослободити" и зашто се идејом о територијално-етничкој подели Србије на Косову и Метохији, која је ништа друго до позив на издају Косова, народа и државе, сви ми уводимо у додатну конфузију и безнађе. Српска Православна Црква зато је на последњем мајском заседању у овој јубиларној години прославе 800 година Аутокефалије наше Цркве једногласно, јасно и прецизно изнела свој став противљења издаји Косова и Метохије било под видом поделе или признања. Тај став наше Цркве је истовремено и снажна порука да би свако одрицање од Косова и Метохије био не само акт издаје, већ и колективног проклетства које би наша генерација понела пред историјом сопственог народа, а пре свега пред Богом. Зато још једном, годину дана након што смо као Епископ Рашко-призренски први пут јавно изашли са ставом против ове губитничке политике и идеје, која некима још изгледа није изашла из главе и постоји као једина опција за решење питања Косова и Метохије, нашли за потребно да се поново обратимо јавности и позовемо верни народ српски да се на сваки начин супротстави свима који се да деле заветне земље Лазареве, раскућују Србију и разграђују наслеђе Светог Саве. Косово и Метохија се данас бране пре свега вером, надом, трпљењем; бригом о народу који живи на тим просторима, подршком свима онима који би волели да се врате на своја вековна огњишта. Наша Црква се зато доследно увек борила за право нашег народа да остане и опстане на овим просторима у миру са свим онима који овде живе и очува своје духовно и културно наслеђе које смо наследили од наших предака и које се углавном, као и већина нашег народа на КиМ налази јужно од реке Ибра. Сетимо се на крају речи Светог Патријарха Павла који је говорио: "Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други." Eпископ Рашко-призренски Теодосије Призрен-Грачаница 28. јули 2019. год. Извор: http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/blazeno-pocivsi-patrijarh-srpski-pavle-nikada-nije-podrzavao-izdaju-kosova-obracanje-javn
  10. ОБРАЋАЊЕ ЈАВНОСТИ ПОВОДОМ ТЕКСТА У ДАНАШЊЕМ ЛИСТУ КУРИР Као Епископ Рашко-призренски и наследник православних епископа на овим историјским просторима, међу којима је својевремено служио и блажене успомене достојни Епископ, а потом и Патријарх Српски Павле, изражавамо у име свештенства, монаштва и верног народа Косова, Метохије и Рашке области дубоко незадовољство клеветом која је објављена у дневном листу Куриру и другим медијима, а која се тиче наводног сећања Добрице Ћосића да је Патријарх Павле био сагласан са идејом поделе Косова и Метохије. Оваква груба и бестидна клевета дубоко вређа успомену на нашег светог Патријарха, који не само да никада није подржавао издају Косова и Метохије, већ који је 21. јула 1999. године, након што је са Св. Архијерејским Синодом затражио оставку тадашњег државног руководства Србије због губитничке политике према Косову и Метохији и сам био, од тада актуелне власти назван издајником. Само овај детаљ демантује лажи које долазе било од Добрице Ћосића, или оних који га данас интерпретирају. Свети Патријарх Павле био је као и сви његови претходници, наследници Светог Саве, првопрестолник Пећког Трона и духовни поглавар Цркве која своје духовно извориште има управо на овим свештеним просторима Косова, Метохије и Рашке и последње што би икада могао да уради било би да се на било који начин одрекне Косова и Метохије, свог верног народа и тако напусти светиње које су обележиле нашу историју и утврдиле народни идентитет. Овом ставу били су сво време доследни Свети Архијерејски Сабори наше Цркве на челу са свим досадашњим Патријарсима укључујући и Његову Светост Патријарха Српског Иринеја, који је као председавајући Сабора три пута у последње две године потписао саборку одлуку да је свака подела Косова и Метохије, као дела Србије, и било који вид признања Косова неприхватљиво јер директно води нестанку већине нашег народа са ових простора и трајном губитку наших највећих светиња. Зато је блаженопочивши Патријарх Павле своју љубав и верност Косову и Метохији редовно потврђивао посећујући ове светиње и верни народ храбрећи га до последњег атома снаге да опстане и остане у најтежим условима, као што је својевремено, као Епископ рашко-призренски, више од три деценије носио крст у царском Призрену, често пешке обилазећи села и цркве наше јужне Покрајине, чувајући пламен вере и наде у времену страдања нашег народа, а све то у време безбожне и антинародне комунистичке власти. Питамо се са жаљењем коме данас користи ширење оваквих лажних информација и дефетистичких ставова Добрице Ћосића, који је јавно тврдио да је Косово и Метохија "канцер кога се Србија мора ослободити" и зашто се идејом о територијално-етничкој подели Србије на Косову и Метохији, која је ништа друго до позив на издају Косова, народа и државе, сви ми уводимо у додатну конфузију и безнађе. Српска Православна Црква зато је на последњем мајском заседању у овој јубиларној години прославе 800 година Аутокефалије наше Цркве једногласно, јасно и прецизно изнела свој став противљења издаји Косова и Метохије било под видом поделе или признања. Тај став наше Цркве је истовремено и снажна порука да би свако одрицање од Косова и Метохије био не само акт издаје, већ и колективног проклетства које би наша генерација понела пред историјом сопственог народа, а пре свега пред Богом. Зато још једном, годину дана након што смо као Епископ Рашко-призренски први пут јавно изашли са ставом против ове губитничке политике и идеје, која некима још изгледа није изашла из главе и постоји као једина опција за решење питања Косова и Метохије, нашли за потребно да се поново обратимо јавности и позовемо верни народ српски да се на сваки начин супротстави свима који се да деле заветне земље Лазареве, раскућују Србију и разграђују наслеђе Светог Саве. Косово и Метохија се данас бране пре свега вером, надом, трпљењем; бригом о народу који живи на тим просторима, подршком свима онима који би волели да се врате на своја вековна огњишта. Наша Црква се зато доследно увек борила за право нашег народа да остане и опстане на овим просторима у миру са свим онима који овде живе и очува своје духовно и културно наслеђе које смо наследили од наших предака и које се углавном, као и већина нашег народа на КиМ налази јужно од реке Ибра. Сетимо се на крају речи Светог Патријарха Павла који је говорио: "Косово ће у 21. веку бити мера и провера свих нас, од скромних трудбеника до патријарха и вођа српског племена. Не будемо ли достојни Косова, нећемо бити достојни ни свог земаљског постојања. Нестаћемо као да нас није било, а на нашем месту живеће неко други." Eпископ Рашко-призренски Теодосије Призрен-Грачаница 28. јули 2019. год. Извор: http://www.eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/blazeno-pocivsi-patrijarh-srpski-pavle-nikada-nije-podrzavao-izdaju-kosova-obracanje-javn View full Странице
  11. Зашто су Свети Апостоли Петар и Павле од свих ученика Христових највише прослављени од Бога и од људи? Зашто се ове године пости на Петровдан иако се пост на тај празник завршава? Зашто се у многим местима одржавају Петровдански вашари, а уочи празника пале лиле? На ова, али и на многа питања одговара протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први и парох Покровске цркве. Отац Дарко открива и како је празник Апостола Петра и Павла рано установљен, затим како је Апостол Петар постао посебан Христов ученик али и зашто се два наизглед велика антипода Петар и Павле славе у истом дану. Извор: Радио Источник
  12. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 06 јуla у 19:00 часова предавање је одржао професор Александр Вујовић на тему – Свети Петар и Павле апостоли васељене. Извор: Манастир Острог
  13. Предавање монаха др Павла Кондића на тему „Митра и скуфија Јустина Ћелијског“ које је одржао на Међународној научној конференцији ,,Мисао и мисија Светог Јустина Поповића“ која је одржана у Београду 10-11 маја 2019. године. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА Поводом 125 година од рођења и 40 година од упокојења Јустина Поповића Центар за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу, Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Институт за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду 10. и 11. маја 2019. године у Београду организовали су међународну научну конференцију „Мисао и мисија Светог Јустина Поповића“. Монах, клирик и светитељ Православне Цркве, професор Универзитета у Београду и саоснивач Српског философског друштва — Јустин Поповић (1894–1979) сматра се једним од највећих православних теолога двадесетог века. Упркос једногласном признавању снаге његових непорециво великих интелектуалних и духовних домета, одређене димензије и аспекти његовог дела остали су или неосветљени или су предмет различитих тумачења. Циљ конференције је да осветли димензије и аспекте дела Јустина Поповића који нису довољно истражени или су подложни различитим – понекад супротсављеним – тумачењима, и да дијалошки процени доприносе његове мисли не само Православљу, већ хришћанском богословљу и духовности уопште. Извор: Радио Светигора
  14. "Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena" Printksin: Youtube/Al Jazeera Balkans Vladika Grigorije, episkop Dizeldorfa i Nemačke, čovek čije reči odjekuju i kada hvali i kada kritikuje. Odjeknuće i ove iz intervjua za Srpsku ekonomiju. Pričao je otvoreno - uostalom, on ne zna drukčije - o statusu i stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pravoslavlju, ekumenizmu, svojim uzorima, o Srbiji i Republici Srpskoj, o odlasku u Nemačku, fudbalu i književnosti, medijima.Dotakao se mogućnosti da jednog dana dođe na čelo srpske crkve, ali i prvi put govorio o tome šta ga je savetovao patrijarh Pavle. Intervju je, inače, dogovoren u Diseldorfu na ''Serbian Party'', održanoj pod pokroviteljstvom Generalnog konzulata Srbije, uz podršku diseldorfske vlade, prisustvo diplomatskog kora, privrednika, političara i vinara koji su tih dana učestvovali na najvećem sajmu vina na svetu. U celosti prenosimo intervju Srpske ekonomije: Kako tumačite pojam „sekularna država” i kakav je u Srbiji danas odnos države i crkve? – Izostavio bih ovaj put podrobnosti koje se tiču definicije pojma sekularne države, naglašavajući da je situacija u kojoj je jasno definisano šta je čiji zadatak i sfera delovanja, na čemu se i zasniva ideja o odvojenosti Crkve i države, u načelu dobra za Crkvu. Što se ličnog iskustva tiče, imam već više od pedeset godina i na našim prostorima živeo sam u najmanje tri državna sistema, u kojima je Crkva postojala na različite načine. - Kada iz sadašnje perspektive razmišljam o tim vremenima, mogu slobodno reći da sam najpotpuniji osećaj slobode unutar Crkve imao, paradoksalno, u vreme kada je ona bila pod pritiskom države, u vreme komunizma ili, tačnije, socijalizma. - To su bile osamdesete godine. Potom je Crkva devedesetih ušla u jednu, najblaže rečeno, neobičnu situaciju kada je reč o njenom odnosu s državom. To su najvećim delom bila ratna vremena, a na čelu srpske države bio je, u to vreme, jedan deklarisani ateista, dok je na čelu naše Crkve bio jedan nadasve slobodan čovek, patrijarh Pavle. Zatim je u prvoj deceniji 21. veka nastupila demokratija, i to prvi put otkako sam postao deo Crkve. Tada je već bila uvedena veronauka u škole i na čelu države nalazio se čovek prilično naklonjen Crkvi, dok je Vladu nakratko predvodio čovek takođe otvoren za dijalog s Crkvom, a čiji je život, nažalost, okončan atentatom. – S druge strane, danas imamo situaciju koja se, imam utisak, može nazvati zamešateljstvom u odnosima između države i Crkve. Tako nam se sada u jednom trenutku učini da postoji simfonija u tom odnosu, ali već u drugom da pomenuti odnos ipak odlikuje potpuna disonanca. Takvo je, dakle, stanje kada je reč o Srbiji, ali ne treba zaboraviti ni to da SPC funkcioniše i izvan Srbije, u republikama bivše Jugoslavije, Evropi, Americi, Australiji. Tu su odnosi države i Crkve drukčiji i, u izvesnom smislu, jednostavniji. - Ipak, ma gde živeli, svi mi osećamo da je srž postojanja naše Crkve ipak u Srbiji, najkonkretnije u Beogradu, u koji su uperene oči svih nas, jer se tamošnje stanje stvari reflektuje i na nas koji smo manje ili više udaljeni od tog našeg crkvenog i političkog centra. Drugim rečima, ako biste od mene tražili da jednom rečju izrazim svoje osećanje u vezi s današnjim odnosom države i Crkve, ta reč glasila bi – zebnja. Ne mogu reći da ni u prethodnim periodima koje sam nabrojao nisam imao zebnju kada je reč o tom pitanju, ali zebnja iz tih vremena bila je uvek praćena osećanjem da u Crkvi postoji odlučnost da ona bude svoja i slobodna, te da sve ljude koji u nju ulaze oslobađa od ideoloških i raznih drugih pritisaka. - Danas mi se, nažalost, ipak čini da su ti elementi slobode, za koje smatram da su najveća snaga Crkve, na najrazličitije načine prigušeni kako materijalnim tako i ideološkim stegama. Tokom 1982, 1983. i 1984. godine, kada sam zapravo i počeo da odlazim u Crkvu, bilo nas je vrlo malo. U tim godinama često smo mogli da vidimo nebo kroz trošne krovove hramova, a znali smo i da postoje oni koji zapisuju koliko smo puta bili u Crkvi, ali uprkos takvim uslovima i postojećem pritisku, mi smo ipak disali slobodu i osećali slobodu. Stoga sam tužan što danas u velelepnim hramovima, optočenim zlatom, susrećem mlade, divne i pametne ljude koji mi se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi. - Ja im verujem, vidim da su iskreni, i ne bih se usudio reći da je za to kriva samo jedna strana, država ili Crkva, jer ipak imam utisak da tome najviše doprinosi upravo taj zamršeni i nejasni odnos između njih dve o kome govorimo. Vladika Grigorije; Printksin: Youtube/Телевизија Храм Kosovo je, bez sumnje, najveći problem srpske politike. Kako vi, Vaše preosveštenstvo, vidite mogućnost rešenja tog pitanja i da li bi SPC trebalo više da se angažuje u traženju rešenja za Kosovo? – Ovo pitanje je povezano s prethodnim. Stoga ni u ovom slučaju ne pronalazim bolju reč za pomenuti problem od one koju sam već spomenuo – zamešateljstvo. Navešću samo jedan primer iz ličnog iskustva. Naime, godine 2004. i 2005. predvodio sam delegaciju SPC u razgovorima o Kosovu u Vašingtonu. - Dobro se sećam tog vremena i kratkog razgovora sa izvesnim gospodinom Fridom. On je tada razgovor započeo otprilike ovako: „Kosovo će biti nezavisno i o tome nema diskusije.” Odgovor naše delegacije na takav njegov stav bio je: „O tome ćete razgovarati s državom Srbijom, a mi smo ovde da razgovaramo o zaštiti ljudi, manastira i crkava.” Negde baš u to vreme dogodio se i martovski pogrom. I danas se dobro sećam izraza njegovog lica kada je shvatio da mi državama ostavljamo da se bave državnim poslovima, a da Crkva želi da se bavi onim što njoj pripada. - Tokom tri godine neprestanih susreta sa zvaničnicima u Americi, u kojima su učestvovali i vladika Irinej, koji je sadašnji vladika istočnoamerički, vladika raško-prizrenski Teodosije, kao i profesor Bogoljub Šijaković, ostvarili smo izvanredne veze i naši američki sagovornici sve češće su nas pažljivo slušali. Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena. - Da pomenem i to da sam pred svaki odlazak u SAD dugo razgovarao s našim patrijarhom Pavlom o svemu, a naročito o Kosovu. Bezbroj puta mi je u to vreme ponovio: „Pokušajte da popravite tamo sliku o nama”, pa bi potom dodao da je „sudbina Kosova u rukama tih ljudi”. Sam patrijarh Pavle bio je uistinu crkven čovek, koji je živeo i svakim damarom osećao problem Kosova. Neretko bi me podsećao na razliku između nas i političara, tj. da su oni spremni na kompromise i da se neretko opredeljuju za politiku koja ih održava na vlasti, a da je nama, Crkvi, tj. sveštenstvu i verujućem narodu, važna pre svega Božja pravda. Kada je reč o regionu, koliko je mir na Balkanu siguran? Kako tumačite lajtmotiv Evropske unije da su granice u Evropi nepromenljive? I kako vidite odnose Beograda i Banjaluke danas i ubuduće? – Kada danas, živeći u Nemačkoj, gledam ljude kako radosno odlaze na utakmice, u pozorišta i bioskope, uvek se setim sebe i svojih vršnjaka u osamdesetim godinama 20. veka i toga kako smo tada razmišljali o svemu, samo ne o ratu i mogućnosti da dođe do unutrašnjeg građanskog sukoba. Međutim, upravo se to desilo. - Danas pomišljam da niko ko je to doživeo više nikada ne može verovati u nepromenljivost stanja, granica, društveno-političkog poretka, ili pak u postojanost bilo čega drugog na Zemlji. Nas su, naime, od malih nogu, dakle još kao pionire, učili da niko ne može srušiti integritet i ustavni poredak SFRJ, i mi smo, kao deca, sasvim prirodno, u to i poverovali, ali onda se sve srušilo kao kula od karata. Tako je prvo došlo do ekonomske propasti, a potom je i sve ostalo krenulo da se urušava. Vladika Grigorije 2015. godine u Beogradu; Foto: Telegraf - Zato, ako želimo da danas na tom prostoru, pa i šire, ne bude rata, moramo razmišljati o socijalnoj i ekonomskoj pravdi i obrazovanju. Ljudi, naime, moraju živeti dostojanstveno, jer niko neće biti u mogućnosti da ih medijskim manipulacijama večno ili dovoljno dugo drži u zabludi ako oni pritom nemaju život dostojan čoveka u materijalnom, kulturnom, duhovno-intelektualnom i svakom drugom domenu postojanja ljudske ličnosti. Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? – Nisam stručnjak za neoliberalizam, ali ono što vidim u Nemačkoj jeste potvrda da privredna situacija, kao i socijalna pravda, privlače u tu zemlju ljude iz čitavog sveta. Tu su, naravno, i drugi pominjani elementi, dobro obrazovanje, zdravstveni sistem, bezbednost... Nema nikakve sumnje da je zdrava i stabilna privredna situacija vrlo bitna i za dušu, to jest za celokupan život čoveka. Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? – Ni sam više nisam siguran šta bi trebalo da učini SPC kada je u pitanju pomenuti problem. U svakom slučaju, upravo zbog tehnološkog razvoja i liberalizacije informacija mislim da nije moguće zabraniti nikakve programe. - Ali zato je moguće učiti mlade ljude da u svetu postoje dobro i zlo. Stoga je veoma važno da ih učimo i tome da zlo prolazi i nestaje, ostavljajući tragove nečoveštva, dok dobro ostavlja mirisne tragove i može postati večno. Na nama samima je da izaberemo svoj put. Što se pak mene lično tiče, jedino što sam mogao da učinim kao pojedinac jeste to da nikada ne prihvatim poziv za gostovanje na televizijama čije programe smatram načelno pogubnim, a to neću činiti ni ubuduće. Vas jedni hvale, a drugi kude kada je u pitanju ekumenizam. Kakav je vaš stav prema ekumenskom pitanju? – Moj stav prema tom pitanju je nedvosmislen: mi hrišćani smo deo sveta, ekumene, to jest vaseljene, i potrebno je da se što je moguće više upoznajemo s tim svetom i da s njim komuniciramo. Dva za mene najznačajnija pravoslavna teologa 20. veka, Georgije Florovski i Jovan Zizjulas, kao i za mene najznačajnija ličnost SPC, vladika Nikolaj Velimirović, u velikoj meri su mi bili i ostali uzori na tom putu. - Osim toga, nije potrebno podrobno poznavanje Novoga zaveta da bismo se nedvosmisleno uverili u to da Bog u koga verujemo voli sve ljude i brine o njima, želeći da jedni drugima budemo što bliži. Štaviše, u svojoj poslednjoj molitvi pred stradanje Hristos se Ocu moli „da svi jedno budu”, a apostol Jovan Hrista na početku svog Jevanđelja naziva svetlošću koja obasjava svakog čoveka koji dolazi u ovaj svet (dakle, nipošto samo Srbe ili samo pravoslavne!). Povrh toga, apostol Pavle takođe kao nedvosmislenu Božju želju navodi i to da se „svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine”. - Činjenica je, s druge strane, da ekumenski dijalog povremeno zapada u krize i da ne izgleda uvek onako kako je prvobitno zamišljen, ali bez tog dijaloga, čak i mimo navedenih teoloških razloga, nemoguće je da ljudi u realnom svetu žive zatvoreni u geto, jer će samim tim biti osuđeni na propast. Vi se sada nalazite u centru moći i odlučivanja EU i u državi u kojoj postoje dečji vrtići Katoličke ili Protestantske crkve, osnovne škole, prestižne gimnazije, uspešne bolnice. Svega toga u Srbiji nema. Da li smatrate mogućim i poželjnim da se u Srbiji, pod okriljem SPC, organizuju škole, bolnice, hospik-centri? – Da, to je nešto što priželjkujem i čemu težim. Napomenuo bih i to da su pravoslavni još u 4. veku, i to najveći bogoslovi poput Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova, imali snage da podižu pažljivo isplanirane velike bolničke centre i prihvatilišta za najsiromašnije. To je samo jedan od mnogobrojnih primera u istoriji upućen onima koji smatraju da Crkva ne treba da se bavi takvim stvarima. Po dolasku u Nemačku našli ste se „oči u oči” s najvećom srpskom dijasporom u Evropi, gde se danas rađa i četvrta generacija dece koja nose imena i prezimena svojih srpskih predaka. Kakva nam je dijaspora, šta je muči, a šta raduje, kako je religiozno obojena, da li tavori na margini društva ili je u centru zbivanja, kakva joj je duša? – Sva pitanja koja ste upravo postavili i ja sam sebi još uvek postavljam, te neprestano tragam za odgovorima na njih. Dve činjenice su mi pritom stalno pred očima: da sam se susreo s ogromnom ekonomskom i svakom drugom snagom zemlje u kojoj sam, ali i s ogromnim potencijalom našeg naroda koji živi u njoj. Politički Berlin – severnjački hladan i diplomatski ljubazan – utiče na odluke važne za Srbiju. Kakav je vaš odnos s nemačkim institucijama države, s crkvama, ali i s kulturnim ustanovama i privredom? – Mi pažljivo i nenametljivo pokušavamo da gradimo zdrav i jasan odnos sa svim institucijama koje ste spomenuli. To je ozbiljan proces koji sa sobom nosi veliku odgovornost, a mi se nadamo da ćemo u tom procesu uspeti da budemo na korist drugima, ali isto tako i da će drugi biti na korist nama. Verujemo da ste svesni da bi čoveka vašeg kova, vere, ideja, mudrosti, harmonije, intelekta i obrazovanja neki voleli da vide na mestu patrijarha. Možda je pitanje preuranjeno, ali kako vi gledate na te opservacije? – Istina je, zapravo, da uopšte ne razmišljam o tome. Razmišljam samo o zadatku pred kojim sada stojim, to jest o unapređenju stanja u kojem se nalazi moja trenutna eparhija, a sve radi služenja ljudima i što uspešnije propovedi reči Božje u ovoj impozantnoj kulturi i zemlji. To je poslednji veliki zadatak koji pred sobom vidim pre odlaska u, nadam se, zasluženu penziju. Svojevremeno ste konstatovali: „U knjigama piše život. Ali uzalud čita knjige onaj ko ne čita život.” Koju biste knjigu preporučili da svako pročita i šta je najvažnije da pročitamo iz života? – Svima bih preporučio da pročitaju knjigu Derviš i smrt Meše Selimovića. To je delo koje mi prvo u ovom trenutku pada na pamet, vrhunsko književno ostvarenje, ali istovremeno i delo sa mnogo istina koje nam mogu pomoći u „čitanju života”. (Telegraf.rs / Srpska ekonomija) View full Странице
  15. "Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena" Printksin: Youtube/Al Jazeera Balkans Vladika Grigorije, episkop Dizeldorfa i Nemačke, čovek čije reči odjekuju i kada hvali i kada kritikuje. Odjeknuće i ove iz intervjua za Srpsku ekonomiju. Pričao je otvoreno - uostalom, on ne zna drukčije - o statusu i stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pravoslavlju, ekumenizmu, svojim uzorima, o Srbiji i Republici Srpskoj, o odlasku u Nemačku, fudbalu i književnosti, medijima.Dotakao se mogućnosti da jednog dana dođe na čelo srpske crkve, ali i prvi put govorio o tome šta ga je savetovao patrijarh Pavle. Intervju je, inače, dogovoren u Diseldorfu na ''Serbian Party'', održanoj pod pokroviteljstvom Generalnog konzulata Srbije, uz podršku diseldorfske vlade, prisustvo diplomatskog kora, privrednika, političara i vinara koji su tih dana učestvovali na najvećem sajmu vina na svetu. U celosti prenosimo intervju Srpske ekonomije: Kako tumačite pojam „sekularna država” i kakav je u Srbiji danas odnos države i crkve? – Izostavio bih ovaj put podrobnosti koje se tiču definicije pojma sekularne države, naglašavajući da je situacija u kojoj je jasno definisano šta je čiji zadatak i sfera delovanja, na čemu se i zasniva ideja o odvojenosti Crkve i države, u načelu dobra za Crkvu. Što se ličnog iskustva tiče, imam već više od pedeset godina i na našim prostorima živeo sam u najmanje tri državna sistema, u kojima je Crkva postojala na različite načine. - Kada iz sadašnje perspektive razmišljam o tim vremenima, mogu slobodno reći da sam najpotpuniji osećaj slobode unutar Crkve imao, paradoksalno, u vreme kada je ona bila pod pritiskom države, u vreme komunizma ili, tačnije, socijalizma. - To su bile osamdesete godine. Potom je Crkva devedesetih ušla u jednu, najblaže rečeno, neobičnu situaciju kada je reč o njenom odnosu s državom. To su najvećim delom bila ratna vremena, a na čelu srpske države bio je, u to vreme, jedan deklarisani ateista, dok je na čelu naše Crkve bio jedan nadasve slobodan čovek, patrijarh Pavle. Zatim je u prvoj deceniji 21. veka nastupila demokratija, i to prvi put otkako sam postao deo Crkve. Tada je već bila uvedena veronauka u škole i na čelu države nalazio se čovek prilično naklonjen Crkvi, dok je Vladu nakratko predvodio čovek takođe otvoren za dijalog s Crkvom, a čiji je život, nažalost, okončan atentatom. – S druge strane, danas imamo situaciju koja se, imam utisak, može nazvati zamešateljstvom u odnosima između države i Crkve. Tako nam se sada u jednom trenutku učini da postoji simfonija u tom odnosu, ali već u drugom da pomenuti odnos ipak odlikuje potpuna disonanca. Takvo je, dakle, stanje kada je reč o Srbiji, ali ne treba zaboraviti ni to da SPC funkcioniše i izvan Srbije, u republikama bivše Jugoslavije, Evropi, Americi, Australiji. Tu su odnosi države i Crkve drukčiji i, u izvesnom smislu, jednostavniji. - Ipak, ma gde živeli, svi mi osećamo da je srž postojanja naše Crkve ipak u Srbiji, najkonkretnije u Beogradu, u koji su uperene oči svih nas, jer se tamošnje stanje stvari reflektuje i na nas koji smo manje ili više udaljeni od tog našeg crkvenog i političkog centra. Drugim rečima, ako biste od mene tražili da jednom rečju izrazim svoje osećanje u vezi s današnjim odnosom države i Crkve, ta reč glasila bi – zebnja. Ne mogu reći da ni u prethodnim periodima koje sam nabrojao nisam imao zebnju kada je reč o tom pitanju, ali zebnja iz tih vremena bila je uvek praćena osećanjem da u Crkvi postoji odlučnost da ona bude svoja i slobodna, te da sve ljude koji u nju ulaze oslobađa od ideoloških i raznih drugih pritisaka. - Danas mi se, nažalost, ipak čini da su ti elementi slobode, za koje smatram da su najveća snaga Crkve, na najrazličitije načine prigušeni kako materijalnim tako i ideološkim stegama. Tokom 1982, 1983. i 1984. godine, kada sam zapravo i počeo da odlazim u Crkvu, bilo nas je vrlo malo. U tim godinama često smo mogli da vidimo nebo kroz trošne krovove hramova, a znali smo i da postoje oni koji zapisuju koliko smo puta bili u Crkvi, ali uprkos takvim uslovima i postojećem pritisku, mi smo ipak disali slobodu i osećali slobodu. Stoga sam tužan što danas u velelepnim hramovima, optočenim zlatom, susrećem mlade, divne i pametne ljude koji mi se žale da ne mogu slobodno da dišu u Crkvi. - Ja im verujem, vidim da su iskreni, i ne bih se usudio reći da je za to kriva samo jedna strana, država ili Crkva, jer ipak imam utisak da tome najviše doprinosi upravo taj zamršeni i nejasni odnos između njih dve o kome govorimo. Vladika Grigorije; Printksin: Youtube/Телевизија Храм Kosovo je, bez sumnje, najveći problem srpske politike. Kako vi, Vaše preosveštenstvo, vidite mogućnost rešenja tog pitanja i da li bi SPC trebalo više da se angažuje u traženju rešenja za Kosovo? – Ovo pitanje je povezano s prethodnim. Stoga ni u ovom slučaju ne pronalazim bolju reč za pomenuti problem od one koju sam već spomenuo – zamešateljstvo. Navešću samo jedan primer iz ličnog iskustva. Naime, godine 2004. i 2005. predvodio sam delegaciju SPC u razgovorima o Kosovu u Vašingtonu. - Dobro se sećam tog vremena i kratkog razgovora sa izvesnim gospodinom Fridom. On je tada razgovor započeo otprilike ovako: „Kosovo će biti nezavisno i o tome nema diskusije.” Odgovor naše delegacije na takav njegov stav bio je: „O tome ćete razgovarati s državom Srbijom, a mi smo ovde da razgovaramo o zaštiti ljudi, manastira i crkava.” Negde baš u to vreme dogodio se i martovski pogrom. I danas se dobro sećam izraza njegovog lica kada je shvatio da mi državama ostavljamo da se bave državnim poslovima, a da Crkva želi da se bavi onim što njoj pripada. - Tokom tri godine neprestanih susreta sa zvaničnicima u Americi, u kojima su učestvovali i vladika Irinej, koji je sadašnji vladika istočnoamerički, vladika raško-prizrenski Teodosije, kao i profesor Bogoljub Šijaković, ostvarili smo izvanredne veze i naši američki sagovornici sve češće su nas pažljivo slušali. Posle tri godine Sinod je umesto mene na čelo delegacije koja je zastupala stavove SPC u Americi, postavio episkopa šumadijskog Jovana, a potom je, koliko sam upućen, ta misija i sasvim obustavljena. - Da pomenem i to da sam pred svaki odlazak u SAD dugo razgovarao s našim patrijarhom Pavlom o svemu, a naročito o Kosovu. Bezbroj puta mi je u to vreme ponovio: „Pokušajte da popravite tamo sliku o nama”, pa bi potom dodao da je „sudbina Kosova u rukama tih ljudi”. Sam patrijarh Pavle bio je uistinu crkven čovek, koji je živeo i svakim damarom osećao problem Kosova. Neretko bi me podsećao na razliku između nas i političara, tj. da su oni spremni na kompromise i da se neretko opredeljuju za politiku koja ih održava na vlasti, a da je nama, Crkvi, tj. sveštenstvu i verujućem narodu, važna pre svega Božja pravda. Kada je reč o regionu, koliko je mir na Balkanu siguran? Kako tumačite lajtmotiv Evropske unije da su granice u Evropi nepromenljive? I kako vidite odnose Beograda i Banjaluke danas i ubuduće? – Kada danas, živeći u Nemačkoj, gledam ljude kako radosno odlaze na utakmice, u pozorišta i bioskope, uvek se setim sebe i svojih vršnjaka u osamdesetim godinama 20. veka i toga kako smo tada razmišljali o svemu, samo ne o ratu i mogućnosti da dođe do unutrašnjeg građanskog sukoba. Međutim, upravo se to desilo. - Danas pomišljam da niko ko je to doživeo više nikada ne može verovati u nepromenljivost stanja, granica, društveno-političkog poretka, ili pak u postojanost bilo čega drugog na Zemlji. Nas su, naime, od malih nogu, dakle još kao pionire, učili da niko ne može srušiti integritet i ustavni poredak SFRJ, i mi smo, kao deca, sasvim prirodno, u to i poverovali, ali onda se sve srušilo kao kula od karata. Tako je prvo došlo do ekonomske propasti, a potom je i sve ostalo krenulo da se urušava. Vladika Grigorije 2015. godine u Beogradu; Foto: Telegraf - Zato, ako želimo da danas na tom prostoru, pa i šire, ne bude rata, moramo razmišljati o socijalnoj i ekonomskoj pravdi i obrazovanju. Ljudi, naime, moraju živeti dostojanstveno, jer niko neće biti u mogućnosti da ih medijskim manipulacijama večno ili dovoljno dugo drži u zabludi ako oni pritom nemaju život dostojan čoveka u materijalnom, kulturnom, duhovno-intelektualnom i svakom drugom domenu postojanja ljudske ličnosti. Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? Šta mislite o ekonomskom neoliberalizmu i privrednoj situaciji u Srbiji i da li i kako privreda utiče na dušu čoveka? – Nisam stručnjak za neoliberalizam, ali ono što vidim u Nemačkoj jeste potvrda da privredna situacija, kao i socijalna pravda, privlače u tu zemlju ljude iz čitavog sveta. Tu su, naravno, i drugi pominjani elementi, dobro obrazovanje, zdravstveni sistem, bezbednost... Nema nikakve sumnje da je zdrava i stabilna privredna situacija vrlo bitna i za dušu, to jest za celokupan život čoveka. Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? Da li je liberalizacija informacija kroz tehnološki napredak, zajedno s televizijskim programima sporne sadržine, negativno uticala i utiče na mlade u Srbiji i da li bi SPC trebalo da učini više kada su u pitanju moralne vrednosti i spas porodice? – Ni sam više nisam siguran šta bi trebalo da učini SPC kada je u pitanju pomenuti problem. U svakom slučaju, upravo zbog tehnološkog razvoja i liberalizacije informacija mislim da nije moguće zabraniti nikakve programe. - Ali zato je moguće učiti mlade ljude da u svetu postoje dobro i zlo. Stoga je veoma važno da ih učimo i tome da zlo prolazi i nestaje, ostavljajući tragove nečoveštva, dok dobro ostavlja mirisne tragove i može postati večno. Na nama samima je da izaberemo svoj put. Što se pak mene lično tiče, jedino što sam mogao da učinim kao pojedinac jeste to da nikada ne prihvatim poziv za gostovanje na televizijama čije programe smatram načelno pogubnim, a to neću činiti ni ubuduće. Vas jedni hvale, a drugi kude kada je u pitanju ekumenizam. Kakav je vaš stav prema ekumenskom pitanju? – Moj stav prema tom pitanju je nedvosmislen: mi hrišćani smo deo sveta, ekumene, to jest vaseljene, i potrebno je da se što je moguće više upoznajemo s tim svetom i da s njim komuniciramo. Dva za mene najznačajnija pravoslavna teologa 20. veka, Georgije Florovski i Jovan Zizjulas, kao i za mene najznačajnija ličnost SPC, vladika Nikolaj Velimirović, u velikoj meri su mi bili i ostali uzori na tom putu. - Osim toga, nije potrebno podrobno poznavanje Novoga zaveta da bismo se nedvosmisleno uverili u to da Bog u koga verujemo voli sve ljude i brine o njima, želeći da jedni drugima budemo što bliži. Štaviše, u svojoj poslednjoj molitvi pred stradanje Hristos se Ocu moli „da svi jedno budu”, a apostol Jovan Hrista na početku svog Jevanđelja naziva svetlošću koja obasjava svakog čoveka koji dolazi u ovaj svet (dakle, nipošto samo Srbe ili samo pravoslavne!). Povrh toga, apostol Pavle takođe kao nedvosmislenu Božju želju navodi i to da se „svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine”. - Činjenica je, s druge strane, da ekumenski dijalog povremeno zapada u krize i da ne izgleda uvek onako kako je prvobitno zamišljen, ali bez tog dijaloga, čak i mimo navedenih teoloških razloga, nemoguće je da ljudi u realnom svetu žive zatvoreni u geto, jer će samim tim biti osuđeni na propast. Vi se sada nalazite u centru moći i odlučivanja EU i u državi u kojoj postoje dečji vrtići Katoličke ili Protestantske crkve, osnovne škole, prestižne gimnazije, uspešne bolnice. Svega toga u Srbiji nema. Da li smatrate mogućim i poželjnim da se u Srbiji, pod okriljem SPC, organizuju škole, bolnice, hospik-centri? – Da, to je nešto što priželjkujem i čemu težim. Napomenuo bih i to da su pravoslavni još u 4. veku, i to najveći bogoslovi poput Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova, imali snage da podižu pažljivo isplanirane velike bolničke centre i prihvatilišta za najsiromašnije. To je samo jedan od mnogobrojnih primera u istoriji upućen onima koji smatraju da Crkva ne treba da se bavi takvim stvarima. Po dolasku u Nemačku našli ste se „oči u oči” s najvećom srpskom dijasporom u Evropi, gde se danas rađa i četvrta generacija dece koja nose imena i prezimena svojih srpskih predaka. Kakva nam je dijaspora, šta je muči, a šta raduje, kako je religiozno obojena, da li tavori na margini društva ili je u centru zbivanja, kakva joj je duša? – Sva pitanja koja ste upravo postavili i ja sam sebi još uvek postavljam, te neprestano tragam za odgovorima na njih. Dve činjenice su mi pritom stalno pred očima: da sam se susreo s ogromnom ekonomskom i svakom drugom snagom zemlje u kojoj sam, ali i s ogromnim potencijalom našeg naroda koji živi u njoj. Politički Berlin – severnjački hladan i diplomatski ljubazan – utiče na odluke važne za Srbiju. Kakav je vaš odnos s nemačkim institucijama države, s crkvama, ali i s kulturnim ustanovama i privredom? – Mi pažljivo i nenametljivo pokušavamo da gradimo zdrav i jasan odnos sa svim institucijama koje ste spomenuli. To je ozbiljan proces koji sa sobom nosi veliku odgovornost, a mi se nadamo da ćemo u tom procesu uspeti da budemo na korist drugima, ali isto tako i da će drugi biti na korist nama. Verujemo da ste svesni da bi čoveka vašeg kova, vere, ideja, mudrosti, harmonije, intelekta i obrazovanja neki voleli da vide na mestu patrijarha. Možda je pitanje preuranjeno, ali kako vi gledate na te opservacije? – Istina je, zapravo, da uopšte ne razmišljam o tome. Razmišljam samo o zadatku pred kojim sada stojim, to jest o unapređenju stanja u kojem se nalazi moja trenutna eparhija, a sve radi služenja ljudima i što uspešnije propovedi reči Božje u ovoj impozantnoj kulturi i zemlji. To je poslednji veliki zadatak koji pred sobom vidim pre odlaska u, nadam se, zasluženu penziju. Svojevremeno ste konstatovali: „U knjigama piše život. Ali uzalud čita knjige onaj ko ne čita život.” Koju biste knjigu preporučili da svako pročita i šta je najvažnije da pročitamo iz života? – Svima bih preporučio da pročitaju knjigu Derviš i smrt Meše Selimovića. To je delo koje mi prvo u ovom trenutku pada na pamet, vrhunsko književno ostvarenje, ali istovremeno i delo sa mnogo istina koje nam mogu pomoći u „čitanju života”. (Telegraf.rs / Srpska ekonomija)
  16. Са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, вечерас, 15. априла, у крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, ректор Богословије „Св. Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, говорио је о лику и дјелу блаженопочившег Патријарха српског г. Павла. Ово вече је одржано у сјећање десетогодишњице од његовог блаженог уснућа. Својим живим сјећањима на блаженопочившег Патријарха Павла, отац Милутин је све присутне укријепио говорећи о светитељском лику Патријарха Павла. На самом почетку вечери присутнима се обратио протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић који је представио монографију о старинама Призрена, почивше ауторке Роксанде Тимотијевић, супруге проте Милутина Тимотијевића под називом: ,,Старине Призрена“. Прота Велибор је истакао да је дјело протинице од великог значаја и у историјском, али и културолошком смислу. Ауторка ове значајне и јединствене монографије Призрена и његових старина, почивша Роксанда Тимотијевић, рођена је 11. октобра 1933. године у Неготину. Као дипломирани историчар умјетности долази у Призрен септембра 1961. године, гдје ће примити службу кустоса културно-историјских споменика града, у првом реду цркава, за које ће животно бити везана до краја свог живота. Била је дугогодишњи радник Завода за заштиту споменика културе у Призрену. Књига о којој је прота Велибор Џомић говорио, а која је штампана са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, настала је управо као плод њеног дугогодишњег студиозног и преданог проучавања споменичког наслијеђа града Призрена. Монографија садржи податке и описе споменика до којих је ауторка долазила посредно, преко писаних података, или непосредно, радом на терену. Многи од обрађених и описаних споменика српског присуства на ширем подручју Призрена су од 1999. године били изложени бруталном скрнављењу или потпуном уништењу. Тиме је вриједност ове монографије већа, јер се неки од обрађених споменика више не могу видјети у аутентичном облику, или су потпуно недоступни заинетресованим истраживачима. Након обраћања проте Велибора, протојереј Предраг Шћепановић је поздравио све присутне и заблагодарио уваженом госту, проти Милутину Тимотијевићу, како на љубави, тако и на труду и издвојеном времену да дође и подијели своју благу и топлу ријеч са хришћанском заједницом у Подгорици. О животу, протканом радом, врлином, молитвом, какав је уистину и био живот Патријарха Павла, неисцрпно је бесједио ректор нишке Богословије – отац Милутин Тимотијевић, који је, као ондашњи ректор Призренске богословије, био дугогодишњи сарадник Патријарха Павла. „Мој први сусрет са Патријархом Павлом, био је у септембру 1950. када је дошао за професора Призренске богословије, а ја сам био ученик другог разреда. Тада када је тадашњи јерођакон Павле дошао, унео је нешто ново у живот школе. Он је један несвакидашњи човек и оставио је несвакидашњи утисак и као наставник и као васпитач. Био је веома ауторитативан, а истовремено некако нам је био веома близак. Били смо слободни да га питамо оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и видели како се он са таквом озбиљношћу упиње да објасни ствари које смо га питали“, подсјетио је прота Тимотијевић. Тада, како прота Милутин наводи, у то вријеме, јерођакон Павле отишао је из Призрена као архиђакон, па су се њихови животни путеви поново укрстили 1962. године, када је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић постављен од стране Светог синода за наставника Богословије у Призрену. „Тих 29 година имао сам благослов Божији да из непосредне близине видим град који на гори стоји, како путује, касније наш Свети Патријарх, кроз све врлине и подвиге, у човјека, у мјеру раста пуноће Христове. У свему је био њему узор Свети Апостол Павле, чије име носи. Устајао је у 4 сата изјутра, вршио је своје монашко правило увијек, без одступања. Људи из његовог комшилука су често гледали како владика Павле, одмах послије 4 сата, чисти снијег око своје Епископије. У 6:30 тачно је био у цркви, у олтару цркве, када би почињала јутрења. Ми смо сви били ту да узмемо благослов а он одлази за пјевницу и заједно са ђацима пјева или им помаже и показује“, присјећао се прота Милутин. Патријарх Павле је, како је навео о. Милутин, примао многе посјетиоце. Међу њима су били монаси, свештеници, грађани који би се код њега обрели без икакве ннајаве. Послије ручка, који је био око 13 часова, одлазио би у подрум онака и тамо ручно стругао тестером дрва. То је била његова гимнастика. Послије 19 часова, бивао би уморан, али се бавио ручним радом. Поправљао је јеванђеља, крстове, свештене ствари из цркава своје Епархије, коричење књига и друге ствари, мијењао сијалице, браве, кваке, ципеле поправљао, а у 22 часова је одлазио на спавање. „Кревет му је био дрвени, сламарица у којој је слама или шаша од кукурузовине, покривао се зими гуњом. Поред кревета сам запазио отиске од метанија тако да је рукама својим дохватао онај патос. Ту је било углачано и видело се где је стајао ногама, увек у исто време и на исти начин. Тако је и у цркви стајао, никада се није премештао са ноге на ногу, него је увек на обе ноге стајао мирно, и тако је богослужење одстајао“, навео је, између осталог, прота Тимотијевић. У свом даљем излагању он је указао на многобројне врлине нашег Патријарха Павла. На његову скромност, једноставност, молитвеност, велико човјекољубље. „То бејаше човек Господа Исуса Христа кога он љубљаше, а љубио га је због тога што је био изнад свега што је овоземаљско, љубио је богочовека Христа. Он је подвижник. Подвижништвом својим задивио је све нас који смо били близу њега и који смо осетили његове молитве. Био је и мученик, добровољни мученик, јер је толико година на страшном месту, на Косову и Метохији, издржао толике притиске са свих страна и од својих и од туђих, и није се поколебао“, надахнуто је излагао протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Синоћ у Парохијском дому у Никшићу, епархија Будимљанско-никшићка организовала је свечану академија поводом дана Патријарха Павла. У оквиру академије, а у сарадњи са Матицом српском – Друштвом чланова у Црној Гори била је и изложба радова основаца и средњошколана на тему „Наш Патријарх Павле“, као и проглашење најбољих литерарлих и ликовних радова. „Света Црква је устројила да током Великог поста истичено поједине свете, ради угледања на њихов живот, на њихову вјеру и на њихове подвиге. Вечерас смо се сабрали око имена нашег Блажено почившеног светога Патријарха Павла који је образац вјере и кротости и уздржања и смирења којим је достигао висину“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије и додао: „У ово послератном добу код нас он је посвједочио шта значи истински живот, шта значи потрудити се око свог спасења и око спасења ближњих, шта значи удаљити се од свјетског начина размишљања и усвојити ум Христов. То је наш Патријарх Павле знао, њега је Бог да таквога и у своје вријеме га подигао да буде духовни вођа цијелом народу. Његова кротост, смирење и удаљавање од овог свијета није га огло сакрити. Он је био још прије него је постао српски патријарх, као монах, био је свијећа која гори и освјетљава простор око себе у народу његовоме, у његовој пастви. Он је био као град који стоји и не може се сакрити“. Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Нишке богословије говорио је о свом познанству са патријархом Павлом и како је нагласио „онако како га је он доживио“. „Оно што нијесу написали у књигама које су многи писали, ја могу свједочити о оних 29 година које сам био са њим у Призрену. Он је био један необичан човјек, и као наставник и као васпитач, био је веома ауторатативан али нам је био веома близак, и били смо слободни да га питамо и оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и да би видјели како он са таквом позитивношћу упиње се да нама објасни ствари које смо га питали“, рекао је Тимотијевић и нагласио: „Последње школске године, патријарх Павле је пошао из Призрена и наши животни путеви су се разишли, после се укршћују 1969 године, када ме је Свети синод поставио за наставника Богословије“. Професор др Богољув Шијаковић је рекао да му је била част, а и дуг да говори о Патријарху Павлу. „О патријарху Павлу се не може говорити вјеродостојније но што је он сам то чинио: Када се напише житије о патријарху Павлу онда ће то бити права историја српског народа у 20 вијеку. Патријарх Павле је библијска личност по своме животу, по својој дубокој вјери, по својим поступцима, по духовној сили, снази и карактеру, а којим је утицао на људе. Он је био и јесте Божији дан нама“, рекао је професор Шијаковић и додао: „Спашавајући једно од дјеце из Дрине рауболио се и добио туберкулозу и прогнозу да му је остало 3 мјесеца живота, но опет се у његовој немоћи појавила сила живота. Замонашен је као Павле, након постдипломских студија у Атини, хиротонисан је у епископа Рашко-призренског 1957. Као Епископ провео је 34 године на Косову и Метохији, свједочећи о насиљу над српским народом које је и сам смирено подносио. „Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извјештаје Светом синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негдје на некоме мјесту пресуђено да више не буду српски“, написао је Патријарх Павле“. Након говора, уручене су и награде најбољима на ликовно-литерарном конкурску. Ликовних радова је било 76. На конкурсу су учествовала дјеца из Црне Горе и са простора Косова и Метохије. „Они нажалост нијесу могли да буду вечерас са нама, али стигла нам је њихова љубав“ нагласио је епископ Јоаникије. Стручни жири за оцјену ликовних радова (у саставу проф. Академије ликовних умјетности у Требињу Вељо Станишић и проф. ликовног Марија Зековић) наградио је сљедеће радове: Пет најбољих ликовних радова ученика основних школа: Маша Миловић, 9 година Анђелка Перовић, 13 година Миа Каровић, 14 година Тијана Марковић, 15 година и Јована Миловић, 15 година Добитници се награђују 12-дневним бораваком на љетњој школи у Србији. Три најбоља писана рада ученика средњих школа: Радован Сукновић, 18 година, из Никшића Катарина Вишић, 16 година, из Тивта Поповић Нина, 16 година, из Подгорице Награђени средњошколци у категорији ликовних радова награђују се дводневним обиласком манастира СПЦ у Србији. Стручни жири за оцјену ликовних радова специјалним наградама наградио је учеснике ликовног дијела конкурса старосног узраста од 5 до 7 година. Награђени су: Марко Мотика, 5,5 година Дарија Милачић, 6 година Милан Богдановић, 6 година Ленка Ћетковић, 7 година Матија Мотика, 7 година (сви из Баошића) Јована Перовић, 6 година Катарина Васиљевић, 7 година Хелена Јововић, 7 година Јана Требјешанин, 7 година и Анастасија Вучковић, (сви из Никшића). Кад је у питању литерарни дио конкурса жири у саставу проф. српског језика Бојана Пејовић и проф. српског језика Марија Јелић је одлучио да 12-дневни боравак на љетњој школи у Србији добију основци: Маша Бојовић, ученик четвртог разреда, из Пљеваља, Маша Радуловић, ученик седмог разреда, из Никшића, Андријана Зорић, ученик седмог разреда, из Никшића, Матија Балтић, ученик седмог разреда, из Мојковца, и Стефан Живковић, ученик седмог разреда, из Подгорице. Исти жири је одлучио да дводневни обилазак манастира СПЦ у Србији добију сљедећи средњошколци: Милена Кљајевић, ученик трећег разреда, из Никшића, Драгана Благојевић, ученик другог разреда, из Никшића, и Милица Бундало, ученик другог разреда, из Подгорице. Поред дјеце из Црне Горе, награђени радови су и дјеце са КиМ. Мицић Јован, пети разред, ОШ Светозар Марковић Стопић Данијел, шести разред, ОШ Светозар Марковић Ђуричић Љубомир, седми разред ОШ Светозар Марковић Шарић Лука, шести разред, ОШ у Ораховцу. Зечевић Милутин, седми разред. ОШ у Ораховцу. Као награду од Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, они су добили бесплатно учешће на љетњој школи на Тари од 24. јуна до 5. јула. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Према првим речима Летописа постања, Бог је „створио небо и земљу“ (Пост. 1,1), и ова подела свега створеног на два дела увек је сматрана за основну. Тако и у исповедању вере ми именујемо Бога „Творцем видљивог и невидљивог“, Творцем како видљивог тако, подједнако, и невидљивог. Али се ова два света — свет видљиви и свет невидљиви — међусобно додирују. А ипак је њихова узајамна разлика толико велика, да не може а да се не постави питање границе њихвог додира. Она их дели, али она их и спаја. Како онда треба схватити ту границу? Овде ће, као и у другим питањима метафизике, као полазна тачка послужити, наравно, оно што већ знамо о себи самима. Да, живот наше сопствене душе даје упориште за суд о тој граници додира двају светова, пошто се и у нама самима живот у видљивом смењује са животом у невидљивом, и тим самим постоји време — нека је и кратко, нека је прекомерно збијено, понекад чак до атома времена — када се оба света додирују и ми сазрцавамо сам тај додир. У нама самима се на тренутке кида копрена видљивог и кроз њено, тек увиђано, кидање, струји невидљив, неовдашњи дашак: овај и други свет растварају се један у другом и наш живот постаје струјање сāмо, налик ономе као када се изнад огња подиже врели ваздух.
  19. Ђакон Павле Љешковић, професор цетињске богословије, одржао је 24.02 2019 године предавање у манастиру Подмаине код Будве на тему: “Посни триод- учитељ покајања“. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  20. Отац Павле Сушил, свештеник Руске Православне Цркве у Пакистану - Московске Патријаршије, превео је са црквенословенског и енглеског текста Божанску Литургију Светог Јована Златоуста. То је први и најтачнији превод, а преводиоцу је требало две године да га оконча. Превод су лекторисали богослови и стручњаци за урду језик. Књига ће ускоро бити одштампана и доступна читаоцима. Извор: Српска Православна Црква
  21. У недељу увече 13. јануара 2019. уснуо је у Господу Митрополит Сисаније и Сијатисте г. Павле. Блаженопочивши Митрополит Павле родио се у Халкиди на острву Евији 1947. године. После завршених богословских студија у Атини 1971. године, замонашен је од стране архимандрита Георгија Капсаниса у Манастиру Светог Георгија Арма на Евији 1973. године , а затим је исте године рукоположен у чин јерођакона од стране Митрополита Халкиде, Истије и Северних Спорада г. Николе. Следеће 1974. године рукоположен је у јеромонаха од стране Митрополита Халкиде, Истије и Северних Спорада г. Хрисостома Првог који га је тада произвео и у чин архимандрита давши му да буде старешина парохије у градићу Мадуди на северној Евији. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У тој области и парохији служио је у наредних 25. година неуморно се трудећи на пастирском пољу приводећи многе људе ка Господу Исусу Христу, а посебно омладину. Био је познат као изврстан проповедник чија је реч извирала из светоотачког предања Православне цркве и допирала до дубина људских срца савременог човека. Посебно треба нагласти његов духовни однос са новим светитељем Цркве православне, Преподобним старцем Јаковом Цаликисом, игуманом Манастира Светог Давида на Северној Евији, где је често долазио да се духовно нахрани, како сам а тако и са поклоницима са разних страна света. Због његове велике посвећености омладини Синод Јеладске цркве поставио је 1998. године архимандрита Павла за секретара Синодске комисије за хришћанско васпитавање омладине као и члана многих других Синодских комисија по питањима породица, заштите деце и демографског проблема, поготово православних породица у области Тракије на северу Грчке. Пуних тридесет година провео је старајући се о омладини као парохијски свештеник, духовник, учитељ и предавач у многим школама, Универзитетима широм Грчке као и на многим међународним Конференцијама посвећеним хришћанском одгоју и образовању омладине. Од стране Јеладске јерархије на редовном заседању Сабора 28. фебруара 2006. године изабран је за Митрополита Сисаније и Сијатисте док је 04. марта исте године рукоположен у епископа од стране Архиепископа Христодула. Пуних 14. година неуморно је служио у Митрополији Сисаније и Сијатисте трудећи се да шири реч Божију, а посебно да приближи веру православну омладини коју је неизмерно волео. Саграђени су многи нови храмови, обновљене старе цркве, утврђене нове парохије и рукоположени многи нови свештеници за време еписковања Митрополита Павла. Широм Грчке био је познат као велики беседник,чије се беседе налазе објављене у разним књигама, часописима, а такоће и на интернету. Свуда је био цењен као добар духовник и исповедник, и како такав посебну бригу посвећивао је свештеничком и монашком позиву младих људи. Такође је био врстан писац који је објавио неколико књига , а последња коју је изашла пре неки месец била је посвећана његовом духовнику Светом старцу Јакову Цаликису са карактеристичним светоотачким насловом “ Човек који није смирен не може да воли“. Посебну љубав гајио је према својој отаџбини Грчкој као и према својој области Македонији којој припада и његова Митрополија Сисаније и Сијатисте. Господ је благоизволео да се упокоји у месту свога рођења у Халкиди, пошто је тај исти дан изјутра одслужио Литругију и парастос оцу протосинђела Митрополије Халкиде у градићу Ровијес. Сутрадан у понедељак 14. јануара тело блаженопочившег Митрополита Павла изнето је на поклоњење народу у Саборни храм Свете Параскеве Митрополије Халкиде, Истије и северних Спорада а увече је служено свеноћно бдење уз присуство мноштво верника са свих страна острава Евије и читаве Грчке. Следећег дана у уторак 15. јануара тело је пренесно из Халкиде у његову Митрополију у Сијатису где га је дочекало мноштво народа са Мјестобљуститељем удове Митрополије Сисаније и Сијатисте Митрополитом Касторије г. Серафимом и других архијереја. Заупокојена Литургија и опело блаженопочившем Митрополиту Сисаније и Сијатисте г. Павлу одржана је у среду 16. јануара у Саборном храму Светог Димитрија Солунског, Митрополије Сисаније и Сијатисте, где је началстовао Његово блаженство Архиепикоп Атински и све Грчке г. Јероним уз учешће мноштво архијереја, свештеника и верног народа. Отишао је један велики архијереј Цркве Божије који по речима Митрополита Касторије г. Серафима био “један Епископ Цркве који је заиста прославио Цркву Христову и свуда са поносом и ентузијазмом носио расу православног монаха и православног клирика.“ А саме речи блажене успомене Митрополита Павла које је изговорио приликом беседе у Храму Антонија Великог у Атини прошле године изражавају његову дубоку веру у Господа Исуса Христа као и смисао и циљ људског живота : “Шта значи да умреш? Да идеш ка Христу. Дан смрти једног верног човека празнични је дан и дан славља, јер човек иде да се сретне са Христом, и онда када си са Христом и сусрећеш га , да ли је то повод за тугу? Зашто ти живиш? Да идемо да сусретнемо Христа.“ Архимандрит Евсевије (Меанџија) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Дана 13. јануара прославили смо празник Светог Доситеја нишког и загребачког. То је био повод да са монахом др Павлом Кондићем, који је био уз нашег Митрополита Амфилохија 2008. године када су обретене Свете мошти Доситеја Загребачког, и тада објавио књигу на 460 страна посвећену овом Светитељу, разговарамо о Светитељском лику Светог Доситеја загребачког. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  23. У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У четрнаестој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање “О свештенству“, тадашњег епископа рашко-призренског г. Павла. Уредник серијала Архиварник Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис емисије
  24. Сасвим је сигурно да се ниједан новозаветни спис не одликује класичним философским дискурсом, те стога ниједан нема намеру да адресује философске дебате свога времена. У погледу доприноса религијској философији у раном периоду римских царева Нови Завет остаје маргинални феномен који само местимично пројављује рефлексе на философске дискусије свога времена. У погледу терминологије, питања и литерарних захвата, у новозаветним списима се могу пратити две философске линије: стоичка, нарочито на пољу етике, и платонистичка, на пољу теологије и космологије. Као античке паралелеза извесну симбиозу религијског и философског, онако како је оно присутно у извесној мери у Новоме Завету, узимају се два мислиоца: јудејски тумач Писма Филон Александријски и делфски свештеник Плутарх. Код обојице мислилаца се показује да философија не само да легетимише живљену религиозност, већ се, у смислу древне мудросне традиције, и заснива на њој. Имајући заједно са тим у виду рудиментарну новозаветну религијску рецепцију философских мисли, показује се да је општа карактеристика философије раног периода римских царева била прожетост религијском традицијом, тј. да није било оштрог разликовања између философског и религијског. Термин „философија“ се у свих 27 списа Новога завета појављује само једном и то са изразито негативном конотацијом, у Кол 2,8: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу“. Философију о којој аутор посланице говори тешко је ближе одредити; по њему она се заснива на „елементима овога света“ (elementa [huius] mundi), на светској науци, а не на Христу (Кол 2,8). Именица „философ“ се јавља такође само једном у множини у Дап 17,18 („неки од епикурејских и стоичких философа“) и такође се вреднује негативно, у смислу да философи одбацију Павлову проповед (Дап 17,32–33). Разлози одсуства философије и филосоофског дискурса могли би се сагледавати у сваком појединачном новозаветном спису. Међутим, о апостолу Павлу може говорити као најутицајнијем теологу ране Цркве, дакле најутицајнијем мислиоцухришћанске поруке. Да ли је он могао бити схваћен као философ? Начин Павловог излагања је често такав да се може назвати „философским“, мада он нпр. у 1Кор избегава да употреби појам „философија“ који бар делимично подразумева под често помињаном „људском мудрошћу“ и „мудрошћу овога света“. Апостолов начин излагања богословских ставова је дискурзиван, аргументативан и тиме најближи философском. То је делимично условљено и жанром који употребљава (писмо). Он у својим теолошким излагањима и расправама никада не користи термин философија. Међутим, ово формално одсуство самог појма, односно чињеница да апостол Павле избегава да еванђелску поруку назове философијом, не значи да апостол није имао извесно философско образовање које је и примњивао у својим текстовима, нпр. на пољу етике и антропологије приметни су стоички утицаји (уп. нпр. каталог врлина у Фил 4,8). Апостол користи философску антрополошку терминологију (слобода, тело, ум, дух и сл.). Њему није непозната и форма дијатрива (замишљених дијалога) као средства аргументације, које се среће у апостолу савременој философској пракси (уп. Рим 3,1сс). У 1Кор 1,20 и 3,19 он се недвосмислено ограђује од „мудрости овога света“. Под мудрошћу (σοφία) апостол свакако подразумева одређене философске спекулације које су се појавиле у хришћанској заједници у Коринту. У својој посланици Павле се супротставља групи хришћана који себе сматрају духовним (πνευματικοί), односно „интелектуацима“, преведено на данашњи речник. Очигледно се ради о члановима коринтске црквене заједнице који негују за рани период римских царева карактеритичан спој религијског доживљаја и философског дискурса, поседивања духовних дарова и знања. Чини се да је код њега, као и у посланици Колошанима, осуда „философије“, односно „мудрости овога света“, била условљена еклисијалним проблемима које су поједини чланови Цркве узроковали позивајући се на „философију“ и „мудрост“. Позивање на „философију“ и „духовност“ доводило је у питање основну еклисијалну поставку да су сви чланови Цркве у разноврсности личних дарова једнаки пред Богом, тј. да су сви подједнако духоносни/духовни, мада са различитим дровима: „Но свакоме (ἑκάστω) се даје пројава Духа на корист (πρός τό συμφέρον)“ (1Кор 12,7; уп. такође 1Кор 14,1–6; 8, 1сс). Само један од дарова Духа је 12, 8 „реч мудрости“ (λόγοσ σοφίας), при чему апостол вероватно првенствено мисли на способност расуђивања чланова заједнице када су у питању унутарцрквени проблеми (уп. нпр. 1Кор 6,5: „Зар нема међу вама ни једнога мудра [οὐδείς σοφός] који ће моћи пресудити међу браћом својом“). Оно што је пак упадљиво то је да апостол Павле, после интензивне употребе појма „мудрост“ на почетку 1. посланице Коринћанима, у наставку текста не користи овај термин, нити се на њега враћа. Њега нема ни у једној другој апостоловој посланици (осим у 2Кор 1,12 и Рим 11,33). Појам σοφία помиње се у 1Кор 17 пута, док се у истој посланици σοφός помиње 11 пута, 4 пута у посланици Римљанима и нигде више код Павла. Чини се да појам није чинио саставни део апостолове еванђељске проповеди (као нпр. појмови „вера“, „благодат“, „дух“ и сл.), већ да је његова употреба Павлу наметнута од самих Коринћана код којих је очигледно имао значајну улогу. Зашто апостол појмовно напушта тај наизглед акутни проблем у коринтској заједници? Како објаснити тај феномен? Чини се да објашњење треба тражити у два правца. Најпре у самом тексту у 3,1.3 где апостол са висина филсософског умовања у 2. глави своје реципијенте спушта на земљу, на поље конкретног црквеног живота: „И ја, браћо, нисам могао да вам говорим као духовнима, него као телеснима, као малој деци у Христу… пошто сте још телесни. Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?“ Потом следи апел за јединство заједнице. Апостол се још једном враћа „мудрости овога века“ да би је коначно дисквалификовао (1Кор 3,18–20). У светлу ових, првенствено еклисијалних, излагања, гл. 2. се показује као „тројански коњ“ који је изненадио реципијенте. Уместо наставка „узвишеног мудровања“ реципијенти су принуђени да промисле своју црквену реалност обележену поделама, свађама и расколима. Њихова црквена реалност је пак заносвана на „речи о крсту“ (1, 18) која је потпуно супротна „мудрости овога света“. Докле год позивање на „мудрост“ појединаца разграђујуће учинкује на живот Цркве она представља „мудрост овога света“ страну „мудрости Божијој“ чије је средиште крст као место пројаве бескомпромисне љубави Божије према човеку и залога међусобне љубави призваних у заједницу тела Васкрслог Господа Христа. Чини се да, по Павлу, на могућности изграђивања мира и љубави у заједници „мудрост“ стоји или пада. Учинак Павловог схватања еклисијалне мере сваке „мудрости“ може се пратити кроз даљи развој хришћанске мисли за коју је карактеристичан амбивалентан однос према философији. Када год је дакле реч о односу хришћанске теологије и философије потребно је дефинисати о којој философији је реч. Философија није исто схватана свуда, увек и од свих. Дијахроно то значи потребу остваривања увида у историју философије, док синхроно то значи узимати у обзир постојање неевропских философија, као и трансформације савремене философије од писања фуснота на Платона (A. N. Whitehead) до потпуног одбацивања Платонове гносеологије и епистемологије у философији постмодерне. То надаље указује на контекстуалност сваке философије. Другим речима однос хришћанске теологије и философије мора бити проучаван у свом историјском контексту, а не као неки општи однос који лебди изнад историјске стварности. Начелно пак важи оно што је апостол Павле поставио као меру: „Мудрост Божија“ се не може редуковати на ма коју философију, пошто је Еванђеље пут којим се под вођством Духа Светога иде у љубавној заједници са другим људима ка есхатону. На том путу заједница ће сретати многе философије и свака мора увек изнова бити приспитавана у погледу своје еклисијалне валидности. Петар Драгутиновић теологија.нет
  25. Сасвим је сигурно да се ниједан новозаветни спис не одликује класичним философским дискурсом, те стога ниједан нема намеру да адресује философске дебате свога времена. У погледу доприноса религијској философији у раном периоду римских царева Нови Завет остаје маргинални феномен који само местимично пројављује рефлексе на философске дискусије свога времена. У погледу терминологије, питања и литерарних захвата, у новозаветним списима се могу пратити две философске линије: стоичка, нарочито на пољу етике, и платонистичка, на пољу теологије и космологије. Као античке паралелеза извесну симбиозу религијског и философског, онако како је оно присутно у извесној мери у Новоме Завету, узимају се два мислиоца: јудејски тумач Писма Филон Александријски и делфски свештеник Плутарх. Код обојице мислилаца се показује да философија не само да легетимише живљену религиозност, већ се, у смислу древне мудросне традиције, и заснива на њој. Имајући заједно са тим у виду рудиментарну новозаветну религијску рецепцију философских мисли, показује се да је општа карактеристика философије раног периода римских царева била прожетост религијском традицијом, тј. да није било оштрог разликовања између философског и религијског. Термин „философија“ се у свих 27 списа Новога завета појављује само једном и то са изразито негативном конотацијом, у Кол 2,8: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу“. Философију о којој аутор посланице говори тешко је ближе одредити; по њему она се заснива на „елементима овога света“ (elementa [huius] mundi), на светској науци, а не на Христу (Кол 2,8). Именица „философ“ се јавља такође само једном у множини у Дап 17,18 („неки од епикурејских и стоичких философа“) и такође се вреднује негативно, у смислу да философи одбацију Павлову проповед (Дап 17,32–33). Разлози одсуства философије и филосоофског дискурса могли би се сагледавати у сваком појединачном новозаветном спису. Међутим, о апостолу Павлу може говорити као најутицајнијем теологу ране Цркве, дакле најутицајнијем мислиоцухришћанске поруке. Да ли је он могао бити схваћен као философ? Начин Павловог излагања је често такав да се може назвати „философским“, мада он нпр. у 1Кор избегава да употреби појам „философија“ који бар делимично подразумева под често помињаном „људском мудрошћу“ и „мудрошћу овога света“. Апостолов начин излагања богословских ставова је дискурзиван, аргументативан и тиме најближи философском. То је делимично условљено и жанром који употребљава (писмо). Он у својим теолошким излагањима и расправама никада не користи термин философија. Међутим, ово формално одсуство самог појма, односно чињеница да апостол Павле избегава да еванђелску поруку назове философијом, не значи да апостол није имао извесно философско образовање које је и примњивао у својим текстовима, нпр. на пољу етике и антропологије приметни су стоички утицаји (уп. нпр. каталог врлина у Фил 4,8). Апостол користи философску антрополошку терминологију (слобода, тело, ум, дух и сл.). Њему није непозната и форма дијатрива (замишљених дијалога) као средства аргументације, које се среће у апостолу савременој философској пракси (уп. Рим 3,1сс). У 1Кор 1,20 и 3,19 он се недвосмислено ограђује од „мудрости овога света“. Под мудрошћу (σοφία) апостол свакако подразумева одређене философске спекулације које су се појавиле у хришћанској заједници у Коринту. У својој посланици Павле се супротставља групи хришћана који себе сматрају духовним (πνευματικοί), односно „интелектуацима“, преведено на данашњи речник. Очигледно се ради о члановима коринтске црквене заједнице који негују за рани период римских царева карактеритичан спој религијског доживљаја и философског дискурса, поседивања духовних дарова и знања. Чини се да је код њега, као и у посланици Колошанима, осуда „философије“, односно „мудрости овога света“, била условљена еклисијалним проблемима које су поједини чланови Цркве узроковали позивајући се на „философију“ и „мудрост“. Позивање на „философију“ и „духовност“ доводило је у питање основну еклисијалну поставку да су сви чланови Цркве у разноврсности личних дарова једнаки пред Богом, тј. да су сви подједнако духоносни/духовни, мада са различитим дровима: „Но свакоме (ἑκάστω) се даје пројава Духа на корист (πρός τό συμφέρον)“ (1Кор 12,7; уп. такође 1Кор 14,1–6; 8, 1сс). Само један од дарова Духа је 12, 8 „реч мудрости“ (λόγοσ σοφίας), при чему апостол вероватно првенствено мисли на способност расуђивања чланова заједнице када су у питању унутарцрквени проблеми (уп. нпр. 1Кор 6,5: „Зар нема међу вама ни једнога мудра [οὐδείς σοφός] који ће моћи пресудити међу браћом својом“). Оно што је пак упадљиво то је да апостол Павле, после интензивне употребе појма „мудрост“ на почетку 1. посланице Коринћанима, у наставку текста не користи овај термин, нити се на њега враћа. Њега нема ни у једној другој апостоловој посланици (осим у 2Кор 1,12 и Рим 11,33). Појам σοφία помиње се у 1Кор 17 пута, док се у истој посланици σοφός помиње 11 пута, 4 пута у посланици Римљанима и нигде више код Павла. Чини се да појам није чинио саставни део апостолове еванђељске проповеди (као нпр. појмови „вера“, „благодат“, „дух“ и сл.), већ да је његова употреба Павлу наметнута од самих Коринћана код којих је очигледно имао значајну улогу. Зашто апостол појмовно напушта тај наизглед акутни проблем у коринтској заједници? Како објаснити тај феномен? Чини се да објашњење треба тражити у два правца. Најпре у самом тексту у 3,1.3 где апостол са висина филсософског умовања у 2. глави своје реципијенте спушта на земљу, на поље конкретног црквеног живота: „И ја, браћо, нисам могао да вам говорим као духовнима, него као телеснима, као малој деци у Христу… пошто сте још телесни. Јер све док су међу вама завист и неслога и раздори зар нисте телесни и зар се не владате по човеку?“ Потом следи апел за јединство заједнице. Апостол се још једном враћа „мудрости овога века“ да би је коначно дисквалификовао (1Кор 3,18–20). У светлу ових, првенствено еклисијалних, излагања, гл. 2. се показује као „тројански коњ“ који је изненадио реципијенте. Уместо наставка „узвишеног мудровања“ реципијенти су принуђени да промисле своју црквену реалност обележену поделама, свађама и расколима. Њихова црквена реалност је пак заносвана на „речи о крсту“ (1, 18) која је потпуно супротна „мудрости овога света“. Докле год позивање на „мудрост“ појединаца разграђујуће учинкује на живот Цркве она представља „мудрост овога света“ страну „мудрости Божијој“ чије је средиште крст као место пројаве бескомпромисне љубави Божије према човеку и залога међусобне љубави призваних у заједницу тела Васкрслог Господа Христа. Чини се да, по Павлу, на могућности изграђивања мира и љубави у заједници „мудрост“ стоји или пада. Учинак Павловог схватања еклисијалне мере сваке „мудрости“ може се пратити кроз даљи развој хришћанске мисли за коју је карактеристичан амбивалентан однос према философији. Када год је дакле реч о односу хришћанске теологије и философије потребно је дефинисати о којој философији је реч. Философија није исто схватана свуда, увек и од свих. Дијахроно то значи потребу остваривања увида у историју философије, док синхроно то значи узимати у обзир постојање неевропских философија, као и трансформације савремене философије од писања фуснота на Платона (A. N. Whitehead) до потпуног одбацивања Платонове гносеологије и епистемологије у философији постмодерне. То надаље указује на контекстуалност сваке философије. Другим речима однос хришћанске теологије и философије мора бити проучаван у свом историјском контексту, а не као неки општи однос који лебди изнад историјске стварности. Начелно пак важи оно што је апостол Павле поставио као меру: „Мудрост Божија“ се не може редуковати на ма коју философију, пошто је Еванђеље пут којим се под вођством Духа Светога иде у љубавној заједници са другим људима ка есхатону. На том путу заједница ће сретати многе философије и свака мора увек изнова бити приспитавана у погледу своје еклисијалне валидности. Петар Драгутиновић теологија.нет View full Странице
×
×
  • Креирај ново...