Jump to content

Search the Community

Showing results for tags 'оцу'.



More search options

  • Search By Tags

    Type tags separated by commas.
  • Search By Author

Content Type


Forums

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Categories

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Categories

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Find results in...

Find results that contain...


Date Created

  • Start

    End


Last Updated

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 19 results

  1. Боравак у Епархији ваљевској Преосвећени Епископ бачки г. др Иринеј, са Епископом мохачким г. Исихијем и сарадницима, а у пратњи архијерејског заменика блаженопочившег епископа ваљевског г. Милутина, протонамесника Филипа Јаковљевића и свештеника из Ваљева, заокружио је посетом манастиру Ћелијама. У овој светињи, један од најугледнијих православних архијереја данашњице се духовно родио. Сећања сежу у шездесете године прошлог века. Корачајући ка кивоту, владика Иринеј евоцира сећања подстакнут питањима својих сапутника. Био је студент Богословског факултета када га је пут довео у светињу на обали Градца и њеном духовнику, архимандриту Јустину, ерудити беседничког дара и молитвеног подвига, какви су одликовали ранохришћанске старце. Сусрет са потоњим светитељем учинио га је његовим духовним чедом и трајно срцем везао за манастир Ћелије и ваљевски крај… У манастирском храму гости из Бачке су се поклонили моштима преподобног оца Јустина, а потом им је у порти дочек уприличила игуманија Ћелија, високопреподобна мати Гликерија са сестрама. Уз пригодно послужење, разговарало се о данима проведеним крај оца Јустина, неретко тешким јер су ондашње безбожне власти знале да га изложе прогонима, а заједно са њим и сестре, којих је тада било више од четрдесет. Причало се и о великим духовницима, међу којима је преподобни отац Јустин уживао велико поштовање и то до данашњих дана траје. Посебну лепоту овом сусрету дала је песма ћелијских монахиња, којом су, након благослова, пожелеле срећан пут епископима Иринеју и Исихију, као и њиховим сарадницима. Извор: Епархија ваљевска
  2. Служењем помена у Саборном храму Светог Преображења Господњег у Требињу, требињски свештеници су се молитвено опростили од протојереја – ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намјесника бококоторског, који је данас сахрањен у которском насељу Шкаљари, након што је јуче изненада уснуо у Господу у 76. години живота. Свештеник Дражен Тупањанин, парох требињски, раније је подијелио сјећање на оца Мома, који је у загрљај Живота отишао кроз врата смрти, да живи у оној пуноћи коју је свједочио својим животним ставом и чињењем. Отац Дражен се присјетио оца Момчила, који је био ректор Цетињске богословије када је он похађао: “Требало би заиста времена и дара да се опише искуство живота са њим. Ми дјечаци из ратних деведесетих, који смо се обрели у тој заједничкој нам кући, веома брзо смо у својој машти почели да вајамо сопствени свештенички лик, а прототип и узор свакога од нас био је – Отац Ректор. Доживљавао сам га као спој Јована Кронштатског, Његоша, вл. Николаја и Александра Шмемана. У старијим годинама предавао нам је црквенословенски језик, литургику и црквено бесједништво. Док су неки од других учитеља указивали на одговорност и тежину свештеничке службе, и тиме нас (оправдано) помало плашили њоме, он нам је говорио само о красоти и радости тога позива. О свјетлости служења Тајни, о томе да ћемо једном баш сви саслуживати пред Престолом Цара. Отац Момо је у нама будио огањ жеље да служимо, опијао нас својом радошћу коју смо и ми хтјели да осјетимо. Штавише, једва чекали! Никада нас није звао дјецом. Његова педагогија била је некако егалитарна, то сада видим. На крају сваког предавања, устајући од катедре говорио је Господо, била ми је част! Част је била наша Оче Ректоре! Радујемо се сусрету у Незалазном Дану Царства. Христос Васкрсе!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици служен помен новоупокојеном протојереј-ставрофору Момчилу Кривокапић. Помен је служило свештенство Саборног храма, протојереј-ставрофор Драган Митровић, старјешина Храма, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереј Мирчета Шљиванчанин и протођакон Владимир Јарамаз. На крају помена отац Мирчета Шљиванчанин је истакао да је отам Момо био цијелог свог живота сведок Васкрсења Христовог. “Он је за нас, његове колеге био примјер свештеничког служења. И његов изглед и његова личност и његова ријеч све је упућивали Богу живоме и животу вјечноме”, истакао је отац Мирчета, нагласивши да ће као такав остати у срцима свих са којима се сретао. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У манастиру Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори у Подгорици данас је служена Света заупокојена литургија и помен блаженог спомена Архимандриту Луки (Анићу) некадашњем игуману ове свете обитељи, као и Цетињског и манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу. Повезане вести: Седма воштаница оцу Луки (Анићу) Архимандрит Лука (Анић): Православље и уметност Свету службу Божију и помен на гробу оца Луке, уз саслужење свештенства и молитвено учешће његове рођене сестре Јелене Анић и великог броја вјерника, поштовалаца лика и дјела драгог оца Луке, служили су архимандрит Данило (Љуботина) из Митрополије загребачко-љубљанске и јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине. Од оца Луке смо често слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за многе од нас био отац Лука. Заједнички тренуци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима, јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“. Блаженог спомена отац Лука је говорио да за монаха смрт није ништа: „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле, њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру – то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење“, говорио је отац Лука. Вјечан Ти спомен драги оче и моли се за нас грешне! Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Мати Ефимија (Тополски): ,,Отац Лука је био човјек активан у љубави према ближњима. Наши сусрети били су прави духовни драгуљи и жива вода који нас враћају у живот кад је тешко“. Мати Ефимија (Тополски) некадашња игуманија манастира Градац, која сада живи свој монашки подвиг у српском манастиру Ишон у Француској, говорила је за Радио Светигору поводом своје двије изложбе које су отворене у Београду (изложбе икона ,,Свјетлости тиха“ у Храму Светог Саве и слика ,,Интимно и јавно“ у галерији ,,Book&art“). У разговору са новинарком Слободанком Грдинић сјетила се и својих почетака у хришћанском и монашком животу, на које је велики утицај имао блаженог спомена Архимандрит Лука (Анић), кога је упознала још као богортажитељ у манастиру Ваведња Пресвете Богородице у Београду, као Уроша, тадашњег асистента на Факултету историје умјетности. Почеци ,,специјалне обуке“ у духовном животу Још као дијете осјећала сам потребу да добијем одговоре на нека питања на која моји родитељи нису били спремни да ми одговоре, док моји пријатељи таква питања нису ни имали. Питала сам се каква је то књига ,,Библија“? Чему служи? Мама ми је рекла да је то књига која говори о Богу. Питала сам је затим да ли Бог постоји? Одговорила је да сам ја дијете и да је рано да ми говори о томе, да ћу кад одрастем сама видјети и осјетити да ли вјерујем да Бог постоји. Остала сам зачуђена тиме што моја мајка, као зрела жена, не умије да ми каже да Бог постоји док ја, дијете, јасно видим и осјећам Његово постојање. Али нисам знала шта даље? Како да се зближим Њим и уђем у ту живу заједницу са Богом. Било ми је јасно да Бог постоји и да је Он неко ко нас је створио и ко је ту стално присутан. Исто као што сам осјећала присуство свог рођеног оца, тако сам осјећала и присуство Божије, као стално присуство Оца нашег небеског, који је моћнији и који ми улива више повјерења и од мог рођеног оца. То осјећање је у мени стално било присутно, као о и трагање за Богом. Чудно је било и то што се на само пар стотина метара од зграде у којој сам становала налазила Црква Светог архангела Гаврила (код „Партизановог“ стадиона). Пролазила сам туда сваки дан, али нисам знала како да уђем у цркву и шта се ту ради. За мене је било исто што и препливати океан, прећи тих неколико корака од црквене капије до улаза у цркву. Баш у то вријеме су ми моји пријатељи, који су се бавили умјетношћу и студирали историју умјетности, рекли да имају једног другара, асистента на факултету, који о томе све зна и може да нам помогне. И тако смо стигли у манастир Ваведења Пресвете Богородице. А ја сам тада, први пут у животу, видјела нашег драгог, покојног оца Луку, тада Уроша. Тако је и почела једна ,,специјална обука“ у хришћанском, црквеном животу. Наш пријатељ Урош активан у љубави према ближњима Урош Анић је био човјек тако активан у љубави према ближњима. Имао је много љубави и стрпљења према нама који смо имали жељу за Богом, али нисмо знали ништа о духовном животу. Иако сам јако жељела да постанем прави црквени човјек, у почетку сам све погрешно схватила мислећи да је довољно само недјељом одлазити у цркву. А онда се деси да дођем уморна са факултета и да позвони телефон, да подигнем слушалицу и чујем Урошев глас: – Ајде, ајде, дођите у цркву. Сјутра је празник, вечерња служба почиње ускоро, пожурите дођите. Помислим, па човјече Божији каква сад твоја служба у сред радне седмице!? Искрено, све ми је то било мало напорно. Али за све је ту био Урош, прави духовни учитељ и једини побожан младић кога сам, у оно вријеме, познавала у Београду. И тако је кренуло наше познанство. Урош је умножавао многе духовне текстове који би нам могли користити, преснимавао разна предавања и бесједе, јер је у то вријеме духовна литература, за нас хришћанске боготражитеље, била доста оскудна. Од Уроша сам добила своју прву духовну књигу ,,Поуке старца Силуана“. Управо ту књигу је, како сам много касније сазнала, на српски језик превела сестра Теодора која је много, много касније дошла у манастир Градац, што ми је била велика радост јер сам и ту видјела духовну везу. Касније ми је поклонио књигу ,,Виђење лица Божијег“ коју је написао старац Софроније, духовно чадо старца Силуана. То су ми били први дарови од игумана Луке, који су ме и увели у тај мало дубљи духовни живот. И први сусрет са старцем Тадејем, такође је организовао отац Лука, а ми смо све чешће разговарали о монаштву… Урош је отишао. Нема га више у Београду Ипак, колико год је мени све то постајало блиско, кроз наше разговоре, поставши саставним дијелом мог живота, толико да сам и свој живот видјела само у томе, не могавши више себе видјети у оном животу умјетника у граду који ми никада није ни пријао, нити био мјесто моје будућности, доживјела сам шок када сам схватила да је тадашњи Урош отишао, да га више нема у Београду. У недјељу сам дошла сам на Литургију, а њега није било у цркви. Питала сам гдје је наш Урош? Рекли су ми да је отишао. Гдје је отишао? Гдје то човјек оде? Рекли су ми да је отишао у манастир. То је за мене, у том тренутку, био велики ударац. Осјећала сам да је неко, ко се толико старао о мом духовном животу, само отишао и да ја сад више никога немам. Наравно, био је ту владика Атанасије (Јевтић), тадашњи декан на Богословском факултету, наш истински духовни отац који нас је све окупљао у свом широком загрљају. Није отац Лука извршио утицај да ја одем у манастир, већ сам ја, тражећи живот у манастиру пронашла њега Када сам некако пребродила тај почетни шок да Урош више није ту са нама, нити на дохват руке да све објасни, да утјеши, обрадује, схватила сам да отићи у манастир није само бајка, то је заиста могуће. Читајући житија схватила сам да је то могуће, али нисам и вјеровала потпуно. Ипак, када је Урош учинио тај корак, схватила сам да и ми, обични људи који смо се дружили са њим, разговарајући о монаштву уз кафу, заиста можемо да учинимо тај корак одавде – тамо. Осјетила сам да сам и ја, управо у том тренутку, учинила тај корак у своме срцу. Остало је још само да завршим своје обавезе у овоме свијету, гдје је требало привести крају постдипломске судије на Ликовној академији. Није отац Лука извршио утицај да одем у манастир већ сам ја, тражећи живот у манастиру, пронашла њега. Још прије него што сам од Уроша на дар добила моју прву духовну литературу, пронашла сам књигу ,,Дарови наших предака“ др Владете Јеротића, у којој је он анализирао животе наших умних људи који су имали тај један духовни моменат у свој дјелу. Прва личност о којој он говори у својој књизи је Свети Петар Коришки, чији живот је др Јеротић толико лијепо представио да сам у истом тренутку пожељела да и ја тако живим. Свети Петар Коришки је мој узор и остаће вјероватно док сам жива, иако је за мене тешко достићи такве духовне висине и дубине. По ријечима мог духовника, оца Јулијана, да конац дјело краси, знаћу колико сам у томе успјела тек кад дође вријеме, ово је био само почетак, а за крај ћемо видјети. Сад смо ту негдје на пола пута. Од оца Луке смо слушали да постоји то келтско разумијевање пријатељства и љубави које свој највиши израз проналази у ријечи анам кара. Анам кара је особа којој можете открити најскривеније дјелове свог срца. Анам кара је за нас био отац Лука. Заједнички тренутци проведени са нашим духовним оцем Луком грију душу, у хладним временима јер по ријечима Светог апостола Павла: „И ако имате много учитеља немате много отаца“. Памтимо, заједно са мати Ефимијом, дивног човјека, духовника, пријатеља душе, од чијег упокојења се 8. фебруара 2020. године навршило седам година. Сјећамо се и памтићемо оца Луку (Анића) монаха који је, такође, много волио умјетност. Да. Отац Лука је био човјек који је јако дубоко разумијевао и осјећао умјетност. Моје најинтензивније сјећање на њега је управо тај период који смо интензивно живјели у свијету, овдје у Београду. Памтим мјеста на којима смо се кретали, дружили, гдје је живио заједно са свијим родитељима и сестром Јеленом, ту негдје на Дорћолу. А када је свако кренуо својим монашким путем, између нас је остала јака молитвена веза. Иако смо, због обавеза у својим манастирима, ријетко имали прилике да се сретнемо, ти ријетки сусрети били су прави духовни драгуљи и жива вода који нас враћају у живот кад је тешко. Памтим и наше ријетке разговоре телефоном. Ипак, оно што је нераздвојиво са сјећањем на оца Луку је то да код њега ни касније нисам могла да видим никакве промјене у односу на оне духовне почетке, када је говорио о Светим оцима, о духовницима, о старештву и каква треба да буде наша послушност старцу. Онако како је на почетку видио и прихватио монаштво, тако га је држао читавог свог живота, и јасно се видјело да никада није одступио од тога. Многи од нас, који смо заједно са њим ишли тим путем, смо се ту и тамо понекад колебали, повремено помисливши да се може направити и неки експеримент. Тако смо понекад знали да помислимо да смо, можда, мудрији од оних које треба да слушамо. Иако се никад није доводило у питање то устројство послушности, дешавало се да некад склизнемо са тог пута. Е то код њега никада нисам примијетила. Отац Лука је као дијете остао вјеран учењу Светих отаца о послушности и био најбољи и најјачи примјер за све нас, оставши такав до последњег дана. Отац Лука ни са овога свијета није отишао док није добио благослов свог старца Наш отац Лука чак ни са овога свијета није хтио, и није могао, да оде док није добио благослов свог старца. То знамо ми који смо му били блиски, то сам чула и од самог Митрополита Амфилохија када је говорио после опијела оцу Луки. Колико год да му је било тешко у болести, отац Лука је чекао да се касно у ноћ чује телефоном са својим духовником, Митрополитом Амфилохијем, да поразговара са њим и да добије разрешење, да добије благослов да иде куда га је Господ водио још од младости. То су два најјача момента у мом сјећању на оца Луку. Урош онако млад загледан у олтар, загледан у Христа, и отац Лука, опет млад, вјеран послушности и томе што је проповиједао као млад вјерник, будући искушеник, који је био искушеник и живећи у свијету. Остао је наш отац Лука до краја вјеран томе у шта је прво повјеровао, што је схватио и прихватио. Такав је и отишао од нас Господу. Када сам добила вијест да се отац Лука преселио Господу, нисам помислила да нас је оставио, јер знам да није у шта сам се, доста мистично, и увјерила, о чему не бих да говорим. Али сам помислила па зар је он већ, том својом оданошћу старцу, тако равно достигао тренутак у коме га је Господ, осјетивши његову спремност, позвао Себи. Помислиих тада: Оооо, црна Ефимија, колико ћеш ти још чекати на овај дан да те Господ удостоји да те позове!? Ми знамо да нас Господ ипак узима у тренутку када смо најспремнији и сигурно знам да је отац Лука тада био савршено спреман. То се видјело и на његовом опијелу. Његов лик на одру, рука којом је држао крст и благосиљао…о томе ми је јако тешко да говорим. То су дани које сам преплакала. Нису то сузе туге, то је усхићење пред нечим што је много веће од нас. Једино кроз сузе душа успијева да искаже осјећања која нас ријетко преплаве кад се нађемо пред нечим што је велико, што је много веће од нас. То је био онај тренутак када смо испраћали оца Луку. Вјечно почивалиште нашег оца Луке привлачиће многе душе да дођу у Дајбабе Већ је четири године како сам у Француској и осјећам велику чежњу да посјетим мјеста на која сам раније често одлазила. Црна Гора и манастири у њој су ми једно од најдражих мјеста. Од кад нам је отац Лука трајно настањен у Дајбабама, то је моје најдрже мјесто и знам да нисам једина која тако осјећа. Поред светиње и моштију Светог Симеона Дајбабског, мислим да ће и вјечно почивалиште нашег оца Луке многе душе привући да дођу у Дајбабе. Желим и планирам да, када завршим обавезе које имам око изложбе, дођем у поход мојим драгима у Црној Гори и жалим што нисам могла да учествујем у литијама у одбрану светиња. Једва чекам да дођем и посјетим манастире у Црној Гори и своје пријатеље тамо, а прије свих манастир Дајбабе. Можда сам мало сентиментална, јер је ово тема која мене мало више погађа, али ја вјерујем да ћу се и на тај начин срести са оцем, игуманом, архимандритом Луком, који ће за мене остати увијек отац Лука, онај наш драги отац Лука. Осим своја два интензивна сјећања на њега, која сам вам испричала, увијек када га неко помене, видим оца Луку како сједи у својој канцеларији, за оним столом, у Цетињском манастиру, окружен многим гостима. Код оца Луке је свако био добро дошао и увијек је имао нешто духовито да исприча. Причао нам је оне монашке шале и вицеве и колико год би се различитих људи окупило око њега, он је увијек имао заједничку тему за све, да се нико ту не осјети сувишним. Његове вицеви смо после дуго препричавали. Са собом смо дуго носили топлину којом би нас отац Лука испратио из Цетињског манастира, препричавајући свима шта је опет ново смислио. Кроз те наше разговоре препуне шале и хумора, он је провлачио онај прави хришћански дух коме нас је подучавао. И увијек се уз њега нашла и нека књига са информацијама о неким новим светитељима, сјећате се и ви сигурно, музика, појање монаха из неких источних земаља. Много се радовао томе што православље опстаје, не само тамо гдје га ми очекујемо у Русији, Грчкој, Румунији, Бугарској. Волио је да открива православље тамо гдје га је, у ствари, логично наћи, али смо ми то заборавили, мислећи да смо само ми претежно православни. Имам пријатељицу, која је попадија у Подгорици, тако да њу често замолим да оде у манастир Дајбабе, да у моје име уапали свјећицу на гробу оца Луке. Надам се да ћу успјети, прије него што се вратим у Француску, макар да дотрчим на дан-два да се колико је могуће сретнем са њим и свима својим драгима у Црној Гори. Манастир Градац је увијек имао јаке везе са манастирима у Црној Гори и увијек се радујемо доласку у Црну Гору. По ријечима старца Порфирија Кавсокаливита, кога је отац Лука волио и често нам говорио о њему, сигурни смо да је отац Лука негдје и уговорио и заказао овај наш разговор са мати Ефимијом. Анам кара, драги оче Лука, почивај у миру и моли Господа Бога за нас грешне. Слободанка Грдинић (радио Светигора) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Нажалост, само рукоположење за презвитера не значи неопходно да свештеник постаје довољно искусан за духовно руковођење. Премда и у случају ако се искрено обратимо сваком парохијском свештенику без обзира на његово искуство и године, Бог нас сигурно никада неће оставити без помоћи и утехе. Проблем настаје када се од парохијских свештеника очекује да буду прозорљиви старци који дају духовно непогрешиве савете. Ово је велика опасност и заснивање таквих односа са парохијским свештеницима или, што чешће бива, свештено-монасима може бити ризично и лако одвести у озбиљне проблеме. Искусан и смирен свештено-монах који живи у манастирском поретку општежића не би смео да преузима на себе исповедање и руковођење других уколико за то није посебно задужен од стране Епископа као архипастира. Самовољно тражење духовне деце и сабирање својих следбеника показатељ је духовне болести и гордости и, нажалост, није ретка појава данас у Православној Цркви. Проблеми са тзв. младостарчеством принудили су Руску Православну Цркву да додатно регулише правила манастирског живота и односа према људима у свету. С једне стране, разумљиво је да верници траже непосреднији контакт са својим пастирима и могућност да добију савете како би разрешили своје духовне проблеме, али у Цркви све мора бити благочино (по добром поретку) и свако није ни позван ни способан да духовно помаже другима. Верници треба да се труде да уз помоћ својих свештеника узрастају у личној одговорности и зрелости, а не да траже прозорљиве старце које ће свакодневно обасипати најбизарнијим питањима. Свештеник-исповедник није индијски гуру, већ личност која нам помаже да духовно сазремо на један здрав начин. У наше време тражење духовника постало је помодно, као што је у западном свету тренд да свако има свог психијатра. Разумљиво је да људима треба савет, али у највећем броју случајева проблеми стварни или имагинарни долазе од егоцентричности данашњег човека који себе сматра за центар света, који тражи савет, али заправо слуша понајвише самог себе. Мудар човек чује савет и гледа да га примени у оквирима својих могућности, а онај који себи придаје много значаја тражи вишесатне разговоре и детаљна упутства, јер, авај, његови проблеми су посебни као што је и он сам у својим очима посебан. Свештеници би зато требало да врло опрезно поступају у давању савета. Пре свега, не треба давати изричите савете, већ помоћи вернику да сам препозна најбоље решење са својим ближњима, посебно ако је реч о брачним проблемима. Треба избегавати дуге разговоре и савети треба да буду смирени и једноставни. Исто тако и исповести треба да буду концизне јер у њима онај који се исповеда треба да јасно и нелицемерно наведе оно што осећа да је погрешио и што му оптерећује савест, а не да улази у бескрајан монолог или рецитацију са већ пожутелих листића при чему заправо највише слуша и оправдава самог себе или покушава да задиви исповедника својом скрупулозношћу. Тражење беспоговорне послушности духовнику за људе у свету је веома опасно и свештенослужитељ који то тражи од онога који му се поверава налази се у својеврсној духовној прелести и треба га се клонити. Чак и у дубро устројеним манастирима послушање није једносмеран процес, већ произилази из сусрета у љубави наше воље и воље онога који се духовно брине о нашим душама. И најискуснији исповедници који живе врло строгим духовним животом избегавају директне одговоре и једноставним речима упућују и саветују, препуштајући слободи и савести сваког човека да нађе начина како да поступи у специфичним околностима. Они који имају директно надахнуће од Бога шта треба да кажу, јако су ретки, ако их уопште и има у нашем времену. Они у смирењу и страху Божијем не расипају своје дарове у гужви и галами овог света. Посебно се треба чувати "духовника" који обавезују своја "чада" да им дају новац, поклоне, плаћају путовања, обезбеђују смештај и разне друге услуге, што данас, нажалост, такође није реткост. Много је бракова који пропадају зато што их договарају квази-духовници или улазе дрско и без страха Божијег у питања брачне интиме и наносе онима који им траже помоћ духовну штету. Нису ретки примери да они који су до јуче живели расејаним животом по кафанама и улицама, сада, тобож сасвим излечени воде за собом читаве ашраме својих духовних обожаватеља. То је жалостан пример духовног посрнућа и за једне и за друге. Ван манастира није уобичајено "давање послушања", као ни друге врсте симулација монашког живота, већ се може само дати смирен савет, а на сваком човеку је да по својој савести види како ће га применити. Сведоци смо данас бројних секти на Западу које управо функционишу по принципу духовног уцењивања и држања људи лабилног карактера под утицајем вође секте. Један од најгорих примера је тзв. сајентологија која је унесрећила и духовно дезинтегрисала многе људе који су помислили да ту могу наћи неку заједницу и утеху. Нажалост, гуру-менталитет неких самозваних духовника у Православљу почива на истим принципима. "Духовник" се поставља као неприкосновен ауторитет који тражи пуну власт над човеком, а таквима неретко прилазе управо они који се сами плаше сопствене одговорности и траже другога да уместо њих одлучује и преузима одговорност. На крају то постаје један дубоко поремећен однос који се крије под привидом "благочестивог односа духовника и духовног чада", попут повести о оптинским старцима. Оптинске старце и њима сличне Црква је препознала по њиховој светости живота као светитеље, али многе који су се самовољно угледали на њих није, јер не раде по Божијој вољи, већ по сопственој. Зато је предавање у руке разним духовним шарлатанима или воајерима (који воле да слушају исповести и улазе у унутрашњу интиму човека) пут који напослетку води у духовно разочарање и неретко у потпуно одступање од Цркве. Архимандрит Сава Јањић ИЗВОР
  7. Поводом великог празника и славе манастира Савина, Успења Пресвете Богородице – Госпођиндана, синоћ, у навечерје празника, у порти овог манастира одржана је Светоуспенска духовна академија „Светом оцу Сави на дар“ у организацији Српског културног друштва „Просвјета“ из Херцег Новог и „Трга од ћирилице“. Своје поздравано слово, отац Макарије, игуман манастира Савина почео је ријечима које су записали оци савински још давне 1877. године: Спаси, сачувај и сохрани Пречиста Богомати овај обитељски храм, Теби нашој помоћници на част славу и похвалу 1777. године подигнути. Звучни запис беседе „Оци су записали ове ријечи на стогодишњицу почетка зидања велике цркве манастира Савине и тиме дали један историјски печат овог мјеста да се на овом мјесту слави име Пресвете Богородице по најстаријем предању још из 11 вијека из 1030. године.“ Отац Макарије је указао на то да на основу године која је уписана на зидовима мале цркве знамо да је овдје постојала Црква Успења Пресвете Богородице 1030. године дакле скоро прије 1.000 година, прије него што је Свети Сава походио ове крајеве овде су закорачиле стопе Светих апостола који су донијели вјеру у ове наше крајеве. „Од тог времена овдје се слави име Пресвете Богородице наше помоћнице, како кажу савински оци. И заиста Пресвета Богородица јесте помоћница свима који њој прибјегавају кроз молитву и кроз све хришћанске врлине. Она помаже и и указује да је истински живот у Њеном Сину – Господу Исусу Христу.“ Затим је игуман савински објаснио да је већина икона Богородице насликана тако да она држи малог Христа у наручју и руком показује према Њему како би свако ко стане испред те иконе схватио тај покрет руке Богородице – да је потребно да се сви обрате Њеноме Сину јер Господ Исус Христос је извор нашег живота. Онај ко се истински обраћа у духу и истини живоме Богу кроз посредништво Пресвете Богородице такав човјек ће живети вјечним животом: „И ово мјесто потврђује да је кроз 10 вјекова слављења Пресвете Богородице опстао овај народ поред свих историјских догађаја а опстао је само зато што се чврсто држао вјере у Христа чиј је највећи печат оставио наш Свети Сава Немањић“, поручио је, између осталог, отац Макарије, игуман манастира Савина. Традиоционална Светоуспенска духовна академија у част и славу Свете Госпође и крсног имена манастира Савина – празника Успења Пресвете Богородице посвећена је и јубилеју 800 година самосталности Српске православне цркве. У оквиру академије, којој је присуствовао велики број вјерног народа Боке, као и г. Зоран Дојчиновић, конзул Републике Србије, изведен је богат културно умјетнички програм. Извор: Радио Светигора
  8. Ако су тачни наоводи да је према оцу Ђуровићу учињена неправда приликом конурисања на ПБФу, те да је уместо њега, на протекционашки начин, примљен неко други са нижим квалификацијама, то би: доценти, ванредни и редовни професори са ПБФ у Београду, Фочи и са Академије СПЦ за уметност и конзервацију у БГ - ако су хришћани и држе се и хришћанске и педагошке етике - под хитно требали да покрену иницијативу за преиспитивање чињенициа око случаја Ђуровић, те ако му је нанесена неправда да се исправи, а одговорни за исту да снесу одговорност!
  9. Јеванђеље о блудном сину је једна од најинспиративнијих парабола Светог Писма, вишезначна и вешеслојна. То је заправо прича о стварању света, свему ономе што је било и што ће бити. Повратак млађег сина дому Оца свога је заправо наше путовање кроз Велики пост. Са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо звучни запис новог издања емисије Ристрето.
  10. Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године одржано је четврто у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” одржао је др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, професор у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење. Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву. Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести. Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама. Извор: Епархија шумадијска
  11. Ово слово посветио сам човјеку Божијем. Кратко слово које је измијешано будућношћу, садашњошћу и прошлошћу. Јер све три димензије ме вежу за овога човјека Божјег. Биће и лично и заједничко, јер једно не могу одвојити од другога, па ће можда и изгледати као набацано. Ово је слово о човјеку који је своје намјере и живот поистовјетио са вољом Божијом, који је допустио да кроз њега дјелује Бог. Јер, духовни живот је живот који је надахнут, руковођен, усмјераван, заодјенут Духом Светим. Духовни живот је двиг ка небесима. Човјек који живи духовним животом, иако ходи по земљи, узлази на небеса, празнује на небесима. Преносе га крила Духа Светога и небо је циљ његов, чежња његова, бивствовање његово, свакодневна брига његова. Такав је био живот оца Лазара. Отац Лазар се радовао богослужењима, и друге је уводио у ову радост. Богослужење, „причешћивање, тј. живљење по Богу и милостињу никада не прекидати“, како је сам записао у једном писму. Својим богослужењем ушао је у љепоту литургијског богословља и нас увео у њу. Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Иако је желио светогорску тишину и скривеност и жељу да се напаја атонским неизрецивим искуством, Бог другачије мисли и за њега и за нас. Господ је у њему видио способност и практичност за извршење тешког послушања. Шаље га другим изгубљеним људима, Својим изгубљеним овцама, у свијет. Шаље га нама. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије. Једна од његових највећих одлика је та да је увидио да је свима и праведнима и грешнима потребна љубав. Свима недостаје истинска и чиста љубав. Он је видио људе као дјецу немирну, неухрањену, престрашену, тужну, завађену, усплахирену, храњену бездушним и анемичним животом. То је био човјек који је све проживљавао са нама тј. са човјеком са којим се сусретао. Удубљивао се у сваки наш тренутак живота, у сваки наш трептај и проживљавао га, а да притом није гушио нашу слободу. Подједнако је све волио и то стално персирање другога, за које смо мислили да нас некада удаљава од њега, на крају схватиш да је то његово Ви било најљепше и најближе Ти. Надограђивао нас је дубљом причом. Учио нас је да ће Бог сваки труд љубављу наградити. Учио нас је како да живимо и да се радујемо животу, како да презремо страсти, а да љубимо Христа, тражећи свагда да буде воља Његова, у радостима и у тугама. Учио нас је да је боље да говориш о ономе што живиш и како то живиш, него о ономе што претпостављаш да знаш. Учио нас је да Сила Божија постоји да бисмо је користили у свом животу, а Божији свијет да треба да живимо, а не да га гледамо из даљине и да га не познајемо. Он је говорио лично, изражавао се слободно. Није судио већ лијечио. Понекад грдио, али те и тада чинио радосним. Омекшавао нам је душе својом духовитошћу, а да то нијесмо очекивали. Разријешио би нам питања и недоумице, прије него што бисмо га и питали. Послије тога све је новорођено, аутентично и бескрајно. „Ушавши у наш простор, говорио нам је, не језиком наше логике већ би нам једноставно отварао душу, срце, цијело биће, кроз који је ушао тихи повјетарац чист и свјеж, и одувао духовну учмалост и измаглицу. Оживотворио нам је свијет изнутра. Он разговара и говори са љубављу и смиреноумљем. Није самовољан, не намеће се, не приморава. Он живи тајну вјере и све остале позива на једини могући пут непосредног стицања знања и свесвијетлог искуства по ријечима: „Окусите и видите да је добар Господ“. Код њега се све само усаглашава топлином вјере и Божанском љубављу, која ври у њему и стиже до другога као благослов и изненађење. Његовим благословом живимо и сада као и тада и биће тако све до новог сусрета у молитвама и помињањима и оног најљепшег и најдубљег сусрета у Царству Христа Васкрслога. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који ових дана борави на Светој Гори, служио је у петак четврте недјеље Часног поста, 16. марта 2018, помен о. Кирилу Хиландарцу. Преосвећеном Епископу је саслуживао високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара са братијом. Јеромонах Кирило Хиландарац упокојио се 6. фебруара (24. јануара по јулијанском календару) у Светој царској српској лаври Хиландару. Замонашио се 1953. у манастиру Витовница. У чин јерођакона рукоположен је на Пасху 1961. у манастиру Светог Саве у Либертвилу у САД. У чин презвитера рукоположен је 1963, такође у САД. Сабрат манастира Хиландара постао је 1987. Од 31. децембра 1997. па до упокојења, обављаo jе дужност члана Свештеног сабора стараца манастира Хиландара. У Хиландару је примио и велику схиму. На сајту наше Свете лавре Хиландара, поводом упокојења јеромонаха Кирила Хиландарца, пише да је он током свог монашког живота био на многим послушањима, неуморно радећи на очувању, у то вријеме, веома угроженог манастира. Најзначајнији допринос оца Кирила је у његовом неуморном богослужењу, често остајући једини служашчи јеромонах у манастиру, његовој ревности и истрајности у молитви. Свакодневно је исповједао, поучавао и духовно укрјепљивао велики број поклоника који су долазили у Хиландар. Увијек омиљен, вриједан, својим једноставним животом у свим околностима у којима се налазио, био је живо свједочанство суштине монашког позива и прави духовни украс Цркве. Својим омаленим растом и изузетном духовном висином, плијенио је срца свих са којима се сусретао и као такав остаће у молитвама и сјећањима братије, Светогораца и свих поклоника који су током последњих тридесетак година посјећивали Хиландар. http://www.eparhija.me/mar-2018-pomen-ocu-kirilu-hilandarcu
  13. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који ових дана борави на Светој Гори, служио је у петак четврте недјеље Часног поста, 16. марта 2018, помен о. Кирилу Хиландарцу. Преосвећеном Епископу је саслуживао високопреподобни архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара са братијом. Јеромонах Кирило Хиландарац упокојио се 6. фебруара (24. јануара по јулијанском календару) у Светој царској српској лаври Хиландару. Замонашио се 1953. у манастиру Витовница. У чин јерођакона рукоположен је на Пасху 1961. у манастиру Светог Саве у Либертвилу у САД. У чин презвитера рукоположен је 1963, такође у САД. Сабрат манастира Хиландара постао је 1987. Од 31. децембра 1997. па до упокојења, обављаo jе дужност члана Свештеног сабора стараца манастира Хиландара. У Хиландару је примио и велику схиму. На сајту наше Свете лавре Хиландара, поводом упокојења јеромонаха Кирила Хиландарца, пише да је он током свог монашког живота био на многим послушањима, неуморно радећи на очувању, у то вријеме, веома угроженог манастира. Најзначајнији допринос оца Кирила је у његовом неуморном богослужењу, често остајући једини служашчи јеромонах у манастиру, његовој ревности и истрајности у молитви. Свакодневно је исповједао, поучавао и духовно укрјепљивао велики број поклоника који су долазили у Хиландар. Увијек омиљен, вриједан, својим једноставним животом у свим околностима у којима се налазио, био је живо свједочанство суштине монашког позива и прави духовни украс Цркве. Својим омаленим растом и изузетном духовном висином, плијенио је срца свих са којима се сусретао и као такав остаће у молитвама и сјећањима братије, Светогораца и свих поклоника који су током последњих тридесетак година посјећивали Хиландар. http://www.eparhija.me/mar-2018-pomen-ocu-kirilu-hilandarcu View full Странице
  14. Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама. Извор: Епархија шумадијска
  15. Предавање др Владана Таталовића, доцента на Катедри за Нови Завјет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду на тему “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” које је одржао са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године у оквиру циклуса Васкршњих предавања у Манастиру Дивостин. Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама. Извор: Епархија шумадијска View full Странице
  16. Сјајним предавањем „Свети Владика Николај и Отац Јустин – љубимци вечности“ у Вишем јавном тужилаштву протојереја Предрага Шћепановића, пароха подгоричког (Митрополија црногорско – приморска), настављен је циклус духовних трибина „Православље и млади“ које, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, организује Светосавска омладинска заједница
  17. Трибином о Светом Владики Николају и Оцу Јустину настављен циклус „Православље и млади“ Сјајним предавањем „Свети Владика Николај и Отац Јустин – љубимци вечности“ у Вишем јавном тужилаштву протојереја Предрага Шћепановића, пароха подгоричког (Митрополија црногорско – приморска), настављен је циклус духовних трибина „Православље и млади“ које, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, организује Светосавска омладинска заједница. Владика Николај и Ава Јустин били су велики пастири, духовници и молитвеници српског народа у временима ратних страдања, али и мирнодопских духовних посртања. Веома добро су знали свој народ и оставили су му драгоцене поуке за хришћански живот на земљи и пут ка Царству небеском. Били су, истакао је прота Предраг Шћепановић, два највећа орла без којих је питање куда би точак српске историје кренуо. Њихове очи биле су и остале сузарници, у којима ће се српски човек умивати до краја живота и заиста је велики број људских душа, које су они васкрсли и привели вери Христовој. Владика Николај својим проповедима пленио је широм света, дубоко емотивно додирујући и припаднике других хришћанских конфесија и нехришћане. Ава Јустин, пак, службом везан за тада мали манастир Ћелије, под свој епитрахиљ привео је Православљу бројне боготражитеље, који су некада припадали Римокатолицизму и Протестантизму. Преживели су страхоте својих времена, а као истински боговидци предвидели оне које ће уследити. Ваљевски крај је свет, „нови Острог“ јер га чувају њихове свете молитве, рекао је прота Предраг Шћепановић. Током јучерашњег дана, прота Шћепановић одржао је предавање и у Казнено – поправном заводу, на позив духовника установе свештеника Дејана Трипковића. Такође изврсним излагањем, прота Шћепановић поучио је штићенике КПЗ – а како да по изласку на слободу, надахнути ликом и делом Владике Николаја и Оца Јустина, отпочну нови живот – живот у Христу. Сјајним предавањем „Свети Владика Николај и Отац Јустин – љубимци вечности“ у Вишем јавном тужилаштву протојереја Предрага Шћепановића, пароха подгоричког (Митрополија црногорско – приморска), настављен је циклус духовних трибина „Православље и млади“ које, уз благослов Епископа ваљевског Г. Милутина, организује Светосавска омладинска заједница View full Странице
  18. Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење. Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву. Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести. Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама.
  19. Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 02. априла 2017. године одржано је четврто у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом “Покајање у причи о оцу и два сина (Лк 15:11-32)” одржао је др Владан Таталовић, доцент на Катедри за Нови Завет на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, професор у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Предавач је указао на важност литерарног контекста ове еванђелске приче за њен смисао и тумачење. Прича о расипном или блудном сину налази се у низу од три приче, иза прича о изгубљеној овци и изгубљеној драхми, а све три Христос назива једном причом која је одговор на укор фарисеја што са цариницима и грешницима једе и пије. У прве две је очигледно да је акценат на активности онога који нешто проналази и спасава. Но, тај низ нам говори да је и у трећој нагласак на спасавајућој љубави очевој. Покајање је двосмерни процес кретања од тачке када долазимо к себи до тачке када бивамо прихваћени. Човек отуђен од Бога не може у потпуности да схвати ни дубину ни ширину покајања. Онај ко почиње са преумљењем мора да буде прихваћен, загрљен, уведен у дом за трпезу да би могао да у потпуности прими промену. Кључни моменат који сина покреће ка оцу је сећање на радост у дому оца свога. Огромна очева жртва, истрчавање у сусрет сину и враћање у претходно достојанство значе спасавање сина, његово проналажење. Димензије и синовљевог преступа и очеве жртве су разумљивије из познавања културолошког и социолошког контекста еванђелске приче. И једно и друго су били апсолутни скандал за традиционално патријархално јеврејско друштво. Млађи син тражи део имања које му припада и продаје га, што је метафора за прекид односа, заједнице. Отац удовољава жељи сина, што у светлу односа између Бога и човека значи поштовање слободе човека. У далекој земљи он се, гоњен глађу, одриче свог верског идентитета и традиције. Клање телета, жртвене животиње метафора је за Христову жртву. Међутим, реакција старијег сина нам указује да је он у још већој опасности од оне у коју је запао млађи, а то је да он боравећи у дому очевом и испуњавајући све заповести његове, нема осећање односа, љубави, припадања дому, што га своди на ниво слуге. Отац и пред њега излази са истом љубављу, но пакао немања љубави и одбијање примања брата у дом, не да му да уђе на гозбу. То је Христов одговор фарисејима који га оптужују. Обојица синова су имали лажну представу о томе шта је дом и синовство. Професор је нагласио да је то метафора и за наш однос са Богом, подстиче нас на преиспитивање да ли нам је слобода деце Божије примарна у животу и да ли смо способни да прихватимо Божију љубав према људима око нас, указује нам на разлоге због којих неко долази у ситуацију да себе изгуби, на опасност свођења вере на вршење заповести. Професор Таталовић је скренуо пажњу на тумачење ове приче од стране св. Григорија Паламе, који поступке два сина види као покрете у једном човеку, а које отац обједињује. Такође, нагласио је и да она доводи у питање слободу, схваћену као слободу од онога што нас спутава и предавање ономе што ми сматрамо за слободу. Христос доноси једну нову врсту слободе, слободу не избора, него слободу од избора, од тескобе избора, слободу предавања некоме у односу љубави. У ту нову слободу улази млађи син, она остаје и као позив старијем, а и свима нама. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...