Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'оца'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 72 results

  1. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Света три јерарха, са Преосвећеним Епископом каракаским и јужноамериканским г. Јованом из руске Заграничне цркве и свештенством, Свету службу Божију у манастиру Подмаине код Будве. Звучни запис беседе У молитвеној радости Митрополит Амфилохије је замонашио у малу схиму три расофорна монаха: Романа, Герасима и Григорија, а у искушенике обукао Николу, Данијела и Радоја. Током Литургије крштен је и миропомазан слуга Божији Јован. У литургијској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је сав наш хришћански живот у знаку Пресвете Тројице и да је сва суштина Свете литургије управо благосиљање Царства Оца и Сина и Духа Светога, подсјећајући да сваку службу Божију почињемо ријечима Благословено Царство Оца и Сина и Духа Светога. „Свето крштења је у име Оца и Сина и Духа Светога. Јављање Бога на ријеци Јордану, када се Господ крстио, било је јављање и Богојављање управо Оца, кроз глас који се чуо са небеса, кроз Духа Светога у виду голуба и кроз Господа Христа.“ Поучио је сабране да је све што постоји, и у нама људима и у свеукупној божанској творевини, испуњено знаком Свете животворне Тројице, запечаћено печатом Оца и Сина и Духа Светога, које исповједамо и у Оче нашу и у Симболу вјере. „У том знаку Свете Тројице је и оно што се данас догодило у овој древној светињи посвећеној Пресветој Богородици. Тројица наших монаха: о. Роман, о. Герасим и о. Григорије, су примили анђелски чин на дивни празник Три врховна Света учитеља Цркве Божије: Светога Јована Златоустога, Светога Василија Великога и Светога Григорија Богослова. Они су били и остали свједоци Оца и Сина и Духа Светога, и њихов сав живот и све што су написали је у знаку Пресвете и животворне Тројице.“ Поред тројице старијих монаха, који су пострижени у име Оца и Сина и Духа Светога и заклели се да ће остати вјерни и да ће вољети Господа и Спаса нашега Исуса Христа у Цркви Његовој до посљедњега свога издисаја, су и три нова послушника подмаинске светиње, који су такође примили првине англескога лика: Данијел, Никола и Радоје. Обнова подмаинске светиње је започела са тројицом монаха: оцем Бенедиктом, о. Агатоном и покојним Захаријем, који су прије 25 година овдје замонашени, благодарећи жртви о. Саве (Коматовића) дивнога монаха. Он је уградио себе и започео обнову ове светиње која је, како је истакао, запустјела од 1838. године када је Петар Други Ловћенски Тајновидац био приморан од аустроугарске власти да напусти Подмаине. Констатовао је да власт увијек врши насиље, и ондашња, па, нажалост, и ова савремена наставља то насиље на Црквом. Митрополит је протумачио да се у Подмаинама све догађа у име Свете Тројице. „Све је чудесно и у знаку Божјем, у знаку Бога љубави: Оца и Сина и Духа Светога. Све је утемељено на оној Божјој Христовој, христоликој љубави. То и јесте смисао хришћанског живота, да ми као хришћани носимо крст Христов Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе нек узме крст свој и нека иде за Мном. То важи за све хришћане, а посебно важи за монахе који узимају крст Христов на себе и бивају свједоци управо оне прве вјерности Цркви Божијој, Христу Господу, попуст Светих апостола и попут Светих великих учитеља Цркве Божије: Светога Василија Великога, Григорија Богослова и Светога Јована Златоустога.“ Након што је благосиљао славски колач, Митрополит Амфилохије је поручио да је све свето и честито од Бога дато за све људе и земаљске народе, те да светиње Божије припадају свему човјечанству. У том смислу је поменуо некадашњег потпредсједника Владе Црне Горе Зорана Жижића, који је донио одлуку да се ова светиња врати Цркви Божијој и тими поправио и онај злочина аустроугарски и претходне злочине. Помолио се да Бог Зорана Жижића упокоји и пода му рајско насеље, као и да се да попут њега понашају и они који су сада његови наследници на власти: „Не да отимају светиње Божје и врше насиље на светињама, него да помогну да се светиње обнављају и враћају, ради њиховог спасења и спасења народа Божјег, ради спасења и напретка свеукупнога, и Црне Горе и народа нашега, и свеукупнога човјечанства.“ Оцијенио је да својатање светиња, поготово од стране власти које су пролазне, данас јесу, а сјутра их више нема, представља једно безумље, чему смо и сами свједоци ових дана. „Нажалост, то се догађа овдје код нас, код наших властодржаца који су обољели од опаке болести зване брзомора, и није опакије болести бивало. И данас још она код нас влада, идеологија брозоморна, идеологија богоубилачка и братоубилачка, идеологија која не обједињује, не сабира у име љубави Божије и људске, него разједињује, ствара расколе, крвопролића и свађе. Дај Боже да те идеологије што мање буде свуда у свијету, а посебно у Црној Гори. И да се умножи Светотројичина Божија и братска љубав међу свима нама и међу свима људима и свима земаљским народима, силом и дејством Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова, амин“, закључио је у својој бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. На празник Преноса моштију светог Игњатија Богоносца, у уторак 11. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Епископу су саслуживали свештеници и ђакон овог светог храма, као и протојереј Александар Ресимић, гост из Епархије аустријско – швајцарске. Епископ је надахнутом беседом поучио вернике протумачивши Господње речи о томе ко је највећи у Царству Небеском. Звучни запис беседе “У име Оца и Сина и Светога Духа. Чули смо браћо и сестре ово данашње Јеванђеље где Господ каже ученицима својим: “Ко хоће међу вама да буде први, да свима буде слуга”. У ствари, најкраће речено, данашње Јеванђеље управо говори о смирењу и љубави. А шта је био повод да Господ изговори ово својим ученицима? Повод је био, браћо и сестре, јер су ученици још увек размишљали људски, умом, а тако су размишљали јер им Дух Свети још није осветио ум да разумеју оно што је много дубље него што можемо ми својим умом да схватимо. Ученици су се препирали између себе о томе ко је ближи Христу. Браћо и сестре, данашње Јеванђеље јесте у ствари основ нашег односа и према Богу и једних према другима. Зашто је то тако браћо и сестре? То је тако зато што Христос не брани да се ми Њему приближавамо, напротив; Христос нам не брани да ми напредујемо у духовном животу, али не жели да се грабимо за првенство, већ да радије смирењем и љубављу управо стичемо оно што је узвишеније. А шта је то узвишено? То је Господ наш Исус Христос. Тачка наше узвишености је тамо где Христос седи са десне стране Бога и Оца, тамо где је наша права домовина, тамо где је наша вечност. Али не заборавимо да вечност нећемо достићи ни на небу ни на земљи, ако не почнемо да је стичемо овде у овом времену. Ако у овом времену посведочимо Христа, задобићемо вечни живот. Оно што ми хришћани треба да знамо јесте да све ово што живимо у овом времену и свету који у злу лежи, јесте наше ишчекивање вечног живота. Христос није само у овоме времену него је у свим временима. Хришћанин није одговоран много за прошлост, али је одговоран за садашњост и будућност. Од овог семена које сада сејемо, зависе они који долазе после нас. Џаба нам је ако знамо и проповедамо Свето Писмо, а не живимо јеванђељским животом”, истакао је Владика Јован. У наставку беседе, Преосвећени Владика је говорио о љубави и смирењу као најузвишенијим хришћанским врлинама које смо дужни да задобијамо: “Оно што је најважније у контексту данашњег Јеванђеља јесте љубав и јесте смирење; љубав чија је тајна у жртви и служењу другима. Првенство без љубави је мрзост пред Богом. Чим се грабиш за првенство, то значи да ниси свестан да заправо и ниси за првенство. Све док тако размишљамо, док се грабимо, можемо и стићи до неког положаја, али ту неће бити среће. Човек који стално мисли да би био бољи на неком другом месту, поред неког другог човека, јесте у заблуди јер човек освећује место. Христос је узео дете и ставио га испред апостола рекавши: “Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”. Зашто је Господ казао ово? Зато што дете још није искварено грехом, што дете није заражено грехољубљем и што има неограничено поверење у своје родитеље. Ако дете има поверење у родитеље, зашто ти човече који си одрастао немаш поверење у Бога? Дете је чистог срца, целим својим бићем. Ко је у ствари највећи у Царству Небеском? Човек смирене вере и смиреног живота, човек задовољан животом. Онај који самог себе уздиже, он ће пропасти, а онај кога други узвисују тај ће се спасти. Људи батргајући се за богатством заборављају на своје спасење, заборављају и на своје ближње. Човек је онолико велики колико служи Богу и ближњима”, била је порука Епископа Јована. Извор: Епархија шумадијска
  3. На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник. Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита. Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована. Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца. Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим. Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Извор: Епархија жичка
  4. Познато је да се, у православној теологији, ,,логоси" поистовећују са ,,вољом" и ,,енергијама" Божијим, које дејствују стварањем и управљањем творевином. Међутим, ако делатна воља и енергије Божије, што је такође познато, никада не резултују индивидуално, односно изоловано једном Ипостасју, него су дејство све Три Ипостаси, онда се може рећи да се ,,логоси" не тичу само Логоса него се тичу и Оца и Св.Духа.
  5. Данас ми празнујемо живо Еванђеље Господа Христа. Живо, написано чудесима, написано силама небеским, написано звездама и сунцима у животу великог Светитеља Божијег, Светог Оца нашег Николаја. Хвалити њега то је хвалити Еванђеље, живо Еванђеље које хода непрестано међу љидима. Ако је било човека у Цркви Христовој који је био ходеће Еванђеље Божије, онда је то несумњиво Свети Отац Николај Чудотворац. Куд год погледаш у њему свуда живо Еванђеље Христово. Сваки корак, свака мисао, свако дело, сваки потхват – све само живо Еванђеље Христово. И за њега, чудесног Светитеља Божијег, великог и дивног, у молитви каже се да је он испунио Еванђеље Христово[1]. Испунио Еванђеље Христово – каква сила, каква моћ! И зато што је испунио Еванђеље Христово, Господ Христос му је даровао изобилне чудотворне силе и моћи, и оне силе и моћи која је пребивала и у самог Господа Христа и исцељивала све, као што сте чули у данашњем Светом Еванђељу. Народ се гуркао, јурио за Господом Христом само да би Га се дотакао, јер из Њега излазаше сила и исцељиваше их све[2]. Све. Та иста сила, браћо, ето, излила се и на Светог Оца Николаја, а од Господа Христа улива се у све нас, у све нас који га празнујемо, у све нас који га призивамо у помоћ. О, какав Милостивац, какав Самилосник у овоме свету! Никада се није оглушио ни о чију молитву. Гле, свих пет континената Њега славе. Славе га на копну, славе га на мору, и Он притиче скромно и тихо свакоме који га призивају у помоћ. Безбројни су описи тих чудеса. Безбројна су добра која је Он чинио, како се вели у једној дивној молитви њему: више његових чудеса и добрих дела, него ли звезда на небу, него ли песка на обалама морским. Такав је Он, Угодник Божији. Заиста, ето већ једну хиљаду и шесто година пише Еванђеље Христово, пише га чудесима, пише га делима, пише га молитвама, пише га помоћима коју указује роду људскоме. И некада је Свети Еванђелист Јован написао да Господ учини таква дела на овоме свету да их је немогуће све записати, јер би, и кад би се записало све, књиге те испуниле сав свет и не би могле стати у овај сав свет, не би могле стати[3]. Ето, и Свети Николај сведочи та Христова дела. Христова чудотворна сила чини таква чудеса непрекидно, лије Вечну Истину, Вечни Живот кроз душе људске, да све те Истине и све те Божанске силе овај свет не може да смести. И Свети Николај Чудотворац и с правом је назван Чудотворац. Гле, то је постало његово презиме, када кажеш Свети Николај, ти увек кажеш Чудотворац. То је тако нешто природно за њега, тако природно да он излива из себе силу Христову која исцељује људе, која дели Милост Божију свима и свакоме. Али, откуда толики дар Светом Николају Чудотворцу? Зашто је Господ њега од других Светитеља изабрао? Ето, он такорећи непрекидно не само хода по овоме свету, него и лети, помажући свима и свакоме. Шта је то Свети Николај учинио те толику љубав Божију стекао? Шта? Он је учинио, браћо моја, највеће чудо у овоме свету, чудо које је велико као Васкрсење Христово. То је чудо: одрекао се себе, оставио све имање своје, раздао сиромасима ради Христа, постао сиромашни просјачки монах, сав се посветио посту и молитви, очистио себе светим животом од сваке страсти, свакога греха, очистио ум свој, очистио срце своје, очистио душу своју и, како се вели у данашњим његовим дивним молитвама и стихирама: ум је његов постао обитавалиште Свете Тројице, срце његово постало обитавалиште Духа Светога, душа његова постала обитавалиште Господа Христа. Сву Свету Тројицу уселио у себе, васцелог Господа и Бога и све Његове Божанске Силе, сву Истину Небеску, сву Љубав Божанску, сав Вечни Живот Божански уселио у себе – Свети Николај Чудотворац! То је чудо које учини Господ! Бог, ето даје сву Божанску Своју силу, али тражи душу чисту, срце чисто, ум чист, тело чисто, све да буде беспрекорно, све да буде сасуд, беспрекорни сасуд Божји. И тело и дух, и тело и душа да се претвори у храм Божији. Свети Николај је то учинио. И учинивши то највеће чудо, то најглавније чудо у животу, одрекао се себе ради Христа, он је сав пошао за Господом Христом, пошао вером, пошао молитвом, пошао постом и свим другим светим врлинама. Његове вера, вера која заиста покреће брда и планине[4], вера која сву душу сједињује са Богом, вера која све небеске истине низводи у душу – таква је била вера Светог Николаја. Зато је у најглавнијој песми данашњој, у Тропаруњеговом, он назван правилом вере, он – Свети Николај, правило вереправославне. Хоћеш да пробаш, да провериш своју веру, да видиш каква ти је вера, ти је провери Светим Николајем Чудотворцем. Он је сав испуњен вером као чудом Божијим, јер вера – то је сила Божија. Вера твоја и моја, вера Светог Николаја, која душу његову спаја са Господом Христом, Јединим Истинитим Богом – та вера то је сила Божија, јер та вера испуњује душу човекову Божанском Истином Вечном. А шта је Божанска Истина? Вечна Сила Божија, Вечна Светлост Божија, која просвећује сваког човека[5], и све таме и све помрчине човечијег бића, човечије душе. Имаш јаку веру, гле, не једно већ хиљаде небеских сунаца силази у мрак твоје душе и прогони сваку помрчину. „Вера је наша у сили Божијој“, објавио је Свети Апостол[6], у сили Божијој! Шта су пред нашом вером земаљске силе, људске силе? Прах и пепео, мушице! А Божанска сила јача, јача од смрти, јача од греха, јача од сваког ђавола! Када човек стекне такву веру, онда заиста стекне јачину Божију, силу Божију, непобедиву и свепобедну силу Божију. Такву је силу стекао Свети Николај Чудотворац и постао правило вере, и сав вером живео и вером ишао свим бићем својим за Господом Христом. Он кротак међу људима, смирен и скоро невидљив, постао је – како се опет вели његовом Тропару данашњем, „образ кротости“, образац кротости,пример кротости. Човек пун такве Божанске силе какву је имао он, био је кротак и смирен, није ни смео бити другачији. Јер Бог даје Своју силу, Своју благодат смиренима[7], гордима никада, јер би горд човек себе сатро и извршио би самоубиство, злоупотребивши силу Божију. Свети Николај, кротак и скоро невидљив, хода од срца до срца људског, од једног паћеника до другог паћеника, од једног грешника до другог грешника, помаже свима, васкрсава их из свих њихових смрти, даје им силе и моћи да се боре против грехова у себи, побеђују страсти. Кад треба он плаче за њима милосрдним небеским сузама својим, за душама сасушеним у гресима и страстима, кротак, благ, милостив, као ретко ко од људи. Такав је Свети Николај. Али то јагње Божије, када је требало, оно је исповедало веру чудесније него сви други људи. Када је био на Првом Васељенском Сабору[8], на коме је осуђен опасни јеретик Арије, Свети Николај, кротак, образац кротости, није могао да отрпи хуле које је овај изговорио против Господа Христа, пришао је и ударио му шамар. Такав је гњев, гњев јагњета Божијег, о коме се говори у Светом Писму[9]. Господ Христос се назива Јагњетом Божијим[10]: дошао је у овај свет да буде жртва и распео се на Крст ради спасења света. Али то Јагње Божије на дан Страшнога Суда показаће гњев Свој, гњев Јагњета[11], најстрашнији гњев – зашто? Јер је то Јагње жртвовало све за овај свет, а људи похулили на то Јагње, згазили Га, нису Га хтели, нису хтели своје спасење, нису хтели да живе Господом Христом, нису хтели да живе Његовим Светим Еванђељем, одбацили Његову Цркву, одбацили Његове свештенослужитеље, одбацили Свете Тајне и свете врлине. Онда Јагње гњевом својим осуђује такве блуднике, такве богохулнике. И нико, нико, нико неће имати права да рекне Кроткоме Јагњету: „Зашто то чиниш“? Такав је Свети Николај: кротак и благ, подносио све невоље овога света, све муке искушења, све од људи, па и неправде људске, али када је требало он је постао и гром и муња! И готов увек да свакоме да те своје силе, силе којим ће свако од нас бранити Истину Христову у овоме свету, Истину Христову у својој души, живот Христов у својој души. И Свети Николај, испунивши Еванђеље Господа Христа, показао је пут свима нама. Јер сваки од нас, браћо, и јесте мало Еванђеље Христово. Крштење: Светим Крштењем сваки од нас постаје члан Христове Цркве, сваки од нас прима у себе Господа Христа, сваки од нас постаје христоносац, сваки од нас постаје мало живо Еванђеље Христово. А шта касније у животу радиш од тог Светог Еванђеља – то зависи од тебе. Да л’ ћеш ти то живо Еванђеље раширити у својој души, да л’ ћеш живети њиме, Христовим Еванђељем, зависи од тебе. Тешко мени и теби ако нисмо мало Еванђеље Христово, ми хришћани. Позвани смо на то, а и сваки човек се рађа на овај свет као мало Еванђеље Христово, сваки човек; не само ми хришћани. Јер сваки човек је створен по слици и прилици Божијој[12], по слици Христовој[13]. Сваки носи у себи живу икону Христову и зато је сваки човек христоносац. Ако ја имам ту икону у себи, а њему том лику Христовом у нама се додаје друго, додаје му се Света Тајна Причешћа, додају му се друге Божанске силе и Свете Тајне, онда то живо Еванђеље, растући у Богу, једнога дана то Еванђеље даје Светога Николаја Чудотворца, најсавршенијег хришћанина. И ти када питаш ко је савршени хришћанин, погледај Светога Николаја Чудотворца и видећеш у њему савршеног хришћанина, који иде испред тебе и испред нас свију, али као пример, као пример вере, као правило вере, да и ми за њим идемо; не да лежимо, не да бауљамо, него да за њим трчимо, да живимо у тој вери као што је он живео. Не можемо ми рећи: Е, па немамо силе. Јер и он је човек. Свети Николај је човек, и он је са крви људском, ни он нема веће број чула од тебе и од мене: он нема десет очију, нема десет пари ушију, него два ока, него два ува, једно тело као ти и ја, једну душу као ти и ја. Чиме се он разликује од тебе и од мене? Ревношћу својом, вером својом великом, трудом својим, трудољубљем својим. Ми људи шта можемо дати Богу? Шта треба Богу од нас? Све што чинимо, чинимо себе ради, спасења свога ради. Ми, ми можемо дати Богу само труд свој, трудољубље своје, а Господ Христос – шта је дао сишавши у овај свет? Показао је Свети Николај: дао нам је Вечни Живот, дао нам је Вечну Истину, Вечну Правду, дао нам је Вечну Божанску Силу која побеђује смрт, свакога ђавола, сваки грех, сваку страст. Све то дао је Господ и теби и мени, не само Светоме Николају Чудотворцу. Само, шта треба да чинимо ми? Да се трудимо и ми да негујемо своју веру. Како ћемо неговати веру, питаш ти? – Молитвом. Кад се молиш Богу, молиш се што више, што чешће: и кад се молиш Богу ти везујеш себе са Небом, постајеш стуб између земље и Неба. Ко ће те оборити? Нико! Можеш се везати са Господом на Небу и ти добијаш од Њега силе. И та молитва узраста твоју веру, и вера расте молитвом, расте ка небу, ка свима небесима, шири се и јача, постаје бесмртна и силна. Па још: ти можеш да негујеш и увећаваш своју веру постом. Пост, каква сила! Очишћује душу, а чисту душу проламају, тј. пронизују небеске силе. Што више постиш, гле, ти више појачаваш своју веру, она расте, расте из силе у силу. Кад ти испуњујеш заповести Спаситељеве због милостивости, и милосрдно удељујеш све што имаш у Богу, сва богатства; и ако немаш материјална имаш духовна, ти то веру своју појачаваш, веру дижеш, веру обесмрћујеш, чиниш је непобедивом. Јер, браћо моја, велики духовници и Свети Оци уче нас да врлине расту једна помоћу других. Вера расте љубављу, љубав расте молитвом, молитва расте постом, пост расте милосрђем, тако свака врлина подржава другу врлину, и то све нарасте, ништа да не стоји ни у мени ни у теби. Спаситељ је показао и открио истину вере: вера је као зрно пшенично[14]. Ако зрно пшенично не посејеш, ако га не негујеш, ако га не гајиш, ако прво не поореш своју душу, да у доброј земљи, поораној земљи душе своје посејеш зрно вере Христове, то ће зрно увенути у теби. Ако се ти стараш око вере своје, ако то зрно вере заливаш сузама покајања, ако то зрно вере заливаш кишом молитава небеских, тада – тада зрно пшенично расте у теби као што расте у пољу кад га посејеш, а ти бринеш о њему и негујеш га и чуваш од траве и од кукоља.[15] Све то свако од нас треба да чини непрекидно. Кратак је живот наш, браћо, у овоме свету, кратак исувише, а иза овога живота – вечност, твоја и моја вечност, вечни Живот, и мој и твој. Ради тога ми смо и створени. Не само за двадесет, тридесет и четрдесет година, ваљамо се у земаљском блату, него да у то блато свучемо небески бисер, да нађемо бисер, нађемо Христа[16], јединог Спаситеља од греха и смрти. И да за Њим идемо у овоме свету, и да са вером и надом почнемо још овде на земљи тај Живот Вечни у Господу Христу. Та вера, вера Христова уноси у твоју душу Вечну Истину. Када ти унесеш Вечну Истину, Христову Истину у своју душу ти већ постајеш бесмртан и вечан. Никаква смрт нема више власти над тобом, никакав ђаво не може ти украсти но што ти је Бог дао, ако ти не допустиш. Али, ако си нехатан, ако си немаран, ако ти не гледаш где обрађујеш своју душу, ако сматраш овај живот пролазни: да једемо и да пијемо и да ћемо сутра умрети[17], тешко теби! Када душа изађе из тела, прогледа, а оно пред њом – Вечни Живот, Небеско Царство пуно Анђела, а око те грешне душе пуно црних демона! Тада, тада биће доцкан, све ће бити доцкан. Тада, ако си остао у гресима непокајан, ако си остао у непокајаним гресима, тада ће демони дограбити твоју душу и одвести у царству таме, у царство зла и греха, којим си живео овде на земљи, то је природно. Да се разумемо, ко чини грех и воли грех, и остаје стално у греху, не каје се због греха, њему се и даје царство греха – пакао. А тамо и вечне муке. Тамо тек човек види ко је. Шта сам радио са својим животом на земљи, са својим телом на земљи, шта сам радио са својом душом? Ево шта сам зарадио! А Господ је дошао у овај свет, постао човек, да каже мени и теби и свакоме сву тајну нашег живота, ради чега смо ми у овоме свету, зашто нас је Он створио. Створио за Живот Вечни. Ево примера, ево Светога Николаја Чудотворца: сав вечан, сав бесмртан, сав свемоћан, не само за време живота на земљи, него ето, хиљаду и шест стотина година, све моћнији и моћнији, све силнији и силнији, непрекидно помаже, непрекидно са неба влада земљом. Такви су Светитељи Божији, таква је вера Христова! Бог постао човек! Бог сишао с Неба на земљу да да све што Бог може дати људима. И дао нам је Живот Вечни, дао нам је Истину Вечну, дао нам је Љубав Вечну, дао нам је Правду Вечну, шта хоћемо више! Наше је да вером светом својом живимо, да љубав имамо у Господу Христу, да све то учинимо својим имањем, својим достојањем: молитвом, постом, бдењем и свима другим светим врлинама, да стално хитамо за Господом Христом, вођени и руковођени Његовим Светитељима. Зато и Црква слави сваки дан Светитеље Божије: данас Светог Николаја, сутра Светог Амвросија, па онда Светога Саву, и све безбројне Светитеље. Сваки дан по много Светитеља, то значи: сваки дан по много наших вођа, наших васпитача, наших водича у Живот Вечни; не туристичких земаљских лепота, него у Живот Вечни. Сваки Светитељ води само у Живот Вечни. А тамо – тамо Небеско Царство, тамо све непролазне лепоте Божије у ономе свету. То нам је дао Господ Христос! Даје нам то, свакоме од нас, за нашу веру, за нашу љубав, за нашу молитву, за наше славље и прослављање Светитеља Божијих, Цркве Божије, а кроз њих Јединог Истинитог Бога Господа Христа. И ми славећи Светога Николаја славимо Господа Христа, Који, ето, хиљадама већ година живи кроз њега и излива Своју Божанску силу и на нас грешне и немоћне. Зато, никада не престајмо хвалити велике Светитеље Божије, и молећи их да нас они на путу кроз овај свет воде из наших мракова, из свих тама, из свих понора, воде и изводе и поведу путем Вечнога Живота, путем на коме нам никаква смрт наудити не може; путем на којем нам никакав ђаво не може наудити; путем пуног Анђела Божијих. Тај пут нека буде наш пут. А ми имамо испред себе ето, од данас, Светога Николаја и са њим сву браћу његову, све Светитеље Божије, који га сигурно славе на Небу данас, бескрајно славе више него ми на земљи. Нека би он био наш вођ и наш путовођ, и наш путовођ, да га истински славимо делима, подражавајући његова дела, подражавајући његову веру, његово милосрђе, његову смиреност, његову кротост, његову доброту, његов еванђелски живот. И он је човек, и ми смо људи, зато се можемо угледати на њега, не извињавати се никим и ничим. Нека би Свети Отац Николај закрилио свахог од нас од свакога зла, нека би свакога од нас утврдио у сваком еванђељском добру, да бисмо и ми вођени њиме изашли из овога света светле душе, радосне душе, и тамо, доведени њиме пред престолом Господа Христа, поклонили се заједно са њим Једином Истинитом Богу Господу Христу, који, ето, ствара Светитеље у овоме свету, ствара бесмртнике Својом вером, ствара вернике, вечне људе дајући им Своју Вечну Истину, Свој Вечни Живот. Њему кроз Светог и Чудесног Оца нашега Николаја, вечна слава и сада и увек и кроза све векове. Амин. 1965. године у манастиру Ћелије Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Јуче сам, пре самог пада сајта, био поставио тему са сличним насловом. Имајући у виду теолошке флоскуле на основу којих васељенски Патријарх присваја себи власт у Цркви, а наиме да унутарцрквени односи и Њена саборност морају да одражавају унутартројичне односе и монархију Бога Оца, постављам следеће питање: Да ли је примат Бога Оца међу једнакима, по части, или је Он primus sine paribus (први без себи равног, без премца)? Поздрав свима, и идемо даље након јучерашњег потопа.
  7. Драга моја браћа и сестре, чланови Световладимировске породице, Желим да вам се захвалим из дубине свога срца за вашу љубав, молитве и бригу. Ниједна реч не може да изрази радост коју сам искусио када сам осетио како ме је тај топли талас целога понео и унео у само срце вере, љубави и наде – свега онога што називамо животом у Христу, Црквом… Недостајете ми и у духу сам све време са вама. Ови дани ишчекивања обасјани су јарком светлошћу. Много од те светлости дугујем и вама. Свагда се радујте. Непрестано се молите. За све благодарите” (1Сол 5, 16-18)… Благодарим ти, Господе Отац Александар Шмеман је своју последњу Божанску Литургију служио две и по недеље пре упокојења, 24. новембра 1983, у параклису Богословске академије Светог Владимира. На крају Литургије, он је позвао све присутне да заједнички заблагодаре Богу, речима сверадосног и потресног литургијско-богословског благодарења. Свако ко је кадар за благодарење, кадар је за спасење и вечну радост. Благодарим Ти, Господе, што си прихватио ову Евхаристију, која се приноси Светој Тројици – Оцу, Сину и Духу Светоме, и која је преиспунила срца наша радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме! Благодарим Ти, Господе, што си нам открио Себе и даровао нам да предокушамо од Царства Твога! Благодарим Ти, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој Светој Цркви! Благодарим Ти, Господе, што си нам помогао да превладамо све тешкоће, напетости, страсти и искушења, и што си обновио мир, узајамну љубав и радост у учествовању у заједничењу Духа Светога! Благодарим Ти, Господе, за послата нам страдања, јер нас она очишћују од себичности и подсећају нас на оно што је једино потребно – на Царство Твоје вечно! Благодарим Ти, Господе, што си нам даровао ову земљу где смо слободни да Те поштујемо као Бога! Благодарим Ти, Господе, за ову школу у којој се прославља Име Божије! Благодарим Ти, Господе, за наше породице, за мужеве и жене, и нарочито за дечицу која нас уче како да прослављамо Твоје Свето Име, у радости, кретању и светоме жагору! Благодарим Ти, Господе, за све и за сва! Велики си, Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи достојне да опева сва чудеса Твоја! Господе, добро нам је овде бити! Амин! (Протопрезвитер Александар Шмеман, Наш живот у Христу, Христов живот у нама, Београд, 2007, превео и приредио Матеј Арсенијевић, стр. 17, 22-23) Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Јасеница, у којој се налази Манастир Светог Архангела Гаврила у Пиносави, предодређена је за легендарне приче. Разлог лежи у чињеници да су у њој у средњовековном дворцу Некудиму боравили деспоти, Стефан и Ђурађ, на њеној територији смрт је задесила старијег сина Светог кнеза Лазара Хребељановића, и деспотицу Јерину, супругу сина Вука Бранковића. На јасеничком подручју налази се знатан број селишта, манастиришта и црквишта. У њој се родио вожд Првог српског устанка Ђорђе Петровић Карађорђе. У њој је у једној мрачној завери и страдао у Радовањском лугу. У јасеничкој области отпочела је новија српска ратничка историја, која је извела српски народ из вишевековног турског ропства, али се догодила и Ђакова буна, једна од првих у ослобођеној Србији кнеза Милоша. У предговору књиге „Ржан“ Драгутина Паунића, Радојко Николић је о становништву Јасенице записао: „Становници горње, планинске, Јасенице махом су пореклом динарци, а доње, равничарске – Косовци и Јужноморавци, што је учинило да се у њој остварило сусретно прожимање две различите досељеничке струје: епско-ратничке и лирско-радишне.“ Игуман манастира у Пиносави, јеромонах Петар, у наставку приче говорио нам је о свом доласку у Шумадију, завршетку изградње Зимске капеле и потреби духовне обнове народа. Извор: Телевизија Храм
  9. Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује. 2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“. Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  10. Зашто свештеник, ради освећења Дарова, не призива Сина, Који је Свештеник и Који освећује, као што је већ речено, него призива Оца? Зато да би ти научио да силу освећења Спаситељ не поседује као човек, већ као Бог, и то због божанске силе коју у заједници са Оцем поседује. 2. То је и Сам Господ хтео да покаже кад је, савршавајући свету Евхаристију, гледао ка небу и показао Хлеб Оцу. Из тог истог разлога може се видети да Он нека од чудеса чини у виду молитве упућене Богу, да би тако показао како она не припадају Његовој човечанској природи, по којој је имао Мајку на земљи, већ да припадају Његовом Божанству, по коме је Бог Његов Отац. А опет, кад је требало да буде подигнут на крст, желећи да покаже обе своје воље – божанску и човечанску – вољу Своје божанске природе приписао је Оцу, а вољу Своје човечанске природе назвао је Својом властитом, рекавши: „Не како ја хоћу, неГо како Ти“, и „не моја воља, но Твоја нека буде“. Но, да је воља коју је приписао Оцу била и Његова властита, то је очито и из самих речи којима Он наизглед раздваја Своју вољу од воље Оца. Јер речи: „Не воља моја, но Твоја нека буде“, доликују ономе ко је сагласан са вољом онога другога и који то исто жели. То се види и из прекора Петру, који је желео да Га одврати од крста и од смрти, као и из речи: „Веома зажелех да ову Пасху једем с вама пре него пострадам“. Зажелео сам, вели, Пасху пре страдања; као да каже: Зажелео сам много да угледам сама предворја страдања. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. У јубиларној години када Српска Православна Црква прославља осам векова самосталности још један књижевни бисер придодат је том слављу: Монографија о Саборној цркви у Сремским Карловцима. Наиме, 24. октобра 2019. године, у препуној сали Васко Попа у току 64. Међународног београдског сајма књига представљена је монографија Саборна црква Светог оца Николаја – Сремски Карловци коју је са благословом Епископа сремског г. Василија издао Српски Сион, Издавачка кућа Епархије сремске. Организатор сабрања је Патријаршијска библиотека, носилац активности Српске Православне Цркве на овогодишњем сајму књига. О књизи су говорили Његово Преосвештенство Епископ сремски г. Василије, управник Патријаршијске библиотеке др Зоран Недељковић, ректор Богословије у пензији и један од рецензената протојереј-ставрофор Душан Петровић, ректор Карловачке богословије, уредник и аутор дела текста протојереј Јован Милановић, као и г. Александар Саша Стојкечић, редактор текста, и г. Срђан Ерцеган, технички уредник. Представљање књиге је својим појањем увеличао хор Карловачке богословије предвођен професором Јованом Стојановићем. Величанственом представљању које се наставило на штанду Српске Православне Цркве, присуствовали су старешина Саборне цркве Светог оца Николаја у Сремским Карловцима протосинђел Клеопа (Стефановић), свештенство епархија Сремске, Горњокарловачке и Црногорско приморске, ученици Карловачке богословије који су дошли у пратњи својих професора као и многобројни посетиоци Сајма књига. Најпре се окупљенима обратио испред организатора Управник Патријаршијске библиотеке др Зоран Недељковић: -Ова изузетна монографија о Саборној цркви у Сремским Карловцима даје историјску ретроспективу периода од турских освајања у току тешког и туробног периода за наш народ, све до уједињења са другим деловима српског етничког и културног простора. Књига даје и ретроспективу црквене организације у областима Митрополије карловачке, сада Епархије сремске. Честитам на изванредном издању које ће сасвим сигурно бити незаобилазна студија за све они који желе боље да упознају историју српског народа и Српске Цркве. Окупљенима се обратио и аутор текста г. Саша Стојкечић: -После више од годину дана светлост дана је угледала монографија о Саборној цркви Светог оца Николаја у Сремским Карловцима. Многи су подаци били позанти и много је аутора, уметника, архитеката, који су у разним приликама, али из свог угла, објављивали радове, но чини се, доста фрагментарно о катедралном храму. Није било целовитог сагледавања. Многи су се историчари бавили одређеним епохама. Била ми је жеља да се прикаже хришћански живот у Сремским Карловцима, који је уско повезан са овом црквом, па смо тако пронашли најраније податке из византијског периода изградње неколико богомоља у то време, да бисмо дошли до 15. века када је највероватније изграђена најстарија црква која је претеча данашње Саборне цркве. та црква је обележила период под турском влашћу, била је сазидана од камена што је био изузетан подвиг у то време, јер је већина црква у то време била од дрвета и сличних материјала што говори о упоришту православља у народу. У време сеобе Срба, када је народ живео у једној другој држави, време је налагало изградњу једног храма у афирмативном духу који би објединио све оно што је српска култура, традиција и духовност собом имала и представљала. Кроз историју цркве, бележимо и сва њена страдања, реконструкције, (велика реконструкција од 1907-1910), а посебно њено страдање у току Другог светског рата о чему је јако мало писано. Истакли смо то у књизи јер је то било време пљачке када је буквално сав инвентар однет из цркве и када је била запечаћена, када је био лош донос према цркви. Обнова је трајала доста успорено све док на чело Епархије сремске није дошао Преосвећени Епископ г. Василије. Дело је вредно пажње и заслужује да буде прочитано. У име рецензената говорио је протојереј-ставрофор Душан Петровић: -Када путник намерник идући из Београда према Новом Саду сиђе са Банстола на „раван пут“, за његове очи настаје празник јер величанствени барокни торњеви карловачких цркава упозоравају да улази у Сремске Карловце - Српски Сион. Књига коју данас представљамо је резултат истрајног, озбиљног, научног рада, тима људи, који су књигу урадили на најстудиознији начин: методолошки – изванредно, писмено, технички уређено на нивоу какав и приличи овој књизи и оваквој Цркви. Све што је могло и што обично нема у другим монографијама када се пише о храмовима, овде је дато. Од историјских почетака па све до епископства владике Василија и његовог старања о Саборној цркви. Можемо стогаи рећи да Саборна црква заслужује једну овакву монографију, то је Пантеон српске духовности. -Саборна црква место молитве и богослужења, место уздаха и суза, место где је народ доживљавао свој препород и своју духовну вертикалу остваривао, подсетио је владика Василије и захвалио свима који су помогли да књига угледа светлост дана изразивши наду да ће то монографско дело доћи до сваке библиотеке и школе у Војводини, али и свугде где православља и српства има. Књига је технички опремљена најквалитетнијим фотографијама које за потребе израдио г. Мартин Цандир, док је комплетно техничко опремање и прелом извршио г. Бојан Мишић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Људи, помозите, молим Вас, Руси ме питају која је ово књига. Неко им је фотографисао само садржај, не и наслов...
  13. О задужбини краља Милутина- манастиру Бањска разговарали смо са Игуманом ове Светиње протосинђелом Данилом (Домазетовићем). Звучни запис емисије О кандилу вјере у манастирском бисеру на рјечици Бањској, манастиру Бањска посвећеном Светом архиђакону Стефану, задужбини Светог краља српског Стефана Уроша II Милутина, који Бањску одреди за своју гробну цркву, разговарали смо са Игуманом ове Свете обитељи Протосинђелом Данилом (Домазетовићем). Отац Данило говорио је о историјату ове древне Светиње из 14. вијека, изграђеном у рашком стилу, по узору на Студеницу, али и са значајним каракетристикама архитектуре XIII века у Србији, њеној умјетности, страдању, обнови и животу у овој Светињи. Манастир Бањска је започео своју обнову у веома тешком времену за српски народ. Молитвама светог архиђакона Стефана, краља Милутина и свих светих, после 520 година поново је оживио. Прослава тог догађаја била је 15. августа 2004. г. са светом литургијом на којој је служио његова светост Патријарх Српски господин Павле са још осам архијереја и много свештенства и верног народа. Отац Данило је први монах који је замонашен у овој Светињи након њене обнове 11. новембра 2004. године у навечерје ктиторске славе ове Светиње, Светог краља Милутина. Отац Данило, рођени Призренац, говорио је и о свом дјетињству у Призрену, животу прије и после ратних страдања у овом граду и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона, који је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања. „Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“-каже отац Данило. Извор: Радио Светигора
  14. Јубилеји Преподобног оца Јустина, 125 година од рођења и 40 година од престављења Господу, прослављени су освећењем тропрестоног храма посвећеног Светом Сави, Светом Јустину Мученику и Светој Марији Египћанки, подигнутом према Авином завету у манастиру Ћелијама, где је он преко три деценије Богу служио. Повезана вест: Епископи Иринеј и Исихије на освећењу заветног Храма преподобног Јустина Ћелијског Чин освећења и свету архијерејску Литургију служили су Високопреосвећена и Преосвећена господа архијереји: црногорско-приморски Амфилохије, берлински и немачки Марко (Руска Загранична Црква), бачки Иринеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, мохачки Исихије, умировљени нишки Јован, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије и домаћин сабрања Епископ ваљевски Милутин. Архијерејима је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво из више епархија, а посебну лепоту богослужењу дало је појање ученика призренске Богословије „Свети Кирило и Методије“. У оквиру свечаности у Ћелијама, којом је уједно у Епархији ваљевског крунисана прослава јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, уприличено је уручење новоустановљеног ордена Светог оца Јустина. Такође заслужним лаицима уручени су орден Светог владике Николаја и архијерејске грамате. За крај сабрања ћелијско сестринство, предвођено високопреподобном игуманијом Гликеријом, приредило је трпезу љубави за све који су дошли да са њима поделе радост дугоочекиваног догађаја. У навечерје свечаности, на празник Рођења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин је приредио у Епархијском дому Епархије ваљевске пријем за браћу архијереје и друге уважене госте који су дошли да са њим и богомповереним му верним народом прославе јубилеје Преподобног оца Јустина и Српске Православне Цркве и молитвено учествују у освећењу тропрестоног храма саграђеног према аманету новопросијавшег светитеља. Пријем у Епархијском дому и потом вечера у Парохијском дому Покровске цркве протекли су у великој празничној радости и срдачним разговорима. Са благословом Епископа ваљевског г. Милутина драге госте је поздравио протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски, описавши историју Покровског храма и пожелевши добродошлицу архијерејима. У манастиру Ћелијима служено је празнично бденије у сусрет великом догађају за Епархију ваљевску, Српску Православну Цркву и Православље у целини, будући да је ава Јустин изузетно поштован код свих православних народа. Службом је началствовао протонамесник Бранко Чолић уз саслуживање свештенослужитеља из Ваљева и појање ученика Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена. На дан освећења тропрестоног храма, када света Црква прославља родитеље Пресвете Богородице Светог Јоакима и Ану, у манастиру Ћелијама сабрало се мноштво верника да предвођени архипастирима узнесу молитве у славу Господа и част Преподобног оца Јустина. -Ова свечаност је радост за Епархију ваљевску, родну епархију оца Јустина - Врањску, нашу помесну Цркву, али и све који чине православну васељену, јер је Свети богоносни отац Јустин био великан не само српског рода, духовник и богослов Српске Цркве него и светило свеправославне хришћанске васељене, рекао је у литургијској проповеди Епископ бачки г. Иринеј, један од истакнутих савремених теолога и архијереја духовно пониклих крај аве Јустина. Ава Јустин, апостол свога времена Беседа у храму јесте тумачење Јеванђеља, јер је оно нераскидиво повезано са светом Литургијом. Све што у Јеванђељу читамо на светој Литургији се остварује и то доживљавамо. Не теоретски, већ реално, органски, као учесници. Литургија је домострој спасења, а Свето Писмо је богонадахнути опис тог домостроја. Јер, Господ Христос се оваплотио у тело човека, а Своју реч у реч светог Јеванђеља. Данашња прича о чудесној свадби символизује вечно блаженство Царства Божјег које се оваплоћује на светој Литургији, и ми смо сами званице на тој свадби. На крају се каже да онај који није осењен благодаћу Духа Светога није достојан да учествује у тој свадби, односно буде део радости Царства Божјег. Достојни су сви који су се том позиву одазвали, они постају изабрани, поучавао је владика Иринеј. -Ако је постојао човек у нашем роду и у нашем времену ван граница наше земље и Цркве који је читавог свог живота будно слушао зов Христов и одазвао му се свим својим бићем то је био Свети ава Јустин Ћелијски и Врањски, изданак породице која је седам колена уназад давала свештенике, одрастао у дому молитве у близини манастира Светог Прохора Пчињског. Поред школовања у Београду и иностранству, главни извор његовог духовног бића је благодат Божја, истакао је Епископ бачки г. Иринеј. -Сви који су имали прилике, а и ја недостојни сам био тога удостојен, сећају се како је богослужио. Не овде, у овом храму, који је толико желео, толико за њим чезнуо и оставио га као свој аманет својим духовним потомцима и своме манастиру Ћелијама. Сећамо се са каквим је сузама и молитвеним уздасима богослужио, са каквом душом која гори пред Господом као неугасива светиљка. Исто тако сви се сећамо његових беседа, омилија, његових литургијских проповеди. Проповедао је у скромном ћелијском Светоархангелском храму, најчешће пред релативно малим бројем монахиња и свега неколико људи из оближњих села тако надахнуто, истинољубиво, очаравајуће за душе слушалаца. Да је служио у Светој Софији у Цариграду, Исакијевском саборном храму у Петрограду или у храму Христа Спаса у Москви не би говорио другачије. Старац Јустин је знао да сведочити љубав, правду и истину Христову јесте његов вечни задатак, поделио је своја сећања на духовног му оца владика Иринеј. -У личности аве Јустина остварује се оно што је он говорио за Светог Јована Претечу Господњег и друге светитеље, а то је да су у њима спојени дарови Духа Светога и све врсте подвига које се своде на подвиг вере и љубави према Господу Христу, према Светој Тројици, али и према творевини Божјој и ближњима. Био је носилац Божје благодати, али и свих облика подвижништва. Ава Јустин је био апостол свога времена, ходајуће – живо Јеванђеље, онај који га сведочи свим својим бићем и шири га по свету. Ако је до неустрашивог исповедања вере, он је ту. Ако је до страдања за веру Христову, он је опет ту. Али, највише је у свету познат као теолог, велики отац и учитељ Цркве нашег времена. Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник. Како је реч оца Јустина надахњивала боготражитеље за његовог живота, тако данас чине његове књиге, а још више његове свете мошти, истакао је Епископ бачки г. Иринеј. На крају свете Литургије, сабране је поздравио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, један од Авиних духовних синова. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, услед немогућности да дође и началствује литургијским сабрањем, упутио је писмо Преосвећеном Епископу ваљевском г. Милутину, ћелијском сестринству, браћи Епископима и верном народу. -Овај догађај је од великог значаја не само за Епархију ваљевску већ целу нашу Цркву и шире. Име оца Јустина, новопрестављеног светитеља, не припада само нашој Цркви већ целом Православљу. Стога, од Господа желимо да ову духовну свечаност прославите у најбољем поретку на радост светих угодника и народа нашег. Срдачно поздрављамо Вас, Преосвећени Владико, све архијереје, свештенство и монаштво, као и благоверни народ. Благослов Светог Саве и оца Јустина нека се богато излије на све присутне и на сав наш народ, наводи се у писму патријарха Иринеја које је прочитао директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Домаћин свечаности, Епископ ваљевски г. Милутин је заблагодарио патријарху Иринеју на поздравном писму. -Велика је част бити данас овде, у овом светом храму, кога је Дух Свети осветио и утврдио и нама дао да у њему појемо свете Литургије до краја века, рекао је владика Милутин и поздравио браћу архијереје, свештенство и монаштво, као и команданта Касарне „Војвода Живојин Мишић“ у Ваљеву пуковника Зорана Смиљанића, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милету Радојевића, првог секретара Амбасаде Руске Федерације г. Алексеја Жукова, представнике државне власти, локалних самоуправа са подручја Епархије ваљевске и сву браћу и сестре који су тог дана били под сводовима светог храма у манастиру Ћелијама, где је Свети отац Јустин служио, писао и проповедао. Срдачну благодарност Владика Милутин упутио је Владици Иринеју на дивној беседи, у којој нас је поучио како треба да живимо и да се угледамо на великог Божјег човека Оца Јустина. -Овај дан смо дуго чекали и он много значи не само за Епархију ваљевску, јер отац Јустин је васељенски светитељ. Све оно што је овде рађено и грађено припада целој васељени. Он данас из небеског света посматра не само нас овде окупљене, него и све Србе. На нама је да положимо испит пред њим. Радује се његова душа која нас одозго гледа и благосиља, онако како је то чинио и док је био на земљи – пун смирења, пун радости и пун огња за веру и истину Христову. Радује се моја душа што сам као надлежни архијереј могао да дочекам све архијереје, свештенство и монаштво и све вас, браћо и сестре. Ту радост делим са свима вама, рекао је владика Милутин. Одликовања и грамате за добротворе Априла 2019. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве услишио је молбу Епископа ваљевског г. Милутина да Епархија ваљевска изради орден Светог оца Јустина. Први примерак одликовања додељен је Патријарху српском г. Иринеју. Такође, одликовање су добили и духовна чеда оца Јустина: митрополит Амилохије, архиепископ Марко, владике Иринеј и Атанасије, као и игуманија Гликерија са сестринством манастира Ћелија. Орден Преподобног аве Јустина постхумно је додељен аутору пројекта заветног храма проф. др Предрагу Ристићу. Великим добротворкама новог храма у Ћелијама Ивони Јањић Адамовић и Мирјани Сабади додељен је орден Светог владике Николаја. За трпезом љубави, успомене на дане проведене са авом Јустином евоцирао је Архиепископ берлински г. Марко. У манастир Ћелије долазио је у времену у ком су ретки били храбри да то чине. На сваком кораку сусретао се са полицајцима који би питали о разлозима доласка. -Мали део народа био је свестан колико великог човека је имао у својој близини. Хвала Богу, прилике у друштву су се промениле и данас у Ћелије на поклоњење ави Јустину многи долазе, рекао је Владика Марко, упутивши благодарје домаћинима, патријарху Иринеју и браћи епископима. -Кроз векове, Руси и Срби раме уз раме водили су бројне битке. Сад водимо битку на духовном пољу и издржаћемо, јер се боримо за праву ствар, поручио је у здравици први секретар Амбасаде Русије г. Алексеј Жуков. -Овај храм биће један од најлепших у Српској Православној Цркви. Храм ће сведочити о свима нама који смо дали свој допринос његовој градњи. Нека би дао Бог да се наши потомци поносе нама као што се ми поносимо нашим владарима који су зидали задужбине на Косову и Метохији, , речи су др Милете Радојевића, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. У име манастира Светог Јована Претече, скита Верије, благодарје је упутио јеромонах Пантелејмон. Игуманија манастира Ћелија мати Гликерија даривала је епископе иконама Преподобног оца Јустина које је израдила ћелијска иконописачка радионица. Уручени су епархијски дарови и архипастирске грамате, захвалнице ћелијске обитељи добротворима и приложницима тропрестоног храма, док су призренски богослови добринели свечаној атмосфери појањем духовних и народних песама. Извор: Епархија ваљевска
  15. Јубилеји Преподобног оца Јустина, 125 година од рођења и 40 година од престављења Господу, прослављени су освећењем тропрестоног храма посвећеног Светом Сави, Светом Јустину Мученику и Светој Марији Египћанки, подигнутом према Авином завету у манастиру Ћелијама, где је он преко три деценије Богу служио. Повезана вест: Епископи Иринеј и Исихије на освећењу заветног Храма преподобног Јустина Ћелијског Чин освећења и свету архијерејску Литургију служили су Високопреосвећена и Преосвећена господа архијереји: црногорско-приморски Амфилохије, берлински и немачки Марко (Руска Загранична Црква), бачки Иринеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, осечкопољски и барањски Херувим, мохачки Исихије, умировљени нишки Јован, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије и домаћин сабрања Епископ ваљевски Милутин. Архијерејима је саслуживало бројно свештенство и свештеномонаштво из више епархија, а посебну лепоту богослужењу дало је појање ученика призренске Богословије „Свети Кирило и Методије“. У оквиру свечаности у Ћелијама, којом је уједно у Епархији ваљевског крунисана прослава јубилеја 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве, уприличено је уручење новоустановљеног ордена Светог оца Јустина. Такође заслужним лаицима уручени су орден Светог владике Николаја и архијерејске грамате. За крај сабрања ћелијско сестринство, предвођено високопреподобном игуманијом Гликеријом, приредило је трпезу љубави за све који су дошли да са њима поделе радост дугоочекиваног догађаја. У навечерје свечаности, на празник Рођења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин је приредио у Епархијском дому Епархије ваљевске пријем за браћу архијереје и друге уважене госте који су дошли да са њим и богомповереним му верним народом прославе јубилеје Преподобног оца Јустина и Српске Православне Цркве и молитвено учествују у освећењу тропрестоног храма саграђеног према аманету новопросијавшег светитеља. Пријем у Епархијском дому и потом вечера у Парохијском дому Покровске цркве протекли су у великој празничној радости и срдачним разговорима. Са благословом Епископа ваљевског г. Милутина драге госте је поздравио протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник први ваљевски, описавши историју Покровског храма и пожелевши добродошлицу архијерејима. У манастиру Ћелијима служено је празнично бденије у сусрет великом догађају за Епархију ваљевску, Српску Православну Цркву и Православље у целини, будући да је ава Јустин изузетно поштован код свих православних народа. Службом је началствовао протонамесник Бранко Чолић уз саслуживање свештенослужитеља из Ваљева и појање ученика Богословије „Свети Кирило и Методије“ из Призрена. На дан освећења тропрестоног храма, када света Црква прославља родитеље Пресвете Богородице Светог Јоакима и Ану, у манастиру Ћелијама сабрало се мноштво верника да предвођени архипастирима узнесу молитве у славу Господа и част Преподобног оца Јустина. -Ова свечаност је радост за Епархију ваљевску, родну епархију оца Јустина - Врањску, нашу помесну Цркву, али и све који чине православну васељену, јер је Свети богоносни отац Јустин био великан не само српског рода, духовник и богослов Српске Цркве него и светило свеправославне хришћанске васељене, рекао је у литургијској проповеди Епископ бачки г. Иринеј, један од истакнутих савремених теолога и архијереја духовно пониклих крај аве Јустина. Ава Јустин, апостол свога времена Беседа у храму јесте тумачење Јеванђеља, јер је оно нераскидиво повезано са светом Литургијом. Све што у Јеванђељу читамо на светој Литургији се остварује и то доживљавамо. Не теоретски, већ реално, органски, као учесници. Литургија је домострој спасења, а Свето Писмо је богонадахнути опис тог домостроја. Јер, Господ Христос се оваплотио у тело човека, а Своју реч у реч светог Јеванђеља. Данашња прича о чудесној свадби символизује вечно блаженство Царства Божјег које се оваплоћује на светој Литургији, и ми смо сами званице на тој свадби. На крају се каже да онај који није осењен благодаћу Духа Светога није достојан да учествује у тој свадби, односно буде део радости Царства Божјег. Достојни су сви који су се том позиву одазвали, они постају изабрани, поучавао је владика Иринеј. -Ако је постојао човек у нашем роду и у нашем времену ван граница наше земље и Цркве који је читавог свог живота будно слушао зов Христов и одазвао му се свим својим бићем то је био Свети ава Јустин Ћелијски и Врањски, изданак породице која је седам колена уназад давала свештенике, одрастао у дому молитве у близини манастира Светог Прохора Пчињског. Поред школовања у Београду и иностранству, главни извор његовог духовног бића је благодат Божја, истакао је Епископ бачки г. Иринеј. -Сви који су имали прилике, а и ја недостојни сам био тога удостојен, сећају се како је богослужио. Не овде, у овом храму, који је толико желео, толико за њим чезнуо и оставио га као свој аманет својим духовним потомцима и своме манастиру Ћелијама. Сећамо се са каквим је сузама и молитвеним уздасима богослужио, са каквом душом која гори пред Господом као неугасива светиљка. Исто тако сви се сећамо његових беседа, омилија, његових литургијских проповеди. Проповедао је у скромном ћелијском Светоархангелском храму, најчешће пред релативно малим бројем монахиња и свега неколико људи из оближњих села тако надахнуто, истинољубиво, очаравајуће за душе слушалаца. Да је служио у Светој Софији у Цариграду, Исакијевском саборном храму у Петрограду или у храму Христа Спаса у Москви не би говорио другачије. Старац Јустин је знао да сведочити љубав, правду и истину Христову јесте његов вечни задатак, поделио је своја сећања на духовног му оца владика Иринеј. -У личности аве Јустина остварује се оно што је он говорио за Светог Јована Претечу Господњег и друге светитеље, а то је да су у њима спојени дарови Духа Светога и све врсте подвига које се своде на подвиг вере и љубави према Господу Христу, према Светој Тројици, али и према творевини Божјој и ближњима. Био је носилац Божје благодати, али и свих облика подвижништва. Ава Јустин је био апостол свога времена, ходајуће – живо Јеванђеље, онај који га сведочи свим својим бићем и шири га по свету. Ако је до неустрашивог исповедања вере, он је ту. Ако је до страдања за веру Христову, он је опет ту. Али, највише је у свету познат као теолог, велики отац и учитељ Цркве нашег времена. Он је живи пример подвижника који богословствује и богослова који је подвижник. Како је реч оца Јустина надахњивала боготражитеље за његовог живота, тако данас чине његове књиге, а још више његове свете мошти, истакао је Епископ бачки г. Иринеј. На крају свете Литургије, сабране је поздравио Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, један од Авиних духовних синова. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, услед немогућности да дође и началствује литургијским сабрањем, упутио је писмо Преосвећеном Епископу ваљевском г. Милутину, ћелијском сестринству, браћи Епископима и верном народу. -Овај догађај је од великог значаја не само за Епархију ваљевску већ целу нашу Цркву и шире. Име оца Јустина, новопрестављеног светитеља, не припада само нашој Цркви већ целом Православљу. Стога, од Господа желимо да ову духовну свечаност прославите у најбољем поретку на радост светих угодника и народа нашег. Срдачно поздрављамо Вас, Преосвећени Владико, све архијереје, свештенство и монаштво, као и благоверни народ. Благослов Светог Саве и оца Јустина нека се богато излије на све присутне и на сав наш народ, наводи се у писму патријарха Иринеја које је прочитао директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић. Домаћин свечаности, Епископ ваљевски г. Милутин је заблагодарио патријарху Иринеју на поздравном писму. -Велика је част бити данас овде, у овом светом храму, кога је Дух Свети осветио и утврдио и нама дао да у њему појемо свете Литургије до краја века, рекао је владика Милутин и поздравио браћу архијереје, свештенство и монаштво, као и команданта Касарне „Војвода Живојин Мишић“ у Ваљеву пуковника Зорана Смиљанића, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милету Радојевића, првог секретара Амбасаде Руске Федерације г. Алексеја Жукова, представнике државне власти, локалних самоуправа са подручја Епархије ваљевске и сву браћу и сестре који су тог дана били под сводовима светог храма у манастиру Ћелијама, где је Свети отац Јустин служио, писао и проповедао. Срдачну благодарност Владика Милутин упутио је Владици Иринеју на дивној беседи, у којој нас је поучио како треба да живимо и да се угледамо на великог Божјег човека Оца Јустина. -Овај дан смо дуго чекали и он много значи не само за Епархију ваљевску, јер отац Јустин је васељенски светитељ. Све оно што је овде рађено и грађено припада целој васељени. Он данас из небеског света посматра не само нас овде окупљене, него и све Србе. На нама је да положимо испит пред њим. Радује се његова душа која нас одозго гледа и благосиља, онако како је то чинио и док је био на земљи – пун смирења, пун радости и пун огња за веру и истину Христову. Радује се моја душа што сам као надлежни архијереј могао да дочекам све архијереје, свештенство и монаштво и све вас, браћо и сестре. Ту радост делим са свима вама, рекао је владика Милутин. Одликовања и грамате за добротворе Априла 2019. године Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве услишио је молбу Епископа ваљевског г. Милутина да Епархија ваљевска изради орден Светог оца Јустина. Први примерак одликовања додељен је Патријарху српском г. Иринеју. Такође, одликовање су добили и духовна чеда оца Јустина: митрополит Амилохије, архиепископ Марко, владике Иринеј и Атанасије, као и игуманија Гликерија са сестринством манастира Ћелија. Орден Преподобног аве Јустина постхумно је додељен аутору пројекта заветног храма проф. др Предрагу Ристићу. Великим добротворкама новог храма у Ћелијама Ивони Јањић Адамовић и Мирјани Сабади додељен је орден Светог владике Николаја. За трпезом љубави, успомене на дане проведене са авом Јустином евоцирао је Архиепископ берлински г. Марко. У манастир Ћелије долазио је у времену у ком су ретки били храбри да то чине. На сваком кораку сусретао се са полицајцима који би питали о разлозима доласка. -Мали део народа био је свестан колико великог човека је имао у својој близини. Хвала Богу, прилике у друштву су се промениле и данас у Ћелије на поклоњење ави Јустину многи долазе, рекао је Владика Марко, упутивши благодарје домаћинима, патријарху Иринеју и браћи епископима. -Кроз векове, Руси и Срби раме уз раме водили су бројне битке. Сад водимо битку на духовном пољу и издржаћемо, јер се боримо за праву ствар, поручио је у здравици први секретар Амбасаде Русије г. Алексеј Жуков. -Овај храм биће један од најлепших у Српској Православној Цркви. Храм ће сведочити о свима нама који смо дали свој допринос његовој градњи. Нека би дао Бог да се наши потомци поносе нама као што се ми поносимо нашим владарима који су зидали задужбине на Косову и Метохији, , речи су др Милете Радојевића, директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. У име манастира Светог Јована Претече, скита Верије, благодарје је упутио јеромонах Пантелејмон. Игуманија манастира Ћелија мати Гликерија даривала је епископе иконама Преподобног оца Јустина које је израдила ћелијска иконописачка радионица. Уручени су епархијски дарови и архипастирске грамате, захвалнице ћелијске обитељи добротворима и приложницима тропрестоног храма, док су призренски богослови добринели свечаној атмосфери појањем духовних и народних песама. Извор: Епархија ваљевска View full Странице
  16. Средином месеца августа из штампе је изашао нови јулско-августовски 368. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Тема овог броја саображена је са петом заповешћу Господњом, а она гласи: „Поштуј оца и матер својуˮ. Поред тематских ауторских текстова и катихетског садржаја, овај број посебно употпуњују два разговора. На првим страницама налази се разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је насловљен: „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“ У оквиру тематског дела у прилици сте да се надахнете и поучите изузетним разговором са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, а овај разговор је насловљен: „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење„. Нови јулско-августовски 368. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радијаСветигоре (Митрополија црногорско-приморска), радија Беседе (Епархија бачка) и радијаИсточник (Епархија ваљевска). Представљајући садржај новог броја, чија је централна тема ПОШТУЈ ОЦА И МАТЕР СВОЈУ, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, своје представљање новог броја утемељио је на петој заповести Божијој о поштовању родитеља. Представљање употпуњују и одабрани делови из ауторских текстова сталних аутора који су писали на тему броја и својим надахнутим текстовима приближили велику тајну, поуку и значај поштовања оца и матере. У погледу овог броја посебно истичемо разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, који је читаоцима упутио мноштво пастирских поука важних за хришћански живот. Представљајући нови 368. број, члан уређивачког одбора задужен за односе са медијима, исказао је велику радост јер је у тематском делу овог броја објављен разговор са дипломираним мастер теологом Миланом Ивковић, сарадницом Православног мисионара која је дуги низ година својим текстовима и искуством обогаћивала, како странице нашег званичног мисионарског часописа, тако и наше верно читалаштво. Нашим читаоцима и свим људима до којих дође овај број Православног мисионара, препуштамо читање и усвајање душекорисних поука, полажући наду на Господа да ће и овај јулско-августовски 368. број, бити од великог мисионарског значаја, поручио је катихета Бранислав Илић приликом представљања новог броја званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Звучни записи представљања новог броја у црквеним медијима Представљање на таласима радија "Беседа": Представљање на таласима радија "Светигора": Реч уредника: ПОШТОВАЊЕ РОДИТЕЉÂ И ОДГОВОРНОСТ РОДИТЕЉСТВА Својевремено нам је један од сарадника Православног мисионара посведочио како му је сусрет са Старцем Тадејем Витовничким потпуно променио живот. Тих бурних деведесетих година прошлог века, када се много штошта ломило – како у друштву, тако и у људима – он је, притиснут великим животним проблемима, отишао пут манастира Витовнице. Однекуд је чуо за благодатног старца, игумана поменутог манастира, и решио је да га пронађе и да покуша да од њега потражи одговор за своју тешку ситуацију. Када је дошао у манастир, сусрео је о. Тадеја и почео да му прича о својим проблемима. У једном тренутку, блажени Старац је прекинуо његово излагање и рекао: Иди и помири се са својим оцем! Човек је остао затечен, с обзиром да о свом оцу (са којим у то време заиста није био у добрим односима) претходно Старцу ништа није говорио. Епилог приче: пошто се убрзо помирио са својим родитељем, неких месец дана касније проблеми у животу тог интелектуалца почели су се решавати готово сами од себе. Од тада је постао верно чадо Старца Тадеја, кога је као духовног оца убудуће поштовао ништа мање него оне који су га телесно родили. (извод из уредничког уводника) САДРЖАЈ Реч уредника: Поштовање родитељâ и одговорност родитељства Реч пастира: Разговор са презвитером Станком Лакетићем, професором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима „Васпитати некога за живот у Цркви, значи помоћи му да заволи Христа!“ Реч пастира: Богословски преображај међуљудских односа Историја хришћанства: Победа хришћанства – Свети цар Константин Велики и Милански едикт Материк: Света мученица Параскева Сећања: Крвава бајка у Долима пивским У дијалогу са атеизмом: Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (V) ТЕМА БРОЈА: Катихета Владимир Пекић: Од поштовања ка љубави Драган Поповић: Родитељи као слика Божија на земљи Небојша Ћосовић (превод са руског): О правилном односу према сродницима Катихета Бранислав Илић: Разговор са дипломираним теологом Миланом Ивковић „Истинско поштовање подстиче на љубав и дивљење“ Др Ђорђе Вуковић: Свети краљ Милутин о својим родитељима Кристина Давидовић: О породичним вредностима Вишедетне хришћанске породице: Николићи из Мељака Православни свет: Сабор православне омладине на Светој Гори Грабарки Из пера читалаца Православног мисионара: Необично познанство Земља живих: У потрази за Смислом уместо за узбуђењем Сведочанства: Благослов Старца Тадеја Извор: Православни мисионар
  17. Поводом обележавања имендана блеженопочившег Патријарха српског Г. Г. Павла, који ће бити обележен на Павловдан - Сабор Светих дванаест апостола, 13. јула 2019. године Сабором у Кућанцима, родном селу Патријарха Павла, разговарали смо са протојерејем-ставрофором Радованом Петровићем. Отац Раша поделио је своја сећања на блаженопочившег Патријарха Павла из времена када је био Епископ рашко-призренски. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Извор: Радио Глас
  18. Министар културе и информисања Владан Вукосављевић примио је оца Андреја Ткачова, великог православног мисионара чије многобројне књиге у Србији имају велику публику. Министар Вукосављевић и отац Андреј осврнули су се на технолошко доба које човека суштински у његовим размишљањима не разликује од човека било ког времена историје. Министар је констатовао да су темељна питања људског рода иста у свим епохама, као и све његове дилеме. Да су проблеми човечанства без обзира на прогрес остали исти и да је у то укључена стална борба добра и зла. Министар је навео као један од примера пада моралности данашњег доба ријалити програме и изразио уверење да би, уколико би се гледаоцима пружио квалитетан и културан садржај, то кроз извесно време постао њихов аутентичан избор. Отац Андреј је напоменуо да мора да се ради на подизању свести и савести. Приликом сусрета било је речи о скорашњој посети министра Хиландару као и настојању да се том нашем манастиру и надаље помаже. Министар је напоменуо да је српска делегација током посете Светој Гори обишла и руски манастир Свети Пантелејмон. Српски и руски народ, закључак је са састанка, спајају многе споне, а духовне су најјаче. „Човек мора да ојача своју свест и савест“ истакао је отац Андреј. Он је рекао да је веома задовољан пријемом који је имао у Београду. На представљању његове књиге, која је одржана у крипти Храма Светог Саве у Београду, било је много посетилаца, љубитеља речи једног од највећих православних беседника. Отац Андреј ће током своје посете Србији служити свету литургију у једном од београдских храмова, а посетиће и манастире Лелић и Ћелије. Министар је изразио уверење да ће у будућности имати прилике више да сарађује са познатим руским мислиоцем и мисионаром кога београдска публика врло радо чита. У плану је гостовање оца Андреја на сајму књига и могуће учешће на наредном Контрапункту. Извор: Министарство културе и информисања
  19. Далибор Стефановић из села Бошњаце код Лесковца омиљен међу парохијанима. Имају петоро деце: Симеона, Христијану, Јустина, Марију и Крстињу За њега кажу да је Божји човек. Да живи по јеванђељу. Омиљен је међу својим парохијанима. Пример им је у свему. Труди се да слуша људе око себе, а поручује им да чине добро и да се добром надају. На многобројне похвале реагује ненаметљиво - у складу са својом природом. Протојереј Далибор Стефановић (40) многима је мотив и инспирација, а највише онима који су запали у проблеме, тугу и немаштину. За њих увек има реч утехе, али и конкретну помоћ која стиже посредством верског добротворног старатељства које је при цркви основао. - Драго ми је када је људима добро. Ако добро дође, па макар и кроз мене, добро је. У времену када је све више зла и лоших примера, ако можемо и најмање добро да посведочимо и да то дође од нас - срећни смо. Срећан сам када је људима добро. Људи често, у недостатку духовника, препознају и трагове неких вредности којих можда у нама има. Љубав према Богу и према ближњима. То би био живот по јеванђељу, а колико ми тако живимо... далеко смо вероватно, али битно да тежимо томе, да смо на том путу. Битно је да смо ту и када падамо и када устајемо, па ћемо полако и напредовати - скроман је отац Далибор. У животу би можда био нешто сасвим друго, али је на њега, својим примером, највише утицао деда - поп Сава, чувени лесковачки свештеник. Док сам био дете, Бога сам замишљао као мог деду. Када је већ био болестан, читао сам житија, јер он више није могао ни књигу да држи. Надахњивали су ме примери из житија Светог Саве, где је он свега имао у изобиљу, а он то оставља ради неких других вредности. Питао сам се шта је то, а имао сам пример у деди - истиче отац Далибор. Када је после много година постао свештеник, по сазнању да је унук попа Саве, људи су га грлили и буквално сузе лили. - Једном ме је садашњи патријарх, а тадашњи владика, када сам тек започињао да идем у цркву, благословио и рекао: "Да будеш добар као деда". Мало сам се удаљио, а он се окренуо и рекао: "И бољи од деде да будеш". За мене је то било као заповест - каже отац Далибор. У Бошњаце, село на путу између Лесковца и Лебана, стигао је пре пет година и постао први парох бошњачки и архијерејски намесник јабланички. - Наш непосредни контакт са верницима је најчешће приликом свећења водице. Гледам да то не обавим технички, већ да се загледам у потребе тих породица. Трудим се да болесне исповедим и причестим. То људи веома цене, па су и сами почели да ми се обраћају када им је потребна подршка. Некада је довољно да будете огледало. Да они имају коме да кажу шта их мучи, а мени је драго да су то препознали у Цркви. Она је опет постала место окупљања - прича нам отац Далибор како проводи дане пред велике ускршње празнике. Његов најстарији син Симеон иде у други разред, а после његовог рођења је на сваке две године ова складна породица постајала богатија за Христијану, Јустина, Марију и Крстињу. Супруга Тамара (31) је дипломирани психолог и запослена је као координатор за популациону политику у Општини Лебане. Срели су се на дружењу црквених хорова у Сремским Карловцима. Отац Далибор често није код куће, па Тамара признаје да недостаје и њој и деци. - Није лако. Трудимо се да се допуњавамо. Некада то буде теже, а некада лакше. Ипак, они позитивни моменти испливају и крепе човека. То нам даје снагу да идемо даље, да се поправљамо. И ми учимо и мењамо се сваким даном. Љубав се у браку рађа. У брак се не ступа из љубави него се она, кроз жртву и одрицање, годинама ствара - прича нам Тамара, која је на југ Србије стигла из Новог Жедника, места у околини Суботице. - Мало нам фали то неко време са њим, али данас сви тако живе, па не можемо да се жалимо. Божјом вољом сведочимо да треба имати више деце. Тешко јесте. Било је ту много страхова, и трудноћа свака, али у животу нема много планирања, јер колико је тога реално у нашим рукама. Премало. Скоро ништа. Када се превазиђу искушења, онда видимо лепоту тога и велика се благодат осећа и долази. Отац Далибор клима главом и додаје да се људи често окрећу ка материјалном, али истиче да нам је потребан другачији приступ. Обрнути. Он наглашава да је живот дар сам по себи, а да се са новим животом роди и све остало. - Разумем младе људе када одавде одлазе за бољим животом, али није само материјално оно што им треба. Кажем им да остану овде, па да кренемо од себе. Да нам буде боље тако што ћу прво ја бити бољи. Да се мењамо, па ће се и све око нас мењати набоље. Остајање овде, иако је тешко, јесте потез који је раван чојству из патриотских песама. Када човек потоне и пипне дно, онда може да се одгурне и да исплива. Срби се деле на ове и оне. Треба да схватимо да смо једно и да се, по оној старој, сложимо, да се обожимо и да се умножимо. Мислим да ће све тешкоће кроз које смо прошли и пролазимо изродити нешто добро. Немогуће је да нам неће бити боље - закључује наш саговорник. ПОКЛОН ОЦА ЈОВАНА ИЗ ЛЕШЈА Црква Света Петка у Бошњацу подигнута је у 14. веку. Веома је поштована и посећена. У њој је све древно и знаменито. Има минеј и иконостас из 1877. године, као и две године млађи путир који се и данас користи. У црквеној порти је и зграда у којој је било начелништво јабланичког среза и прва школа монашког типа. У овој цркви је однедавно и велика светиња за цело окружење. Велики кивот са делићима моштију скоро 150 светитеља поклон је оца Јована из Лешја и признање свештеницима "који се труде у вери". МАСОВНО КРШТЕЊЕ И ВЕНЧАЊЕ Када је постао намесник за седам црквених општина у Медвеђи, Лебану и Бојнику, отац Далибор је одмах организовао бесплатно саборно крштење, а онда и саборно венчање, првенствено за старије брачне парове. Колективно је крстио и многобројне припаднике ромске заједнице. У једном дану се у целом намесништву бесплатно крстило 222 људи, а само у Бошњацу се венчало 27 парова. - Најстарији брачни пар био је већ 52 године у браку. Организовали смо и ручак и поклоне. Из цркве крећу и многе добротворне, па и спортске активности које су углавном и хуманитарне. Осим текућих послова, највише времена проводим у том милосрдном раду и пастирском, духовном, старању не само према парохијанима већ и према многима који овде долазе - истиче отац Далибор. ИЗВОР НОВОСТИ
  20. Поводом 40 година од упокојења Јустина Ћелијског синоћ, 7. априла, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици приказан је филм „Ава Јустин Ћелијски“ Ненада Илића. Након пројекције Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је духовно чедо Светог Јустина, са присутнима је подијелио сјећање на овог Божијег угодника. Евоцирајући многобројне успомене, владика је посебно истакао разговор са оцем Јустином о есеју „Срна у изгубљеном рају“. На питање зашо баш о срни пише, отац Јустин је казао да много воли срну, и у тим његовим ријечима је, како истиче Митрополит, била садржана сва та чудесна љубав: „За њега је срна људска душа, срна као чудесна животиња“. Митрополит је подсјетио на интересантан разговор који је са оцем Јустином водио 1976. година када се вратио из Грчке. У Ћелијама је тада оцу Јустину причао о Светој Гори, оцу Пајсију, нашем старцу Никанору…што је он слушао као мало дијете, а онда заплакао. „Ја не знам шта му је. А он каже: Оче Амфилохије, то су прави Божији људи. Е мој Јустине у шта је теби живот прошао! То су прави монаси, надам се да ће ме Бог њиховим молитвама помиловати и спасити“, присјетио се Митрополит и додао: „Толико је било бескрајно његово смирење. Никада није био у Светој Гори, али је тај дух светогорски у њему живио.“ На четрдесетницу послије упокојења оца Јустина у Ћелијама је био Јосиф познати јеврејски композитор из Београда, који је кроз страдања у Дахау доживио Христа и Његово страдање и остао веома близак Цркви православној. Оца Јустина је упознао кроз књигу „Човјек и Богочовјек“, и то је био разлог његовог доласка на парастос са образложењем да оно што је о. Јустин видио као млад и доживио као човјек, богослов, философ 1916 -1917. године, ми тек сада (1979) назиремо: „То како је о. Јустин доживио тих ратних година Европу, каква је била у том Првом свјетском поклању, а још гора у Другом, нема сумње, а није ни данас са НАТО пактом боља, надахуло је тог Јевреја да дође, иако га није лично познавао.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је отац Јустин једна изузетна личност нашега времена и подсјетио да је по његовом благослову добио монашко име Амфилохије. Наиме, владика Атанасије (умировљени захумско-херцеговачки) и Митрополит су били код великог Божијег човјека, духовника, старца Амфилохија на Патмосу и оцу Јустину послали старчеву фотографију. Касније када је питао старца Јустина за име које би узео на монашењу, он је предложио да буде Григорије или Амфилохије. Свети Ава Јустин Ћелијски, велики теолог, философ, бесједник, испосник, молитвеник… рођен је у Врању на Благовијести прије 125 година и на Благовијести се прије 40 година преселио у рајска насеља. На рођењу је добио име Благоје – цијелог живота је благовијестио Еванђеље Христово животом, дјелом и ријечју. Његови аскетски подвизи, молитве, љубав еванђелска, само су у потпуности Богу знани, а роду православном оставио је обимно, чудесно и богонадахнуто дијело теолошког, философског и богослужбеног карактера у обиму од 33 тома, као и 12 томова „Житија Светих“, први пут приређених на српском језику. Дана 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбапским у Храму Светог Саве на Врачару. Његове мошти налазе се у манастиру Ћелије код Ваљева. Прославља се 1. јуна по старом, односно 14. јуна по новом календару. Извор: ТВ студио Острог
  21. Два мушкарца ухапшена су због постојања основа сумње да су физички напали 50-годишњег Горана Велинова због тога што им је рекао да ослободе паркинг место за инвалиде у Новопазарској улици у Београду. Горан Велинов кога су напали суграђани Два мушкарца ухапшена су због постојања основа сумње да су физички напали 50-годишњег Горана Велинова због тога што им је рекао да ослободе паркинг место за инвалиде у Новопазарској улици у Београду. Постоје основи сумње да су Т. М. и З. С. паркирали ауто на месту за инвалиде, а када их је оштећени, који остварује право на то паркинг место, замолио да возило помере осумњичени су га ударили у главу. Такође, повреде је задобио и 67-годишњи мушкарац, који је покушао да смири ситуацију. Због постојања основа сумње да су починили кривична дела насилничко понашање и наношење тешких телесних повреда осумњиченима је одређено задржавање до 48 сати и они ће уз кривичну пријаву бити приведени надлежном тужилаштву. Напад се догодио пре седам дана када је Горан Велинов сишао испред своје зграде да би сачекао супругу и ћерку Леу (14) са Дауновим синдромом, на повратку из Специјалне школе, како би им помогао да паркирају аутомобил на месту означеном да је намењено инвалидима. Он је, међутим, добио батине од двојице суграђана које је замолио да осободе то паркинг место. Горан Велинов задобио је прелом чеоне, јагодичне и виличне кости, због чега су му уграђене титанијумске плочице. Такође, оштећен му је и фацијални нерв, због чега сада не осећа леву страну лица уопште, ни зубе, ни ноздрву, ни око. РТС http://hronograf.net/2019/04/03/uhapseni-zbog-prebijanja-oca-devojcice-sa-daunovim-sindromom/
  22. GOVOR MLADOG SVEŠTENIKA IZ BEČMENA ODJEKUJE SRBIJOM: Žalite se da vam je loše, a nemate vremena za Boga, nego kod muslimanskih hodža idete po zapis! Još dugo će se pričati kako je jedan mladi sveštenik u naselju Bečmen, u opštini Surčin (nekada poznatoj po kriminalu) na Božić kudio svoje parohijane, a oni nemo i postiđeno gledali u zemlju. Nije to bila služba na kakvu smo navikli, ali je bila otrežnjujuća i bolna. Taman kakva i treba da bude kako bi se zalutale ovčice vratile u svoje stado. Zašto video ovog govora nije bio aktuelan samo tri dana, kao što biva sa svim ostalim viralnim klipovima? Prosto je: zato što nas boli. FOTO: PRINTSCREEN FACEBOOK Koliko ste puta u poslednjih godinu dana otišli u crkvu? Koliko se puta pričestili i ispovedili? I ne vadite se na paljenje sveća i slavljenje krsne slave. To ne donosi mir u duši, ni u kući. Koliko puta ste kritikovali drugog, posvađali se s bratom i okrenuli leđa svom bližnjem, koliko puta opsovali Boga ili detetu rekli: “Ubiću Boga u tebi”? Koliko vas je sramota na skali od 1 do 10 dok čitate ova pitanja? Kada je 6. januara ove godine jerej Nemanja Bošković započeo svoju poslanicu, nekako je sve ispred crkve utihnulo. A dok gledam snimak toga, čini mi se da se u okupljenima podigla bura osećanja. Srama i pokajanja. Ne očekujući da će službu započeti tako što će reći da je nezadovoljan svojom službom, samo su ga ćutljivo posmatrali. – Pitam se braćo i sestre, da li toliko volite svoju porodicu, svoju decu, kada nemate sat vremena da izdvojite Boga radi, a samim tim vaše dece radi. Čujem da se narod žali kako im je loše, a mnoštvo naroda se ispoveda kako ide kod muslimanskih hodža na blagoslov i to Srbi pravoslavci koji slave slavu. A hodže se hvale kako Srbi dolaze na njihov zapis za molitvu – rekao je jerej Nemanja Bošković. FOTO: PRINTSCREEN FACEBOOK Potom je dodao da želi da se ispovedi. – Vi ste, braćo i sestre, moji parohijani i hoću da vam kažem da sam vrlo nezadovoljan svojom službom ovde u vašem mestu. Pre svega, preko cele godine crkva je prazna, braćo i sestre. Godina ima 365 dana, oko 50 nedelja, plus praznici, a to je 70 službi godišnje, a sat vremena traje služba. Pitam se onda, braćo i sestre, da li volite toliko vašu decu, porodicu, kada nemate sat vremena da izdvojite Boga radi, a smim tim vaše dece radi. Mnoštvo naroda se žali kako mu je loše, a mnogi idu kod muslimanskih hodža na blagoslov – rekao je. – Srbi, pravoslavci, koji slave svoju slavu, a hodža na Starom Sajmištu Alija i hodža na Ledinama se hvale kako im Surčinci pravoslavci dolaze po hodžin zapis za molitvu. Oni se bave spiritualizmom, a mi se bavimo duhovnošću i kroz taj spiritualizam čovek može da dobije iseljenje, ali verujte mi: bez krsta mira u vašim kućama biti neće. Bez svete službe, bez ispovesti, bez pričešća. Kilo sveća da palite bez ispovesti, bez pričešća bez svete službe neće biti spasenja i nećete imati mira u vašim kućama – dodao je. FOTO: PRINTSCREEN FACEBOOK Osvrnuo se i na psovke koje izgovaramo svakodnevno. – Srbin psuje od Gospoda Boga do svih stvari na zemlji, do one najstrašnije psovke: “Ubiću Boga u tebi”. Srbin to radi, a ne pita se zašto mu je tako loše. Na kraju je kritikovao sve okupljene zbog svađa koje imaju sa bližnjima, zbog toga što slave krsne slave, a rođenom bratu neće da pruže ruku. – Dok se ne izmirimo jedni sa drugima, neće nam pomoći krsna slava, ni gospod Bog – zaključio je. Sve dok vas ove reči budu bolele, to vam je znak da i dalje grešite i da je spas daleko od vas. Sami odlučite da li vam treba takav život. Извор:https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3204891/govor-mladog-svestenika-iz-becmena-odjekuje-srbijom-zalite-se-da-vam-je-lose-a-nemate-vremena-za-boga-nego-kod-muslimanskih-hodza-idete-po-zapis
×
×
  • Креирај ново...