Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'оца'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 53 results

  1. Далибор Стефановић из села Бошњаце код Лесковца омиљен међу парохијанима. Имају петоро деце: Симеона, Христијану, Јустина, Марију и Крстињу За њега кажу да је Божји човек. Да живи по јеванђељу. Омиљен је међу својим парохијанима. Пример им је у свему. Труди се да слуша људе око себе, а поручује им да чине добро и да се добром надају. На многобројне похвале реагује ненаметљиво - у складу са својом природом. Протојереј Далибор Стефановић (40) многима је мотив и инспирација, а највише онима који су запали у проблеме, тугу и немаштину. За њих увек има реч утехе, али и конкретну помоћ која стиже посредством верског добротворног старатељства које је при цркви основао. - Драго ми је када је људима добро. Ако добро дође, па макар и кроз мене, добро је. У времену када је све више зла и лоших примера, ако можемо и најмање добро да посведочимо и да то дође од нас - срећни смо. Срећан сам када је људима добро. Људи често, у недостатку духовника, препознају и трагове неких вредности којих можда у нама има. Љубав према Богу и према ближњима. То би био живот по јеванђељу, а колико ми тако живимо... далеко смо вероватно, али битно да тежимо томе, да смо на том путу. Битно је да смо ту и када падамо и када устајемо, па ћемо полако и напредовати - скроман је отац Далибор. У животу би можда био нешто сасвим друго, али је на њега, својим примером, највише утицао деда - поп Сава, чувени лесковачки свештеник. Док сам био дете, Бога сам замишљао као мог деду. Када је већ био болестан, читао сам житија, јер он више није могао ни књигу да држи. Надахњивали су ме примери из житија Светог Саве, где је он свега имао у изобиљу, а он то оставља ради неких других вредности. Питао сам се шта је то, а имао сам пример у деди - истиче отац Далибор. Када је после много година постао свештеник, по сазнању да је унук попа Саве, људи су га грлили и буквално сузе лили. - Једном ме је садашњи патријарх, а тадашњи владика, када сам тек започињао да идем у цркву, благословио и рекао: "Да будеш добар као деда". Мало сам се удаљио, а он се окренуо и рекао: "И бољи од деде да будеш". За мене је то било као заповест - каже отац Далибор. У Бошњаце, село на путу између Лесковца и Лебана, стигао је пре пет година и постао први парох бошњачки и архијерејски намесник јабланички. - Наш непосредни контакт са верницима је најчешће приликом свећења водице. Гледам да то не обавим технички, већ да се загледам у потребе тих породица. Трудим се да болесне исповедим и причестим. То људи веома цене, па су и сами почели да ми се обраћају када им је потребна подршка. Некада је довољно да будете огледало. Да они имају коме да кажу шта их мучи, а мени је драго да су то препознали у Цркви. Она је опет постала место окупљања - прича нам отац Далибор како проводи дане пред велике ускршње празнике. Његов најстарији син Симеон иде у други разред, а после његовог рођења је на сваке две године ова складна породица постајала богатија за Христијану, Јустина, Марију и Крстињу. Супруга Тамара (31) је дипломирани психолог и запослена је као координатор за популациону политику у Општини Лебане. Срели су се на дружењу црквених хорова у Сремским Карловцима. Отац Далибор често није код куће, па Тамара признаје да недостаје и њој и деци. - Није лако. Трудимо се да се допуњавамо. Некада то буде теже, а некада лакше. Ипак, они позитивни моменти испливају и крепе човека. То нам даје снагу да идемо даље, да се поправљамо. И ми учимо и мењамо се сваким даном. Љубав се у браку рађа. У брак се не ступа из љубави него се она, кроз жртву и одрицање, годинама ствара - прича нам Тамара, која је на југ Србије стигла из Новог Жедника, места у околини Суботице. - Мало нам фали то неко време са њим, али данас сви тако живе, па не можемо да се жалимо. Божјом вољом сведочимо да треба имати више деце. Тешко јесте. Било је ту много страхова, и трудноћа свака, али у животу нема много планирања, јер колико је тога реално у нашим рукама. Премало. Скоро ништа. Када се превазиђу искушења, онда видимо лепоту тога и велика се благодат осећа и долази. Отац Далибор клима главом и додаје да се људи често окрећу ка материјалном, али истиче да нам је потребан другачији приступ. Обрнути. Он наглашава да је живот дар сам по себи, а да се са новим животом роди и све остало. - Разумем младе људе када одавде одлазе за бољим животом, али није само материјално оно што им треба. Кажем им да остану овде, па да кренемо од себе. Да нам буде боље тако што ћу прво ја бити бољи. Да се мењамо, па ће се и све око нас мењати набоље. Остајање овде, иако је тешко, јесте потез који је раван чојству из патриотских песама. Када човек потоне и пипне дно, онда може да се одгурне и да исплива. Срби се деле на ове и оне. Треба да схватимо да смо једно и да се, по оној старој, сложимо, да се обожимо и да се умножимо. Мислим да ће све тешкоће кроз које смо прошли и пролазимо изродити нешто добро. Немогуће је да нам неће бити боље - закључује наш саговорник. ПОКЛОН ОЦА ЈОВАНА ИЗ ЛЕШЈА Црква Света Петка у Бошњацу подигнута је у 14. веку. Веома је поштована и посећена. У њој је све древно и знаменито. Има минеј и иконостас из 1877. године, као и две године млађи путир који се и данас користи. У црквеној порти је и зграда у којој је било начелништво јабланичког среза и прва школа монашког типа. У овој цркви је однедавно и велика светиња за цело окружење. Велики кивот са делићима моштију скоро 150 светитеља поклон је оца Јована из Лешја и признање свештеницима "који се труде у вери". МАСОВНО КРШТЕЊЕ И ВЕНЧАЊЕ Када је постао намесник за седам црквених општина у Медвеђи, Лебану и Бојнику, отац Далибор је одмах организовао бесплатно саборно крштење, а онда и саборно венчање, првенствено за старије брачне парове. Колективно је крстио и многобројне припаднике ромске заједнице. У једном дану се у целом намесништву бесплатно крстило 222 људи, а само у Бошњацу се венчало 27 парова. - Најстарији брачни пар био је већ 52 године у браку. Организовали смо и ручак и поклоне. Из цркве крећу и многе добротворне, па и спортске активности које су углавном и хуманитарне. Осим текућих послова, највише времена проводим у том милосрдном раду и пастирском, духовном, старању не само према парохијанима већ и према многима који овде долазе - истиче отац Далибор. ИЗВОР НОВОСТИ
  2. Поводом 40 година од упокојења Јустина Ћелијског синоћ, 7. априла, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици приказан је филм „Ава Јустин Ћелијски“ Ненада Илића. Након пројекције Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је духовно чедо Светог Јустина, са присутнима је подијелио сјећање на овог Божијег угодника. Евоцирајући многобројне успомене, владика је посебно истакао разговор са оцем Јустином о есеју „Срна у изгубљеном рају“. На питање зашо баш о срни пише, отац Јустин је казао да много воли срну, и у тим његовим ријечима је, како истиче Митрополит, била садржана сва та чудесна љубав: „За њега је срна људска душа, срна као чудесна животиња“. Митрополит је подсјетио на интересантан разговор који је са оцем Јустином водио 1976. година када се вратио из Грчке. У Ћелијама је тада оцу Јустину причао о Светој Гори, оцу Пајсију, нашем старцу Никанору…што је он слушао као мало дијете, а онда заплакао. „Ја не знам шта му је. А он каже: Оче Амфилохије, то су прави Божији људи. Е мој Јустине у шта је теби живот прошао! То су прави монаси, надам се да ће ме Бог њиховим молитвама помиловати и спасити“, присјетио се Митрополит и додао: „Толико је било бескрајно његово смирење. Никада није био у Светој Гори, али је тај дух светогорски у њему живио.“ На четрдесетницу послије упокојења оца Јустина у Ћелијама је био Јосиф познати јеврејски композитор из Београда, који је кроз страдања у Дахау доживио Христа и Његово страдање и остао веома близак Цркви православној. Оца Јустина је упознао кроз књигу „Човјек и Богочовјек“, и то је био разлог његовог доласка на парастос са образложењем да оно што је о. Јустин видио као млад и доживио као човјек, богослов, философ 1916 -1917. године, ми тек сада (1979) назиремо: „То како је о. Јустин доживио тих ратних година Европу, каква је била у том Првом свјетском поклању, а још гора у Другом, нема сумње, а није ни данас са НАТО пактом боља, надахуло је тог Јевреја да дође, иако га није лично познавао.“ Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је отац Јустин једна изузетна личност нашега времена и подсјетио да је по његовом благослову добио монашко име Амфилохије. Наиме, владика Атанасије (умировљени захумско-херцеговачки) и Митрополит су били код великог Божијег човјека, духовника, старца Амфилохија на Патмосу и оцу Јустину послали старчеву фотографију. Касније када је питао старца Јустина за име које би узео на монашењу, он је предложио да буде Григорије или Амфилохије. Свети Ава Јустин Ћелијски, велики теолог, философ, бесједник, испосник, молитвеник… рођен је у Врању на Благовијести прије 125 година и на Благовијести се прије 40 година преселио у рајска насеља. На рођењу је добио име Благоје – цијелог живота је благовијестио Еванђеље Христово животом, дјелом и ријечју. Његови аскетски подвизи, молитве, љубав еванђелска, само су у потпуности Богу знани, а роду православном оставио је обимно, чудесно и богонадахнуто дијело теолошког, философског и богослужбеног карактера у обиму од 33 тома, као и 12 томова „Житија Светих“, први пут приређених на српском језику. Дана 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбапским у Храму Светог Саве на Врачару. Његове мошти налазе се у манастиру Ћелије код Ваљева. Прославља се 1. јуна по старом, односно 14. јуна по новом календару. Извор: ТВ студио Острог
  3. Два мушкарца ухапшена су због постојања основа сумње да су физички напали 50-годишњег Горана Велинова због тога што им је рекао да ослободе паркинг место за инвалиде у Новопазарској улици у Београду. Горан Велинов кога су напали суграђани Два мушкарца ухапшена су због постојања основа сумње да су физички напали 50-годишњег Горана Велинова због тога што им је рекао да ослободе паркинг место за инвалиде у Новопазарској улици у Београду. Постоје основи сумње да су Т. М. и З. С. паркирали ауто на месту за инвалиде, а када их је оштећени, који остварује право на то паркинг место, замолио да возило помере осумњичени су га ударили у главу. Такође, повреде је задобио и 67-годишњи мушкарац, који је покушао да смири ситуацију. Због постојања основа сумње да су починили кривична дела насилничко понашање и наношење тешких телесних повреда осумњиченима је одређено задржавање до 48 сати и они ће уз кривичну пријаву бити приведени надлежном тужилаштву. Напад се догодио пре седам дана када је Горан Велинов сишао испред своје зграде да би сачекао супругу и ћерку Леу (14) са Дауновим синдромом, на повратку из Специјалне школе, како би им помогао да паркирају аутомобил на месту означеном да је намењено инвалидима. Он је, међутим, добио батине од двојице суграђана које је замолио да осободе то паркинг место. Горан Велинов задобио је прелом чеоне, јагодичне и виличне кости, због чега су му уграђене титанијумске плочице. Такође, оштећен му је и фацијални нерв, због чега сада не осећа леву страну лица уопште, ни зубе, ни ноздрву, ни око. РТС http://hronograf.net/2019/04/03/uhapseni-zbog-prebijanja-oca-devojcice-sa-daunovim-sindromom/
  4. GOVOR MLADOG SVEŠTENIKA IZ BEČMENA ODJEKUJE SRBIJOM: Žalite se da vam je loše, a nemate vremena za Boga, nego kod muslimanskih hodža idete po zapis! Još dugo će se pričati kako je jedan mladi sveštenik u naselju Bečmen, u opštini Surčin (nekada poznatoj po kriminalu) na Božić kudio svoje parohijane, a oni nemo i postiđeno gledali u zemlju. Nije to bila služba na kakvu smo navikli, ali je bila otrežnjujuća i bolna. Taman kakva i treba da bude kako bi se zalutale ovčice vratile u svoje stado. Zašto video ovog govora nije bio aktuelan samo tri dana, kao što biva sa svim ostalim viralnim klipovima? Prosto je: zato što nas boli. FOTO: PRINTSCREEN FACEBOOK Koliko ste puta u poslednjih godinu dana otišli u crkvu? Koliko se puta pričestili i ispovedili? I ne vadite se na paljenje sveća i slavljenje krsne slave. To ne donosi mir u duši, ni u kući. Koliko puta ste kritikovali drugog, posvađali se s bratom i okrenuli leđa svom bližnjem, koliko puta opsovali Boga ili detetu rekli: “Ubiću Boga u tebi”? Koliko vas je sramota na skali od 1 do 10 dok čitate ova pitanja? Kada je 6. januara ove godine jerej Nemanja Bošković započeo svoju poslanicu, nekako je sve ispred crkve utihnulo. A dok gledam snimak toga, čini mi se da se u okupljenima podigla bura osećanja. Srama i pokajanja. Ne očekujući da će službu započeti tako što će reći da je nezadovoljan svojom službom, samo su ga ćutljivo posmatrali. – Pitam se braćo i sestre, da li toliko volite svoju porodicu, svoju decu, kada nemate sat vremena da izdvojite Boga radi, a samim tim vaše dece radi. Čujem da se narod žali kako im je loše, a mnoštvo naroda se ispoveda kako ide kod muslimanskih hodža na blagoslov i to Srbi pravoslavci koji slave slavu. A hodže se hvale kako Srbi dolaze na njihov zapis za molitvu – rekao je jerej Nemanja Bošković. FOTO: PRINTSCREEN FACEBOOK Potom je dodao da želi da se ispovedi. – Vi ste, braćo i sestre, moji parohijani i hoću da vam kažem da sam vrlo nezadovoljan svojom službom ovde u vašem mestu. Pre svega, preko cele godine crkva je prazna, braćo i sestre. Godina ima 365 dana, oko 50 nedelja, plus praznici, a to je 70 službi godišnje, a sat vremena traje služba. Pitam se onda, braćo i sestre, da li volite toliko vašu decu, porodicu, kada nemate sat vremena da izdvojite Boga radi, a smim tim vaše dece radi. Mnoštvo naroda se žali kako mu je loše, a mnogi idu kod muslimanskih hodža na blagoslov – rekao je. – Srbi, pravoslavci, koji slave svoju slavu, a hodža na Starom Sajmištu Alija i hodža na Ledinama se hvale kako im Surčinci pravoslavci dolaze po hodžin zapis za molitvu. Oni se bave spiritualizmom, a mi se bavimo duhovnošću i kroz taj spiritualizam čovek može da dobije iseljenje, ali verujte mi: bez krsta mira u vašim kućama biti neće. Bez svete službe, bez ispovesti, bez pričešća. Kilo sveća da palite bez ispovesti, bez pričešća bez svete službe neće biti spasenja i nećete imati mira u vašim kućama – dodao je. FOTO: PRINTSCREEN FACEBOOK Osvrnuo se i na psovke koje izgovaramo svakodnevno. – Srbin psuje od Gospoda Boga do svih stvari na zemlji, do one najstrašnije psovke: “Ubiću Boga u tebi”. Srbin to radi, a ne pita se zašto mu je tako loše. Na kraju je kritikovao sve okupljene zbog svađa koje imaju sa bližnjima, zbog toga što slave krsne slave, a rođenom bratu neće da pruže ruku. – Dok se ne izmirimo jedni sa drugima, neće nam pomoći krsna slava, ni gospod Bog – zaključio je. Sve dok vas ove reči budu bolele, to vam je znak da i dalje grešite i da je spas daleko od vas. Sami odlučite da li vam treba takav život. Извор:https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3204891/govor-mladog-svestenika-iz-becmena-odjekuje-srbijom-zalite-se-da-vam-je-lose-a-nemate-vremena-za-boga-nego-kod-muslimanskih-hodza-idete-po-zapis
  5. У другу припремну недељу пред почетак васкршњег поста, недељу о блудном сину, у Цетињском манастиру је служена божанствена литургија којом је началствовао протојереј ставрофор Гојко Перовић. Саслуживали су му сабраћа ове свете обитељи јеромонаси Исак (Симић), Прохор (Јосифов) и Јустин (Мреновић), као и ђакони Душан Биговић и Игор Пешикан. Након читања јаванђеља отац Гојко Перовић се обратио присутнима. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  6. У другу припремну седмицу пред Часни Пост, у Недјељу блудног сина, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Свету Литургију служио је Архимандри Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, саслуживали су му: Протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон овога Храма - Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе За пјевницом је појала мјешовита пјевница, коју предводи диригентица Ратка Вујачић. Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је началствујући архимандрит Сава. Отац Сава се у свом пастирском обраћању дотакао дубље суштине и поуке прочитане јвенђелске приле о блудном сину. Будући да нас она поучно подучава о тајниу гријеха, али и тајни покајања и праштања: "Ова нас јеванђелска прича поучно учи, о тајни греха, тајни праштања и о томе како да поново успоставимо изгубљену заједницу са Богом, јер, заправо грех и није ништа друго, дп одвајање од Бога. Одвајање је када тежимо да живимо у греху, а стање пребивања у греху је животни промашај, промашај оног живота који је усмерен ка испуњавању сопствених страсти и сласти." - Подсјетио је он. Отац Сава је нагласио да је назначење човјека у заједници, а да гријех дезинтегрише човјека: "Грех је потпуна дезинтеграција човека као бића које је створено да живи заједно, да у тој заједници позна Бога и да позна оне око себе." У даљем свом обраћању архимандрит Сава се осврнуо на суштину покајања, која по његовим ријечима није садржана у самој свијести о томе да смо нешто погријешили, већ је садржана у дубокој спремности и ријешености о промјени свога живота, прије свега што ћемо на тај начин себе и отворити за Божију благодат која истински обнавња и преумљује човјека: "Није покајање само кајање и свест о томе да смо нешто погрешили. Већ је то дубока унутрашња промена и свест и спремност да променимо свој живот и отворимо себе за Божију благодат, за љубав Божију, да би се Божијом помоћу и променили. Међутим, то не значи да постанемо нешто за што нас Бог и није створио, него управо да постанемо оно за шта нас је Бог наменио и намерио по својој великој љубави да будемо." "И Бог као овај отац из јеванђелске приче, који је чекао блудног сина да му се врати - чека наш повратак Њему, чека наше отрежњење, освешћење. Господу није потребна наша патња, Господ није судија, као судије овога света који морају све да казне. Једноставно, највећа казна коју можемо добити јесте одвојеност од Бога, одвојеност од љубави, то је неспособност да све око себе видимо као неизрециви, чудесни, јединствени дар Божије љубави и доброте." - Подсјетио је све присутне архимандрит Сава. Он је у другом дијелу свог пастирског слова подвукао да у духовној традицији цркве нема добрих и лоших људи: "Ова нас прича јеванђелска такође подсећа колико требамо да се радујемо покајању, обраћењу свакога грешника. Човек који је у греху, он није свој и није присебан. Зато се тамо у јеванђелској причи и говори за блудног сина да он дође к себи. Јер, пребивајући у греху, блуду, он није био свој. Зато у нашој цркви, у њеној духовној традицији нема добрих и лоших људи. Има људи који живе у потпуном слепилу и незнању и чине неразумна и бедна дела и каљају лик Господњи који им је утиснут љубављу Божијом. Има оних који су у процесу оздрављења, који постају све више свесни својих слабости и полако отварају срце за Бога, подвигом, трудом, молитвом, постом, добрим делима и пре свега милосрђем и праштањем другима. И они бивају исцењени и светлост Божија улази полако у њих, у њихове душе. А имамо оних који су већ примили исцељење, а то су светитељи који су сами засијали, као дрво које се стави у огањ, па ако је пуно влаге, оно прво испушта ону пару и чврчи и не може да се запали, због тога што тс влага није још увек изашла. Међутим, када се дрво осуши у ватри, оно само гори и добија својство ватре, онда и смао делује јао огањ и преноси ту топлоту на све што се са њим нађе у контакту. Тако и Бог нас сједињује са Собом и ми постајемо синови Божији по благодати, не губећи у том сједињавању наш идентитет кони нам је Бог дао, али са друге стране ми тако постајемо Христови, постајемо Божији." "Чудесна је тајна Божије љубави, па нас Бог позива да се припремајући за светле дане Часнога Поста и за све радосни празник васкрсења Христовог духовно обновимо, да се вратимо Богу и да се вратимо самим тим себи. Дакле, Бог нас позива да радимо на исправљању својох слабости полако и постепено и да лоше навике које су се урезале у нашем срцу огреховљеном променимо и да отварамо наше срце за деловање Божије, јер срце је центар човековог, нешег бића." - закључио је архимандрит Сава. Напослијетку, протојереј Мирчета Шљиванчанин је у име свештеног братства Саборног храма и у име вјерног народа и дјеце, заблагодарио Архимандриту Сави на молитви и поуци, али, прије свега заблагодарио је на благослову Светога краља Великомученика Стефана Дечанског, посебно благодарећи на свједочењу Крста (распећа) и Васкрсења Господњег на распетоме Косову и Метохији од стране Преовећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, као и свештенства и монаштва и цијеле Богом спасаване Епархије рашко-призренске. Отац Мирчета је пожелио да уз Божију помоћ, Бог да снаге свима да и даље хришћански и људски чине и свједоче крст и васкрсење као и до сада, поручивши да је и заједница хришћанска у Црној Гори са њима и да смо једно у Христу и да ћемо увијек тако остати једно, а и опстати. Архимандрит Сава је изразио дубоку захвалност на бризи, подршци и радости коју у сваком смислу коју Црква и заједница црквена са ових простора пружа распетој Епархији рашко-призренској, поручивши да ће се све буре, олује и искушења пребродити заједницом у Христу, те да нам тако и ваља ходити ка дому очинском, ка Царству Оца, Сина и Светога Духа. Извор: Храм Васкрсења Господњег у Подгорици
  7. Као што можете да видите, овај скуп из године у годину показује жељу нас црквених људи да суштински допринесемо стварању атмосфере слободног дијалога у којој сви заинтересовани могу уживати у излагањима и расправама стручњака из најразличитијих области науке и културе, који су свој живот посветили трагању за истином у тим областима. О тим стварима ми желимо да учимо од њих, али и да настојимо да са њима успоставимо плодан дијалог. Оваквим својим ставом ми исповиједамо, од неких чланова цркве заборављену истину, да црква не постоји да би другима доцирала (или народски речено: поповала), поготово не о стварима у које се не разумије, него да, учећи о тим стварима од оних који о томе много више знају, развије однос узајамног повјерења да би им евентуално, у тренуцима трагања за егзистенцијалним ослонцем, могла упутити ријеч о ономе што и јесте њена сврха – о смислу људске егзистенције у свијету у којем тај смисао све више измиче, те да људима поново укаже на истинског Бога, овога пута не представљеног као свемоћно биће које служи томе да штити произвољна увјерења или националне митове умишљених вођа, него Бога чија је природа доброта и милостивост према свима, а прије свега према према онеправдованима и маргинализованима, према преваренима и осиромашенима. Због њих ће једна трибина овогодишњег скупа бити посвећена разматрању односа богатства и сиромаштва у овом свијету у којем су они који су га креирали успјели да успоставе екстремну неједнакост међу људима. Притом, доба у којем о свему овом размишљамо, мјесто на којем то чинимо, а посебно Бог коме се молимо, обавезују нас да недвосмислено међу људима промовишемо мир а не сукоб. У својој Бесједи на гори Исус нам објашњава ко је све блажен, тј. кога је све Бог погледао, и вели да су то они који су гладни и жедни правде, јер ће је се једнога дана ње наситити, такође и да су то они који имају милости према другима, јер ће Бог због тога и према њима имати милости, усто и они који су чистог срца јер ће видјети Бога итд, итд, али врхунац блаженства Исус оставља за оне за које каже да ће бити сами синови Божији (као што је и он сам) а то су миротворци. Ту је Исус толико недвосмислен, да хришћани немају никаквог изговора уколико не граде мир него хушкају на рат, уколико своје неријетко преваром стечене позиције у друштву бране тиме што цијело друштво непрестано држе на ивици рата само да би задржали своје привилегије. Ако ништа друго, то што су хришћани обавезује их да активно чине све што је до њих да граде и утврђују мир, а не да пасивно посматрају како их политиканти, националисти и шовинисти својом демагогијом полако али сигурно стављају у своју нечасну службу. Због овога ће једна трибина овогодишњег скупа бити посвећена разматрању појма мира у светим списима хришћана и муслимана (тј. главних помагача безбожних господара рата на овим просторима), а једна друга трибина улози коју савремени митови могу имати у свему томе. Неки кажу да је Доситеј у Србију донио просветитељство и кромпир. И да се кромпир примио. Да ли је то баш тако, и колико у овој шали има шале, чућемо од учесника трибине о Доситеју, оснивачу Београдског универзитета, чија 280годишица рођења пада у ову годину. Поред тога, сваког дана биће нам представљена по једна одабрана теолошка књига, а видећемо и изложбу одличних фотографија. Ове године ћемо моћи истовремено и да уживамо и да учимо слушајући о томе колико информационе технологије позитивно а колико негативно утичу на процес образовања омладине као и на научно стваралаштво. Слушаћемо такође и о томе у чему је разлика између демократске и ауторитарне државе, како бисмо лакше препознали у којој од њих живимо. Уз то, биће говора и о квалитету црквених медија и проблемима са којима се сусрећу. И на крају о томе како се пад тзв. Гвоздене завјесе између европског истока и европског запада очитовао у домену религије. Ко остане до недјеље увече моћи ће да ужива у концерту црквених хорова. У свему овоме желимо да се наредних дана добро осјећате, да се међусобно упознајете и дружите, да искористите присуство наших уважених гостију и да их питате све што би могло разријешити ваше недоумице у вези са проблемима о којима ове године расправљамо. Вјерујем да ће се и ове године сви наши гости (било да су учесници или не) пријатно осјећати захваљујући познатој гостољубивости Требињаца. Добро нам дошли! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  8. У организацији Одбора за културу Епархије браничевске у крипти храма Светог Саве на Врачару, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, 24. јануара 2019. године представљена су сабрана дела Георгија Флоровског. О делима Георгија Флоровског говорили су, у својству председника Одбора за културу Епархије браничевске, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду Епископ браничевски др Игњатије, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, проф. др Богољуб Шијаковић и доц. др Александар Ђаковац са Православног богословског факултета. Промоцију је водио уредник Одбора за културу Епархије браничевске протођакон доц. др Златко Матић. Промоцији су присуствовали умировљени епископ г. Јован (Пурић); викар Патријарха српског и настојатељ Светосавског храма Епископ ремезијански г. Стефан са братством Храма и свештенством Архиепископије београдско-карловачке; свештенство Епархије браничевске и многобројни верни народ. Министарство културе у Влади Републике Србије донело је званичну одлуку да се сабрана дела Георгија Флоровског уврсте у обавезни откуп у свим библиотекама Републике Србије како би то капитално црквено-догматско дело било доступно свим заинтересованим читаоцима. Штампање првог тома од 18 књига Георгија Флоровског помогла је Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама у Министарству правде Републике Србије. У плану је да се изда 30 томова књига еоргија Флоровског. Одбор за просвету и културу Епархије браничевске латио се 2015. године обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене оца Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету. Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела тог блаженог оца и учитеља који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава православна свест о Предању Тајне Цркве. Овим капиталним делом допринеће се даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику. Медијски покровитељ догађаја била је Телевизија Храм. Реч издавача О. Георгије Флоровски (1893–1979) је ретка личност у новијој историји, међу православним богословима. Његова богословска дела не само да обилују мноштвом информација из светоотачког наслеђа, него се првенствено издвајају проницљивим судовима о светоотачком учењу. Он својом даровитошћу и огромним трудом прониче иза слова светоотачког наслеђа, тј. у сам дух свеукупног хришћанског наслеђа, тј. Предања. То му је омогућило да буде стваралац на пољу богословља, што значи да, служећи се духом Предања, одговара на нове изазове и дилеме које се постављају пред човека и да на тај начин продужава стварање црквеног предања, попут древних великих отаца Цркве. Његова препорука да савремено православно богословље има потребу за новом светоотачком, новопатристичком синтезом, доживела је у његовим делима пуну афирмацију. О. Георгије је Богослов који се, баш као и велики древни оци Цркве, бави егзистенцијалним питањима човека и на њих одговара служећи се светоотачким Предањем. На тај начин, он својим делима ствара оквир за доношење нових догмата који ће следовати светим оцима, а ипак ће бити нови. Речју, отац Георгије је светао пример међу богословима, који показује како и на који начин се чува св. Предање Цркве и како се користи ради спасења нових генерација у Христу Господу. Рођен је у Русији, а стицајем историјских околности и по промислу Божјем, живео је и радио на Западу. Његовом заслугом не само да су многи православни открили, помало заборављено, своје аутентично предање, већ су и западни хришћани могли да се упознају са аутентичним заједничким наслеђем, тј. Предањем из првог хиљадугодишта неподељене Цркве. Полазећи од тога да је Црква у свету да би га спасла, водио је искрен и конструктивни дијалог са свима који су се интересовали за егзистенцијална питања човека, а посебно са западним хришћанима. Све ово је учинило оца Георгија васељенским учитељем, попут великих отаца Цркве. Ово је био повод и разлог да се наша Богом спасавана Епископија браничевска подухвати једног великог и Богу угодног дела, као што је сабирање и издавање његових дела на српски језик. Надамо се да ће она послужити не само будућим богословским генерацијама, већ свим људима који се интересују за онтолошка питања човека и света, да нађу прави одговор у оквирима Предања Христове Цркве. Епископ браничевски Игнатије Извор: Српска Православна Црква
  9. Бесједа протојереја-ставрофора Гојка Перовића изговорена на Светој литургији на недјељу Богоотаца у недјељу 13. јануара 2019. године у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  10. На празник Светог оца Николаја, 6/19. децембра 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је свету Литургију у новосадском Саборном храму, уз саслужење братства храма и новосадских ђакона. -ФОТОГАЛЕРИЈА- У свом архипастирском слову, после прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је истакао: ,,... данас, посланица апостолска говори о старешинама духовним које треба поштовати и на њих се угледати. У Светом Јеванђељу Господ поучава народ на гори, а и све нас, у чему је човеково право блаженство. Одломци из Светог Писма који су прочитани, односе се на Светог оца Николаја, којег данас празнујемо. Он је био пример за углед и то видимо у тропару и кондаку празника, свечаним песмама, које појемо њему у част. Учесник је Првог великог сабора Васељенске Цркве и верује се да је показао изузетну ревност, међу другим Оцима сабора. Оно што га је посебно красило јесте његово милосрђе, нарочито према сиромашнима. Зато га је Бог и прославио... " Извор: Епархија бачка
  11. Архимандрит Сава Јањић је још јуче упозорио на тешко стање у српској покрајини: Редакција Поуке.орг View full Странице
  12. (из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора
  13. (из књиге: Беседе на Радију слобода у пет томова, том први, Крагујевац: Каленић, 2016, стр. 302–304) Звучни запис беседе У прошлој беседи споменуо сам јеванђелску причу о томе како је Христос плакао крај гроба свог пријатеља Лазара. Треба још једном размислити о овом плачу, јер он представља својеврсну револуцију унутар религије, револуцију њеног пређашњег односа према смрти. Већ сам говорио о смислу ове револуције: до тог тренутка смисао религије, као и смисао филозофије, био је у томе да се човек помири са смрћу, да се она учини, ако је то могуће, пожељном. Смрт као ослобођење од тамнице тела, смрт као ослобођење од патње, смрт као избављење од промењивог, испразног, злог света, смрт као почетак вечности – ето, то би био сажетак свих религијских и филозофских учења пре и ван Христа, у античким култовима, грчкој филозофији, будизму итд. Христос, међутим, плаче крај гроба, испољавајући тиме своју огорченост због смрти, коју одбија да прихвати, са којом одбија да се помири. Смрт одједном, да тако кажемо, није више „природна“ појава, одједном се разоткрива као нешто што не би требало да постоји, као нешто крајње противприродно, страшно и наказно, и проглашава се за непријатеља: Последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор 15, 26). Да бисмо осетили сву дубину и истинску револуционарност ове промене морамо поћи са извора овог потпуно новог, раније нечувеног односа према смрти. Ти извори су веома кратко дефинисани на другом месту у Светом писму, где стоји: Бог није смрт створио (ПСол 1, 13). А то значи да је над светом, животом, природом завладало и наставља да влада нешто што не потиче од Бога, нешто што он није желео, није створио, нешто што је против њега и мимо њега. Бог је створио живот, Бог увек и свуда сам себе назива Животом и даваоцем живота. Бог се у вечно детињастој, вечно новој библијској приповести радује свом свету, његовој испуњености светлошћу и радошћу живота. Ако до краја заоштримо смисао библијског откровења, можемо рећи овако: смрт је порицање Бога, и ако је смрт „природна“, ако је она коначна истина о свету и животу, највиши и непромењиви закон свега постојећег, онда Бога нема, а цела прича о стварању, о радости и светлости живота је обмана. Али онда најважније и најдубље питање целокупне хришћанске вере јесте питање одакле се појавила смрт, како је и због чега постала снажнија од живота, како је и због чега завладала светом и претворила га у космичко гробље где осуђеници на смрт дрхте од ужаса или траже заборав у таштини. На ово питање хришћанство одговара исто тако јасно и одлучно: „Кроз грех у свет уђе смрт“ (уп. Рим 5, 12). За хришћанство, другим речима, смрт је феномен пре свега моралног реда, духовна катастрофа. У једном крајњем смислу, који готово да се не може изразити речима, човек је пожелео смрт или, можда је боље рећи, није пожелео онај живот који му је слободно, у љубави и радости, дао Бог. Живот је – треба ли то доказивати? – непрестана зависност. Човек, по речима Светог писма, „нема живота у себи“ (уп. Јн 6, 53), него га увек добија споља, од других, и увек зависи од другога – од ваздуха, хране, светлости, топлоте, воде. Управо ову зависност тако снажно наглашава материјализам, и ту је у праву, јер човек је заиста биолошки и физиолошки потчињен свету. Али тамо где материјализам види коначну истину о свету и човеку, прихватајући овај детерминизам као самоочигледни закон природе, тамо хришћанство види пад и изопачење, види оно што се његовим речником назива „првородни грех“. Јер у библијској приповести Бог даје човеку свет као храну, и то значи да је храна, дар Божији, дата човеку да би живео, док сам његов живот није у храни, није у зависности од света, него у Богу. Човек живи Богом – у томе је смисао дивне приче о томе како је Бог разговарао са Адамом у хладовини (в. Пост 3, 8). Овај свет је вечно самооткривање Бога човеку, он је само средство сједињења, увек слободни љубавно-радосни сусрет са јединим садржајем живота, са Животом самог живота – са Богом. „За себе си нас створио, Господе, и неће се умирити срце наше док не пронађе тебе“, каже блажени Августин. Али управо тај живот – и овде је смисао хришћанског учења о греху – тај живот у Богу, са Богом и за Бога човек није пожелео. Он је пожелео живот за себе, у себи самоме видео је циљ, смисао и садржај живота, и тим слободним одабиром себе уместо Бога, давањем предности себи уместо Богу, иако сам тога несвестан, постао је до краја роб света и своје зависности од њега. Човек једе да би живео, али кроз своју храну се сједињује са смртним, јер нема живота у храни као таквој. „Човек је оно што једе“, рекао је Фојербах. Да, то је истина, али он једе само оно што је умрло. Човек једе да би живео – међутим, ето, почео је да живи да би јео, и у том зачараном кругу крије се страшни детерминизам људског живота. Смрт је, тако, отровани и вечно делујући плод тог распада живота, човекове слободне потчињености смртном свету који нема живот по себи. Бог није смрт створио, њу је у свет увео човек, слободно пожелевши живот само за себе и у себи, одвојивши се од извора, циља и садржаја живота – од Бога. И зато је смрт постала врховни закон живота, смрт као распад, смрт као растанак, смрт као привременост, краткотрајност, варљивост свега на земљи. Да би се утешио, човек је измаштао некакав други свет где смрти нема, и самим тим овај свет предао и до краја потчинио смрти. Тек пошто разјаснимо хришћански поглед на смрт као на плод измене саме суштине живота, тек тада можемо поново зачути хришћанску благовест о укидању смрти васкрсењем. Извор: Радио Светигора View full Странице
  14. Мицко Гајић је рођен 31. јула 1985. године и дошао је за искушеника у манастир Благовештење септембра 2014. године, где је упознао архимандрита Јована (Радосављевића), по чијем благослову је касније прешао у манастир Јежевицу, који је највише утицао на његов манастирски живот и који га је као духовни старац привео на монашење. Са старешином манастира Јежевице јеромонахом Германом и братством манастирским, искушеник је 2016. године прешао, са благословом Преосвећеног Епископа г. Јустина, у манастир Рачу. Поред старешине манастира протосинђела Германа (Авакумовића) са братством, монашењу су присуствовали: јеромонах Пајсије из манастира Стјеника, протосинђел Урош из манастира Увца, јеромонах Теодосије са братством из манастира Рујна, јеромонаси Атанасије и Иларион из манастира Преображења, игуманија Теодора и монахиња Агнија из манастира Јовања, игуманија Агрипина са монахињама Магдалином и Харитином из манастира Ковиља, игуманија Јована из манастира Јежевице, монахиња Јелена из манастира Каменца, архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић са свештенством бајинобаштанским, свештеник из Скелана (Епархија зворничко-тузланска) Стефан Ераковић, свештеник из Атенице Владе Капларевић, свештеник из Прањана Војислав Рисимић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић, као и бројни богољубиви и монахољубиви народ. У манастиру Рачи то је прво монашење после шеснаест година. У суботу, 20. октобра 2018. године, Преосвећени Епископ жички г. Јустин служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Рачи. Саслуживали су архимандрит Јован (Радосављевић), протосинђел Герман (Авакумовић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, протосинђел Урош, јеромонах Пајсије, јереј Владе Капларевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић. Из манастира Раче владика Јустин је отишао у Бајину Башту на освећење и подизање крстова на новосаграђени храм Светог Саве. монах Игнатије (Марковић) Извор: Српска Православна Црква
  15. Преосвећени Епископ жички г. Јустин замонашио је 19. октобра 2018. године у манастиру Рачи искушеника Мицка Гајића и дао му име Јулијан, по Светом мученику Јулијану Тарсанину, а у спомен првог послератног старешине манастира Раче и дугогодишњег старешине манастира Студенице, чувеног архимандрита и великог духовника Јулијана (Кнежевића). Мицко Гајић је рођен 31. јула 1985. године и дошао је за искушеника у манастир Благовештење септембра 2014. године, где је упознао архимандрита Јована (Радосављевића), по чијем благослову је касније прешао у манастир Јежевицу, који је највише утицао на његов манастирски живот и који га је као духовни старац привео на монашење. Са старешином манастира Јежевице јеромонахом Германом и братством манастирским, искушеник је 2016. године прешао, са благословом Преосвећеног Епископа г. Јустина, у манастир Рачу. Поред старешине манастира протосинђела Германа (Авакумовића) са братством, монашењу су присуствовали: јеромонах Пајсије из манастира Стјеника, протосинђел Урош из манастира Увца, јеромонах Теодосије са братством из манастира Рујна, јеромонаси Атанасије и Иларион из манастира Преображења, игуманија Теодора и монахиња Агнија из манастира Јовања, игуманија Агрипина са монахињама Магдалином и Харитином из манастира Ковиља, игуманија Јована из манастира Јежевице, монахиња Јелена из манастира Каменца, архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић са свештенством бајинобаштанским, свештеник из Скелана (Епархија зворничко-тузланска) Стефан Ераковић, свештеник из Атенице Владе Капларевић, свештеник из Прањана Војислав Рисимић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић, као и бројни богољубиви и монахољубиви народ. У манастиру Рачи то је прво монашење после шеснаест година. У суботу, 20. октобра 2018. године, Преосвећени Епископ жички г. Јустин служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Рачи. Саслуживали су архимандрит Јован (Радосављевић), протосинђел Герман (Авакумовић), архијерејски намесник рачански протојереј Милинко Лукић, протосинђел Урош, јеромонах Пајсије, јереј Владе Капларевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Немања Матејић. Из манастира Раче владика Јустин је отишао у Бајину Башту на освећење и подизање крстова на новосаграђени храм Светог Саве. монах Игнатије (Марковић) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  16. Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици. 15.07.2018_o.Branko_Tapuskovic.m4a светигора
  17. Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици. 15.07.2018_o.Branko_Tapuskovic.m4a светигора View full Странице
  18. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, уз саслуживање Митрополита запорошког и мелитопољског Г. Луке (Украјина), Епископа ваљевског Г. Милутина, тимочког Г. Илариона, аустралијско – новозеландског Г. Силуана, умировљеног Владике Атанасија, бројног свештенства и свештеномонаштва из више епархија Српске Православне Цркве, као и протојереја Валерија Михејева, пароха Руске Заграничне Цркве из Берлина. По Светој Литургији, преломљен је славски колач, а вредно ћелијско сестринство, на челу са игуманијом мати Гликеријом, приредило је агапе за све који су се у част Светог Аве Јустина сабрали у светињи на обали Градца, у којој је он Богу и свом роду служио преко три деценије. Лепота Божја и његове творевине сабрана је у људском лику. У човеку се огледа лице живог Бога. Најсавршеније Бог је открио Себе, пуноћу Своје лепоте и доброте у личности Јединородног Сина Свога, Који је ради нас и нашег спасења постао човек. По Његовом лику, лепоту задобијају они који се са Њим сусрећу на земљи, а потом и у вечности. То су свети пророци, апостоли, а потом и сви који се крштавају у име Његово до краја света и века. Међу њима посебно место заузимају свети Божји људи, у којима је посебно диван Бог Израиљев, Бог изабраног народа. Ми се данас налазимо на месту на ком је засијала божанска лепота на посебан начин, где је Господ послао двојицу Својих нових изабраника – Светог Владику Николаја и Оца Јустина, казао је у празничној проповеди Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, један од ученика Светог Оца Јустина. Овде је Господ послао два дивна, чудесна сведока, који не само да су веровали у Њега, не само да су писали и написали о Њему књиге драгоцене, него су се срели са Њим на начин на који су се са Њим среле жене мироносице, свети апостоли, боговидци и пророци. Бог је у наше време нашем народу послао двојицу светих, двојицу пророка, двојицу сведока Својих, не само нашега рода, него свих земаљских народа – рекао је Митрополит Амфилохије. У данима тамновања у злогласном логору Дахау, Владика Николај сагледао је страхоте свог времена на пророчки начин. Бог му је подарио очи које виде тајне овог света. На овом месту он је започео ту тајну боговиђења, а овде је и његов ученик Свети Отац Јустин живео, подвизавао се, служио и срео се са живим Господом. Читајте његове и списе Светог Владике Николаја и видећете да то нису писали обични интелектуалци, зналци знања, чак ни зналци Светог писма и књига светих Божјих људи. То су писали људи који су се срели са Христом Господом. Оно што су видели, чули, опипали рукама својим, као апостоли, посведочили су. Као што је Владика Николај пророк нашег времена, тако се и овде чуо пророчки глас Светог старца Јустина. Тај глас одјекује до данас. Његово виђење, знање и мудрост које је црпео из сусрета са Господом, Коме је читав живот посветио, сабирају нас и данас овде око његовог ћивота у древној светињи ћелијској – поручио је у славословљу Господу и своме учитељу Митрополит Амфилохије, изразивши посебну радост што се сабрања око имена Божјег и новопросијавших светитеља умножавају из године у годину. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин заблагодарио је Господу на лепом времену, које је допринело лепоти сабрања у ћелијској порти. Господу би увек требало да благодаримо што нам је дао живот и снагу, што нас је довео да се саберемо у светињи, где су архијереји, свештеници, ђакони и верни народ. То је Црква Христова, коју је Бог створио, а Свети Сава утврдио и призвао да се у њој Богу уподобљавамо да би наш лик личио на Господа Христа. Владика Милутин заблагодарио је Митрополиту Амфилохију што је предводио богослужење, игуманији Гликерији и сестрама које даноноћно раде и украшавају ово свето место, Митрополиту Луки који је дошао из далеке Украјине, Епископу тимочком Г. Илариону,младом архијереју који је заорао дубоку бразду на Њиви Господњој, свом духовном сину Владики аустралијско – новозеландском Г. Силуану, служитељу најудаљенијег олтара СПЦ, чији је магистарски рад за тему имао Светог Оца Јустина, Владики Атанасију који често долази у манастир Ћелије, представницима Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама, архимандриту Доротеју, старешини манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска), бројном свештенству, монаштву и верном народу, које је је у ћелијску светињу пут довео са свих страна да прославе празник богомудрог Оца Јустина. На лицима свих вас видим радост у Христу Господу и то је нешто најлепше. Ви сте, браћо и сестре, букет цвећа који на Христа Бога личи. Такви останите! Треба сви да се трудимо да такви будемо до краја живота – поручио је Владика Милутин, благосиљајући све учеснике светојустиновске свечаности у манастиру Ћелије. Увек је посебна част и благослов бити у манастиру Ћелије, јер жарка љубав Светог Оца Јустина према Богу и ближњем, његова оданост изворима, увек надахњују човека да се преиспита где је, како је и шта ради, како би свако од нас према свом послушању и способностима служио Цркви и отаџбини, рекао је др Марко Николић, заменик директора Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Србије, који увек радо долази на поклоњења светињама Епархије ваљевске. Заиста, радошћу је у овом дану сваки педаљ манастирског дворишта био испуњен. Безмало је четири деценије откако Ава Јустин више није са нама на земљи, али што светим људима наликује, његово присуство осећају сви који га прослављају и за молитвено заступништво му се обраћају. Извор: Епархија ваљевска
  19. -Бог се најсавршеније открива у Својим светитељима- Као и ранијих година, на празник Светог Оца Јустина Ћелијског, 14/1. јуна 2018. године Господње, манастир Ћелије био је место молитвеног сусретања верног народа са разних православних простора. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Митрополит Амфилохије у Ћелијама: Сасуд Божије благодати – свети старац Јустин! Проф. Александар Вујовић: Увек је посебна част и благослов бити у манастиру Ћелије! Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, уз саслуживање Митрополита запорошког и мелитопољског Г. Луке (Украјина), Епископа ваљевског Г. Милутина, тимочког Г. Илариона, аустралијско – новозеландског Г. Силуана, умировљеног Владике Атанасија, бројног свештенства и свештеномонаштва из више епархија Српске Православне Цркве, као и протојереја Валерија Михејева, пароха Руске Заграничне Цркве из Берлина. По Светој Литургији, преломљен је славски колач, а вредно ћелијско сестринство, на челу са игуманијом мати Гликеријом, приредило је агапе за све који су се у част Светог Аве Јустина сабрали у светињи на обали Градца, у којој је он Богу и свом роду служио преко три деценије. Лепота Божја и његове творевине сабрана је у људском лику. У човеку се огледа лице живог Бога. Најсавршеније Бог је открио Себе, пуноћу Своје лепоте и доброте у личности Јединородног Сина Свога, Који је ради нас и нашег спасења постао човек. По Његовом лику, лепоту задобијају они који се са Њим сусрећу на земљи, а потом и у вечности. То су свети пророци, апостоли, а потом и сви који се крштавају у име Његово до краја света и века. Међу њима посебно место заузимају свети Божји људи, у којима је посебно диван Бог Израиљев, Бог изабраног народа. Ми се данас налазимо на месту на ком је засијала божанска лепота на посебан начин, где је Господ послао двојицу Својих нових изабраника – Светог Владику Николаја и Оца Јустина, казао је у празничној проповеди Митрополит црногорско – приморски Г. Амфилохије, један од ученика Светог Оца Јустина. Овде је Господ послао два дивна, чудесна сведока, који не само да су веровали у Њега, не само да су писали и написали о Њему књиге драгоцене, него су се срели са Њим на начин на који су се са Њим среле жене мироносице, свети апостоли, боговидци и пророци. Бог је у наше време нашем народу послао двојицу светих, двојицу пророка, двојицу сведока Својих, не само нашега рода, него свих земаљских народа – рекао је Митрополит Амфилохије. У данима тамновања у злогласном логору Дахау, Владика Николај сагледао је страхоте свог времена на пророчки начин. Бог му је подарио очи које виде тајне овог света. На овом месту он је започео ту тајну боговиђења, а овде је и његов ученик Свети Отац Јустин живео, подвизавао се, служио и срео се са живим Господом. Читајте његове и списе Светог Владике Николаја и видећете да то нису писали обични интелектуалци, зналци знања, чак ни зналци Светог писма и књига светих Божјих људи. То су писали људи који су се срели са Христом Господом. Оно што су видели, чули, опипали рукама својим, као апостоли, посведочили су. Као што је Владика Николај пророк нашег времена, тако се и овде чуо пророчки глас Светог старца Јустина. Тај глас одјекује до данас. Његово виђење, знање и мудрост које је црпео из сусрета са Господом, Коме је читав живот посветио, сабирају нас и данас овде око његовог ћивота у древној светињи ћелијској – поручио је у славословљу Господу и своме учитељу Митрополит Амфилохије, изразивши посебну радост што се сабрања око имена Божјег и новопросијавших светитеља умножавају из године у годину. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин заблагодарио је Господу на лепом времену, које је допринело лепоти сабрања у ћелијској порти. Господу би увек требало да благодаримо што нам је дао живот и снагу, што нас је довео да се саберемо у светињи, где су архијереји, свештеници, ђакони и верни народ. То је Црква Христова, коју је Бог створио, а Свети Сава утврдио и призвао да се у њој Богу уподобљавамо да би наш лик личио на Господа Христа. Владика Милутин заблагодарио је Митрополиту Амфилохију што је предводио богослужење, игуманији Гликерији и сестрама које даноноћно раде и украшавају ово свето место, Митрополиту Луки који је дошао из далеке Украјине, Епископу тимочком Г. Илариону,младом архијереју који је заорао дубоку бразду на Њиви Господњој, свом духовном сину Владики аустралијско – новозеландском Г. Силуану, служитељу најудаљенијег олтара СПЦ, чији је магистарски рад за тему имао Светог Оца Јустина, Владики Атанасију који често долази у манастир Ћелије, представницима Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама, архимандриту Доротеју, старешини манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска), бројном свештенству, монаштву и верном народу, које је је у ћелијску светињу пут довео са свих страна да прославе празник богомудрог Оца Јустина. На лицима свих вас видим радост у Христу Господу и то је нешто најлепше. Ви сте, браћо и сестре, букет цвећа који на Христа Бога личи. Такви останите! Треба сви да се трудимо да такви будемо до краја живота – поручио је Владика Милутин, благосиљајући све учеснике светојустиновске свечаности у манастиру Ћелије. Увек је посебна част и благослов бити у манастиру Ћелије, јер жарка љубав Светог Оца Јустина према Богу и ближњем, његова оданост изворима, увек надахњују човека да се преиспита где је, како је и шта ради, како би свако од нас према свом послушању и способностима служио Цркви и отаџбини, рекао је др Марко Николић, заменик директора Канцеларије за сарадњу са Црквама и верским заједницама Владе Србије, који увек радо долази на поклоњења светињама Епархије ваљевске. Заиста, радошћу је у овом дану сваки педаљ манастирског дворишта био испуњен. Безмало је четири деценије откако Ава Јустин више није са нама на земљи, али што светим људима наликује, његово присуство осећају сви који га прослављају и за молитвено заступништво му се обраћају. Извор: Епархија ваљевска View full Странице
  20. Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  21. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у Недјељу свих Светих, прву седмицу по Педесетници, 3. јуна 2018, на празник Светог цара Константина и царице Јелене, Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог Радија Светигоре Саслуживало му је више свештеника, свештеномонаха и ђакона Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке и Епархије милешевске. Молитвено је учествовао велики број вјерника и сестринство манастира Жупа Никшићка, предвођено Игуманијом мати Ефимијом, а Литургију су појањем пратили пјевница при Саборном храму и чланови хора Преподобне мати Ангелине. У току свете Литургије Епископ Јоаникије одликовао је чином протојереја-ставрофора Слободана Јокића протојереја, архијерејског намјесника никшићког, а јереја Остоју Кнежевића, старјешину никшићке Саборне цркве чином протојереја за њихову ревносну службу, вјерност и оданост Цркви Божјој и добар пастирски рад. „Надалеко се прича о литији за Светог Василија Острошког у Никшићу, ја, увијек, говорим да је то због благослова и заслуга Светог Василија Острошког, али, свакако, наши свештеници дају томе велики допринос. Литија је, заправо, огледало цијелог њиховог пастирског, свештеничког рада у овом граду“, казао је Владика. Он је додао да је служба Божја света, узвишена, благословена, спасоносна, али у њој има и тешких прилика, а кад су искушења на свештеника то је, по ријечима Владике, теже, јер треба носити свој углед, породицу и своју паству. „Света Црква Божја ради охрабрења, ради утврђења и ради признања додјељује и ова одликовања, која нијесу суштина ствари. Суштина је свештеничка служба, али и ова унапређења значе. Она су благодатна и додјељују се са молитвом и учешћем архијереја и цијелог народа у молитви. Нека буде срећно обојици, да вам буде на здравље, на спасење, на радост, а и на подстрек за будуће дјеловање, за ваш будући самопрегорни, саможртвени рад на њиви Господњој“, поручио је Његово Преосвештенство. У име одликованих свештеника захвалио је протојереј Остоја Кнежевић, наводећи да је за њих важно што су се ових одликовања удостојили на дан када света Црква православна слави Све Свете. „Свети су наши путеводитељи ка Христу, наши старији учитељи на које се угледамо, који нас храбре примјером своје светости, свог живота и трудимо се да их у свом животу подражавамо“, рекао је свештеник Кнежевић, додајући: „Хвала Вам, Преосвећени Владико, на одликовањима којих сте нас данас удостојили, доживљавамо их као одраз Ваше очинске љубави и архипастирске бриге. Ова одликовања се, најчешће, доживљавају као награде, она и јесу награде, јер у Цркви ништа не постоји што није награда, ако човјек правилно схвати природу Цркве. Символи које смо данас примили имају дубље духовно значење – Крст Христов којег се о. Слободан удостојио је символ славе Божје, символ побједе Христове над смрћу, али и символ страдања Божјих, жртве и љубави Христове. Када га буде одијевао у свом животу увијек треба да се присјећа свих добродјетељи Христових, да се труди да их у свом животу остварује“. „Надбедреник, који сам ја примио је мач духовни, символише одсијецање корова у душама људским, страсти људских, то није обичан мач. Има четири оштрице уз све четири стране свијета, а најближа оштрица је она окренута ономе који га носи. Помолите се сви да нам ове награде и одликовања буду имала тај духовни смисао и значај“, казао је о. Остоја. Он је искористио прилику да у име сабраног свештенства и вјерног народа Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију честита јубилеј – 19 година епископске службе, подсјетивши да је, прије 19 година, на празник Светог цара Константина и Јелене, у Цетињском манастиру, из руку блаженопочившег Патријарха Павла примио епископско достојанство. Након прочитаног Јеванђеља, ријечима литургијске проповиједи Преосвећени Епископ Јоаникије поучио је сабрани народ, бесједећи о данашњем великом празнику Свих Светих. „Сви Свети су они који су се обукли у силу са висине, који су својим животом, вјером, молитвом, добрим дјелима, љубављу према Богу и Цркви привукли милост Божју и ту неописиву силу са висине. Оне који су свети прожела је свјетлост и милост, благодат, истина и правда. Ако бисмо могли рећи, у правом смислу ријечи, шта значи бити свети човјек, то би значило да се сам Господ Христос уселио и настанио у срце онога који Га љуби, он Господом Христом дјелује, живи, мисли, осјећа, чудотвори“, бесједио је Владика Јоаникије, нагласивши да међу светима које данас прослављамо, нарочито гледамо у лик Светог цара Константина и царице Јелене. Преосвећени Епископ Јоаникије одликовао је брачни пар Михаила и Анастасију Шћепановић из Никшића, који су родили једанаесторо дјеце, Медаљом Светог великомученика Георгија II степена за „узоран примјер честитих хришћана и добрих родитеља са жељом да Господ њима и њиховој дјеци дарује свако небеско и земаљско добро“. Извор: Епархија будимљанско-никшићка View full Странице
×
×
  • Create New...