Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'открива'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 12 results

  1. На Празник Сретења Господњег, када се сјећамо догађаја када су праведни Јосиф и Пресвета Богородица Марија донијели Богомладенца Христа на благослов у Јерусалимски Храм Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије је у суботу 15. (2) фебруара 2020. године предводио свето евхаристијско Сабрање у манастирском Храму свете великомученице Марине у Манастиру Клисини. Звучни запис беседе Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), настојатељ Манастира Трескавца, игуман Јеротеј (Влајковић), духовник Манастира Медна, јеромонах Методије (Крагуљ), духовник Манастира Гомионице, протопрезвитер-ставрофор Карађорђе Дерајић парох оштролучки и протођакон Немања Рељић, епархијски ђакон. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Луки које говори о овоме догађају који се збио прије пуних двије хиљаде године, Епископ је изговорио надахнуту бесједу о данашњем Празнику када се човјек сусреће са Богом. Овај Празник нам на видљив начин открива тај богочовјечански сусрет који се одвија свакодневно на Светој Трпези са које се излива благодат Божија и дарује се Тијело Христово кој нас обожује и дарује живот вјечни. По заамвоној молитви извршен је чин благосиљања славског колача и кољива јер се сматра да је данашњи Празник Сретења Господњег био у давно вријеме слава ове свештене Обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије честитао је архимандриту Василију, настојатељу ове свете Обитељи 15 година настојатељства и руковођења овом светом Обитељи. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  2. Један отац носио је дете око врата, неки полицајац се насмејао тој девојчици, а она њему каже: „Чико, немој да се смејеш, ово је много озбиљна ствар“, описује нам владика Јоаникије потресну сцену из литије, која симболично говори о суштини борбе у Црној Гори. Док из Подгорице стижу различите поруке о одлагању примене Закона о слободи вероисповести којим се отимају српске светиње, владика Јоаникије за Спутњик поручује: „Борба је тек почела. Нема одустајања!“. Са епископом будимљанско-никшићким разговарали смо у Вуковој задужбини, након што му је уручена „Повеља Просвјете“ за допринос у очувању српског идентитета и саборности српског народа. Кажете да смо у борби за српске светиње још далеко од тријумфа. Који је главни услов српске Цркве да седне за преговарачки сто са властима Црне Горе? — Наш услов је да се Закон повуче или да се радикално измени, да се из њега уклоне све дискриминаторне и нецивилизацијске одредбе. У суштини, писан је са злом намером и као такав је у целини неупотребљив, иако у њему има појединих одредби које су потпуно прихватљиве. Међутим, ако је нешто настало са злом вољом, боље је да се уклони, па да се тако уклони и зла воља, па да онда причамо нормално, искрено и отворено. Да кроз дијалог дођемо до најбољег решења на обострано задовољство. Чини се да је проблем у томе што они који се тренутно постављају као ваши непријатељи нису у стању да до краја разумеју шта народ у Црној Гори заправо тражи. Не разумеју суштину те борбе… — Очигледно да не разумеју, пре свега тајну вере која има ту силу да се бори са злом, јер вера располаже и са истином и са Божијом светлошћу и милошћу. Ако је вера гоњена, она заправо јача кроз ту борбу. Нама ово није нешто непознато, али непознато је онима који су ово зло произвели и мисле да се са вером може трговати. Мисле да је вера превазиђена ствар и тако се понашају. Интересантно је да су на потпуно другачији начин решили питања других вера у Црној Гори, потпуно у складу са међународним стандардима, а Закон је заправо једна бољшевичко-нацистичко- комунистичка творевина. Ово је формулација једног угледног немачког професора који га је читао. Да овакав Закон примене на већинску веру, то је просто непојмљиво. Девојчица је полицајцу рекла: „Чико, немој да се смејеш“ О одлучности власти да не попусти говоре репресивне мере предузете против сопственог народа, привођења људи, сузавац, суспензије са посла… Како успевате да све држите под контролом, толика маса, а није забележен ни један инцидент на страни која тражи правду? — Позвали смо народ на хришћански отпор овом злу, са молитвом и за наше непријатеље, за све људе учеснике у овим нашим великим свечаним скуповима. Организацију на литијама не чинимо само ми, већ сви учесници. Један отац носио је дете око свог врата, неки полицајац се насмејао тој девојчици, а она њему каже: „Чико, немој да се смејеш, ово је много озбиљна ствар“. Дакле, од старца до детета, сви су прожети једним духом, виде да се дешавају озбиљне, судбинске ствари у Црној Гори, да се Црна Гора пробудила, да је један нови талас вере и живог духовног наслеђа запљуснуо наш народ. Али, рано је за било какво славље, ова ће борба трајати дуго. Знамо на који начин се организовала друга страна да нас угрози. Потпуно смо свесни опасности за нашу веру, нарочито за људе који излазе на литије. Верујемо у победу добра, не желимо да у њој буде победника и побеђених, желимо да тријумфује добро, правда, истина и братска љубав и слога. Имали смо одлуку власти да полиција не обезбеђује литије, па је она нагло промењена, плашите ли се да би некакав намерно изазван инцидент могао да буде искоришћен да се литије забране? — Наша полиција покушала је да избегне своју обавезу, коју има по закону, њу народ плаћа, финансира целу државу. Државне службе морају да раде свој посао, морају да обезбеђују јавни ред и мир на тако великим скуповима, нарочито ако су оправдани, утемељени на правим, истинским разлозима. Знамо шта све може да се догоди, не дај Боже, ако би се нешто отргло контроли. Сигурно неће бити инцидената са наше стране. То може да се инсценира, да неко са друге стране злоупотреби, али шта да радимо. Ми се морамо борити. Оптимиста сте да ће бити разговора. Видите ли представнике власти како долазе на Цетиње или митрополита Амфилохија како улази у зграду владе? И да ли је то симболички битно? Ми смо увек оптимисти кад нам је најтеже, јер нас крепи сила наше свете вере. Како год било, дијалог је неопходан, али ми заступамо искрени, конструктивни, свестрани дијалог о свим кључним питањима, а не да разговарамо о томе на који ће се начин Закон примењивати. То вам је исто као да вам неко каже — сутра долазим да отмем твоју кућу, али само да се договоримо да ли да ти је отмем силом или да ми је ти добровољно предаш. Не може на такав начин да се разговара са нашим народом. Не може на такав начин да се разговара са старим митрополитом Амфилохијем, који је толико урадио за Црну Гору. Све што је урадио остаће Црној Гори. Она се може поносити оним што су митрополит Амфилохије и наше свештенство урадили, све смо радили за наше потомство, за нашу веру, за нашу државу. Када сте се захваљивали на Просвјетиној награди више пута сте рекли — треба нам ваша подршка. Каква Вам подршка треба и коме сте се заправо обратили? — Најважнија ствар која се догодила је што је овај наш проблем пробудио и наш народ, све Србе у нашој великој, широј отаџбини, али и све хришћане у свету који су сагледали да се овде угрожава слобода вере. Само разумевање нашег проблема — то је већ велика подршка, а нарочито када се и у другим градовима ван Црне Горе, у Србији, Републици Српској, по дијаспори организују велике свечане литије у одбрану вере, не само у Црној Гори, већ свуда у свету. Дубље гледано, видимо да је православље нападнуто на свим меридијанима. Ево прилике да се објединимо сви, да изађемо из свих наших криза, од Украјине до Црне Горе, преко Сирије и других меридијана. Редовно пратимо Спутњик Чули смо поруке са Свете Горе, има ли порука из других православних цркава за које ми још не знамо? — Добили смо отворену подршку Васељенске патријаршије и од Руске православне цркве, а они нису баш у најбољој комуникацији, али по овом питању су заузеле исти став. Наравно, Руска Православна Црква, као нама најближа, више пута је показала разумевање за наш проблем. Много пута су до сада скретали пажњу да овај Закон треба да се донесе уз поштовање Устава Црне Горе и међународно прихваћених стандарда који регулишу ову материју. Такође смо добили подршку Јерусалимске патријаршије, заправо — добијамо подршку од целог православља. Дакле, Ваша порука је — нема одустајања? — Борба траје и наставиће се. Уз Божију помоћ ћемо се борити и победити. Морам на крају да Вас питам — пратите ли Спутњик? — Скоро редовно. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Бадњи дан са свештенством, уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија и вјерног народа, Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Високопреосвећени је казао да је Господ оцима нашим говорио о великим Светим тајнама кроз пророке, а пуноћа Његовог јављања о Својој тајни, Тајни овога свијета, људскога живота и смисла човјечанства откривена је у рођењу дјетета Исуса у Витлејему. Подсјетио је владика да пророштва о Њему започињу од прадревних времена, од Адама и Еве, послије њиховога гријеха, када су погазили заповјест Божију и одрекли се живога Бога и Његове заповјести. Сваки од древних пророка је свједочио о Христовом доласку. “ И сва та пророштва су се остварила у овај свети дан Христовог рођења, дан Божића малог дјетета од Дјеве рођенога у коме су се сабрале све тајне неба и земље, који је творац, кроз кога је Господ – Бог Отац, створио небо и земљу и све што постоји. Кроз Њега је постало све што је постало. Он бјеше у почетку као вјечни Логос, вјечна Ријеч Божија у Богу. Као Бог, Ријеч Божија је постојала у Богу Оцу да би кроз Њега Бог Отац створио небо и земљу и све што постоји. И када је дошла пуноћа времена Господ је послао Сина Свога у овај свијет да посвједочи Себе и Оца Свога небескога, да нас научи да и ми њега називамо: Оче наш, који си на небесима.“ Даље је објаснио да не само да је Бог Отац Његов Отац од вјечности, него да је Отац свију нас и да зато увијек изговарамо ту дивну молитву коју смо од Христа научили, а у којој исповједамо и Тајну Свете Тројице: „Кад кажемо Оче наш, који си на небесима, онда исповједамо Бога Оца кроз кога је све постало што је постало. Да се свети име Твоје, име Његово које је изнад сваког имена јесте управо име Исус Христос, Син Божији, јединородни. Да се свети то име Његово, да буде свето и у нама, да кроз нас проговори Његово име. Да дође царство Твоје, то је Тајна Духа Светога, Трећега лица Пресвете Тројице.“ А откривањем Пресвете Тројице, казао је Митрополит, призван је и свијет и човјек нарочито, да испуни вољу Божију: да буде воља Твоја и на земљи као што је на небу. Настављајући тумачење молитве Господње, владика је појаснио да призив хлеб наш насушни дај нам данас, није призив на свакидашњи хљеб, већ је Он хљеб живота који силази са неба. Подсјетио је и на ријечи самога Господа: Ја сам хљеб живота који силази са неба, ко једе од овога хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити. „Зато се назива надсуштаствени хљеб, кроз кога и овај земаљски хљеб и храна добија свој прави смисао, а кроз њега и људски живот и храна. И све што се догађа са човјеком, и тијело његово, постајући призвано да и оно буде обиталиште Духа Светога, и душа његова, такође. И човјек постаје биће кроз Њега и преко Њега, кроз Његово рођење и оваплоћење, и човјек постаје не само душа жива, него у маломе богочовјек. Прима у себе квасац богочовјечности, Божији квасац, и човјек који је рођен у овоме пролазноме свијету, и који је по својој природи смртан, он кроз то Христово оваплоћење и рођење постаје бесмртно, вјечно биће.“ Човјек је биће призвано не просто да се рађа на земљи, него да се силом Духа Светога и водом преобрази у биће вјечно, непролазно, бесмртно биће, и то је смисао људскога живота, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије: „И тај најдубљи смисао људскога живота се открива управо нама овдје на земљи кроз Христово рођење. Зато ми прослављамо Господа нашега на овај Бадњи дан, поздрављајући се и преко бадањака, који је симбол Њега као дрвета живота вјечнога и непролазнога. Прослављамо Његов рођендан – Божић, прослављамо Њега као малог, као Божића, као мало дијете рођено од Духа Светога и Пресвете Дјеве, и кроз Његово рођење прослављамо свако рођење.“ Посебно је истакао да је кроз материнство Пресвете Богородице призвано свако срце сваке мајке да постане срце Богомајке. И свако дијете кроз причешће Тијелом и Крвљу Христовом, тим надсуштаственим хљебом, призвано је да постане бесмртно биће, вјечно и непролазно: „За вјечност је рођен човјек, а не за смрт и пролазност, то је она најдубља тајна наше вјере хришћанске и овога дана и догађаја, којега данас прослављамо. Зато су хришћани најдубљи и најмудрији људи на земљи, јер прослављају не смртнога, пролазнога човјека, него бесмртнога, прослављајући Богочовјека, прослављају ту богочовјечност, која је Светом тајном крштења уграђена у људско биће и живот, у људско рађање и живљење на земљи, и у вјекове вјекова. Зато се на овај дивни и Свети празник поклонимо Оцу и Сину и Духу Светоме – Богу нашем“, закључио је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Свете литургије, честитајући празник, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је у пјесми анђела и пастира, коју и ми данас појемо, Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља, садржан сав закон и призвање нас људи овдје на земљи: „Да прослављамо име Божије, које је изнад свакога имена и у коме је суд и правда, по Светоме Петру Цетињском, и да у исто вријеме, прослављајући име Божије, славећи Га на небесима, стварамо мир овдје на земљи. И да се васпостаља добра, благословена и мирна воља међу људима, међу свима народима. То је оно што је донио Господ Својим доласком у овај свијет, и то је оно на шта су призвани сви људи и земаљски народи. Мир Божији, Христос се роди!“ Ваистину се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У интервјуу за Спутњик уочи црквено-народног Сабора у Никшићу митрополит црногорско-приморски Амфилохије најављује да ће прочитати поруку Ђукановићу од цариградског патријарха. Он истиче да Српска црква није никаква верска заједница, него Црква Христова у Црној Гори која постоји осам векова и поручује: — Мошти Светог Василија ће сигурно бити сутра на Сабору, оне су за то припремљене, а верујем да ће доћи и доста народа, монаштва, свештенства. Прoчитаћемо Ђукановићу и писмо цариградског патријарха, где он говори о томе да Митрополија црногорска никад није била аутокефална, као што и није, као и да је једина нормална црква у Црној Гори Митрополија црногорско-приморска Српске православне цркве. Порука је дошла и од Московске патријаршије — Ми имамо и одлуку Синода Московске патријаршије с тим у вези, где се потврђује то исто. Руска црква је у своје време подржала Митрополију, нарочито почетком 19. века, чак и читав 18. век је подржавала, а у Санкт Петербургу је сахрањен и митрополит Василије Петровић и на његовом гробу пише: Митрополит црногорски, егзарх српскога трона пећкога. То пише у Петрограду, јер је он то и био. Он је чак тражио од Синода Руске цркве да обнови Пећку патријаршију, али то није било могуће. Зато је Руска црква од 1833. године прихватила да рукоположи Петра Другог Петровића Његоша, а онда и да рукополаже и остале митрополите. И не само то. Благодарећи томе, та митрополија која је извојевала слободу, која није прихватила да се потчини Цариградској патријаршији у то време, после укидања Пећке патријаршије и која је водила борбу за ослобођење од Турске и успела, и јесте она која је створила Црну Гору. Српска црква није од јуче Сада се спрема нови Закон о верским заједницама у Црној Гори... — Наша основна примедба је што се у том закону не помиње црква. Они нам не признају име које ова установа носи две хиљаде година. Ја нисам никаква верска заједница, ја сам Црква Христова у Црној Гори и ова наша црква православна, црква српска, Пећка патријаршија која постоји осам векова, није установа од јуче. А они то игноришу и свој предлог закона заснивају да не кажем на лажи — да је као наводно Митрополија црногорска црногорска црква, да је она престала да постоји 1918. године, да је не знам ко њу окупирао — и то Српска православна црква којој ова Митрополија припада осам векова. Председник Мило Ђукановић рекао је у Скупштини да СПЦ није постојала 1918. године... — Он је, нажалост, прихватио ту лаж коју посебно форсира ова секта која ту постоји, а која је себе прогласила за аутокефалну црногорску цркву, а у ствари је безглава. Главе нема ни тај који се приказује као њена глава. То је рашчињени свештеник Цариградске патријаршије... То је групица црквених деликвената које сад ова власт подржава, коју буквално плаћа, даје им новац да могу да опстану и да постоје, а која суштински нема никаквог утицаја у народу. И име које су узели, и начин на који се понашају — а покушавају да отму и име и достојанство Митрополије црногорске која ту постоји кроз векове. А то подржава садашња власт и то ни за ту власт није добро, ни за Црну Гору, јер Црна Гора постоји као независна држава од 2006. године. Ми као црква нисмо против државе, ми само тражимо од државе да се понаша на правни, нормални начин, да доноси законе који су сагласни са вековним предањем Црне Горе, и са савременим, модерним европским законодавством. Ништа друго не тражимо. Како коментаришете то да црногорске власти негирају то да је Митрополија, да је Црква створила Црну Гору? — Раније се овде звала Зета, па када је зетски митрополит прешао на Цетиње и постао цетињски митрополит и тај крај је почео да добија назив Црна Гора. Дакле, Црна Гора је добила назив по Митрополији. Дух Брозових пионира Митрополија је крстила државу по имену... — Митрополија је родила Црну Гору. А та митрополија је 1918. године одлуком Светог Синода цркве у Краљевини Црној Гори прва васпоставила јединство Пећке патријаршије, са Митрополијом у Србији. Она је била подстицај да се васпостави Пећка патријаршија која је онда потврђена и од Цариградске патријаршије 1922. године и призната од свих помесних православних цркава до данас. То је оно што је историјска чињеница. Нажалост, треба бити искрен у том погледу — оно што ради садашња власт у Црној Гори, то је директни наставак лењинизма и стаљинизма. Оно што је покушао Лењин, да створу живу обновљенску цркву у Русији, прогонећи патријарха Тихона и убијајући хиљаде свештеника и епископа, исто се то догодило и овде у Црној Гори. Наши комунисти су убили митрополита Јоаникија, побили преко 120 свештеника, затворили су 1953. митрополита Арсенија и осудили га на 11 година затвора на правди Бога, прогонили митрополита Гаврила зато што је бранио да се сруши црква на Ловћену. И сада исти тај дух настављају њихови наследници, јер су практично ови који управљају Црном Гором Брозови пионири. То је комунистички, партијски однос према цркви, не знајући ни шта је црква, него имајући своје партијско-идеолошко мишљење. Они су сада ставили у програм да желе да обнове црногорску цркву... — Која то партија на свету ствара цркве? Једна је ова која сада влада Црном Гором да они славе своју цркву. Не верујући у постојећу и поистовећујући себе као власт и као партија са државом. Црна Гора је међународно призната држава и не доводимо под знак питања државу, али не можемо дозволити да једна власт, која је у ствари комунистичка, угрожава цркву. Наши комунисти су одузели доста црквене имовине, сад ови који би требало да врате ту имовину, што је и тражено од Европског парламента, хоће још и храмове да одузму. Позив на братску слогу За 24. децембар је заказано заседање Скупштине, а очекује се да ће се 26. децембра на дневном реду наћи тај закон. Може ли да се спречи да тај закон буде донет? — Ми их молимо да дођу сутра у Никшић, позвали смо и њих, а и наше муслимане и римокатолике, не само православне. Овде је обичај већ 350 година да долазе сви за помоћ од Бога, не само православни, него и муслимани и католици. Уместо да прослеђују такве законе, ми их зовемо да дођу и они. То је позив на братску слогу, на помирење народа, а не на свађе. А шта су они урадили? Они, ова власт, склопили су уговор са Ватиканом и исламском и јеврејском верском заједницом. Ми смо дали свој предлог 2011/2012. године, али они нам нису ни одговорили. И 2015, кад је изнет први предлог закона, поднели смо 5.000 примедби, али никад нису одговорили ни на те примедбе. Ево, сада смо поново доставили и њима и међународној јавности своје примедбе на предлог закона. А тврде да су испоштовали све. И препоруке Венецијанске комисије. Тврде и да је било разговора са најмногобројнијом црквом у Црној Гори... — Са црквом која је родила Црну Гору. Надамо се у Бога да ће их уразумити, али се надамо и у помоћ међународне заједнице, јер се они очигледно на трезвенији начин односе према томе, иако не воле да се мешају у унутрашње послове Црне Горе. То и разумем, али њихово расположење и држава посебно православних, и Грчке и Русије, кристално је јасно. Чак и европске државе сматрају да то није нормално. Огласила се и ЕУ... — Ми се надамо да ће Бог уразумити ову групицу која сада влада, ти наши Титови пионири… И оно што је најгоре, чак и оно што је комунизам оставио у њој, што је народ градио, стотине предузећа, сада је опљачкано, а једна група људи су постали милионери. Сад је остало само да и цркву опљачкају и то је сва прича. Црква, иако у тешкоћама, успела је да обнови преко 700 храмова, да сагради катедрални храм у Подгорици, који су освештали московски и цариградски патријарх и то је било њихово последње саслуживање. Ја се сада поново молим Богу да дођу и цариградски и московски патријарси. Нада у јединство у православљу То је једини храм који су освештали обојица... — Ја се надам да ће они поново доћи после ове несреће у Украјини да се овде у Црној Гори састану и да се обнови јединство православне цркве. Јер то што се догодило са Украјином, са том лажном црквом, једна је од рана. Нажалост, ту је штета што се умешао цариградски патријарх. Цариград је престолна црква, али то не значи да је глава цркве, јер у православљу је глава цркве сам Господ Христос, нема друге сем те. А он је у одлуци о украјинској цркви написао да је глава цркве, што је потпуно папско тумачење које је на срамоту Цариградске патријаршије. Чини се да власт у Подгорици користи сукоб око украјинске цркве? — Оно што су урадили са Московском патријаршијом и Украјинском православном црквом, укидајући одлуке патријарха Дионисија Четвртог из 1686. године и тиме реметећи јединство Московске патријаршије, признато пре више од 300 година, тиме дају знак да имају право да укидају све аутокефалије које је дала Цариградска патријаршија. Ако може тамо да укида, зашто онда не може да укида аутокефалију и Српске цркве, Атинске архиепископије и других цркава. И не само то. Тим својим гестом поништили су одлуке Сабора на Криту из 2016. године који је имао васељенски значај, када је потврђено да постоји 14 аутокефалних цркава у њиховим канонским границама. Цариград се огрешио и о Сабор који је одржан, и о вековна предања православне цркве, не само о Московску патријаршију и Украјинску православну цркву. Створио је раскол, припремио један раскол православне цркве који је катастрофалан. Боже опрости, то подсећа на оно што се десило у 11. веку. Неће дати Бог, у сваком случају, тако нешто, али није добро, није здраво и надајмо се да ће Цариград да се поправи. Много је значајно оно што је предложио јерусалимски патријарх, сазивање свеправославног саветовања, јер је Јерусалимска патријаршија једина „мајка црква свих цркава“. Цариградска јесте мајка наших словенских цркава, али све цркве, читаво хришћанство се родило из Јерусалима. Надајмо се да ће позив јерусалимског патријарха прихватити и Цариград. Ми остали смо то прихватили, и Московска патријаршија, да се свеправославно, свесаборски реше та питања. Једино тако могу да се реше. Извор: Спутњик
  5. Оца Игњатија Шестакова, сабрата московског Сретењског манастира, савременог руског мисионара и уредника чувеног интернет-портала Православие.ру вероватно нема потребе посебно представљати у Србији – у нашој земљи он је годинама уназад радо виђен гост. Доказани пријатељ српског народа, одличан познавалац историје Српске Цркве, човек који међу православним Србима слови за „свог међу својима“ и који, у складу са свим наведеним, перфектно говори српски језик. Ово је други интервју по реду који он даје за часопис Православни мисионар, на тему броја. Оче Игњатије, за почетак нам реците нешто о значењу термина „Света Русија“ и о његовом историјату. Да ли се значење те синтагме мењало кроз различите епохе? Може се рећи да појам „Света Русија“ има два значења: То је Руска земља, Русија по данашњем схватању, коју је Бог изабрао ради спасења и просвећења хришћанском вером. Односно, по овом схватању „Света Русија“ има сасвим видљиве физичке границе. Други појам је метафизички простор, сабор православних хришћана и светаца. Света Русија није толико дефинисана географијом и етничком припадношћу или државношћу, колико управо Православном вером. Привремена и пролазна Русија као да се преображава и као да је позвана да постане вечна Русија, део Царства Небеског и Небески Јерусалим. Ово је врло слично као појам Небеске Србије. Чини ми се да су ови појмови умногоме идентични по свом духовном садржају. Узгред речено, мислим да је управо због тога многим Србима тако блиска и схватљива Света Русија. Мислим као ни једном другом православном народу осим самих Руса. У којој мери је данас жива идеја Свете Русије и како се она уопште доживљава од стране руског народа? Света Русија је, наравно, жива, зато што је бесмртна. Она у свом највишем смислу припада вечности. Нажалост, данас се тога ни из далека не сећају сви наши савременици, Руси. Чак би боље било рећи да не живе у складу с тим, али ипак без обзира на сва искушења и саблазни, без обзира на то што у свести нашег друштва данас практично доминира амерички начин живота који је прожет материјалним вредностима, као што је то некад био случај с комунистичком идеологијом, то не може у потпуности да заклони или да апсорбује Свету Русију. Не само то – лично сматрам да Русија као држава, империја и цивилизација живи управо захваљујући Светој Русији. Ако не буде Свете Русије неће бити ни Русије. Заправо, ако погледамо историју своје земље у трагичном ХХ веку видећемо како одрекавши се идеала Свете Русије историјска Русија у ХХ веку стално нешто губи и остаје без нечега. Губи територију за територијом, светињу за светињом, сам руски народ се распада на делове. Чак се и Црква дели. Али Света Русија је и данас жива, живи су њени идеали, између осталог, и кад је реч о нашој омладини, што не може да нас не радује и надахњује. Русија је у ХХ веку прошла кроз страдања као мало која земља у историји света. У којој мери је узвишени идеал Свете Русије надахнуо руски народ да издржи Голготу која га је чекала после пада Царевине? Мислим да можемо говорити о томе да је све оно добро што је постојало у народној души у трагичном ХХ веку било управо одраз идеала Свете Русије. Није случајно, на пример, што су у време владавине комунистичке идеологије у Русији под којом се и тада подразумевао СССР била створена многа дела у области књижевности, поезије и пре свега филма која су била прожета дубоким хришћанским смислом и моралним учењем. Сад, у време наизглед безграничне слободе, осврћемо се и у недавној прошлости проналазимо ове моралне идеале и примере, између осталог, за наш духовни живот, за служење ближњем и Цркви. Зашто је то тако? Мислим да је то због тога што су творци ових дела још увек били одгајени на вишевековним идеалима Свете Русије, чак и ако тога сами нису били свесни или ако су сматрали себе неверујућим и нецрквеним људима. Они су их преузимали из руске књижевности, уметничких дела и црквене архитектуре, али што је главно, из моралних идеала у складу с којима је руски народ наставио да живи. С идеалима милосрђа, пожртвованости, подвига, љубави према сиромаштву и љубави према ближњем. Света Русија је и даље живела у народним музејима, у дечјој књижевности и у нашим бајкама. Занимљиво је што се на тако чудесан начин пробијала и налазила место у патриотском васпитању совјетске епохе. Руски народ је после револуције доживео праву катастрофу, прошао је кроз страдања незамисливих размера, али је управо скоро угасли огањ Свете Русије и даље грејао народну душу, уливао му је снагу, подстицао га је на стваралаштво, подвиг, а што је главно, на молитву. Многи исповедници Свете Русије су постали чувари Цркве и вере. То је било нераскидиво. Руси и Срби имају више личности из своје историје које су изразито сличне. Примера ради, Свети Сергије Радоњешки и Свети Сава показују сличност како по духовном лику, тако по огромном значају за народе из којих су потекли. Исто примећујемо код Светог кнеза Александра Невског и Светог деспота Стефана Лазаревића, који нам изгледају као рођена браћа, како по витешком лику, тако и по духовности. У савремено доба појавила се и једна личност која и за Србе и за Русе има велики значај – руски Цар мученик Николај Романов, Свети Рус који је заштитио српски народ од уништења у Првом светском рату. Шта кажете на идеју да наше две помесне Цркве заједничким снагама саграде један руско-српски храм у коме би, један поред других, били фрескописани ликови Светитеља који су директна спона наша два братска народа? Наша је дужност да саградимо такав храм. Не само то, сигуран сам у то да ће се такви храмови појављивати у Русији и у Србији, у свуда где живе Руси и Срби. Данас се у Републици Српској у Бања-Луци већ гради такав руско-српски храм у част Николаја II и Царских мученика. То је Спомен-храм, храм који представља израз љубави Срба према нашем Цару-мученику Николају који је устао у заштиту истоверног српског народа 1914. године. И овај пројекат се већ реализује, може се рећи, заједнички. Пројекат храма израдиле су и припремиле руске архитекте, а граде га сами Срби. Али, мислим да то није једини такав пројекат. Наравно, и Београд заслужује храм у част Николаја и српских светаца. Овај град је једини главни град у свету у којем постоји Улица цара Николаја II, и где је у самом центру града подигнут величанствени споменик Николају II. То говори о многим стварима. Београд је посведочио своју искрену љубав према Цару-мученику. И верујем да ће се једнога дана и у Београду појавити такав храм. Уопште, обилазећи најразличитија места на Балкану свугде сам имао прилике да сретнем ову жељу која је спонтано или свесно потицала од различитих људи: свештеника, архијереја и обичних верника. Постоје неки савремени теолози који критикују термин Света Русија, сматрајући да он потенцијално садржи етнофилетистичке конотације. Који је Ваш одговор на такве ставове? Мислим да ови савремени теолози-критичари сами заправо нису спремни да бране Цркву као што су је бранили новомученици за које је појам Света Русија или Небеска Србија био жив. Они углавном с паметним изразом лица могу да критикују све што је било пре њих. Појавило се мноштво људи који због нечега све знају боље него што су знале претходне генерације исповедника вере, генерације наших предака који су сачували веру у најтежим условима. Нараштаји Руса који су преживели комунистички терор или нараштаји Срба који су сачували веру и морал у условима неколико векова турског јарма. Ови паметни „научници“ су данас спремни да све доведу у сумњу, али се поставља питање да ли сами могу показати пример заштите вере и исповедништва који су показали људи за које појам Света Русија није био празна реч. Наравно, мислим да се „за етнофилетистички конотацију“ може оптужити црквена традиција сваког народа: Руса, Срба, Грка, Грузијаца, Румуна, Бугара и тако даље, чак и православних Јапанаца. Код свакога се може наћи нешто што је специфично за њихово исповедање вере, што потпада под „садржај етнофилетистичке конотације“. Али, мислим да се сад више не треба тиме бавити. Заправо је важно чувати чистоту Православне вере у оним савременим искушењима, која су често нова и по облику необична за Православну Цркву и народе који исповедају православље. Ова искушења су много јача и штетнија по јединство православља и спасење наше душе. Једно од њих је по мом мишљењу извесни верски глобализам, брисање свих граница и појмова морала. При том се ово често оправдава борбом с неким наводно застарелим појмовима и традицијом, укључујући и националну. Они се доводе у сумњу као неко невероватно зло. Међутим, занимљива је сама чињеница да је кад се овај или онај народ придржавао своје националне православне традиције, био много моралнији и духовно јачи него сад кад смо добили неко наводно светско „истинско“ хришћанско откровење, а кад су наши морал и морални обичаји пали на невиђено низак ниво. Чини ми се да треба да се замислимо над тим, пре свега то треба да учине ови савремени теолози, ако се, наравно, искрено руководе жељом да буду од користи Цркви, а не просто да направе каријеру, стекну популарност и прославе се својим екстравагантним идејама и поступцима. По мом мишљењу, то је најчешће испољавање извесне неукости или незнања, које, парадоксално, произилази из претерано књишког богословља. Не бих желео да било кога увредим, али кад међу „савременим теолозима“ (а међу њима и неким српским), наиђем на извесну скепсу према Светој Русији, то по правилу говоре људи који елементарно никад нису били у Русији. Прочитали су неку критичку литературу и чини им се да су све схватили. Односно, ови научници једноставно немају искуство живог општења и сусрета са Светом Русијом. Они немају искуство литургијског општења с њом, општења с верним народом, немају додир са светињама, већ су само учествовали на богословским конференцијама и то у прилично уском кругу. Другим речима, оваква критика у суштини често не може да издржи никакву критику. И заиста, често је ова критика усмерена и на Небеску Србију и српску црквену традицију и обичаје, што је врло жалосно. Али хвала Богу, тога нема толико много и Православна Црква Свету Русију у целини сматра својим саставним делом. Мислим да, просто, треба више да знамо једни од другима: Срби о Русима, Руси о Грцима, Грузијци о Србима и тако даље, како бисмо боље разумели једни друге и заједно ишли ка спасењу. Кога бисте данас назвали носиоцем традиције Свете Русије и како да човек заиста препозна ову традицију? Прави носиоци ове традиције и њен део су били и остају пре свега наши свеци, и управо упознавање с њима може истински да нам открије тајну Свете Русије. То не треба да занемарујемо. Тим пре што нам нису оставили само своја житија, већ и писано наслеђе. И заправо има их врло много, много више него што обично памтимо и знамо. Одлично је то што је много тога преведено на српски језик: Јован Кронштатски, Оптински Старци, Јован Шангајски, Филарет Московски, Игњатије Брјанчанинов, многи наши духовни писци, и они који нису прослављени у збору светих. Од свих њих имамо шта да научимо. Све што су написали прожето је духом Свете Русије. Али, обавезно се треба упознавати и с класичном руском књижевношћу, зато што је она саставни део наше културе, а истовремено је чуварка многих идеала Свете Русије. Увек се много радујем кад код нам у госте дођу Срби – ученици и студенти богословије. Види се како се момцима свиђа оно што виде. Како се одвија ово живо општење. Више им ништа не треба доказивати, и ово познанство с нашом традицијом, са Светом Русијом, на видљиви начин буди и јача у њима веру. Јача у њима жељу да служе Цркви. Исто се дешава и са свештеницима и монасима, са епископима. Света Русија ниједног човека који тражи истину не оставља равнодушним. Мислим да је то дивна традиција и да је треба развијати: Света Русија није нека лична својина руског народа. Она припада целој васељени и ми смо спремни да је поделимо са сваким човеком који искрено воли Христа. Извор: Православие.ру
  6. Празник Преображења Господњег у Епархији осечкопољској и барањској прослављен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини где се народ и свештенство окупило на челу са својим Епископом како би на овим просторима пројавили саборни дух нашег народа. Прослава Празника започета је вечерњим богослужењем којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије у присуству Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима, уз саслужење свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Вечерњем богослужењу присуствовали су угледни чланови културног, политичког и просветног живота овога краја. Незапамћен број народа из свих крајева Епархије осечкопољске и барањске сабрао се у Светоуспенској светињи у Даљ Планини предвођен својим парохијским свештеницима. По одслуженом вечерњем богослужењу уприличено је послужење за окупљени народ. Славље је настављено културно-уметничким програмом Великог тамбурашког оркестра РТВ са солистима. На дан Празника, 19. августа 2019. године, светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима и свештенства Епархије осечкопољске и барањске. Светој Литургији присуствовали су угледни чланови политичког, културног и друштвеног живота Епархије осечкопољске и барањске. По прочитаном јеванђељском зачалу Владика Исихије је у својој богонадахнутој беседи поучио сабрани народ о значају празника Преображења Господњег. „Господе! Добро нам је овде бити; ако желиш, да направимо овде три сенице: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији“. Када је свети апостол Петар то понудио Господ значи да је хтео да се тај тренутак продужи, да им се ту подигну скиније, да могу ту да обитавају, тј. да буду заједно са нама. Господ Исус Христос први пут пројављен са својим Божанством као Син Божји и са Њим славни Мојсеј Законопримац, који је примио Закон од Самог Господа, и Илија, највећи међу пророцима. Ово је браћо и сестре Богојављење. Овде се објавио Бог у Светој Тројици исто као што се објавио и на другим местима, а пре свега на Јордану у Крштењу Господњем којег празнујемо и називамо Богојављењем. Али ово је такође Богојављење и такође се овде открива Тројични Бог. Оно Богојављење је на почетку Исусове проповеди, а ово је на крају проповеди после три године како је обилазио Јудеју и Палестину. Када је народ, колико је то могуће, сазрео да види Исусово Божанство. Црквена песма каже да је показао ученицима својим славу своју Божанску онолико колико је могуће. Зато што људска природа не може да заједничари у потпуности са Божанском природу. Али као што нам ова Богојављења показују, по благодати Божјој, а не ни по каквој заслузи, Господ се открива онима који верују у њега, који се надају у Њега и који Га љубе. Открива се и показује своје Божанство на недокучив и надумни начин. Како се одвијало ово Богојављење? Господ је изабрао ученике и повео их са собом. Ово су изабрани од изабраних, јер од свег народа који је следио Господа, а знамо из светог Јеванђеља од пре две недеље да је само једном приликом пет хиљада људи, изузев жена и деце, ишло за њим у пустињу. Значи хиљаде људи су га пратиле и озбиљно слушале његову реч, просветљивали су се. Изабрао је Дванаесторицу Апостола да буду Његови најближи, Његови саслужитељи и први ученици. Од те Дванаесторице Он је изабрао ову тројицу – Петра и браћу Јована и Јакова, синове Зеведејеве, да само они као најизабранији могу да посведоче Христово Божанство. Та тројица нам симболизују три основе врлине уз које се открива Господ, а то су вера, нада и љубав. Петар је оличење вере, његова вера је доказана много пута. Јован је онај који је највише љубио Господа и за кога кажу да је возљубљени ученик Христов. А Јаков је син наде, први Епископ Јерусалима, онај који је увек био на утеху верном народу. Њих тројицу Господ изабире и води са собом на гору високу. Ту нам се показује да ове три врлине треба да спроводимо уз подвиг, јер треба да се попнемо до највиших висина следујући Христа Тамо на висинама, удаљени од световне гужве, у тишини молитве Господ показује Лице своје својим Апостолима. Дешава се Преображење по којем је овај догађај добио име, догађај по коме се празнује. Али Преображење значи да се неко мења у потпуности, да постаје нешто друго од оног што је био. То може мало да нас збуни. Преобразио се Господ пред својим ученицима, али су се ученици још више преобразили пред њим. Много је важно да разумемо да Исус Христос ни на који начин није променио себе у овом догађају. Он је одувек био Син Божји, а у времену је и Син Човечији рођен од Дјеве Марије. У потпуности са људском природом, али и у потпуности сједињен у истој Личности и са Божанском природом коју је вечно имао. Али Он је кроз свете Апостоле човеку постао спознатљив као Син Божји. Његова Божанска светлост нам је постала доступна. Ако се држимо ове три влине и подвига, браћо и сестре, и ми можемо заједно са Апостолима да доживимо то Преображење и можемо да будемо заједничари са Светлошћу Господњом коју су потоњи теолози назвали нетвореном светлошћу, Таворском светлошћу и Енергијом Божанском која није тварна. То је Енергија која припада самоме Богу, којом се Он објављује човеку и омогућује да човек заједничари са њиме. Ова света Литургија на којој смо сабрани је оличење и суштина те заједнице и директни настављач тог Преображења које се десило пре Страдања Христовог. На овој Литургији и ми такође са вером, надом и љубављу последујемо Спаситељу своме Христу, Који је Глава Цркве и Његовом благодаћу служимо благодарење Богу Оцу. Он нам се даје у својим Енергијама благодаћу Божјом. Хлеб и вино које приносимо Богу Оцу у име Исуса Христа, који уствари Он приноси за нас, постају Тело и Крв Христова и деле се свима који са вером, надом и љубављу приступају. То треба увек имати у виду када приступамо светима Тајнама, да тада заједничаримо са Самим Господом. Свети Апостоли су се у потпуности уподобили Господу, они су се такође преобразили. Они су лик Христов који је у њима и који је у сваком човеку уподобили. Они су тај Образ Божји остварили и уподобили се Самом Господу тако да су и они постали светлост. На икони Преображења приказује се Господ и приказује се Мојсеј и Илија као представници Старог Завета који стоје и разговарају са Господом. Приказују се тројица изабраних апостола, који су пали немогући више да гледају Славу, који су надвладани само одбљеском Славе Божје која им се показала. Господ се показује са неким прстеном светлости око Себе, не са обичним ореолом око главе, него око читавог Његовог Тела бљешти та светлост. То се зове нимбус или мандорла. То се у православној иконографији ретко користи. Али користи се онда када се Господ пројављује и када оно што се приказује на икони није било доступно обичном оку, него само ономе који је у благодати Божјој. Јер да се неко од непросвећених случајно нашао на тој сцени Преображења, не би видео оно што су Апостоли видели. Само би видео Исуса као човека, узвишеног али обичног човека. Видели би да се ту нешто догађа, али ништа од овога не би видели. Зато што је Светлост Христова доступна само онима који ту Светлост остваре у себи. А они је не стварају него је имају у себи, јер смо по стварању сви створени као иконе Божје и сви имамо у себи ту божанску светлост. Али својим немаром, грехом и одвојеношћу од Бога ми постајемо слепи и за своју светлост, а још више за Светлост Господа. Само они који се у подвигу и богољубљу уподобе у некој мери Господу и остваре своју људску природу, могу да виде Светлост Божју. То су светитељи Божји. Хиљаде и милиони светитеља од тог догађаја Преборажења па до данас, који су сведоци светлости Божје. Јуче смо чули о чувеном светом Серафиму, руском светитељу из 19. века који је са једним верником који је остао познат у историји – Мотовило, разговарао. Објашњавао му је шта је то благодат Божја и како то изгледа, али када је овај инсистирао да хоће то да доживи и да му није довољно то како му Старац објашњава, Старац који је сам препун благодати и који је препознао у Мотовилову ту решеност и отвореност за благодат, дохватио га је снажно и кроз молитву учинио да и Мотовилов доживи ту Светлост. Мотовилов је онда једва могао да гледа на Старца који је стајао пред њим. Старац му је објаснио да је и он сам у тој светлости, да и он сам тако светли. Зато се и каже у црквеној песми ”у светлости Твојој видећемо светлост”. Нека би Господ дао да сви будемо просветљени, да на овој светој Литургији свако ко прими свете Тајне буде прожет Светлошћу Господњом, а ко не прими да се достојно спреми и да се у догледно време и сам причести. И нека би дао да следујемо са изабраним Апостолима Господу на Гору Таворску у читавом свом животу. Да ону благодат коју примимо на светој Литургији по својој мери показујемо као светлост и онима у свету који су мање срећни и нису учествовали на Литургији. Да будемо достоји имена Христовог, да будемо достојни имена хришћана и да се нашим молитвама и други око нас заинтересују и загледају у свете Тајне које нуди Црква. Нека је благослов Господњи и Празник светла – Преображења Христовог са свима вама и нека сви у светлости прославимо Оца и Сина и Светога Духа! Амин. Радост заједничарења настављена је за славском трпезом, свечаним ручком који је испред конака манастира уприличен за све присутне. Извор: Епархија осечкопољска и барањска Епархија осијечкопољска и барањска | WWW.EPARHIJA-OSJECKOPOLJSKABARANJSKA.HR
  7. Дана 10. марта 2019. године у Недељу сиропусну – сећање на Адамово изгнање (Недеља опраштања), Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију после које се верницима обратио беседом. Данас је последња недеља пред Велики пост, која је испуњена веома важним смислом. Свеобухватан смисао овог дана је покајање и опраштање грехова. Заправо, цело поприште Великог поста које нам предстоји посвећено је теми превладавања греха у човеку. И ако се у току поста не мењамо набоље, узалудно смо се трудили, узалудно смо се молили, узалудно смо постили, зато што и пост, и молитва попримају смисао онда кад има резултата. То не значи да треба да престанемо да постимо и да се молимо ако не осећамо резултат. Нипошто! То значи да ако не осећамо резултат треба да будемо свесни: у нашем животу се дешава нешто неправилно, иако се молимо и ограничавамо у храни. И да бисмо истакли духовну димензију поста као најважнију, саветује нам се да последњег дана пред Велики пост замолимо једни друге за опроштај и да још једном постанемо свесни да без опроштаја нема спасења. „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески“ (Мт. 6:14) – ове изванредне речи смо чули данас у одломку из Јеванђеља. Колико је важно да сачувамо ове речи у сећању и у срцу – посебно онда кад нам је тешко да некоме опростимо, кад нас је неко прејако увредио! Јер има људи које не желимо чак ни да сретнемо, које не можемо да погледамо у очи. И што је веће отуђење, што је већа унутрашња одбојност, што више негативних осећања човек изазива у нама, тим јача треба да буде наша тежња да се помиримо управо с тим човеком. Можда нам Господ намерно шаље таквог човека како би окушао нашу верност, како бисмо постали свесни своје способности или неспособности да опраштамо другима, од чега зависи и наш сопствени опроштај, који долази од Бога, на Страшном Божијем суду. Способност опраштања открива човеку перспективу вечног живота. Ако нема опраштања, као што је изванредно говорио Јефрем Сирин, не треба ни да се молимо, ни да постимо, јер ће све бити узалуд. Празнина без икаквог смисла! Молитва и пост попримају смисао тек онда кад се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност да праштамо и да молимо за опроштај. А зашто је тако? Па зато што је гордост највећи и најопаснији грех од којег потичу сви други грехови. И човек присуство гордости у себи препознаје управо кроз неспособност да затражи опроштај или да опрости другом човеку. То је известан индикатор, као лампица која светли на уређајима кад наступа нека опасност, на пример, кад има недовољно кисеоника или кад се појављују штетне материје у атмосфери. Има уређаја који одмах реагују на ову промену – засветли лампица или се чује гласан звук упозоравајући човека на опасност. Тако је и у духовном животу. Ако нисмо у стању да праштамо и ако нисмо у стању да молимо за опроштај, можемо сматрати да се упалила црвена лампица која нас упозорава на то да се наша душа налази у опасном стању. Велики пост је време које нам се даје за очишћење наших грехова, за приношење покајања, за пролажење кроз искушења и тешкоће, између осталог, кроз ограничења у храни, пићу и разоноди. Све су то само средства усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана с нашом способношћу да опраштамо људима и да молимо за опроштај за своја сагрешења. Хајде да размислимо о томе колико је важно праштање, и то управо данас, јер је у току целог нашег живота то вероватно последња ствар о којој мислимо. Имамо толико много брига, толико много послова, толико много тога да урадимо, али ко од нас свакодневно размишља о томе колико смо у стању да праштамо или да молимо за опроштај? Ово нам не пада на памет. Међутим, данас је управо такав дан кад треба да се подвргнемо извесном испиту, да се упитамо и да одговоримо на важно питање: да ли можемо да праштамо и да молимо за опроштај или је то за нас претешко бреме? И у једном, и у другом случају – ако кажемо да можемо, или ако кажемо да не можемо – предстојећи дани светог Великог поста ће нам омогућити или да оснажимо у себи ову врлину или да превладамо греховну склоност и неспособност да се миримо с људима. Нека нам помогне Господ да спасоносно проведемо дане Свете Четрдесетнице и да достојно дочекамо празник Светог Васкрсења! Амин. Извор: Православие.ру
  8. У уторак, 15/2. јануара 2019. године, када наша света Црква у периоду претпразништва Богојављења прославља и празнује преподобног Серафима Саровског и светог Силвестра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Сушици. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протојереј Славиша Илић, из Епархије врањске, ђакон Урош Костић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе У беседи након прочитаног Јеванђеља Владика Јован је објаснио шта ми задобијамо од вере у Бога и од љубави према Њему. “Вера нам открива оно што ми нашим умом не можемо да разумемо, а љубав, коју пружамо, нам се узвраћа од Бога јер се Бог рађа и страда и васкрсава да би нас спасао”, поучио је Епископ Јован који је даље тумачио јеванђељску причу о чокоту рекавши: “Христос нам за себе каже да је он прави чокот којег ништа не може да оштети и уништи, а док је чокот здрав и све што је на њему биће здраво. Са друге стране, као што лекари одстрањују нездрав орган из тела како би сачували остале органе, тако и виноградар одсеца ону лозу која је заразна да не би заразила друге. Виноградар нам је дао средства помоћу којих се можемо накалемити на чокот, односно Цркву. Та средства су свете тајне, Јеванђеље и врлине. Веома је важно да схватимо да ако нисмо накалемљени да онда венемо. Крштењем смо се обукли у белу хаљину коју смо позвани да чувамо од греха, а будући да смо по природи слаби и грешни потребно је да будемо свесни својих грехова и да се покајемо јер је покајање изнад сваког греха. А покајања нема без смирења. Човек без смирења не може да прими поруку Цркве јер он прихвата само своје мисли. Ако смо у Цркви, живећемо искрено и поштено, а не лукаво, дволично и лицемерно. Кад човек живи чисто и поштено онда он живи небом, а хода земљом. Док будемо плевили сами себе живећемо на чокоту и доносићемо плодове, а ако не плевимо подивљаћемо. Лукавство је опасна болест, оно обећава рај а даје пакао, обећава живот а даје смрт, обећава Бога а даје ђавола. Зато слушајмо Цркву, а она се слуша животом и Јеванђељем. Црква је тај чокот, она нам даје најлепше сокове, самог Христа, односно Свето Причешће за које једино вреди живети”. Извор: Епархија шумадијска
  9. У недјељу 6. јануара, када наша Света црква молитвено прославља Бадњи дан и Оце, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Испред цркве Свете Тројице постављени су бадњаци, а Светом Литургијом началствовао је јеромонах Владимир, а саслуживали су му архимандрит Мирон, протосинђел Сергије и јерођакон Зосима сабраћа острошке обитељи и јереј Бојан Радуновић, парох горњеполимско-гусињски, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Рођењу Богомладенца Христа, сабранима је бесједио о. Владимир. – Ово је дан када се Бог полако открива свијету као свесавршена љубав, зато што се Бог открио не као властелин, као страшни свемоћни судија и разарач, него као Дијете. Ево дивног дана када се Бог јавља и постаје човјек, један од нас, као немоћан, смртан човјек, али да би нам својом смрћу на крају прибавио спасење – казао је о. Владимир. Он је казао да смо призвани да имамо љубав по лику Божије љубави, да будемо спремни да се жртвујемо за ближње своје, као што је Отац дао Сина да буде жртвован на крсту. – Ми смо призвани због Христа и због ближњих својих да дајемо живот свој, јер је Христос сам рекао данема веће љубави од оне када живот свој дајемо за ближње своје. Треба да имамо непоколебљиву вјеру у промисао Божији и када нам се чини да смо притијешњени са свих страна, не треба да тражимо разумијевање, помоћ и оправдање од људи, него да се надамо на свесилну руку Божију, која ће нас у посљедњи час избавити и спасити – казао је о. Владимир и додао да данас треба да се радујемо, јер је ово дан када Дјева Марија иде из Назарета у Витлејем гдје ће родити Спаситеља свијета. Сабрани који се постом, молитвом и исповијешћу припремају за празник Рођења Исуса Христа примили су Свето Причешће. Потом су саслужитељи служили Вечерњу службу. Велико повечерје са литијом служиће се у 16 часова, а у наставку ће острошка обитељ са вјерним народом налагати бадњаке. Извор: Манастир Острог
  10. Завичајни клуб Билећана у Србији, у својим просторијама је трећи годину у низу прославило своју крсну славу Пренос моштију Светог Саве. Овогодишња слава протекла је у сјети за недавно преминулим свештеником Радом Зеленовићем. Наиме, када су прије три године Билећани уселили у своје просторије он их је освештао. Такође, према његовом приједлогу и благослову Билећани су након усељења почели да обиљежавају ову славу, која је била и логичан избор, јер Билећа слави Светог Саву. У знак захвалности и љубави према свом духовном оцу, Билећани су у галерију својих бесмртника на посебно мјесто поставили портрет прота Рада, који је свој вјечни мир нашао у својој задужбини – манастиру Светог Петра Зимоњића у Данићима. Поштујући завјет предака и вјере православне, славски обред обавио је надлежни парох, свештеник Саборне цркве у Београду Арсен Миловановић. У пресјецању славског колача учествовали су предсједник удружења Миодраг Дунђеровић, потпредсједници Борислав Кркелић и Ђуро Вујадиновић, секретар Жељко Милинић, мр Божидар Бобан Вукоје, предсједник Одбора за дијаспору и Србе у региону Миодраг Линта и бројни чланови Удружења. Познати по свом хуманитарном раду, завичајни клуб Билећана прошле јесени организовао је, на иницијативу успјешник пословних људи проф. др Миленка Џелетовића и мр Божа Бобана Вукоја, донаторско вече посвећено обнови Храма Светог Саве у Билећи. Том приликом сакупљено је 60.000 КМ. Како нам је испричао предсједник удружења Миодраг Дунђеровић радови на обнови билећког Саборног храма приводе се крају . – Након успјешно проведене донаторске вечери нашег Завичајног клуба Билећана, крајем прошле године, и захваљујући другим бројним донацијама, Храм се налази пред завршетком радова. Тачније, преостало је да још иконописци заврше свој дио посла, осликавање његове унутрашњости, након чега ће Храм засијату у новом руху – рекао је Дунђеровић и додао да ће то бити празник не само становника Билеће, већ свих Билећана ма гдје да се налазе. Потпредсједник удружења Билећана Борислав Кркелић најавио је да ће традиционално окупљање 800 припадника Школе резервних официра ЈНА из свих бивших југословенских република, сада самосталних држава, одржати 16. и 17. јуна 2018. године у Билећи. На тај дан Билећани на улице износе своје производе и тиме увеличавају овај догађај. Кркелић је најавио да ће Завичајни клуб наградити три најбоља ученика Гимназије „Голуб Куреш“ са лаптоп рачунарима, а већ су почеле припреме на организацији традиционалне „Вечери Билећана“ које ће се по традицији одржати крајем године у Београду. Говорећи о другим активностима клуба, потпредсједник удружења Билећана Борислав Кркелић рекао је да је за 13. јул у Београду заказано откривање споменика славном холивудском глумцу Младену Секуловићу или Карлу Малдену, како му је било умјетничко име. Славни оскаровац, чији је отац Петар стигао у Америку из билећког села Подосоје, од малих ногу говорио је српски језик и увијек са поносом истицао своје коријене. – Споменик ће бити у Југословенској кинотеци, која је иницирала подизање споменика и у којој се налази и Легат великог умјетника – рекао је Кркелић. Тим поводом посебан гост Билећана био је велики Секуловићев пријатељ легендарни Добривоје Танасијевић Ден Тана. Он је испричао да је са чувеним глумцем друговао 50 година и да је Карл Малден до посљедњег дана живио као поносни Србин. Ден Тана је открио да ће споменик чувеном Билећанину открити амерички глумац Мајкл Даглас. – Мајкл Даглас је увијек истицао да је пресудан утицај на његову каријеру имао Карл Малден и изразио је велику жељу да дође у Београд и открије споменик – рекао је Ден Тана и додао да ће тим поводом у Београд стићи и ћерке Карла Малдена са својим породицама. Међу гостима је био и вајар који је аутор споменика Карлу Малдену професор Здравко Јоксимовић. Копија његовог рада биће постављена и у Билећи. Присутан је био и новинар Александар Влајковић који ових дана завршава са преводом аутобиографске књиге Карла Малдена „Како сам успео”. Овом скупп присуствовао је херцеговачки пјесник и филозоф Божидар М. Глоговац, предсједник удружења Невесињаца у Београду Зоран Јањић и секретар Наташа Глигорић, секретар Удружења Требињаца Миливоје Мишо Рупић, потпредсједник Клуба Гачана Слободан Драшковић и многи други. Након славског обреда, слављеници су се преселили у парохијски дом Цркве Светог Марка, гдје је за све госте био припремљен славски ручак. Билећани, познати као велики љубитељи епске поезије са великом пажњом и уживањем су слушали мајстора на струнама Срђана Авдаловића, члана најбољег гусларског друштва у Србији „Стара Херцеговина”. Текст: Жељко Ђекић / Трифко Ћоровић фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
  11. „Савременом човеку је веома потребан дух смиреномудрености, – истакао је Његова Светост патријарх у својој проповеди после Литургије Пређеосвећених Дарова у храму Живоначалне Тројице московског метоха Свето-Тројицке Сергијеве лавре. – У овом појму се смирење сједињује с мудрошћу исто као што се у појму целомудрености сједињују појмови целовитости и мудрости. То није случајно, јер највеће врлине не могу бити стечене искључиво људском снагом, већ само уз помоћ Божанске благодати. А да би се то остварило свако од нас желећи да стекне врлине треба да поседује мудрост, и да схвати да је Бог Свемогућ и да се у Његовој десници налазимо васељена и сви ми, наше судбине, наши животни путеви, наша садашњост и наша будућност. И зато, само ако смо свесни да Бог има власт над нама, са смирењем можемо да корачамо путем стицања врлина.“ „Мудар човек је у стању да буде смирен. Као прво, зато што схвата да Бог има сву власт. Осим тога, мудар човек схвата вредност живота, истинску вредност онога што је за многе апсолутна вредност – односно онога што је повезано с влашћу и новцем, с постизањем извесног успеха у животу. Све то за човека који поседује смиреномудреност поприма смисао тек кад је везано за Бога, кад Бог благослови наш живот, кад је наш успех – у славу Божију,“ – истакао је поглавар. „Свест савременог неуцрквљеног човека, а тим пре човека који није хришћанин, смирење доживљава као извесно безумље, као слабост, а не као врлину. Нажалост, и у лепој књижевности нико, осим можда Достојевског није јасно показао да је смирење човекова снага и лепота. Смирење се доживљава као извесна слабост, као човекова неконкурентност. А то уопште није тако. Смирен човек није слаб човек. Смирен човек је онај ко ходи пред Божијим очима, ко се потчињава вољи Божијој и Божијем суду. Смирење је управо то! Смирен човек може достићи подједнаке висине у овом животу ослањајући се на своје снаге, на своје образовање и своје могућности. Једно не искључује друго, јер ако човек који је чак физички јак или материјално обезбеђен, поседује смирење, он своју снагу ставља пред Божије стопе и поверава себе Господу. Бог постаје његов водич и у овом Божијем вођству, у прихватању овог вођства испољава се човеково истинско смирење. Некима се чини да смирен човек увек губи у такмичењу с другима, и да људски живот не може проћи без сукоба. И питају: како смирен човек може да одбрани оно што му је драго, оно што му припада? Како смирен може да заштити своје ближње? Како смирен може да заштити домовину? То је погрешно схватање смирења. Смирење пред Богом не значи људску слабост. Не само то, ако препуштамо свој живот Богу, ако видимо како идемо пред очима Божијим, Господ је с нама и снисходећи нашем смирењу Он нам даје велику снагу. Јер Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5: 5). У смирењу се заиста открива снага људског духа и висина до које он може да се вине. Смирен човек као да лебди изнад таштине живота, он не бива увучен у свакодневне сукобе, не излаже се ударцима – он са смирењем и мудрошћу – сетимо се смиреномудрености! – доживљава све што му је упућено, – и похвале, и покуде, и добро, и зло, и свет и сукобе. У срцу смиреног човека све ово достиже равнотежу зато што он живи по вољи Божијој. Ето зашто је смирење, смиреномудреност велика врлина и велика снага која помаже људима у њиховим конкретним животним околностима,“ – истакао је патријарх Кирил. Са руског Марина Тодић преузето са линка tvhram.rs
  12. Патријарх Кирил: У смирењу се открива снага људског духа Смирење се доживљава као извесна слабост, као човекова неконкурентност. А то уопште није тако. Смирен човек није слаб човек. Смирен човек је онај ко ходи пред Божијим очима, ко се потчињава вољи Божијој и Божијем суду. „Савременом човеку је веома потребан дух смиреномудрености, – истакао је Његова Светост патријарх у својој проповеди после Литургије Пређеосвећених Дарова у храму Живоначалне Тројице московског метоха Свето-Тројицке Сергијеве лавре. – У овом појму се смирење сједињује с мудрошћу исто као што се у појму целомудрености сједињују појмови целовитости и мудрости. То није случајно, јер највеће врлине не могу бити стечене искључиво људском снагом, већ само уз помоћ Божанске благодати. А да би се то остварило свако од нас желећи да стекне врлине треба да поседује мудрост, и да схвати да је Бог Свемогућ и да се у Његовој десници налазимо васељена и сви ми, наше судбине, наши животни путеви, наша садашњост и наша будућност. И зато, само ако смо свесни да Бог има власт над нама, са смирењем можемо да корачамо путем стицања врлина.“ „Мудар човек је у стању да буде смирен. Као прво, зато што схвата да Бог има сву власт. Осим тога, мудар човек схвата вредност живота, истинску вредност онога што је за многе апсолутна вредност – односно онога што је повезано с влашћу и новцем, с постизањем извесног успеха у животу. Све то за човека који поседује смиреномудреност поприма смисао тек кад је везано за Бога, кад Бог благослови наш живот, кад је наш успех – у славу Божију,“ – истакао је поглавар. „Свест савременог неуцрквљеног човека, а тим пре човека који није хришћанин, смирење доживљава као извесно безумље, као слабост, а не као врлину. Нажалост, и у лепој књижевности нико, осим можда Достојевског није јасно показао да је смирење човекова снага и лепота. Смирење се доживљава као извесна слабост, као човекова неконкурентност. А то уопште није тако. Смирен човек није слаб човек. Смирен човек је онај ко ходи пред Божијим очима, ко се потчињава вољи Божијој и Божијем суду. Смирење је управо то! Смирен човек може достићи подједнаке висине у овом животу ослањајући се на своје снаге, на своје образовање и своје могућности. Једно не искључује друго, јер ако човек који је чак физички јак или материјално обезбеђен, поседује смирење, он своју снагу ставља пред Божије стопе и поверава себе Господу. Бог постаје његов водич и у овом Божијем вођству, у прихватању овог вођства испољава се човеково истинско смирење. Некима се чини да смирен човек увек губи у такмичењу с другима, и да људски живот не може проћи без сукоба. И питају: како смирен човек може да одбрани оно што му је драго, оно што му припада? Како смирен може да заштити своје ближње? Како смирен може да заштити домовину? То је погрешно схватање смирења. Смирење пред Богом не значи људску слабост. Не само то, ако препуштамо свој живот Богу, ако видимо како идемо пред очима Божијим, Господ је с нама и снисходећи нашем смирењу Он нам даје велику снагу. Јер Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (1 Петр. 5: 5). У смирењу се заиста открива снага људског духа и висина до које он може да се вине. Смирен човек као да лебди изнад таштине живота, он не бива увучен у свакодневне сукобе, не излаже се ударцима – он са смирењем и мудрошћу – сетимо се смиреномудрености! – доживљава све што му је упућено, – и похвале, и покуде, и добро, и зло, и свет и сукобе. У срцу смиреног човека све ово достиже равнотежу зато што он живи по вољи Божијој. Ето зашто је смирење, смиреномудреност велика врлина и велика снага која помаже људима у њиховим конкретним животним околностима,“ – истакао је патријарх Кирил. Са руског Марина Тодић преузето са линка tvhram.rs View full Странице
×
×
  • Креирај ново...