Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'отварању'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 17 results

  1. Као што можете да видите, овај скуп из године у годину показује жељу нас црквених људи да суштински допринесемо стварању атмосфере слободног дијалога у којој сви заинтересовани могу уживати у излагањима и расправама стручњака из најразличитијих области науке и културе, који су свој живот посветили трагању за истином у тим областима. О тим стварима ми желимо да учимо од њих, али и да настојимо да са њима успоставимо плодан дијалог. Оваквим својим ставом ми исповиједамо, од неких чланова цркве заборављену истину, да црква не постоји да би другима доцирала (или народски речено: поповала), поготово не о стварима у које се не разумије, него да, учећи о тим стварима од оних који о томе много више знају, развије однос узајамног повјерења да би им евентуално, у тренуцима трагања за егзистенцијалним ослонцем, могла упутити ријеч о ономе што и јесте њена сврха – о смислу људске егзистенције у свијету у којем тај смисао све више измиче, те да људима поново укаже на истинског Бога, овога пута не представљеног као свемоћно биће које служи томе да штити произвољна увјерења или националне митове умишљених вођа, него Бога чија је природа доброта и милостивост према свима, а прије свега према према онеправдованима и маргинализованима, према преваренима и осиромашенима. Због њих ће једна трибина овогодишњег скупа бити посвећена разматрању односа богатства и сиромаштва у овом свијету у којем су они који су га креирали успјели да успоставе екстремну неједнакост међу људима. Притом, доба у којем о свему овом размишљамо, мјесто на којем то чинимо, а посебно Бог коме се молимо, обавезују нас да недвосмислено међу људима промовишемо мир а не сукоб. У својој Бесједи на гори Исус нам објашњава ко је све блажен, тј. кога је све Бог погледао, и вели да су то они који су гладни и жедни правде, јер ће је се једнога дана ње наситити, такође и да су то они који имају милости према другима, јер ће Бог због тога и према њима имати милости, усто и они који су чистог срца јер ће видјети Бога итд, итд, али врхунац блаженства Исус оставља за оне за које каже да ће бити сами синови Божији (као што је и он сам) а то су миротворци. Ту је Исус толико недвосмислен, да хришћани немају никаквог изговора уколико не граде мир него хушкају на рат, уколико своје неријетко преваром стечене позиције у друштву бране тиме што цијело друштво непрестано држе на ивици рата само да би задржали своје привилегије. Ако ништа друго, то што су хришћани обавезује их да активно чине све што је до њих да граде и утврђују мир, а не да пасивно посматрају како их политиканти, националисти и шовинисти својом демагогијом полако али сигурно стављају у своју нечасну службу. Због овога ће једна трибина овогодишњег скупа бити посвећена разматрању појма мира у светим списима хришћана и муслимана (тј. главних помагача безбожних господара рата на овим просторима), а једна друга трибина улози коју савремени митови могу имати у свему томе. Неки кажу да је Доситеј у Србију донио просветитељство и кромпир. И да се кромпир примио. Да ли је то баш тако, и колико у овој шали има шале, чућемо од учесника трибине о Доситеју, оснивачу Београдског универзитета, чија 280годишица рођења пада у ову годину. Поред тога, сваког дана биће нам представљена по једна одабрана теолошка књига, а видећемо и изложбу одличних фотографија. Ове године ћемо моћи истовремено и да уживамо и да учимо слушајући о томе колико информационе технологије позитивно а колико негативно утичу на процес образовања омладине као и на научно стваралаштво. Слушаћемо такође и о томе у чему је разлика између демократске и ауторитарне државе, како бисмо лакше препознали у којој од њих живимо. Уз то, биће говора и о квалитету црквених медија и проблемима са којима се сусрећу. И на крају о томе како се пад тзв. Гвоздене завјесе између европског истока и европског запада очитовао у домену религије. Ко остане до недјеље увече моћи ће да ужива у концерту црквених хорова. У свему овоме желимо да се наредних дана добро осјећате, да се међусобно упознајете и дружите, да искористите присуство наших уважених гостију и да их питате све што би могло разријешити ваше недоумице у вези са проблемима о којима ове године расправљамо. Вјерујем да ће се и ове године сви наши гости (било да су учесници или не) пријатно осјећати захваљујући познатој гостољубивости Требињаца. Добро нам дошли! Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  2. Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Беседа Преосвећеног Епископа диоклијског господина г. Методија на отварању Трга од ћирилице: Драга браћо и сестре, даме и господо, преносим вам најсрдачније поздраве и најљепше жеље и благослове Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија и да благослов Божији буде са свима нама. Хвала митрополиту, хвала вама свима што сте ме позвали и уприличили ми част и радост да вечерас будем са вама. Ако дозвољавате, искористио бих мало ваше пажње, времена и добре воље, да у овој јединственој прилици и на овом мјесту подијелим са вама једну причу. „Зову ме обично Робинзон Крусо и вјерују да је то моје име и презиме. Али није тако. Робинзон је породично име моје мајке, а Крусо мога оца. Али тако су ме прозвали по обичају у нашој породици, и под тим ћу именом, нема сумње, остати познат свима не само до краја свог живота него и доцније, у успомени оних који буду читали овај опис мојих необичних пустоловина.“ Тако, са поднасловом ,,Бјекство од куће“, почиње један од омиљених романа свих нас који смо као дјеца вољели и читали, роман Данијела Дефоа, Робинзон Крусо. И ја сам, као и многи дјечаци, сањао да ћу постати Робинзон и да ћу једном пронаћи неко своје пусто острво. Сан о пустом острву било је све што смо тада, ми дјечаци, моји другови, жељели. Зар није чудно да дјечија душа толико иште пустињу. Душа нема вријеме, она је безвремена, само тада је боље и јасније чујемо. Завршава се тај роман: „Преузео сам послије очеву радњу, научио Петка да пише и рачуна, па заједно радимо. Петка сва дјеца зову Црни Чика. Воле га дјеца јер он њима прави лукове и стријеле, ножем реже мале чамце и друге лијепе ствари. Добро се осјећа у Енглеској, само зими сједи крај пећи и нико га не може наговорити да изиђе на улицу. Нас двојица често разговарамо о животу на острву. Наумили смо да се једанпут вратимо и видимо како сада изгледа наше острво. Срећни смо и задовољни.“ Срећни смо и задовољни, то су последње ријечи овог великог романа. Робинзон као персонификација наде, спокоја, мира, послушности, прихватања, љубави. И тај роман који је рођен у 18. вијеку остварио је невјероватно потомство. Читава констелација сјајних писаца се опробавала на тој теми, од Жила Верна кога смо сви читали, до једног од последњих робинзоноваца Умберта Ека и његовог дјела ,,Острво дана пређашњег“, модерног Робинзона на кога се Умберто Еко угледао и гдје је главни протагонист Роберто, италијански племић, на насуканом, напуштеном броду у Тихом океану и, иако може да види копно, његово неумјеће у пливању оставља га насуканог на броду и он почиње да се присјећа свог живота, лоших избора и разочарања. Робинзон и пусто острво као мустра и образац за потоња многа дјела и само је образац великог дјела Сина Божијег, Маријиног сина, што собом носи имена Оца и Мајке, у пустињи 40 дана боравећи и пустињу свугдје собом носећи. Све исто, све лијепо. Све повезано и умрежено, преплетено. По Божијем плану који нам се открива и отвара спрам наше сопствене мјере слободе и љубави. Умберта Ека знамо као највећег стручњака за естетику Средњег вијека и све што ради из модерне науке, он повезује са Средњим вијеком. И његова књига есеја старомодног назива ,,Списи о моралу“, танушна књига од пет есеја који кореспондирају са нашом актуелном стварношћу, подједнако оном далеком као и овом садашњом. И ове старе херцегновске куле и тврђаве које сједе с нама вечерас на овом прелу чине га достојанственијим и узвишенијим, а чине и нас достојанственијим и узвишенијим – ближима Непролазном и Вјечном. У заједници. Сједе наши стари с нама. Сједеће и с нашом дјецом. И њиховом дјецом. Славна прошлост се не заборавља и не препушта иновацијама и помодарству, него се чврсто држи традиције. Вриједности долазе из дубине, из ризнице великог блага. Континуитет који оплемењује, који надограђује, који сарађује, који је у вјечном дијалогу. У вјечној перформативности, попут иконе и молитве. Бога љубави који од сваког дивљег предјела и дивљег човјека прави питоми врт и Сина славе. Позвање у племство духа, у духовну отмјеност је позив који непрестано стоји пред нама. Наш народ, наша традиција, наша прошлост, су оплемењени са Извора великог богатства. Ту чашу меда духовнога испијамо непрестано. Тај трајни и непрестани дослух у тајности који од дјечијих дана отвара нас и ослобађа сваког страха да будемо људи слободни за слободну ријеч и слободну мисао. То је споразумијевање готово на граници неизрецивог, то је прелијепи сан о острву који нас никада не напушта, тај сан о Царству, то Исто што читамо и љубимо на много начина и имена. Зато, сваку недостојност нашег лијепог језика и лијепог народа и лијепог Бога удаљимо од себе, и будимо без хромости духа, јер наш Бог није хроми, па ни наш језик ни дух не смију бити такви. Будимо и ми као и наша дјела – дјела чисте љубави по естетско-духовном критеријуму, управо оно што краси племство духа. Приврженост племенитом и узвишеном, отменом код нашег и код свих других народа исто, што нас је красило и што нас краси. Језик је сабирно мјесто свих знања једног народа, то је још у Упанишадама записано, та дубока мисао, и највиша вриједност једне етничке заједнице. Ми се према језику често односимо с нашим немаром, а језик је у модерној лингвистици дефинисан као Институција свих институција, институција над институцијама. Ризница и чувар свих знања, комплетне културе и историје једног народа. Ми данас својим језиком често говоримо као да је туђ. Тако, онда, нажалост, буде и све друго туђе и отуђено, и историја, и култура и народ. И веза са другим народима у истом корјену и истом трајању и оном преплитању у истој мустри племенитости и узвишености. Примитивизам и снобизам, бесловеност, аљкавост, не смију бити дио нас, тај одраз и последица историјске фрустрације гдје смо изгубили способност да јасно мислимо и да се течно изражавамо. По оној народној „Говори јасно да те цио свијет разумије“ како би се избјегли непотребни неспоразуми, нејасноће, сукоби, раздори и најважније, несвјесно осиромашивање и пад, и потонуће у једну врсту самозаборава, у плитку свијест нације, управо запостављајући језичко наслеђе и језичко благо. Јер, језик којим говоримо нисмо ми створили, ми смо га наслиједили као једно колективно благо, и то благо сачувано треба да предамо нараштајима који долазе после нас. Не да га нетакнутог вратимо и укопамо као талант, већ да га умножимо у вјери и љубави међусобној. Ми смо само једна карика у ланцу, духовном и генетском, и ми не смијемо да изневјеримо Дух цјелине. И поново се вратимо дјеци и души дјечијој с почетка ове приче. Дјеца имају највећу моћ фузије и вјере, они су најбољи лијек против кризе, против кризног менталитета. Кад кажем дјеца ја мислим на све нас који смо млади Младенцем. Будимо као дјеца ова. Пробудимо се из идеолошких снова и вратимо се молитви, себи, заједништву, језику, трезорима културе и историје и острву у Вјечности. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Поводом прославе стогодишњице „Дана српске заставе на Белој кући“ 25. јула 2018. године конгресмен Тед Поу, сапредседавајући Српског конгресног кокуса, позвао је Његово Преосвештенство Епископа источноамеричког г. Иринеја, архијерејског покровитеља прославе величанственог догађаја од пре једног века, да као гостујући капелан прочита молитву на отварању Представничког дома Конгреса Сједињених Америчких Држава у у Вашингтону. Молитва коју је епископ Иринеј прочитао овим поводом гласи: „Свемогући Господе Боже, Боже Правде, узносимо Ти нашу искрену благодарност и свесрдну молитву за све оне и са свима онима који су себе великодушно уложили у руковођење Сједињеним Америчким Државама. Учини да чланови Представничког дома, које је изабрао за народ, ваљано заступају различите интересе наших грађана и оних који су из земног шара дошли да овде бораве, раде и уче. Упућуј оне који се саветују и доносе законе у име свих нас заједно да то чине у духу јединства, поверења и разумевања. Нека њихова срца буду свагда отворена на гласан усклик оних који се истински залажу за неодвојиво право на слободу и правду за све. Нека буду просветљени Твојом вољом и подстрекивани на алтруистичко служење нашој држави и њеном народу. Благослови и све нас очувај, Господе. За све ово молимо се у Исусу Христу Светим Твојим Духом. Амин.“ Пре сто година, 28. јула 1918. године, амерички председник Вудро Вилсон позвао је амерички народ да се моли за Србију и српски народ. Његов апел је прочитан у црквама широм земље и објављен у практично свим већим новинама. Црквена звона широм Америке звонила су у 12 часова у подне у почаст српских жртава. Српска застава се завијорила на Белој Кући и на јавним зградама у америчком главном граду. Стотину година касније, а сматра се да је то први пут у историји Сједињених Америчких Држава, српски Епископ се, уважавајући ондашњи председнички апел, помолио Господу за чланове Конгреса и благостање свих. Извор: Српска Православна Црква
  5. Ваше Еминенције, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, Ваше Екселенције, високопречасни и часни оци, чланови Скупштине Конференције европских Цркава, драги пријатељи и гости, браћо и сестре, Дозволите ми најпре да изразим своју велику благодарност Богу што се ова Скупштина Конференције европских Цркава одржава у окриљу наше Цркве, у Епархији бачкој и у Новом Саду. То је велика част за нашу Цркву, која је члан европске заједнице Цркава и која увек даје допринос и искрено сарађује у тој великој међуцрквеној организацији. Морам да кажем да у времену у коме живимо, у коме има много неправде и зла , много непријатељстава и злочина, Црква има врло велико и уважено место. Стога се очекује да Цркве како у Европи тако и широм планете дигну глас против многих негативних појава у нашем времену и нашем свету. Потребно је да се тај глас чује где год је потребно - да стиша оне гласове које шире непријатељства и зло у овоме свету у коме се многи осећају несигурнима у свом животу, у коме се осећају лишенима својих основних људских права и свега онога што припада слободном човеку. Тај глас је Црква увек имала, и данас се тај глас очекује како од Цркве тако и од овога тела. Цео свет, и православни и инославни, треба да чује оно што Црква може и има право да каже. Данас се чују многи гласови, а ред је и свет очекује да чује глас Цркве, Цркве Божје, Цркве Христове. Тема вашег разматрања је данас неопходна и оно што очекујем од овога тела јесте да се постигне пуна усаглашеност Цркава. Ако је икада било време да Црква има своје место и своју улогу - то је данас, а да би се глас Цркве чуо као један глас потребно је учврстити јединство у ставовима између Цркава. Иако има пуно разлике међу нама, те разлике су зацело много мање од онога што нас зближава и од онога што нам је заједничко. На томе заједничком ова разматрања треба да постављају своје темеље и да дејствујемо у овом свету у којем живимо. Желим пуно успеха овом телу, желим да донесе закључке који ће имати значаја и користи не само за Европу, него и много шире. Користим овај тренутак да изложим наш велики проблем, проблем наше Цркве, нашег народа. Ви сте свакако чули за велики проблем и збивања на Косову и Метохији. Господо, Косово и Метохија је српска света земља, део наше историје, област наше културе, простор наших највећих светиња, наше хришћанске културе. Тамо су нам највећи манастири и цркве којих на броју има преко 1.500. Нажалост, последњих година многи су девастирани, многи су уништени, сада су опљачкани и, оно што је најтрагичније, српски народ је протеран са тих простора. Ужасна, велика неправда! Српски народ је прогнан са Косова и Метохије и данас не сме и није у прилици да дође и посети свој дом који је или порушен или узурпиран. Прошле године се десио један немио случај који је остао без еха у свету. Дошао је изганик само да види своју кућу коју није видео петнаест година и када је ушао у двориште, тад је садашњи власник те куће, коју је узурпирао, узео пушку и убио човека у дворишту. За то нико није одговарао. И не само за то, него и многи, многи страшни злочини и догађаји дешавају се без реаговања. И оно што бих вас ја замолио са овог места овде у нашем граду Новом Саду, јесте да Конференција европских Црква дигне глас против те неправде, против тога што се једном народу, српском, одузима 17 процената његове територије само зато да би се удовољило једном народу са којим смо ми дуго живели. Ми ни данас немамо ништа против да живимо заједно, али они не желе и уништавају све оно што је наше, почев од наших светиња па до гробаља, све са циљем и жељом да се униште сви трагови и корени историје једнога народа и једне културе. То је неправда коју данас свет гледа отвореним очима! Ја молим ово узвишено тело да бар једном реченицом дигне свој глас и заштити невини српски народ који је прогнан и да захтева да се тај народ врати у своје домове, на своје просторе и да буде тамо где је више од хиљаду година. Наглашавам да је то једна страшна неправда нашег времена у којој учествују моћници овога света, нажалост, наши дојучерашњи пријатељи. Ово је апел и ово је молба да се и тај глас чује са овога узвишенога скупа. Хвала! СПЦ
  6. Ваше Еминенције, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, Ваше Екселенције, високопречасни и часни оци, чланови Скупштине Конференције европских Цркава, драги пријатељи и гости, браћо и сестре, Дозволите ми најпре да изразим своју велику благодарност Богу што се ова Скупштина Конференције европских Цркава одржава у окриљу наше Цркве, у Епархији бачкој и у Новом Саду. То је велика част за нашу Цркву, која је члан европске заједнице Цркава и која увек даје допринос и искрено сарађује у тој великој међуцрквеној организацији. Морам да кажем да у времену у коме живимо, у коме има много неправде и зла , много непријатељстава и злочина, Црква има врло велико и уважено место. Стога се очекује да Цркве како у Европи тако и широм планете дигну глас против многих негативних појава у нашем времену и нашем свету. Потребно је да се тај глас чује где год је потребно - да стиша оне гласове које шире непријатељства и зло у овоме свету у коме се многи осећају несигурнима у свом животу, у коме се осећају лишенима својих основних људских права и свега онога што припада слободном човеку. Тај глас је Црква увек имала, и данас се тај глас очекује како од Цркве тако и од овога тела. Цео свет, и православни и инославни, треба да чује оно што Црква може и има право да каже. Данас се чују многи гласови, а ред је и свет очекује да чује глас Цркве, Цркве Божје, Цркве Христове. Тема вашег разматрања је данас неопходна и оно што очекујем од овога тела јесте да се постигне пуна усаглашеност Цркава. Ако је икада било време да Црква има своје место и своју улогу - то је данас, а да би се глас Цркве чуо као један глас потребно је учврстити јединство у ставовима између Цркава. Иако има пуно разлике међу нама, те разлике су зацело много мање од онога што нас зближава и од онога што нам је заједничко. На томе заједничком ова разматрања треба да постављају своје темеље и да дејствујемо у овом свету у којем живимо. Желим пуно успеха овом телу, желим да донесе закључке који ће имати значаја и користи не само за Европу, него и много шире. Користим овај тренутак да изложим наш велики проблем, проблем наше Цркве, нашег народа. Ви сте свакако чули за велики проблем и збивања на Косову и Метохији. Господо, Косово и Метохија је српска света земља, део наше историје, област наше културе, простор наших највећих светиња, наше хришћанске културе. Тамо су нам највећи манастири и цркве којих на броју има преко 1.500. Нажалост, последњих година многи су девастирани, многи су уништени, сада су опљачкани и, оно што је најтрагичније, српски народ је протеран са тих простора. Ужасна, велика неправда! Српски народ је прогнан са Косова и Метохије и данас не сме и није у прилици да дође и посети свој дом који је или порушен или узурпиран. Прошле године се десио један немио случај који је остао без еха у свету. Дошао је изганик само да види своју кућу коју није видео петнаест година и када је ушао у двориште, тад је садашњи власник те куће, коју је узурпирао, узео пушку и убио човека у дворишту. За то нико није одговарао. И не само за то, него и многи, многи страшни злочини и догађаји дешавају се без реаговања. И оно што бих вас ја замолио са овог места овде у нашем граду Новом Саду, јесте да Конференција европских Црква дигне глас против те неправде, против тога што се једном народу, српском, одузима 17 процената његове територије само зато да би се удовољило једном народу са којим смо ми дуго живели. Ми ни данас немамо ништа против да живимо заједно, али они не желе и уништавају све оно што је наше, почев од наших светиња па до гробаља, све са циљем и жељом да се униште сви трагови и корени историје једнога народа и једне културе. То је неправда коју данас свет гледа отвореним очима! Ја молим ово узвишено тело да бар једном реченицом дигне свој глас и заштити невини српски народ који је прогнан и да захтева да се тај народ врати у своје домове, на своје просторе и да буде тамо где је више од хиљаду година. Наглашавам да је то једна страшна неправда нашег времена у којој учествују моћници овога света, нажалост, наши дојучерашњи пријатељи. Ово је апел и ово је молба да се и тај глас чује са овога узвишенога скупа. Хвала! СПЦ View full Странице
  7. Ваша Светости, Ваша Еминенцијо, Ваша Екселенцијо, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци, браћо и сестре, уважени учесници и гости Генералне скупштине Конференције европских Цркава, Срдачно вас, у име свештенства, монаштва и верних православне Епархије бачке, као и у своје име, поздрављам и желим вам добродошлицу. За православну Епархију бачку, а са њом у истој мери и за домаће Цркве Реформације, представља изузетну част и задовољство што имамо прилику да – по мери својих могућности, али искрено и братољубиво – будемо домаћини свима вама који сте са различитих страна „старог континента” дошли ради разговара на различите теме које се тичу хришћанске мисије у савременој Европи. Те теме су зналачки уоквирене поруком коју је Сâм Господ наш Исус Христос упутио Својим апостолима: „Бићете ми сведоци” (Дела ап. 1, 8). Овај тренутак је свечан и радостан, између осталог и зато што је нашој отаџбини Србији, која се одвајкада налази на размеђу Истока и Запада, дата прилика да током рада Генералне скупштине остварује оно што јој је вековно призвање. Србија и наш град, Нови Сад, кроз векове свог постојања јесу место сусрета, дијалога и сарадње међу Црквама, религијама, народима и културама. Наша радост је утолико већа што ћете ви, представници различитих хришћанских Цркава Европе, једни друге упознавати са оним што је данас – као и увек, уосталом – најпотребније и најважније, а то је питање: како ми, савремени хришћани, сведочимо Христа Господа, Распетога и Васкрслога? Драги пријатељи, – ви који сте у Србији већ били и чија лица са радошћу и љубављу поново гледамо, и ви, нови пријатељи, које стичемо захваљујући речима Господњим које су вас по први пут упутиле у Нови Сад, – наредних дана имаћете прилику да се осведочите да у Новом Саду, другом по величини граду у нашој земљи, већински српски и православни народ живи у узајамном прихватању, поштовању и духовном прожимању са припадницима других религијских и етничких заједница. У овом делу Србије живи двадесет и пет нација. Стога ми себе видимо као Европу у малом. У Новом Саду, поред храмова већинске Српске Православне Цркве, видећете и храмове Римокатоличке Цркве и Цркава Реформације, затим велику и дивну синагогу, а своје молитвено место имају овде и наши суграђани муслиманске вере. И то је део и начин нашег сведочења Христа Господа. Увек имамо на уму да је „Бог који је створио свет... створио од једне крви сваки народ човечанства” (Дела ап. 17, 24–26), како је апостол Павле говорио на Ареопагу. Имајући свест о томе, прави хришћанин у сваком човеку, независно од његове вере, етничке припадности, боје коже и социјалног статуса, препознаје живу икону Божју и у њему љуби свог боголиког брата или сестру. Добродошли у Србију! Добродошли у Нови Сад! СПЦ
  8. Ваша Светости, Ваша Еминенцијо, Ваша Екселенцијо, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци, браћо и сестре, уважени учесници и гости Генералне скупштине Конференције европских Цркава, Срдачно вас, у име свештенства, монаштва и верних православне Епархије бачке, као и у своје име, поздрављам и желим вам добродошлицу. За православну Епархију бачку, а са њом у истој мери и за домаће Цркве Реформације, представља изузетну част и задовољство што имамо прилику да – по мери својих могућности, али искрено и братољубиво – будемо домаћини свима вама који сте са различитих страна „старог континента” дошли ради разговара на различите теме које се тичу хришћанске мисије у савременој Европи. Те теме су зналачки уоквирене поруком коју је Сâм Господ наш Исус Христос упутио Својим апостолима: „Бићете ми сведоци” (Дела ап. 1, 8). Овај тренутак је свечан и радостан, између осталог и зато што је нашој отаџбини Србији, која се одвајкада налази на размеђу Истока и Запада, дата прилика да током рада Генералне скупштине остварује оно што јој је вековно призвање. Србија и наш град, Нови Сад, кроз векове свог постојања јесу место сусрета, дијалога и сарадње међу Црквама, религијама, народима и културама. Наша радост је утолико већа што ћете ви, представници различитих хришћанских Цркава Европе, једни друге упознавати са оним што је данас – као и увек, уосталом – најпотребније и најважније, а то је питање: како ми, савремени хришћани, сведочимо Христа Господа, Распетога и Васкрслога? Драги пријатељи, – ви који сте у Србији већ били и чија лица са радошћу и љубављу поново гледамо, и ви, нови пријатељи, које стичемо захваљујући речима Господњим које су вас по први пут упутиле у Нови Сад, – наредних дана имаћете прилику да се осведочите да у Новом Саду, другом по величини граду у нашој земљи, већински српски и православни народ живи у узајамном прихватању, поштовању и духовном прожимању са припадницима других религијских и етничких заједница. У овом делу Србије живи двадесет и пет нација. Стога ми себе видимо као Европу у малом. У Новом Саду, поред храмова већинске Српске Православне Цркве, видећете и храмове Римокатоличке Цркве и Цркава Реформације, затим велику и дивну синагогу, а своје молитвено место имају овде и наши суграђани муслиманске вере. И то је део и начин нашег сведочења Христа Господа. Увек имамо на уму да је „Бог који је створио свет... створио од једне крви сваки народ човечанства” (Дела ап. 17, 24–26), како је апостол Павле говорио на Ареопагу. Имајући свест о томе, прави хришћанин у сваком човеку, независно од његове вере, етничке припадности, боје коже и социјалног статуса, препознаје живу икону Божју и у њему љуби свог боголиког брата или сестру. Добродошли у Србију! Добродошли у Нови Сад! СПЦ View full Странице
  9. Изложбу, чију oкосницу чини слика Павла Симића Српска народна скупштина 1. маја 1848. године, отворио је председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, који је нагласио да је обележавање 170. годишњице Мајске скупштине веома важан догаћај, јер подсећа на, како је рекао, једно велико време и велике људе који су одредили пут целог нашег народа. Српска Војводина која је на Мајској скупштини формирана постала је заветна идеја свих Срба у Хабзбуршкој монархији. Историјска искушења кроз која је та идеја пролазила била су огромна, али упркос њима, 70 година касније, на Великој народној скупштини у Новом Саду, та идеја је постала стварност присаједињењем војвођанских области Краљевини Србији, изјавио је г. Мировић. Према оцени председника Покрајинске владе, драгоцено, визуелно сведочанство те велике идеје је слика Павла Симића, која представља сведочанство рађања једне велике идеје и групни портрет не само њених најистакнутијих родоначелника, патријарха Јосифа Рајачића, епископа Никанора Грујића, Ђорђа Стратимировића, него и низа оних који ће ту идеју носити, чувати и сачувати. На отварању изложбе присутнима се обратио и министар културе и информисања Владан Вукосављевић, истакавши да је слика Српска народна скупштина 1. маја 1848. године символ трајања и дуге борбе једног народа за слободу, те да приказује пад и успон једног народа. Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, захвалила је Покрајинској влади на сарадњи приликом реализације ове изложбе. Изложба ће бити отворена од 14. маја за публику и трајаће до 1. септембра. Детаљније о овој изложби можете послушати ОВДЕ Извор: Епархија бачка
  10. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је у недељу, 13. маја 2018. године, у Галерији Матице српске, отварању изложбе Мајска скупштина – 170 година касније. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Изложбу, чију oкосницу чини слика Павла Симића Српска народна скупштина 1. маја 1848. године, отворио је председник Покрајинске владе г. Игор Мировић, који је нагласио да је обележавање 170. годишњице Мајске скупштине веома важан догаћај, јер подсећа на, како је рекао, једно велико време и велике људе који су одредили пут целог нашег народа. Српска Војводина која је на Мајској скупштини формирана постала је заветна идеја свих Срба у Хабзбуршкој монархији. Историјска искушења кроз која је та идеја пролазила била су огромна, али упркос њима, 70 година касније, на Великој народној скупштини у Новом Саду, та идеја је постала стварност присаједињењем војвођанских области Краљевини Србији, изјавио је г. Мировић. Према оцени председника Покрајинске владе, драгоцено, визуелно сведочанство те велике идеје је слика Павла Симића, која представља сведочанство рађања једне велике идеје и групни портрет не само њених најистакнутијих родоначелника, патријарха Јосифа Рајачића, епископа Никанора Грујића, Ђорђа Стратимировића, него и низа оних који ће ту идеју носити, чувати и сачувати. На отварању изложбе присутнима се обратио и министар културе и информисања Владан Вукосављевић, истакавши да је слика Српска народна скупштина 1. маја 1848. године символ трајања и дуге борбе једног народа за слободу, те да приказује пад и успон једног народа. Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, захвалила је Покрајинској влади на сарадњи приликом реализације ове изложбе. Изложба ће бити отворена од 14. маја за публику и трајаће до 1. септембра. Детаљније о овој изложби можете послушати ОВДЕ Извор: Епархија бачка View full Странице
  11. Митрополит Михаило је био ученик и професор ове Богословије, а у његово име тадашња Београдска богословија је добила име Богословија Светог Саве. У време управе митрополита Михаила, Српска Црква у Кнежевини Србији је 1879. године добила аутокефалност. Организатор изложбе је Богословија Светог Саве у сарадњи са Библиотеком Српске Патријаршије, Музејем Српске Православне Цркве, Управом Двора Његове Светости и Патријаршијском ризницом. Приређивачи, иницијатори и идејни творци изложбе су ученици петог разреда Богословије Светог Саве, богослов Немања Спасојевић и монах Игнатије Марковић. Отварање изложбе улепшао је својом песмом хор Богословије Светог Саве под управом диригента мр Бранка Тадића. О изложби су говорили ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве, у име приређивача Стефан Глигић и монах Игнатије Марковић. Отварању изложбе присуствовали су и ученици и професори Богословије Светог Саве на челу са ректором Богословије протојерејем-стврофором др Драганом Протићем, монаси, свештеници, верни народ. Изложба ће бити отворена до 2. јуна 2018. године. фото: ђакон Александар Секулић Извор: Српска Православна Црква
  12. Његова Светост Патријатх српски г. Иринеј, у пратњи архијереја учесника заседања Светог Сабора, отворио је 2. маја 2018. године у Музеју Српске Православне Цркве изложбу „Митрополит Михаило - 120 година од упокојења“ која је приређена поводом славе Богословије Светог Саве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит Михаило је био ученик и професор ове Богословије, а у његово име тадашња Београдска богословија је добила име Богословија Светог Саве. У време управе митрополита Михаила, Српска Црква у Кнежевини Србији је 1879. године добила аутокефалност. Организатор изложбе је Богословија Светог Саве у сарадњи са Библиотеком Српске Патријаршије, Музејем Српске Православне Цркве, Управом Двора Његове Светости и Патријаршијском ризницом. Приређивачи, иницијатори и идејни творци изложбе су ученици петог разреда Богословије Светог Саве, богослов Немања Спасојевић и монах Игнатије Марковић. Отварање изложбе улепшао је својом песмом хор Богословије Светог Саве под управом диригента мр Бранка Тадића. О изложби су говорили ђакон Владимир Радовановић, управник Музеја Српске Православне Цркве, у име приређивача Стефан Глигић и монах Игнатије Марковић. Отварању изложбе присуствовали су и ученици и професори Богословије Светог Саве на челу са ректором Богословије протојерејем-стврофором др Драганом Протићем, монаси, свештеници, верни народ. Изложба ће бити отворена до 2. јуна 2018. године. фото: ђакон Александар Секулић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  13. У Пећкој Патријаршији почело заседање Светог архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 29. Април 2018 - 21:19 Обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на почетку Светог Архијерејског Сабора, које можете погледати од 3:10 минута прилога ТВ Храм, доносимо у целини: Један од централних проблема са којима је суочена и Црква и наш народ јесте питање Косова и Метохије које је одавно под окупацијом. Вољом моћика овога света наша света косовско-метохијска земља најпре је доживела велико страдање, веће од свих предходних страдања у својој историји, да би на крају била отцепљена од Србије и проглашена независном шиптарском државом, бар је то у покушају. Предходно је уследио прогон српског народа, по броју већи од свих предходних прогона и сеоба, тако да су централни делови Косова и Метохије остали потпуно без српског живља. Србија чини велике напоре да одбрани и сачува Косово и Метохију, али европски и амерички моћници немају слуха за правду и истину. Оно што је највећи проблем за нас када је у питању Косово и Метохија јесте што нас је остало у малом броју. Требало је више урадити на повратку народа. У Призрену живи неколико десетина Срба, слично је стање у Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици... Мало је жеље да се прогнани врате својим домовима, а они који то желе немају где да се врате. Куће су им уништене или узурпиране као и њихова имања. Сада је најважније да се омогући опстанак и живот онима који су остали на Косову и Метохији. Србија издваја знатна финансијска средства за народ и Цркву на Косову и Метохији. Драгоцену помоћ прижају и поједници попут Француза Гујона и других. Наравно и наша Црква чини колико то може - мада мора и више. Драгоцена је духовна помоћ и подршка коју пружају манастири на челу са Преосвећеним Владиком Теодосијем. Они су им највећи ослонац и охрабрење за опстанак. Одржавање овога Сабора у манастиру Пећка Патријаршија представља велико охрабрење за наш народ на Косову и Метојији. Да кажемо неколико речи како медији и јавност коментаришу о будућем раду овога Сабора са чиме смо мање више сви упознати пратећи штампу. Они очекују буран ток Сабора и виде велику подељеност у Сабору која је почела актом потписивања познатог апела од стране неких епископа. Други виде поделу Сабора по питању новог Устава и новина које нови Устав пружа, и тако много других ствари. Браћо архијереји, имајмо све ово у виду и много чега другог и недопустимо да ове силе које нису наклоњене Цркви буду у праву и да се испуне њихова предвиђања. Сабор има атрибут Светога и наша делатност на Сабору треба са буде света делатност. Све проблеме наше Цркве треба да решавамо у духу јеванђелском испуњени међусобно Христовом љубављу. Свети Сабор смо почели у највећој светосавској светињи српској у којој почивају мошти наших светих претходника који нас позивају да се у свему угледамо на њих као што су се они угледали на своје свете претке. Дух свети који нас је сабрао на ово свето сабрање нека нас испуни својом благодаћу и наш саборски рад да буде у славу Божју на добро и благодатну корист наше Цркве и нашег напаћеног народа.
  14. У Пећкој Патријаршији почело заседање Светог архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 29. Април 2018 - 21:19 Обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја на почетку Светог Архијерејског Сабора, које можете погледати од 3:10 минута прилога ТВ Храм, доносимо у целини: Један од централних проблема са којима је суочена и Црква и наш народ јесте питање Косова и Метохије које је одавно под окупацијом. Вољом моћика овога света наша света косовско-метохијска земља најпре је доживела велико страдање, веће од свих предходних страдања у својој историји, да би на крају била отцепљена од Србије и проглашена независном шиптарском државом, бар је то у покушају. Предходно је уследио прогон српског народа, по броју већи од свих предходних прогона и сеоба, тако да су централни делови Косова и Метохије остали потпуно без српског живља. Србија чини велике напоре да одбрани и сачува Косово и Метохију, али европски и амерички моћници немају слуха за правду и истину. Оно што је највећи проблем за нас када је у питању Косово и Метохија јесте што нас је остало у малом броју. Требало је више урадити на повратку народа. У Призрену живи неколико десетина Срба, слично је стање у Пећи, Приштини, Урошевцу, Ђаковици... Мало је жеље да се прогнани врате својим домовима, а они који то желе немају где да се врате. Куће су им уништене или узурпиране као и њихова имања. Сада је најважније да се омогући опстанак и живот онима који су остали на Косову и Метохији. Србија издваја знатна финансијска средства за народ и Цркву на Косову и Метохији. Драгоцену помоћ прижају и поједници попут Француза Гујона и других. Наравно и наша Црква чини колико то може - мада мора и више. Драгоцена је духовна помоћ и подршка коју пружају манастири на челу са Преосвећеним Владиком Теодосијем. Они су им највећи ослонац и охрабрење за опстанак. Одржавање овога Сабора у манастиру Пећка Патријаршија представља велико охрабрење за наш народ на Косову и Метојији. Да кажемо неколико речи како медији и јавност коментаришу о будућем раду овога Сабора са чиме смо мање више сви упознати пратећи штампу. Они очекују буран ток Сабора и виде велику подељеност у Сабору која је почела актом потписивања познатог апела од стране неких епископа. Други виде поделу Сабора по питању новог Устава и новина које нови Устав пружа, и тако много других ствари. Браћо архијереји, имајмо све ово у виду и много чега другог и недопустимо да ове силе које нису наклоњене Цркви буду у праву и да се испуне њихова предвиђања. Сабор има атрибут Светога и наша делатност на Сабору треба са буде света делатност. Све проблеме наше Цркве треба да решавамо у духу јеванђелском испуњени међусобно Христовом љубављу. Свети Сабор смо почели у највећој светосавској светињи српској у којој почивају мошти наших светих претходника који нас позивају да се у свему угледамо на њих као што су се они угледали на своје свете претке. Дух свети који нас је сабрао на ово свето сабрање нека нас испуни својом благодаћу и наш саборски рад да буде у славу Божју на добро и благодатну корист наше Цркве и нашег напаћеног народа. View full Странице
  15. Отварање 51. Битефа, на који је селектор Иван Меденица, иначе, позвао само представе дугог трајања, због експлицитних сексуалних сцена у 24оро часовној представи "Олимп-рађање трагедије", Јана Фабра, коју је РТС уживо преносио на 3. програму, изазвало је различите одјеке у јавности:http://www.telegraf.rs/vesti/kultura/2898349-muskarac-lize-anus-drugom-muskarcu-u-uzivo-programu-na-rts-u-scena-izazvala-bujicu-komentara-foto-18-video Muškarac liže anus drugom muškarcu u uživo programu na RTS-u: Scena izazvala bujicu komentara (FOTO 18+) (VIDEO) - Kad želiš biti umetnik, a talenta imaš manje od Nemaca u Kreuzbergu, skini se go. Najjednostavniji način za skupljanje podrške od sličnih - samo su neki od komentara Printskrin: RTS Predstava Jana Fabra "Olimp" kojom je počeo 51. Bitef, privukla je veliku pažnju javnosti u Srbiji. U početku zato što traje 24 sata bez prestanka, ali sad i zato što u njoj ima scena u kojima potpuno goli muškarci igraju "sirtaki". I to nije sve. Trenutak u kom jedan muškarac drugom liže anus, uz prenos na RTS-u, izazvao je razne komentare. Na društvenim mrežama ima duhovitih, ali i onih veoma besnih komentara. Izgleda da je mnogima za sve kriv RTS koji se usudio da direktno prenosi golišave scene."Olimp" je specifična stvar, funkcioniše na više nivoa, zahteva i neko predznanje. Festivalska predstava. Ako vas vređa, promenite kanal - napisala je na tviteru Staša Koprivica, pozorišni reditelj, dramski pisac i scenarista. Njeno objašnjenje, međutim, palo je u vodu kada je na red došla scena lizanja anusa: Izdvojili smo samo neke od komentara revoltiranih gledaoca: - Pa da li je ovo normalno prikazivati na državnoj televiziji?! - Umetnost je izgubila kontakt sa realnošću. Iza ovog baje niže se kolona. - Kad želiš biti umjetnik, a talenta imaš manje od Nemaca u Kreuzbergu, skini se go. Najjednostavniji način za skupljanje podrške od sličnih. Bilo je i onih koji u ovim scenama nisu videli ništa loše. - Ma hajte molim vas. Zašto se večito stidimo sebe? Golog čoveka? Kakvo je to laganje nas samih?A ovamo pornhub 24/7. - A odobravali bi da su gologuze starlete.
×