Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'отварања'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 4 results

  1. Градска управа, очигледно под утицајем бившег градоначелника православног грка Џорџа Кристофера, дала је парохијском савету катедрале у част иконе „Свих жалосних радост“ посебну дозволу да сахране владику унутар града испод храма у подрум који је служио као складиште, а којег су претворили у гробницу. Људи су почели да долазе на гроб владике Јована, као и код блажене Ксеније и пре него што су га прогласили за светитеља. Они су се у почетку просто молили за владику, а касније су у молитви почели да му се обраћају и да остављају цедуљице са молбама испод његове митре. Пут ка канонизацији владике Јована био је постепен. Од тренутка када се упокојио почела су да се дешавају многа чуда, његова молитвена помоћ је била толико очигледна да је народ почео да га поштује и већ након тога су га канонизовали и признали његову светост. Сама црквена одлука да се прослави свети Јован била је неочекивана. У то време на челу Руске Заграничне Цркве налазио се митрополит Виталиј (Устинов) који није био поштовалац светог Јована. Једном ми се западно – амерички архиепископ Антониј (Медведев) након заседања Архијерејског Синода у Њу Јорку фебруара 1993.године, обратио у путу са аеродрома Сан Францско и рекао: « Нећеш поверовати. На Синоду сам предложио да се полако почне прикупљати материјал за прославу владике Јована. И изненада митрополит Виталиј је чврсто изјавио: „Прославићемо га!“». Постоје дани у животу када човек памти све до ситних детаља. Отац Александар Шмеман је у својим дневницима изнео размишљање на ту тему. Ми можемо да заборавимо неке детаље са наше свадбе или рукоположења, али памтимо неке дане и моменте до детаља: памтимо време, лица, боју одеће коју су носили људи... Ја сам служио са архиепископом Антонијем (Медведевим) 20 година, али добро памтим само неке појединачне моменте, затварам очи присећам се како је он седео поред мене, видим како рукама раздваја панагију и крст, видим израз његовог лица и осећам његово дисање... Дан отварања моштију светог Јована, тај мали Васкрс, памтим веома добро. Осећало се узбуђење, али то је било чисто људско узбуђење, вероватно због што већина нас никада раније није присуствовала отварању гроба, и то још гроб у коме се налазе мошти светитеља, тако да нисмо знали шта да очекујемо. Осим тога, био сам тада веома млад свештеник и нисам знао како да се опходим према покојницима. У ноћи између 11-ог и 12-ог октобра 1993.године, тачно пре 25 година, после вечерњег богослужења у катедралном храму архијереји и свештеници који су ушли у састав комисије за прегледање посмртних остатака архиепископа Јована, редом су читали Јеванђеље у његовој гробници. У том делу учествовало је свега 16људи од којих су двојица били мирјана. Тачно у 21 час почели смо опело. Наше жене и деца су знали да ћемо те вечери отварати гробницу владике Јована. Иако нас је владика Антониј замолио да не ширимо информацију о отварању мoштију ми смо га ипак убедили да нам дозволи да кажемо нашим попадијама. И он је дозволио. Оне су нас чекале код куће и такође су се веома бринуле. Неколико дана пре овог догађаја, да би се припремили за отварање моштију, у гробницу се спустила мала дечегација од 3 човека од којих је један био столар. Гроб се све време налазио у бетонском саркофгу који се налазио изнад земље и било је потребно донети одлуку како ће се скинути тежак поклопац. Због тога су већ унапред биле припремљене греде, полуге, тканина и све оно што нам је било неопходно. Док смо певали тропар „Помилуј нас Господе, помилуј нас“ приступили смо свом послушању. Скинули смо тежак поклопац саркофага и испод њега смо видели зарђали метални ковчег. На њему је лежала у целости сачувана мантија коју су ту ставили на дан сахране. Када смо кренули да дижемо ковчег он је почео да се расипа и зато смо испод њега ставили греде и подигли га на врх. Тада нам је остало само да отворимо поклопац самог ковчега. Више од 25 година кључ од поклопца чувао је архимандрит Петар (Лукјанов). Пришао му је и свечано ставио кључ али поклопац се није отворио, јер је зарђао и брава није радила. Тада је одлучио да проба и отац Николај Поршников који је био врло снажан и имао је више од 15о кг; он је хтео да отвори поклопац тако што ће сломити браву али се владици Антонију није свидело такво насиље јер није благословено да се на силу отварају мошти. Зауставио је протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50-ти псалам. Прочитао је 5о-ти псалам, затим је запевао „Не имамы иныя помощи“ и ми смо скоро одмах успели да откључамо браву. Владика Антониј је са лакоћом одгурнуо поклопац гроба. Мислим да нисмо могли одмах да га отворимо јер је Господ хтео да мошти отворио баш владика Антониј који је то заслужио целим својим високим духовним животом. Поклопац се отворио и ми смо угледали лице светитеља Јована. Некада је оно било бело а сада је добило зелену боју, вероватно зато што га је прекрила плесан. Када смо дотакли његову одежду почела је да се расипа у рукама. Пре него што сахране свештеника на његово лице стављају воздух (платно) којим се за време Литургије прекрива Чаша и Дискос. Таквим воздухом је било прекривено и лице светитеља Јована. Владика Антониј је опет почео да чита 50-ти псалам, прекрстио се и подигао воздух. И тако сам се ја први пут „упознао“ са владиком Јованом, први пут сам га видео. Његово лице и тело су се у потпуности сачували, нису се распали – биле су то мошти. Владика Антониј ме је задужио да будем фотограф. 1993. године фотографисао сам јефтиним фотоапаратом у који се ставља филм, али у том тренутку ми је понестало филма. Отрчао сам до куће, а тамо је светло горело као на Васкрс. Било је једанаест сати а моја попадија ме је чекала. Попео сам се у стан и узвикнуо: „Мошти су нетљене!“. Узео сам филм и отрчао назад у гробницу, а матушка је пренела радосну вест другим супругама свештеника који су учествовали у отварању моштију. Након отварања моштију осетили смо неописив духовни мир. Око нас је владала тишина, нико није разговарао, узвикивао нити показивао одушевљење – био је то веома леп осећај стајати уз мошти владике Јована, молити се без речи додирујући руком његов ковчег. Протојереј Григориј Куртов је за мошти владике унапред припремио дрвени ковчег, а ми смо уз појање ирмоса Великог канона светог Андреја Критског „Помоћник и покровитељ“ ставили у њега мошти светитеља Јована. Архиепископ Антониј је уз речи кондака Великог канона „Душо моја устани“ прекрио лице владике Јована новим воздухом, а ми смо дрвени ковчег затворили и запечатили. Затим су у гробницу на рукама донели болесног дечака – сина свештеника из наше епархије. Владика Антониј је благословио да га принесу моштима и тај дечак, Вселовод Беликов, добио је исцељење од своје болести. Сада је савршено здрав, пола метра је виши од мене а на факултету је чак играо рагби! На крау смо отпевали општи тропар светитељима: „ Православља наставниче, благочешћа учитељу и чистоте...“ и око поноћи смо са великом радошћу отишли кућама, попут светих апостола Христових. Од 16 учесника отварања светих моштију владике Јована 7 се већ преселило код Господа, а међу њима и архиепископ Антониј (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а сасвим недавно и штићеник светитеља Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. мај 2018. год.) У животу Цркве сваки молитвени уздах, свако богослужење и сваки моменат је тајанствен. Отварање моштију светитеља Јована је без сумње било црквено светотајство, када кроз нешто видљиво осетимо да се дешава нешто невидљиво, тајанствено, неко преображење и укрепљење. После тог таинственог отварања моштију ми, учесници, и чеда Руске Цркве смо почели да чекамо следеће таинствено прослављење светог архиепископа Јована. Извор: Православие.ру
  2. Архиепископ Јован (Максимовић) се упокојио 2. јула 1966. године за време архипастирске посете граду Сиетла са чудотворном иконом Божије Мајке Курско – Коренском. Након богослежења отишао је у своју келију и однео икону пред којом се убрзо и упокојио. Сахрана се одржала у Сан Франциску али не одмах, јер је било потребно много времена да би се окупили сви архијереји. Митрополит Лавр ( у то време још у чину игумана) путовао је заједно са архиепископом Аверкием (Таушевим) три дана аутомобилом у Џорданвил, који је удаљен од Свето – Тројицког манастира више од 5000 км. Иако је време било необично топло, за време опела тело владике Јована није показивало знаке трулежности иако га нису балзамовали. Градска управа, очигледно под утицајем бившег градоначелника православног грка Џорџа Кристофера, дала је парохијском савету катедрале у част иконе „Свих жалосних радост“ посебну дозволу да сахране владику унутар града испод храма у подрум који је служио као складиште, а којег су претворили у гробницу. Људи су почели да долазе на гроб владике Јована, као и код блажене Ксеније и пре него што су га прогласили за светитеља. Они су се у почетку просто молили за владику, а касније су у молитви почели да му се обраћају и да остављају цедуљице са молбама испод његове митре. Пут ка канонизацији владике Јована био је постепен. Од тренутка када се упокојио почела су да се дешавају многа чуда, његова молитвена помоћ је била толико очигледна да је народ почео да га поштује и већ након тога су га канонизовали и признали његову светост. Сама црквена одлука да се прослави свети Јован била је неочекивана. У то време на челу Руске Заграничне Цркве налазио се митрополит Виталиј (Устинов) који није био поштовалац светог Јована. Једном ми се западно – амерички архиепископ Антониј (Медведев) након заседања Архијерејског Синода у Њу Јорку фебруара 1993.године, обратио у путу са аеродрома Сан Францско и рекао: « Нећеш поверовати. На Синоду сам предложио да се полако почне прикупљати материјал за прославу владике Јована. И изненада митрополит Виталиј је чврсто изјавио: „Прославићемо га!“». Постоје дани у животу када човек памти све до ситних детаља. Отац Александар Шмеман је у својим дневницима изнео размишљање на ту тему. Ми можемо да заборавимо неке детаље са наше свадбе или рукоположења, али памтимо неке дане и моменте до детаља: памтимо време, лица, боју одеће коју су носили људи... Ја сам служио са архиепископом Антонијем (Медведевим) 20 година, али добро памтим само неке појединачне моменте, затварам очи присећам се како је он седео поред мене, видим како рукама раздваја панагију и крст, видим израз његовог лица и осећам његово дисање... Дан отварања моштију светог Јована, тај мали Васкрс, памтим веома добро. Осећало се узбуђење, али то је било чисто људско узбуђење, вероватно због што већина нас никада раније није присуствовала отварању гроба, и то још гроб у коме се налазе мошти светитеља, тако да нисмо знали шта да очекујемо. Осим тога, био сам тада веома млад свештеник и нисам знао како да се опходим према покојницима. У ноћи између 11-ог и 12-ог октобра 1993.године, тачно пре 25 година, после вечерњег богослужења у катедралном храму архијереји и свештеници који су ушли у састав комисије за прегледање посмртних остатака архиепископа Јована, редом су читали Јеванђеље у његовој гробници. У том делу учествовало је свега 16људи од којих су двојица били мирјана. Тачно у 21 час почели смо опело. Наше жене и деца су знали да ћемо те вечери отварати гробницу владике Јована. Иако нас је владика Антониј замолио да не ширимо информацију о отварању мoштију ми смо га ипак убедили да нам дозволи да кажемо нашим попадијама. И он је дозволио. Оне су нас чекале код куће и такође су се веома бринуле. Неколико дана пре овог догађаја, да би се припремили за отварање моштију, у гробницу се спустила мала дечегација од 3 човека од којих је један био столар. Гроб се све време налазио у бетонском саркофгу који се налазио изнад земље и било је потребно донети одлуку како ће се скинути тежак поклопац. Због тога су већ унапред биле припремљене греде, полуге, тканина и све оно што нам је било неопходно. Док смо певали тропар „Помилуј нас Господе, помилуј нас“ приступили смо свом послушању. Скинули смо тежак поклопац саркофага и испод њега смо видели зарђали метални ковчег. На њему је лежала у целости сачувана мантија коју су ту ставили на дан сахране. Када смо кренули да дижемо ковчег он је почео да се расипа и зато смо испод њега ставили греде и подигли га на врх. Тада нам је остало само да отворимо поклопац самог ковчега. Више од 25 година кључ од поклопца чувао је архимандрит Петар (Лукјанов). Пришао му је и свечано ставио кључ али поклопац се није отворио, јер је зарђао и брава није радила. Тада је одлучио да проба и отац Николај Поршников који је био врло снажан и имао је више од 15о кг; он је хтео да отвори поклопац тако што ће сломити браву али се владици Антонију није свидело такво насиље јер није благословено да се на силу отварају мошти. Зауставио је протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50-ти псалам. Прочитао је 5о-ти псалам, затим је запевао „Не имамы иныя помощи“ и ми смо скоро одмах успели да откључамо браву. Владика Антониј је са лакоћом одгурнуо поклопац гроба. Мислим да нисмо могли одмах да га отворимо јер је Господ хтео да мошти отворио баш владика Антониј који је то заслужио целим својим високим духовним животом. Поклопац се отворио и ми смо угледали лице светитеља Јована. Некада је оно било бело а сада је добило зелену боју, вероватно зато што га је прекрила плесан. Када смо дотакли његову одежду почела је да се расипа у рукама. Пре него што сахране свештеника на његово лице стављају воздух (платно) којим се за време Литургије прекрива Чаша и Дискос. Таквим воздухом је било прекривено и лице светитеља Јована. Владика Антониј је опет почео да чита 50-ти псалам, прекрстио се и подигао воздух. И тако сам се ја први пут „упознао“ са владиком Јованом, први пут сам га видео. Његово лице и тело су се у потпуности сачували, нису се распали – биле су то мошти. Владика Антониј ме је задужио да будем фотограф. 1993. године фотографисао сам јефтиним фотоапаратом у који се ставља филм, али у том тренутку ми је понестало филма. Отрчао сам до куће, а тамо је светло горело као на Васкрс. Било је једанаест сати а моја попадија ме је чекала. Попео сам се у стан и узвикнуо: „Мошти су нетљене!“. Узео сам филм и отрчао назад у гробницу, а матушка је пренела радосну вест другим супругама свештеника који су учествовали у отварању моштију. Након отварања моштију осетили смо неописив духовни мир. Око нас је владала тишина, нико није разговарао, узвикивао нити показивао одушевљење – био је то веома леп осећај стајати уз мошти владике Јована, молити се без речи додирујући руком његов ковчег. Протојереј Григориј Куртов је за мошти владике унапред припремио дрвени ковчег, а ми смо уз појање ирмоса Великог канона светог Андреја Критског „Помоћник и покровитељ“ ставили у њега мошти светитеља Јована. Архиепископ Антониј је уз речи кондака Великог канона „Душо моја устани“ прекрио лице владике Јована новим воздухом, а ми смо дрвени ковчег затворили и запечатили. Затим су у гробницу на рукама донели болесног дечака – сина свештеника из наше епархије. Владика Антониј је благословио да га принесу моштима и тај дечак, Вселовод Беликов, добио је исцељење од своје болести. Сада је савршено здрав, пола метра је виши од мене а на факултету је чак играо рагби! На крау смо отпевали општи тропар светитељима: „ Православља наставниче, благочешћа учитељу и чистоте...“ и око поноћи смо са великом радошћу отишли кућама, попут светих апостола Христових. Од 16 учесника отварања светих моштију владике Јована 7 се већ преселило код Господа, а међу њима и архиепископ Антониј (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а сасвим недавно и штићеник светитеља Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. мај 2018. год.) У животу Цркве сваки молитвени уздах, свако богослужење и сваки моменат је тајанствен. Отварање моштију светитеља Јована је без сумње било црквено светотајство, када кроз нешто видљиво осетимо да се дешава нешто невидљиво, тајанствено, неко преображење и укрепљење. После тог таинственог отварања моштију ми, учесници, и чеда Руске Цркве смо почели да чекамо следеће таинствено прослављење светог архиепископа Јована. Извор: Православие.ру View full Странице
  3. Отварање изложбе мати Ефимије, за све који нису били. Владика Јован Ћулибрк је отворио изложбу. Говор в. Јована, и неколико слика можете погледати на сајту мати Ефимије. Снимак је рађен мобилним телефоном. Линк: http://efimija.yolasite.com/КОНТАКТ.php
  4. Osveštana barska katedrala Svetog Petra "Čekalo se 70 godina na ovaj sveti događaj, smjenjivali su se u stolici nadbiskupi Dobrečić, Tokić, Perkolić i ovaj pred vama, pričalo se o različitim lokacijama na periferiji." vijesti. me Foto: Radomir Petrić Autor: Radomir Petrić Pred velikim brojem crkvenih velikodostojnika i vjernika rimokatoličke crkve, te zvanica iz duhovnog i javnog života države i Barana ostalh konfesija, danas je u Baru održana posveta-svečano otvaranje katedrale Svetog Petra apostola na Topolici. Ovim povodom, svetu misu služio je nadbiskup barski u mirovini Zef Gaši, za čijeg je pontifikata počela gradnja katedrale. "Čekalo se 70 godina na ovaj sveti događaj, smjenjivali su se u stolici nadbiskupi Dobrečić, Tokić, Perkolić i ovaj pred vama, pričalo se o različitim lokacijama na periferiji. Napokon, imajući u vidu značaj Nadbiskupije barske koja je najstarija vjerska institucija u Crnoj Gori, donijeta je odluka u SO Bar devetog marta 2006. o ovoj lokaciji u centru Bara u kojem vijekovima žive ljudi raznih vjera u skladu, što je viši oblik od tolerancije. Taj suživot je bogatstvo barske kotline i uz zeleni tepih barskih maslinjaka njeno duhovno bogatstvo što sjedinjuje i unaprjeđuje stare i mlade generacije. Nadbiskupija barska će katoličkom širinom razvijati taj duh i ubuduće", rekao je monsinjor Gaši. On je akcentovao da za patrona katedrale nije slučajno izabran sveti Petar, “simbol jedinstva, čvrstine i bratstva, svetac cijelog hrišćanstva”. Monsinjor Gaši je dodao da se Barska nadbiskupija s pravom diči svojom istorijom, te da če sveti Petar kao simbol upornosti biti zaštitnik ove diocese koja slavi milenijum postojanja . "Sveti Petar je djelima dokazao da vjeruje u Hrista pored kojeg je umro mučeničkom smrću. Neka ovaj prelijepi hram bude dokaz naše vjernosti Bogu i njegovoj crkvi. Podsjećam da je 16. juna 2006. postavljen kamen temeljac za katedralu koji je blagoslovio kardinal vašingtonski Teodor MekKarik, a da je 30. juna 2010. počela gradnja hrama", dodao je Gaši. Papski nuncije za Crnu Goru i BiH Luiđi Percuti čestitao je svima koji su dali doprinos gradnji “ovog divnog hrama”, ističući zalaganje monsinjora Gašija, te ukazujući da je dosanjani san gradnjom katedrale dao snagu i energiju katoličkoj zajednici u Baru. "Želim da ovo bude otvorena crkva za sve, kao majka svih barskih crkava", rekao je Percuti. Čestitajući Nadbiskupiji barskoj ovaj hram ispred patrijarha SPC Irineja i u lično ime, mitropolit crnogorsko primorski Amfilohije poklonio je nadbiskupu Roku Đonlešaju Raspeće Hristovo i ikonu. Mitropolit Amfilohije kazao je da je sveti Petar ispovijedio Isusa Hrista kao mesiju i sina Božijeg “i na toj njegovoj ispovijedi je utemeljena crkva Hristova”. Predsjednik Opštine Bar dr Zoran Srzentić istakao je da je ovo zdanje duhovno obogatilo Bar u kojem je Nadbiskupija osnovana još u XI vijeku, te da je duhovni centar “iz kojeg će zračiti poruke mira i ljubavi, ali i kulture i umjetnosti”. Generalni vikar Nadkbiskupije Paško Gojčaj rekao je da je gradnja katedrale koštala 3,5 miliona eura, te da su među donatorima najveći bili crkvene organizacije i pojedinci iz Vatikana, Italije , Njemačke i SAD. Nadbiskup barski Rok Đonlešaj zahvalio je na dolasku papskim nuncijima, kardinalu Ernestu Simoneu, predsjedniku biskupske konferencije biskupu zrenjaninskom, nadiskupu beogradskom, biskupu kotorskom Iliji Janjiću, nadbiskupima Tirane i Skadra, biskupima subotičkom, banjalučkom, dubrovačkom šibenskom i mostarskom. Na svečanosti su bili i ambasadori Hrvatske i Italije, ministar Mehmed Zenka, potpredsjednik Skupštine Crne Gore Genci Nimanbegu, predsjednik Opštine Ulcinj Nazif Cungu, predsjednik SO Bar Radomir Novaković, predsjednik Jevrejske zajednice Crne Gore Jaša Alfandari, protojerej barski Slobodan Zeković, predsjednik Odbora Islamske zajednice Bar Ćazim Alković. Svečanost je uveličao hor Nadbiskupije barske kojim su dirigovali profesori Marko i Ivona Klepić. Otvoren Pastoralni centar rtcg.me Svečanom Svetom misom danas je otvoren Pastoralni centar nove konkatedrale Svetog Petra Apostola u Baru, na Topolici, prenosi Bar info. Foto: Bar info Misu je, pred nekoliko stotina vjernika iz Bara i regiona, ali i brojnih turista iz svih krajeva svijeta, služio kardinal Peruđe Gvaltjero Baseti, uz sasluženje nadbiskupa barskog Zefa Gashija, te biskupa Kosova Dede Gjergjija i biskupa Sape Lučana Augustina, na četiri jezika latinskom, italijanskom, albanskom i našem, dok su misne poruke vjernici čitali i na engleskom i poljskom jeziku. Svečana misa bila je posvećena nadbiskupu barskom Đovaniju Pjan de Karpineu, koji je bio upravo iz Peruđe a stolovao je u Baru od 1252. godine. „Đovani je bio poslan od Pape u daleku Mongoliju da bi navijestio tim narodima dobru vijest Jevanđelja i da bi ponio riječ mira. Tako smo i mi danas poslani u brojni narod koji je i u našoj staroj Evropi izgubio pravac bogatstva, jevanđeoskog bogatstva, i ne traži više hleb života koji je bio ishrana u mnogim vjekovima. Mi smo nasljednici slavne istorije, života i svetosti, koja nam dolazi od prošlih vjekova, izvor civilizacije i ljepote. Iako su ponekad zlo i nasilje prodirali u naše kuće i gradove, izvorni navještaj Jevanđelja u svojoj bistrini je bio uvijek nagovještaj mira i oslobođenja“, rekao je u svojoj propovjedi kardinal Baseti. Brojne zvanice na misi (foto: Bar info) Gost iz Italije je barskom nadbiskupu poklonio svečanu odeždu i zlatni kalež, rad majstorske radionice iz Peruđe, a biskupima specijalno izrađene medalje. Nadbiskup barski Zef Gashi zahvalio se visokim crkvenim gostima iz Italije, Albanije i sa Kosova, „djeci i brojnoj pastvi iz svih krajeva koji su za ovu priliku došli u Bar“, a posebnu zahvalnost uputio je inženjeru Caričiću, koji je projektovao katedralu čiji se završetak očekuje do kraja godine. Foto: Bar info Poseban ton Svetoj misi dao je hor „Naša lipa“ iz Hrvatskog zagorja, koji je u Crnu Goru došao samo za ovu priliku. Do septembra će se Svete mise nedjeljom služiti u Pastoralnom centru konkatedrale, koji će, kako je istakao župnik barski don Simo Ljujić, „ubuduće služiti za katihezu, ali i za promocije knjiga, konferencije, i svečane skupove za potrebe Nadbiskupije, ali i čitavog Bara“. ФОТОГРАФИЈЕ СА ФБ ПРОФИЛА Г. ЈОВАНА МАРКУША
×
×
  • Create New...