Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'отац'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 107 results

  1. На путу између Србије и Холандије свештеник Ненад Илић, један од најмодернијих гласова Српске православне цркве, раније писац и редитељ, приватно отац четворо деце, говорио је за Недељник о "случају" сина Богдана - јутјубера познатог по надимку "Бака Прасе", који је изазвао хистерију у Србији - о васпитању деце, цркви, вери, патријарху Павлу, подршци протестима, о власти, манипулацијама и изборима. (Интервју који је отац Ненад Илић дао часопису Недељник, објављеном 14. фебруара о.г. Интервју водила Ана Матић, фотографије Игор Павићевић.) У ком тренутку сте одлучили да реагујете и станете у заштиту сина писмом које сте објавили на Фејсбуку, односно шта је била "кап која је прелила чашу"? Одбацивање одговорности за сопствени удео у ономе у чему се сада налазимо, је постало општи манир. Кад Министар културе крене у напад на ријалити – нико га не подржава. Боље ипак да се нешто, макар шта, стално врти на ТВ. Кад неко купује на киосцима новине са скаредним насловима и чита текстове који шире глупост и злобу – ту нема одговорности. Кад неконтролисано препушта децу од малих ногу интернету – нема одговорности. Богдана су почели понеки људи који се сматрају верујућима да због тога што је постао сензација после огромене гужве у тржном центру осуђују као представника целокупног јутјуба који не разумеју, али и не могу да се с тим феноменом изборе. А мене прозивају као неког ко није уштројио свог сина или га, још боље спалио на Теразијама за пример осталима, као свечану жртву која ће зауставити процесе савремене културе-некултуре. Али бојим се да то не би зауставило ни јутјуб ни интернет чији су садржаји деци непрекидно доступни. У духу културе комуникације којој нас уче данашњи медији и власт, понесени сензационалистички нагло и селективно покренутом одговорношћу људи често користе у својим нападима на друштвеним мрежама грозан речник, лажи, злобне полуистине, скаредне измошљитине, а буне се против заправо мање поганог речника и блажих скаредности. Јесте смешно, али од свега тога човеку може да припадне мука. Притом Богдану и не треба никаква заштита. Он се у томе одлично сналази. Потребна је заштита елементарном здравом разуму и смиривање оних људи који су под дугим нападом таблоидне свести и сами постали ходајући таблоиди. Шта сте ви закључили из свих коментара, увреда, напада на рачун Богдана или Баке Прасета - да старији не разумеју младе, да постоје јаке предрасуде... .- јер управо је велики део коментара био упућен и на рачун јутјубера, али и на језик па и интересовања младих које се етикатирају као "глупости", па и то како сте ви васпитали сина? Не ради се више о томе. Стари кроз целу историју не разумеју младе, као и обрнуто. Ја лично нисам неки љубитељ јутјуб сцене. Али њен утицај је чињеница која не може да се прескочи. И коју родитељи морају да покушају да разумеју. Некад су се родитељи згражали због рок музике и музичара. Данас се згражају због јутјубера. Никако не мислим да је сваки развој добар. Али шта могу да имам од тога ако само кисело осуђујем ствари које ми се не свиђају? Осећај сопствене праведности? Јутјуб је пун испразних садржаја, али треба успорити и сагледати феномен. Као што се музика упростила до оног хипнотичког бубоњања које чујемо из аутомобила који застану на семафору, тако је и комуникација јутјубера и њихове публике сведена на елементарно. На комуникацију саму. Комуникацију у којој јутјубер представља најшире жеље и очекивања публике, чији је заправо он и део, а истовремено креирање лика који је нешто забавнији од оних које млада публика свакодневно среће. Кад сам се позабавио једном критикованом простачком Богдановом песмом – сазнао сам да је настајала „онлајн“. Деца су убацивала своје речи и заједно са Богданом као модератором су правили простачке стихове. Нешто као народне еротске (порнографске) песме из чувене збирке „Црвен бан“ Вука Караџића, само у савременом облику. Због могућности коментара и разговора, блискост јутјубера са публиком је већа него блискост рок звезде са његовом публиком. Снажна жеља за припадањем групи лако се претвара у одано праћење живота јутјуб звезде као представника групе. Јутјубер прави своју публику – публика јутјубера. Реална и проверљива интеракција. Често су то заиста чудно банални садржаји, а цео тај феномен ипак заслужује озбиљну анализу. Тешко је пратити брзину промена у области комуникације и забаве. Веома је сложен однос развоја технологије и комуникација, економије и културе с друге стране. Угрожавање људскости за рачун некаквих хипотетичких хумано-технолошких хибрида будућности. Разумем људе који су пред тим забринути. И сам донекле спадам међу њих. Не свиђају ми се псовке и сакредности, па сина опомињем кад видим да прави песме које као да су скинута са врата школског WC-а. Али то је стил његове каријере комуникатора који говори језиком којим деца говоре у друштву и у школском дворишту. А уме да буде духовит и веома забаван. Деца му због тога верују и он може да им пренесе и неке поруке које од нас старијих не би слушали. Не пушите, не пијте, не дрогирајте се, водите здрав живот, будите добронамерни... Баш да видим како би прошли сви ти забринути душебрижници кад би покушали да се обрате деци са тим порукама. Били би исмејани или игнорисани. А што се васпитања тиче – као отац четворо деце могу само да пренесем своје искуство. Нема правила у васпитању. Свако дете је различито, несагледив космос за онога преко пута, па и за родитеље. Родитељ наравно има обавезу да сведочи свој вредносни систем и да се не препушта општој релативизацији вредности. Али данас, у ери разливеног шума комуникација наметање свог система може да буде веома контрапродуктивно. Иначе мислим да деца не слушају шта говоримо. Они гледају оно што је заиста у нама. Па оно добро прихватају, оно лоше одбацују. По својој слободној вољи. Ако не живим како треба то дете види. Лично верујем да ако нечег доброг има у мени моје дете ће то прихватити и искористити у свом животу кад се суочи са озбиљним проблемима. Највећа одговорност у васпитању је оно што пред децом учинимо са својим сопственим животом. Рекли сте и да верујете да ће Бака Прасе учинити више за овај народ него ви. Да ли вам се чини да су млади данас превише под лупом и изложени критикама, и зашто ви верујете у њих и то да се деца паметнија од нас? Искрено поредим своју децу са собом у њиховим годинама. У неким областима сам можда био зрелији, али они су у неким другим областима зрелији од мене тад, можда и сада. Што се Богдана тиче, доброта и добронамерност коју показује у свакодневној комуникацији са људима које среће је већа од моје доброте тада. Наравно, користи и неке свађалачке форме рвања пред публиком које ће увек бити популарне, али сигуран сам да деца у њему препознају управо ту блесаву и неоптерећену добронамерност и због тога га прате у толиком броју. Талентован је, а шири добру вољу и у животу и на јавној сцени. Има много тачака у којима се не слажемо, али видим да он са много мањим образовањем него што сам ја имао у његовим годинама, брже учи. Деца данас брже уче. Замка су протезе у облику мобилних телефона и рачунара које их остављају потенцијално беспомоћнима пред системом. С друге стране – та неопходност срастања са техологијом је закон времена. Волели ми то или не. Кад кажем неком од своје деце неку реч коју не разумеју они одмах потегну телефон и Гугл. Не узбуђују се што то не знају. Лако је сазнати. Наравно да ме то брине, та њихова потенцијална беспомоћност пред системом. С друге стране – тако су ипак бржи од мене. Док су отворени за Бога, ни та техника их неће удаљити од љубави према људима. А и кад имају своје сумње, трудим се да их увек подсетим на најважније. Одавно сам престао да имам жеље шта би моја деца требало да буду и како би требало да живе - сем жеље да буду добри људи. И молим се за њих. Патријарх Павле, није имао много оригиналних теолошких мисли, али је видовито оставио поруку – „будимо људи“, колико год то било тешко. Та последња линија одбране постала је и највише постигнуће данас. Верујем или желим да верујем да се не завршава све са нама и да ће моја деца и сва деца бити боља од нас који смо упропастили земљу коју нам је Бог дао и затровали међусобне односе до неподношљивог. Код Добрице Ћосића било је много тога о драми сукоба очева и синова, говорили сте једном о томе. Коме је теже одрастање-очевима или синовима? Добро питање. Има у Новом завету она чувена прича о Блудном сину. Млађи син узме свој део наследства и списка га са сумњивим женама и лошим друштвом у неодговорном и раскалашном животу. Кад начисто пропадне, допузи назад оцу и моли га да га овај прими. И отац га с искреном љубављу прими, срећан што се изгубљени син вратио и - направи велико славље. А старији брат љубоморно пребацује оцу што га је слушао и верно служио породици, а за њега никад није приредио никакво славље. Отац му каже, отприлике - зашто си смрачен, све што је моје је и твоје, а ево овог изгубљеног смо пронашли, зар не треба да се радујемо. У животу се очеви често постављају уместо у улогу оца, у улогу старијег брата. Буду посесивни или љубоморни... Сваки отац треба пажљиво да гледа прво - да ли у сину види само свој продужетак, део себе који нема право да се понаша другачије него што отац жели, или је можда љубоморан на нешто што њему није било допуштено, а што син олако чини. Поменули сте и да је лицемерје на нашим просторима достигло невиђен степен - смета Бака Прасе али не сметају ријалити програми. Колико је лицемерја међу онима који се издају за вернике, па и међу људима који су представници цркве? Ух... То је већ сасвим болно. Да ли од почетка или је историјски условљена, тек - црквеност нашег народа је танка. Затим - наслеђе самоуправљања и буквално схватање туђег система страначке демократије и слободе изражавања, погрешна, наопака слика српске средњовековне саборности – као резултат имају непознавање ауторитета, простаклук и бахатост, неконтролисану злобу и завист, па кад те томе још непрекидно уче кроз медије и примером с врха државе... Посезање за Православљем као идентитетском основом али не кроз Свету Тајну – Литургију је заправо далеко од вере – све то заједно довело је до потпуно нецрквеног доживљаја Цркве код многих људи. Страначка и суморна секташка логика драматично угрожавају наш доживљај Цркве. Очас посла неко неког оптужује да је јеретик, отпадник, неповерење и нељубав одбијају и оне који покушавају да приђу Цркви. Понекад се човек запита – где смо сакрили Христа? Оног Христа који је дошао грешницима и блудницама а не самозаљубљеним праведницима? Где смо успут изгубили Христа - Љубав. Жртву, дубину разумевања и искрену жељу да сви људи буду Богочовекови? Откуда баш оволика навала фарисеја и законика? Велики је у нашем народу осећај угрожености, много је страхова који нас изједају, мало је радосне вере у победу Живота над смрћу, у васкрсење које нам је Богочовек обећао, ако смо љубављу с њим у нераздељивој заједници. Комплекси нас, путем неколико правила која изолујемо и трудимо се да их слепо примењујемо, доводе у улогу праведних судија – преварни начин да превазиђемо сопствене нагомилане фрустрације, а заправо удаљавање од Христа. Беспомоћни, уместо да се саберемо, бранимо се злобом. Као да је пукла жуч и раширила се кроз цео организам. Власт нема чега да се плаши за свој опстанак – појешћемо једни друге, ни не гледајући оне од којих велики део проблема и одговорност за њихово решавање полази. Дај Боже само да не направимо глупост са Косовом. Презир и мржњу коју би тада осећали једни према другима не бисмо могли као народ да преживимо. Црква је често критикована због тога - пре свега због нескромности појединих представника (чувени возни парк), а недавно је пред судом у Лондону поднето више тужби због педофилије, док приговори иду и због тога што се СПЦ меша у питања државе. Да ли би Црква требало да истрпи критике и да научи да се носи са њима? Црква је Христос на земљи, Христос у историји. Богочовечански организам, блиски сусрет Бога и човека. Али Црква је и институција која уме да оболи од болести од којих институције побољевају. Људски део понекад у њој превагне. Може у неким периодима да се посвети самоодржању. Да се изолује се од света. Да постане резерват и оправдање медиокритетства. У наглом ослобађању цркве код нас почетком деведесетих година, нисмо разумели да је већи део наше нове слободе замагљен инструментализацијом од стране власти. После пропасти Југославије нова власт није имала други избор у изградњи новог националног идентитета сем посезање за оним несумњиво важним у том идентитету – хришћанској православној вери. Десило се брзо и нисмо стигли да успоставимо сигурност сведочења вере, него још увек, пре свега, само неповерење према свету и чување нагло стечене повољније позиције него под куминизмом. Уз коју иде и поправљање материјалног стања свештенства, наравно не свег свештенства, већ само у већим центрима. Проблемима који се појављују у нашим редовима често не приступамо отворено, већину сакривамо, несигурни због тога што, убрзано инструментализовани, нови темељ деловања у свету нисмо осигурали како треба. Наравно да би требало истрпети критике, па чак и оне неправедне, оне какве је трпео сам Христос до крста и на крсту. И наравно да би требало с љубављу решавати проблеме и лечити оне који не делују по Христу. Дај Боже да ојачамо у томе. Каква је улога СПЦ данас у Србији - да ли има место које јој припада? Многи ће рећи да Црква има место које не заслужује. Неки – да има превелики значај у секуларној држави која је одвојена од Цркве, други – да недовољно утиче на савремени живот и да је ипак резерватски изолована од стране власти и секуларне интелигенције. Једини одговор је на то – наше аутентично, радосно, појачано сведочење вере у васкрслог Христа Богочовека. Превођење привлачности Христове љубави и истине и људима који нису у најужем кругу Цркве. Да се као Црква изборимо за место које Христу и његовој вечној лепоти припада у овом ишчашеном свету. Патријарх Иринеј је критиковао протесте у Београду ( "не видим користи за народ од подстицања на такве протесте у Београду"). Покојни патријарх Павле је са студентима "пробио" кордон током протеста 1997. Какво значење за вас имају ови протести, подржавате ли их? Од кад сам после тридесет и четири године живота ступио у Цркву „пуном ногом“ и срцем, доживљавам је као породицу, фамилију. Можемо да се разилкујемо у мишљењима, да се расправљамо, па чак и жучно, али остајемо фамилија. Остајемо блиски и кад се увредимо због неког од наших. Патријарх не види корист за народ од протеста. Добро. Он је наш деда, човек у озбиљним годинама, и не мора нужно добро да види све око њега. Поготово ако га сколе обећањима и лажима неки ван фамилије, а моћни. Можемо с њим да се слажемо или не, његово мишљење морамо озбиљно да прихватамо, али можемо и синовски да се споримо. Многи, па и ја међу њима, мислимо да протести имају смисла. Да кад власт која није баш хришћанска и не чини добро, затвори нормалне канале комуникације, мора и на улицу да се изађе и да се буде и мало гласнији. Не само да не подржавам ни једну посебну странку, не подржавам ни овакав страначки систем у целини. Али није ми јасно одакле могу да се појаве ти нови људи које многи прижељкују, ако се незадовољство не заталаса и жеља добије активније облике. Добро, то је тема за посебну причу. Али убеђен сам да народ којем је разним манипулацијама одузета могућност да изрази незадовољство властима које би требало да служе народу, има право да се огласи. Нисмо сви у нашој цркви јединствени у томе. Има различтих мишљења – али то не значи да она могу да угрозе нашу породичну слогу. Важније од дешавања у било којој држави у којој живимо је одржавање двојног држављанства, у којем Царство Божије има првенство. Имате ли утисак да је вера постала помало помодарство, да је све више оних који се крсте кад прођу поред цркве, а не живе хришћански? Пре бих рекао да вера излази из моде. То о чему говорите је пре траг сујеверја него помодности. А живети хришћански није лако ни за оне који то покушавају пуном снагом. Није лако. Отуда и несклоност данашњих људи, заслепљених собом, неспремних на било какву жртву и добровољно одрицање, да непојамног Бога и веру у Бога, Богочовека, Христа, поставе као нешто најважније у свом животу. Као неко ко је завршио ФДУ и бавио се позоришном режијом, како видите улогу глумаца, од којих сте и са многима сарађивали као што је Мирјана Карановић, који су се поред професора, активирали у актуелним протестима? Глумци су учествовали у многим политичким догађајима овде. То је и нормално. Публика тражи јунаке који ће артикулисати њене жеље, дилеме. У свом најбољем облику позориште је увек било лабораторија за испитивање слободе. Пошто се данас таква улога позоришта не налази често, позорница се измешта ван позоришних зграда. Ја лично сам почео позориштем да се бавим у време раних осамдесетих. Време климања комунизма. Дисиденти, преиспитивања. Уживао сам у томе да са публиком пробијамо границе дотадашње слободе. После ми је то недостајало, кад се ствар слегла и политика надјахала културу и уметност. По инстинкту, глумци се и данас убацују у те ситуације јавног преиспитивања слободе. Неки са већим, неки са мањим успехом. Они које у тој уличној лабораторији слободе прогута било која идеологија, улазе у тенденциозност, у промашене улоге. Кад смо код глумаца, сарађивали сте са легендама нашег глумишта, између осталог са Батом Стојковићем, са Соњом Савић о којима данас слушамо урбане легенде и гледамо их "ремастеризованим" филмовима. Како памтите Бату, а како Соњу? Да, са Батом Стојковићем сам у Атељеу 212 радио представу по Пекићевом тексту и Михизовој драматизацији „Заклети спасилац дављеника“. Био је тежак за сарадњу, и прилично је нервирао и мене и све остале учеснике у представи, али сви смо према њему имали искрено поштовање. Велики глумац. Човек посвећен позоришту. Ништа му није било важно осим глуме. За мене – сарадња са њим велико искуство. Са Соњом нисам радио ниједну представу, али смо се познавали и свакодневно мимоилазили на факултету. Била је део једне необично талентоване глумачке класе код професора Миње Дедића. Куд су се и на који начин сви они распршили, то је за филм. А она је успела да за кратко време убаци у филм и позориште своју духовиту полудистанцирану варијанту балканске несавршене Грете Гарбо на тадашњу медијску сцену. И да фасцинира многе. Урадила је то својим талентом брзо и успешно, можда и пребрзо и пребрзо се од свега тога и уморила. Покој јој души. Последњих годину дана сте на служби у Амстердаму. Како вам оданде изгледа тренутно стање друштва, политике и културе у Србији? Ова године сам био мало у Амстердаму, мало у Србији. Незгодно искуство. Основно је да сам схватио колико смо ми у Србији под сталним оптерећењем. Колики терет вучемо свакодневно на леђима, а да тога и нисмо заиста свесни. У многоме теглимо претежак, можда и погрешан крст, због места које нам је у историји и географији задато али често и беспотребно, својом кривицом - само због неодговорности и нечињења. Кад се из тог сталног тренинга макар и начас изађе – тешко је поднети сав тај терет. Досадна, непојамно толерантна Холандија, кад дођем у њу, почиње да ми изгледа као одмор, али пошто радим практично само са Србима, као да и нисам из Србије одлазио. Ми смо ипак организам који свугде функционише слично. Прилагођавамо се средини, можемо да будемо и успешни, али кад се сакупимо – ми смо Срби. Да смо за све ове године нашег напуштања Србије и разливања у дијаспори успели да макар делић оних позитивних туђих искустава пренесемо у матицу – где би нам крај био. Не кажем да ми дужи боравак у Холандији неће досадити, као и многим Србима овде. Али матица не нуди ништа никоме. Ни унутар граница, ни дијаспори. Кад год се вратим у Србију, све ми је теже да схватим због чега не желимо да се извучемо из болештине самоуништења. Не кажем да је лако, има ту много тога чиме су нас оптеретиле те бахате западне земље искусне у цеђењу колонија, али практично и не покушавамо. Апатично смо се предали локалним манипулаторима, колонијалним управитељима па и самој и неуспешној копији западноевропске демократије. Као да је све то неизбежни усуд. Прогнозирали сте да ће циљна група на предстојећим изборима бити жене и пензионери и зато сте позвали "праве жене да се пробуде". Чини ли вам се да би неки представници Цркве требало да коригују однос према жени, посебно када говоре о "улози жене у друштву"? Незгодно је што превише тога у животу Цркве диктира мушко монаштво. Мушкарац у нашој реалности осим Христа има много ликова, а жена осим Богородице премало. Црква је од почетка успоставила однос према жени који је победа над социјалним ограничењима старог света . Али у историји се оно старо и „побеђено“ увек лако прикрада. Таман колико и црквеност бива често пригушена силом света и пале природе. Истинско успостављање поштовања жене као мајке је тест обнављања снаге неког друштва, али и поштовања жене као жене. Као дела нераскидивог пара који је Бог дао. Није жена само мајка. Она је и духовни учитељ мужа, као што је и муж духовни учитељ жене – ако има је обома Христова љубав закон. Без обзира да ли имају деце или не. И љубав нема једини смисао у рађању. Велика, недовољно у цркви подвучена тајна. Важите за једног од "либералнијег" свештеника, односно никада нисте имали проблем да јавно изразите своје мишљење па сте тако похвалили представу "Олимп" која је овде изазвала згражавање и поделила јавност. Да ли је цена слободе изражавања мишљења постала скупља последњих година? Знао сам да ће се многи саблазнати, али нисам могао а да не будем искрен и искажем своје поштовање према великом и професионално успешном труду екипе тог фамозног „Олимпа“. Био сам фасциниран искреношћу и трудом с којим су присталице неопаганизма, у побуни против савремене нехумане цивилизације, обрадиле грчке митове. Пожелео сам да ми хришћани нешто слично као наш одговор, са сличним даром, трошењем снаге и енергијом урадимо у култури. И онда саблазан од стране „мојих“. Неки су чак тражили од патријарха да ми уведе одређене санкције због саблажњавања верника. Написао сам Његовој Светости један мањи есеј са образложењем мог става и тиме смо закључили непотребне неспоразуме. Кад ме неко пита шта мислим о проблему са вакцинама, ја га упутим на лекаре вернике. Мислио сам да је природно да би мени могли да поверују кад се ради о култури, позоришту... Али не лези враже. У сваком случају то је за нама. До следећег случаја успешног уметничког дела које нема хришћански садржај, али може да побуди на хришћански одговор. Свет је жељнији Христа него што то ми у Цркви обично видимо. А та жеља може да се изражава на начин који нам се не чини доличан. Хвала Богу, те Црква не може бити легло малограђанштине, сем у споредним манифестацијама повремених институционалних обољења. Како црква гледа на ваш приступ, на ваш начин приближавања верницима који укључује све предности савремених технологија као што су друштвене мреже? Трпите ли због тога? Да ли трпим због тога? Не знам. Има довољно пријатеља и довољно паметних људи који ме подржавају, па чак и љубављу принуђавају да са тим наставим, тако да не осећам да нешто много трпим. Одавно сам то почео да сматрам за своју додатну службу. А у служби ваљда мора понешто и да се трпи, да се из љубави поднесе и по нека жртва. Понекад те неко опљуне, понекад неко покушава на теби да испроба своју моћ...Али све је то у року службе. Да ли би урна Николе Тесле требало да буде положена у Храм Светог Саве? Не знам. Чудно ми је све то. Шта ће урна са пепелом у хришћанској цркви? С друге стране – још је глупље да седи у музеју. Као да се ради о маркетиншком сукобу за присвајање Теслиног наслеђа. Геније, син православног српског свештеника и даровите мајке Српкиње – практично марсовац, човек који припада човечанству. Тешко је њега било где сместити. Волимо да се њим хвалимо а да нас не обавезује. Као што би требало да нас обавезују и многи други православни Срби. А не да у нашој катастрофалној ситуацији само пумпамо рестлове гордости. Хвала Богу за њега! Утолико би можда требало негде испред храма, у некој посебној архитектонској конструкцији да добије место. Да се организује некаква видљивост инспирације и подсећања. Да ли би патријарх Павле требало да буде проглашен за свеца? То ће време показати. Колико остане жив међу нама и можда буде још живљи. Он није био никакав супермен и човек без мана и грешака, али сигурно је да је цео свој живот према својим даровима у потпуности посветио служби Христу и сведочењу Јеванђеља. Инспирисао је многе. Колико је Црква сигурна да је у томе заиста успео, знаћемо кад дође време. Светост се не проглашава, она се само на основу живог искуства Цркве потврђује. http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/svestenik-nenad-ilic-o-veri-protestima-tesli-patrijarhu-pavlu-rijalitijima-deci-novim-generacijama-moj-sin-baka-prase-ucinice-vise-za-ovaj-narod-od-mene-citajte-u-nedeljniku/ View full Странице
  2. (Интервју који је отац Ненад Илић дао часопису Недељник, објављеном 14. фебруара о.г. Интервју водила Ана Матић, фотографије Игор Павићевић.) У ком тренутку сте одлучили да реагујете и станете у заштиту сина писмом које сте објавили на Фејсбуку, односно шта је била "кап која је прелила чашу"? Одбацивање одговорности за сопствени удео у ономе у чему се сада налазимо, је постало општи манир. Кад Министар културе крене у напад на ријалити – нико га не подржава. Боље ипак да се нешто, макар шта, стално врти на ТВ. Кад неко купује на киосцима новине са скаредним насловима и чита текстове који шире глупост и злобу – ту нема одговорности. Кад неконтролисано препушта децу од малих ногу интернету – нема одговорности. Богдана су почели понеки људи који се сматрају верујућима да због тога што је постао сензација после огромене гужве у тржном центру осуђују као представника целокупног јутјуба који не разумеју, али и не могу да се с тим феноменом изборе. А мене прозивају као неког ко није уштројио свог сина или га, још боље спалио на Теразијама за пример осталима, као свечану жртву која ће зауставити процесе савремене културе-некултуре. Али бојим се да то не би зауставило ни јутјуб ни интернет чији су садржаји деци непрекидно доступни. У духу културе комуникације којој нас уче данашњи медији и власт, понесени сензационалистички нагло и селективно покренутом одговорношћу људи често користе у својим нападима на друштвеним мрежама грозан речник, лажи, злобне полуистине, скаредне измошљитине, а буне се против заправо мање поганог речника и блажих скаредности. Јесте смешно, али од свега тога човеку може да припадне мука. Притом Богдану и не треба никаква заштита. Он се у томе одлично сналази. Потребна је заштита елементарном здравом разуму и смиривање оних људи који су под дугим нападом таблоидне свести и сами постали ходајући таблоиди. Шта сте ви закључили из свих коментара, увреда, напада на рачун Богдана или Баке Прасета - да старији не разумеју младе, да постоје јаке предрасуде... .- јер управо је велики део коментара био упућен и на рачун јутјубера, али и на језик па и интересовања младих које се етикатирају као "глупости", па и то како сте ви васпитали сина? Не ради се више о томе. Стари кроз целу историју не разумеју младе, као и обрнуто. Ја лично нисам неки љубитељ јутјуб сцене. Али њен утицај је чињеница која не може да се прескочи. И коју родитељи морају да покушају да разумеју. Некад су се родитељи згражали због рок музике и музичара. Данас се згражају због јутјубера. Никако не мислим да је сваки развој добар. Али шта могу да имам од тога ако само кисело осуђујем ствари које ми се не свиђају? Осећај сопствене праведности? Јутјуб је пун испразних садржаја, али треба успорити и сагледати феномен. Као што се музика упростила до оног хипнотичког бубоњања које чујемо из аутомобила који застану на семафору, тако је и комуникација јутјубера и њихове публике сведена на елементарно. На комуникацију саму. Комуникацију у којој јутјубер представља најшире жеље и очекивања публике, чији је заправо он и део, а истовремено креирање лика који је нешто забавнији од оних које млада публика свакодневно среће. Кад сам се позабавио једном критикованом простачком Богдановом песмом – сазнао сам да је настајала „онлајн“. Деца су убацивала своје речи и заједно са Богданом као модератором су правили простачке стихове. Нешто као народне еротске (порнографске) песме из чувене збирке „Црвен бан“ Вука Караџића, само у савременом облику. Због могућности коментара и разговора, блискост јутјубера са публиком је већа него блискост рок звезде са његовом публиком. Снажна жеља за припадањем групи лако се претвара у одано праћење живота јутјуб звезде као представника групе. Јутјубер прави своју публику – публика јутјубера. Реална и проверљива интеракција. Често су то заиста чудно банални садржаји, а цео тај феномен ипак заслужује озбиљну анализу. Тешко је пратити брзину промена у области комуникације и забаве. Веома је сложен однос развоја технологије и комуникација, економије и културе с друге стране. Угрожавање људскости за рачун некаквих хипотетичких хумано-технолошких хибрида будућности. Разумем људе који су пред тим забринути. И сам донекле спадам међу њих. Не свиђају ми се псовке и сакредности, па сина опомињем кад видим да прави песме које као да су скинута са врата школског WC-а. Али то је стил његове каријере комуникатора који говори језиком којим деца говоре у друштву и у школском дворишту. А уме да буде духовит и веома забаван. Деца му због тога верују и он може да им пренесе и неке поруке које од нас старијих не би слушали. Не пушите, не пијте, не дрогирајте се, водите здрав живот, будите добронамерни... Баш да видим како би прошли сви ти забринути душебрижници кад би покушали да се обрате деци са тим порукама. Били би исмејани или игнорисани. А што се васпитања тиче – као отац четворо деце могу само да пренесем своје искуство. Нема правила у васпитању. Свако дете је различито, несагледив космос за онога преко пута, па и за родитеље. Родитељ наравно има обавезу да сведочи свој вредносни систем и да се не препушта општој релативизацији вредности. Али данас, у ери разливеног шума комуникација наметање свог система може да буде веома контрапродуктивно. Иначе мислим да деца не слушају шта говоримо. Они гледају оно што је заиста у нама. Па оно добро прихватају, оно лоше одбацују. По својој слободној вољи. Ако не живим како треба то дете види. Лично верујем да ако нечег доброг има у мени моје дете ће то прихватити и искористити у свом животу кад се суочи са озбиљним проблемима. Највећа одговорност у васпитању је оно што пред децом учинимо са својим сопственим животом. Рекли сте и да верујете да ће Бака Прасе учинити више за овај народ него ви. Да ли вам се чини да су млади данас превише под лупом и изложени критикама, и зашто ви верујете у њих и то да се деца паметнија од нас? Искрено поредим своју децу са собом у њиховим годинама. У неким областима сам можда био зрелији, али они су у неким другим областима зрелији од мене тад, можда и сада. Што се Богдана тиче, доброта и добронамерност коју показује у свакодневној комуникацији са људима које среће је већа од моје доброте тада. Наравно, користи и неке свађалачке форме рвања пред публиком које ће увек бити популарне, али сигуран сам да деца у њему препознају управо ту блесаву и неоптерећену добронамерност и због тога га прате у толиком броју. Талентован је, а шири добру вољу и у животу и на јавној сцени. Има много тачака у којима се не слажемо, али видим да он са много мањим образовањем него што сам ја имао у његовим годинама, брже учи. Деца данас брже уче. Замка су протезе у облику мобилних телефона и рачунара које их остављају потенцијално беспомоћнима пред системом. С друге стране – та неопходност срастања са техологијом је закон времена. Волели ми то или не. Кад кажем неком од своје деце неку реч коју не разумеју они одмах потегну телефон и Гугл. Не узбуђују се што то не знају. Лако је сазнати. Наравно да ме то брине, та њихова потенцијална беспомоћност пред системом. С друге стране – тако су ипак бржи од мене. Док су отворени за Бога, ни та техника их неће удаљити од љубави према људима. А и кад имају своје сумње, трудим се да их увек подсетим на најважније. Одавно сам престао да имам жеље шта би моја деца требало да буду и како би требало да живе - сем жеље да буду добри људи. И молим се за њих. Патријарх Павле, није имао много оригиналних теолошких мисли, али је видовито оставио поруку – „будимо људи“, колико год то било тешко. Та последња линија одбране постала је и највише постигнуће данас. Верујем или желим да верујем да се не завршава све са нама и да ће моја деца и сва деца бити боља од нас који смо упропастили земљу коју нам је Бог дао и затровали међусобне односе до неподношљивог. Код Добрице Ћосића било је много тога о драми сукоба очева и синова, говорили сте једном о томе. Коме је теже одрастање-очевима или синовима? Добро питање. Има у Новом завету она чувена прича о Блудном сину. Млађи син узме свој део наследства и списка га са сумњивим женама и лошим друштвом у неодговорном и раскалашном животу. Кад начисто пропадне, допузи назад оцу и моли га да га овај прими. И отац га с искреном љубављу прими, срећан што се изгубљени син вратио и - направи велико славље. А старији брат љубоморно пребацује оцу што га је слушао и верно служио породици, а за њега никад није приредио никакво славље. Отац му каже, отприлике - зашто си смрачен, све што је моје је и твоје, а ево овог изгубљеног смо пронашли, зар не треба да се радујемо. У животу се очеви често постављају уместо у улогу оца, у улогу старијег брата. Буду посесивни или љубоморни... Сваки отац треба пажљиво да гледа прво - да ли у сину види само свој продужетак, део себе који нема право да се понаша другачије него што отац жели, или је можда љубоморан на нешто што њему није било допуштено, а што син олако чини. Поменули сте и да је лицемерје на нашим просторима достигло невиђен степен - смета Бака Прасе али не сметају ријалити програми. Колико је лицемерја међу онима који се издају за вернике, па и међу људима који су представници цркве? Ух... То је већ сасвим болно. Да ли од почетка или је историјски условљена, тек - црквеност нашег народа је танка. Затим - наслеђе самоуправљања и буквално схватање туђег система страначке демократије и слободе изражавања, погрешна, наопака слика српске средњовековне саборности – као резултат имају непознавање ауторитета, простаклук и бахатост, неконтролисану злобу и завист, па кад те томе још непрекидно уче кроз медије и примером с врха државе... Посезање за Православљем као идентитетском основом али не кроз Свету Тајну – Литургију је заправо далеко од вере – све то заједно довело је до потпуно нецрквеног доживљаја Цркве код многих људи. Страначка и суморна секташка логика драматично угрожавају наш доживљај Цркве. Очас посла неко неког оптужује да је јеретик, отпадник, неповерење и нељубав одбијају и оне који покушавају да приђу Цркви. Понекад се човек запита – где смо сакрили Христа? Оног Христа који је дошао грешницима и блудницама а не самозаљубљеним праведницима? Где смо успут изгубили Христа - Љубав. Жртву, дубину разумевања и искрену жељу да сви људи буду Богочовекови? Откуда баш оволика навала фарисеја и законика? Велики је у нашем народу осећај угрожености, много је страхова који нас изједају, мало је радосне вере у победу Живота над смрћу, у васкрсење које нам је Богочовек обећао, ако смо љубављу с њим у нераздељивој заједници. Комплекси нас, путем неколико правила која изолујемо и трудимо се да их слепо примењујемо, доводе у улогу праведних судија – преварни начин да превазиђемо сопствене нагомилане фрустрације, а заправо удаљавање од Христа. Беспомоћни, уместо да се саберемо, бранимо се злобом. Као да је пукла жуч и раширила се кроз цео организам. Власт нема чега да се плаши за свој опстанак – појешћемо једни друге, ни не гледајући оне од којих велики део проблема и одговорност за њихово решавање полази. Дај Боже само да не направимо глупост са Косовом. Презир и мржњу коју би тада осећали једни према другима не бисмо могли као народ да преживимо. Црква је често критикована због тога - пре свега због нескромности појединих представника (чувени возни парк), а недавно је пред судом у Лондону поднето више тужби због педофилије, док приговори иду и због тога што се СПЦ меша у питања државе. Да ли би Црква требало да истрпи критике и да научи да се носи са њима? Црква је Христос на земљи, Христос у историји. Богочовечански организам, блиски сусрет Бога и човека. Али Црква је и институција која уме да оболи од болести од којих институције побољевају. Људски део понекад у њој превагне. Може у неким периодима да се посвети самоодржању. Да се изолује се од света. Да постане резерват и оправдање медиокритетства. У наглом ослобађању цркве код нас почетком деведесетих година, нисмо разумели да је већи део наше нове слободе замагљен инструментализацијом од стране власти. После пропасти Југославије нова власт није имала други избор у изградњи новог националног идентитета сем посезање за оним несумњиво важним у том идентитету – хришћанској православној вери. Десило се брзо и нисмо стигли да успоставимо сигурност сведочења вере, него још увек, пре свега, само неповерење према свету и чување нагло стечене повољније позиције него под куминизмом. Уз коју иде и поправљање материјалног стања свештенства, наравно не свег свештенства, већ само у већим центрима. Проблемима који се појављују у нашим редовима често не приступамо отворено, већину сакривамо, несигурни због тога што, убрзано инструментализовани, нови темељ деловања у свету нисмо осигурали како треба. Наравно да би требало истрпети критике, па чак и оне неправедне, оне какве је трпео сам Христос до крста и на крсту. И наравно да би требало с љубављу решавати проблеме и лечити оне који не делују по Христу. Дај Боже да ојачамо у томе. Каква је улога СПЦ данас у Србији - да ли има место које јој припада? Многи ће рећи да Црква има место које не заслужује. Неки – да има превелики значај у секуларној држави која је одвојена од Цркве, други – да недовољно утиче на савремени живот и да је ипак резерватски изолована од стране власти и секуларне интелигенције. Једини одговор је на то – наше аутентично, радосно, појачано сведочење вере у васкрслог Христа Богочовека. Превођење привлачности Христове љубави и истине и људима који нису у најужем кругу Цркве. Да се као Црква изборимо за место које Христу и његовој вечној лепоти припада у овом ишчашеном свету. Патријарх Иринеј је критиковао протесте у Београду ( "не видим користи за народ од подстицања на такве протесте у Београду"). Покојни патријарх Павле је са студентима "пробио" кордон током протеста 1997. Какво значење за вас имају ови протести, подржавате ли их? Од кад сам после тридесет и четири године живота ступио у Цркву „пуном ногом“ и срцем, доживљавам је као породицу, фамилију. Можемо да се разилкујемо у мишљењима, да се расправљамо, па чак и жучно, али остајемо фамилија. Остајемо блиски и кад се увредимо због неког од наших. Патријарх не види корист за народ од протеста. Добро. Он је наш деда, човек у озбиљним годинама, и не мора нужно добро да види све око њега. Поготово ако га сколе обећањима и лажима неки ван фамилије, а моћни. Можемо с њим да се слажемо или не, његово мишљење морамо озбиљно да прихватамо, али можемо и синовски да се споримо. Многи, па и ја међу њима, мислимо да протести имају смисла. Да кад власт која није баш хришћанска и не чини добро, затвори нормалне канале комуникације, мора и на улицу да се изађе и да се буде и мало гласнији. Не само да не подржавам ни једну посебну странку, не подржавам ни овакав страначки систем у целини. Али није ми јасно одакле могу да се појаве ти нови људи које многи прижељкују, ако се незадовољство не заталаса и жеља добије активније облике. Добро, то је тема за посебну причу. Али убеђен сам да народ којем је разним манипулацијама одузета могућност да изрази незадовољство властима које би требало да служе народу, има право да се огласи. Нисмо сви у нашој цркви јединствени у томе. Има различтих мишљења – али то не значи да она могу да угрозе нашу породичну слогу. Важније од дешавања у било којој држави у којој живимо је одржавање двојног држављанства, у којем Царство Божије има првенство. Имате ли утисак да је вера постала помало помодарство, да је све више оних који се крсте кад прођу поред цркве, а не живе хришћански? Пре бих рекао да вера излази из моде. То о чему говорите је пре траг сујеверја него помодности. А живети хришћански није лако ни за оне који то покушавају пуном снагом. Није лако. Отуда и несклоност данашњих људи, заслепљених собом, неспремних на било какву жртву и добровољно одрицање, да непојамног Бога и веру у Бога, Богочовека, Христа, поставе као нешто најважније у свом животу. Као неко ко је завршио ФДУ и бавио се позоришном режијом, како видите улогу глумаца, од којих сте и са многима сарађивали као што је Мирјана Карановић, који су се поред професора, активирали у актуелним протестима? Глумци су учествовали у многим политичким догађајима овде. То је и нормално. Публика тражи јунаке који ће артикулисати њене жеље, дилеме. У свом најбољем облику позориште је увек било лабораторија за испитивање слободе. Пошто се данас таква улога позоришта не налази често, позорница се измешта ван позоришних зграда. Ја лично сам почео позориштем да се бавим у време раних осамдесетих. Време климања комунизма. Дисиденти, преиспитивања. Уживао сам у томе да са публиком пробијамо границе дотадашње слободе. После ми је то недостајало, кад се ствар слегла и политика надјахала културу и уметност. По инстинкту, глумци се и данас убацују у те ситуације јавног преиспитивања слободе. Неки са већим, неки са мањим успехом. Они које у тој уличној лабораторији слободе прогута било која идеологија, улазе у тенденциозност, у промашене улоге. Кад смо код глумаца, сарађивали сте са легендама нашег глумишта, између осталог са Батом Стојковићем, са Соњом Савић о којима данас слушамо урбане легенде и гледамо их "ремастеризованим" филмовима. Како памтите Бату, а како Соњу? Да, са Батом Стојковићем сам у Атељеу 212 радио представу по Пекићевом тексту и Михизовој драматизацији „Заклети спасилац дављеника“. Био је тежак за сарадњу, и прилично је нервирао и мене и све остале учеснике у представи, али сви смо према њему имали искрено поштовање. Велики глумац. Човек посвећен позоришту. Ништа му није било важно осим глуме. За мене – сарадња са њим велико искуство. Са Соњом нисам радио ниједну представу, али смо се познавали и свакодневно мимоилазили на факултету. Била је део једне необично талентоване глумачке класе код професора Миње Дедића. Куд су се и на који начин сви они распршили, то је за филм. А она је успела да за кратко време убаци у филм и позориште своју духовиту полудистанцирану варијанту балканске несавршене Грете Гарбо на тадашњу медијску сцену. И да фасцинира многе. Урадила је то својим талентом брзо и успешно, можда и пребрзо и пребрзо се од свега тога и уморила. Покој јој души. Последњих годину дана сте на служби у Амстердаму. Како вам оданде изгледа тренутно стање друштва, политике и културе у Србији? Ова године сам био мало у Амстердаму, мало у Србији. Незгодно искуство. Основно је да сам схватио колико смо ми у Србији под сталним оптерећењем. Колики терет вучемо свакодневно на леђима, а да тога и нисмо заиста свесни. У многоме теглимо претежак, можда и погрешан крст, због места које нам је у историји и географији задато али често и беспотребно, својом кривицом - само због неодговорности и нечињења. Кад се из тог сталног тренинга макар и начас изађе – тешко је поднети сав тај терет. Досадна, непојамно толерантна Холандија, кад дођем у њу, почиње да ми изгледа као одмор, али пошто радим практично само са Србима, као да и нисам из Србије одлазио. Ми смо ипак организам који свугде функционише слично. Прилагођавамо се средини, можемо да будемо и успешни, али кад се сакупимо – ми смо Срби. Да смо за све ове године нашег напуштања Србије и разливања у дијаспори успели да макар делић оних позитивних туђих искустава пренесемо у матицу – где би нам крај био. Не кажем да ми дужи боравак у Холандији неће досадити, као и многим Србима овде. Али матица не нуди ништа никоме. Ни унутар граница, ни дијаспори. Кад год се вратим у Србију, све ми је теже да схватим због чега не желимо да се извучемо из болештине самоуништења. Не кажем да је лако, има ту много тога чиме су нас оптеретиле те бахате западне земље искусне у цеђењу колонија, али практично и не покушавамо. Апатично смо се предали локалним манипулаторима, колонијалним управитељима па и самој и неуспешној копији западноевропске демократије. Као да је све то неизбежни усуд. Прогнозирали сте да ће циљна група на предстојећим изборима бити жене и пензионери и зато сте позвали "праве жене да се пробуде". Чини ли вам се да би неки представници Цркве требало да коригују однос према жени, посебно када говоре о "улози жене у друштву"? Незгодно је што превише тога у животу Цркве диктира мушко монаштво. Мушкарац у нашој реалности осим Христа има много ликова, а жена осим Богородице премало. Црква је од почетка успоставила однос према жени који је победа над социјалним ограничењима старог света . Али у историји се оно старо и „побеђено“ увек лако прикрада. Таман колико и црквеност бива често пригушена силом света и пале природе. Истинско успостављање поштовања жене као мајке је тест обнављања снаге неког друштва, али и поштовања жене као жене. Као дела нераскидивог пара који је Бог дао. Није жена само мајка. Она је и духовни учитељ мужа, као што је и муж духовни учитељ жене – ако има је обома Христова љубав закон. Без обзира да ли имају деце или не. И љубав нема једини смисао у рађању. Велика, недовољно у цркви подвучена тајна. Важите за једног од "либералнијег" свештеника, односно никада нисте имали проблем да јавно изразите своје мишљење па сте тако похвалили представу "Олимп" која је овде изазвала згражавање и поделила јавност. Да ли је цена слободе изражавања мишљења постала скупља последњих година? Знао сам да ће се многи саблазнати, али нисам могао а да не будем искрен и искажем своје поштовање према великом и професионално успешном труду екипе тог фамозног „Олимпа“. Био сам фасциниран искреношћу и трудом с којим су присталице неопаганизма, у побуни против савремене нехумане цивилизације, обрадиле грчке митове. Пожелео сам да ми хришћани нешто слично као наш одговор, са сличним даром, трошењем снаге и енергијом урадимо у култури. И онда саблазан од стране „мојих“. Неки су чак тражили од патријарха да ми уведе одређене санкције због саблажњавања верника. Написао сам Његовој Светости један мањи есеј са образложењем мог става и тиме смо закључили непотребне неспоразуме. Кад ме неко пита шта мислим о проблему са вакцинама, ја га упутим на лекаре вернике. Мислио сам да је природно да би мени могли да поверују кад се ради о култури, позоришту... Али не лези враже. У сваком случају то је за нама. До следећег случаја успешног уметничког дела које нема хришћански садржај, али може да побуди на хришћански одговор. Свет је жељнији Христа него што то ми у Цркви обично видимо. А та жеља може да се изражава на начин који нам се не чини доличан. Хвала Богу, те Црква не може бити легло малограђанштине, сем у споредним манифестацијама повремених институционалних обољења. Како црква гледа на ваш приступ, на ваш начин приближавања верницима који укључује све предности савремених технологија као што су друштвене мреже? Трпите ли због тога? Да ли трпим због тога? Не знам. Има довољно пријатеља и довољно паметних људи који ме подржавају, па чак и љубављу принуђавају да са тим наставим, тако да не осећам да нешто много трпим. Одавно сам то почео да сматрам за своју додатну службу. А у служби ваљда мора понешто и да се трпи, да се из љубави поднесе и по нека жртва. Понекад те неко опљуне, понекад неко покушава на теби да испроба своју моћ...Али све је то у року службе. Да ли би урна Николе Тесле требало да буде положена у Храм Светог Саве? Не знам. Чудно ми је све то. Шта ће урна са пепелом у хришћанској цркви? С друге стране – још је глупље да седи у музеју. Као да се ради о маркетиншком сукобу за присвајање Теслиног наслеђа. Геније, син православног српског свештеника и даровите мајке Српкиње – практично марсовац, човек који припада човечанству. Тешко је њега било где сместити. Волимо да се њим хвалимо а да нас не обавезује. Као што би требало да нас обавезују и многи други православни Срби. А не да у нашој катастрофалној ситуацији само пумпамо рестлове гордости. Хвала Богу за њега! Утолико би можда требало негде испред храма, у некој посебној архитектонској конструкцији да добије место. Да се организује некаква видљивост инспирације и подсећања. Да ли би патријарх Павле требало да буде проглашен за свеца? То ће време показати. Колико остане жив међу нама и можда буде још живљи. Он није био никакав супермен и човек без мана и грешака, али сигурно је да је цео свој живот према својим даровима у потпуности посветио служби Христу и сведочењу Јеванђеља. Инспирисао је многе. Колико је Црква сигурна да је у томе заиста успео, знаћемо кад дође време. Светост се не проглашава, она се само на основу живог искуства Цркве потврђује. http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/svestenik-nenad-ilic-o-veri-protestima-tesli-patrijarhu-pavlu-rijalitijima-deci-novim-generacijama-moj-sin-baka-prase-ucinice-vise-za-ovaj-narod-od-mene-citajte-u-nedeljniku/
  3. Поводом шесте годишњице од упокојења архимандрита Луке (Анића), Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је на празник Преноса моштију Светог Јована Златоустог, 9. фебруара, са свештенством Свету архијерејску литургију са парастосом у манастиру Дајбабе у Подгорици. Звучни запис беседе У архипастирском слову, владика Јоаникије је казао да је Свети Јован Златоусти био узор свакоме хришћанину и да су његовим путем ишли многи а да је један од оних који су кренули тим путем Христових апостола, Св. Јована Златоустога, Св. Саве и Св. Василија Острошког, и наш отац Лука. „Тај пут јеванђељски, апостолски, довео га је у Црну Гору гдје је и велико његово дјело. Љубио је Цркву Божију, свету вјеру православну, спреман од своје младости да жртвује све на овом свијету ради Христа Господа, попут Светог апостола Павла који је говорио да све оне предности које је имао у свијету су трице и кучине, и све оставља да би Христа задобио.“ Владика је нагласио да је отац Лука био и на путу и мјесту, раније упућен из свога родитељскога дома, да стекне и име и славу у овоме свијету, али нашао је нешто вредније и значајније. На добром наслеђу, темељу који је понио из свијета, прије свега лијепо васпитање од својих честитих родитеља, саградио је велику и свијетлу грађевину од чисте и свете вјере, чистог осјећања, љубави, доброте, милосрђа и осталих врлина које су красиле његов монашки, свештенички свијетли и свети лик: „Били смо дуго саобраћа Цетињског манастира код нашег Митрополита Амфилохија, нашег игумана и духовника. Отац Лука је имао осјећање за људе и никада није узимао за зло човјеку чак и кад је био непријатељски расположен, спреман да учини свако зло. Сретао се са таквим људима и његова људскост, чистота срца и дубље осјећање за човјека, многе је препородила и направила вјерујућим. Такве, најгрубље, оне за које бисмо рекли да су непријатељи Цркве, он је приводио Христу и чинио од њих дјецу Божију, синове Оца нашега Небескога, праве истинске хришћане.“ Наглашавајући да је отац Лука био способан да нађе и открије у изгубљенима оно што је божанско, да и они тога постану свјесни и да се тако препороде, Преосвећени владика је рекао да је то његово саосјећање са ближњима било Христово саосјећање и да је зато било тако дјелотворно. Нагласио је да је љубав оца Луке према монашком животу била изузетна, да је много читао и памтио светоотачку, монашку, аскетску литературу: „А знао је да поучи зато што је оно што је читао – ријеч Божију, светоотачку, монашку и свештеничку, претварао у живот. Трудио се да оно што говори то и свједочи својим животом. Радост је ширио око себе.“ Иако ми жалимо и мислимо да је отац Лука кратко поживио на овоме свијету и да је прерано отишао, владика је казао да Бог другачије на то гледа: „Он је оставио свијетли спомен и велико дјело, тако да је његов живот испуњен овдје на земљи. И наставио је, причестивши се божанскога живота још овдје на земљи, да вјечује са Христом, да сацарује са Христом у Његовоме вјечном и непролазном Царству.“ Епископ Јоаникије је рекао да нам у овим данима много значи кад имамо овакве примјере међу нама, као што нам значе и примјери прије ове генерације, као што је био Преподобни Симеон Дајбабски, велико свјетило православља. Истакао је да није случајно што је у манастиру Дајбабе отац Лука нашао покоја, свој мир и вјечни покој поред моштију Светог оца Симеона Дајбабском, ктитора ове свете обитељи. Истичући да се за оца Луку чуло и много даље од Црне Горе, владика је казао да смо повлашћени што је он овдје међу нама: „Гдје год одете по земљином шару да учествујете на молитви по православним светињама, од Палестине до Русије, до Грчке и Америке, чућете од многих за оца Луку. И они су га смјестили у своје срце и чувају његов спомен. Па има ли, драга браћо, ишта љепше од тога него се сјетити онога који није са нама овдје, како ми то говоримо, а заправо јесте.“ Појаснио је да је блаженог спомена отац Лука дубље и ближе са нама сада када је у наручју Христовоме, него док је био са нама тјелесно присутан, јер се обогатио Христом у вјечном Царству Његовоме. Навео је да је свједочанство да је био човјек Божији, истинити монах, свештеник и духовник, то што га се радо сјећају православни хришћани, нарочито монаси и монахиње широм православља. Истичући да нијесмо баш у свему разумјели оца Луку докле је био са нама, владика је казао да га сада боље разумијемо. „Он је радио оно што је било најважније и најпрече, јер све пролази и све се распада, све црв нагриза, али духовност, вјеру, чистоту духовну не нагриза црв, нити се распада, него је вјечно богатсво свих оних који љубе Господа. Драги наш оче Лука, почивај у миру, и кад овдје дођемо, да се окупимо око твога гроба, ти нас обасјај твојом љубављу, милосрђем, твојим дубоким осјећањем. Нека те Господ награди за све твоје трудове, за твоју сапатњу са ближњима, за твоју неизмјерну љубав. Нека те Господ прими у Његово вјечно наручје да просављаш Његова свето име са свима светима у Царству вјечном и непролазном“, казао је на крају свог обраћања Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. **** Архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе упокојио се у Господу у 54. години земног живота на празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године. Отац Лука (Анић) рођен је 17. 09. 1959. у Дубровнику. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду завршио је 1983. Већ наредне, 1984. изабран је за асистента на истом факултету. Магистрирао је 1991. године на тему „Живот и дело вајара Ђорђа Јовановића“. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. 07. 1993. године и дао му монашко име Лука. Јерођаконски чин примио је на Крстовдан, 27. септембра 1995. у Цетињском манастиру, а чин јеромонаха 22. октобра исте године у Цркви Светог Луке у Котору. За намјесника Цетињског манастира постављен је на Лучиндан, 31. октобра 1995, а у чин игумана произведео га је Митрополит Амфилохије на Петровдан, 12. јула 2000. године. Звање архимандрита додијељено му је на Лучиндан, 31. октобра 2008. године. Игуман Манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем грбљу постао је 13. јануара 2010. Нешто више од годину дана након тога, 1. априла 2011. постављен је за настојатеља манастира Дајбабе. У рано јутро 8. фебруара 2013. године отац Лука се упокојио у својој скромној монашкој келији у Дајбабама. Два дана касније његови земни остаци сахрањени су на манастирском гробљу у Дајбабама након Свете заупокојене литургије са опелом које су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и господа епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, захумско-херцеговачки Григорије, рашко-призренски Теодосије и липљански Јован, уз саслужење многобројног свештенства, свештеномонаштва и вјерног народа из Црне Горе, Србије и Републике Српске. Вјечнаја памјат! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. ризница богословља

    Отац Лука (Анић) је волео све људе!

    Поводом шесте годишњице упокојења блаженог спомена оца Луке (Анића) разговарали смо са јермонахом Рафаилом (Бољевићем) Игуманом манастира Подмаине. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  5. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора View full Странице
  6. Јеромонах Петар (Драгојловић): Кумбуровићи су заједно преживјели све недаће и радости на земљи и заједно отишли у Рај. Мала Нина је нови анђео чувар Врањинске Светиње. Брат Дарко заслужује да се његовим именом назове улица у Подгорици “Дивна породица Кумбуровић из Бистрица код Голубоваца, пострадала испод свог омиљеног Светосавског и Светониколајевског манастира Врањина, у дивљим таласима усталасане Мораче. Заједно су преживјели све недаће и радости на земљи. Заједно отишли у Рај да се вјечно наслађују гледањем Лица Божијег. Молите се за нас Анђели српске Зете и српске Метохије“-каже отац Петар Драгојловић, говорећи топло и са пуно љубави о блаженог спомена Ранку, Јани, Дарку, члановима своје велике врањинске породице а посебно о малој Нини Врањинском анђелу. Звучни запис разговора “Нина се радовала животу како се мало које дијете радовало. Бог је узео најспремније цвјетове из своје баште тога дана. Страдалници Врањински Нина, Јана, Ратко и Дарко, из Свете Литургије на земљи отишли су причешћени на Свету Литургију на Небу. Земља се растужи ал Небо весели, јер их Божија Рука Рајем награди.“- каже отац Петар. Нини – Анђелу из Бистрица и страдалницима Врањинским Шта промуцат после свега, Мисли људске немоћне су, Сад говори само срце, Кроз нечујну сузу врелу. Твоје око све казује, Онај сјајак вековечни, Дубине су непрегледне, У том оку сакривене. Колко пута загрли ме, Пахуљице и принцезо, Док трчаше по Врањини, Са којом те Бог повезо. Као срна и газела, Као чигра сва весела, Ко Анђео незлобива, Сва живота испуњена. Позавиде демон црни, На тај осмех душе царске, Подигао је он таласе, Код Врањине Светосавске. Дуну ветар искушења, Крила тамна надвише се, Вали реке нагрнуше, Да ти осмех с лица сруше. Река зграби дечје тело, Мајка врисну – моје очи! Отац цикну и за вама, У Морачу и он скочи. Мутна вода узбуркана, Трудна мајка жртвована, Мио отац с њима пође, Смрт ненадна свима дође. Ал ни витез с Куча славних, За свој живот ич не мари, И он скочи у таласе, Пријатеље он да спасе. Фијук ветра мук замени, Кад несташе тела њина, А сву борбу за животе, Покри туга и тишина. И тај Нинин осмех мили, Пресели се на Небеса, Божјим сада шета пољем, И у свету живи бољем. Тајне Божје живот везе, У икону вечну спаја, Радујте се душе чисте, Житељи сте сада Раја! игуман Петар (Драгојловић) Извор: Радио Светигора
  7. Отац Павле Сушил, свештеник Руске Православне Цркве у Пакистану - Московске Патријаршије, превео је са црквенословенског и енглеског текста Божанску Литургију Светог Јована Златоуста. То је први и најтачнији превод, а преводиоцу је требало две године да га оконча. Превод су лекторисали богослови и стручњаци за урду језик. Књига ће ускоро бити одштампана и доступна читаоцима. Извор: Српска Православна Црква
  8. Његово Преосвештенство Епископ зворничко–тузлански г. Фотије служио је данас свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Вршанима поводом крсне славе овог храма, након чега је обављено ломљење славског колача. Његовом Преосвештенству Епископу г. Фотију на евхаристијском сабрању саслуживали су архијерејски намјесник бијељински, протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, пензионисани свештеници Јово Јовић и Љубомир Ђокић, протонамјесник Предраг Гаврић и протођакон Богдан Стјепановић. "Заиста је Свети Сава наш духовни отац и наш духовни руководитељ. Велико је дело учинио Свети Сава у своме народу. Учинио нас је народом православним, народом културним, народом европским-речено савремним речником- народом достојанственим, народом који има своју цркву, државу и свој језик", поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  9. Ваша Светости, Господине Господине Иринеју! Ваше преосвештенство чествовани оче Декане Иринеју! Ваша преосвештенства Епископи! Високочасни и часни оци наши! Уважене екселенције и добродошли гости! Часни оци и сестре монаси! Господо студенти! Драга браћо и сестре! — пред вама као пријатељима Православног богословског факултета и Српске православне цркве, припала ми је, ево, незаслужена част да поводoм данашњег црквеног Празника искажем скромне али искрене речи о великом пријатељу Христа (Лк 12, 4; Јн 3, 29; Јн 15, 14), сâмим тим о вашем пријатељу — о Светом Сави Српском! Зато, како би он сâм препоручио, затражићу од њега благослов и подршку како бих га, иако немушт, покушао достојно међу нас да призовем, Кондаком 1 Акатиста Светом Сави: „Изабрани од Цара силâ, Господа Исуса Христа, и, благодаћу призвани од краљевскога рода у монаштво и архијерејство, први светитељу Српске Цркве, богоносни оче Саво, допусти нам да Те хвалимо са љубављу од Бога дарованог нам пастира и учитеља…“ 1. Идентитет је прича о томе ко смо, одакле долазимо и чему идемо. Из тог разлога идентитет је и размишљање о томе ко сам ја и ко су моји други. Идентитет је и свест о том питању. Идентитет је и савест којом се на то питање тражи или даје одговор, и то уживо: у индивидуалној и колективој историји, пошто никад нисмо сами. Идентитет се остварује утемељењем у осовинским вредностима. А вредности су све оно што служи чистом и добром животу. Свети Сава је наш идентитет јер он је наша основна вредност и наш темељни смисао. Зато Јован Дучић њега с правом препознаје као „велики печат српске историје“. О Сави Црква даје предање као свету причу: да не бисмо изгубили идентитет. Кад Црква о Светом Сави прича, тад он говори. Тад се он обраћа нама из нас сâмих. Јер Цркву је Србима даровао Свети Сава. Он је нас усиновио Богу Оцу у Христу. Ми смо стога њихова деца а они наши духовни родитељи. Ништа мање од тога Свети Сава нама није дао. А то нам је Сава могао дати јер се он идентификовао безостатно са Господом Исусом Христом, Сином Бога Живог. Христос и Црква два су лица исте Љубави Бога Оца према људима. Прва страна посматра тебе лично, друга страна посматра нас саборнолично. Љубав Очева према свеколикој твари, видљивој и невидљивој, предата је нама кроз Сина његовог Исуса Христа како не бисмо били плен смрти и како бисмо имали живот вечни, како бисмо тај живот започели у Христу – овде и сада. „Какав дар!“, говори наш Светитељ, „да не умремо никад!“ То је смисао наше личне борбе и саборне историје. То је пут Светοг Саве. То је динамика светосавског идентитета. Како је казао Васко Попа: „И земљу од старе храстовине / За стајаће звезде везује / Пере шапе својим вуковима / Да трагови мрачне земље / На њима не преживе / Путује без пута / И пут се за њим рађа“. Осведочивши се у Христов Пут као Истину, у ту Истину као Живот, Свети Сава је одлучио да се са Христом поистовети — до смрти. Он је то учино за Христа, а Христос за њега. То је дело: то је пут диван (Откр 15, 3). То дело Светитељ је остварио испунивши правило побожности и закон богоподобности. Такво законоправило води спасењу и надасве љубави према Богу и свему Божијем. У српскословенском језику израз „идентификација“ преводи се управо речју поистовећење. У Цркви као заједници спасења „идентитет“ се утемељује на основу поистовећења са животом Исуса Христа, стога и као живот у Исусу Христу. С ким се поистоветимо с њим ћемо везати своју судбу: у њему ћемо засновати битије и житије, и будућност. Тај неко, или то „нешто“, биће наш идентитет. Свети Сава је свој идентитет свезао Исусом Христом. Најмлађи син Стефана Немање тако је изгубио Растка, старог себе, а стекао Саву, то јест вечног себе. Он се погрузио у себе, сакривши се греху, а њега је изронио у јавност наше повести Спаситељ. Сакрио се Сава греху, не и слави од Христа. Путовао је он по безданима самопреиспитивања, а допутовао до нас – да нам светошћу постави питање: ко сте, где сте, чему следујете – и чему све то, ако не води поврх греха, зла и смрти. Ако одговор буде светост, онда српство може реализовати светосавље као свој идеални идентитет. Лице Савино јесте саподобно Образу Исуса Христа. То је икона оваплоћене божанске Љубави. Та Љубав лично даје смисао, енергију и подршку Савином свеживотном пројекту. То је пројекат охристовљења, одуховљења и освећења српског рода и народа. Другим речима, то је светосавље. ┼ Криза идентитета српског народа, и сваког појединца у њему, кад бисмо Саву питали, није друго него криза поистовећења са Исусом Христом. Тачније, наши расколи, лутања, страдања пре свега јесу израз кидања односа поистовећења са Господом Љубави и његовим Светитељем, Равноапостолом, Архијерејем и Пастиром. А тај пастир учинио је све да израстемо у народ Божији (1Пет 2, 9), Нови Израиљ (Мт 15, 24), како би се отели сваком фараонском ропству. То је назначио Бранислав Црнчевић када је казао: „Не знам стадо толико раштркано / па пастира толико запосленог: / цркве су Савине и Хиландар и Јасеновац, једном руком ваља упалити милион свећа / јеси ли се уморио, Свече“. Нису нас раштркавали само непријатељи. Ми смо најболније раштркани неозбиљношћу грехâ, као и грешном неозбиљношћу нашег односа према Светом Сави. То је поигравање са нашим идентитетом. Како идентитет не би био упитан упутно је ићи према Сави. Јер он је задати отац, а даровани брат – да нас мири, призове памети и на подвиг упути. То је надасве подвиг покајања и рада – пре свега рада на томе. Остало ће се од Бога нама додати кроз светитеље у којима је диван (2Сол 1, 10). До тада опомињу речи Љубомира Симовића: „… На Твом смо гробу, оче Саво, оставили штаке, ал’ не стигосмо куд смо наумили!“ 2. Пошто је Исус Христос лично пунина мира и љубави што превазилазе сваки ум (Фил 4, 7), Свети Сава живот и смисао у Христу штити управо миром и љубављу — другим речима, светошћу. Светост и није друго него сушти Свети, то јест Бог. Бог живи ради даривања мира и љубави Другоме. Отуд Сава светост штити Светим: животом по Христу, у Христу, ка Христу и за Христа. Светост је тако себеодрицање које Љубав и Мир дарује другом. Кад то постигнемо у нас се усељују (а) Дух Бога кроз Христа, (б) Божији начин постојања и сâмим тим (в) светост и сви свети, то јест Црква. Како нам је показао Свети Сава као српски образ Христа – начин постојања Бога одређен је драговољним жртвовањем. Жртва и жртвеник, тако, извиру из срца божанског живота: Син је све предао Оцу, а Отац Сину – Духом Светим (Јн 19, 30). И за нас важи, жртва је словесна и богоугодна ако се њоме отржемо од себе ради неког другог, у име Бога. То се постиже (а) покајањем ради прочишћења, то се пројављује (б) просветљењем ради учења, то се усавршава (в) одуховљењем ради освећења и обожења у Истини. Све то заједно јесте круна славља којем нас призива највећи међу нама – светитељ српски Сава. Претходно је Сава ходао бос. Савине стопе симболишу разрешење од ỹза богупротивног света. Оне уједно симболишу искреност огољења свег срца, свег ума и све снаге његове пред јединим Светим (Мр 12, 30, 33; Лк 10, 27). Сава је Светом Гором, и касније Светом Земљом, ходао достојно јер је проходао светошћу. Табани груби, образ мекан. Суровост према себи, према другима недорецива благост служења. ┼ У босим стопама Савиним видимо то преко потребно покајно самоогољење пред Богом, како бисмо се у Божији благослов обукли. Како би он нама казао, као њему његов телесни отац: „Благословен да си благослове мој“. Свети Сава се пред Богом оголио, али се Христом Богом опасао. Уколико нисмо на то спремни, утолико себе и нашу народно-националну историју самопрепознајемо као разголићену и распојасану. Наше кризе тако нису само кризе идентитета већ и кризе спремности на светост по образу светосавског Христа. Безобразност је тако реч која означава губитак идентитета и светости, губитак достојанства и достојности, односно испалост из повести спасења. 3. Светост јесте једино средство којим се присуство Бога у простору и времену може сведочити и штитити, колико стоји до људи помогнутих Богом. Врлином светости, и то Савине, долазе нам и сва богодолична и богоносна утемељења којима српски хришћански народ штити присуство свог свештеног призвања, којим народ стоји и пада. Речју: Свети Сава утемељује светост како се наши темељи не би обесветили, како се не би љуљали нити осипали – никад. У то прониче реч Војислава Илића: „Векови су прохујали, од чудесне оне ноћи, / Векови су прохујали и многи ће јоште проћи – Ал’ то дете јоште живи, јер живи његова слава“. Другим речима, светост Савина истáче светлост и славу Христа у наше темеље. Она то чини будући да Духом Светим осведочава присуство Христа у сили. То присуство јесте „крајеугаони камен“ (1Пет 2, 4; 2, 6) што подлежи сваком добром назидању. Светост Савина осведочава силу Христа као темељну „рекапитулацију“ (Еф 1, 22; 1Кор 15, 24) сваког дамара нашег бића и жића, као фундамент сваке личности, сваке историје, сваког дела — ако жели да преостане. Отуд легат Светог Саве јесте следеће: свака просвета – и манастирска и факултетска – мора да рекапитулира своју посвету, свака власт – и црквена и државна – мора да рекапитулира своју бестрасност, свака делатност – и дипломатска и културна – мора да рекапитулира своју духовну обзирност. Из тих разлога Свети Сава је утемељио литургијски, евхаристијски и причасни свеуслов наших односâ: као благослов нашој будућности — а то је: сједињење са Христом. Једино се евхаристијом можемо у потпуности поистоветити са Христом и са другима. Једино тако можемо обнављати залог идентитета, светости и утемељења у сили Божијој (Рим 1, 16). Врлином описаних подвигâ Светог Саве ми смо православна заветна заједница у Исусу Христу којим се причешћујемо и којим живимо (Еф 8, 10). Ево из уста Светог Саве наших заветних устава: „Ми који смо хришћани обећали смо: молити се своме Богу свагда, држати заповести његове и творити вољу његову. Јер je ‘вера без дела мртва’ […] Jeр духовна наука није игра, нити речи безумља људских, него је то […] света вера Божија на којој су основани свети чинови у Христу Господу нашем…“, „као на невидљивом крајеугаоном Камену црквеном“; „ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове ви који сте примили веру Божију и сачували је у чистоти“. Управо из тих разлога Свети Сава је утемељио Законоправило (посинивши нас Tеодосију I, Фотију, Методију) примио Синодик православља (посинивши нас оцима седам Васељенских сабора: Атанасију, Максиму, Теодори, Дамаскину) и огласио Беседу о правој вери (посинивши нас огњеном Павлу, бистроточном Григорију и златоустом Јовану). Чему ти и такви закони? Закони су ту да штите Љубав дакле Цркву. Чему та и таква љубав? Љубав је ту да буде мерило правде свих закона: правда сваком крштеном у Христа, и сваком грађанину. Није то претензија на стапање државе и Цркве него је то позив на сарадњу ради најпотребнијег: ради слободе у Истини. Господ Исус Христос узакоњује и заповеда управо Љубав према другима (Јн 13, 34; Рим 13, 8). Јер о љубави „висе сав закон и пророци“ (Мт 22, 40; 7, 12). Утолико Господ нама заповеда живот по Светом Сави, за Светог Саву, ка Светом Сави. ┼ Ми бисмо требали на то да одговоримо, да будемо одговорни, па да узвратимо: „Све за Светог Саву, Светог Саву – низашта!“ Нажалост није увек тако… Дотле босоноге стопе Савине остају столпови са којих, као некад са Старог Русика, он, као столп у столпу, баца на нас своје рухо као покривало благослова. То је покривало равноапостолског архијерејства, пастирства, учитељства и светитељства: покривало хришћанског начина наше историје, нације и културе. Како сведочи Десанка Грачаничка, из подножја Русика гледајући Растка-Саву: „… резаће свети оци моје власи; / и душа под небом јутарњим као шéва биће високо“. Светитељ наш је закон Божији испунио безостатно. Стога је он изабрани законополагатељ наших најфундаменталнијих установа. А то су Црква – као жртвена љубав према ближњем ради васкрсења живота свих и свега, Држава – као преговор, договор и правило ради добробити свих и свега у слободи и праву, Саборност – као себежртвена солидарност ради добробити и Цркве и Државе, ради добра и наших других, Заветност – као верност Истини у Христу, Светосавље – као православље српског стила ради очувања наше посебности у сабору свих и свега што је Свето. Како казује Доментијан, у својој Архиепископији, и Сава и брат му Стефан „гораху Духом Светим о исправљениј божественом и о законје вјерје светјеј“. 4. У темељима тих установа, као камен у камену, као Бог у времену, као светлост у тами, као оријентир у распућу, стоји Савина делотворећа реч о двојединству праве вере ради правог делања и правог делања ради праве вере. Обоје постоје другог ради. А наш Други је све, па и живот свој, дао другима. Зато је наш Сава живот свој поклонио нама. ┼ Одступање од правоверја и правоживља, како наша државна и друштвена криза показују, води у пометњу, расипање и страдање. Катаракта нашег безумља, огрезлост у греху и забораву, закрива катарку Савину која је опловила свет. Она се притом није разбила о спрудове непријатељске. Она није потонула у испалост из свештене повести. Напротив: она је допловила у све што је у свету вредно Богом: у Хиландар као главни град Србије, у Медитеран као утробу цивилизације, у Јерусалим где се васкрсење точи из Крста, у Цариград где се добија пунина вере, у Студеницу и Жичу где се блато претвара у бронзу да живи као красота, у Исток и Запад, и у још даљи Исток где њега иноверни Султан призна за пријатеља и господина: најзад, укотвила се у Оног који је срце Истока и Запада – у Исуса Христа. Из тих разлога треба да одговоримо Светом Сави који је одговорио Богу. Да одговоримо поштено – жртвом љубави у Духу и Истини (Кол 1, 6). Та жртва је Савин живот. Наша је дужност да том житију следујемо. Зато треба да будемо одговорни и да прихавтимо Савину радикалност и Савин рад. Тако ћемо избећи радикалне проблеме. Притом не сумњамо да Светитељ стоји близу – присан као корен, чист као овај снег, – и не двојимо да његова љубав покрива наше недостатке, као снег блато, „како не би храмао“ живот наш. Све нам је дао Свети Сава: идентитет и пажњу — од Христа светост и брижност — од Христа утемељење и верност — од Христа: дао нам је очишћење, просветљење, обожење одговорност и одговор — од Христа завет и обећање — од Христа: дао нам је Цркву, државу, саборност, заветност и светосавље наду и будућност — од Оца кроз Христа Духом Светим дао нам је себе а ми смо себи додали себе и своје без Христа неки од нас су Светом Сави дали све од себе ради Христа – како би пред собом, својима и другима „били људи“: људи Христови. Стога допусти Свети Саво Српски и свехришћански, теологијо, философијо, поезијо и науко наша!, озбиљности наша, да ти молитвено захвалимо, како и доликује, другим делом Кондака 1 Акатиста Теби, ево, неседећи макар у овом часу пред Тобом: „… а Ти, који имаш слободу пред Господом, моли се непрестано, заједно са оцем и братом својим по телу, Симеоном Мироточивим и преподобним Симоном, за спасење рода свога, православног народа српског, и за нас грешне, избављајући од свих зала, невоља и жалости нас, који Ти кличемо“ радуј се Свети Саво српски светитетљу и просветитељу“. Нека прва и друга половина Кондака Сави буду јабука нашег здравља и славља: јабука непресечена а сједињена – не јабука раздора већ плод достојан покајања. Радимо на томе. Амин! Светосавска беседа на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 27. јануар 2012, објављена у: Богословље 1 (2012), 34–40. Извор: Теологија.нет
  10. Са мати Јеленом игуманијом манастира Ћелија Пиперска разговарали смо о монаштву, обнови наше Митрополије, Светињи на чијем је челу, и духовним поукама оца Лазара. Може се рећи да је са доласком нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, и светогорског монаха Архимандрита Лазара (Аџића), крај двадесетог и почетак двадесет првог вијека један од златних периода црквеног градитељства и свеукупне обнове Митрополије црногорско-приморске. Поред обнове и градње црквених здања посебан феномен, незабиљежен у историји ових простора, који може свако примијетити, представља обнова монаштва и свештенства у читавој Црној Гори. Као један од примјера можемо навести женске манастире у Црној Гори. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  11. На Обрезање Господње и празник Светог Василија Великог, 14. јануара 2019. године, торжественом Литургијом у зимској капели посвећеној том Божјем угоднику началствовао је Епископ сремски Василије. Саслуживали су новорукоположени јеромонах Евгеније, протојереји-ставрофори Душко Петровић, ректор Карловачке богословије у пензији, и Душан Колунџић, протонамесник Милан Узуров из Бачке Паланке; јереј Бранислав Мишковић, старешина храма Сабора српских светитеља у Руми, протођакон Слободан Вујасиновић и ђакон Милош Марјанац. Певницом је руководио проф. Карловачке богословије Јован Стојановић, док су појали студенти Православног богословског факултета Ђорђе Марковић и Срђан Јуришић. Преосвећеном Владици прислуживали су Никола Лукић, асистент за предмет Савремено богослужбено предање и Историју српског богослужења на Православном богословском факултету, и Ђорђе Милидраг, мастер теолог. Током торжествене Литургије еписикоп Василије је рукоположио јерођакона Евгенија у чин јеромонаха. Сво свештенство и монаштво са верним народом узвикивало је радосно Аксиос! Достојан! -На данашњи дан Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, на архијерејској Литургији ми смо рукоположили у чин јеромонаха сабрата ове свете обитељи, оца Евгенија. Помолите се, драга браћо и сестре, да му ова свештена дужност и служба коју је данас примио благодаћу Духа Светога буде на славу Божју и ползу свима нама. Она енергија коју је примио уз молитве које смо читали за њега, нека га оснажи, нека има мудрости и снаге, трпљења у овој светој обитељи, а највише љубави према Богу и служби Њему, река је Владика и додао: -Најлепши чин и служење је служење Богу и српском роду. Зато, оче Евгеније, по великим духовницима ове свете обитељи, по примерима великих отаца, оних који су животе своје овде уткали, и Ви, са својим братом и сестрама, такође, уткајте своје биће. Примајте свакога добронамерног човека, будите духовник у правом смислу речи, будите духовни лекар за свако биће које се овде обрати. Будите на ползу и корист и на духовну радост. -Данас је наша Црква обогаћена још једним свештенослужитељем - јеромонахом. Оче Евгеније, немојте нас заборавити у молитвама, на Литургијама, не заборавите све присутне, све који ће доћи и проћи кроз манастир, и који ће се Вама као духовнику обраћати, казао је епископ Василије. После божанствене Литургије, владика Василије је благословио славски колач и жито прелио вином, а потом се кратком беседом обратио вернима казујући о Божјем угоднику Василију Великом, преподобном подвижнику и праведнику Божјем који је био архијереј Цркве Христове и савршени монах. Заједничарење је настављено за трпезом љубави, како приличи манастиру и божићним празницима. Велико је гостољубље у манастиру посвећеном Светим бесребреницима Козми и Дамјану. О свему се старао јеромонах Варнава, духовник манастира Раковца, са игуманијом Гаврилом и мати Софијом, док су вредне мирјанке припомогле да трпеза буде што лепша за све госте. Славском сабрању присуствовале су монахиње из беочинског манастира, многи пријатељи и сарадници манастира, богослови и студенти, пријатељи и најближа родбина јеромонаха Евгенија. Извор: Српска Православна Црква
  12. У организацији Удружење правника Црне Горе данас је у Дворцу Петровића на Крушевцу у Подгорици одржан научни скуп на тему „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићнег устанка“. Скуп је отворио предсједник Удружења др Бранислав Радуловић који је истакао да је намјера организатора да се о овако значајној, научно недовољно истраженој и надасве друштвено осјетљивој теми, разговара у духу академске заједнице, показујући тиме да у црногорском друштву постоји култура дијалога и академског уважавања. На позив организатора у раду скупа, који је одржан у форми округлог стола и у којем су учествовали академици, професори, књижевници, публицисти, своје излагање „Један народ – двије нације“ имао је и свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Отац Гојко је своје излагање конципирао на проблематици како данас у новом вијеку да посматрамо подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника, Црној Гори досежу до великих и непромостивих полемика. По његовом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, а како не постоји једна дефиниција нације, казао је да је њему најприближније тумачење да је нација она политичка, замишљена, заједница која се конституише око државотворности а не око крви, језика, тла, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује са припадништвом једном народу без обзира на политичке границе. „Постоје два типа нације која би била релевантна за ову нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био, условно назван, јудео-хришћанским, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни.“ Отац Гојко је истакао да се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу под један кров, „на груди једне мајке“ и да су оба концепта питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим, ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. „И једно и друго је присутно вјековима. Ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза је да ми треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворено, а не да наредних 100 година једни друге оптужујемо за издају“, закључио је у свом излагању „Један народ – двије нације“ свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Сва излагања учесника научног скупа „Коријени и посљедице црногорских подјела у свијетлу 100 годишњице Божићњег устанка“ биће објављена у наредном броју часописа „Правни зборник“. Транскрипт излагања „Један народ – двије нације“ свештеника Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије Основна теза мог рада је двоструки идентитет међу нама Црногорцима за који би покушао да нађем неко утемељење у правдавна времена. Још у Старом и Новом завјету – Библији описан је дио сукоба, можда нама недовољно јасан и близак, између Јудеја и Самарјана. Када је Господ Исус Христос у Новом завјету покушавао да каже како људи треба да воле једни друге, докле иде та љубав међу људима, испричао је причу гдје је један Самарјанин помогао Јудејцу кога су претукли, везали за стуб и опљачкали.Слична је прича када Господ Исус Христос на путу од Јудеје до Галилеје пролази кроз Самарију и долази код једне жене и тражи воду. Замислите да је Јудеја Цетиње и околина, а да је Самарија и Галилеја око Дурмитора, тако је Израел конституисан географски. И жена каже: Зар ти Јудејац од мене Самарјанке тражиш воде. Дакле толика је мржња било између те двије групе, етничке, културне, да је то као да данас испричате да је Србин помогао Албанцу или Хрват Србину, па још јаче од тога. А ко су у ствари Јудаји и Самарјани? То су потомци и припадници етнички, крвно једног истога човјека – потомци Јаковљевих 12 синова, потомци некада заједничког јудејског племена који су се временом, историја утврђује након смрти цара Соломона 931 године прије Христа, подијелили најприје у двије државе. Потом је оснивач новог Сјеверног царства који је, ово је све из јудејске перспективе који пишу нама данас познати библијски текст, одвојио 10 сјеверних племена у посебну државу. Али је и то било мало. Знао је да ако остану само двије државе, ако грађани Сјеверног царства буду ишли у Јерусалимски храм – једино централно светилиште свих потомака на сјеверу и југу, неће ништа бити од његове државе. По Мојсијевом закону Јудејски храм је једино мјесто гдје се могу преносити жртве и то је стало до Христових времена. И гдје год да су Јевреји живјели ван Израела, још у римска времена, макар једном годишње су долазили у Јерусалимски храм да приносе жртву, иако је постојала синагога скоро у сваком граду, као и у Риму. Јеровоам који је основао Сјеверно царство рекао да се установе друга два светилишта на територији његовог царства како народ не би ишао у Јерусалим. Пошто се поставило питање ко ће онда служити у тим светилиштима, јер је свештенство традиционално било везано по Мојсијевом закону за Левитско племе, успостављено је ново свештенство које би служило у новим светилиштима. И тако се то одвојило а при том одвајању, државном и духовном, уследило је и треће кад су Асирци срушили и окупирали Самарију. Јудејско царство је наставило да постоји. Асирци су измјешали народ тако да више не постоје ни крвне везе између Јудеја и Самарјана, него је на Сјеверу нека мјешавина остатака 10 племена и народа које су Асирци ту населили. То је за Јудејце било одвратно, да неко ко ти је до јуче био брат, комшија и рођак сад више нема никакву везу с тобом, ни политичку, ни крвну, ни духовну. И замислите од крвно најближих рођака, постали су највећи мрзитељи једни других. Прича о Јудејима и Самарјанима је синоним мржње. У најбољој жељи и молитвама да то ни изблиза код нас не буде, иако сваког дана слушамо разне интерпретације и историчарске, политичке и теолошке о нашим подјелама, ово моје излагање је конципирано на проблематици како данас у новом вијеку посматрати подијеле, које у нашој, малој по структури и броју становника Црној Гори, досежу до великих и непромостивих полемика. По мом виђењу у новом вијеку конститусиано је неколико идеологија нације, и не постоји просто једна дефиниција нације. Чини ми се да је на основу тумачења теоретичара нације најприближније да је нација политичка, замишљена заједница која се конституише око неке државотворности а не око крви, језика, тла итд, а да је други, њему опонентни појам, нека етничка структура која може да се идентификује да си припадник једнога народа – етничког корпуса, без обзира на политичке границе. Али, с обзиром, да кад истргнеш једну реченицу из контекста може и ово што причам да се протумачи на сто начина, морам да будем опрезан па да кандидујем да постоје макар два типа нације која би била релевантна за нашу ситуацију. Један би био онај гдје се грађани једног подручја идентификује са државом и њеним институцијама – условно речено европски модел, а други би био овај, условно, јудео-хришћански, гдје бих узео за примјер Јевреје и Грке, који без обзира гдје се налазили и чије државе били поданици, чувају своју идентификацију према једном корпусу који је крвни, језички, културни или духовни. И сад се на овом нашем малом простору укрштају та два концепта и иду у кућу, под један кров, иду на груди једне мајке. Та два концепта су оба питање идентификације јер се нико не рађа ни са јединим ни са другим, него је то питање образовања, усвајања. Покушаћу да то прикажем у примјерима гдје се каже да је највећи син ирскога народа Џон Фицџералд Кенеди био председник САД. По националности је био Американац, али највећи син ирскога народа. Или Бенедикт Андерсон је дао један фини примјер: Ако је мајка Шпањолка трудна, дакле зачела дијете у Шпанији, отишла бродом из Севиље према Буенос Ајресу гдје се то дијете родило, тај ће мали сјутра и национално имати веће идентитетске везе са Индијанцем у Аргентини, него са својом тетком која је остало да живи у Севиљи. Дакле он је етнички и језички Шпанац, али национално има све прерогативе да постане Аргентинац, дакле, да не буде исто што је његова тетка. Етнички, језички културни Њемац Моцарт или Бетовен ће бити припадник аустријске нације а не њемачке. Име Аустрија у њеном имену значи Источно царство, сам назив Источно значи да постоји и Западно, дакле да су они дио нечега. Међутим, данас ако било ком Аустријанцу кажете да је Њемац увриједиће се као и етнички Италијан који генерацијама живи у Швајцарској, плаћа порез. Он је Швајцарац по нацији, иако је етнички и језички Италијан. Дакле сад код нас имамо претпоставке за оба та идентита. У једној кући два брата имају претпоставке за оба идентитета. Можемо да кажемо да је државотворност Дукље, Зете, Црне Горе несумњива без обзира на то што они имају заједничке тачке, заједничку историју, заједничке идеале са околним идентитетима, прије свега мислим на Рашку, односно србијанску политичку мисао. Дакле она је специфична аутохтона и посебна. Од Војислављевића преко Петровића до данас можемо да препознамо посебност црногорске државотворности, самим тим претпоставке да се неко у националном смислу осјећа као Црногорац и да му нико не приговара за то национално опредељење, од ових који се тако не осјећају. И то је нешто што је несумњиво. С друге стране још прије Немањића, за Стефана Војислава један византијски извор из 11. вијека говори да је он архонт Срба а други да је Србин Травуњанин. Дакле, ја који слободноумно читам књиге и покушавам да донесем сопствени закључак на основу њих, без тога да ми неко сугерише шта ћу бити и какав ћу закључак извести, изводим закључак да је та етничка припадност како је византијски двор то перципирао, не двор Немањића, била таква кад је у питању Стефан Војислав. Дакле од тог 11. вијека, преко једне за мене симпатичне сцене, Његошеве пјесме штампане 1834. године на Цетињу. Када Његош хоће да се захвали Католицима которским, породици Лумбардићима и контима Ивановића, што су га лијепо дочекали, пише пјесму Србин Србима на части захваљује : Како одох из слободних горах, кад је кренуо из Црне Горе у Котору, мишљах у њих српство оставити. Онда даље објашњава како се преварио јер је мислио да доље неће бити Срба, али су га фино угостили. На крају Његош у тој пјесму пише и овакве стихове, што можда мени као свештенику не одговара, али тако стоје ствари: Српствуј дјелом а вјеруј што вјерујеш, лактом вјере глупост чојка мјери! Дакле тај млади Његош, нашао бих начина као свештеник да то оправдам јер има много више мјеста у његовој поезији гдје велича и вјеру и Бога и Цркву, у једном моменту се идентификује с тим католицима и себе и њих препознаје као Србе. Па до оног уџбеника који су штампали 1911. Ђуро Поповић, Јован Рогановић на Цетињу у краљевској штампарији одмах на првим странама се каже: Наша домовина краљевина Црна Гора, људи живе у кућама, ми живимо у држави Краљевини Црној Гори. Сви људи који живе у нашој домовини јесу Срби, већина православне вјере, има их римокатоличке и мухамеданске. Сваки Србин у Црној Гори треба искрено и свесрдно да љуби своју слободну домовину Црну Гору и свога краља. И једно и друго је вјековима присутно и ја видим двије опасности за нас данас. Једна је да неко због овог идентитета овог другог доживи да му је сувишна црногорска државност и тако би се лако ње одрекао, а други је да због утемељења црногорске државности неко хоће да пренебрегне и заборави, потисне или фалсификује оно што постоји вјековима. Моја је теза да треба пуним плућима да удахнемо своју специфичност, да створимо, као држава Црна Гора, амбијент у коме ће се оба идентитета осјећати слободно, креативно и плодотворно, а не наредних 100 година једни друге да оптужујемо за издају. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Поуке.орг инфо

    Отац Јован Пламенац - Кад ђаво поманита

    Све је почело његовим фијокирањем у Барију. Трампивши слободу духа коју му је, као и сваком Свом створењу, Бог даривао, за слободу свога тијела, напрасно је постао конвертита и квислинг. На пијаци шарених лажи овога свијета своју предачку част и честитост продао је за „мекиње“. Из себе је истресао то хришћанског духа што га је наслиједио од предака и своју душу населио куплерајем западњачког либерализма. До балчака сервилан кабадахијама Запада, ЦИА и НАТО, који већ деценијама тероришу Планету, заваљен у сједло на леђима њему сервилних зарад иметка, друштвеног положаја и оних који дишу на сламку из шаке АНБ-у коју су допали тако што су их ухватили у крађи или снимили у сексуалном деликту, законски кажњивом или само компромитујућим у народу, насилно, референдумом који би, када би се судило онима који су га спровели, био проглашен лоповским, Црну Гору је одвојио из државне заједнице са Србијом, идеолошки укријепивши посљедично безакоње ставовима Либералног савеза, које су вулгаризовали, и већ вулгаризованом науком НВО „Дукљанска академија наука и умјетности“. Прота Јован Пламенац, парох барски „Ко једном постане ништа, све му се може“, омиљена је крилатица Миша Вујовића. Услиједио је обрачун у школском систему: са српским језиком, ћирилицом, српским писцима, историографијом, па и јавним моралом. Они који памте и имају личног достојанства, за либералну Црну Гору су изгубљени. Уосталом, њихово вријеме истиче, биолошки сат откуцава. Долази вријеме оних који су у школским клупама. Њихову свијест, својеврсним инжењерингом, потребно је обликовати у либералном духу. Та дјечица са торбицама на леђима у Црној Гори данас иду у школу као јагњад за заклање. Њихову свијест тамо мијесе као пластелин и од ње праве фигурине које су у црногорски школски програм унијели западњачки либерали, подводећи њихове душице своме духу. Родитељи који виде што им од дјеце праве у учионицама, код куће покушавају да спасу што се спасти може. Нову Црну Гору, истеклу из фијоке у Барију, символизује јавна педерастија и барјак јој је црногорски брк на педерским задњицама. Под тим барјаком, у културолошком, духовном, политичком, па и егзистенцијалном боју са Црногорцима који нијесу од јуче, који знају ко су и што су, логичан слијед је признање НАТО творевине Косова за државу, насилно, супротно ставу огромне већине грађана Црне Горе, и подршка тој творевини у УНЕСКО и Интерполу. Круна, тачка на „и“, том насиљу над народом у Црној Гори је предаја Црне Горе на пешкеш НАТО, његовом крвнику, и забадање прста у око „једнокрвној и једновјерној“ Русији. На хиљаду девете стотине, четрдесет и прве године, дође Ђаво у виду човјека у сред Црне Горе, из далека“, пјевао је Радован Бећировић. „Ој, Косово, грдно судилиште, насред тебе Содом запушио, пјевао је Његош. Ни Радован Бећировић ни Његош нијесу више на овоме свијету, па да своје стихове прилагоде данашњици. Није више ’41. и не дође из далека, него је 21. вијек и овдје се оваплоти, и не пуши више само на Косову, него је добро задимио и у Црној Гори. Сјећате ли се оне народњачке пјесме у којој је „Ђаво поманит’о“? У Црној Гори на путу његове обијести стамено стоји још само Црква Христова. Мираш провирује из својих штакорских канала, с надом да долази његово вријеме, док се Стеву Вучинићу, идеологу Мирашеве АНБ НВО, која има амбицију да постане аутокефална, тресу гаће, јер је – с највишег мјеста – нападнуто његово радно мјесто, а можда и упражњено мјесто одбјеглог „ђакона“ Лава Лајовића. „А Бог, као Бог, само ћути и гледа“, како рече Матија Бећковић. Их, нагледао се Он иродâ, неронâ, диоклецијанâ…, па ни овај црногорски није му необична појава. Зна Он како ће са њима. До деветог кољена, вјерује наш народ. https://www.in4s.net/kad-djavo-pomanita/?fbclid=IwAR32ENOWN9m1t8C_x248SI6YM9yymiD_PT-Se7k2cA9gZB_W1v6R2iDhdbo View full Странице
  14. Поуке.орг инфо

    Отац Јован Пламенац - Кад ђаво поманита

    До балчака сервилан кабадахијама Запада, ЦИА и НАТО, који већ деценијама тероришу Планету, заваљен у сједло на леђима њему сервилних зарад иметка, друштвеног положаја и оних који дишу на сламку из шаке АНБ-у коју су допали тако што су их ухватили у крађи или снимили у сексуалном деликту, законски кажњивом или само компромитујућим у народу, насилно, референдумом који би, када би се судило онима који су га спровели, био проглашен лоповским, Црну Гору је одвојио из државне заједнице са Србијом, идеолошки укријепивши посљедично безакоње ставовима Либералног савеза, које су вулгаризовали, и већ вулгаризованом науком НВО „Дукљанска академија наука и умјетности“. Прота Јован Пламенац, парох барски „Ко једном постане ништа, све му се може“, омиљена је крилатица Миша Вујовића. Услиједио је обрачун у школском систему: са српским језиком, ћирилицом, српским писцима, историографијом, па и јавним моралом. Они који памте и имају личног достојанства, за либералну Црну Гору су изгубљени. Уосталом, њихово вријеме истиче, биолошки сат откуцава. Долази вријеме оних који су у школским клупама. Њихову свијест, својеврсним инжењерингом, потребно је обликовати у либералном духу. Та дјечица са торбицама на леђима у Црној Гори данас иду у школу као јагњад за заклање. Њихову свијест тамо мијесе као пластелин и од ње праве фигурине које су у црногорски школски програм унијели западњачки либерали, подводећи њихове душице своме духу. Родитељи који виде што им од дјеце праве у учионицама, код куће покушавају да спасу што се спасти може. Нову Црну Гору, истеклу из фијоке у Барију, символизује јавна педерастија и барјак јој је црногорски брк на педерским задњицама. Под тим барјаком, у културолошком, духовном, политичком, па и егзистенцијалном боју са Црногорцима који нијесу од јуче, који знају ко су и што су, логичан слијед је признање НАТО творевине Косова за државу, насилно, супротно ставу огромне већине грађана Црне Горе, и подршка тој творевини у УНЕСКО и Интерполу. Круна, тачка на „и“, том насиљу над народом у Црној Гори је предаја Црне Горе на пешкеш НАТО, његовом крвнику, и забадање прста у око „једнокрвној и једновјерној“ Русији. На хиљаду девете стотине, четрдесет и прве године, дође Ђаво у виду човјека у сред Црне Горе, из далека“, пјевао је Радован Бећировић. „Ој, Косово, грдно судилиште, насред тебе Содом запушио, пјевао је Његош. Ни Радован Бећировић ни Његош нијесу више на овоме свијету, па да своје стихове прилагоде данашњици. Није више ’41. и не дође из далека, него је 21. вијек и овдје се оваплоти, и не пуши више само на Косову, него је добро задимио и у Црној Гори. Сјећате ли се оне народњачке пјесме у којој је „Ђаво поманит’о“? У Црној Гори на путу његове обијести стамено стоји још само Црква Христова. Мираш провирује из својих штакорских канала, с надом да долази његово вријеме, док се Стеву Вучинићу, идеологу Мирашеве АНБ НВО, која има амбицију да постане аутокефална, тресу гаће, јер је – с највишег мјеста – нападнуто његово радно мјесто, а можда и упражњено мјесто одбјеглог „ђакона“ Лава Лајовића. „А Бог, као Бог, само ћути и гледа“, како рече Матија Бећковић. Их, нагледао се Он иродâ, неронâ, диоклецијанâ…, па ни овај црногорски није му необична појава. Зна Он како ће са њима. До деветог кољена, вјерује наш народ. https://www.in4s.net/kad-djavo-pomanita/?fbclid=IwAR32ENOWN9m1t8C_x248SI6YM9yymiD_PT-Se7k2cA9gZB_W1v6R2iDhdbo
  15. У личној библиотеци папе Јована XXIII (понтификат: 1958–1963), након његове смрти пронађена је копија књиге Истинита и лажна реформа у цркви [Vraie et fausse rèforme dans l’Eglise] француског доминиканског теолога Ива Конгара. Наизглед ништа посебно. Међу књигама римских понтифекса вероватно се највећи део књига нађе као поклон разних теолога или књижевника. Неки од њих имају ту част да им књиге услед посебног папиног интересовања за оно о чему су писали или поштовања према њима самима не буду предате на богаћење фондова књига ватиканских библиотека и универзитета, већ да их папе по сопственој жељи задрже у своје личне билиотеке, како би када дозволи време уз неку од њих одморили. Но, са овом Конгаровом књигом није било ни приближно тако. Да бих појаснио зашто је податак са почетка само наизглед не превише битан, односно зашто је за живот и деловање Католичке цркве од изузетне важности, вратићу се кратко на саму личност овог великог оца цркве, с правом на Другом ватиканском концилу, названог оцем концилских отаца. Ив Конгар (1904–1995) је био француски доминикански теолог и један од зачетника нове теологије (nouvelle théologie), која је имала за циљ да цркву реформише изнутра и да је врати на пут отаца (у Православној цркви се за овај принцип залагао чувени о. Георгије Флоровски, а тај правац познатији је као неопатристичка синтеза). У том духу Конгар пише и свој први озбиљан рад на тему екуменизма „Подељени хришћани“ (1937) који изазива веома бурне реакције у цркви на Западу. Његов теолошки рад прекида мобилизација 1938, а онда и ратно заробљеништво у периоду од 1940. до 1945. По повратку из заробљеништва Конгар почиње опет да држи предавања из еклисиологије у Сошоу у Француској, не одустајући од својих екуменских ставова. Црква у Француској у то време, захваљући, пре свега, доминикаским и језуитским професорима из школа La Saulchoir и Fourvière добија једно ново или боље речено старо предањско лице. Отвара се ка другим хришћанским црквама и ка народу, супротстављајући новотомизму и схоластичкој теологији живу теологију, како ју је називао Жан Данијелу. Остаће позната из тог периода изјава Шенуа, Конгаровог учитеља, који је рекао да је у то време католичка теологија обликована схоластиком постала логичка вежба и да је као таква могла да постоји и без вере. Један такав дух, дух живе вере и теологије, понео је професора Конгара да направи пресудан корак у свом теолошком раду и 1950. напише књигу Истинита и лажна реформа у цркви. За тадашњи врх Католичке цркве то је био велики ударац, тачније то је био потез који папа Пије XII није могао да опрости овом великом теологу. Рим је иначе и пре писања ове књиге ставио под један вид присмотре Конгара због његових сусрета са протестантима и православнима, што је у то време било непојмљиво за Католичку цркву, чија је теологија видела екуемнизам искључиво као повратак „отпалих“ цркви Рима, никако повратку изворима, како је екуменизам виђен очима доминиканског оца. Професори попут Шенуа, Данијелуа, Либака и Конгара бивају јасно упозорени од цркве исте године, јер представљају опасност по круте ставове које је папа тада заузимао, нарочито у области међуцрквеног дијалога. Цензура над Конгаровим делима се од писања ове књиге драстично пооштрава. Проверава се и најмањи спис из његовог пера, а онда 1954. године овај велики католички теолог бива уклоњен са професорске катедре и протеран. Од Јерусалима, преко Кембриџа и Рима, Конгар долази у Стразбур, где у једном самостану борави под казном. У то време, у тек ослобођени Париз долази апостолски нунције надбискуп Анђело Ронкали. Након неколико година, као што смо поменули, појављује се једна од најпроблематилнијих књига у Католичкој цркви у 20. веку – Истинита и лажна реформа у цркви. Нунције и сам велики екумениста, који се још као амбасадор Свете Столице и папин изасланик у Бугарској и Турској залагао за посебан дијалог са „православном браћом“, како је називао Источну цркву, услед велике цензуре успева ипак да набави копију књиге. Папа Пије XII умире 1958. На конклави после једанает кругова гласања за новог папу бива управо изабран Анђело Ронкали, тадашњи кардинал и патријарх Венеције, пре тога дипломатски представник Свете Столице у Паризу. Нови папа узима име Јован XXIII, по светом Јовану Крститељу и светом Јовану Богослову. Његов понтификат управо је био такав, по Крститељу мисионарски и по Богослову визионарски. Није случајно да су верници Јована XXIII прозвали добри папа. Човек таквог срца и такве харизме, који је људима јасно и гласно поручио да је црква њихов дом и да су им врата широм отворена, а Источну цркву назвао сестринском није могао, а да не учини и нешто конкретно и велико што би изменило ток живота Католичке цркве. Постоји једна анегдота, која се и данас препричава у Ватикану, како је папа рекао једном кардиналу да ће сазвати 1963. године Други ватикански концил. Мислећи да је у питању још једна шала харизматичног папе, кардинал је одговорио да је то потпуно немогуће, а на то је папа Јован XXIII смирено рекао: Добро, ако тако кажеш, сазваћу га онда 1962. Тако је и било! Догађај који ће променити живот и деловање Католичке цркве, њен однос према верницима, свету и другим хришћанским црквама, сазван је од стране папе управо 1962. Многи кардинали и бискупи нису схватали потребу за новим концилом и тумачили овај папин потез негативно. Но, папа се држао. За теолошке саветнике у припреми Другог концила папа је именовао људе, од којих су неки изазивали подсмех, као млади Јозеф Рацингер, потоњи папа Бенедикт XVI, за кога су се питали „шта ту тражи овај тинејџер“, а избори појединих су изазивали и озбиљна негодовања, као што је именовање за једног од водећих саветника, дојучерашњег прогоњеног и цензурисаног доминиканског професора Ива Конгар. Он је као перитус (стручни саветник) учествовао у састављању и редиговању кључних докумената Другог ватиканског концила, најважнијег догађаја у новијој историји цркве. Посебно је имао утицаја на доношење догматске конституције о Цркви Lumen gentium, као и декрета о екуменизму Unitatis redintegracio. У годинама Концила (1962–1965), као и у постконцилском периоду бива препознат као водећи теолог Католичке цркве, кога теолози и верници почињу да називају оцем концила или оцем отаца. Папа Павле VI је 1985. имао намеру да Ива Конгара укључи у рад једног ванредног синода за анализирање резултата Другог ватиканског концила, а папа Јован Павле II да га 1994. рукоположи за бискупа. Но, болест је била та која је од 1980. године пратила доминиканског професора, тако да то тога није дошло. Божија промисао била је таква да Ив Конгар после ратног заробљеништва и црквеног прогонства заблиста као звезда некада мудрацима и да цркву поведе ближе Христу и њеном предању. Доминиканац Пол Филиберт, један од великих стучњака за Други ватикански концил објавио је да је у личној библиотеци папе Јована XXIII пронађена копија целокупне Конгарове књиге која му је донела највеће проблеме. Истинита и лажна реформа у цркви је читава била исписана на маргинама. Био је то план за сазивање Другог ватиканског концила, чијим ће се оцем назвати Ив Конгар. Замислите једног нунција у Паризу који као дипломата услед свих огромних обавеза изазваних тек завршеним Другим светским ратом, проналази књигу коју је Католичка црква у то време највише цензурисала и чији се аутор налазио у самостану у прогонству, забрањен и заборављен. Умножава, скрива и чива копију, јер би аутоматски био скунут са службе да је врх цркве било шта сазнао. Чита и промишља о проблемима, о Конгару, а онда постаје папа. Опет чита ту књигу, овог пута и пише и то на њеним маргинама. “Изводи“ прогоњеног француског доминиканског професора из прогонства и именује стручњаком за припрему Концила, док на маргинама његове књиге исписује план за исти. Ив Конгар постаје један од најпризнатијих теолога 20. века и отац концилских отаца, забрањена књига излази у штампу, папа Јован XXIII постаје светац (прогласио га је папа Франциско 2014), а Други ватикански концил догађај који враћа цркви њен идентитет. Последњи биће први или дух дише тамо где хоће! Извор: Теологија.нет
  16. Дана 15. октобра 2018. године обретене су Свете мошти свештеномученика Милоша (Милана) Билбије, чијом руком је крштен Гаврило Принцип. О обретењу моштију, животу и страдању оца Милоша Билбије разговарали смо са ђаконом Немањом Рељићем, ђаконом Преосвећеног Епископа бихаћко-петровачког Г. Сергија. Свештеник Милош Билбија син је познатог Војводе проте Илије Билбије из босанскохерцеговачког Устанка а дјед протојереја-ставрофора Војислава Билбије пароха ротердамског Архијерејског намјесника за Холандију, који је за наш Радио говорио о свој ђеду свештеномученику Милану Билбији. Звучни запис разговора Свештеномученик Милош Билбија пострадао је мученички, тучен до смрти од стране аустроугарских војника. Говорећи о свештеномученику Милошу Билбији, на слави многострадалне Епархије Бихаћко-петреовачке 2014. године наш Митрополит Амфилохије је, између осталог, казао да је свештеномученик Милош био “врли син Крајине“. Извор: Радио Светигора
  17. Вилер Текс

    Отац Симеон Биберџић

  18. „Данас је много изазова. Ми често то схватамо као негативно. Изазвати некога значи позвати га на мјесто гдје мора бити спреман да одговори на изазов, да дјела“, истакао је на почетку свога обраћања отац Милош. Предавање је обиловало Јеванђељским причама, које је отац Милош примјењивао на наше савремене изазове и животне ситуације. Говорећи о начину на који ми људи треба да се понашамо у животу испричао је Јеванђељску причу о ходању по води апостола Петра. „Док је вјеровао ходио је, а чим је посумњао пао је, али је Христос био близу њега и дао му руку и рекао му: О ти маловјерни, зашто посумња. Тако и ми, само ако се сјетимо кризних ситуација из нашег живота, ако смо покушали да их ријешимо на људски начим, укључујући само ум, нисмо успјели и увијек тонемо, а ако имамо вјере онда побјеђујемо и поредак природе“, нагласио је отац Милош. Он се осврнуо и на израз „савременост“. „Ми хришћани нисмо са временом, него у времену. А изазова је било увијек. Ако човјек покуша да их ријеши сам, неће успјети. Наравно, не смије се ни све оставити Богу и лишити себе дјелања и одговорности и рећи Бог ће све ријешити а ја ћу да сједим и чекам.“ Ово је најбоље схватити кроз Јеванђељску сцену гдје Христос Васкрсава Лазара. „Васкрсавање Лaзарево је примјер како и шта ми треба да чинимо. Христос ученицима својим каже уклоните камен са гроба. Дакле Господ дарује живот, а наше је да уклонимо камен“, на веома једноставан и прецизан начин објаснио је отац Милош. Прота се осврнуо и на једну појаву данашњице која је веома присутна, нарочито код млађе популације – духовништво. „Данас је много популарно, нарочито када су млади у питању, да имамо духовника. И то је за похвалу, али није за похвалу да мислимо да духовник треба да нам даје готова решења, да буде наш гуру. То је страно православној Цркви. Првобитни назив за духовника био је „ам хара“, што значи пријатељ душе. Дакле духовник је пријатељ твоје душе а не неко ко треба да корача умјесто тебе“, између осталог рекао је протојереј-ставрофор Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Боравећи у посјети Митрополији црногорско-приморској протојереј-ставрофор Милош Весин, парох чикашки и професор на Православном Богословском факултету Светог Саве у Либертвилу, одржао је два веома занимљива и надахнута предавања. У суботу 3. новембра гостовао је у Бару и у Крипти Саборног Храма Светог Јована Владимира говорио о савременим изазовима пред православним браком и породицом. „Данас је много изазова. Ми често то схватамо као негативно. Изазвати некога значи позвати га на мјесто гдје мора бити спреман да одговори на изазов, да дјела“, истакао је на почетку свога обраћања отац Милош. Предавање је обиловало Јеванђељским причама, које је отац Милош примјењивао на наше савремене изазове и животне ситуације. Говорећи о начину на који ми људи треба да се понашамо у животу испричао је Јеванђељску причу о ходању по води апостола Петра. „Док је вјеровао ходио је, а чим је посумњао пао је, али је Христос био близу њега и дао му руку и рекао му: О ти маловјерни, зашто посумња. Тако и ми, само ако се сјетимо кризних ситуација из нашег живота, ако смо покушали да их ријешимо на људски начим, укључујући само ум, нисмо успјели и увијек тонемо, а ако имамо вјере онда побјеђујемо и поредак природе“, нагласио је отац Милош. Он се осврнуо и на израз „савременост“. „Ми хришћани нисмо са временом, него у времену. А изазова је било увијек. Ако човјек покуша да их ријеши сам, неће успјети. Наравно, не смије се ни све оставити Богу и лишити себе дјелања и одговорности и рећи Бог ће све ријешити а ја ћу да сједим и чекам.“ Ово је најбоље схватити кроз Јеванђељску сцену гдје Христос Васкрсава Лазара. „Васкрсавање Лaзарево је примјер како и шта ми треба да чинимо. Христос ученицима својим каже уклоните камен са гроба. Дакле Господ дарује живот, а наше је да уклонимо камен“, на веома једноставан и прецизан начин објаснио је отац Милош. Прота се осврнуо и на једну појаву данашњице која је веома присутна, нарочито код млађе популације – духовништво. „Данас је много популарно, нарочито када су млади у питању, да имамо духовника. И то је за похвалу, али није за похвалу да мислимо да духовник треба да нам даје готова решења, да буде наш гуру. То је страно православној Цркви. Првобитни назив за духовника био је „ам хара“, што значи пријатељ душе. Дакле духовник је пријатељ твоје душе а не неко ко треба да корача умјесто тебе“, између осталог рекао је протојереј-ставрофор Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. ризница богословља

    Отац Велибор Џомић: Влада Црне Горе да не долива уље на ватру

    Он је јуче Министарству одрживог развоја и туризма (МОРТ) доставио примједбе на записник о инспекцијском надзору у вези са пријавом за наводну градњу на цркви на Румији. Џомић је позвао да се „не долива уље на ватру“ и да се не изазивају било какви сукоби и антагонизми кроз медијске изјаве. –Основно је да овај поступак мора да буде управни, а он је неодговорним изјавама политичке природе оптерећен, јер је најављено рјешење и прије него што је окончан поступак инспекцијског надзора. Ја сам јуче у својству пуномоћника Митрополије у Министарству одрживог развоја и туризма на 11 страница изнио бројне примједбе и у погледу садржаја записника и посебно у погледу кршења великог броја одредби у самом поступку вршења инспекцијског надзора. Довољно је да кажем да се у записнику виде два субјекта надзора, а посебно пада у око записнички навод да је записник сачињен у Бару, а не на врху Румије, односно на лицу мјеста како то закон налаже, истакао је Џомић за „Дан“. Како додаје, нико од десетак припадника Управе полиције и Комуналне полиције није хтио да потпише записник са инспекцијског надзора. –Ужасна је чињеница да ми нијесмо били позвани да присуствујемо инспекцијском надзору и ја сам изразио сумњу да је тај надзор уопште извршен. На 11 страница сам врло детаљно све образложио и сматрам да су испуњени сви услови да се овај поступак по пријави обустави. Треба имати у виду одредбу из члана 152 Закона о планирању простора и изградњи објеката који прописује шта се подразумијева под бесправним објектом и посебно треба имати у виду да на Румији није грађен никакав нови објекат, него да су урађени одређени радови, прије свега у погледу заштите објекта од удара грома и других елементарних непогода, а заштиту и из разлога јер у њему заклон траже бројни планинари и љубитељи природе, а не само вјерници. Сматрам да поступак треба да се оконча тако што ће се одбацити пријава као неприхватљива у односу на важећи правни оквир, оцијенио је Џомић. Он наглашава да је инспектор дужан да буде самосталан у раду, те да нико, ни премијер ни министар, нити било ко друге стране, нема право да врши притисак на њега какво ће рјешење донијети и да, како додаје, прејудицира какво ће оно бити. –Апелујем да се ствар држи искључиво у правним токовима, а ми ћемо користити сва правна средства која нам припадају по важећим законима, уз пуно уважавање МОРТ-а и других органа који су везани за овај случај, закључио је Џомић. Министар одрживог развоја и туризма Павле Радуловић изјавио је да је записнички констатовано да се на цркви на Румији изводе радови који нијесу у складу са законом, најављујући да ће након окончања поступка бити предузете законске мјере. Претходно је и премијер Душко Марковић најавио да ће црква на Румији бити срушена. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у недјељу је упутио отворено писмо Марковићу у вези са црквом на Румији, оцијенивши да су „разлози за толику халабуку много сложенији од питања недобијене формалне дозволе за њену градњу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Поступак око Цркве Свете Тројице на Румији треба окончати одбацивањем пријаве као неприхватљиве у односу на важећи законски оквир, сматра протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Он је јуче Министарству одрживог развоја и туризма (МОРТ) доставио примједбе на записник о инспекцијском надзору у вези са пријавом за наводну градњу на цркви на Румији. Џомић је позвао да се „не долива уље на ватру“ и да се не изазивају било какви сукоби и антагонизми кроз медијске изјаве. –Основно је да овај поступак мора да буде управни, а он је неодговорним изјавама политичке природе оптерећен, јер је најављено рјешење и прије него што је окончан поступак инспекцијског надзора. Ја сам јуче у својству пуномоћника Митрополије у Министарству одрживог развоја и туризма на 11 страница изнио бројне примједбе и у погледу садржаја записника и посебно у погледу кршења великог броја одредби у самом поступку вршења инспекцијског надзора. Довољно је да кажем да се у записнику виде два субјекта надзора, а посебно пада у око записнички навод да је записник сачињен у Бару, а не на врху Румије, односно на лицу мјеста како то закон налаже, истакао је Џомић за „Дан“. Како додаје, нико од десетак припадника Управе полиције и Комуналне полиције није хтио да потпише записник са инспекцијског надзора. –Ужасна је чињеница да ми нијесмо били позвани да присуствујемо инспекцијском надзору и ја сам изразио сумњу да је тај надзор уопште извршен. На 11 страница сам врло детаљно све образложио и сматрам да су испуњени сви услови да се овај поступак по пријави обустави. Треба имати у виду одредбу из члана 152 Закона о планирању простора и изградњи објеката који прописује шта се подразумијева под бесправним објектом и посебно треба имати у виду да на Румији није грађен никакав нови објекат, него да су урађени одређени радови, прије свега у погледу заштите објекта од удара грома и других елементарних непогода, а заштиту и из разлога јер у њему заклон траже бројни планинари и љубитељи природе, а не само вјерници. Сматрам да поступак треба да се оконча тако што ће се одбацити пријава као неприхватљива у односу на важећи правни оквир, оцијенио је Џомић. Он наглашава да је инспектор дужан да буде самосталан у раду, те да нико, ни премијер ни министар, нити било ко друге стране, нема право да врши притисак на њега какво ће рјешење донијети и да, како додаје, прејудицира какво ће оно бити. –Апелујем да се ствар држи искључиво у правним токовима, а ми ћемо користити сва правна средства која нам припадају по важећим законима, уз пуно уважавање МОРТ-а и других органа који су везани за овај случај, закључио је Џомић. Министар одрживог развоја и туризма Павле Радуловић изјавио је да је записнички констатовано да се на цркви на Румији изводе радови који нијесу у складу са законом, најављујући да ће након окончања поступка бити предузете законске мјере. Претходно је и премијер Душко Марковић најавио да ће црква на Румији бити срушена. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије у недјељу је упутио отворено писмо Марковићу у вези са црквом на Румији, оцијенивши да су „разлози за толику халабуку много сложенији од питања недобијене формалне дозволе за њену градњу“. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. Најпобожнији у Христу Господу, оче Саво! Лепо је што хвалиш Калиста, јер заиста то и заслужујеш, и примећујеш да зилоти не ревнују по памети, али не примећујеш да Калист и моја несмиреност причамо исту причу, док ти и даље, како се мени чини, зилотишеш. Јер Калист прихвата све католичке сакраменте као валидне, како се и вели у Споразуму из Баламанда: "Обе стране признају да је оно што је Христос поверио Својој Цркви исповедање апостолске вере, учествовање у истим тајнама, првенствено у јединственом Свештенству којега савршава јединствена жртва Христова, апостолско прејемство Епископа није могуће да се сматра поседом само једне од наших Цркава. У овим оквирима очигледно је да се сваки вид поновног крштења искључује" (13). Е, то Калист исповеда, као и ја! Исто мислимо и о Равени, на основу које се признаје и на васељенском нивоу првенство једног, а то је увек био Папа. Чини ми се да ти "квасац артемитски" још не даје да дођеш на ове православне позиције, али када дођеш на њих, онда да поучиш Васијана, Ивана, Боксита и многе друге који те сада следе, само се надам да ћеш за њих остати ауторитет, а да не кажу сутра као анатемисани Максим: Сава је био скроз православан, али је онда одједанпут полудео . Некако није лепо да се износи Калист као пример православног сведочења, а онда ти исти не прихваташ његово православно сведочење! Калист и ја нисмо прозелити. Не позивамо католике у ПЦ, јер признајемо њихове сакраменте. Једну психотерапеуткињу из Париза нисам могао да спречим да постане православна ("обратила" се преко мене), али сам јој запретио вечним огњем ако би помислила да се крсти! Само исповест, ништа друго и на причешће. Нисам узео да је спречим, јер није преверила него се само пробудила у Источној цркви; њој овај модел више прија - не верујем да би се ико од мојих пријатеља католика бунио, као да сам украо неку душу. То само ограничене памети неко може да помисли, али и тамо има ревнитеља... Велики поздрав из Вечног Града!
×