Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'отаца'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 28 results

  1. Предавање на тему “Утицај учења филокалијских отаца XVIII вијека на евхаристиологију православне цркве. Предавање је одржао професор Богословског факултета Аристотеловог Универзитета у Солуну високопреподобни архимандрит др Никодим Скретас на Богословском Факултету Српске Православне Цркве у Београду фебруара 2014. године. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  2. У личној библиотеци папе Јована XXIII (понтификат: 1958–1963), након његове смрти пронађена је копија књиге Истинита и лажна реформа у цркви [Vraie et fausse rèforme dans l’Eglise] француског доминиканског теолога Ива Конгара. Наизглед ништа посебно. Међу књигама римских понтифекса вероватно се највећи део књига нађе као поклон разних теолога или књижевника. Неки од њих имају ту част да им књиге услед посебног папиног интересовања за оно о чему су писали или поштовања према њима самима не буду предате на богаћење фондова књига ватиканских библиотека и универзитета, већ да их папе по сопственој жељи задрже у своје личне билиотеке, како би када дозволи време уз неку од њих одморили. Но, са овом Конгаровом књигом није било ни приближно тако. Да бих појаснио зашто је податак са почетка само наизглед не превише битан, односно зашто је за живот и деловање Католичке цркве од изузетне важности, вратићу се кратко на саму личност овог великог оца цркве, с правом на Другом ватиканском концилу, названог оцем концилских отаца. Ив Конгар (1904–1995) је био француски доминикански теолог и један од зачетника нове теологије (nouvelle théologie), која је имала за циљ да цркву реформише изнутра и да је врати на пут отаца (у Православној цркви се за овај принцип залагао чувени о. Георгије Флоровски, а тај правац познатији је као неопатристичка синтеза). У том духу Конгар пише и свој први озбиљан рад на тему екуменизма „Подељени хришћани“ (1937) који изазива веома бурне реакције у цркви на Западу. Његов теолошки рад прекида мобилизација 1938, а онда и ратно заробљеништво у периоду од 1940. до 1945. По повратку из заробљеништва Конгар почиње опет да држи предавања из еклисиологије у Сошоу у Француској, не одустајући од својих екуменских ставова. Црква у Француској у то време, захваљући, пре свега, доминикаским и језуитским професорима из школа La Saulchoir и Fourvière добија једно ново или боље речено старо предањско лице. Отвара се ка другим хришћанским црквама и ка народу, супротстављајући новотомизму и схоластичкој теологији живу теологију, како ју је називао Жан Данијелу. Остаће позната из тог периода изјава Шенуа, Конгаровог учитеља, који је рекао да је у то време католичка теологија обликована схоластиком постала логичка вежба и да је као таква могла да постоји и без вере. Један такав дух, дух живе вере и теологије, понео је професора Конгара да направи пресудан корак у свом теолошком раду и 1950. напише књигу Истинита и лажна реформа у цркви. За тадашњи врх Католичке цркве то је био велики ударац, тачније то је био потез који папа Пије XII није могао да опрости овом великом теологу. Рим је иначе и пре писања ове књиге ставио под један вид присмотре Конгара због његових сусрета са протестантима и православнима, што је у то време било непојмљиво за Католичку цркву, чија је теологија видела екуемнизам искључиво као повратак „отпалих“ цркви Рима, никако повратку изворима, како је екуменизам виђен очима доминиканског оца. Професори попут Шенуа, Данијелуа, Либака и Конгара бивају јасно упозорени од цркве исте године, јер представљају опасност по круте ставове које је папа тада заузимао, нарочито у области међуцрквеног дијалога. Цензура над Конгаровим делима се од писања ове књиге драстично пооштрава. Проверава се и најмањи спис из његовог пера, а онда 1954. године овај велики католички теолог бива уклоњен са професорске катедре и протеран. Од Јерусалима, преко Кембриџа и Рима, Конгар долази у Стразбур, где у једном самостану борави под казном. У то време, у тек ослобођени Париз долази апостолски нунције надбискуп Анђело Ронкали. Након неколико година, као што смо поменули, појављује се једна од најпроблематилнијих књига у Католичкој цркви у 20. веку – Истинита и лажна реформа у цркви. Нунције и сам велики екумениста, који се још као амбасадор Свете Столице и папин изасланик у Бугарској и Турској залагао за посебан дијалог са „православном браћом“, како је називао Источну цркву, услед велике цензуре успева ипак да набави копију књиге. Папа Пије XII умире 1958. На конклави после једанает кругова гласања за новог папу бива управо изабран Анђело Ронкали, тадашњи кардинал и патријарх Венеције, пре тога дипломатски представник Свете Столице у Паризу. Нови папа узима име Јован XXIII, по светом Јовану Крститељу и светом Јовану Богослову. Његов понтификат управо је био такав, по Крститељу мисионарски и по Богослову визионарски. Није случајно да су верници Јована XXIII прозвали добри папа. Човек таквог срца и такве харизме, који је људима јасно и гласно поручио да је црква њихов дом и да су им врата широм отворена, а Источну цркву назвао сестринском није могао, а да не учини и нешто конкретно и велико што би изменило ток живота Католичке цркве. Постоји једна анегдота, која се и данас препричава у Ватикану, како је папа рекао једном кардиналу да ће сазвати 1963. године Други ватикански концил. Мислећи да је у питању још једна шала харизматичног папе, кардинал је одговорио да је то потпуно немогуће, а на то је папа Јован XXIII смирено рекао: Добро, ако тако кажеш, сазваћу га онда 1962. Тако је и било! Догађај који ће променити живот и деловање Католичке цркве, њен однос према верницима, свету и другим хришћанским црквама, сазван је од стране папе управо 1962. Многи кардинали и бискупи нису схватали потребу за новим концилом и тумачили овај папин потез негативно. Но, папа се држао. За теолошке саветнике у припреми Другог концила папа је именовао људе, од којих су неки изазивали подсмех, као млади Јозеф Рацингер, потоњи папа Бенедикт XVI, за кога су се питали „шта ту тражи овај тинејџер“, а избори појединих су изазивали и озбиљна негодовања, као што је именовање за једног од водећих саветника, дојучерашњег прогоњеног и цензурисаног доминиканског професора Ива Конгар. Он је као перитус (стручни саветник) учествовао у састављању и редиговању кључних докумената Другог ватиканског концила, најважнијег догађаја у новијој историји цркве. Посебно је имао утицаја на доношење догматске конституције о Цркви Lumen gentium, као и декрета о екуменизму Unitatis redintegracio. У годинама Концила (1962–1965), као и у постконцилском периоду бива препознат као водећи теолог Католичке цркве, кога теолози и верници почињу да називају оцем концила или оцем отаца. Папа Павле VI је 1985. имао намеру да Ива Конгара укључи у рад једног ванредног синода за анализирање резултата Другог ватиканског концила, а папа Јован Павле II да га 1994. рукоположи за бискупа. Но, болест је била та која је од 1980. године пратила доминиканског професора, тако да то тога није дошло. Божија промисао била је таква да Ив Конгар после ратног заробљеништва и црквеног прогонства заблиста као звезда некада мудрацима и да цркву поведе ближе Христу и њеном предању. Доминиканац Пол Филиберт, један од великих стучњака за Други ватикански концил објавио је да је у личној библиотеци папе Јована XXIII пронађена копија целокупне Конгарове књиге која му је донела највеће проблеме. Истинита и лажна реформа у цркви је читава била исписана на маргинама. Био је то план за сазивање Другог ватиканског концила, чијим ће се оцем назвати Ив Конгар. Замислите једног нунција у Паризу који као дипломата услед свих огромних обавеза изазваних тек завршеним Другим светским ратом, проналази књигу коју је Католичка црква у то време највише цензурисала и чији се аутор налазио у самостану у прогонству, забрањен и заборављен. Умножава, скрива и чива копију, јер би аутоматски био скунут са службе да је врх цркве било шта сазнао. Чита и промишља о проблемима, о Конгару, а онда постаје папа. Опет чита ту књигу, овог пута и пише и то на њеним маргинама. “Изводи“ прогоњеног француског доминиканског професора из прогонства и именује стручњаком за припрему Концила, док на маргинама његове књиге исписује план за исти. Ив Конгар постаје један од најпризнатијих теолога 20. века и отац концилских отаца, забрањена књига излази у штампу, папа Јован XXIII постаје светац (прогласио га је папа Франциско 2014), а Други ватикански концил догађај који враћа цркви њен идентитет. Последњи биће први или дух дише тамо где хоће! Извор: Теологија.нет
  3. Наш гост је ђакон мр Бошко Савић, професор Богословије Светога Саве у Београду и ђакон при храму Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. Питамо ђакона Бошка на којим то основама стасавају Богослови и како изгледа њихово школовање и одрастање, како се уписати у Богословију? Наш гост доноси и тумачење јеванђељског зачала из Јеванђеља по Луки, прочитаног у недељу на светој Литургији и подсећа да "формализам не сме да превазиђе суштину". Представљамо и нови програмски садржај нашег радија, циклус од 54 емисије "Путевима светих Отаца" који припрема и води управо ђакон Бошко, а који ће ускоро почети са емитовањем. Звучни запис емисије
  4. Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  6. “Светоотачки текстови личе на скенере, јер као што скенери показују човеково телесно стање, тако и ови текстови показују његово духовно стање. Дакле, читајте Свете оце, макар један до два реда дневно. То су витамини који много крепе“. Старац Пајсије View full Странице
  7. Верном народу Епископ Иларион је беседио о старозаветним оцима и њиховој вери у Бога коју су увек потврђивали својим делима. Исто тако и ми треба да чинимо ако желимо да наследимо Царство Небеско. Погледу наше душе ка Господу Исусу Христу треба да претходи поглед према ближњима. Имајући врлину и поштовање према њима увек треба молитвено да се сећамо и наших предака, рекао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка
  8. На празник светих отаца Господњих по телу Преосвећени владика тимочки г. Иларион началствовао је евхаристијским сабрањем у храму Светог оца Николаја у манастиру Буково уз саслужење свештеномонаха ове свете обитељи. Верном народу Епископ Иларион је беседио о старозаветним оцима и њиховој вери у Бога коју су увек потврђивали својим делима. Исто тако и ми треба да чинимо ако желимо да наследимо Царство Небеско. Погледу наше душе ка Господу Исусу Христу треба да претходи поглед према ближњима. Имајући врлину и поштовање према њима увек треба молитвено да се сећамо и наших предака, рекао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  9. Овом приликом оцу Игору саслуживали су старјешина Саборног храма у Подгорици протојереј – ставрофор Драган Митровић, као и протојереји : Далибор Милаковић, Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Илија Арзејкин који нам долази из Петрограда (Русија) – а клирик је Руске Православне Цркве. Љепоти и свечаности овог евхаристијског торжественог – молитвеног сабрања допринијело је појање мјешовите пјевнице Саборног храма коју води Ратка Вујачић, али и учешће чланова црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“. Након читања из Светог Јеванђеља вјерном народу се пастирским надахнутим словом обратио началствујући јереј Игор Балабан. Такође, на овај дан на платоу Саборног храма Васкрсења Христовог чланице Милосрдног кола сестара “Краљица Милена” са Цетиња имале су акцију продаје божићних производа, а сва финансијска добит сакупљена током ове акције усмјериће се у хуманитарне сврхе. Вјерни народ је приступио и присајединио се Светим Тајнама Тијела и Крви Христове у завидном броју. По завршетку Свете Литургије свештено братство Саборног храма заједно са оцем Игором је на општи радост дјеце и одушевљење свох присутних подијелило поклоне свој сабраној дјеци која су се затекла у Саборном храму. Евхаристијско торжествено сабрање пастира и вјерног народа и дјеце сабраних око Господа Исуса Христа, настављено је за трпезом љубави коју су припремили оци – свештеници Сабор ог храма поводом празника Отаца, али такође, ово сабрање је пропраћено и богатим културно-умјетничким програмом који су припремила дјеца школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења коју воде вјероучитељи Ана Ненадић и Павле Божовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У Недјељу Светих Отаца – на Оце, 31. децембра 2017. године, 30. седмице по Духовима, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света Литургија. Овим молитвеним евхаристијским сабрањем началствовао је јереј Игор Балабан парох цетињски. Овом приликом оцу Игору саслуживали су старјешина Саборног храма у Подгорици протојереј – ставрофор Драган Митровић, као и протојереји : Далибор Милаковић, Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз и ђакон Илија Арзејкин који нам долази из Петрограда (Русија) – а клирик је Руске Православне Цркве. Љепоти и свечаности овог евхаристијског торжественог – молитвеног сабрања допринијело је појање мјешовите пјевнице Саборног храма коју води Ратка Вујачић, али и учешће чланова црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелиста Марко“. Након читања из Светог Јеванђеља вјерном народу се пастирским надахнутим словом обратио началствујући јереј Игор Балабан. Такође, на овај дан на платоу Саборног храма Васкрсења Христовог чланице Милосрдног кола сестара “Краљица Милена” са Цетиња имале су акцију продаје божићних производа, а сва финансијска добит сакупљена током ове акције усмјериће се у хуманитарне сврхе. Вјерни народ је приступио и присајединио се Светим Тајнама Тијела и Крви Христове у завидном броју. По завршетку Свете Литургије свештено братство Саборног храма заједно са оцем Игором је на општи радост дјеце и одушевљење свох присутних подијелило поклоне свој сабраној дјеци која су се затекла у Саборном храму. Евхаристијско торжествено сабрање пастира и вјерног народа и дјеце сабраних око Господа Исуса Христа, настављено је за трпезом љубави коју су припремили оци – свештеници Сабор ог храма поводом празника Отаца, али такође, ово сабрање је пропраћено и богатим културно-умјетничким програмом који су припремила дјеца школе вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења коју воде вјероучитељи Ана Ненадић и Павле Божовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. Сабране на бесмртно Евхаристијско славље, непосредно по прочитаном јеванђелском одељку, надахнутом и веома садржајном беседом поучио је началствујући прота Миливој уједно честитајући предстојећи празник Рождества Христова. На самој завршници свете Литургије прота се још једном обратио окупљенима захваливши Господу Богу и свим људима добре воље, који су се на било који начин узели учешћа у овогодишњим опсежним радовима на украшавању Светосавског храма. Радовима на инсталацијама за подно грејање отпочео је месец јул, да би се по њиховом окончању прешло на каменополагачке радове, и од тада практично до данас, Литургијски простор се у зависности од радова, преносио из кутка у кутак храма, а кадкад је богослужено и поред храма. Данас је по први пут целокупан простор цркве опет био на располагању клира и верних, баш као што му и јесте намена. Импозантни подни мозаик и све што је урађено сведочи да се верни народ и његови свештеници у овом храму труде да живе и раде у складу са светим Јеванђељем и немањићким задужбинарством, закључио је прота. Архијерејском намеснику новосадском првом, у име домаћинâ, најпре због богослужења свете Литургије, а потом и речи очинске подршке, захвалио се протонамесник Бранислав Мркић, настојатељ светог храма, призивајући на све присутне благослов Господа Христа Који нам Својим предстојећим рођењем опет долази у спасоносне походе. Извор: Радио Беседа
  12. Благоверни народ новосадских парохија при храму Преноса моштију Светог Саве, скупа са својим свештеницима, имао је радоснудужност да, у Недељу Светих Отаца Христових по телу, на божанственој Литургији, угости надлежног Архијерејског намесника протојереја-ставрофора Миливоја Мијатова. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Сабране на бесмртно Евхаристијско славље, непосредно по прочитаном јеванђелском одељку, надахнутом и веома садржајном беседом поучио је началствујући прота Миливој уједно честитајући предстојећи празник Рождества Христова. На самој завршници свете Литургије прота се још једном обратио окупљенима захваливши Господу Богу и свим људима добре воље, који су се на било који начин узели учешћа у овогодишњим опсежним радовима на украшавању Светосавског храма. Радовима на инсталацијама за подно грејање отпочео је месец јул, да би се по њиховом окончању прешло на каменополагачке радове, и од тада практично до данас, Литургијски простор се у зависности од радова, преносио из кутка у кутак храма, а кадкад је богослужено и поред храма. Данас је по први пут целокупан простор цркве опет био на располагању клира и верних, баш као што му и јесте намена. Импозантни подни мозаик и све што је урађено сведочи да се верни народ и његови свештеници у овом храму труде да живе и раде у складу са светим Јеванђељем и немањићким задужбинарством, закључио је прота. Архијерејском намеснику новосадском првом, у име домаћинâ, најпре због богослужења свете Литургије, а потом и речи очинске подршке, захвалио се протонамесник Бранислав Мркић, настојатељ светог храма, призивајући на све присутне благослов Господа Христа Који нам Својим предстојећим рођењем опет долази у спасоносне походе. Извор: Радио Беседа View full Странице
  13. Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота, рубрика: Недељна Еванђеља са беседом
  14. Еванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. Светописамска читања: Јев. 328. (11:9-10, 17-23, 32-40) Браћо, вјером се насели Авраам у земљи обећаној као у туђој, и у шаторима становаше са Исаком и Јаковом, сунасљедницима истога обећања. Јер очекиваше Град који има темеље, којему је неимар и творац Бог. Вјером принесе Авраам Исака када је кушан, и јединца приношаше онај који је примио обећања, коме бјеше казано: У Исаку ће ти се назвати сјеме, јер је разумио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га и доби као праслику. Вјером у оно што ће доћи благослови Исак Јакова и Исава. Вјером Јаков умирући благослови свакога сина Јосифова, и поклони се преко врха палице своје. Вјером Јосиф на самрти напомињаше о изласку синова Израиљевих, и заповједи за кости своје. Вјером су Мојсеја, пошто се роди, крили три мјесеца родитељи његови, јер видјеше да је дијете красно, и не побојаше се заповијести цареве. И шта још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао казивати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о другим пророцима, који вјером побиједише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, од немоћних постадоше јаки, бијаху силни у рату, поразише војске туђинске; Неке жене примише своје мртве васкрсењем; други пак бијаху мукама уморени не приставши на избављење, да би добили боље васкрсење; А други искусише поруге и шибања, па још окове и тамнице; Камењем побијени, престругани, измучени, од мача помријеше; потуцаше се у кожусима и козјим кожама у оскудици, у невољама, у патњама; Они којих свијет не бијаше достојан, потуцаху се по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским. И сви ови, освједочени у вјери, не добише обећање; Зато што је Бог нешто боље предвидјео за нас, да не би они без нас достигли савршенство. Мт. 1. (1:1-25) Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Авраамова сина. Авраам роди Исака. А Исак роди Јакова. А Јаков роди Јуду и браћу његову. А Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром. А Фарес роди Есрома. А Есром роди Арама. А Арам роди Аминадава. А Аминадав роди Наасона. А Наасон роди Салмона. А Салмон роди Вооза с Рахавом. А Вооз роди Овида с Рутом. А Овид роди Јесеја. А Јесеј роди Давида цара. А Давид цар роди Соломона са Уријиницом. А Соломон роди Ровоама. А Ровоам роди Авију. А Авија роди Асу. А Аса роди Јосафата. А Јосафат роди Јорама. А Јорам роди Озију. А Озија роди Јоатама. А Јоатам роди Ахаза. А Ахаз роди Језекију. А Језекија роди Манасију. А Манасија роди Амона. А Амон роди Јосију. А Јосија роди Јехонију и браћу његову, у сеоби вавилонској. А по сеоби вавилонској, Јехонија роди Салатила. А Салатил роди Зоровавеља. А Зоровавељ роди Авиуда. А Авиуд роди Елиакима. А Елиаким роди Азора. А Азор роди Садока. А Садок роди Ахима. А Ахим роди Елиуда. А Елиуд роди Елеазара. А Елеазар роди Матана. А Матан роди Јакова. А Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се роди Исус звани Христос. Свега, дакле, кољена од Авраама до Давида, кољена четрнаест, а од Давида до сеобе вавилонске кољена четрнаест, и од сеобе вавилонске до Христа, кољена четрнаест. А рођење Исуса Христа овако би: Кад је мати његова Марија била обручена Јосифу, а прије него што се бјеху састали, нађе се да је затруднила од Духа Светога. А Јосиф муж њезин, будући праведан и не хотећи је јавно изобличити, намисли је тајно отпустити. Но кад он тако помисли, гле, јави му се у сну анђео Господњи говорећи: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију жену своју; јер оно што се у њој зачело од Духа јe Светога. Па ће родити сина, и надјени му име Исус: јер ће он спасти народ свој од гријеха њихових. А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог. Уставши Јосиф од сна, учини како му заповједи анђео Господњи и узе жену своју. И не знадијаше за њу док не роди сина својега првенца, и надјену му име Исус. Беседа преподобног Јустина Ћелијског у недељу пред Божић - Светих Отаца Данас је Недеља, Света Недеља хришћана пре Христа. Света Недеља Светих хришћана пре доласка Господа Христа у овај свет. Они живели у далеким надама, у паклу смрти и греха, велики праведници: Свети Аврам, Свети Исак, Свети пророци Исаија и Јеремија, велики Свети цареви: Давид, велики славни првосвештеници: Самуило, Арон. Све праведник до праведника, сви они испуњују Еванђеље Господа Христа пре него што се Господ објавио овоме свету. Еванђеље пре Христа, да! Данас ми прослављамо те велике и свете људе. У њима можете наћи све врлине еванђелске: и веру, и љубав, и молитву, и пост, и кротост, и смиреност. Сваки од њих, пун је тих еванђелских сила, пун пре доласка Господа Христа у овај свет. Они су осећали сви, од првог до последњег, да је овај свет страшно царство смрти и греха. А иза смрти и греха, шта стоји? Ђаво. Јер, ђаво влада светом кроз грех и кроз смрт. Старозаветни Праведници нису могли да се боре и изборе са смрћу, нико од њих. Рвали се са смрћу, али нико није могао да победи смрт. Сви су они одлазили, пролазили преко овог света, одлазили у царство смрти. Цео Стари Завет и сви Старозаветни Праведници били су чежња за Спаситељем света. Давили се у мору греха и смрти, сваки се од њих молио Господу: Господе, избави нас! Пошљи нам Спаситеља, дај нам Спаситеља од греха и смрти! И тако, пролазе и одлазе са овог света са надом и очекивањем, са надом у великог и славног Спаситеља света. Векови су и векови пролазили, хиљаде и хиљаде година чекајући Њега. Они су са том вером живели ради Њега, и кроз ту веру испуњавали се силом божанском, да проживе овај свет у светости и правди, да проживе цео овај живот такорећи у Еванђељу, пре него што је објављено свето Еванђеље. И зато је речено, од великог и славног Светог апостола Павла, да цео Стари Завет уствари води ка Господу Христу. Он је био васпитач ка Господу Христу, припремао је људе, припремао је људе за долазак Христа, за долазак Спаситеља. Старозаветни праведници не би били праведници, не би били светитељи, не би имали силе да постану светитељи Божји, да се њихова вера и њихово очекивање кроз веру није остварило. Јер њихова се нада испунила. Речено је у светом Еванђељу, да су они прошли кроз овај свет са надом на Месију, са надом на Спаситеља света, а да савршенство живота, и правде, и љубави у овоме свету зависи од Месије, од Спаситеља. Заиста, Господ је дошао, Бог је постао човек, тиме обасјао све светове, и пре Њега и после Њега. Поставши човек, Бог је казао човеку шта је човек, и Бог је казао човеку шта је овај живот, а шта смрт. Господ Христос, Бог који је постао човек, и јавио се у овоме свету као Богочовек, зато је и победио смрт, да би показао да је победио грех, да би показао да је победио ђавола. Сви старозаветни праведници, старозаветни светитељи били су ослобођени Господом Христом када је сишао у Ад, царство смрти, и изведени у Царство Небеско. Многобројни су сведоци о Господу Христу, о Његовом доласку у овај свет. И ми, вели се у светом Еванђељу, ми који смо дошли после Господа Христа у овај свет, ми имамо пред собом толике сведоке о Господу Христу. Сведоке да је Он заиста Спаситељ света, да је учинио за нас људе оно што нико учинио није, да је Он, Богочовек, победио смрт и осигурао Живот Вечни нама људима, осигурао смртном телу људском Бесмртност и Живот Вечни. И сви ми у овоме свету после доласка Господа Христа, ми хришћани, и живимо са том вером и надом, вером у васкрсење мртвих и надом да ћемо и ми васкрснути, да ће нам Господ подарити Царство Небеско после Страшнога Суда. И речено је зато у светом Еванђељу, да и ми, "имајући толику гомилу сведока, одбацимо од себе сваки грех који је прионуо за нас, и да с трпљењем трчимо у битку која нам је одређена". Какву битку? Битку за Господа Христа, битку за Живот Вечни, битку за Правду Вечну, битку за Бесмртност. Јер, после Господа Христа, твој живот и јесте битка између смрти и живота, између пролазности и вечности. Господ Христос први је победио смрт и Он једини даје силе да у овој бици земаљској и ми побеђујемо Његовом силом. Шта је то? То је битка за све што је људско, за све оно што је Он донео, то је битка за Његово свето Еванђеље, то је битка за све Божанско што је Он донео човеку у овоме свету. Да, за осигурање Вечнога Живота свакоме од нас. У тој бици учествујемо сви ми. Шта је најглавније за мене и за тебе у тој страшној борби, у том окршају на живот и на смрт? Казано је у светом Еванђељу: Нама ништа друго није потребно, него да ми "гледајући на Начелника и Савршитеља вере, Господа Христа", и сами се у тој борби боримо и побеђујемо Њиме. Јер Он, вели се, "претрпевши Крст, седе на престолу Царства Небеског. А ми, вели Свети Апостол, још не дођосмо до крви борећи се против греха". Још не дођосмо до крви борећи се против греха. То је данашњи задатак хришћанина у овоме свету: да се бори против свога греха непрекидно до крвавог зноја. Јер тиме, само тиме он може победити смрт и добити васкрсење мртвих. Само тиме он може себи осигурати Царство Небеско у ономе свету, осигурати Живот Вечни. До крви борити се против греха. Ето, то је наша битка у овоме свету, нас хришћана, сваког хришћанина и сваког човека. Ђаволи наваљују на нас са свих страна разним искушењима, разним сластима и страстима овога света, само да нас одвоје од Господа Христа, да ми навикнемо на грех, да грех за нас постане обична ствар. Псујеш и кажеш: е, није то ништа! Данас, сутра, прексутра, и рђава навика постаје рђав господар. А човекоубица од искони (ђаво) чини све да успава твоју савест. Крадеш, навикаваш се на то, не бориш се против тога. Ступаш у ортаклук са човекомрсцем, ђаволом, са оним који душу твоју лови. Среброљубац си, похотљив си, горд си, гневљив си, не бориш се против свега тога тешко теби, брате! Мораш се борити до крвавога зноја ако желиш себи спасење. Не навикавај се на грех, не правдај свој грех никада. Оно што треба осуђивати у себи и у свету око себе, то је грех, зло. Осуђујући грех не осуђујеш грешника. Моли се Богу за грешника, али осуђуј његов грех. Моли се за оног који ти зло чини, али осуђуј његово зло. Бори се против његовог зла, али најпре против свога зла у себи и свога греха. То је даноноћни окршај у коме се налази сваки хришћанин свестан, свестан Еванђеља, свестан Господа Христа, свестан онога што је Господ донео. Свакоме од нас донео бесмртни Живот Вечни, који се мора изборити, извојевати. Немој рећи: А, па то је немогуће; тешко ми је, ја не могу. Погледај на Старозаветне Праведнике, на људе који су пре Христа испунили Еванђеље Христово. А ми, а ја, а ти? Ми имамо Господа Христа поред нас, дошао у овај свет, ту је с нама у Цркви Својој. Штавише, ми смо тело Његово, чланови, живи чланови тела Његовог Божанског, Цркве. Све нам је донео, све нам је дао, сва оружја небеска да победимо ђавола, све светиње небеске да победимо грех, донео нам је и дао све силе небеске да победимо смрт и све што је смртно у нама, у свету око нас. Шта нам недостаје? Шта је то што Господ Христос није донео, и мени и теби? Све је донео, све је дао, а ми шта додајемо? Себе, веру, одлучност, јачину, снагу, наду. Господ ће помоћи, ниједан грех није јачи ни од тебе, ни од мене; ниједна смрт није јача ни од мене, ни од тебе; ниједан ђаво није јачи ни од мене, ни од тебе. Јер је Господ Христос с нама, Он је у нашем земаљском свету, Он је у Цркви Својој. Гле, ту су све божанске силе у теби и поред тебе. Шта ти могу учинити људи христоборци, шта ти могу учинити греси, шта ти могу учинити искушења? Ти само наоружај себе оружјем Христовим, и онда се не бој никаквих противника, ни највећих, ни најстрашнијих. А ко је најљући противник и твој и мој? Смрт, ђаво, грех! Ништа у свету страшније од греха! Да, зато сваки од нас треба да се бори до крвавог зноја против греха, како вели Свети Апостол, до крвавог зноја. Немој варати себе, немој уљуљкивати себе обећањима да ћеш ти то учинити касније, данас, сутра, кроз извесно време, недељу, две, или можда кроз годину дана. Авај! Невидљиви мачеви смрти могу једног дана да те однесу неприпремљеног из овог у онај свет. Као из приче о богаташу, оном еванђелском богаташу који је нагомилао имање земаљско и рекао души својој: "Душо моја, имаш много имања за много година, почивај, једи и пиј, весели се." Бог једне ноћи дође.: "Узећу душу твоју од тебе, а имање твоје чије ће бити"? Чије ће бити, чије ће бити?! Тако ја и ти, тако сваки од нас, нека не гомила оно што није Божје, ни у души, ни око себе у свету. Нека се не труди да троши живот свој на богаћење лудостима, или страстима овога света, или богатствима овога света. Нек' се све око тебе претвори у злато, ти пљуни на све то злато, ако ђаво кроз то тражи душу твоју, да му се поклониш. Све ово даћу теби, може рећи ђаво. И ако даје, даје злато, даје то земаљско блато свакоме ко се опчини и занесе тиме. Али му зато душу узме, душу узме и отме. Шта је веће, драгоценије од душе? Шта је највеће благо у овоме свету? Душа човекова! Она више вреди него сав свет. "Ако душу изгубиш, вели Спаситељ, чиме ћеш је откупити". Нема цене, нема злата, нема вредности у овоме свету којом ти можеш откупити душу своју, ако је пропала у гресима и у страстима и у сластима овога света. Зато ми, гледајући и угледајући се на старозаветне праведнике, да се и сами трудимо свим силама својим да испунимо себе оним светим врлинама којима су они испунили душу своју: вером, љубављу, смиреношћу, молитвом, постом, и на тај начин осигурамо себи Живот Вечни и Царство Небеско. Од нас се тражи одлучна вера. Одлучна вера. Кад хоћеш, можеш. Зашто? Зато што ти Бог помаже. Онда, када се трудиш, онда, када примораваш себе на веру, примораваш себе на еванђелска добра, тада Господ с Неба лије на тебе Божанске силе. Немаш молитву, приморавај себе на молитву и Бог ће ти дати молитву. Ако ти се не пости, приморавај себе на пост, и Бог ће ти усадити љубав према посту, ти ћеш заволети пост, видети каква је сила пост који чисти душу од греха и од страсти. Ако ти није неко мио, ако га мрзиш, ти приморавај себе на љубав према њему, приморавај себе на љубав, и Господ ће ти дати силе да га заиста једнога дана заволиш. Никада, никада немој гладити ни мазити свој грех, никада немој гладити ни мазити своје страсти. Ја сам позван, од Господа Христа позван, до крвавог зноја да се борим против ове страсти. Зашто? Зато што је она убица! Против мог греха. Зашто? Зато што је он мој самоубица. Он убија, односно, ја себе убијам њиме. Зато се морам борити са њим непрекидно, и дању и ноћу. Јер гле, шта је овај живот, мој и твој? Педесет, шездесет, осамдесет, сто година највише, а онда и за тебе и за мене вечни живот у ономе свету. Шта ћемо радити ми у ономе свету? Куда ће нам душа? То питање постављај себи: куда ће нам душе? Када се спусташ у постељу као у гробницу питај себе: да ли си се борио против греха? да ли си осигурао себи бесмртност и живот вечни? да ли су у твојој души биле свете и бесмртне мисли? да ли су у твојој души биле свете бриге, бриге за спасење душе, или си се био опустио низ потоке својих глупих жеља, и може бити, саблазни и искушења. Да, ми нећемо имати изговор на дан Страшнога Суда, ако не однесемо победу над грехом и над смрћу у овоме свету. Јер је Господ Христос с нама, Богочовек је с нама, Победитељ смрти је с нама, све нам даје. Шта нам недостаје? Ништа осим вере, ништа осим одлучности у вери. Благи Господ ће ту одлучност, ту веру умножити у свакоме од нас да ми, да сваки од нас проведе живот на земљи борећи се против свога греха до крвавога зноја. И тако осигура себи бесмртни Живот Вечни у ономе свету, да заједно са свима Светим Старозаветним и Новозаветним Праведницима слави Чудесног Господа. Гле, гле! Ми имамо несравњено више сведока и помоћника него ли старозаветни праведници. Ми имамо безбројне светитеље, свете апостоле, свете мученике, свете исповеднике, хиљаде хиљада, милионе милиона и старих и нових мученика и светитеља Божјих. Све то помаже и теби и мени, све су то наша света браћа, наша уплакана браћа на Небу због грехова наших на земљи. Само их призвати треба, само се помолити њима, и света јата Светитеља Божјих слетеће увек на твој вапај да те спасу у твојој борби са грехом, да ти осигурају бесмртни Живот Вечни, да би и ти са њима и овог и оног света славио Њега, Чудесног и Јединог Господа и Бога у свима световима, Исуса Христа, Њега Јединог Победитеља смрти, Њега Јединог Човекољупца, јер нам је дао бесмртни Живот Вечни. Њему част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота, рубрика: Недељна Еванђеља са беседом View full Странице
  15. Што више истражујем отачке текстове (Григорије Богослов, Ваислије Велики,...) све ми више пред разумевање излази следећа поента отачког "разликовања" богословља и икономије. Нешто ми не изгледа, како се то обично тумачи, да је то разликовање ишло ка закључку да "икономијска Тројица" није једнака "богословској Тројици", односно да се у икономији не откривају иманентни тројични односи Оца и Сина и Светога Духа. Мислим да су оци имали сасвим нешто друго на уму. Они су икономију одвајали од богословља у контексту христологије. То је био одговор аријанству, које је Христову људску природу (пројаву његових људских особина) користило у својој аргументацији да је Син створење, другачије суштине од Оца. Односно, да није Бог по суштини. Оци су са тим смислом "раздвојили" икономију од богословља - указујући на две природе Христове, божанску и људску. Дакле, да се Христова људска природа не узима као апсолутна у његовом одређењу као бића. Григорије Богослов је врло јасан: Μὴ σύ γε τοῖς βροτέοισιν ἀτιμάζοις θεότητα, Κείνῃ δὲ χθονίην μορφὴν ἐρικυδέα τεύχειν,Ἣν, σοί γ' εὐμενέων, μορφώσατο ἄφθιτος Υἱός. Немој користити те смртне пројаве (Христова људска природа) да не поштујеш његово божанство. Јер, онај који прославља то обличје (људску природу), примајући га на себе, ради љубави према теби, беше вечни Син. ΕΠΗ ΘΕΟΛΟΓΙΚΑ Περὶ τοῦ Υἱοῦ Бојим се да наше традиционално разликовање "богословске" и "икономијске Тројице" не пије воду, бар што се тиче отачких текстова на које се позивамо. Код отаца је то са смислом да се говори о две Христове природе, а не о томе да се у икономији не откривају иманентни односи Оца и Сина и Светога Духа. Поделићу са Вама нека своја запажања...
  16. Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Преузето: Ризница литургијског богословља и живота Рубрика: Недељна Еванђеља
  17. Седми Васељенски Сабор сазвао је цар Константин VI и мајка му царица Ирина. Сабор је одржан у Никеји (где и Први Васељенски Сабор 325), у Витинији, у Малој Азији а против иконобораца. Председавајући сабора је био цариградски патријарх Тарасије. Цар и царица нису лично били присутни на свим саборским седницама, већ на крају су били на последњој седници и потписали су све саборске одлуке. Сабор је одржан у митрополијском храму Свете Софије у Никеји од 24. септембра до 23. октобра 787. године. АУДИО: Стихира "Свјатих Отцев лик..." - поје протођакон Радомир Перчевић Седми васељенски сабор о иконама Свете иконе (слике) биле су у Цркви одувек поштоване, али Црква све до овог времена није била (јер то није било до тада ни потребно) званично дефинисала и формулисала изричито учење о томе. Почев од 726. до 843. године било је у Цркви, особито на Истоку много оних који су, нажалост, оспоравали значај и употребу икона у Цркви. Особито су се у томе истицали неки византијски цареви (цар Лав III Исавријанац (717-741), Константин V Копроним (741-775), Лав V Јерменин и други) као и поједини епископи (Константин Николијски у Фригији, Тома Клавдиопољски, Теодосије Ефески). Најхрабрији и најодлучнији браниоци икона на Истоку у то време били су, на првом месту цариградски патријарх Герман 1, који је због тога и збачен са патријарашког трона 730. г. и протеран, затим Свети Јован Дамаскин из Сирије, који је у одбрану светих икона написао три своја позната Писма, затим Георгије Кипарски и многи други који су, пре свега својим животом, односно страдањем. потврдили оправданост и дубоки богословски значај и смисао иконопоштовања. У самој пракси највећи поклоници икона су били управо монаси, тако бројни у то време у Византији тако да је царево иконоборство прешло у монахоборство. Страдали су многи монаси, као: Свети Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован и други. Орос Сабора Свети и велики и Васељенски сабор, по благодати Божијој и одлуком побожних и христољубивих царева наших Константина и Ирине, мајке његове, сабран по други пут у сјајној митрополији Никејаца у области Витиније, у светој Божијој цркви званој Софија (Премудрост), следећи предање Католичанске (Саборне, Православне) Цркве, одреди следеће: Христос Бог наш, Који нам је даровао светлост свога познања и избавио нас из таме идолопоклоничког безумља, заручио је (Себи) своју Свету Саборну Цркву, "која нема мрље ни боре" (Еф 5:27) и обећао јој да ће (као таква) бити чувана, и својим светим ученицима потврђивао је то говорећи: " Ја сам с вама у све дане до свршетка века" (Мт 28:28). Ово обећање дао је не само њима, него и нама који смо преко њих поверовали у Име Његово. Неки пак неразумно одбацивши тај дар (Христов), будући подстакнути од непријатеља обмањивача, одступили су од здравог смисла и супростављајући се предању Саборне Цркве, промашили су смисао Истине и, као што вели реч из Прича (Соломонових), "залуташе са стаза сопствене њиве и у руке сабраше неплодност" (Приче 9:12). Јер, усудише се да клеветају боголепни украс свештених посвета ( - дарова и украса у храму), називајући себе свештеницима а не будући то. 0 њима Бог кроз пророштво говори: "Многи пастири упропастише виноград мој, наслеђе моје упрљаше" (Јерем 12:10). Јер пошавши за људима несвештеним (упрљаним), који само своју памет слушају, они оптужише заручену (као Невесту) Христу Богу Свету Цркву Његову, и не направише разлику између светог и оскврњенога, те икону Господњу и Његових Светитеља назваше сличном дрвеним киповима сатанских идола. Зато Господ Бог (наш), не подносећи да гледа своје верне слуге упропашћиване таквом заразом, благовољењем Својим сазвао је нас, начелнике свештенства (епископе), из свих крајева, благодарећи божанственој ревности и сагласју највернијих царева наших Константина и Ирине, да би (тако) божанско предање Саборне Цркве заједничком (нашом) одлуком поново добило своју важност. Ми, зато, са сваком тачношћу испитавши и размотривши (све) и следујући за циљем Истине, ништа не одузимамо, нити ишта додајемо, него све оно што је Саборне Цркве неумањено очувавамо. И следујући светих шест васељенских сабора... (даље следи њихово набрајање и интегрални текст Никеоцариградског Символа вере). И сажето говорећи: Ми се држимо неизменљиво свих црквених завештаних нам писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког (ликовног) живописа, јер је сагласно историји јеванђељске проповеди, ради потврђивања истинитог а не привидног очовечења Бога Логоса, и служи једнакој истоветној користи, пошто ствари које једна на другу указују очигледно да имају и узајамне појаве. Пошто је, (дакле), то све тако, ми идући царским путем и следујући богонадахнутом учењу Светих Отаца наших и предању Саборне Цркве - јер знамо да је то предање Духа Светога Који обитава у њој - одређујемо са сваком пажњом и тачношћу: да се паралелно са знаком Часног и Животворног крста постављају часне и свете иконе - које су одговарајуће урађене од боја и мозаика и другог материјала - у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима; (и то): икону Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа, и Пречисте Владичице наше Свете Богородице, И Часних Анђела, и свих Светих и Преподобних људи. Јер уколико се ове стално посматрају у иконичним (ликовним) изображењима, утолико се и они који их гледају покрећу ка жељењу и подражавању самих Оригинала. И да се овима једнако одаје целивање и почасно поклоњење али не и истинско служење по вери нашој, које приличи само Божанској Природи, него да као што знаку Часног и Животворног Крста и Светим Јеванђељима и осталим свештеним посветама (грчки), тако да и у част ових чинимо принос кађења и светлости (свеће и кандила), као што Је то био побожан обичај и у древних (хришћана). Јер част која се одаје икони (лику) прелази на Оригинал (прволик) и ко се поклања икони, поклања се личности онога који је на њој насликан. Јер тако се утврђује наука Светих Отаца наших, то јест предање Саборне (Католичанске, Православне) Цркве, која је с краја на крај земље примила Јеванђеље. Тако следујемо за Павлом, који је Христом говорио, и за свим Апостолским божанским скупом и за Отачком светињом, држећи се предања која смо примили. Тако ћемо пророчки певати Цркви победничке песме: "Радуј се веома, кћери Сионска! Проповедај, кћери Јерусалимска! Ликуј и весели се свим срцем својим, јер уклони Господ од тебе све неправде противника твојих; избављена си из руку непријатеља твојих! Господ Цар је испред тебе, више нећеш видети зла, и мир ће бити на теби у вечна времена" (Софон 3:14-15; Варух 3:13). Оне пак који се дрзну да другачије (о овиме) мисле или уче, или сходно поганим јеретицима да одбацују црквена предања и измишљају неку новачину; или одбацују нешто од онога што је Цркви предато: Јеванђеље или знак Часног Крста или живописање икона или свете мошти Мученика; или подло и злобно измишљају да би порекли нешто од узакоњених предања Саборне Цркве; или још да се као профаним служе свештеним сасудима или часним манастирима - (за такве), ако су епископи или клирици, наређујемо да се свргну (рашчине), а ако су монаси да се одлуче од причешћа. Преузето: Ризница литургијског богословља и живота Рубрика: Недељна Еванђеља View full Странице
  18. ТУМАЧЕЊЕ ЉУДСКИХ ПРАВА У СВЕТЛУ ОТАЦА ЦРКВЕ Деклерације о људским правима обично само објављујуразличите врсте права. Оне не објашњавају зашто их људи имају. Ипак, са богословске тачке гледишта, а то је оно што нас овде занима, ово питање је најзанимљивије. Ишчитавајући Оце Цркве, не можемо наћи разрађену проблематику, још мање специфичну терминологију, о питању људских права.(1) Да ли ово подрзумева да брига о ономе што је суштинско за људска права потпуно одсуствује са светоотачког хоризонта? Ако бисмо пажљивије погледали њихове списе, убрзо бисмо се уверили да то није случај. Када се бавимо људским правима „патристички“, треба да почнемо од увида Отаца Цркве у људску природу и људску личност. Али, пре него што то урадимо, направимо кратак увод. 1. Порекло Најпре треба да признамо да није тачно да се идеали који су у темељима теорије о људским правима не налазе нигде другдеосим у библијском или патристичком предању. Тврдити то било би претеривање. Упркос томе, појам људске вредности илиљудског достојанства, који је најважнији од свих идеала, заиста се може наћи и у библијском и у патристичком предању. Штавише, такође није тачно да је средњовековна Црква (како се понекад тврди) битно допринела развоју концепта људских права (који је сам по себи, као што је добро познато, савремениконцепт). Ово је стога што борба између Цркве и државе(2) (сукоб два супростављена ауторитета) није била борба за слободу сваког појединца (што је суштина саме идеје људских права), већ за слободу институционалне Цркве(3) (која се уопште не треба потценити, али која је нешто сасвим друго). Током позног средњег века(4) концепт ius naturale (означавајући у то време оно што је право по природи) почео је све више да задобија субјективно значење указујући на једну врсту способности која је својствена индивидуи или урођена људској природи као таквој. Према томе, јасно оформљен концепт људских права започео је са својим развитком негде у средњем веку и наставио је да се развија постепено све док није доспео до онога што означава данас. 2. Секуларна или верска Будући савремена, теорија о људским правима је често схватана као потпуно секуларна, немајући ништа заједничко са библијским или патристичким наслеђем. Са друге стране, много је аутора који тврде да ова теорија има своје корене управо у верском, ако не тексту – онда духу.(5) И једна и друга би се лако могла показати тачном. Може се показати да америчка верзија људских права има порекло у хришћанском начину тумачења традиције природног права, док би се француска верзија могла објаснити као она која произилази из рационалистичког антиклерикализма, према коме су људска (или „природна“, „преполитичка“, „морална“, „субјективна“, „неотуђива“ или „урођена“) права супротстављена правима владара и папа за која су они претендовали да су „божанска“. Прва би се могла назвати „секуларним хуманизмом западног либерализма“, а друга „антитеистичким наслеђем француске традиције о људским правима“.(6) Подразумевајући да је ово тачно, овде нам је потребно још нешто: нека врста теолошког разумевања проблематике људских права. Дакле, напокон смо стигли до нашег проблема. 3. Патристички увиди Суштина патристичке антропологије може се изразити у само неколико речи казавши да је сваки човек свет.(7) Формулишући је на овај начин, одмах је очигледно да се налазимо у верској а не секуларној атмосфери, јер једино у вези са Богом овај исказ има смисла. Штавише, не постоји ништа друго што би било неопходно људском бићу да би било свето: ни држава, ни породица, нити неке посебне околности. Довољно је 1. бити бићестворено по лику Божијем,(8) и, наравно, 2. да пало стање не лишава човека тог лика. Ништа друго. А свако људско биће, независно од пола, расе, година, боје, хендикепираности, брачног или друштвеног статуса, етничког или социјалног порекла, сексуалне орјентације, језика, културе, верских убеђења итд., јесте управо такво биће. Исто се може изразити речима да људска бића једноставно поседују вредност.(9) Самом чињеницом да су људска бића – свети су, а то што су свети свакако подразумевадостојанство. Тако, људско достојанство није нешто што је изведено из нечег темељнијег, јер у овом свету нема ничег темељнијег од људских бића (или од тога да се буде човек). Отуда,лик, светост, вредност, достојанство, будући карактеристике људског бића, јесу у правом смислу темељни. 4. Индивидуа versus личност Надаље, како би се остварио циљ због којег постоје, људска права се морају схватити индивидуалистички.(10) Али, са друге стране, људи су односна бића и такви су суштински, а не случајно.(11) Сада, сам појам односа, када се примењује на личност, повлачи са собом и одговорност и обавезу. Очење Отаца Цркве јесте да људи нису самозатворене монаде, то јест индивидуе(12) без односа са другима. Они су пре то што јесу једино у заједници један са другима. Узајамно су повезани на такав начин да је говорити о само једној личности могуће једино граматички, али не и суштински. А ово је тако јер је из хришћанске перспективе једна личност исто што и ниједна личност. Зашто је све ово релавантно за проблем људских права? Зато што претходно споменути закључак о суштинском достојанству људске личности, који је плод тумачења и увида патристичке антропологије, показује: 1. да људска бића заиста имају (богомдарована) права, и такође 2. да су ова права увек у спрези са обавезама. Људска слобода у патристичкој филозофији, насупрот већини савремених концепата, не осликава неког аутономног(13) „избирача“ („ја и моја права“ на начин посесивног атомизма или индивидуализма капиталистичке економије или идеологије либерализма), већ одговорно биће обдарено осећањем дужности. Оци Цркве нас уче да наше богомдаровано достојанство (то јест право да заиста будемо људска бића) и право на слободу не треба схватити као (себично и детињасто) право да чинимо свашта (право „грабежљивог сопства“), него пре као право на одговорно испољавање такве врсте слободе која (будући богомдарована слобода) увек подразумева дужности (а ово је немогуће без „дарежљивог сопства“). Следствено томе, права људска слобода није само „слобода од“, већ првенствено „слобода за“. Заједно са „обавезама“ „слобода за“ указује на човеков односни (а не егоцентрични) карактер.(14) На тај начин, теолошки приступ је у вези са проблематиком људских права учинио значајан преображај као и преусмерење ка истицању људске обавезе која увек треба да иде руку под руку са повластицама и правима.(15) 5. Неколико патристичких сведочанстава Ако је допуштено говорити о осећају за природна (богомдарована) људска права, онда се може рећи да ову врсту осећаја можемо открити у делима Отаца Цркве. Споменућу само неколико примера. Ориген (Contra Celsum V, 37) разликује „две врсте права“, једно које је „крајње право природе“ и друго „писани закон градова“ и доказује да уколико ова права западну у контрадикторност, предност треба дати „праву природе“, које још назива и „Божијим правом“.(16) Лактанције (Divinae institutions, VI, 10), говорећи о вери у Бога и о самислости према другима, тврди да је циљ вере “јединство са Богом“, а сврха самилости „јединство са ближњима“. Прво назива „релгијом“, друго „човечношћу“. Григорије Ниски (Homiliae in Ecclesiastes, 4) истиче човеково природно право на слободу. Василије Кесаријски (Sermones) упозорава нас да хлеб, одело, ципеле или злато које имамо, заправо припадају гладнима, голима, босима или потребитима. И ако одбојемо да им помогнемо, „чинимо им неправду“. Јован Златоусти (Homiliae in Acta Apostolorum, 11, 3 иDe eleemosyna, 2) учи нас да треба показати милост према потребитом „не због његове врлине већ због његове несреће“. Дакле, средства за издржавање припадају сиромашнима не на основу њиховог морала или на основу позитивног закона, него на основу њихових потреба, то јест само зато што су људска бића.Constitutiones Apostolorum, (IV, 12, 2) иако дозвољава ропство, подржава једнакост по природи између господара и роба. Амвросије подржава право на живот и девственост итд. Важно је додати да су ови светоотачки увиди, који су водили препознавању онога што ће се касније назвати „природна људска права“, углавном учињени у процесу њиховог коментарисања одељака Светог писма. 6. Човештво откривено Богом Из већ споменутог следи да нам је оно што је у основи људско, то јест оно што значи бити човек (и самим тим шта значи имати права), Бог постепено откривао (почевши од Старог и настављајући са Новим заветом и Оцима Цркве све до данашњих дана). На (не)срећу, било је неопходно да нас сам Бог учи томе шта значи (заиста) бити људско биће. Стога се најдубља тајна људског достојанства не достиже људским интелектом, већ је откривена у Божијем откровењу, достижући своје испуњење у Христовом оваплоћењу. У Старом завету магловито, а у Новом завету веома јасно јавља се идеја да свако биће има огромну, јединствену и једнаку(17) вредност и да порекло овоме треба искључиво тражити у чињеници да су људска бића створена „по икони Божијој“, тако да су тзв. природна људска права укорењена у инхеретној (богомдарованој) вредности или достојанству баш сваког људског бића.(18) 7. Закључак Сматрам да је могуће историјски пратити признање природних људских права од савремених изјава у различитим деклерацијама у 20. веку, преко политичке филозофије секуларног просветитељства у 18. веку, Суарезове мисли у позном 16. и почетком 17. века и Окамове мисли у раном 14. веку, преко каноничара у 12. веку и Отаца Цркве првог миленијума, све до самог Светог писма.(19) Као што је тачно да човек у свом најдубљем језгру одражава Божији лик без обзира на то да ли је хришћанин или уопште религиозан или једноставно потпуни атеиста, такође је тачно да он поседује и неотуђива природна права без обзира на то да ли је религиозан или није. Стога, остављајући по страни питање о правом утемељењу људских права, зарад заједничког деловања (теиста и атеиста), можемо закључити да шта год да тај темељ јесте и верници и атеисти или агностици (који се могу не слагати поводом питања зашто људска бића поседују права) још увек се могу удружити и наступати заједно када се ова права крше.(20) Они треба да реагују заједно са свешћу да ни на небу ни на земљи не постоји циљ толико свет да би се ради његовог достизања људско биће употребило као средство.(21) Овако поступајући, стајаће чврсто у одбрани неотуђивог људског достојанства. НАПОМЕНЕ 1 Подразумева се да ово не значи да појмови важни за проблематику људских права немају порекло у религији. 2 „Била је то дуга и крвава битка.“ Charles Villa-Vicencio,„Christianity and human rights“, Journal of Law and Religion, Vol. 14, No. 2. (1999-2000), стр. 579-600. Види, такође: R. H. C. Davis, A History of Medieval Europe (Logman, 1997) и Brian Tierney, The Crisis of Church and State, 1050–1300 (Prentice Hall, 1964). 3 Charles Villa-Vicencio, исто. 4 „... све до пред крај средњег века ни у једном античком или средњовековном језику није постоја израз који би се могао тачно превести нашим изразом 'право'.“ Alasdair MacIntyre After Virtue, Notre Dame, Ind.; University of Notre Dame Press, 1984(2), стр. 66-67. Неки су били умеренији: „До сада није доказано да је неко од Грка имао такве концепције моралног делања без којих не би имало смисла говорити о моралним правима.“ A. I. Melden Rights in Moral Lives, Berkeley: University of California Press, 1988, стр.147. „... нарастајући број литературе смешта порекло урођеног права у рани и позни средњи век.“ Paul Marshal, „Two. Types of Rights“,Canadian Journal of Political Science/Revue canadienne de science politique, Vol. 25, No. 4. (Dec. 1992), pp. 661-676. Изгледа да је, такође, претерано тврдити да идеја људских права из секуларног просветитељства (18. век) или чак из Окамове теолошко-политичке мисли (14. век). Последњи резултати неких историчара права средњег века (нпр. Џона Вита /John Witte/ и Чарлса Рида /Charles Reid/) показују да се порекло идеје природног права може наћи у списима каноничара 12. века – нпр. Хугачија /Huguccio/ (око 1190). (Између осталог види такође: „Religion And Rights A Medieval Perspective“, Journal of Law and Religion, Vol. 5, No 1 (1987), pp. 163-175. и Nicholas Wolterstorff, „Can Human Rights Survive Secularization?“ Part I and II,http://www.reformedinstitute.org/news/20080126_2.html.3/5/2009). 5 Чак и да је ово тачно, било би потпуно неприхватљиво ако би неко покушао да сведе Јебанђеље на неку врсту теорије о људским правима. 6 Види Charles Villa-Vicencio, исто. 7 Види, на пример: Michael J. Perry, The Idea of Human Rights: Four Inquiries 7, Introduction ( Oxford University Press, 1998) и Jean Bithe Elshtain, “The Dignity of the Human Person and the Idea of Human Righta: Four Inquiries”, Journal of Law and Religion, Vol. 14, No 1 (1999-2000), str. 53-65. 8 Оно што је овде важно јесте то да су људи створени по лику Божијем независно од тога шта то заправо значи. Тако да било да је тај лик „ум“ или „креативност“ или „моралност“ или „бесмртна душа“ или „љубав“ или штогод друго, оно што је овде битно јесте сама чињеница да људско биће јесте „по лику Божијем“, а не штаје тај лик тачно. 9 Ово уводи (практично користан) принцип да сви људи имају исту вредност на основу свог људског достојанства. 10 Људска права су замишљена као заштита индивидуа(појединаца) – ово узимам као аксиом. Али, такође узимам као аксиом и то да „индивидуе“ не значи „изоловане индивидуе“. 11 Уместо „односног“ Елштејн /Elshtain/ користи „друштвен“ који, у ову свху, можемо сматрати у суштини истим. На известан начин ово је такође и становиште Алисдера Мекинтајера.Alasdair MacIntyre After Virtue, Notre Dame, Ind.; University of Notre Dame Press, 1984(2), стр. 67. 12 Хришћанство је начинило огроман помак од „индивидуе“ ка „личности“ следећи логику: ако једна индивидуа нестане, људски род остаје непромењен, али када умре једна личност онда је изгубљено нешто јединствено и непоновљиво. 13 Уп. „Са религијске течке гледишта људска слобода није аутономија, то јест огољени самодетерминизам; она је преавтексусион, облагодаћена способност да се достигне потпуно морална личност и мистичко учествовање у Божијем животу“, Vigen Goroian, „Human Rights and Modern Western Faith: An Orthodox Christian Assessment“, Journal of Religious Ethics, 26, No. 2, 1998. p. 244. 14 У мом тексту „Personhood and Nature : An Orthodox Theological Reflection on Human Rights“ Human rights: Christians, Marxists, and Others in Dialogue, ed. Leonard Swidler. New York, 1991, стр. 141-140, покушао сам да развијем једну врсту теолошког приступа теми људских права, тврдећи да постоје права која су љуска, а ипак нису ни позитивноправна ни природна. Тврдио сам да је пример таквог једног права право на обожење и да је оно утемељено у човековој способности да надилази своју природу, што је укорењено у чињеници да 1. сам Бог надилази своју природу и 2. да је човек слика управо таквог Бога. 15 Sf. Lisa Cahill “The Catholic Tradition: Religion, Morality, and the Common Good“ Journal of Law and Religion, 5, стр 75, 77 (1987); „Theological Oersoectives: Concluding Panel Discussion“, ibidem,стр. 105-106 (1987). 16 Ова антитеза, која води порекло од Платона (Закони, 793 А), уобичајена је и код стоика. Пошто је направио ову разлику, Ориген наставља: „Где писани закон не противречи Божијем закону добро је да се грађани не муче увођењем страних закона. А где закон природе, који је од Бога /курзив В. П./ налаже правила која су у супротности са писаним законима, размотри не налаже ли разум човеку да писани закон и намеру законодавца одбаци далеко од сваког ума и да себе посвети божанском Законодавцу и изабере да живи према Његовој речи, чак иако се радећи ово мора изложити опасностима и безбројним невољама, умирењу и срамоти. Штавише, ако се дела која су угодна Богу разликују од оних која захтевају неки закони у градовима и ако је немогуће задовољити и Бога и оне који намећу законе ове врсте, неразумно је презрети дела којима неко може стећи милост код Творца васељене и изабрати она која за исход имају губљење милости пред Богом, иако се /таквим делима/ могу задовољити закони који нису /прави Божји/ закони и они којима се /овакви закони/ допадају. Ако је у другим примерима разумније давати предностприродном закону, будући да је то Божји закон /курзив В. П./, него писаном које су људи установили насупрот Божијем закону, не треба ли ово још више да чинимо у случају закона који се тичу богослужења?“ Ориген, Contra Celsum, 5, 37. 17 У тесној вези са појмом једнакости јесте и појамдискриминације, а посебно занимљив је појам такозване индиректне дискриминације, врло успешно описан као „... дискриминација која није ни свесна ни намеравана а не мора чак бити ни видљива на површини, на пример, када се нешто подрзумева али још увек има дискриминаторски утицај и води ка дискриминаторским последицама“ (то јест ка кршењу људских права), J. A. van der Ven, „A Chapter in Public Theology from the Perspective of Human Rights: Interreligious Interaction and Dialogue in an Intercivilizational Context”, The Journal of Religion,University of Chicago Press, 2006, Vol. 86, No 3, pp 412-41. 18 Са друге стране, ми као људска бића управо кроз Цркву „достижемо виђење нашег заједничког добра у Богу“ David Matyko McCarty „Catholic Social Thougts, Natural Law, and Pluralism“ Novembar 1, 2004 =(http://www.stanford.edu/lillyhumanrights/papers/McCarthy Catholic.pdf. 19 Наравно, такав пројекат би захтевао писање читаве књиге. 20 Из перспективе верника, кршење основних људских права је, заправо, кршење достојанства лика Божијег. Жан Калвин је ово разумео: „... нико не може бити неправедан према своме брату а да тиме не повреди самога Бога“, Commentaries on Genesis, Grand Rapids: Baker Book House, 1984, стр. 295-296. Стога такво кршење није само морални, већ пре свега онтолошки грех. 21 Ово се може схватити као варијација мудре Кантове максиме која указује на то да се људско биће не може никада употребити само као средство већ увек истовремено и као сврха по себи (Основи метафизике морала). о.Владан Перишић Објављено у књизи: Људска права у хришћанској традицији, Приредио Радован Биговић, Београд 2009. http://zlatousti.org/clanakview/index?id=159
×
×
  • Create New...