Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'острошки'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 18 results

  1. У 30. недјељу по Духовима – Богоотаца, 12. јануара 2020. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Свету мученицу Анисију и Преподобну Теодору, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе Светом литургијом у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јеромонах Владимир острошки сабрат, а саслуживали су му архимандрит Мирон и јереј Божидар Ћеранић, ријечки парох, као и јерођакони Роман и Зосима. После читања зачала из Светог јеванђеља сабранима је бесједио о. Роман, који је између осталог рекао да жртва и смирење Господа Исуса Христа почињу од Његовог рођења, а завршавају се распећем на крсту. – Христова жртва у самом почетку хришћанске историје прати страдање како Њега, тако и цијеле Цркве. Од самог оваплоћења, рођења Његовог, сматра се да је Црква настала. Христа протјерују из Витлејема у Египат – подсјетио је о. Роман говорећи о страдању 14.ооо дјеце до двије године у Витлејему, за Христа. То су први мученици за Христа и то они најчистији и најсмјелији, дјеца Божија, казао је о. Роман. – Они су својом крвљу посвједочили Христово рођење и дали нам на тај начин смјернице да и ми ако вјерујемо у Његово оваплоћење, распеће, васкрсење, морамо да прођемо исти тај пут који су прошла витлејемска дјеца. Господ нам својим животом од самог почетка показује да је наш пут ка Њему и Царству небеском, једино могућ кроз страдање – рекао је о. Роман и нагласио да све што пролазимо у животу, свако страдање и болест, све је ништа наспрам онога што нам је Господ припремио у Царству своме. Он је казао да је Свети Василије Острошки управо свједок витлејемске пећине, збјегова у Египат и повратка у опбећану земљу, онај који се сараспео са Христом. – Родио се испод пећине у Мркоњићима, отишао врло брзо у пећину у Завали. Из Завале отишао у Тврдош гдје је по предању због исповиједања тврде и непоколебиве вјере, више боравио у тврдошким пећинама него у манастиру. Потом је из тврдошког Витлејема морао да побјегне у никшићки Египат и ту се крио и водио борбу и са својима, и са Латинима, и са Турцима, који су га на све могуће начине малтретирали. И савио је гнијездо у острошкој пећини која много личи на Витлејемску пећину, а која има и символику голготске стијене и Горе преображења, а и мјеста васкрсења – казао је о. Роман и закључио да је живот Светог Оца Василија протекао у страдању и благодарењу Богу што свједоче и његове Свете мошти, да се уподобио Богомладенцу Христу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Рођење дјечака Стојана Јовановића, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Прилог Радио-Светигоре (емисија "Културни магазин") Прилог Радио-Светогоре (емисија "Љетопис") Не само рођење, дјетињство и младост, него и многе касније године живота Светога оца нашега Василија, допуштењем Божијим, остадоше скривени у времену, тек нејасно наслутљиви из старих записа и, понајвише, из народног предања. Земља рођења Светитељевог – Херцеговина, земља је кршевита, сва од увала, вртача, шкрапа, водоплавних поља. Мјесто његовог рођења је село Мркоњићи, а шири завичај – водоплавно Попово Поље. Рођење дјечака Стојана Јовановића, од богобојажљивих и благочестивих родитеља Петра и Ане, зби се, према некима, 28. Децембра 1610. Године, на празник 20 000 Светих Мученика Никомидијских, страдалих од богоборног цара Дуклијана. Стојанови родитељи, који послије њега, изгледа, дјеце више нису имали, над својим јединцем бдјели су као над највећим благом. У патријархалном херцеговачком селу, у коме се сиротињски хљеб од зрака до мрака морао грабити од камена и ћудљивих крашких бујица и заливати горштачким знојем, отац породице одлазио би јутром за својим тежачким пословима, неријетко или на своје поље или у мобу код сусједа или на испомоћ калуђерима оближње светиње у пољским радовима и у самом манастиру. Мали Стојан одрастао је највише уз мајку, ћутљиву и благочестиву домодржницу Ану, „ону којој се Бог смиловао“, како јој и име казује. Растао је у једној од оних димљивих камених кућица, у суво сложеним од ломљеног камена и прибијених уз камените обронке на шкртим заравнима поповопољских брда, са кровом на двије воде, покривеним сламом, шеваром или каменом плочом, ређе даском. Подижући малог Стојана у озрачју завалске светиње, мајка га је од малих ногу задајала побожношћу, чистотом и страхом Божијим. Њихови дани почињали су и завршавали се смјерним обраћањем Богу и завалској Мајци Божијој, кољенопреклоним молитвама пред породичном иконом, као што им и сви ситни и крупни дневни послови породични протицаху, у тихој послушности и поштовању старијих и скрушеном стајању пред Богом. У оним временима оскудице и честих глади и болештина, мали Стојан зацијело често бијаше у прилици да буде свједок и мајчине састрадалне љубави према ближњима и многог доброчинства, нарочито према ништима и убогима, који се незаборавно утиснуше у његову дјетињу душевност. Свој велики дуг и најтоплију љубав према родитељки, крај које проведе свега дванаестак година свога живота и која му својом тихом љубављу отвори срце и испуни га страхом Божијим, потоњи Острошки Чудотворац ношаше у срцу вјечно, са неизмјерном благодарношћу, са захвалношћу толиком да је, допуштењем Божијим, готово три вијека послије свога упокојења, у чудесном јављању открио њен заборављени и закоровљени гроб без биљега пред црквом Светог Николе у Мркоњићима једном богобојажљивом мјештанину и предао му га на бригу, а овај га је након годину дана украсио достојним спомеником. О младоме Стојану Петровоме Јовановићу, пак, народ херцеговачки приповиједаше да бијаше украс цијелог села, марљиви посленик и први у свакој врлини – у побожности, доброти, дарежљивости и лијепом владању, само не у дјечачкој пјесми и шали. Његов примјер поучно дјеловаше на многе неваљале момке у селу, који су њиме подстакнути постали добри људи. Приповиједа се да се, радећи, поваздан Богу молио, а када би осванула света недјеља или какав празник, одлазио вазда у цркву на богослужење. Никада није узимао учешћа у народном весељу крај цркве и никада се у коло хватао није. Из страха да им Турци не поведу сина у јањичаре, брижни родитељи Петар и Ана, упркос свој својој љубави према сину јединцу или управо због ње, свјесни опасности, а знајући колико је сам Стојан волио Цркву Божију, одлуче да свога јединца, као некада Света Ана Самуила Пророка, и Свети Јоаким и Ана Пресвету Дјеву Марију, приведу и својим родитељским благословом на пут монашког искушеништва испрате у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Завали. Тако Стојан Јовановић од најраније младости, рачуна се – у узрасту од око 11 година, око 1662. године, постаде манастирски ђак и као искушеник нађе се под будним оком и духовним руководством игумана Серафима Завалца. Након неколико година проведених у Завали, Стојан настави искушеништво у Тврдошу, за које се не зна поуздано колико је трајало, а почело је око 1625. године. Сматра се да је пострижење у монашки чин са именом Василије, и послије извјесног времена пострижење у ђаконски, а касније и у свештенички чин могао примити, по светогорском обичају у вријеме поста, негдје између 1630. и 1635. Године, са двадесет и пет година живота, најкасније до прољећа 1635. Свечани чин хиротоније архимандрита Тврдошког Василија за митрополита Западнохерцеговачког свештенодејствова патријарх Пајсије на Преображење Господње, 19. августа 1638. године, када се преображавају и гора и вода са душама људи православних, на празник који предзнаменова дјеловање новог архипастира не само током његове земаљске службе у Херцеговини и Скендерији него и кроз читаву потоњу историју свога хришћанског рода. Западна Херцеговина била је изложена најтежим невољама ратног времена, у коме је непријатељ наносио страшне ударце, а разна колебања и људске слабости, које се у овако критичним временима најбоље испољавају, загорчавале су и онако тешку ситуацију у народу. Због несносних пакости наношених му са сваке стране, а и због опасности од унијаћења и турчења, Свети Василије након Тврдоша и приградског манастира код Оногошта пређе у Острог, гдје као покретач обнове острошке обитељи сав свој иметак стави у службу њеног даљег изграђивања и утврђивања, провидјећи у њој нову неосвојиву граничну тврђаву Православља изнад Истока и Запада, која је имала да се узвишеношћу светости и призива свога свештеног обновитеља и житеља уздигне у мјеру раста висине Христове и којом је чудо благодати Божије имало да улази у људске животе, по мјери вјере која их је до њених висина уздизала, без обзира на то одакле су долазили и камо су се враћали. Дубоко прожет духом и традицијама православног монаштва, Свети Василије осјећа потребу да служи, да буде користан не само себи већ и другима, свом народу, сматрајући да ће се народ очувати у вјери и врлинском живљењу не толико физичком борбом колико снажењем и култивисањем народне душе, јачањем религиозности и морала, његовањем народне културе и свијетлих традиција. Зато он и настоји да његова првобитна острошка пећина прерасте у манастир, који би као и други православни манастири био расадник не само вјерског већ и цјелокупног духовног живота у околном народу. Међутим, важно је истаћи да аскетско подвизавање под Острогом Светог Василија није одвојило од његовог старања за своју паству, нити од његових бројних архијерејских дужности. Напротив, његов подвижнички живот још више је развио народно поштовање према њему. Светитељски живот и неуморни рад Светог Василија створили су му огроман углед међу савременицима. Народ Црне Горе и Херцеговине поштовао га је као Божијег човјека посланог ради спасења свога рода. Земаљски живот и рад Светог Василија, и као подвижника и као архијереја једне од најважнијих области у Пећкој патријаршији 17. вијека, требало би посматрати у склопу општих прилика и стања Патријаршије онога времена. Једино на тај начин ће моћи да се схвати и правилно оцијени његова лична судбина, трпљење и рад на добру Цркве и поробљеног и многострадалног народа, као и његов значај у духовном животу нашег народа кроз вијекове. И тако, пошавши из манастира Ваведења Пресвете Богородице Завалске, своје вјерне Путоводиље под Острогом захумским, преко манастира Тврдошког Светог Успења Богородичиног, и достигавши вјечну кулу свјетлиљу српског христољубивог и народољубивог монаштва – Световаведењску царску лавру немањићску на Светој Гори, Свети владика Захумски и Скендеријски посљедњих пет година свога земаљског живота проведе у обитељи Световаведењског манастира Острошког, дјелујући из њега широм своје епархије Источнохерцеговачке и пребивајући у даноноћном молитвеном подвигу. А када се наврши вријеме и Свети достиже крај свога мукотрпног и богосвијетлог земаљског пута, у суботу Свијетле недјеље, 12. маја 1671. године, у својој острошкој келији „престави се Свештенопочивши владика Василије Захумски и Скендеријски“, како записа безимени монах на једном рукопису Острошког манастира, исказујући опште увјерење пастве његове захумске и скендеријске да се Владика њихов бијаше посветио још за живота свога међу њима на земљи. Светитељ Острошки упокоји се у својој келији, која се у часу његовог престављења осија небеском свјетлошћу. Тијело Светопочившег Владике Василија братија манастирска, по црквеном поретку, достојно, са пјесмом и сузама, сахрани у гроб, на заравни падине, испод храма Ваведења Пресвете Богомајке. Из стијене живе, пак, у висини, под којом испусти своју свету душу и на којој иначе нема нимало земље, убрзо израсте винова лоза која и до данас рађа. Седам година касније Светитељ се јави у сновиђењу благочестивом настојатељу свога старог манастира Светога Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косијеревцу, и убиједи га тек из трећег пута, опрљивши, према сновима опрезног, калуђера жаром из кадионице у сну, од чега га и по пробуђењу бољаше ожарено лице, да пође са својим монасима у Острог и да тамо, уз заједнички пост и молитве и свакодневно служење Свете Литургије, са братијом острошком, отворе његову гробницу. А када отворише Свечеву гробницу, угледаше његово прослављено, нетрулежно тијело, жуто као восак и мирисаво као босиљак. А онда, са трепетом и молитвама подигавши и ставивши Светога у Свети Кивот, преодјенуше га у нове свештене одежде, и узнијевши га уз греду, положише у храм Светог Ваведења, испред иконостаса, у коме ускоро би фрескописан и најстарији Свечев лик на зиду насупрот улазу. Поводом данашњег спомена на дан рођења великог чудотворца острошког, доносимо песму Данице Црногорчевић о Светом Василију: Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  3. Након што су им се јуче, на великом црквено-народном сабору и данас на Светој архијерејској литургији поклониле десетине хиљада вјерника, мошти светог Василија Острошког су се из Никшића вратиле из Никшића назад у манастир Острог. Повезана вест: Проф. Александар Вујовић: Никшић са љубављу испратио мошти Светог Василија чудотворца Острошког! Из саборне цркве Светог Василија Острошког, свеца су свечано испратили Епископи будимљанско-никшики Јоаникије и диоклијски Методије, свештенство, монаштво и вјерни народ. Са моштима се у Острог упутио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. У Житијима Светих о Светом Новомученику Станку налази се само кратак запис о Светом Станку Чобанину, забиљежен од стране Светог Аве Јустина Поповића у вријеме док су свете мошти Станкове почивале у Горњем манастиру острошком. Он гласи овако: „ Дечака Станка, који чуваше овце и никшићком крају Црне Горе, убише Турци код оваца за веру хришћанску 15. септембра 1712. године. Његове свете и нетљене мошти – две посвећене дечије ручице, почивају у Горњем манастиру Острогу у црквици Часног Крста, где се подвизавао Свети Василије Острошки. О мученичкој кончини Станковој постоји запис у Горњем Острогу (у кивотићу где му почивају Свете и нетљене руке).“ ( Архимандрит др Јустин Поповић, Житија Светих за април, Бгд.,1973., стр. 456.) Оно што је историји познато, а што се односи на годину страдања Светог Станка која се у Житијиманаводи, то је да су Турци 1712. године попалили Бјелопавлиће, што обухвата и извјестан број подострошких села одакле, према локалном предању, води поријекло Свети Новомученик Станко. Локалних предања о Светом Станку, према поменутом истраживању, има поприличан број. Као што је увијек случај када је у питању усмјено народно предање, тако и овдје имамо карактеристичну појаву варијантности једног предања, те се Свети Станко негдје описује као „свето дијете“ обдарено необичним благодатним даровима, а негдје као чобанче које је хтјело да заштити своје стадо оваца од Турака који су плијенили стоку и које је тако пострадало. Међу предањима познато је и једно које говори о одбијању Светога Станка да престане да се крсти када су му Турци то наредили. То се догодило у вријеме поменуте похаре Бјелопавлића, у којој су Турци сјекли и убијали људе, а извјестан број су намјеравали да интернирају у околину Сарајева, у централну Босну и да их насилно преведу у Ислам. Будући да Свети Станко није хтио да се потурчи, крстећи се од ужаса, Турци су му наредили да престане да се крсти. Но, како је Свети Станко наставио пред њима да се крсти, они му најприје посјекоше руке, а потом спалише у Вељој Пећини, на планини Незброј, која се налази изнад подострошког села Подвраће. Према предању, у поменутој пећини спаљен је народ који није успио на вријеме да побјегне и да нађе уточиште од Турака, па како их Турци открише тако их у Вељој пећини спалише, а са њима и Светог Станка. Мјештани села касније пронађоше његове свете и нетљене руке и однијеше на Острог гдје се и до данас чувају. Како се култ светог Станка у народу ширио појавила се потреба да се изгради и храм посвећен њему, гдје би се и похраниле његове свете и нетљене руке. Храм светог новомученика Станка почео је да се гради, са благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита г. Амфилохија, 1. јуна 2003 год., а освештан је у Славу Божију 18. децембра 2004 године. Храм су освештали Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије, Захумско-херцеговачког Г. Григорије, Будимљанско-никшићки, Г. Јоаникије и Диоклијски Г. Јован, са свештенством и вјерним народом извршли су освећење новоизграђене цркве Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог. Том приликом у цркву су пренијете мошти Св. Новомученика Станка и посмртни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, пострадалих од братске руке 18.октобра 1943.г. После преноса земних остатака и парастоса острошким жртвама бесједио је академик Матија Бећковић а у име Одбора за пренос Острошких жртава захвалио је Миодраг -Мишко Станишић. Храм Светог Новомученика Станка који се налази изнад Доњег острошког манастира, гдје су његове свете нетљене мошти пренијете и пред којима се моле и поклањају безбројни хришћани из цијелога свијета, иштући помоћ и благослов Светог Новомученика Станка, чијим молитвама Господ нека помилује и спасе сав Христољубиви народ . У овом храму се од освећења и обављају крштења вјерног народа. Спомен празник посвећен светом новомученику Станку установио је митрополит Црногорско-приморски и игуман острошке светиње да то буде 18-ог децембра. Свети новомученик Станко је и заштитник дјеце. Црквени хор из Никшића носи име светог новомученика Станка Острошког по благослову Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија од 1993 године. У манастиру Острогу се данас подвизава и монах Станко, који је добио име по светом новомученику Станку. У припреми је служба и акатист светом новомученику Станку коју је написала монахиња Олимпијада Кадић, и овом приликом објављујемо први кондак из Акатиста и молитву светом Станку. Молитва Светом Новомученику Станку Острошком Свети Станко, Христов Новомучениче, који сада са Витлејемском дјецом на Небу блаженствујеш и са Севастијским младенцима се радујеш, са Ефеским младићима ликујеш и са Момишићким ђацима весело празнујеш, и са безбројном дјецом свијета, са Христом пострадалом, весело појеш, молимо те, недостојни, помози и нама да смјерни Христови ученици останемо и да се у Небеском Царству дјеце Божије, молитвама твојим, нађемо. Амин. Извод из бесједе Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија на дан освећења храма посвећеног светом новомученику Станку 18. децембра 2004. године. ”У име Оца и Сина и Светога Духа. Камен који одбацише зидари он постаде угаони камен и дивно је то у очима нашим. Ријечи драга браћо и сестре које се односе на одбаченог, презреног, опљуваног, распетог голготског мученика Христа Бога нашега. Зидари земаљске среће одбацили га, као што зидар одбацује неки од каменова када гради своју кућу, међутим онај који је био одбачен који је био презрен и распет он је показао се крајеугаоним каменом васионе, отркио се и јавио се тајном свога васкрсења, као онај кроз кога је све постало све што је постало и који је својом Божанском љепотом својим Божанским ликом украсио љепотом сва створења видљива и невидљива и који својим промислом чува свако биће и свако створење, дарује му свјетлост, живот и непролазност а на првом мјесту човјеку чије је тијело примио на себе уселивши се у нашу природу и обасјавајући својом вјечном свјетлошћу свакога човјека који долази у овај свијет. Ова стијена на којој је саграђен храм данас освештан новомученика Станка острошкога, и она је била попут онога чијем имену је од данас посвећена била заборављена. Али оно што је чекало вјековима да добије свој смисао ево данас на овај дан ова стијена она је добила свој смисао уписан у њу силом Божанском и Божанским промислом, и ова стијена коју нијесмо примећивали до скора ево данас и она постаје угаони камен, један од угаоних каменова ове острошке светиње. Посвећена имену Божијем постала од данас мјесто свједочења Њега као крајеугаоног камена, Христа Бога нашега мјесто просвећења, мјесто освећења, мјесто приношења Његове бескрврне жртве Тијела и Крви Његовог за спасење свијета, ова стијена ево узрасла у овај чудесни дивни храм посвећен први такав посвећен светоме новомученику Станку Острошкоме, ево његове свете ручице дошле овдје у овај свети храм, његове ручице посјечене за Христа, ево добиле своје тијело јер шта је друго овај храм него је тијело символ Тијела Христа Бога и символ пострадалог распетог али и васкрслог тијела новомученика Станка. Новомученик Станко, дијете коме су нудили славу и част али дијете часно и честито у чијем срцу се разгорио огањ вјере у Христа распетога и васкрслога, није се одрекао Христа радије прихватио да буде сасјечен на комаде за Христа него ли да прихвати обману безбожничку свога времена. И Бог у знак свога благовољења Христос Господ сачувао је за његову мајку и за мајку Цркву и за ову светињу сачувао је његове руке да нас милују да нас благосиљају и да од сада па у будуће из ове светиње да свједоче како је дивно бити свједок Христа Бога, и како само они који живот свој жртвују за светињу за име Божије за ближње своје они остају записани у вјечном памћењу Божијем и остају записани и у људском човјечијем памћењу у памћењу Цркве Божије. И то је дакле дивно у очима нашим на овом камену овај новомученик Станко, од данас ево га још снажније свједочи Христа Бога и његове свете ручице сабираће убудуће вјекове око себе све оне које буду долазили да се поклоне острошкој светињи Св. оцу нашем Василију Острошком и да приме од њега благослов од њега који је такође претрпио страдање добровољно, добровољни подвиг и распеће, распет за овај свијет и свијет за њега, и који ево кроз вјекове распет у име Господње, али и испуњен Господњом силом васкрсења ево га васкрсава хиљаде стотине хиљаде душа које се окупљају као и ми данас и који се окупљају и који ће се окупљати око његових светих моштију. И то је дивно у очима нашим јер и то је причасно као и руке новомученика Станка, као и подвиг Св. оца нашег Василија причасно Ево данас на овој стијени поред тога великога божанског дара имамо још један дар и још један благослов и ми и они који овдје заједно са нама очекују да их похранимо овдје у ову светињу који су пострадали за Крст часни и слободу златну, који очекују да буду похрањени овдје на овај камен на коме је никао овај свети храм и узрасла ова светиња и на коме ће почивати руке новомученика Станка. Овдје су заједно са нама данас понижени згажени са оскрнављеним гробовима са оскрнављеним споменом и поменом 27 наше браће и наших отаца који су овдје поред ћивота св. Василија Острошког поднијели жртвовани поклани практично без суда и пресуде и не само што су убијени без суда и пресуде, него ево до данас њихов гроб је био оскрнављен заборављен, презрен. Многи су се уклањали од њихове гробнице да не би случајно неко их видио да поред њих пролазе, а будите увјерени да има и данас оних који су од страха изостали да буду овдје, толико је дубок страх ушао у људске кости и толико се зло и братомржња испртила на ово свето мјесто, да тај страх ни данас људе не оставља, али они које људе остављају и које људи презиру, ево их данас прослављају се на овом светом мјесту и докле буде било овога светога мјеста а биће га докле је свијета и вијека памтиће се поред новомученика Станка памтиће се и они који су овдје побијени који су се понијели суочили са два велика зла 20 вијека, са нацифашистичким злом, оним злом и оном идеологијом која је обоготворила крв и тло. Али су се суочили сукобили и са оном другом идеологијом која је обоготворила класу и обоготворила човјека коме је дах у носу човјека без Бога и против Бога. Та два страшна искушења која су крвљу засијала сву Европу и читав свијет су била она искушења са којима су се суочили он који ми данас овдје сахрањујемо И да буде још страшнија прича они који су њих осудили на смрт и њихови идеолошки потомци они данас су главни носиоци оних идеја ради којих су њих побили и они који су њих жртвовали. И нека је тако али нека им Бог да разума да схвате колико је велико зло учињено и да прихвате истину о овом страшном догађају голготског страдања, острошке голготе која ево овдје постоји и са које капа крв страдалника већ 61 годину. Све што је драга браћо истинско и часно у историји рода људског оно је засновано на жртви, на голготској жртви на Христовој жртви, и на жртви оних који су у име Бога у име Христа жртвовали се за светињу и за ближње своје. Ова светиња привлачи милионе људи управо зато што је утемељена на жртви богоносној, христоносној голготској жртви. Овој жртви се придружују и они које данас овдје похрањујемо а мјера жртве то је закон историјски јесте мјера љубави, нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје”. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског митрополита црногорско-приморског и игумана манастира Острог г. Амфилохија и Епископа британско-скандинавског г. Доситеја, на позив протојереја-ставрофора Горана Спајића, архијерејског замјеника за Лондон и читаву Енглеску, црквеног одбора цркве Светог Саве у Лондону и духовне заједнице Свети Алимпије Столпник из Лондона, јерођакон Роман Виларет, сабрат манастира Острога, у четвртак 12. децембра 2019. године, одржао је предавање на тему „Свети Василије Острошки у знаку крста и свјетлости васкрсења„. Прије почетка предавања у Цркви Светог Саве, прочитан је акатист Пресветој Богородици а потом је сабранима, госта из манастира Острог представио протојереј-ставрофор Милун Костић, свештеник у пензији. Извор: Радио Светигора
  6. Након поклоњења пред моштима Светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Пише владика Варнава: ,,У Господу драги оче Серафиме, како сам желео да Вам сместа испуним жељу и пошаљем опис из чуда Св. Василија Острошког, али због неодложих разлога нисам могао учинити, хитам да сада учиним, верујући да нисам закаснио. Како држим за сигурно да Ви то преписујете у посебну свеску, то ћу Вам догађај изнети у контексту овог писма. Био сам у четвртом разреду гимназије. Било је то у зиму 1929. године. У Сарајеву је владала епидемија шарлаха. А било је и на пар дана пред Св. оца Николаја, наше крсне славе, у кући се за славу ужурбано спремало. Мајка је месила посне колаче и спремала бакалар. Наша кућа се држала светих правила и закона и мој отац је био спреман и да не слави, пре него да се на Светог Николаја омрси. И тада је гром ударио из ведра неба. Ја сам се тога дана једва вратио из школе. Одмах сам легао у постељу. Али, већ сутра ујутру кола за хитну помоћ одвезла су ме у болницу. Шарлах. Кућа је нагло изменила цео изглед. Из градског физиката дошли су људи и на кућна врата ставили цедуљу са натписом ‘заразна болест’. На плакату је била насликана мртвачка глава, знам смртне опасности за посетиоце. Свети Никола те године је прошао у нашој кући тужно. Кућа је била закључана. Једина брига укућана била је моје здравље, мој живот. Био сам најтежи болесник у целом заразном одељену. Већ су ме морали и везати. У врићици и бунилу хтео сам да скачем кроз прозор. Кад је докторима изгледало да је све свршено и изгубљено, допустили су да мајка дође и буде са мном у последњим часовима мог земаљског живота. Када је мајка дошла, нисам је препознао. Већ сам био примио канфор инјекцију. Последњу помоћ. И тада, кад су сестре и болничари разишли, када је мајка остала сама са мном, извадила је из ташне једну малу боћицу. У њој је била света вода острошка. Дубоко, жарко и потресно, како само мајка може, моја мила мајка молила се Богу, и Светој Мајци Божијој, и Светом Чудотворцу Острошком. Ја се нисам могао сам подићи. Мајка ме је три пут запојила Светом Водицом, даром Светом Василија Острошког. Ја сам отворио очи. Препознао сам драгу родитељку и молитељку, своју сузну помоћницу. Помогла ми је да се придигнем и прекрстим. Заједно са њом очитао сам Оче наш и пао у слатки сан, окрепљујући сан, који ми је донео здравље и живот до данашњег дана. Тако је Свети Чудотворац Василије Острошки учинио оно што сва медицина није могла.“ (Преузето из књиге: Јањић, Јован, Светолоносац у мраку: Свети Исповедник Варнава (Настић), Београд, 2018, стр. 145-146.) Приредила: Миланка Тешовић, мастер теолог Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 5. октобра у 19:00 часова предавање на тему: "Свети Василије Острошки - друг Христов", одржао је протопрезвитер Арсеније Радовић. Извор: Манастир Острог
  8. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 28. септембра у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер Жељко Ћалић – ”Свети Василије Острошки - свједок Царства Небеског”. Извор: Манастир Острог
  9. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 7. септембра у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић на тему: ”Свети Василије Острошки тврђава народа свог”. Извор: Манастир Острог
  10. Обавјештавамо вјерни народ да ће наш игуман Његово Високопреосвештенство митрополит Црногорско-приморски г. Амфилохије боравити у манастиру 24-ог и 25-ог августа. Митрополит ће 24-ог августа служити Свету Литургију у Доњем манастиру са почетком у 8 часова, а 25-ог августа Свету Литургију у Горњем манастиру са почетком у 8 часова. Позивамо вјерни народ да дође у што већем броју и да узме учешћа у заједничкој служби. Управа манастира Острог Извор: Манастир Острог
  11. Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 15. јуна у 19:00 часова предавање је одржао протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић са темом: ”Свети Василије Острошки у служби Свете Тројице”.
  12. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић у Јутарњем програму радио ”Беседе.” ИЗВОР: Радио Беседа
  13. Празник Светог Василија Острошког манастир Пустиња, древна светиња Епархије ваљевске, прославила је великом молитвеном свечаношћу, јер управо славном чудотворцу посвећена је њена капела. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан, уз саслуживање свог духовног оца Преосвећеног Епископа ваљевског г. Милутина и свештенослужитеља из Ваљева. После свете Литургије, преломљен је славски колач, а гостољубиво сестринство, предвођено игуманијом мати Нином, приредило је трпезу љубави за учеснике сабрања. Лепоту фрескописа пронела је име манастира Пустиња широм света. Благодат која се у овој светињи излива учинила ју је местом на ком су многи духовни узрастали и спасавали се. Управо овде духовно се родио и епископ Силуан, примивши монашки постриг лета Господњег 2010. године. Пастирски пут одвео га је у родни Сиднеј, где данас столује Митрополијом аустралијско-новозеландском. Сваке године, када долази у Србију ради учешћа у заседању Светог Архијерејског Сабора, са посебном љубављу крај свог духовног оца владике Милутина и браће свештеника служи свету Литургију, делећи васкршњу радост у манастиру Пустиња са верним народом. -Мати игуманија Нина и њене сестре пример су хришћанског живота и зато смо благодарни Богу што их имамо, као и све монахе и све светосавце који се труде да иду путем Христовим, део је празничног слова епископа Силуана. -Ове недеље наша Света Црква празнује и Свете жене мироносице, кроз које нам Господ Христос показује да није потребан некакав чин овоземаљски да би човек био у заједници са Богом и утврђен у Његовој благодати. Како каже химнографија Цркве, жене мироносице постале су „апостоли апостолима“, благовеснице највећег догађаја у роду људском, највећег освежења и отрежњења у роду људском. Јер, Васкрсење Христово јесте оно што чини хришћанство благовешћу. Зато се радујемо у Господу што чусмо ту дивну благовест од усана жена мироносица, које су биле код Крста Господњег, које су бделе и молиле се, састрадавале са Господом Христом. Кроз све те невоље, остале су умом и срцем везане за Господа и удостојиле су се да прве приме благовест над благовестима – да је Христос Господ устао, да је Његов гроб празан, а тиме ће се и наши гробови након свеопштег васкрсења испразнити па ћемо телом и душом својом стати пред Господа Христа. Како каже Свети Отац Јустин, једни ће ући у васкрсење живота, а други у васкрсење суда. Зато је веома важно да се трудимо да будемо достојни да се зовемо хришћанима. Да се чврсто држимо Христа, јер Он је исти заувек, а ми људи смо колебљиви. Само Он нам може помоћи да постанемо иконе Божје у овом свету. Ми Срби, без обзира на то да ли се налазимо у матици или на Петом континенту, исповедамо исту веру и опстајемо на исти начин – ако су нам корени повезани са небом, истакао је епископ Силуан. -Оног тренутка када пресечемо те корене и изгубимо конаткт са Богом живим, Његовом истином и благодаћу, онда човек почиње да вене и склон је разним падовима. Зато је веома важно да се угледамо на наше свете и богоугодне оце. Међу њима је и Свети Василије Острошки, који је управо испуњење речи Господа Христа Који је рекао да ће кроз следбенике Своје чинити чудеса кроз све векове. Као што се некад народ сабирао око Господа Христа само да би Га дотакао и примио исцељење, данас видимо да многи одлазе у Острог само да се дотакну моштију Светог Василија да би примили исцељење, утеху коју потребују у свом животу, рекао је епископ Силуан. -Велика је благодат што смо се данас сабрали и сјединили са Господом Христом у овом светом храму. И то би требало да чинимо сваки пут кад има могућности, а сада ће их у Ваљеву бити сваког дана, јер ће се свете Литургије служити свакодневно наизменично по ваљевским храмовима, рекао је за трпезом љубави Епископ ваљевски г. Милутин. -Благодаримо Господу што нам је дао живот и здравље, вид очију да видимо сву лепоту Пустиње, чија игуманија и сестре као кринови цветају. Молимо се Господу да буде још више цветова, да Пустиња напредује. Јер, монаштва је све мање у православном свету, а то није добро. Јер, како је говорио владика Николај, народ који има много монаштва је чврст, стабилан и сигуран, јер има оне који се за њега Господу непрестано моле. Слава Господу што је преко наших светих предака одредио ово место да буде светионик роду српскоме, рекао је ваљевски архијереј. који је упутио речи благодарја и свом духовном сину епископу Силуану, који реч Божју проповеда српском народу на Петом континенту, на простору на коме свега материјалног има у изобиљу, али је наш добри народ суочен са разним искушењима. Епископ Силуан понео је епископски крст и уз помоћ Божју духовно предводи нашу браћу и сестре у Аустралији и Новом Зеланду. Учесник молитвеног сабрања био је и монах Доментијан, родом Ваљевац, сабрат манастира Хиландар. Епископ Милутин изразио је захвалност и њему и свим свештенослужитељима. У завршници обраћања, владика Милутин пренео је поздраве Владике Јована (Пурића), који је био спречен да дође и служи. Заслугом владике Јована подигнута је капела Светог Василија Острошког у манастиру Пустиња. -Када је био игуман манастира Острог, у својој завичајној светињи подигао је овај храм, да и ми имамо „свој Острог“, и на томе смо му сви од срца благодарни, рекао је епископ Милутин. На крају сабрања, Владика је благословио све присутне и честитао празник, уз молитву да нас Господ све чува заступништвом Светог Василија Острошког и свих светих. Извор: Српска Православна Црква
  14. Празник Светог оца нашег Василија Острошког Чудотворца, који је храмовна слава Саборног храма у Никшићу, молитвено и свечано је прослављен у недељу, 12. маја 2019. године. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије (Остојић) уз саслужење бројног свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и више епархија. Литургију је појањем пратио хор Светог новомученика Станка и певница храма. Верни народ је, у великом броју, пристизао никшићком Саборном храму да молитвено учествује у прослављању Светог оца нашег Василија Острошког, великог епископа, народног пастира, учитеља и исцелитеља, који дејствује и после свог блаженог упокојења преко чудотворних светих моштију. Сабранима се, после читања светог јеванђеља, речима архипастирске беседе обратио владика Методије. Осврнувши се на прочитано зачало светог Јеванђеља Владика је говорио о Светом Јосифу из Ариматеје, који је био угледни саветник тог времена и поштовалац јеврејског закона, али је, ипак, у Христу познао истинитог Бога. Није се бојао да ће изгубити свој положај и високе привилегије у тадашњем друштву, него се усудио да тражи од Пилата тело Христово. -Срамота је било тада, као што је и данас, да остане нечије тијело непогребено, а да није Јосиф наумио да узме Христово тијело остало би непогребено. Пилат, чудећи се да је Он, већ, тако брзо, издахнуо, и питајући војнике, дозволи му да узме тијело Христово и он га, кажу, смјести у свој гроб у стијени, у камену. Претходно га обавивши плаштаницом и мирисима помазавши, навали велики камен на врата од гроба, беседио је епископ Методије. -И ми, данас, на светој служби Божјој, као Јосиф из Ариматеје свим својим умом усредређени, молимо се Господу, љубимо Га и бивамо присутни у храму, а не лутамо мислима својим о земаљским бригама. Љубимо Господа, као што Га је љубио Јосиф из Ариматеје и, такође, ћемо на овој служби Божјој узети тијело Христово, као што је узео Јосиф из Ариматеје и смјестићемо га у гроб, који је усјечен у камен, у стијени, смјестићемо Га у своје тијело, у своју душу, а наша душе јесте изрезана од камена који је Христос, од стијене и камена крајеугаоног на коме је утемељена цијела васиона, обмотаћемо Га у чисту плаштаницу, која је наше тијело, јер не треба човјек само чистом душом, него и чистим тијелом да прима Христа Господа у себе, поучавао је Владика диоклијски и додао: -Треба да се ослободимо, да будемо сиромашни духом, да, заправо, наш дух не буде оптерећен лажним осјећајем о томе ко смо, створеним на основу нашег мишљења о нама, него да пронађемо оно дубље ја, ослободивши се од лажног ја. То дубље ја, које стоји у најдубљим дубинама нашег бића у којим стоји Христос. Они који су открили то истинско ја у себи, открили су уствари Христа у себи и видјели су да је Христос у центру нашег бића и срца, открили су да је Он у нама и да смо ми у Њему. Управо је то открио Свети Василије Острошки, кога данас прослављамо и у чији спомен смо се овдје окупили на ову свету службу, у чијем храму, њему посвећеном се данас налазимо и примамо Христа у себе, као што је примио и Свети Василије Христа у себе, па Свети Василије, поред тога што исцјељује, као и његов љубљени Господ Христос Коме је цијелог живота од младости своје служио, исцјељује, не само тијела и тјелесне немоћи, него исцјељује душе и дух наш и нашег народа. И свих народа Божијих, који му притичу као најчистијем и најјаснијем огледалу у коме се огледа Сунце, Васкрсли Христос Бог наш, Који сија из његовог кивота, исцјељује, дочекује и грли св који прилазе његовом светом кивоту, беседио је Преосвећени Епископ г. Методије. Затим је преломљен славски колач, чиме је прослављена слава никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког Чудотворца. Благосиљани су славски колачи данашњих свечара. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки је заблагодарио владици Методију што је дошао да возглави литургијско сабрање у Никшићу и поручио да треба, увек да се сећамо Светог Василија и призивамо га у помоћ као највећег молитвеника нашег пред Господом. Извор: Српска Православна Црква
  15. Његово Преосвештенство Епископ Г. Јован (Пурић), некадашњи дугогодишњи игуман острошке светиње, служио је на празник Преподобног Максима Исповиједника, у недјељу 3. фебруара, Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Саслуживали су му сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Зосима и свештенођакон Славко Обрадовић из Ваљевске епархије. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовало бројно монаштво и вјерни народ. Након читања зачала из Светог Јеванђеља сабране је бејседећи о Светом Максиму Исповиједнику поучавао Владика Јован који је између осталог истакао да је био велики светитељ и учитељ цркве. – Био је обичан монах. Није био уздигнут на трон ни патријарашки, а знамо колико је предивних светила било прије њега и колико је отаца Цркве себе уградило у темеље Цркве исповиједајући најсветије име Господа нашег Исуса Христа. Највише су се ови људи Божији учили имену Божијем и ревновали за Њега када је то име било нападнуто. Тако је било и у вријеме Максима Исповиједника, а тако је било и прије њега и послије њега. Данас је важно да се сјетимо његове личности и његовог дјела зато што и у наше вријеме и увијек ће бити искушење да неко подведе под знак питања православну вјеру или да је поистовјети са било којом вјером или било којим учењем религијским, хришћанским, али није баш тако – казао је Владика Јован и додао да је дјело Светог Саве Српског управо велико зато што је следовао монаштво управо у примјеру Максима Исповиједника и других великих монаха које ових дана славимо Антонија Великог, Макарија Великог, великих отаца и пустињака који се подвизаваху по пустињама, горама и пећинама. Преосвећени Владика Јован је истакао да је Максим Исповиједник када је било најтеже да си исповиједи православна вјера, не само ријечју и посланицом припремио Шести васељенски сабор 681. године у Цариграду, него је цијелим својим дјелом и личношћу уградио себе у овај Васељенски сабор, тако да су свети оци прихватили његово учење о енергијама и вољи Божијој и божанској и човјечанској, о личности Богочовјека Исуса Христа. – То је један јединствени човјек , једна појава, коме су разбојници, непријатељи Цркве одсјекли језик. Одсјекли су му и руку као Јовану Дамаскину који је исповиједао о иконописању. Максим Исповиједник је као личност заитересовао многе људе, многе мислиоце, не само у Цркви него и у философији и уопште у хришћанској мисли и култури хришћанства. Током мучеништва за вјеру био је истрајан да не води са собом присталице и оног тренутка када је страдао, није водио за собом Цркву, него је узео свој крст – казао је Владика Јован и додао да је он један од отаца који се борио за човјека, да се човјекова воља покрене, обожи и спасе. Владика Јован је такође рекао да је Свети Василије Острошки био један од истинских следбеника Преподобног Максима Исповиједника по својој јакој вољи у издржљивости и страдању као прави исповиједник, зато што је и он за вјеру страдао као овај светитељ кога данас прослављамо. – Свети Василије није правио компромисе ни са муслиманима, ни са католицима. Кад је најтеже било није правио унију. Узео је крст свој и понио га и изнио га до краја. Кад му је било најтеже и кад га нико није разумио, дошао је у острошку испосницу да кали вољу своју и да издржи у пећини задобијајући топлину Божију, да би сад том Божијом топлином нас гријао. Угријао је пећину љубављу својом, енергијама Божијим, јер заиста је велико учење отачко да Бог који је невидљив, по суштини несазнајан, да се својим енергијама, својим вољним дејствима јавља у свијету, да је Бог вољом својом створио свијет, призвао све нас из небића у биће, да је Бог својом вољом стоврио човјека као вољно и слободно биће – казао је, између осталог, Владика Јован. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Преосвећени Владика Јован на крају Литургије заблагодарио је Господу и Светом Василију Острошком што су га удостојили да служи у острошкој светињи на овај велики празник посвећен Преподобном Максиму Исповиједнику, благословом Високопреосвећеног Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Заједничарење свештенства, монаштва и вјерног народа са Владиком Јованом настављено је у манстирској гостопримници. Извор: Манастир Острог
  16. У Житијима Светих о Светом Новомученику Станку налази се само кратак запис о Светом Станку Чобанину, забиљежен од стране Светог Аве Јустина Поповића у вријеме док су свете мошти Станкове почивале у Горњем манастиру острошком. Он гласи овако: „ Дечака Станка, који чуваше овце и никшићком крају Црне Горе, убише Турци код оваца за веру хришћанску 15. септембра 1712. године. Његове свете и нетљене мошти – две посвећене дечије ручице, почивају у Горњем манастиру Острогу у црквици Часног Крста, где се подвизавао Свети Василије Острошки. О мученичкој кончини Станковој постоји запис у Горњем Острогу (у кивотићу где му почивају Свете и нетљене руке).“ ( Архимандрит др Јустин Поповић, Житија Светих за април, Бгд.,1973., стр. 456.) Оно што је историји познато, а што се односи на годину страдања Светог Станка која се у Житијиманаводи, то је да су Турци 1712. године попалили Бјелопавлиће, што обухвата и извјестан број подострошких села одакле, према локалном предању, води поријекло Свети Новомученик Станко. Локалних предања о Светом Станку, према поменутом истраживању, има поприличан број. Као што је увијек случај када је у питању усмјено народно предање, тако и овдје имамо карактеристичну појаву варијантности једног предања, те се Свети Станко негдје описује као „свето дијете“ обдарено необичним благодатним даровима, а негдје као чобанче које је хтјело да заштити своје стадо оваца од Турака који су плијенили стоку и које је тако пострадало. Међу предањима познато је и једно које говори о одбијању Светога Станка да престане да се крсти када су му Турци то наредили. То се догодило у вријеме поменуте похаре Бјелопавлића, у којој су Турци сјекли и убијали људе, а извјестан број су намјеравали да интернирају у околину Сарајева, у централну Босну и да их насилно преведу у Ислам. Будући да Свети Станко није хтио да се потурчи, крстећи се од ужаса, Турци су му наредили да престане да се крсти. Но, како је Свети Станко наставио пред њима да се крсти, они му најприје посјекоше руке, а потом спалише у Вељој Пећини, на планини Незброј, која се налази изнад подострошког села Подвраће. Према предању, у поменутој пећини спаљен је народ који није успио на вријеме да побјегне и да нађе уточиште од Турака, па како их Турци открише тако их у Вељој пећини спалише, а са њима и Светог Станка. Мјештани села касније пронађоше његове свете и нетљене руке и однијеше на Острог гдје се и до данас чувају. Како се култ светог Станка у народу ширио појавила се потреба да се изгради и храм посвећен њему, гдје би се и похраниле његове свете и нетљене руке. Храм светог новомученика Станка почео је да се гради, са благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита г. Амфилохија, 1. јуна 2003 год., а освештан је у Славу Божију 18. децембра 2004 године. Храм су освештали Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије, Захумско-херцеговачког Г. Григорије, Будимљанско-никшићки, Г. Јоаникије и Диоклијски Г. Јован, са свештенством и вјерним народом извршли су освећење новоизграђене цркве Светог Новомученика Станка у Манастиру Острог. Том приликом у цркву су пренијете мошти Св. Новомученика Станка и посмртни остаци 27 чланова Главног штаба Краљевске војске у Отаџбини за Црну Гору, Боку, Херцеговину и Стари Рас, пострадалих од братске руке 18.октобра 1943.г. После преноса земних остатака и парастоса острошким жртвама бесједио је академик Матија Бећковић а у име Одбора за пренос Острошких жртава захвалио је Миодраг -Мишко Станишић. Храм Светог Новомученика Станка који се налази изнад Доњег острошког манастира, гдје су његове свете нетљене мошти пренијете и пред којима се моле и поклањају безбројни хришћани из цијелога свијета, иштући помоћ и благослов Светог Новомученика Станка, чијим молитвама Господ нека помилује и спасе сав Христољубиви народ . У овом храму се од освећења и обављају крштења вјерног народа. Спомен празник посвећен светом новомученику Станку установио је митрополит Црногорско-приморски и игуман острошке светиње да то буде 18-ог децембра. Свети новомученик Станко је и заштитник дјеце. Црквени хор из Никшића носи име светог новомученика Станка Острошког по благослову Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија од 1993 године. У манастиру Острогу се данас подвизава и монах Станко, који је добио име по светом новомученику Станку. У припреми је служба и акатист светом новомученику Станку коју је написала монахиња Олимпијада Кадић, и овом приликом објављујемо први кондак из Акатиста и молитву светом Станку. Молитва Светом Новомученику Станку Острошком Свети Станко, Христов Новомучениче, који сада са Витлејемском дјецом на Небу блаженствујеш и са Севастијским младенцима се радујеш, са Ефеским младићима ликујеш и са Момишићким ђацима весело празнујеш, и са безбројном дјецом свијета, са Христом пострадалом, весело појеш, молимо те, недостојни, помози и нама да смјерни Христови ученици останемо и да се у Небеском Царству дјеце Божије, молитвама твојим, нађемо. Амин. Извод из бесједе Његовог Високопреосвештенства митрополита Амфилохија на дан освећења храма посвећеног светом новомученику Станку 18. децембра 2004. године. ”У име Оца и Сина и Светога Духа. Камен који одбацише зидари он постаде угаони камен и дивно је то у очима нашим. Ријечи драга браћо и сестре које се односе на одбаченог, презреног, опљуваног, распетог голготског мученика Христа Бога нашега. Зидари земаљске среће одбацили га, као што зидар одбацује неки од каменова када гради своју кућу, међутим онај који је био одбачен који је био презрен и распет он је показао се крајеугаоним каменом васионе, отркио се и јавио се тајном свога васкрсења, као онај кроз кога је све постало све што је постало и који је својом Божанском љепотом својим Божанским ликом украсио љепотом сва створења видљива и невидљива и који својим промислом чува свако биће и свако створење, дарује му свјетлост, живот и непролазност а на првом мјесту човјеку чије је тијело примио на себе уселивши се у нашу природу и обасјавајући својом вјечном свјетлошћу свакога човјека који долази у овај свијет. Ова стијена на којој је саграђен храм данас освештан новомученика Станка острошкога, и она је била попут онога чијем имену је од данас посвећена била заборављена. Али оно што је чекало вјековима да добије свој смисао ево данас на овај дан ова стијена она је добила свој смисао уписан у њу силом Божанском и Божанским промислом, и ова стијена коју нијесмо примећивали до скора ево данас и она постаје угаони камен, један од угаоних каменова ове острошке светиње. Посвећена имену Божијем постала од данас мјесто свједочења Њега као крајеугаоног камена, Христа Бога нашега мјесто просвећења, мјесто освећења, мјесто приношења Његове бескрврне жртве Тијела и Крви Његовог за спасење свијета, ова стијена ево узрасла у овај чудесни дивни храм посвећен први такав посвећен светоме новомученику Станку Острошкоме, ево његове свете ручице дошле овдје у овај свети храм, његове ручице посјечене за Христа, ево добиле своје тијело јер шта је друго овај храм него је тијело символ Тијела Христа Бога и символ пострадалог распетог али и васкрслог тијела новомученика Станка. Новомученик Станко, дијете коме су нудили славу и част али дијете часно и честито у чијем срцу се разгорио огањ вјере у Христа распетога и васкрслога, није се одрекао Христа радије прихватио да буде сасјечен на комаде за Христа него ли да прихвати обману безбожничку свога времена. И Бог у знак свога благовољења Христос Господ сачувао је за његову мајку и за мајку Цркву и за ову светињу сачувао је његове руке да нас милују да нас благосиљају и да од сада па у будуће из ове светиње да свједоче како је дивно бити свједок Христа Бога, и како само они који живот свој жртвују за светињу за име Божије за ближње своје они остају записани у вјечном памћењу Божијем и остају записани и у људском човјечијем памћењу у памћењу Цркве Божије. И то је дакле дивно у очима нашим на овом камену овај новомученик Станко, од данас ево га још снажније свједочи Христа Бога и његове свете ручице сабираће убудуће вјекове око себе све оне које буду долазили да се поклоне острошкој светињи Св. оцу нашем Василију Острошком и да приме од њега благослов од њега који је такође претрпио страдање добровољно, добровољни подвиг и распеће, распет за овај свијет и свијет за њега, и који ево кроз вјекове распет у име Господње, али и испуњен Господњом силом васкрсења ево га васкрсава хиљаде стотине хиљаде душа које се окупљају као и ми данас и који се окупљају и који ће се окупљати око његових светих моштију. И то је дивно у очима нашим јер и то је причасно као и руке новомученика Станка, као и подвиг Св. оца нашег Василија причасно Ево данас на овој стијени поред тога великога божанског дара имамо још један дар и још један благослов и ми и они који овдје заједно са нама очекују да их похранимо овдје у ову светињу који су пострадали за Крст часни и слободу златну, који очекују да буду похрањени овдје на овај камен на коме је никао овај свети храм и узрасла ова светиња и на коме ће почивати руке новомученика Станка. Овдје су заједно са нама данас понижени згажени са оскрнављеним гробовима са оскрнављеним споменом и поменом 27 наше браће и наших отаца који су овдје поред ћивота св. Василија Острошког поднијели жртвовани поклани практично без суда и пресуде и не само што су убијени без суда и пресуде, него ево до данас њихов гроб је био оскрнављен заборављен, презрен. Многи су се уклањали од њихове гробнице да не би случајно неко их видио да поред њих пролазе, а будите увјерени да има и данас оних који су од страха изостали да буду овдје, толико је дубок страх ушао у људске кости и толико се зло и братомржња испртила на ово свето мјесто, да тај страх ни данас људе не оставља, али они које људе остављају и које људи презиру, ево их данас прослављају се на овом светом мјесту и докле буде било овога светога мјеста а биће га докле је свијета и вијека памтиће се поред новомученика Станка памтиће се и они који су овдје побијени који су се понијели суочили са два велика зла 20 вијека, са нацифашистичким злом, оним злом и оном идеологијом која је обоготворила крв и тло. Али су се суочили сукобили и са оном другом идеологијом која је обоготворила класу и обоготворила човјека коме је дах у носу човјека без Бога и против Бога. Та два страшна искушења која су крвљу засијала сву Европу и читав свијет су била она искушења са којима су се суочили он који ми данас овдје сахрањујемо И да буде још страшнија прича они који су њих осудили на смрт и њихови идеолошки потомци они данас су главни носиоци оних идеја ради којих су њих побили и они који су њих жртвовали. И нека је тако али нека им Бог да разума да схвате колико је велико зло учињено и да прихвате истину о овом страшном догађају голготског страдања, острошке голготе која ево овдје постоји и са које капа крв страдалника већ 61 годину. Све што је драга браћо истинско и часно у историји рода људског оно је засновано на жртви, на голготској жртви на Христовој жртви, и на жртви оних који су у име Бога у име Христа жртвовали се за светињу и за ближње своје. Ова светиња привлачи милионе људи управо зато што је утемељена на жртви богоносној, христоносној голготској жртви. Овој жртви се придружују и они које данас овдје похрањујемо а мјера жртве то је закон историјски јесте мјера љубави, нема веће љубави од оне да неко живот свој положи за ближње своје”. Приредио: Александар Вујовић професор Богословије светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма радио Светигоре Извор: Манастир Острог
  17. Слава Факултета Светог Василија у Фочи 15. Мај 2018 Дан успомене Светог оца нашег Василија Острошког и крсна слава Богословског факултета у Фочи који носи светитељево име свечано је прослављен у храму Светог Саве у Фочи. Свету архијерејску Литургију са професорима богословских факултета из Фоче и Београда, в.д. ректора богословије и свештенства Митрополије дабробосанске служио је Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом, који је на крају свете Литургије благословио славско кољиво и колач. На светој Литургији певало је Српско певачко друштво Слога из Сарајева. Након Литургије приређена је духовна академија у Општинском центру за културу на којој су се, осим домаћина, обратили и честитали крсну славу декану, професорима и студентима Богословског факултета: начелник Општине Фоча, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду проф. др. Предраг Пузовић, преставник Универзитета Источно Сарајево и Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом. Сви су они истакли велики значај Богословског факултета у Фочи и велику улогу коју има и врши како у локалној заједници тако и широм Митрополије дабровосанске, наше помесне Цркве и нашег Народа. У току духовне академије декан проф. др Владислав Топаловић уручио је дипломе дипломираним теолозима који су од прошлогодишње до овогодишње крсне славе дипломирали на овом факултету, као и дипломе мастера онима који су завршили мастер студије. На крају духовне академије декан је уручио и три Златне плакете Богословског факултета заслужним појединцима, посче чега је прочитана одлука Високопреосвећеног Митрополита г. Хризостома о постхумном одликовању проф. др. Милана Радуловића Златним орденом Светог Петра Сарајевског и Дабробосанског. Обзиром да нико из породице покојног проф. Радуловића није присутвовао академији Високопреосвећени Митрополит је орден предао проф. др Дарку Ђогу и умолио га да одликовање у његово име уручи породици Радуловић. Извор: Митрополија даброосанска
  18. Слава Факултета Светог Василија у Фочи 15. Мај 2018 Дан успомене Светог оца нашег Василија Острошког и крсна слава Богословског факултета у Фочи који носи светитељево име свечано је прослављен у храму Светог Саве у Фочи. Свету архијерејску Литургију са професорима богословских факултета из Фоче и Београда, в.д. ректора богословије и свештенства Митрополије дабробосанске служио је Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом, који је на крају свете Литургије благословио славско кољиво и колач. На светој Литургији певало је Српско певачко друштво Слога из Сарајева. Након Литургије приређена је духовна академија у Општинском центру за културу на којој су се, осим домаћина, обратили и честитали крсну славу декану, професорима и студентима Богословског факултета: начелник Општине Фоча, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду проф. др. Предраг Пузовић, преставник Универзитета Источно Сарајево и Високопреосвећени Митрополит г. Хризостом. Сви су они истакли велики значај Богословског факултета у Фочи и велику улогу коју има и врши како у локалној заједници тако и широм Митрополије дабровосанске, наше помесне Цркве и нашег Народа. У току духовне академије декан проф. др Владислав Топаловић уручио је дипломе дипломираним теолозима који су од прошлогодишње до овогодишње крсне славе дипломирали на овом факултету, као и дипломе мастера онима који су завршили мастер студије. На крају духовне академије декан је уручио и три Златне плакете Богословског факултета заслужним појединцима, посче чега је прочитана одлука Високопреосвећеног Митрополита г. Хризостома о постхумном одликовању проф. др. Милана Радуловића Златним орденом Светог Петра Сарајевског и Дабробосанског. Обзиром да нико из породице покојног проф. Радуловића није присутвовао академији Високопреосвећени Митрополит је орден предао проф. др Дарку Ђогу и умолио га да одликовање у његово име уручи породици Радуловић. Извор: Митрополија даброосанска View full Странице
×
×
  • Креирај ново...