Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'оснивач'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 3 results

  1. ризница богословља

    Преподобни Антоније Велики - оснивач монаштва (ВИДЕО)

    Одлазећи пo свом обичају често у цркву, и слушајући пажљиво што се чита из божанских књига, он чу како су апостоли оставили све и пошли за Спаситељем. Исто тако чу из Дела Апостолских да су многи продавали своја имања, и доносили новац и метали пред ноге апостолима, да би га они делили потребитима (Д. А. 4, 34-35). И размишљаше у себи, каква је и колика њихова нада била, и то - на небесима. Бавећи се таквим мислима, он опет чу из светог Еванђеља Христове речи, упућене богатоме младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном (Мт. 19, 21). Чувши то, он примени на себе, као да је Христос њему самоме упутио те речи, и одмах изиђе из цркве: продаде целокупно имање своје, доби огроман новац, и раздаде га сиромасима. Само нешто мало остави од новца за малолетну сестру. А воћњак са триста врло родних и укусних палми поклони суседима, да он и сестра не би имали никакве бриге. А кад поново оде у цркву, чу Господа где говори у Еванђељу: He брините се за сутра (Мт. 6, 34). И одмах раздаде сиромасима и оно мало новаца што беше оставио за сестру. А сестру предаде верујућим и познатим девственицама[2], које се беху Христу уневестиле, да је оне у своме духу васпитавају. Пошто се тако ослободи свих замки овога света, Антоније донесе одлуку да више ни у дому свом не остане, него изабра суров и тегобан живот. У то време још не бејаше у Египту много манастира. Отуда нико не знађаше пустињачки живот, него који год је желео да служи Христу и да се спасава, усамљивао би се у близини свога насеља, и тамо обучавао себе врлинама. Тако, недалеко борављаше један старац, који је од младости проводио усамљенички монашки живот. Антоније га упознаде, и угледајући се на њега стаде живети по усамљеним местима у околини сво га села. А кад год би чуо да се неко подвизава таквим животом, он би га, као благоразумна пчела, тражио, и не би се враћао док га не пронађе и добије од њега неку духовну корист, као из саћа меда. Такви беху први подвизи блаженога. Руководећи се тиме сваки дан, он утврђиваше своју мисао у предузетом добру. A бављаше се рукодељем, знајући да у Светом Писму: пише: Ко неће да ради нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Новцем, који би добио за своје рукотворине куповао је хлеб и хранио гладне. И непрестано се мољаше Богу, пошто беше сазнао из Светога Писма да се треба непрестано молити (1 Сол. 5, 18). A y слушању читања из књига Светога Писма толико је био ревностан, да ништа није могло умаћи његовој пажњи, већ држећи све заповести Господње, место књига имао је памћење. Водећи такав живот, он беше вољен од све братије, којима је одлазио ради духовне користи. Одлазио им је, и био им послушан, учећи се у њих врлинама: у једнога се учио уздржању, у другога утеси, у трећега кротости, у четвртога трежњењу, у петога пажљивом слушању онога што се чита, у шестога посту, у седмога лежању на земљи, у осмога трпљењу, у деветога смирењу. Обогаћен љубављу и духовном коришћу од свију њих, он се враћао у своју ћелију, и у њој размишљао о свему. Много се трудио да у себи одгаји све врлине и старао се да се у споменутим врлинама не обрете последњи. Тако радећи, иако је све превазилазио славом, ипак су га сви волели. Јер и суседи и монаси, којима је често одлазио, називаху га богољупцем; и једни га вољаху као сина, а други као брата. Тако Антоније напредоваше у добру. Али непријатељ имена хришћанског, ђаво, пошто није могао да подноси толике врлине у једноме младићу, устаде на њега својим древним замкама, покушавајући да помоћу саблазни сруши његову племениту намеру и скрене га с правога пута. Зато му убациваше у душу сећање на продата и раздата имања, на сестрину тугу, на славно порекло, на сујетну славу света, на сласт разних јела, и на остале саблазни световнога живота. Исто тако потсећаше га на тешкоће врлинског живота, на претешки труд подвижништва, на немоћ тела, на мноштво година; и навођаше му на душу мрак многих других помисли, старајући се на све могуће начине да га разврати. Али ђаво увиде да је исмејан од Антонија, његовим молитвама Богу, трпљењем и вером. Тада ђаво употреби против Антонија уобичајена против младића искушења. Досађиваше му маштањима, застрашивањима, привиђењима, хуком и необичном грајом и страшном виком, плашећи га. Па га и дању јавно нападаше. А Антоније се силно противљаше ђаволу. Баво му убациваше рђаве помисли, а Антоније их прогањаше непрестаном молитвом; ђаво му природним узбуђивањем и распаљивањем тела наслађиваше чула, а Антоније вером, бдењем и постом брањаше своје тело; ђаво се по ноћима претвараше у лепе жене, помоћу сваковрсних лукавстава изазивајући похоту, а Антоније им противстављаше: осветнички пламен пакла и патње од неуспављивог црва; ђаво му препоручиваше клизави пут младости, на коме се лако пада и брзо у провалију упада, а Антоније извођаше против тога бесконачне муке Страшнога суда, и тако очуваваше чистоту душе неповређеном од искушења. Свим тим би исмејан и осрамоћен ђаво. Јер он који уображава да је раван Богу, би јадник исмејан од младића. И ратујући против тела и крви, би побеђен од телесног човека. Јер слугу свога крепљаше Господ, који нас ради узе тело на себе, и подари телу победу над непријатељем, да би сви, посебно тако кушани, понављали апостолску реч: He ja него благодат Божја која је самном (1 Кор. 15, 10). Пошто опака змија не могаде таквим својим лукавствима да обори Антонија, а виде како је он стално прогони, јарост је збузе и шкргуташе зубима. Затим му се ђаво јави на видљив начин y облику црног и страшног дечака, који плакаше и говораие човечјим гласом: Многе сам искушао, многе саблазнио, a caда сам побеђен од твојих трудова, као и од осталих светитеља. - Ово пак лукавац говораше, желећи да високоумљем саплете смиреноумног младића. Упита га блажени Антоније: Ко си ти што гако говориш? - Одговори ђаво: Ја сам наводитељ на блуд; ја заводим сваковрсне нечистоте на све младиће, зато се и називам демон блуда. Колико њих, који су се зарекли да живе у чистоти, вргох у нечистоту! Колико њих, који су почели да воде живот уздржања, наговорих да се врате на пређашње скарадности! Ја сам, ради кога пророк Осија укорава пале, говорећи: дух блуда заведе их (Ос. 4, 12). И заиста ја их заведох. Ја сам који и тебе често кушах, али сам увек био прогнан. - Када ово чу Христов војник, узнесе благодарност Богу, и наоружавши се огромном смелошћу против врага, рече: У многоме си дакле исмејан, и у многоме си згажен, јер и црноћа твоја, и дечачки облик, знаци су твоје немоћи. Уосталом, шта ми ти можеш? Господ ми је помоћник, и ја ћу слободно гледати у непријатеље моје. - И одмах на ову реч привиђење, које беше видљиво, ишчезе. Ово би прва Антонијева силом Христовом победа над ђаволом. Али нити се Антоније због ове једне победе предаде нехату, нити ђаво због овог једног пораза изнеможе. Јер ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Птр. 5, 8). Али и Антоније, сећајући се речи Светог Писма, да су лукавства ђаволова мнообројна (Еф. 6, 11), продужи да и даље живи у суровим подвизимa. Јер мишљаше да Сатана, побеђен у телесним искушењима, може предузети друга страшнија лукавства. Стога све више и више притешњиваше тело своје, да не би у чему год био побеђен. I навикаваше себе на најсуровији живот. У добровољном служењу Богу он многе подвиге претвори у навике, а навике претвори у природу. Сваки дан постио је до сунчевог заласка, а сваку ноћ проводио је у молитви. Некада по два дана храну не узимаше, и тек четвртога дана помало спаваше. Храна му беше хлеб и со, и мало воде; а постеља - рогожа и власеница, понекад гола земља. Јелеј није јео, a o месу и вину не треба ни говорити, јер се о не сусреће ни код најлењих монаха. Блажени је говорио да младићском телу није лако надјачати и савладати врага, ако се разнежи слашћу јелеја; стога треба налагати на тело најсуровије подвиге, да би дух надјачао изнемогло тело, по речи апостола: Када сам слаб, онда сам силан (2 Кор. 12, 10). А свакога дана предавајући се новим подвизима, блажени Антоније се сећао пророка Илије који говори: Жив је Господ сила, пред којим данас стојим (3 Цар. 18, 15). И размишљаше у себи, говорећи: He налази се узалуд у Светом Писму ова реч "данас", јер Илија не рачунаше прошло време, у које се подвизавао, него као да сваки дан изнова почињаше подвиге. Он ревноваше да буде чист срцем пред Богом, еда би био достојан виђења Божјих, и готов испунити вољу Његову. И још сматраше да слуга Божји треба да се угледа на великога Илију, њега да има за узор, и да у њему као у огледалу огледа свој живот. Са том мишљу он се повуче на гробље, које се налазило недалеко од села. А замоли једнога познаника да му у одређене дане доноси хране. И познаник га тај затвори у једној гробници, и усамљен молитвено тиховаше тамо блажени. А када то виде ђаво, уплаши се да се временом он не наоружа против њега пустињачким боравком. И допусти Бог, те ђаво сабра своје другове, и тако истукоше блаженог Антонија, да се од великих болова није могао мрднути нити говорити. Ране беху тако страшне, да су болови превазилазили сва људска страдања. О томе је сам блажени касније много пута причао. Али, милосрђем Бога, који никада не оставља оне који се у Њега уздају, Антоније би сачуван од смрти. Једнога дана дође онај познаник носећи Антонију уобичајену храну, и отворивши врата нађе га где лежи на земљи као мртав. Узе га на леђа и однесе у село. Када то чуше суседи и ближњи, са великом тугом приредише му службу као покојнику. A пo поноћи сви они, уморни од бдења, чврсто поспаше. Тада Антоније, пошто му се снага помало поврати, уздахну, подиже главу и виде да не спава његов познаник који га беше донео. Дозва га к себи и замоли, да га полако, не разбудивши никога, однесе одакле га је донео. Однесен тамо, Антоније продужи да по свом обичају и даље живи усамљенички. Пошто због рана није могао да стоји, он лежаше ничице молећи се. И по молитви громко викну: О демони, ево овде сам ја Антоније! He бежим од борбе с вама, макар ми још страшније ствари приредили. Нико ме не може раставити од љубави Христове. - И певаше говорећи: Ако војска навали на мене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). Када он ово говораше, ненавидник добра, ђаво, зачуди се како се Антоније усудио да се врати после толиких рана. И сазвавши своје псе, с јарошћу им говораше: Видите, да га ни дух блуда ни ране не могоше победити. Штавише, дрско нам се руга. Узмите сва оружја, јер ће се он љуто борити с нама. Нека увиди, кога позива у борбу противу себе. Када ђаво ово објави, све мноштво демона полете, јер ђаво има безбројна оружја за борбу. И изненада настаде таква хука, да се све из темеља тресло, и зидови попадаше. И разнолико мноштво демона одмах упаде, и васцело обиталиште Антонијево испунише привидима: појавише се у облику лавова, вукбва, гуја, змија, шкорпија, рисова и медведа, и сваки је на свој начин беснео: лав је рикао хотећи да прождере Антонија, биво је својом риком и роговима хтео да га уплаши, змија је шиштећи претила, вукови су силно скачући наваљивали, рис по својој нарави чинио је разна лукавства; сваковрсна страшила носила су се пред очима, и разлегали се ужасни и језиви гласови. Бијен и изранављен, Антоније, добијајући најсвирепије болове у телу, ипак остаде непоплашен у трезвеном уму. Иако му телесне ране причињаваху болове, он ипак беше непоколебљив душом, и, ругајући се демонима, говораше: Када бисте имали моћи, доста би био и један за борбу. Али пошто вас је Господ раслабио, ви сте немоћни, па зато и покушавате да својом множином изазовете страх. И то баш, што сте узели на себе облике неразумних зверова, и јесте очигледан знак немоћи ваше. И јунак, опет говораше: Господ вам је допустио да устанете на мене; ако што можете, ево мене, пождерите ме! Ако пак не можете, зашто се онда узалуд трудите? Јер је крсни знак, и вера у Бога, неосвојива тврђава. - А демони, изводећи против блаженог Антонија многа лукавства и страшила, шкргутаху зубима, јер ниједан од њих не могаше ништа учинити помоћу искушења. Напротив, сваки биваше побеђен и исмејан од Антонија. А благи Господ Исус не напусти у таквој борби слугу свога, већ му беше и покровитељ. Јер када Атоније подиже очи своје, виде горе кров отворен, тама беше ишчезла, а на њега сијаше светлост. Чим га светлост обасја, ниједан демон не остаде, и болови телесни наједном нестадоше, а разрушена гробница опет се сагради. Сазнавши по томе долазак Господњи, уздишући из дубине срца, блажени овако збораше Светлости која га обасјаваше: Где си био, благи Исусе, где си био? Зашто ниси у почетку дошао да исцелиш ране моје? - И би глас к њему, говорећи: Антоније, овде бејах, али сам чекао да видим твоје јунаштво. Сада пак, пошто си се јуначки борио, увек ћу те помагати, и учинићу те чувеним у целоме свету. - Чувши то, Антоније устаде, и беше толико окрепљен, да се осећао далеко снажнији него што је био раније. А тада блаженом Антонију беше тридесет и пет година. После тога Антоније отиде гореспоменутом старцу, од кога беше добио прве духовне користи, и замоли га да иде с њим у пустињу, да тамо заједно живе у непроходним местима. Али старац не пристаде због старости и новине предлога. Антоније онда одбаци страх и крену сам на дуг и тежак пут: и отиде у једну пусту гору, која још не беше позната монасима. А противник га не престаде кушати, желећи да му осујети намеру. Да би га уловио среброљубљем, он баци на пут сребрни тањир. Када га Антоније опази, он виде у томе лукавство врага; а би мало и у недоумици. Посматрајући сребро, он прекораваше кушача за ову опсену, и овако размишљаше: Откуда у пустињи овај тањир? Ово је само пут за звериње и птице; нема никаквог трага од путника. Ако је испао из бисага, пошто је велики, не би могао остати непримећен, и онај који га је изгубио, вративши се, нашао би га лако. Ово је твоја замка, ђаволе, али ми нећеш осујетити намеру; сребро твоје нека иде с тобом у погибао! И чим то рече, тањир као дим пред лицем огња ишчезе. Затим он опет на путу угледа велику количину злата. Он га прескочи и, бежећи као од огња, он зађе дубоко у пустињу. И тамо, прешавши реку, нађе у гори један пуст кућерак, који, зато што је био дуго запуштен, беше пун гмизаваца и змија. Антоније се настани у њему као нови житељ[3], и намах побегоше из њега све шкорпије. Он камењем загради улаз, a ca собом је имао хлеба и мало воде за шест месеци. Обичај је код Тивејаца да тако чувају хлеб у резерви, и он се не квари у току целе године. Ту се Антоније затвори, никуда не излазећи одатле, нити кога примајући. Само двапут у години кроз кров му је спуштао хлеб пријатељ, са којим се био договорио о томе, али ни речи није проговарао с њим. Многи пак, који су желели да га виде ради духовне користи и долазили пред његова враташца, чули би често разне гласове нечистих духова против Антонија, и вику, и протесте: "Што си дошао у наша обиталишта? Шта је теби до ове пустиње? Иди из туђих крајева; не можеш овде становати, нити поднети наше нападе!" - У такој непрестаној борби са демонима, у таком усамљеништву и удаљености од очију људских, проведе преподобни Антоније двадесет година. А када дође време да Антоније живи не само ради свога спасења него и другима на корист, сабраше се многи који су желели да подражавају његово житије, и насилно отворише врата његовог затвора. И угледаше га лицем светла и телом здрава. И чуђаху се, како се од толиких постова и подвига, и од толике борбе са демонима, не измени у лицу и телу. Отада преподобни Антоније постаде другима наставник и пастир, и учитељ подвижничког живота, и вођ ка небу. А Бог му толико помагаше, да се временом силно умножише његови ученици, које он привођаше одрицању од света и презрењу себе самих. И за кратко време бише основани врло многи манастири, у којима он родитељском љубављу руковођаше и нове и старе иноке. Једнога дана скупи се братија код њега, и замолише га да им пропише монашка правила. А он им повишеним гласом рече: Свето Писмо је довољно да нас научи испуњењу свих заповести Божјих. Али и ова је врлина прекрасна: да се братија узајамно теше речима. Стога ми ви, као деца оцу откривајте што знате, a ја ћу вам као синовима казивати оно што дугим искуством стекох. Ово пак нека свима буде прво опште правило: нека ниједан не попушта у подвигу који је узео на себе, него треба непрестано да се све јаче труди у њему као да га је тек почео. - И продужи реч, и говораше им о многим корисним стварима, што је све опширно изложено у његовом Житију који је написао свети Атанасије Велики. Овде ћемо поменути само неке од тих ствари. О вечном животу блажени Антоније говораше овако: У овом животу продајна цена одговара роби, јер продајеш ли нешто, од купца ћеш добити онолико колико та ствар вреди. A обећање вечнога живота даје се за малу цену, јер нам се продаје за кратковремени живот. Као што стоји написано: Дана година наших свега има до седамдесет година, а више од тога - мука је и патња (Пс. 89, 10). Ако дакле поживимо осамдесет или сто година трудећи се у делу Божјем, у будућем животу цароваћемо не само толико година, него ћемо царовати кроза све векове; наследићемо не земљу него небо; оставићемо трулежно тело, а примићемо га као бесмртно небо. Стога, дечице, не падајте духом због невоља: јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18). О онима што се одричу света а преувеличавају значај тог свог подвига он говораше: Нека нико не мисли о себи да је нешто велико оставио, ако је презрео свет. Јер сва земља, упорећена са наслеђем небеским, кратка је и мала. И када цео свет оставимо, не чинимо ништа достојно небеских обитељи. Утолико пре, нека сваки размисли, и одмах ће схватити, да ни рећи не може да је оставио нешто велико када се одрекао својих малих винограда, и њива, и ништавног злата; нити треба да тугује, као да ће за то добити нешто мало. Као кад неко за једну бакарну драхму добије сто златника, тако вам је и ово: ко се одрекао царовања над читавим светом, добиће сто пута боље награде у небеском царству. О таштини богатства и драгоцености врлина говораше: Треба нарочито да размишљамо о овоме: ако неко и жели да своја богатства задржи за себе, смрт ће му их насилно отети. Зашто онда не упражњавамо врлину кад нам је неопходна? Зашто царства ради небеског не остављамо добровољно своја имања, која ћемо на крају овога живота изгубити? Нека се хришћани не брину о ономе што не могу понети са собом. Иштимо свом душом оно што нас води к небу, то јест: мудрост, чистоту, правду, врлину, ум трезвен, старање о сиротињи, јаку веру у Христа, срце које јарост савлађује, гостољубље. Иштући то, ми ћемо себи устројити на земљи живот без туге. О ревносном и непрекидном служењу Христу Богу свети Антоније говораше овако: Расудимо: ми смо слуге Христове, и треба да служимо Њему који нас је створио. Јер слуга због прошлога посла не одбацује садашње и будуће заповести, нити сме рећи да је уморан од прошлога посла и да треба да га ослободе од садашњег посла. Он непрестаним старањем свагда обавља исту работу, да би и вољу господара свог испунио, и избегао батине и казне за лењост. Тако и ми треба да се повињавамо заповестима божанским, знајући да је Бог праведни наградитељ: кога у чему затече, по томе ће му и судити. Јер нам Бог преко пророка Језекиља говори о томе: Праведнога неће избавити правда његова кад згреши, и безбожник неће пропасти са безбожности своје кад се врати од безбожности своје, као што праведник не може с ње живети кад згреши. Кад речем праведнику да ће доиста живети, а он се поузда у правду своју па учини неправду, од све правде његове ништа се неће споменути. Него ће погинути с неправде своје коју учини (Јез. 33, 12-13). Јер и бедни Јуда, због безакоња које учини у једну ноћ, упропасти сав свој ранији труд. Тога ради дужни смо да се непрестано будно старамо око заповести Господњих, имајући Бога за помоћника. Као што стоји написано: Онима који љубе Бога све иде на добро (Рм. 8, 28). А учаше да се лењост савлађује сећањем на смрт, потсећајући на апостола који умире сваки дан. Јер апостол каже: Невоље подносимо сваки час, јер сваки дан умиремо (1 Кор, 15, 30-31). Пошто смо и ми људи, то исправљајмо свој живот, сећајући се стално смрти, да не бисмо грешили. Јер уставши од спавања, не надајмо се да ћемо доживети вече. И одлазећи на спавање, не очекујмо сутрашњи дан. Нећемо сагрешити, нити ћемо се загрејати неким пагубним жељама, ако смо свуда и свагда свесни да не знамо шта нас чека и да је Бог над свима нама. Тада се ни гневити нећемо један на другога, ни узжелети да сабирамо земаљска блага, јер ћемо непрекидним сећањем на смрт уништавати све што је трулежно. Престаће љубав према женама, и угасиће се пламен похоте, и опростићемо један другоме грехе, ако стално будемо имали пред очима Страшни суд. Страх од Суда, и плашња од мука, и трепет од вечних казни лако уништава жудњу за телесним сластима, и душу, која пада као са неке литице, повраћа. И још о царству Божјем преподобни Антоније говораше: Јелини мудрости траже, и по туђим земљама распитују учитеље о таштим учењима, а ми немамо потребе да тумарамо по туђим земљама или да море преходимо ради царства небеског, јер Господ наш Исус Христос рече у Еванђељу: Царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 51). Нама је потребно само ово: добра воља срца нашег. О борби са демонима блажени Антоније говораше: Заповест је уста Божјих да непрестано будно мотримо шта се збива у нашој души, јер имамо вичне борби непријатеље, демоне. По сведочанству апостола, наше војевање с њима је непрекидно (Еф. 6, 11-12). Огромно мноштво демона пролећу кроз наш ваздух; војске њихове не пролазе далеко од нас: разноврсност њихову убогост моја ни исказати не може, али ћу укратко навести оне саблазни које они против нас измишљају. Пре свега дужни смо стално имати на уму ово. Бог не створи никакво зло, нити почетак своме злу демони узеше од Његове воље; тај преокрет настаде у њима не од њихове природе већ од њихове воље. Јер они беху добри, пошто беху саздани од доброг Бога, али својим гордоумљем бише збачени с неба на земљу. И боравећи на земљи у смрдљивом муљу, они заведоше народе сањаријама и научише их идолопоклонству. А нама хришћанима завидећи, бесне против нас, и не престају туткати на нас сва зла, да не бисмо ми заузели некадање престоле њихове на небу. Разноврсно је и многоструко њихово зло: неки од њих достигоше врхунац неваљалства, а други изгледају мање зли, али сви они, према својим моћима, воде разне борбе против сваке врлине. Због тога потребно нам је много молитве и уздржања, да бисмо добили од Бога дар расуђивања, како бисмо могли уочавати разлике међу духовима зла и знати њихова лукавства и саблазни, и у свакој борби са њима истављати једну заставу: крст Господњи. Добивши овај дар расуђивања, свети апостол Павле учаше, говорећи: Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли (2 Кор. 2, 11). Потребно је да и ми постанемо слични апостолу, и да казујемо другима оно што смо сами искусили, и да поучавамо један другога. Што се мене тиче, ја сам кушан од многих демонских лукавстава, и као деци вам казујем, да бисте се умели опрезно чувати од њих. Опака је мржња њихова на све хришћане, нарочито на монахе и девственице Христове. Они на путевима њиховим постављају замке, и упињу се да им срца упропасте богомрским и смрдљивим помислима. Али нека вас то ништа не плаши, јер све то одмах обарају топле молитве к Богу и пост побожних. Али ако и престану демони са искушењима, немојте мислити да сте однели коначну победу над њима, јер су они навикли да и рањени жестоко нападају. Када са помислима не могу ништа да учине, они онда обично мењају начин борбе: искушавају помоћу сањарија, и застрашују преображавајући се некад у женско, некад у шкорпију, некад у неку огромну прилику чија глава допире до крова храма, некад у безбројна обличја, некад у огромну војску. Но све то одмах нестаје чим се прекрстимо. А пошто се обелодане сва та њихова лукавства, они почињу да претсказују догађаје будућности, узимајући на себе улогу пророка. A када и у томе доживе срамоту, они онда дозивају у помоћ врховну силу свих зала - самог Поглавара зла. Преподобни отац наш Антоније Велики много пута је казивао да му је Господ открио, и он је, као некада праведни Јов, очима својим видео самог Сатану: Из уста му излазе пламени лучеви, и искре огњене скачу. Из ноздрва му излази дим као из усијане пећи; дах му је као жеравица, и пламен му сукља из уста (JOB. 41, 9-12). Тако страшилан изгледа Поглавар демона, који би хтео да сав свет за трен ока уништи, али не може ништа, јер је везан Божјом силом, као коњ уздом, и као роб окован у вериге. А боји се крсног знака и чистог живота праведних, као што нам казује исти свети Антоније, говорећи: Љубљени, моћно оружје против ђавола јесте чист живот и беспрекорна вера у Бога. Верујте мени који сам то искусио: Сатана дрхће од бдења, молитава и постова оних који праведно живе; и од њихове кротости, добровољног сиромаштва, нехвалисавости, смирења, љубави, негневљивости, а нарочито од љубави према Христу чистог срца њиховог. Јер зна надувени дракон, да је осуђен да буде гажен ногама праведника, по заповести Бога који рече: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражју (Лк. 10, 19). Преподобни Антоније исприча и ово ради користи онима што слушају: Колико пута су ми претили демони, претварајући се у наоружане војнике, у скорпије, у коње, у звериње и различне змије; и опкољаваху ме, и испуњаваху обиталиште у коме бејах. А чим бих ја запевао: Једни се хвале колима, други коњма, а ми именом Господа Бога свога (Пс. 20, 7), они би се помоћу Божјом одмах разбежали. Једанпут пак дођоше са великом светлошћу, говорећи: Доћосмо, Антоније, да ти подаримо нашу светлост. - А ја затворих очи, не хотећи да гледам ђавољу светлост, и мољах се Богу, и светлост богомрзаца одједном се угаси. После неког времена они опет дођоше певајући преда мном, и наводећи речи Светог Писма; и препираху се међу собом, a ja као глув не слушах. Једном затресоше мој манастир, а ја се непоколебљивим срцем мољах Господу. Често приређиваху игре и појање, често и свирање; али ја тада певах, и њихови се гласови претвараху у кукњаву, а ја слављах Господа који сатире њихову силу и бес. Верујте ми, децо, што ћу вам рећи: Једном видех ђавола висока тела, који се усуди рећи: ја сам Божја сила и премудрост. - И обрати се мени речима: Шта желиш да ти дам, Антоније? - А ја му снажно пљунух у уста, и наоружавши се именом Христовим полетех на њега, и он, велики по изгледу, одмах ишчезе из мојих руку. Једном, када сам постио, он ми дође као црноризац, донесе ми хлеба и предложи да једем. И ти си човек, рече ми, људском слабошћу спутан, окрепи своје тело да се не разболиш. - A ја приметих вешту замку лукаве змије, и чим прибегох обичном оружју Христовом, он постаде као дим и ишчезе кроз прозорче. - Често ми демони у пустињи показиваху привид злата, да би ме уловили или гледањем у злато или додиром. He тајим и то да су ме демони много пута тукли, a ja виках: Нико ме не може раставити од љубави Христове. - А они, чујући то, беснијаху један на другога; и биваху прогоњени, не мојим, већ наређењем Бога, који рече: Видех Сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18). Једном залупа демон на манастирску капију; ја изађох, и видех човека преко мере високог, глава му допираше до неба; и кад га упитах: Ко си? он одговори: Ја сам Сатана. - A ja му рекох: Шта тражиш овде? Он одговори: Сви ме монаси низашта окривљују. Зашто ме сви хришћански нараштаји проклињу? - Ја одговорих: Право чине, јер их ти својим саблазнима често саплићеш. - А он ће на то: Ја им ништа не чиним, већ они сами смућују један другога. A ja сам постао бедник. Ниси ли чуо шта каже Свето Писмо: Врагу нестаде оружја сасвим; градове ти си развалио (Пс. 9, 7). Ето, немам ниједно место, не држим ниједан град, већ ми и оружја нестаде, у свима нараштајима и земљама слави се име Христово, а пустиње се напунише монасима. Сами дакле нека се пазе, и нека ме без разлога не проклињу. - Тада се ја веома удивих благодати Божјој, и рекох му: He твојој истини, које у тебе нема нимало, него Божјој сили приписујем тако нову и нечувену изјаву, јер ти, глава лажи, приморан си да то кажеш, и ето, сада си и не хотећи, изрекао истину. Јер је Христос, дошавши, потпуно изнурио твоје силе; и ти, лишен анђелске славе, ваљаш се у смрдљивом муљу. - Тек што изрекох ове речи, демон ишчезе. Казујући такве ствари, преподобни учаше братију да се не боје демонске силе, јер је немоћна, и Христом побеђена, него треба да се наоружају јунаштвом у Господу, утврђујући у Христу своја срца. А братија, слушајући то, радоваху се оваквим поукама оца свога, и много се коришћаху. Јер у једних растијаше жеља за врлинама, у других се слаба вера учвршћиваше, од осталих бегаху рђаве помисли, a y неких из срца им нестајаху ужасна страшила. И тако ослобођени демонских саблазни, сви се дивљаху толикој Антонијевој благодати за разликовање духова, коју му даде Господ. На тој гори, на којој преподобни Антоније живљаше, беху манастири као шатори начичкани, пуни божанствених монаха, који су појали, читали, молили се, гладовали, веселили се надом на будућа блага, и радили рукама својим да би делили милостињу. Љубав и слога беху међу њима: и њихова насеља беху као град, удаљен од светске вреве, испуњен побожности и правде. Међу њима не беше ниједног завидљивца, ни ругача, ни непријатеља, ни клеветника, ни роптача, већ мноштво оних који се уздржавају и једнодушно служе Богу. И који год је видео те манастире, и овакав поредак њихов, могао је узвикнути речима Светога Писма: Како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Пружили су. се као потоци, као вртови крај реке, као мирисава дрвета која је посадио Господ (4 Мојс. 24, 5-6). Док је време тако пролазило, и преподобни Антоније се предавао многобројним подвизима, настаде љуто гоњење на Цркву Христову од безбожног цара Максимина[4]. И довођаху свете мученике у Александрију на мучење. Тада и преподобни Антоније остави свој манастир и пође к овим Христовим жртвама, говорећи: "Хајдемо на славно весеље браће наше, да се или с њима удостојимо тог истог славља или видимо друге како војују" - И беше преподобни љубављу и вољом заиста мученик, али кад хтеде да пострада за име Господње, мучеништво му не би дано. Јер Господ, промишљајући о ономе што је корисно за његово стадо, сачува учитеља и наставника Антонија. Усрдно и ревносно се држаше светих мученика; везан љубављу за њих он им окованима служаше, и на судиште с њима долажаше, и пред мучитеље иступаше, и јасно објављиваше да је хришћанин, устремљен сав мукама за Христа. Али не би руке која се усуди да га дарне. Тако је Бог хтео, чувајући га на велику корист другима. А када се пресвети Петар, архиепископ александриски, овенча мучеништвом, и гоњење престаде, блажени Антоније се врати у свој манастир. И сваког дана чезнуђи за вером и надом светих мученика, он измождаваше себе најсуровијим постовима и бдењима. Носио је власеницу, и преко ње кожу. Никада није своје тело прао, осим кад је морао да гази воду. И до краја живота његовог нико никада није видео његово тело обнажено. У једно време, када се од свих очију сакри, и закључа своју обитељ, и никога не примаше, дође војсковођа Мартинијан са својом бесомучном ћерком. И куцајући на врата, мољаше га да изађе и помогне његовој кћери, помоливши се за њу Господу Богу. Али он нипошто не хтеде да отвори. Само помоливши се одозго кроз прозорче, рече: "Човече, зашто тражиш моју помоћ? И ја сам смртан, и немоћан као и ти. А ако верујеш у Хрисга, коме ја служим, иди, и по вери моли се Богу, и оздравиће кћи твоја". - И он одмах отиде верујући, и призивајућн име Христово, и оздрави кћи његова. А многа и друга чудеса чињаше Господ преко слуге свог Антонија. Заиста, као што је и обећао у Еванђељу: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Јер нађе ли достојнога благодати Своје, Он му не ускраћује ни чудотворну силу Своју. Тако, многи који су патили од нечистих духова, долажаху пред обитељ блаженог Антонија. Али пошто је улаз био затворен, они су лежали пред вратима, и он их је исцељивао својим благопријатним Христу молитвама. Пошто је силан свет долазио и нарушавао му жуђено безмолвије, подвижничко молитвено тиховање, преподобни се уплаши да се не погорди због великог дара чудотворства и донесе одлуку да отпутује у Горњу Тиваиду, где га нико не познаје. И узевши хлеб оде на обалу реке, и стаде чекати лађу да наиђе реком. Али утом би му глас с неба: Антоније, куда и зашто идеш? - А он, као да обичан глас чу, одговори без страха: Пошто ми свет не да мира, реших се да идем у Горњу Тиваиду, да се више не бих бавио оним што је изнад мојих сила. А они ми нарушавају ћутање. - И опет му прозбори глас одозго: Ако пођеш у Тиваиду, то је врло велики и напоран пут. Ако пак заиста желиш да ћутиш, онда иди сада у унутрашњу пустињу. - Онда Антоније упита: А ко ће ми пут показати? Јер не знам у које место да идем. - И одмах му вишњи глас указа на Сарацене, који су се враћали из Египта, где су били ради трговине. Антоније их срете, и замоли их да га поведу са собом и одведу у пустињу. Они га примише као Богом посланог сапутника, и наставише пут. Пошто је блажени Антоније са Сараценима путовао три дана и три ноћи, стигоше до једне горе врло високе, у чијем подножју избијаше врело воде слатке, и невелико поље пружаше се крај горе са нешто пустињских палми. To место допаде се Антонију као од Бога указано. Јер на обали реке Бог му невидљиво говораше одозго, и показа му то место за његов боравак. И узевши од сапутника хлеб, настани се у тој гори сам самцит. А Сарацени, његови сапутници, видећи какав живот води Антоније, доношаху му хлеба; а понекад јеђаше и по коју урму. Затим братија сазнаде за боравиште блаженог Антонија, и као деца оцу с љубављу му слаху храну. Видећи да се братија труде око њега, и желећи да их ослободи таквог труда, Антоније замоли једнога од њих, кад му беше дошао, да му донесе лопату, мотику и семе. А када му то донесе, преподобни пође гором и нађе једно месташце згодно за обрађивање, које се могло и натапати водом која је у близини протицала.То месташце он окопа и засеја. И отада је сваке године имао хлеба који је сам привређивао. И радоваше се што се у пустињи и хранио од труда руку својих, и што другима није био на терету. Али пошто су га и ту неки често похађали, он посеја мало зеља, боба, пасуља и другог поврћа, да би имао чиме гостити своје посетиоце. Но испрва долажаше звериње ради воде, и гажаше му поврће и јеђаше. Тако, када једнога дана по свом обичају дођоше, преподобни удари по грудима штапићем једну звер, и обрати се свима овим речима: Зашто ми штету наносите, када вам ништа нажао нисам учинио? Удаљите се ради имена Господњег, и више не долазите овамо. - И отада, уплашивши се претње, зверови више не долажаху на то место. Тако преподобни сам живљаше на том месту, упражњавајући се у молитвама и уздржању. А братија га љубљаше; долажаше му, и служаше му. И сваки му доношаше маслине и уље, лећу и остало поврће. И мољаху га да тиме поткрепи своје престарело тело. А колико је блажени Антоније, живећи тамо, искушења поднео! Заиста се на њему збило оно што је у Светом Писму речено: Наш рат није с крвљу и телом, него с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). А ово се дознаде преко оних што су га посећивали. И какве су се тамо страхоте чуле, и граје, и звека оружја! Сва је гора била преплављена демонима. А преподобни Антоније беше тврд као град, и сам их све савлађиваше, јер клечањем и оружјем молитава одгоњаше сву војску Сатанину. Заиста је достојно дивљења, како се у непроходној пустињи један човек, сам самцит, не уплаши од свагдашњих демонских најезда, од толиких зверова, од толиких отровних гмизаваца. С правом је Давид певао: Ко се узда у Господа, он је као гора Сион; не помешта се довека (Пс. 124, 1). Једне ноћи, служећи Господу у молитви и бдењу, Антоније виде сав манастир испуњен чопорима зверова, као и цела пустиња. Сви беху разјапили чељусти и шкргутаху зубима, еда би уплашили блаженог Антонија. А он одмах познаде вражје лукавство, и рече: Ако вам је Господ дао власт нада мном, прождерите ме; а ако вас је Сатана натуткао на мене, одмах се удаљите, јер сам слуга Христов. - И на ову заповест сви зверови побегоше од силе Божје, као да их моткама туку и јуре. Но после неколико дана опет свети имађаше борбу са истим врагом. У светог Антонија је био обичај да посетиоцима, који су му доносили поклоне, да на благослов понеки дар. Ради тога плетући корпу повуче врвцу и устаде, и утом угледа звера необичног изгледа: до пола имао је облик човечји, а доњи део тела био је магарећи. Преподобни прекрсти своје чело, и рече ово: Ја сам слуга Христов, ако си послан к мени, не бегам. - И тог часа привиђење оно, са мноштвом д
  2. Преподобни Антоније родио се 251 године у Египту, у некоме селу Коми[1], близу Хераклеје од родитеља високородних и угледних, и чувених хришћанском побожношћу. Би тако васпитан, да ништа није знао осим родитеља и њиховог родитељског дома. У детињству свом није се учио писмености, нити поклањао пажњу дечјим бајкама, него је, загрејан жељом за божанским, живео у незлобивости срца свог у дому свом. Често је с родитељима одлазио у цркву, а није волео дечје игре. Много је волео да му родитељи читају поучне књиге. И живео је онако како су га родитељи упућивали. Није досаћивао својима односно слаткиша, као што деца имају обичај. Нити је изискивао нарочита јела; јео је што су му давали, и тиме био задовољан, не тражећи ништа више. Родитељи му умреше кад њему беше 20 година. Он остаде са малолетном сестром; и стараше се око имања, и сестриног доброг васпитања. Одлазећи пo свом обичају често у цркву, и слушајући пажљиво што се чита из божанских књига, он чу како су апостоли оставили све и пошли за Спаситељем. Исто тако чу из Дела Апостолских да су многи продавали своја имања, и доносили новац и метали пред ноге апостолима, да би га они делили потребитима (Д. А. 4, 34-35). И размишљаше у себи, каква је и колика њихова нада била, и то - на небесима. Бавећи се таквим мислима, он опет чу из светог Еванђеља Христове речи, упућене богатоме младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном (Мт. 19, 21). Чувши то, он примени на себе, као да је Христос њему самоме упутио те речи, и одмах изиђе из цркве: продаде целокупно имање своје, доби огроман новац, и раздаде га сиромасима. Само нешто мало остави од новца за малолетну сестру. А воћњак са триста врло родних и укусних палми поклони суседима, да он и сестра не би имали никакве бриге. А кад поново оде у цркву, чу Господа где говори у Еванђељу: He брините се за сутра (Мт. 6, 34). И одмах раздаде сиромасима и оно мало новаца што беше оставио за сестру. А сестру предаде верујућим и познатим девственицама[2], које се беху Христу уневестиле, да је оне у своме духу васпитавају. Пошто се тако ослободи свих замки овога света, Антоније донесе одлуку да више ни у дому свом не остане, него изабра суров и тегобан живот. У то време још не бејаше у Египту много манастира. Отуда нико не знађаше пустињачки живот, него који год је желео да служи Христу и да се спасава, усамљивао би се у близини свога насеља, и тамо обучавао себе врлинама. Тако, недалеко борављаше један старац, који је од младости проводио усамљенички монашки живот. Антоније га упознаде, и угледајући се на њега стаде живети по усамљеним местима у околини сво га села. А кад год би чуо да се неко подвизава таквим животом, он би га, као благоразумна пчела, тражио, и не би се враћао док га не пронађе и добије од њега неку духовну корист, као из саћа меда. Такви беху први подвизи блаженога. Руководећи се тиме сваки дан, он утврђиваше своју мисао у предузетом добру. A бављаше се рукодељем, знајући да у Светом Писму: пише: Ко неће да ради нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Новцем, који би добио за своје рукотворине куповао је хлеб и хранио гладне. И непрестано се мољаше Богу, пошто беше сазнао из Светога Писма да се треба непрестано молити (1 Сол. 5, 18). A y слушању читања из књига Светога Писма толико је био ревностан, да ништа није могло умаћи његовој пажњи, већ држећи све заповести Господње, место књига имао је памћење. Водећи такав живот, он беше вољен од све братије, којима је одлазио ради духовне користи. Одлазио им је, и био им послушан, учећи се у њих врлинама: у једнога се учио уздржању, у другога утеси, у трећега кротости, у четвртога трежњењу, у петога пажљивом слушању онога што се чита, у шестога посту, у седмога лежању на земљи, у осмога трпљењу, у деветога смирењу. Обогаћен љубављу и духовном коришћу од свију њих, он се враћао у своју ћелију, и у њој размишљао о свему. Много се трудио да у себи одгаји све врлине и старао се да се у споменутим врлинама не обрете последњи. Тако радећи, иако је све превазилазио славом, ипак су га сви волели. Јер и суседи и монаси, којима је често одлазио, називаху га богољупцем; и једни га вољаху као сина, а други као брата. Тако Антоније напредоваше у добру. Али непријатељ имена хришћанског, ђаво, пошто није могао да подноси толике врлине у једноме младићу, устаде на њега својим древним замкама, покушавајући да помоћу саблазни сруши његову племениту намеру и скрене га с правога пута. Зато му убациваше у душу сећање на продата и раздата имања, на сестрину тугу, на славно порекло, на сујетну славу света, на сласт разних јела, и на остале саблазни световнога живота. Исто тако потсећаше га на тешкоће врлинског живота, на претешки труд подвижништва, на немоћ тела, на мноштво година; и навођаше му на душу мрак многих других помисли, старајући се на све могуће начине да га разврати. Али ђаво увиде да је исмејан од Антонија, његовим молитвама Богу, трпљењем и вером. Тада ђаво употреби против Антонија уобичајена против младића искушења. Досађиваше му маштањима, застрашивањима, привиђењима, хуком и необичном грајом и страшном виком, плашећи га. Па га и дању јавно нападаше. А Антоније се силно противљаше ђаволу. Баво му убациваше рђаве помисли, а Антоније их прогањаше непрестаном молитвом; ђаво му природним узбуђивањем и распаљивањем тела наслађиваше чула, а Антоније вером, бдењем и постом брањаше своје тело; ђаво се по ноћима претвараше у лепе жене, помоћу сваковрсних лукавстава изазивајући похоту, а Антоније им противстављаше: осветнички пламен пакла и патње од неуспављивог црва; ђаво му препоручиваше клизави пут младости, на коме се лако пада и брзо у провалију упада, а Антоније извођаше против тога бесконачне муке Страшнога суда, и тако очуваваше чистоту душе неповређеном од искушења. Свим тим би исмејан и осрамоћен ђаво. Јер он који уображава да је раван Богу, би јадник исмејан од младића. И ратујући против тела и крви, би побеђен од телесног човека. Јер слугу свога крепљаше Господ, који нас ради узе тело на себе, и подари телу победу над непријатељем, да би сви, посебно тако кушани, понављали апостолску реч: He ja него благодат Божја која је самном (1 Кор. 15, 10). Пошто опака змија не могаде таквим својим лукавствима да обори Антонија, а виде како је он стално прогони, јарост је збузе и шкргуташе зубима. Затим му се ђаво јави на видљив начин y облику црног и страшног дечака, који плакаше и говораие човечјим гласом: Многе сам искушао, многе саблазнио, a caда сам побеђен од твојих трудова, као и од осталих светитеља. - Ово пак лукавац говораше, желећи да високоумљем саплете смиреноумног младића. Упита га блажени Антоније: Ко си ти што гако говориш? - Одговори ђаво: Ја сам наводитељ на блуд; ја заводим сваковрсне нечистоте на све младиће, зато се и називам демон блуда. Колико њих, који су се зарекли да живе у чистоти, вргох у нечистоту! Колико њих, који су почели да воде живот уздржања, наговорих да се врате на пређашње скарадности! Ја сам, ради кога пророк Осија укорава пале, говорећи: дух блуда заведе их (Ос. 4, 12). И заиста ја их заведох. Ја сам који и тебе често кушах, али сам увек био прогнан. - Када ово чу Христов војник, узнесе благодарност Богу, и наоружавши се огромном смелошћу против врага, рече: У многоме си дакле исмејан, и у многоме си згажен, јер и црноћа твоја, и дечачки облик, знаци су твоје немоћи. Уосталом, шта ми ти можеш? Господ ми је помоћник, и ја ћу слободно гледати у непријатеље моје. - И одмах на ову реч привиђење, које беше видљиво, ишчезе. Ово би прва Антонијева силом Христовом победа над ђаволом. Али нити се Антоније због ове једне победе предаде нехату, нити ђаво због овог једног пораза изнеможе. Јер ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Птр. 5, 8). Али и Антоније, сећајући се речи Светог Писма, да су лукавства ђаволова мнообројна (Еф. 6, 11), продужи да и даље живи у суровим подвизимa. Јер мишљаше да Сатана, побеђен у телесним искушењима, може предузети друга страшнија лукавства. Стога све више и више притешњиваше тело своје, да не би у чему год био побеђен. I навикаваше себе на најсуровији живот. У добровољном служењу Богу он многе подвиге претвори у навике, а навике претвори у природу. Сваки дан постио је до сунчевог заласка, а сваку ноћ проводио је у молитви. Некада по два дана храну не узимаше, и тек четвртога дана помало спаваше. Храна му беше хлеб и со, и мало воде; а постеља - рогожа и власеница, понекад гола земља. Јелеј није јео, a o месу и вину не треба ни говорити, јер се о не сусреће ни код најлењих монаха. Блажени је говорио да младићском телу није лако надјачати и савладати врага, ако се разнежи слашћу јелеја; стога треба налагати на тело најсуровије подвиге, да би дух надјачао изнемогло тело, по речи апостола: Када сам слаб, онда сам силан (2 Кор. 12, 10). А свакога дана предавајући се новим подвизима, блажени Антоније се сећао пророка Илије који говори: Жив је Господ сила, пред којим данас стојим (3 Цар. 18, 15). И размишљаше у себи, говорећи: He налази се узалуд у Светом Писму ова реч "данас", јер Илија не рачунаше прошло време, у које се подвизавао, него као да сваки дан изнова почињаше подвиге. Он ревноваше да буде чист срцем пред Богом, еда би био достојан виђења Божјих, и готов испунити вољу Његову. И још сматраше да слуга Божји треба да се угледа на великога Илију, њега да има за узор, и да у њему као у огледалу огледа свој живот. Са том мишљу он се повуче на гробље, које се налазило недалеко од села. А замоли једнога познаника да му у одређене дане доноси хране. И познаник га тај затвори у једној гробници, и усамљен молитвено тиховаше тамо блажени. А када то виде ђаво, уплаши се да се временом он не наоружа против њега пустињачким боравком. И допусти Бог, те ђаво сабра своје другове, и тако истукоше блаженог Антонија, да се од великих болова није могао мрднути нити говорити. Ране беху тако страшне, да су болови превазилазили сва људска страдања. О томе је сам блажени касније много пута причао. Али, милосрђем Бога, који никада не оставља оне који се у Њега уздају, Антоније би сачуван од смрти. Једнога дана дође онај познаник носећи Антонију уобичајену храну, и отворивши врата нађе га где лежи на земљи као мртав. Узе га на леђа и однесе у село. Када то чуше суседи и ближњи, са великом тугом приредише му службу као покојнику. A пo поноћи сви они, уморни од бдења, чврсто поспаше. Тада Антоније, пошто му се снага помало поврати, уздахну, подиже главу и виде да не спава његов познаник који га беше донео. Дозва га к себи и замоли, да га полако, не разбудивши никога, однесе одакле га је донео. Однесен тамо, Антоније продужи да по свом обичају и даље живи усамљенички. Пошто због рана није могао да стоји, он лежаше ничице молећи се. И по молитви громко викну: О демони, ево овде сам ја Антоније! He бежим од борбе с вама, макар ми још страшније ствари приредили. Нико ме не може раставити од љубави Христове. - И певаше говорећи: Ако војска навали на мене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). Када он ово говораше, ненавидник добра, ђаво, зачуди се како се Антоније усудио да се врати после толиких рана. И сазвавши своје псе, с јарошћу им говораше: Видите, да га ни дух блуда ни ране не могоше победити. Штавише, дрско нам се руга. Узмите сва оружја, јер ће се он љуто борити с нама. Нека увиди, кога позива у борбу противу себе. Када ђаво ово објави, све мноштво демона полете, јер ђаво има безбројна оружја за борбу. И изненада настаде таква хука, да се све из темеља тресло, и зидови попадаше. И разнолико мноштво демона одмах упаде, и васцело обиталиште Антонијево испунише привидима: појавише се у облику лавова, вукбва, гуја, змија, шкорпија, рисова и медведа, и сваки је на свој начин беснео: лав је рикао хотећи да прождере Антонија, биво је својом риком и роговима хтео да га уплаши, змија је шиштећи претила, вукови су силно скачући наваљивали, рис по својој нарави чинио је разна лукавства; сваковрсна страшила носила су се пред очима, и разлегали се ужасни и језиви гласови. Бијен и изранављен, Антоније, добијајући најсвирепије болове у телу, ипак остаде непоплашен у трезвеном уму. Иако му телесне ране причињаваху болове, он ипак беше непоколебљив душом, и, ругајући се демонима, говораше: Када бисте имали моћи, доста би био и један за борбу. Али пошто вас је Господ раслабио, ви сте немоћни, па зато и покушавате да својом множином изазовете страх. И то баш, што сте узели на себе облике неразумних зверова, и јесте очигледан знак немоћи ваше. И јунак, опет говораше: Господ вам је допустио да устанете на мене; ако што можете, ево мене, пождерите ме! Ако пак не можете, зашто се онда узалуд трудите? Јер је крсни знак, и вера у Бога, неосвојива тврђава. - А демони, изводећи против блаженог Антонија многа лукавства и страшила, шкргутаху зубима, јер ниједан од њих не могаше ништа учинити помоћу искушења. Напротив, сваки биваше побеђен и исмејан од Антонија. А благи Господ Исус не напусти у таквој борби слугу свога, већ му беше и покровитељ. Јер када Атоније подиже очи своје, виде горе кров отворен, тама беше ишчезла, а на њега сијаше светлост. Чим га светлост обасја, ниједан демон не остаде, и болови телесни наједном нестадоше, а разрушена гробница опет се сагради. Сазнавши по томе долазак Господњи, уздишући из дубине срца, блажени овако збораше Светлости која га обасјаваше: Где си био, благи Исусе, где си био? Зашто ниси у почетку дошао да исцелиш ране моје? - И би глас к њему, говорећи: Антоније, овде бејах, али сам чекао да видим твоје јунаштво. Сада пак, пошто си се јуначки борио, увек ћу те помагати, и учинићу те чувеним у целоме свету. - Чувши то, Антоније устаде, и беше толико окрепљен, да се осећао далеко снажнији него што је био раније. А тада блаженом Антонију беше тридесет и пет година. После тога Антоније отиде гореспоменутом старцу, од кога беше добио прве духовне користи, и замоли га да иде с њим у пустињу, да тамо заједно живе у непроходним местима. Али старац не пристаде због старости и новине предлога. Антоније онда одбаци страх и крену сам на дуг и тежак пут: и отиде у једну пусту гору, која још не беше позната монасима. А противник га не престаде кушати, желећи да му осујети намеру. Да би га уловио среброљубљем, он баци на пут сребрни тањир. Када га Антоније опази, он виде у томе лукавство врага; а би мало и у недоумици. Посматрајући сребро, он прекораваше кушача за ову опсену, и овако размишљаше: Откуда у пустињи овај тањир? Ово је само пут за звериње и птице; нема никаквог трага од путника. Ако је испао из бисага, пошто је велики, не би могао остати непримећен, и онај који га је изгубио, вративши се, нашао би га лако. Ово је твоја замка, ђаволе, али ми нећеш осујетити намеру; сребро твоје нека иде с тобом у погибао! И чим то рече, тањир као дим пред лицем огња ишчезе. Затим он опет на путу угледа велику количину злата. Он га прескочи и, бежећи као од огња, он зађе дубоко у пустињу. И тамо, прешавши реку, нађе у гори један пуст кућерак, који, зато што је био дуго запуштен, беше пун гмизаваца и змија. Антоније се настани у њему као нови житељ[3], и намах побегоше из њега све шкорпије. Он камењем загради улаз, a ca собом је имао хлеба и мало воде за шест месеци. Обичај је код Тивејаца да тако чувају хлеб у резерви, и он се не квари у току целе године. Ту се Антоније затвори, никуда не излазећи одатле, нити кога примајући. Само двапут у години кроз кров му је спуштао хлеб пријатељ, са којим се био договорио о томе, али ни речи није проговарао с њим. Многи пак, који су желели да га виде ради духовне користи и долазили пред његова враташца, чули би често разне гласове нечистих духова против Антонија, и вику, и протесте: "Што си дошао у наша обиталишта? Шта је теби до ове пустиње? Иди из туђих крајева; не можеш овде становати, нити поднети наше нападе!" - У такој непрестаној борби са демонима, у таком усамљеништву и удаљености од очију људских, проведе преподобни Антоније двадесет година. А када дође време да Антоније живи не само ради свога спасења него и другима на корист, сабраше се многи који су желели да подражавају његово житије, и насилно отворише врата његовог затвора. И угледаше га лицем светла и телом здрава. И чуђаху се, како се од толиких постова и подвига, и од толике борбе са демонима, не измени у лицу и телу. Отада преподобни Антоније постаде другима наставник и пастир, и учитељ подвижничког живота, и вођ ка небу. А Бог му толико помагаше, да се временом силно умножише његови ученици, које он привођаше одрицању од света и презрењу себе самих. И за кратко време бише основани врло многи манастири, у којима он родитељском љубављу руковођаше и нове и старе иноке. Једнога дана скупи се братија код њега, и замолише га да им пропише монашка правила. А он им повишеним гласом рече: Свето Писмо је довољно да нас научи испуњењу свих заповести Божјих. Али и ова је врлина прекрасна: да се братија узајамно теше речима. Стога ми ви, као деца оцу откривајте што знате, a ја ћу вам као синовима казивати оно што дугим искуством стекох. Ово пак нека свима буде прво опште правило: нека ниједан не попушта у подвигу који је узео на себе, него треба непрестано да се све јаче труди у њему као да га је тек почео. - И продужи реч, и говораше им о многим корисним стварима, што је све опширно изложено у његовом Житију који је написао свети Атанасије Велики. Овде ћемо поменути само неке од тих ствари. О вечном животу блажени Антоније говораше овако: У овом животу продајна цена одговара роби, јер продајеш ли нешто, од купца ћеш добити онолико колико та ствар вреди. A обећање вечнога живота даје се за малу цену, јер нам се продаје за кратковремени живот. Као што стоји написано: Дана година наших свега има до седамдесет година, а више од тога - мука је и патња (Пс. 89, 10). Ако дакле поживимо осамдесет или сто година трудећи се у делу Божјем, у будућем животу цароваћемо не само толико година, него ћемо царовати кроза све векове; наследићемо не земљу него небо; оставићемо трулежно тело, а примићемо га као бесмртно небо. Стога, дечице, не падајте духом због невоља: јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18). О онима што се одричу света а преувеличавају значај тог свог подвига он говораше: Нека нико не мисли о себи да је нешто велико оставио, ако је презрео свет. Јер сва земља, упорећена са наслеђем небеским, кратка је и мала. И када цео свет оставимо, не чинимо ништа достојно небеских обитељи. Утолико пре, нека сваки размисли, и одмах ће схватити, да ни рећи не може да је оставио нешто велико када се одрекао својих малих винограда, и њива, и ништавног злата; нити треба да тугује, као да ће за то добити нешто мало. Као кад неко за једну бакарну драхму добије сто златника, тако вам је и ово: ко се одрекао царовања над читавим светом, добиће сто пута боље награде у небеском царству. О таштини богатства и драгоцености врлина говораше: Треба нарочито да размишљамо о овоме: ако неко и жели да своја богатства задржи за себе, смрт ће му их насилно отети. Зашто онда не упражњавамо врлину кад нам је неопходна? Зашто царства ради небеског не остављамо добровољно своја имања, која ћемо на крају овога живота изгубити? Нека се хришћани не брину о ономе што не могу понети са собом. Иштимо свом душом оно што нас води к небу, то јест: мудрост, чистоту, правду, врлину, ум трезвен, старање о сиротињи, јаку веру у Христа, срце које јарост савлађује, гостољубље. Иштући то, ми ћемо себи устројити на земљи живот без туге. О ревносном и непрекидном служењу Христу Богу свети Антоније говораше овако: Расудимо: ми смо слуге Христове, и треба да служимо Њему који нас је створио. Јер слуга због прошлога посла не одбацује садашње и будуће заповести, нити сме рећи да је уморан од прошлога посла и да треба да га ослободе од садашњег посла. Он непрестаним старањем свагда обавља исту работу, да би и вољу господара свог испунио, и избегао батине и казне за лењост. Тако и ми треба да се повињавамо заповестима божанским, знајући да је Бог праведни наградитељ: кога у чему затече, по томе ће му и судити. Јер нам Бог преко пророка Језекиља говори о томе: Праведнога неће избавити правда његова кад згреши, и безбожник неће пропасти са безбожности своје кад се врати од безбожности своје, као што праведник не може с ње живети кад згреши. Кад речем праведнику да ће доиста живети, а он се поузда у правду своју па учини неправду, од све правде његове ништа се неће споменути. Него ће погинути с неправде своје коју учини (Јез. 33, 12-13). Јер и бедни Јуда, због безакоња које учини у једну ноћ, упропасти сав свој ранији труд. Тога ради дужни смо да се непрестано будно старамо око заповести Господњих, имајући Бога за помоћника. Као што стоји написано: Онима који љубе Бога све иде на добро (Рм. 8, 28). А учаше да се лењост савлађује сећањем на смрт, потсећајући на апостола који умире сваки дан. Јер апостол каже: Невоље подносимо сваки час, јер сваки дан умиремо (1 Кор, 15, 30-31). Пошто смо и ми људи, то исправљајмо свој живот, сећајући се стално смрти, да не бисмо грешили. Јер уставши од спавања, не надајмо се да ћемо доживети вече. И одлазећи на спавање, не очекујмо сутрашњи дан. Нећемо сагрешити, нити ћемо се загрејати неким пагубним жељама, ако смо свуда и свагда свесни да не знамо шта нас чека и да је Бог над свима нама. Тада се ни гневити нећемо један на другога, ни узжелети да сабирамо земаљска блага, јер ћемо непрекидним сећањем на смрт уништавати све што је трулежно. Престаће љубав према женама, и угасиће се пламен похоте, и опростићемо један другоме грехе, ако стално будемо имали пред очима Страшни суд. Страх од Суда, и плашња од мука, и трепет од вечних казни лако уништава жудњу за телесним сластима, и душу, која пада као са неке литице, повраћа. И још о царству Божјем преподобни Антоније говораше: Јелини мудрости траже, и по туђим земљама распитују учитеље о таштим учењима, а ми немамо потребе да тумарамо по туђим земљама или да море преходимо ради царства небеског, јер Господ наш Исус Христос рече у Еванђељу: Царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 51). Нама је потребно само ово: добра воља срца нашег. О борби са демонима блажени Антоније говораше: Заповест је уста Божјих да непрестано будно мотримо шта се збива у нашој души, јер имамо вичне борби непријатеље, демоне. По сведочанству апостола, наше војевање с њима је непрекидно (Еф. 6, 11-12). Огромно мноштво демона пролећу кроз наш ваздух; војске њихове не пролазе далеко од нас: разноврсност њихову убогост моја ни исказати не може, али ћу укратко навести оне саблазни које они против нас измишљају. Пре свега дужни смо стално имати на уму ово. Бог не створи никакво зло, нити почетак своме злу демони узеше од Његове воље; тај преокрет настаде у њима не од њихове природе већ од њихове воље. Јер они беху добри, пошто беху саздани од доброг Бога, али својим гордоумљем бише збачени с неба на земљу. И боравећи на земљи у смрдљивом муљу, они заведоше народе сањаријама и научише их идолопоклонству. А нама хришћанима завидећи, бесне против нас, и не престају туткати на нас сва зла, да не бисмо ми заузели некадање престоле њихове на небу. Разноврсно је и многоструко њихово зло: неки од њих достигоше врхунац неваљалства, а други изгледају мање зли, али сви они, према својим моћима, воде разне борбе против сваке врлине. Због тога потребно нам је много молитве и уздржања, да бисмо добили од Бога дар расуђивања, како бисмо могли уочавати разлике међу духовима зла и знати њихова лукавства и саблазни, и у свакој борби са њима истављати једну заставу: крст Господњи. Добивши овај дар расуђивања, свети апостол Павле учаше, говорећи: Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли (2 Кор. 2, 11). Потребно је да и ми постанемо слични апостолу, и да казујемо другима оно што смо сами искусили, и да поучавамо један другога. Што се мене тиче, ја сам кушан од многих демонских лукавстава, и као деци вам казујем, да бисте се умели опрезно чувати од њих. Опака је мржња њихова на све хришћане, нарочито на монахе и девственице Христове. Они на путевима њиховим постављају замке, и упињу се да им срца упропасте богомрским и смрдљивим помислима. Али нека вас то ништа не плаши, јер све то одмах обарају топле молитве к Богу и пост побожних. Али ако и престану демони са искушењима, немојте мислити да сте однели коначну победу над њима, јер су они навикли да и рањени жестоко нападају. Када са помислима не могу ништа да учине, они онда обично мењају начин борбе: искушавају помоћу сањарија, и застрашују преображавајући се некад у женско, некад у шкорпију, некад у неку огромну прилику чија глава допире до крова храма, некад у безбројна обличја, некад у огромну војску. Но све то одмах нестаје чим се прекрстимо. А пошто се обелодане сва та њихова лукавства, они почињу да претсказују догађаје будућности, узимајући на себе улогу пророка. A када и у томе доживе срамоту, они онда дозивају у помоћ врховну силу свих зала - самог Поглавара зла. Преподобни отац наш Антоније Велики много пута је казивао да му је Господ открио, и он је, као некада праведни Јов, очима својим видео самог Сатану: Из уста му излазе пламени лучеви, и искре огњене скачу. Из ноздрва му излази дим као из усијане пећи; дах му је као жеравица, и пламен му сукља из уста (JOB. 41, 9-12). Тако страшилан изгледа Поглавар демона, који би хтео да сав свет за трен ока уништи, али не може ништа, јер је везан Божјом силом, као коњ уздом, и као роб окован у вериге. А боји се крсног знака и чистог живота праведних, као што нам казује исти свети Антоније, говорећи: Љубљени, моћно оружје против ђавола јесте чист живот и беспрекорна вера у Бога. Верујте мени који сам то искусио: Сатана дрхће од бдења, молитава и постова оних који праведно живе; и од њихове кротости, добровољног сиромаштва, нехвалисавости, смирења, љубави, негневљивости, а нарочито од љубави према Христу чистог срца њиховог. Јер зна надувени дракон, да је осуђен да буде гажен ногама праведника, по заповести Бога који рече: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражју (Лк. 10, 19). Преподобни Антоније исприча и ово ради користи онима што слушају: Колико пута су ми претили демони, претварајући се у наоружане војнике, у скорпије, у коње, у звериње и различне змије; и опкољаваху ме, и испуњаваху обиталиште у коме бејах. А чим бих ја запевао: Једни се хвале колима, други коњма, а ми именом Господа Бога свога (Пс. 20, 7), они би се помоћу Божјом одмах разбежали. Једанпут пак дођоше са великом светлошћу, говорећи: Доћосмо, Антоније, да ти подаримо нашу светлост. - А ја затворих очи, не хотећи да гледам ђавољу светлост, и мољах се Богу, и светлост богомрзаца одједном се угаси. После неког времена они опет дођоше певајући преда мном, и наводећи речи Светог Писма; и препираху се међу собом, a ja као глув не слушах. Једном затресоше мој манастир, а ја се непоколебљивим срцем мољах Господу. Често приређиваху игре и појање, често и свирање; али ја тада певах, и њихови се гласови претвараху у кукњаву, а ја слављах Господа који сатире њихову силу и бес. Верујте ми, децо, што ћу вам рећи: Једном видех ђавола висока тела, који се усуди рећи: ја сам Божја сила и премудрост. - И обрати се мени речима: Шта желиш да ти дам, Антоније? - А ја му снажно пљунух у уста, и наоружавши се именом Христовим полетех на њега, и он, велики по изгледу, одмах ишчезе из мојих руку. Једном, када сам постио, он ми дође као црноризац, донесе ми хлеба и предложи да једем. И ти си човек, рече ми, људском слабошћу спутан, окрепи своје тело да се не разболиш. - A ја приметих вешту замку лукаве змије, и чим прибегох обичном оружју Христовом, он постаде као дим и ишчезе кроз прозорче. - Често ми демони у пустињи показиваху привид злата, да би ме уловили или гледањем у злато или додиром. He тајим и то да су ме демони много пута тукли, a ja виках: Нико ме не може раставити од љубави Христове. - А они, чујући то, беснијаху један на другога; и биваху прогоњени, не мојим, већ наређењем Бога, који рече: Видех Сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18). Једном залупа демон на манастирску капију; ја изађох, и видех човека преко мере високог, глава му допираше до неба; и кад га упитах: Ко си? он одговори: Ја сам Сатана. - A ja му рекох: Шта тражиш овде? Он одговори: Сви ме монаси низашта окривљују. Зашто ме сви хришћански нараштаји проклињу? - Ја одговорих: Право чине, јер их ти својим саблазнима често саплићеш. - А он ће на то: Ја им ништа не чиним, већ они сами смућују један другога. A ja сам постао бедник. Ниси ли чуо шта каже Свето Писмо: Врагу нестаде оружја сасвим; градове ти си развалио (Пс. 9, 7). Ето, немам ниједно место, не држим ниједан град, већ ми и оружја нестаде, у свима нараштајима и земљама слави се име Христово, а пустиње се напунише монасима. Сами дакле нека се пазе, и нека ме без разлога не проклињу. - Тада се ја веома удивих благодати Божјој, и рекох му: He твојој истини, које у тебе нема нимало, него Божјој сили приписујем тако нову и нечувену изјаву, јер ти, глава лажи, приморан си да то кажеш, и ето, сада си и не хотећи, изрекао истину. Јер је Христос, дошавши, потпуно изнурио твоје силе; и ти, лишен анђелске славе, ваљаш се у смрдљивом муљу. - Тек што изрекох ове речи, демон ишчезе. Казујући такве ствари, преподобни учаше братију да се не боје демонске силе, јер је немоћна, и Христом побеђена, него треба да се наоружају јунаштвом у Господу, утврђујући у Христу своја срца. А братија, слушајући то, радоваху се оваквим поукама оца свога, и много се коришћаху. Јер у једних растијаше жеља за врлинама, у других се слаба вера учвршћиваше, од осталих бегаху рђаве помисли, a y неких из срца им нестајаху ужасна страшила. И тако ослобођени демонских саблазни, сви се дивљаху толикој Антонијевој благодати за разликовање духова, коју му даде Господ. На тој гори, на којој преподобни Антоније живљаше, беху манастири као шатори начичкани, пуни божанствених монаха, који су појали, читали, молили се, гладовали, веселили се надом на будућа блага, и радили рукама својим да би делили милостињу. Љубав и слога беху међу њима: и њихова насеља беху као град, удаљен од светске вреве, испуњен побожности и правде. Међу њима не беше ниједног завидљивца, ни ругача, ни непријатеља, ни клеветника, ни роптача, већ мноштво оних који се уздржавају и једнодушно служе Богу. И који год је видео те манастире, и овакав поредак њихов, могао је узвикнути речима Светога Писма: Како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Пружили су. се као потоци, као вртови крај реке, као мирисава дрвета која је посадио Господ (4 Мојс. 24, 5-6). Док је време тако пролазило, и преподобни Антоније се предавао многобројним подвизима, настаде љуто гоњење на Цркву Христову од безбожног цара Максимина[4]. И довођаху свете мученике у Александрију на мучење. Тада и преподобни Антоније остави свој манастир и пође к овим Христовим жртвама, говорећи: "Хајдемо на славно весеље браће наше, да се или с њима удостојимо тог истог славља или видимо друге како војују" - И беше преподобни љубављу и вољом заиста мученик, али кад хтеде да пострада за име Господње, мучеништво му не би дано. Јер Господ, промишљајући о ономе што је корисно за његово стадо, сачува учитеља и наставника Антонија. Усрдно и ревносно се држаше светих мученика; везан љубављу за њих он им окованима служаше, и на судиште с њима долажаше, и пред мучитеље иступаше, и јасно објављиваше да је хришћанин, устремљен сав мукама за Христа. Али не би руке која се усуди да га дарне. Тако је Бог хтео, чувајући га на велику корист другима. А када се пресвети Петар, архиепископ александриски, овенча мучеништвом, и гоњење престаде, блажени Антоније се врати у свој манастир. И сваког дана чезнуђи за вером и надом светих мученика, он измождаваше себе најсуровијим постовима и бдењима. Носио је власеницу, и преко ње кожу. Никада није своје тело прао, осим кад је морао да гази воду. И до краја живота његовог нико никада није видео његово тело обнажено. У једно време, када се од свих очију сакри, и закључа своју обитељ, и никога не примаше, дође војсковођа Мартинијан са својом бесомучном ћерком. И куцајући на врата, мољаше га да изађе и помогне његовој кћери, помоливши се за њу Господу Богу. Али он нипошто не хтеде да отвори. Само помоливши се одозго кроз прозорче, рече: "Човече, зашто тражиш моју помоћ? И ја сам смртан, и немоћан као и ти. А ако верујеш у Хрисга, коме ја служим, иди, и по вери моли се Богу, и оздравиће кћи твоја". - И он одмах отиде верујући, и призивајућн име Христово, и оздрави кћи његова. А многа и друга чудеса чињаше Господ преко слуге свог Антонија. Заиста, као што је и обећао у Еванђељу: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Јер нађе ли достојнога благодати Своје, Он му не ускраћује ни чудотворну силу Своју. Тако, многи који су патили од нечистих духова, долажаху пред обитељ блаженог Антонија. Али пошто је улаз био затворен, они су лежали пред вратима, и он их је исцељивао својим благопријатним Христу молитвама. Пошто је силан свет долазио и нарушавао му жуђено безмолвије, подвижничко молитвено тиховање, преподобни се уплаши да се не погорди због великог дара чудотворства и донесе одлуку да отпутује у Горњу Тиваиду, где га нико не познаје. И узевши хлеб оде на обалу реке, и стаде чекати лађу да наиђе реком. Али утом би му глас с неба: Антоније, куда и зашто идеш? - А он, као да обичан глас чу, одговори без страха: Пошто ми свет не да мира, реших се да идем у Горњу Тиваиду, да се више не бих бавио оним што је изнад мојих сила. А они ми нарушавају ћутање. - И опет му прозбори глас одозго: Ако пођеш у Тиваиду, то је врло велики и напоран пут. Ако пак заиста желиш да ћутиш, онда иди сада у унутрашњу пустињу. - Онда Антоније упита: А ко ће ми пут показати? Јер не знам у које место да идем. - И одмах му вишњи глас указа на Сарацене, који су се враћали из Египта, где су били ради трговине. Антоније их срете, и замоли их да га поведу са собом и одведу у пустињу. Они га примише као Богом посланог сапутника, и наставише пут. Пошто је блажени Антоније са Сараценима путовао три дана и три ноћи, стигоше до једне горе врло високе, у чијем подножју избијаше врело воде слатке, и невелико поље пружаше се крај горе са нешто пустињских палми. To место допаде се Антонију као од Бога указано. Јер на обали реке Бог му невидљиво говораше одозго, и показа му то место за његов боравак. И узевши од сапутника хлеб, настани се у тој гори сам самцит. А Сарацени, његови сапутници, видећи какав живот води Антоније, доношаху му хлеба; а понекад јеђаше и по коју урму. Затим братија сазнаде за боравиште блаженог Антонија, и као деца оцу с љубављу му слаху храну. Видећи да се братија труде око њега, и желећи да их ослободи таквог труда, Антоније замоли једнога од њих, кад му беше дошао, да му донесе лопату, мотику и семе. А када му то донесе, преподобни пође гором и нађе једно месташце згодно за обрађивање, које се могло и натапати водом која је у близини протицала.То месташце он окопа и засеја. И отада је сваке године имао хлеба који је сам привређивао. И радоваше се што се у пустињи и хранио од труда руку својих, и што другима није био на терету. Али пошто су га и ту неки често похађали, он посеја мало зеља, боба, пасуља и другог поврћа, да би имао чиме гостити своје посетиоце. Но испрва долажаше звериње ради воде, и гажаше му поврће и јеђаше. Тако, када једнога дана по свом обичају дођоше, преподобни удари по грудима штапићем једну звер, и обрати се свима овим речима: Зашто ми штету наносите, када вам ништа нажао нисам учинио? Удаљите се ради имена Господњег, и више не долазите овамо. - И отада, уплашивши се претње, зверови више не долажаху на то место. Тако преподобни сам живљаше на том месту, упражњавајући се у молитвама и уздржању. А братија га љубљаше; долажаше му, и служаше му. И сваки му доношаше маслине и уље, лећу и остало поврће. И мољаху га да тиме поткрепи своје престарело тело. А колико је блажени Антоније, живећи тамо, искушења поднео! Заиста се на њему збило оно што је у Светом Писму речено: Наш рат није с крвљу и телом, него с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). А ово се дознаде преко оних што су га посећивали. И какве су се тамо страхоте чуле, и граје, и звека оружја! Сва је гора била преплављена демонима. А преподобни Антоније беше тврд као град, и сам их све савлађиваше, јер клечањем и оружјем молитава одгоњаше сву војску Сатанину. Заиста је достојно дивљења, како се у непроходној пустињи један човек, сам самцит, не уплаши од свагдашњих демонских најезда, од толиких зверова, од толиких отровних гмизаваца. С правом је Давид певао: Ко се узда у Господа, он је као гора Сион; не помешта се довека (Пс. 124, 1). Једне ноћи, служећи Господу у молитви и бдењу, Антоније виде сав манастир испуњен чопорима зверова, као и цела пустиња. Сви беху разјапили чељусти и шкргутаху зубима, еда би уплашили блаженог Антонија. А он одмах познаде вражје лукавство, и рече: Ако вам је Господ дао власт нада мном, прождерите ме; а ако вас је Сатана натуткао на мене, одмах се удаљите, јер сам слуга Христов. - И на ову заповест сви зверови побегоше од силе Божје, као да их моткама туку и јуре. Но после неколико дана опет свети имађаше борбу са истим врагом. У светог Антонија је био обичај да посетиоцима, који су му доносили поклоне, да на благослов понеки дар. Ради тога плетући корпу повуче врвцу и устаде, и утом угледа звера необичног изгледа: до пола имао је облик човечји, а доњи део тела био је магарећи. Преподобни прекрсти своје чело, и рече ово: Ја сам слуга Христов, ако си послан к мени, не бегам. - И тог часа привиђење оно, са мноштвом д View full Странице
  3. Оснивач кинеског гиганта Алибабе Џек Ма уверен је да ће та компанија до 2036. бити пета сила у светској економији Алибаба је већ сада економски јача од Шведске, Пољске, Ирана, Норвешке и Аустрије. Тренутно, Алибаба је 22. на списку највећих привреда света, одмах иза Аргентине. "Уколико компаније може да услужу две милијарде потрошача, то је једна трећина укупног становништва. Ако може да створи 100 милиона радних места, то је вероватно више него што већина влада може да постигне. Ако може да подржи своје послове са 10 милиона... то се зове економија", рекао је Ма, преноси Б92. Алибаба жели да заради хиљаду милијарди долара до 2020. године и тако постане 16. економија света, већа од Турске или Саудијске Арабије, на пример. Тим темпом, 2036. године компанија би била међу првих пет економија, одмах иза САД, Кине, ЕУ и Јапана, сматра Ма, преноси Б92. До тада би требало да отворе и 100 милиона радних места, додао је. http://www.novosti.rs/вести/насловна/технологије.411.html:671073-Osnivac-Alibabe-Nasa-kompanija-bice-peta-sila-na-svetu

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×