Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'ослобођења'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 14 results

  1. Архијерејске грамате команданту Копнене војске генерал-потпуковнику Милосаву Симовићу и команданту 4. бригаде КоВ бригадном генералу Слободану Стопи На празник Светог Атанасија Великог - славе 4. бригаде Копнене војске Србије, 31. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије служио је свету Литургију у војној капели посвећеној том светитељу и Божјем угоднику у касарни Први пешадијски пук књаза Милоша Великог у Врању. Саслуживали су протојереј-ставрофор Новица Николић, парох бујановачки, војни свештеници Ђорђе Димић, Горан Сандић, Иван Аврамовић, Иван Ганић и Ведран Костић, као и ђакони Мицко Мицковић и Далибор Јовић. Сабрању су присуствовали градоначелник Врања др Слободан Миленковић, командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, командант 4. бригаде КоВ бригадни генерал Слободан Стопа, бригадни генерал у пензији Зоран Лубура, као и бројно свештенство и монаштво. У току свете Литургије, Епископ је обавио свечани чин освећења фрескописа капеле. После свете Литургије, Епископ је благословио славски колач и жито, а затим се присутнима обратио пригодном беседом честитавши најпре крсну славу свим припадницима 4. бригаде Копнене војске и 141. годишњицу од ослобођења Врања од Турака. За изузетан допринос и богоугодно дело у очувању и уређењу светиња на простору Православне Епархије врањске, као и јачању духовности и патриотизма припадника Копнене војске, генералима Милосаву Симовићу и Слободану Стопи, Епископ Пахомије доделио је архијерејске грамате, а јереја Ведрана Костића, војног свештеника, за досадашњи труд и служење на Њиви Господњој, одликовао је чином протонамесника. Обележавање славе 4. бригаде КоВ и Дана Града настављено је поменом ослободиоцима Врања код Чика Миткетовог споменика који је служио Епископ врањски г. Пахомије са свештенством и монаштвом у присуству градских званичника, војних старешина и припадника 4. бригаде КоВ, као и великог броја грађана. Епископ врањски Пахомије присуствовао је војној свечаности и смотри припадника 4. бригаде КоВ, одржаној у касарни Први пешадијски пук књаза Милоша Великог у Врању. Свечаном академијом у Дому војске у Врању и доделом јавног признања 31. јануар заслужним појединцима, предузећима и јавним установама, завршено је обележавање Дана 4. бригаде КоВ и Дана Града Врања. Извор: Српска Православна Црква
  2. Епископу Пахомију саслуживали су протојереј-ставрофор Новица Николић, парох бујановачки, војни свештеници: Ђорђе Димић, Горан Сандић, Иван Аврамовић, Иван Ганић, Ведран Костић и ђакони Мицко Мицковић и Далибор Јовић, а данашњем сабрању присуствовали су и господин др Слободан Миленковић, Градоначелник Врања, генерал-потпуковник Милосав Симовић, Командант копнене војске, бригадни генерал Слободан Стопа, Командант 4. бригаде КоВ, господин Зоран Лубура, бригадни генерал у пензији, као и бројно свештенство и монаштво. У току Свете Литургије, Епископ Пахомије обави је свечани чин освећења фрескописа, који је завршен у току 2018. године. Након Свете Литургије, Епископ Пахомије благословио је славски колач и жито, а затим се присутнима обратио пригодном беседом, честитавши најпре Крсну славу свим припадницима 4. бригаде Копнене војске и 141-у годишњицу од ослобођења Града Врања од Турака. За изузетан допринос и Богоугодно дело у очувању и уређењу светиња на простору Православне епархије врањске, као и јачању духовности и патриотизма припадника Копнене Војске, господину Милосаву Симовићу и господину Слободану Стопи, Епископ Пахомије доделио је Архијерејске грамате, а јереја Ведрана Костића, војног свештеника, за досадашњи труд и служење на Њиви Господњој, одликовао је чином протонамесника. Обележавање славе 4. бригаде КоВ и Дана града настављено је служењем помена код чика Миткетовог споменика, који је свим ослободиоцима Врања, служио Епископ врањски Г. Пахомије са свештенством и монаштвом, а у присуству градских званичника, војних старешина и припадника 4. бригаде КоВ, као и великог броја грађана. Након тога, Епископ Пахомије присуствовао је војној свечаности и смотри припадника 4. бригаде КоВ, одржаној у касарни "Први пешадијски пук Књаза Милоша Великог" у Врању. Свечаном академијом у Дому војске у Врању и доделом јавног признања "31. јануар" заслужним појединцима, Предузећима и Јавним установама, завршено је обележавање Дана 4. бригаде КоВ и Дана Града Врања.
  3. На празник Светог Атанасија Великог, пуковске славе 4. бригаде Копнене војске Србије, 31. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије служио је Свету Литургију у војној капели посвећеној овом светитељу и Божијем угоднику, у касарни "Први пешадијски пук Књаза Милоша Великог" у Врању. На празник Светог Атанасија Великог, пуковске славе 4. бригаде Копнене војске Србије, 31. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије служио је Свету Литургију у војној капели посвећеној овом светитељу и Божијем угоднику, у касарни "Први пешадијски пук Књаза Милоша Великог" у Врању. Епископу Пахомију саслуживали су протојереј-ставрофор Новица Николић, парох бујановачки, војни свештеници: Ђорђе Димић, Горан Сандић, Иван Аврамовић, Иван Ганић, Ведран Костић и ђакони Мицко Мицковић и Далибор Јовић, а данашњем сабрању присуствовали су и господин др Слободан Миленковић, Градоначелник Врања, генерал-потпуковник Милосав Симовић, Командант копнене војске, бригадни генерал Слободан Стопа, Командант 4. бригаде КоВ, господин Зоран Лубура, бригадни генерал у пензији, као и бројно свештенство и монаштво. У току Свете Литургије, Епископ Пахомије обави је свечани чин освећења фрескописа, који је завршен у току 2018. године. Након Свете Литургије, Епископ Пахомије благословио је славски колач и жито, а затим се присутнима обратио пригодном беседом, честитавши најпре Крсну славу свим припадницима 4. бригаде Копнене војске и 141-у годишњицу од ослобођења Града Врања од Турака. За изузетан допринос и Богоугодно дело у очувању и уређењу светиња на простору Православне епархије врањске, као и јачању духовности и патриотизма припадника Копнене Војске, господину Милосаву Симовићу и господину Слободану Стопи, Епископ Пахомије доделио је Архијерејске грамате, а јереја Ведрана Костића, војног свештеника, за досадашњи труд и служење на Њиви Господњој, одликовао је чином протонамесника. Обележавање славе 4. бригаде КоВ и Дана града настављено је служењем помена код чика Миткетовог споменика, који је свим ослободиоцима Врања, служио Епископ врањски Г. Пахомије са свештенством и монаштвом, а у присуству градских званичника, војних старешина и припадника 4. бригаде КоВ, као и великог броја грађана. Након тога, Епископ Пахомије присуствовао је војној свечаности и смотри припадника 4. бригаде КоВ, одржаној у касарни "Први пешадијски пук Књаза Милоша Великог" у Врању. Свечаном академијом у Дому војске у Врању и доделом јавног признања "31. јануар" заслужним појединцима, Предузећима и Јавним установама, завршено је обележавање Дана 4. бригаде КоВ и Дана Града Врања. View full Странице
  4. На празник Светог Атанасија Великог, пуковске славе 4. бригаде Копнене војске Србије, 31. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије служио је Свету Литургију у војној капели посвећеној овом светитељу и Божијем угоднику, у касарни "Први пешадијски пук Књаза Милоша Великог" у Врању. Епископу Пахомију саслуживали су протојереј-ставрофор Новица Николић, парох бујановачки, војни свештеници: Ђорђе Димић, Горан Сандић, Иван Аврамовић, Иван Ганић, Ведран Костић и ђакони Мицко Мицковић и Далибор Јовић, а данашњем сабрању присуствовали су и господин др Слободан Миленковић, Градоначелник Врања, генерал-потпуковник Милосав Симовић, Командант копнене војске, бригадни генерал Слободан Стопа, Командант 4. бригаде КоВ, господин Зоран Лубура, бригадни генерал у пензији, као и бројно свештенство и монаштво. У току Свете Литургије, Епископ Пахомије обави је свечани чин освећења фрескописа, који је завршен у току 2018. године. Након Свете Литургије, Епископ Пахомије благословио је славски колач и жито, а затим се присутнима обратио пригодном беседом, честитавши најпре Крсну славу свим припадницима 4. бригаде Копнене војске и 141-у годишњицу од ослобођења Града Врања од Турака. За изузетан допринос и Богоугодно дело у очувању и уређењу светиња на простору Православне епархије врањске, као и јачању духовности и патриотизма припадника Копнене Војске, господину Милосаву Симовићу и господину Слободану Стопи, Епископ Пахомије доделио је Архијерејске грамате, а јереја Ведрана Костића, војног свештеника, за досадашњи труд и служење на Њиви Господњој, одликовао је чином протонамесника. Обележавање славе 4. бригаде КоВ и Дана града настављено је служењем помена код чика Миткетовог споменика, који је свим ослободиоцима Врања, служио Епископ врањски Г. Пахомије са свештенством и монаштвом, а у присуству градских званичника, војних старешина и припадника 4. бригаде КоВ, као и великог броја грађана. Након тога, Епископ Пахомије присуствовао је војној свечаности и смотри припадника 4. бригаде КоВ, одржаној у касарни "Први пешадијски пук Књаза Милоша Великог" у Врању. Свечаном академијом у Дому војске у Врању и доделом јавног признања "31. јануар" заслужним појединцима, Предузећима и Јавним установама, завршено је обележавање Дана 4. бригаде КоВ и Дана Града Врања. View full Странице
  5. Изгледи за будућност Нашим следећим кораком се морамо вратити на питање које се појавило раније и предложити одређене одговоре које проналазимо у савременом теолошком разматрању – или, још боље, предложити одређене задатке. Настављајући са методом коју смо наговестили у првом делу овог есеја, чуваћемо у позадини дискусије праксу хришћанске заједнице, нарочито у Латинској Америци. Главна ствар коју треба запамтити јесте ово: опсег и значај процеса ослобођења су такви да питати за њихово значење значи питати о значењу самог хришћанства и о мисији Цркве у свету. Ово су главна питања која се налазе експлицитно или имплицитно иза укључености хришћана у борби против неправде. Само овај приступ ће нам дозволити да видимо новим очима шта ослобођење значи у светлости вере. Вера и нови човек Оно што коначно доводи хришћане до тога да учествују у ослобађању потлачених људи јесте убеђење да је јеванђељска порука радикално неускладива са неправедним, отуђеним друштвом. Они јасно виде да не могу бити аутентични хришћани уколико не делују; али оно што треба да ураде да би достигли тај праведни свет позива на велики напор и надахнуће. Теологија као критичко разматрање у светлу вере о присуству хришћана у овом свету требало би да нам помогне да нађемо одговор. Она би требало да потврди веру, наду и милосрђе које је садржано у нашој ревности. Такође би требало да исправи могућа одступања и пропусте у нашем хришћанском животу у које можемо упасти захтевима за политичким деловањем, колико год племенито били надахнути.[1] Ово је такође задатак за критичко разматрање. Поред борбе против сиромаштва, неправде и експлоатације, оно што тражимо јесте стварање новог човека. Ово стремљење доводи у питање и представља изазов за нашу хришћанску веру. Оно што та вера може рећи о себи омогућава нам да видимо њену везу са стремљењем људи који се боре да еманципују друге људе и себе. Шта та борба, то стварање значи у светлости вере? Шта ова одлука значи за човека? Шта је значење новине у историји или окретању ка будућности? Три питања и три пута за теолошко разматрање следе. Превасходно, три задатка. Ослобођење и спасење Где је веза између спасења и процеса човекове еманципације током историје? Да бисмо одговорили на ово питање, а да не генерализујемо, изискивало би више истраживања о томе шта подразумевамо под спасењем, него што можемо овде да приуштимо. То је један од савремених теолошких lacunae.[2] Чини се да нисмо донели све најновије закључке у поновном откривењу истине универзалног спасења. Ово је веће питање од оног једноставног да ли се човек може спасити изван видљиве цркве. Причати о присуству благодати, прихваћене или одбијене, код свих људи укључује такође формирање хришћанског суда о самим основама људског деловања. Чини се немогућим причати о профаном свету; јер је људска егзистенција ништа осим „да“ или „не“ упућено Господу. Не постоје две историје, једна профана, а једна света, унакрсне или неповезане, већ јединствени људски прогрес, неповратно узвишен од стране Христа, Господа историје. Његово искупитељско дело обухвата сваку димензију људског постојања. Две велике библијске теме илуструју овај поглед: однос између стварања и спасења и есхатолошка обећања. У Библији стварање је представљено не као фаза која претходи делу спасења, већ као прво спасоносно деловање: „Јер нас је у Њему изабрао пре стварања света“ (Eфесцима 1:3). То је део процеса спасења, Божијег општења са самим Собом. Религиозно искуство Израиља је суштински историја, али та историја је само продужење чина стварања. Стога псалми певају о Богу истовремено као о Творцу и Спаситељу (Пс. 136, 74, 93, 95). Бог, који је створио космос из хаоса, исти је Онај који делује у историји спасења. На Христово дело се гледа као на поновно стварање и приповедано је за нас у контексту стварања (Јн. 1). Стварање и спасење стога имају христолошко значење: у Њему све је било створено и спашено (Кол. 1, 15-20). Када кажемо да човек себе остварује тако што наставља дело стварања кроз сопствено деловање, говоримо да он тиме себе ставља у средиште историје спасења. Овладавање земљом, како га Књига Постања представља, јесте дело спасења и требало је да произведе своје обиље. Радити, преобразити овај свет, значи спасити га. Библија открива дубоко значење тог напора. Грађење пролазног града није само корак у „хуманизовању“, у „пре-евангелизацији“, како су теолози имали обичај да говоре пре неколико година. То значи учестовати у потпуности у просецу спасења који утиче на читавог човека. Друга велика библијска тема доводи нас до сличног закључка. Ово је тема есхатолошких обећања, тј. догађаји који наговештавају и прате есхатолошку еру. Ово није тема која је једном поменута; већ се, попут прве, често понавља кроз читаву Библију. Живо је присутна у историји Израиља и стога заслужује место у садашњем напредовању народа Божијег. Пророци су писали о царству мира; али мир претпоставља установљење правде (Ис. 32, 17), одбрану права сиромашних, казну тлачитељима, живот без страха од ропства. Погрешно схваћена духовност нас често доводи до тога да заборавимо људску поруку, моћ да променимо неправедне друштвене структуре, које есхатолошка обећања садрже – што, наравно, не значи да садрже ништа осим социјалне наговештаје. Крај сиромаштва и експлоатације ће означити да је Царство Божије дошло; биће овде, према Исаији, када нико „неће градити а други се населити, неће садити а други јести“ и када свако „ужива у делима руку својих“ (65, 22). Борити се за праведан свет где неће бити насиља или ропства или присилног рада представљаће знак доласка Царства Небеског. Царство и друштвена неправда су неускладиви. У Христу „сва Божија обећања имају испуњење“ ( 2. Кор. 1,20; такође Ис. 29,18-19; Мт. 11,5; Лев. 25,10 ; Лк. 4, 16-21). Лекција коју треба извући из ове две библијске теме је јасна; спасење обухвата целокупног човека. Борба за праведно друштво уклапа се у потпуности и с правом у историју спасења. Тај закључак је наглашен у Развоју људи (21), где се каже да се „интегрални развој“ (наиме, спасење) људи проширује, без прекида, од поседовања онога што му је потребно до заједнице са Господом, до пуноће спасоносног дела. Христос се стога појављује као Спаситељ који, ослобађајући нас од греха, ослобађа нас од самог корена социјалне неправде. Читав динамизам људске историје, борба против свега што деперсонализује човека – социјалне неједнакости, сиромаштва, експлоатација – имају своје порекло, сублимисани су и достижу своју пуноћу у спасоносном делу Христа. Следеће две тачке потврђују и ближе одређују закључке ових параграфа. Сусрет са Богом у историји Циљ хришћана који учествују у процесу ослобођења онда јесте да се створи нови човек. Тражили смо одговор на прво питање: Шта је значење такве борбе, тог стварања, у светлости вере? Можда сада можемо питати: Шта је значење те одлуке за човека? У својој политичкој преданости савремени човек је нарочито осетљив на основне људске потребе и покушава да буде од помоћи онима који трпе насиље и неправду. Није довољно тврдити да је љубав према Богу неодвојива од љубави према ближњем. Милосрђе не може постојати у апстрактном смислу, ван нашег људског делокруга љубави. Милосрђе постоји само отелотворено у људској љубави, када дође до свог испуњења. Волети ближњег је неопходна примена љубави према Богу; заправо, то јесте волети Бога. „Господ је циљ људске историје.“ Тако каже Конституција о Цркви у савременом свету (45). Сусрећемо се са Господом када се сусрећемо са људима. Када смо на страни човека, тада смо на страни Бога наше хришћанске вере, на страни Богочовека, на страни Христа. Данас, неко је рекао, наш ближњи није само неки индивидуални човек, већ и сви људи, нарочито они који су сиромашни и потлачени. Есхатологија и политика Посветити се успостављању праведног друштва и новог човека претпоставља поверење у будућност. То је чин који је отворен ка чему било што би могло уследити. Шта је значење ове новине виђено у светлости вере? Склоност савременог човека да живи у служби сутрашњице, да буде окренут будућности, интригиран оним што се још увек није десило, често је наглашавана. Ова карактеристика нашег времена без сумње је допринела поновном откривању есхатолошких вредности које су садржане у откривењу. Библија, нарочито Стари завет, нуди есхатологију као покретачку снагу историје спасења. Стога се чини да есхатологија није један од многих елеманата хришћанства, већ сам кључ његовог разумевања. Прича о изласку описује веома добро положај хришћанске заједнице у историји. Нови нагласак на есхатолошке вредности донео је обнову теологије наде. Хришћански живот суштински гледа унапред. Оно што хришћанина разликује, Молтман пише, „није вера, нити милосрђе, већ нада“. Хришћанин је, пре свега, онај који мора одговарати на наду која је у њему (1. Пт. 3,15). [3] Есхатолошка визија постаје оперативна, а нада постаје креативна када се сусретну са социјалним реалностима данашњег света, на тај начин стварајући оно што се назива „политичка теологија“.[4] Мец (J. B.Metz) предлаже да је ово неопходно исправљење за теологију, која је под утицајем егзистенцијализма и персонализма постала превише индивидуалистичка. Политичка теологија настоји да се фокусира на социјалне димензије библијске поруке. Библија нам говори, не само о позиву на заједницу са Богом, већ о сазивању. Та чињеница би требало да има утицај на политичко деловање хришћана. Овај закључак је нарочито одговарајућ у Латинској Америци, где хришћанска заједница прихвата све деликатније и чак радикалније политичке покрете; али нека питања се појављују. Да ли ће политичка теологија престати да анализира значење тих покрета? Или ће ићи даље и подстаћи нову политичку доктрину Цркве? У последњем случају, како можемо избећи повратак познатом старом проблему хришћанлука? Хоће ли теологија постати нова „идеологија“? Изазов ће бити пронаћи пут између хришћанске политике и уздржања. Врло је вероватно да се ниједно решење не може наћи насумичним методама; а ипак је тешко остварити унапред (како смо некада веровали да можемо) прецизна мерила која би требало да управљају деловањем Цркве; која ће вероватно морати бити изабрана потребама тренутка, светлошћу коју Црква има на располагању и великим напором да буде верна Јеванђељу. Постоје одређена поглавља теологије која могу бити написана само после тога. У сваком догађају, уколико можемо поново да ухватимо историјску визију фокусирани на будућност и охрабрени надом да ће Христос донети пуноћу коју чекамо, видећемо у новом светлу новог човека којег покушавамо да створимо нашом активношћу у садашњости. Уколико се надамо у Христа, вероваћемо у историјску авантуру – што отвара широко поље могућности хришћанског деловања. Мисија Цркве Црква, као видљива заједница вере, је често данас у изазову и преиспитивању. Оно што смо видели о значењу хришћанства поставља на нови начин мисију Цркве у свету. Две ставке нам овде могу помоћи: прва се тиче значења мисије Цркве; друга неизбежног услова да се она спроведе. Есхатолошка свест човечанства Неусловљена тврдња о универзалној могућности спасења мења радикално наш начин поимања мисије Цркве у свету. Ова промена перспективе подразумева децентрализацију Цркве, која више није ексклузивно место спасења и сада се окреће ка новој, радикалној служби човечанству. Уколико се, како смо видели изнад, изградња праведног друштва потпуно уклапа у историју спасења, тада Црква мора играти улогу у том оснивању новог поретка. Политичка теологија чини цркву „институцијом друштвене критике.“[5] Ово је критика у функцији своје есхатолошке поруке, која ће одиграти ослобађајућу мисију тако што ће указати на пролазну природу сваке историјске ситуације и сваког људског остварења. Улога Цркве, међутим, није само друштвена критика, чиме би ризиковала да буде нешто искључиво интелектуално. Црква ће подстицати и радикализовати преданост хришћана историји око њих.[6] Хришћанска заједница, која исповеда истину „која се сама остварује“, позвана је да учествује активно у изградњи праведног поретка. Ово је чињеница коју теологија не сме негирати, осим уколико не жели да оправда толико често заслужени приговор, наиме, да хришћани запостављају деловање у свету. Стога можемо оправдати „земаљско“ деловање Цркве.[7] Но, ова есхатолошка перспектива такође нам допушта појмити на јасан и динамичан начин антитезу: привремено у односу на духовно и Црква у односу на свет. Црква заиста јесте сам свет који живи у историји, док се креће ка будућности коју је Господ обећао. Како је Тејард де Шарден приметио, Црква је „рефлексивно христијанизован“ део човечанства. То је оно што Црква прославља у Евхаристији; тако да можемо видети нераскидиву везу између ње и напора да се створи праведно друштво (Матеј 5. 23 -24). У Латинској Америци Црква мора схватити да постоји на континенту који пролази кроз револуцију, где је насиље присутно на различите начине. Свет у којем је хришћанска заједница позвана да живи и слави своју есхатолошку наду јесте свет којем се дешава социјална револуција. Њена мисија се мора остварити имајући то у виду. Црква нема алтернативу. Само потпуни прекид са неправедним поретком са којим је повезана на хиљаду свесних или несвесних начина и отворена преданост новом друштву, учиниће да људи у Латинској Америци верују у поруку љубави коју носи. Црквена критичко-политичка служба постаје двоструко значајнија у Латинској Америци, где Црквена институција има толики престиж. С обзиром на мисију Цркве, конкретне околности би требало да утичу, не само на свештеничке ставове, већ на саму теолошку мисао. Сиромаштво – у солидарности и у протесту Неколико година слушали смо о све већем позиву у Цркви за аутентичним сведочењем сиромаштва. Важно је, међутим, схватити врло прецизно поенту овог сведочења и избећи сентиментализам (постојала је безначајна прича о „чувеном достојанству сиромашних у Цркви“), као и сањалачки пројекат идеализовања сиромаштва (што би било иронично заиста за оне који се налазе у правом сиромаштву). У Библији је сиромаштво као лишавање основних животних потреба сматрано за зло, нешто што деградира човека и вређа Бога; речи које користи када се односи према сиромашнима ово показују (видети Исаија 10 -2; Амос 2, 6 -7; 5, 1 -6; 2 ,1). Са друге стране, духовно сиромаштво није само унутрашња равнодушност према добрима овог света, већ став отворености према Богу, духовне једноставности (Књига мудрости 2:3; Исаија 66:2; Псалми 25, 34, 37, 149; Приче Соломонове 22:4; 15:33; 18:2; Mатеј 5:3). Хришћанско сиромаштво нема смисла осим обећања да се буде једно са онима који пате због сиромаштва, како би се нагласило да представља зло. Нико не би требало да идеализује сиромаштво, већ да га показује као зло, да протестује против њега и да се бори да га елиминише. Кроз такав дух солидарности можемо упозорити сиромашне на неправедност њихове ситуације. Када је Христос преузео на себе сиромаштво, Он то није урадио да би га идеализовао, већ да покаже љубав и солидарност према људима и да их искупи од греха. Хришћанско сиромаштво, израз љубави, чини нас једним са онима који су сиромашни и чини да протестујемо против њиховог сиромаштва. Ипак морамо пазити на употребу те речи. Термин „сиромашан“ може се учинити нејасним и црквењачким, сентименталним, чак и антисептичним. Сиромашан човек данас јесте онај који је потлачен и који је на маргинама друштва, пролетеријат или потпролетеријат, који се бори да оствари најелементарнија права. Солидарност и протест о којима причамо имају прави политички призвук у данашњем свету. Бити једно са сиромашнима данас може имати за последицу лични ризик, чак и по живот човека. То је оно што откривају многи хришћани – или нехришћани – који су посвећени револуционарном делу. Зато се проналазе нове форме проживљавања сиромаштва различите од уобичајеног „одрицања од имовине овога света“. Само одбацивањем сиромаштва и чинећи себе сиромашном као протест против њега Црква може проповедати „духовно сиромаштво“, тј. отвореност људи и историје у којој живи ка будућности обећаној од Бога. Само на тај начин може испунити искрено и са добром шансом да буде услишена критичко-социјалну функцију коју политичка теологија додељује. За Цркву данас ово је најбољи тест аутентичности њене мисије. Мораћемо да поново размотримо, такође, мисао да цркве богатих земаља помажу црквама сиромашних земаља. Финансијска помоћ може бити самопоражавајуће сведочење сиромаштва које би требало да покаже, осим уколико је на одговарајући начин замишљена. Осим тога, може те земље успавати и учинити да пристану на реформистичка решења и површне промене, које ће на дуге стазе само продужити сиромаштво и неправду. Таква помоћ такође може умирити савест хришћана у земљама које контролишу светску економију. И да сумирамо. Уколико нам теолошко разматрање не помогне да препородимо деловање Цркве у свету и учинимо нашу преданост давању милостиње дубљом и радикалнијом, имаће малу вредност. Мораћемо да пазимо да не упаднемо у интелектуалну самозадовољност, неку врсту тријумфализма паметних, „нових“ визија хришћанства. Примењујући Паскалове речи, можемо рећи да читава политичка теологија наде, ослобођења, револуције, не вреди колико један чин вере, наде и милосрђа који води до активног напора да се ослободи човек од свега што га дехуманизује и спречава да живи по вољи Господњој. Извор: Теологија.нет
  6. Да би се дошло до теолошког значења ослобођења, прво морамо да дефинишемо термине. То ће чинити први део овог чланка. Омогућиће нам нагласак да смо на овим страницама нарочито осетљиви на критичку функцију теологије која се тиче присуства Цркве и њене активности у свету. Главна чињеница у вези са тим присуством данас, нарочито у неразвијеним земљама, јесте учествовање хришћана у борби за стварање праведног и братског друштва, у којем људи могу живети достојанствено и бити господари својих судбина. Мислимо да реч „развој“ не изражава добро ова дубока стремљења. „Ослобођење“ се чини егзактнијим и богатијим у призвуцима, отвара плодоносније поље за теолошка разматрања. Ситуација у Латинској Америци, једином континенту где већину сиромашног и потлаченог становништва чине хришћани, нарочито је занимљива за нас. Покушај да опишемо и интерпретирамо начине на које је Црква тамо присутна омогућиће нам поставку фундаменталног питања на основу којег потом можемо да усмеримо наше теолошко разматрање. То ће сачињавати други део овог чланка. Поменуто ће нам омогућити увид у то да се питајући о теолошком значењу ослобођења заправо питамо о значењу самог хришћанства и мисије Цркве. Некада је Црква одговарала на проблеме тако што се спокојно обраћала својим доктриналним и животним наслеђима. Данас, међутим, озбиљност и опсег процеса који називамо ослобођење је такав да су хришћанско веровање и сама Црква коренито доведени у питање. Хришћани су упитани какво право имају да се посвете великом задатку човечанства који је сада пред нама. Неколико параграфа дозволиће нам да укратко опишемо проблем, или, пак, да поставимо нова питања без покушаја да на њих одговоримо. Дефиниције Како би приступили овом питању на одговарајући начин, потребно је да објаснимо шта подразумевамо под „теологијом“ и „ослобођењем“. Теологија Теолошко разматрање је својствено животу вере и животу Цркве. Међутим, средиште теолошког проучавања варирало је током историје Цркве. Та еволуција је убрзана последњих година. Кроз историју Цркве теологија је имала различите функције. Две се нарочито истичу. У првим вековима оно што данас називамо теологијом је било уско повезано са духовним животом. Теологија се првенствено бавила размишљањима о Библији, прилагођавала се духовном прогресу. Од XII века теологија је почела да бива науком. Аристотеловске категорије су учиниле могућим да се говори о теологији као подређеној науци. Ова идеја науке је двосмислена и не задовољава савремени ум; али оно битно у делу светог Томе Аквинског јесте то да је теологија плод сусрета вере и разума. Можда је боље говорити о рационалном знању. Сажето речено, теологија је неопходно духовно и рационално знање. Ова два елемента су трајне и нужне функције читавог теолошког разматрања. Друга функција теологије се полако развијала и прихваћена је последњих година: теологија као критичко разматрање о црквеном пастирском деловању. Поновни акценат на милосрђе као центар хришћанског живота учинио је да на веру гледамо библијски, као преданост Богу и ближњем. Из ове перспективе разумевање вере је такође виђено као разумевање преданости, гледишта, става према животу у светлу откривене Речи. У исто време, сам живот Цркве постао је locus theologicus. Ово је постало јасно у такозваној новој теологији (Nouvelle Theologie) и често је од тада наглашавано. Божија реч, која нас окупља, отелотворена је у заједници вере у потпуности посвећене служењу свим људима. Нешто слично се десило са оним што је још од Папе Јована и Другог ватиканског сабора названо теологијом знакова времена. Не заборавимо да знакови времена нису само позив на интелектуалну анализу. Они су, пре свега, позив на акцију, преданост, служење другима. „Проучавање“ знакова времена преузима оба елемента (Gaudium et spes, no. 44). Сви ови фактори су нас довели до поновног открића и стварања експлитицне службе теологије као критичког разматрања о присуству и активности Цркве у свету, а у светлу откривења. Проповедањем јеванђелске поруке, својим светим тајнама, милосрђем својих чланова, Црква објављује и прихвата дар Царства Божијег у срцу људске историје. Црква је делотворно милосрђе, она је акција, преданост служењу људима. Теологија је разматрање, критички став. На првом месту је преданост милосрђу, служби. Теологија долази касније. На другом је месту. До црквене пастирске активности се не стиже путем закључивања из теолошких премиса. Теологија не води до пастирске активности, већ је разматрање о њој. Теологија би требало да пронађе Дух присутан у њој, који надахњује деловања хришћанске заједнице. Живот Цркве биће за њу locus theologicus. Разматрање о присуству Цркве и активностима у свету значи бити отворен према свету, слушати питања која су постављена, бити обазрив према узастопним фазама њеног историјског развоја.[1] Овај задатак је неизбежан. Разматрања у светлости вере би требало да увек прате Црквене пастирске напоре. Телогија, релативизирајући све њене подухвате, спречава Цркву да се усредсреди на оно што је само привремено. Теологија ће, ослушкујући изворе откривења, спроводити акцију, постављајући је у шири оквир и тиме ће је спречити да упадне у активизам и имедијатизам. Као разматрање активности Цркве, теологија је прогресивно и у одређеном смислу променљиво схватање. Уколико је преданост хришћанске заједнице попримила другачије форме током историје, разумевање које прати ту преданост ће непрестано заузимати нови поглед на њу и тада можда преузети изненађујуће иницијативе. Стога, теологија као критичко разматрање присуства Цркве и њеног деловања у свету у светлости вере, не само да допуњује две преостале службе теологије (мудрост и рационално знање), већ их и претпоставља. Развој или ослобођење? Данашњи свет пролази кроз дубоку социокултурну трансформацију. Савремени човек је постао у потпуности свестан економске основе ове трансформације. У сиромашним земљама, где огромна већина светске популације живи, борба за социјалну промену се припрема хитно и постаје насилна. Термин „развој“ не изражава добро тежњу савременог човека за хуманијим условима живота. Основни проблем: идеја развоја није једногласна; дат је знатан број дефиниција. Уместо да их размотримо једну по једну, погледајмо перспективе од којих полазе. Као прво, развој се може посматрати у чисто економском смислу, као синомим за економски развој; у том случају, мериће се развој земље, нпр. тако што ће се поредити њен БНП (приход по глави становника) са оном земљом за коју се претпоставља да је остварила висок ниво развоја. Ово мерило се може побољшати и учинити софистициранијим, али основна претпоставка биће да је развој најпре пораст богатства. Неколицина је оних који говоре на овај начин, бар експлицитно.[2] Такво мерило се користи како би се упоредило са другим, интегралнијим нормама. Можемо се, међутим, упитати да ли све норме не задржавају нешто од капиталистичког концепта развоја. Неподесност чисто економског мерила популаризовала је још једно, важније и данас чешће мерило, које гледа на развој као на глобални друштвени процес са економским, социјалним, политичким и културним аспектима. Ова стратегија развоја, имајући у виду све наведене аспекте, дозвољава људима да глобално напредују и такође избегавају одређене опасне замке. Гледати на развој као на глобални друштвени процес неопходно укључује етичке вредности, а то коначно наговештава концепт о томе шта човек јесте. Детаљно објашњење такве хуманистичке перспективе развоја захтева време и проширује гледиште које је управо представљено, а да му не противречи. Отац Л. Ј. Лебрет се непрестано борио за тај правац. Према њему је развојна економија „дисциплина која покрива пут од мање хумане до хуманије фазе“. Иста идеја је садржана у другој дефиницији развоја: „имати више да би се било нешто више“.[3] Ово хуманистичко гледиште поставља идеју развоја у шири контекст: историјска визија, у којој човечанство преузима одговорнот за своју судбину. Ипак, то укључује промену перспективе коју радије називамо „ослобођење“. То је оно што ћемо покушати да објаснимо у следећим параграфима. Последњих деценија термин „развој“ коришћен је да би се изразиле тежње сиромашних народа. Међутим, односећи се на то, термин се чинио слабим. Заправо, данас тај термин има пежоративну конотацију, нарочито у Латинској Америци. У последње време се много дискутовало о развоју, помоћи сиромашним земљама; постојао је чак и напор да се створи мистика у вези са овим речима. Покушаји да се дође до развоја педесетих година 20. века побудили су наде; али пошто нису ударили на темеље зла, нису успели у томе и довели су до обмане, конфузије и фрустрације. Један од најважнијих узрока ове ситуације јесте чињеница да је развој у свом стриктно економском, модернизованом смислу, узнапредовао због међународних агенција које су подржане од стране група које контролишу светску економију. Предложене промене упорно су избегаване, јер су евентуалном променом нападнути моћни међународни економски интереси и они интереси њихових савезника: националних олигархија. Штавише, у многим случајевима наводне промене су биле само нови и скривени начини да се повећа утицај моћних економских група. Овде конфликт ступа на сцену. Развој би требало да напада узроке наших неприлика, а међу средишњим је економска, социјална, политичка и културна зависност неких народа од других. Стога, реч „ослобођење“ тачније и боље изражава људску страну проблема. Када назовемо сиромашне земље потлаченим земљама над којима се доминира, реч „ослобођење“ је одговарајућа. Постоји и други, глобалнији и дубљи поглед на историјски напредак човечанства. Човек почиње да гледа на себе као на креативан субјекат; све више и више држећи контролу над сопственом судбином, усмеревајући је према друштву где ће бити слободан од какве било врсте ропства.[4] Гледање на историју као на процес еманципације човека поставља питање развоја у шири контекст, дубљи, чак и радикалнији. Овај приступ боље изражава тежњу сиромашних народа, који себе сматрају нарочито потлаченима. Зато се термин „развој“ чини прилично антисептичан, нетачно примењиван на трагичну, напету реалност. Оно што је под залогом је онда динамичан и историјски концепт човека који гледа према својој будућности, који ради данас да би обликовао своје сутра.[5] Ова тема и овај језик се појављују у одређеним деловањима учења Цркве. Један занемарени текст Развој народа, нпр., прича о „изградњи друштва где сваки човек, без обзира на расу, религију или националност, може живети потпуно човечним животом, ослобођен ропства које долази од других људи и од непотпуно овладаног света око њега.“ Идеја је снажније изражена у Поруци петнаест бискупа трећег света, објављеној као одговор на Развој народа. Тема ослобођења често се појављује, скоро као лајтмотив документа, у још једном тексту од веће важности због свог доктриналног ауторитета: у Меделинским Упутствима. Због тога се чини да ослобођење изражава боље и наде потлачених људи и пуноћу становишта по којем се на човека не гледа као на пасиван елемент, већ као на покретача историје. Што је још битније, посматрати историју као процес људског ослобођења смешта питање жељених друштвених промена у динамичан контекст. Такође нам дозвољава да боље схватимо доба у којем живимо. Коначно, термин „развој“ донекле замагљује теолошка питања која су скривена у том процесу. Говорити о ослобођењу, с друге стране, значи ослањати се на библијске изворе који осветљавају човеково присуство и деловање у историји: ослобођење од греха од стране Христа нашег Спаситеља и даривање новог живота. Да резимирамо: постоје, дакле, три нивоа значења термина ослобођење. Политичко ослобођење потлачених народа и друштвених класа; човеково ослобођење током историје и ослобођење од греха као стања живота заједнице свих људи са Господом. Опција с којом је суочена црква Латинске Америке Видели смо да је једна од функција теологије критичко разматрање о Црквеној пастирској активности. Ток историје открива несумњиве аспекте откривења и улога хришћана у тој историји конституише, рекли смо, прави locus theologicus. Што се тога тиче, од помоћи је да се подсетимо у општим цртама опције или избора коју важни сектори Цркве доносе на једином континету где је већина становништва хришћанска. Пресудни и тешки проблеми у вези са ослобођењем стоје пред Црквом Латинске Америке. Процес ослобођења у Латинској Америци Након много година правог незнања о томе шта се догађа и након кратког момента индицираног и вештачког оптимизма, Латинска Америка сада стиче бар делимично, али глобалније и структуралније разумевање своје ситуације. Најважнија промена у схватању реалности Латинске Америке лежи у чињеници да се не ради о пуком опису који је одвојен од дубоких узрока, већ посвећује нарочиту пажњу тим узроцима и испитује их у историјској перспективи. Деценију педесетих година 20. века у Латинској Америци обележио је велики оптимизам у могућностима остваривања економског развоја. Нада је заснивана на повољном историјском моменту и била је теоријски изражена у неколико изванредних економских студија. Моделе развоја који су били популарни тих година су предложиле међународне агенције.[6] За њих, међутим, развити се значило је имитирати процесе које прате развијенија друштва. Имитирани идеал било је „модерно друштво“ или „индустријализовано друштво“. Овај приступ је требало да реши све проблеме кроз које су пролазиле неразвијене земље јер су представљале „традиционална друштва“. Стога се на неразвијене земље гледало као да су у некој „првој фази“ у односу на развијене земље и као да пролазе кроз, мање-више, исто историјско искуство као што су и оне на свом путу да постану модерна друштва. Резултат је био бојажљив и, као што смо касније видели, погрешно усмерен покушај промене који је само учврстио постојећи економски систем.[7] Нови став се појавио шездесетих година 20. века. Развојни модел није произвео обећане плодове. Песимистична дијагноза је сада заменила ранију оптимистичну.[8] Данас јасно видимо да је предложени модел био неприличан. Био је то апстрактни модел, неисторијски, који нас је спречавао да видимо комплексност проблема и неизбежно контрадикторне аспекте предложеног решења. Процес недовољног развоја требало би проучавати из историјске перспективе, тј. контрастирати га са развојем великих капиталистичких земаља у чијим сферама се налази Латинска Америка. На неразвијеност, као глобалну друштвену чињеницу, може се гледати као на историјски производ развоја других земаља.[9]Динамика капиталистичке економије води у исто време до стварања великог богатства за неколицину и великог сиромаштва за велики број људи. Наше националне олигархије као саучесници у тиму са овим центрима моћи продужавају, ради сопствене користи и разним изговорима, доминацију у оквиру сваке од тих земаља;[10] а неједнакост између развијених земаља и оних у развоју погоршава се уколико се окренемо културолошкој тачки гледишта. Сиромашне земље над којима се доминира све више и више заостају. Ако ствари наставе овим током, ускоро ћемо моћи да причамо о две људске групе, две врсте човека.[11] Све ове студије воде нас до закључка да се Латинска Америка не може развити у оквиру капиталистичког система. Обележити Латинску Америку као потлачени континент над којим се доминира природно доводи причу до ослобођења и почињемо да делујемо у вези са тим. Заиста, то је реч која открива ново убеђење Латиноамериканаца. Неуспех покушаја да се дође до реформе нагласио је овај став. Данас се већина „освешћених група“ слаже да ће истинског развоја Латинске Америке бити само кроз ослобођење од доминације капиталистичких земаља. То подразумева, наравно, отварање карата својим природним савезницима: нашим националним олигархијама. Латинска Америка се никада неће извући из невоље осим кроз дубоки преображај, друштвену револуцију која ће радикално променити услове у којима сада живи. Данас мање или више марксистичка инспирација преовладава међу овим групама и појединцима који подижу заставу за ослобођење континента. И за многе на нашем континенту ово ослобођење ће морати, пре или касније, да прође кроз путеве насиља. Заиста препознајемо да је оружана борба почела пре неколико година. Тешко је измерити њене могућности у смислу политичке ефикасности. Претрпљени неуспеси су је натерали да поново размисли о свом програму, али било би наивно мислити да је оружана борба готова. Морамо се, међутим, присетити да у процесу ослобођења постоји, експлицитно или имплицитно, додатни подстицај. Достизање ослобођења континента значи више од превазилажења економске, социјалне и политичке зависности. То исто тако значи видети човечанство како маршира према друштву у којем ће човек бити слободан од сваког ропства и бити господар своје сопствене судбине.[12] Црква у процесу oслобођења Црква Латинске Америке је живела и даље живи већинским делом у гето положају. Стога је Црква морала да тражи подршку од установљених центара моћи и економски моћних група како би спровела свој задатак и понекад се суочила са својим непријатељима. Но, већ неко време смо сведоци огромног напора да се оконча та гето ситуација и отресе ова двосмислена заштита коју су понудили подржаваоци неправедног поретка по којем наш континент живи. Пастирски циљ установљења „новог хришћанства“ је многе хришћане навео да се политички обавежу у стварању праведнијег друштва. Лаички апостолски покрети, нарочито они основани од стране младих, дали су у протеклим годинама најбоље лидере политичким социјално-хришћански инспирисаним партијама. Данас, међутим, апостолски покрети младих су постали радикалнији у својим политичким ставовима. У већини земаља Латинске Америке милитантске групе више не нагињу ка социјално-хришћанским партијама, а уколико нагињу, постају њихово радикалније крило. Све револуционарнији политички ставови хришћанских група често доводе лаичке апостолске покрете у конфликт са хијерархијом, отварају питање њиховог уклапања у Цркви и проузрокују им озбиљне проблеме савести. У много случајева заинтересованост лаика за социјалну револуцију постепено замењује њихово интересовање за Царство Божије. Јасније идеје о трагичним догађањима на континету, оштри прекиди који су проузроковани политичком поларизацијом, тренд све активнијег учешћа у животу Црве како је нагласио Други ватикански концил – све то је учинило свештенство (укључујући и монаштво) најдинамичнијим и најнемирнијим сегментом Цркве Латинске Америке. У многим земљама групе свештеника организовале су се како би водиле и наглашавале све већу узнемиреност. Они позивају на радикалне промене у активности и присуству Цркве. Ове активности и други фактори у неколико случајева су водили до трвења са локалним бискупима и нунцијима. Осим ако се радикалне промене ипак не догоде, вероватно је да ће се ови конфликти умножити и постати још гори у предстојећим годинама. Многи свештеници се такође осећају позваним да се активно укључе у политику. Често се дешава данас у Латинској Америци да су свештеници названи подривачима. Многе од њих прати или тражи полиција. Други су у затворима, протерани су или су их чак убили антикомунистички терористи. Ови нови и озбиљни проблеми са којима се суочава Црква Латинске Америке проузрокују конфликте и многи бискупи нису добро припремљени да се изборе са њима. Ипак, постоји постепено буђење ка друштвеном присуству Цркве и поновном откривању њене пророчке улоге. Бискупи у осиромашеним и више експлоатисаним подручјима су жестоко осудили неправде којима су сведоци. Међутим, чим нагласе дубоке узроке ових зала, они су у сукобу са великим економским и политичким блоковима у земљи. Неизбежно су осуђивани због мешања у ствари које се не односе на њих и названи марксистима. Често су католички конзервативци спремни да их оптуже за то. Наведене активности су довеле до манифеста који их изражавају и до развијања теолошко-пастирске основе за исте. У протекле две године видели смо налет јавних изјава: од лаичких покрета, група свештеника и бискупа и читавих епископата. Оно што се стално понавља у овим изјавама јесте прихватање солидарности Цркве са невољама Латинске Америке. Црква одбија да занемари те невоље, тражећи да прихвати одговорност за исправљање неправди.[13] Сиромаштво, неправда и експлоатација људи од стране ближњих у Латинској Америци често се назива „институционализовано насиље“. Теолошки, тај феномен се именује као „стање греха“.[14] Реалност тако описана очигледно је све више резултат ситуације зависности, тј. центри где се одлуке доносе су смештени изван континента – чињеница која наше земље држи у стању неоколонијализма.[15] У свим овим изјавама из различитих извора унутар Цркве Латинске Америке, термин „развој“ се постепено замењује термином „ослобођење“.[16] Реч и идеја иза ње изражавају жељу да се реши стање зависности, али више од тога, оне наглашавају жељу потлачених људи да држе контролу над својим судбинама и да се ослободе од садашњег ропства, симболизујући слободу од греха коју је омогућио Христос.[17] Ово ослобађање једино ће моћи да се досегне детаљном променом структура. Термин „социјална револуција“ све се чешће чује – и то све отвореније.[18] Проблеми Ова ситуација испитује, између осталог, Цркву Латинске Америке у вези са њеном стварном заједницом, у значењу њене мисије, социјалног статуса, верности Јеванђељу. Стога су створени нови проблеми и отворене неслућене перспективе. Активно учешће у процесу ослобођења далеко од тога да је чињеница у свим хришћанским заједницама Латинске Америке. Већи део Цркве остаје везан на различите начине (свесно или несвесно) за установљени поредак. Најгоре је то што међу хришћанима Латинске Америке, не само да постоје различите политичке опције у оквиру слободне размене идеја, већ су и поларизација опција и све тежа ситуација сврстале неке хришћане међу потлачене, а друге међу прогонитеље; неке међу мученике, а друге међу мучитеље. Из овога излази озбиљан и радикалан сукоб. Унутар процеса ослобођења Црква Латинске Америке је строго подељена. У овим условима живот у средишту хришћанске заједнице постаје нарочито тежак и конфликтан. На учествовање у евхаристијском слављу, на пример, у садашњој форми многи гледају као на чин којем недостаје подршка у правој људској заједници; поприма фиктиван изглед. Биће немогуће у будућности не суочити се са проблемима који произлазе из такве поделе међу хришћанима. Романтични позив за уједињење свих хришћана, без узимања у обзир дубоких узрока садашње ситуације и правих услова за заједничку изградњу друштва није ништа друго него одступање. На путу смо нове концепције јединства и заједничарења у Цркви. Ово не укључује чињеницу прихваћену једном и заувек, већ нешто увек у процесу, нешто остварено храброшћу и слободом духа, понекад по цени болних одвајања. У свету Латинске Америке, где хришћанска заједница треба да живи и да се радује, њена есхатолошка нада јесте та о социјалној револуцији, где је насиље присутно на различите начине. Њена мисија претходи томе. Избори које (са већ означеним ограничењима) Црква доноси све више је стављају у дилему у којој се она тренутно налази на континету: реформа или револуција. Суочен са поларизацијом, може ли Црквени ауторитет остати на нивоу општих изјава? Може ли, пак, ићи даље без напуштања оног што се обично сматра њеном специфичним мисијом? За Цркву Латинске Америке бити у свету, а не бити изван света значи конкретно и јасније бити у систему, али не од система. Очигледно је, заправо, да ће само прекид са неправедним садашњим поретком и искрена преданост новом друштву учинити да људи Латинске Америке верују у поруку љубави коју носи хришћанска заједница. Овај захтев би требало да доведе до дубоког поновног сагледавања начина на који се проповеда Реч Божија. Такозвана „политичка теологија“, која Цркви додељује социјално-критичку функцију са основом у њеној есхатолошкој нади, јесте занимљив начин размишљања, нарочито у Латинској Америци, где упражњавање ове функције (у пракси већ започето) има огромне последице. Други проблем блиско повезан са претходним изазвао је жестоке расправе. Да ли би Црква требало да користи социјалну улогу коју има у корист друштвеног преображаја у Латинској Америци? Постоје они који су саблажњени када чују да је Црква посвећена неопходним и хитним променама. Плаше се да ће Црква након што је била повезана са једним владајућим поретком једноставно се посветити другом. Такође се плаше да се овај напор може завршити бучним неуспехом: епископи Латинске Америке немају једногласне ставове и немају неопходна средства да оријентишу све хришћане ка једној линији друштвеног напретка. Не може се порећи реалност оваквог задатка. Но, друштвени утицај Цркве је чињеница; и не учинити ништа у корист потлачених људи у Латинској Америци значи деловати против њих. Са друге стране, најбољи начин да Црква прекине своје везе са садашњим поретком (и тиме изгуби тај двосмислени друштвени престиж) јесте да се одрекне фундаменталних неправди на којима је заснована. Да би се разазнало које је деловање одговарајуће за Цркву Латинске Америке, неопходно је да имамо на уму њене историјске и друштвене координате. Не урадити ово значило би прећи на ниво апстрактне и „историјске“ теологије – суптилније, теологије која је више обазрива да не понови претходне грешке, него да увиди јединственост садашње ситуације и да се обавеже будућности. Хришћанска заједница Латинске Америке налази се на сиромашном континенту. Ипак, слика коју она нуди, узевши глобално, није слика сиромашне Цркве. Ово је прецизно приказано у последњем документу из Меделина и ко год је заинтересован може потврдити ту слику тако што ће се обратити Латиноамериканцу из средње класе. У пројекцији ове слике, без сумње, предрасуде и генерализације се мешају, али нико не може оповргнути њену основну валидност. Често мешамо оно што је „неопходно“ са удобним живљењем у овом свету, слободу да проповедамо Јеванђеље са заштитом моћних група, инструменте службе са средствима моћи. Извор: Теологија.нет
  7. Вијек од ослобођења Сарајева Навршено је 100 година од уласка српске војске под командом војводе Степе Степановића у Сарајево, чиме је симболично окончана, четири деценије дуга, аустроугарска окупација БиХ. Позив српској војсци да дође, упутила је новоформирана Народна влада у Сарајеву, гдје данас нема ни трагова овог значајног датума. Када је 6. новембра 1918. године, обалом Миљацке промарширала Друга армија Војске Краљевине Србије под командом Степе Степановића, дочекана је као ослободилачка, као вјесник слободе за православце, католике, муслимане након вјекова туђег јарма, каже Александра Костовић, историчар из Источног Сарајева. - Након што су нове власти то тражиле да српска војска уђе у БиХ, она улази без борби. За разлику од 1914. када након побједа на Церу и Колубари стиже пред Сарајево, овај пут долази без борби и улази у град, дочекана са једним одушевљењем, како становништва тако и водећих личности тог времена - прича Костовић. Сачувани су говори у којима српски првак Василије Грђић као и први предсједник Народне владе у Сарајеву Атанасије Шола с поетским жаром изражавају усхићење због доласка српских трупа. Посебно се издваја добродошлица тадашњег реиса Џемалудина Чаушевића који српску армију назива "јуначком војском неумрлих заслуга". - Драга браћо јунаци! Ја вас увјеравам да ће муслимани БиХ знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај сусрет након бурних стољећа - рекао је тада Чаушевић, реис улема ИЗ у БиХ. Вијек послије, власт у Сарајеву о уласку војске Краљевине Србије говори као о преврату и успостављању "српске власти" којом је почео прогон муслимана. Нема ни помена славног војводе Степе Степановића и жртава које је српски народ поднио за ослобађање од туђинаца. Од 1919. до посљедњег рата, с прекидом током њемачке окупације у Другом свјетском рату, сарајевска улица носила је назив "Обала војводе Степе Степановића", команданта српске војске која је ослободила Сарајево. Српски војвода данас је уступио мјесто Кулину бану. Као што се свјесно прећуткује свечани дочек српских трупа у Сарајеву, тако се занемарује историјска истина да је БиХ у јесен 1918, након слома Аустроугарске, била на ивици уједињења са Краљевином Србијом. - 42 од укупно 54 среза у БиХ проглашавају директно уједињење са Србијом, не питајући уопште за мишљење Народну владу у Сарајеву. Срез Фоча 3. децембра проглашава уједиње са Србијом. Житомислић, Јабланица... бањалучко вијеће је такође прогласило уједињење са Србијом -истиче Драга Мастиловић, историчар из Источног Сарајева. Ипак, умјесто уједињења са матицом, српски политичари из БиХ прихватају магловиту идеју југословенства, што ће се касније показати као мајка свих грешака, плаћена милионама жртава, губитком територије и националне свијести. У супротном, данас би војвода Степа Степановић и даље имао своју улицу у Сарајеву. https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=315602
  8. Тренутак формалног чина ослобођења и предаје српске Боке Краљевини Србији. Аустроугарски подмаршал Хоусек, командант ратне луке Бока Которска, испред хотела "Бока" у Херцег Новом, предаје управу над Боком потпуковнику Српске војске Светиславу Т. Симовићу. Након потписивања предаје двојица званичника излазе из хотела док Новљани радосно кличу “а градска музика свира ‘Боже Правде’" (7. новембар 1918)... Томо Крстов Поповић, управитељ Српске поморске закладне школе у Херцег Новом описује тренутак ослобођења српског мора: “...По томе музика – ту пред аустријским официрима! – засвира српску химну коју народ саслуша побожно гологлав и сузнијем очима од радости. А бијаше около наоколо мноштво народа све прекрилило, да се од силнога свијета нигдје није могло приступити. Све ово изгледаше нам као сан, нипошто јава, нарочито гледајући, како се све ово, послије дојучерашње аустријске строгости, све врши пред ц. и к. аустријским официрима, који на глас српске химне стоје укочени, салутирајући по војнички са руком на сљепочници. У овом неисказаном одушевљењу омладина подиже на рукама потпуковника Симовића, те га у заносу раздрагани понесе тако около свега града“. А ево како се тога дана сећао потпуковник Симовић (његово писмо чува се у Градској библиотеци и читаоници Херцег-Нови): “У Херцегновом (7. новембра) чекало ме је пријатно изненађење. На пристаништу су нас дочекали претседник општине уважени г. Гојковић са неколико особа, који су нас братски поздравили и загрлили. Потом смо са спроводником сели у аутомобил и кренули у варош. Пут од пристаништа до хотела 'Боке' био је 'окићен' масом света, који су нас поздрављали и бацали на нас цвеће. Одвезли су нас право у команду Ратне луке Боке Которске, садањи хотел 'Бока'... Одмах за нама у дворану за пријем дошао је командант Ратне луке подмаршал Хоусек са штабом... У то време чули су се споља звуци музике, која је свирала српску химну. Одмах затим у дворану је ступио марински официр – поручник фрегате Бабић и на немачком језику обратио се подмаршалу: 'Екселенцијо, народ је свечано дошао да поздрави српскога команданта и моли да српски командант изађе, јер ће у противном светина продрети у дворану.' Подмаршал нас је замолио да изађемо. Кад смо се појавили на улазним вратима хотела 'Боке' били смо најбурније поздрављени (ова фотографија, начињена управо у том тренутку, чува се у Завичајном музеју у Херцег-Новом). Кад је се утишало клицање, одржао је поздравни говор римокатолички бискуп из Котора, пресветли господин Учелини, прво на српском језику српском команданту и ослободилачкој Српској војсци, почињући свој говор са 'Драги брате'... После њега поздравили су нас врло лепим и патриотским говорима: претседник општине г. Гојковић, претседник Сокола г. Јово Секуловић и у име омладине г-ца Даница Обрадовић... После овога хтели смо се вратити у дворану, где смо били позвани на закуску код подмаршала Хоусека, али нас је омладина дограбила и на рукама пронела кроз варош...“ Сто година касније црногорски премијер изјавио је како тврдња да је српска војска 1918. године ОСЛОБОДИЛА Боку Которску од аустроугарске окупације представља „фалсификовање историје које се неће дозволити“ (25. априла 2018). Док је фантомска организација “Црногорски покрет“ утврдио да је српска војска (у којој је притом било више од 500 добровољаца Бокеља који су прошли Албанску голготу и учествовали у пробоју Солунског фронта) у Боку дошла као ОКУПАТОР...
  9. Делегације локалне самоуправе, Министарства одбране, Историјског архива и Музеја Крајине, неготинског СУБНОР-а, организација Резервних воних старешина и Цивилних ратних војних инвалида положиле су цвеће и венце на Споменик ослободиоцима . У галерији Дома културе „Стеван Мокрањац“ у организацији Музеја Крајине, Историјског архива и СУБНОР Неготин отворена је Изложба под називом „Стогодишњица ослобођења Неготина у Великом рату“. Изложба се састоји од фотографија и докумената који описују почетак, ток и завршетак Првог светског рата, са посебним акцентом на XIII пешадијски пук "Хајдук Вељко" и на догађаје везане за ослобођење нашег града. На свечаној академији посвећеној 21. октобру, Дану ослобођења Неготина у Првом светском рату, одржаној у сали Дома културе, након извођења химне „Боже правде“ честитајући празник Владимир Величковић, председник Општине Неготин поручио је да велику захвалност дугујемо нашим прецима који су живот дали да бисмо ми живели слободно. „Наша обавеза је да чувамо успомену на наше ослободиоце и да будемо достојни њихове успомене. Слава им и хвала! Ако је историја учитељица живота морамо извући поуке из вишевековног страдања нашег народа. Морамо бити мудри и победе низати и на другачијем терену. Вођени чашћу и храброшћу наших предака које су саставни део нашег бића, у 21- ом веку, окренути будућности, не смемо дозволити да будемо обезхрабрени јер то није у нашем генетском коду. Уздигнуте главе наставићемо да нижемо победе достојанствено, на свим пољима, као земља паметних људи, врхунских стручњака и спортиста, спремна за договор и нова достигнућа. Вредности - самопоштовање, слободарски дух, заједништво и рад, наше су водиље.“ На важне историјске тренутке и страдања које је доживео наш народ у Великом рату подсетио је Ненад Војиновић, директор Историјског архива Неготин преневши утиске које је у свом дневнику забележио мајор у санитету француске војске др Мије приликом уласка у Неготин. „ Упутили смо се ка Неготину, један немачки авион лети изнад нас и ми смо приморани да се склонимо у храстову шуму . Поново крећемо на пут који се спушта многим кривинама поред пољопривредне, виноградарске школе. Читави су брежуљци засађени лозом. На њима се ту и тамо налазе бетонски подруми, „пивнице“, у којима се чувају бачве чувеног неготинског вина. Само је главни штаб свечано ушао у варош. Ми смо ишли на запад да прегледамо касарне и тек после тога смо имали право да идемо у тај пријатан град. У центру нашег града, на споменику јунацима из првог светског рата, са једне од четири стране стоји фигура генерала Жуиња Гамбете, у профилу. Испод ње је исписано: ̎ Првом веснику слободе. Захвални Неготинци ̎. А, велики и светски признати научник из Лозане, проф. др Роналд Арчибалд Рајс, кога су Срби назвали својим „највећим пријатељем из најтежих дана“, који је толико заволео Србе и пратио их на овом тешком ратном путу – путу Првог светског рата, и ценио их као ретко поштен и слободољубив народ, па је и завештао своје срце, да се после његове смрти пренесе на врх Кајмакчалана и тамо у крипти, међу земним остацима српских ратника за слободу, заувек почива, остављајући нам поруку коју Срби никада не би смели да забораве: „Чувајте се Срби“. И управо данашњи дан 21. октобар, дан када је ослобођен наш град у Великом рату, треба чувати од заборава и сталним подсећањем и обележавањем убрајати међу најславније и најзначајније странице наше историје“ истакао је Војиновић. У музичко сценском делу програма наступили су рецитатори Неготинске Гимназије, етно група „Мариника“, вокална група „Ајдуци“ и квартет „Мокрањац“ и инструменталисти Давид Сурдановић, Никола Болановић, Лука Николић и Хор СМШ Уметничке школе „Стеван Мокрањац“. Извор: Неготин.рс
  10. Општина Неготин је у недељу 21. октобра парастосом, полагањем цвећа на Споменик ослободиоцима, изложбом у галерији Дома културе и свечаном академијом обележила велики јубилеј- сто година од ослобођења Неготина у Првом светском рату. Његово преосвештенство, епископ тимочки Господин Иларион уз саслужење свештеника Архијерејског намесништва неготинског и Војске Србије, служио је парастос страдалима од 1914-1918.године у централном градском парку. Делегације локалне самоуправе, Министарства одбране, Историјског архива и Музеја Крајине, неготинског СУБНОР-а, организација Резервних воних старешина и Цивилних ратних војних инвалида положиле су цвеће и венце на Споменик ослободиоцима . У галерији Дома културе „Стеван Мокрањац“ у организацији Музеја Крајине, Историјског архива и СУБНОР Неготин отворена је Изложба под називом „Стогодишњица ослобођења Неготина у Великом рату“. Изложба се састоји од фотографија и докумената који описују почетак, ток и завршетак Првог светског рата, са посебним акцентом на XIII пешадијски пук "Хајдук Вељко" и на догађаје везане за ослобођење нашег града. На свечаној академији посвећеној 21. октобру, Дану ослобођења Неготина у Првом светском рату, одржаној у сали Дома културе, након извођења химне „Боже правде“ честитајући празник Владимир Величковић, председник Општине Неготин поручио је да велику захвалност дугујемо нашим прецима који су живот дали да бисмо ми живели слободно. „Наша обавеза је да чувамо успомену на наше ослободиоце и да будемо достојни њихове успомене. Слава им и хвала! Ако је историја учитељица живота морамо извући поуке из вишевековног страдања нашег народа. Морамо бити мудри и победе низати и на другачијем терену. Вођени чашћу и храброшћу наших предака које су саставни део нашег бића, у 21- ом веку, окренути будућности, не смемо дозволити да будемо обезхрабрени јер то није у нашем генетском коду. Уздигнуте главе наставићемо да нижемо победе достојанствено, на свим пољима, као земља паметних људи, врхунских стручњака и спортиста, спремна за договор и нова достигнућа. Вредности - самопоштовање, слободарски дух, заједништво и рад, наше су водиље.“ На важне историјске тренутке и страдања које је доживео наш народ у Великом рату подсетио је Ненад Војиновић, директор Историјског архива Неготин преневши утиске које је у свом дневнику забележио мајор у санитету француске војске др Мије приликом уласка у Неготин. „ Упутили смо се ка Неготину, један немачки авион лети изнад нас и ми смо приморани да се склонимо у храстову шуму . Поново крећемо на пут који се спушта многим кривинама поред пољопривредне, виноградарске школе. Читави су брежуљци засађени лозом. На њима се ту и тамо налазе бетонски подруми, „пивнице“, у којима се чувају бачве чувеног неготинског вина. Само је главни штаб свечано ушао у варош. Ми смо ишли на запад да прегледамо касарне и тек после тога смо имали право да идемо у тај пријатан град. У центру нашег града, на споменику јунацима из првог светског рата, са једне од четири стране стоји фигура генерала Жуиња Гамбете, у профилу. Испод ње је исписано: ̎ Првом веснику слободе. Захвални Неготинци ̎. А, велики и светски признати научник из Лозане, проф. др Роналд Арчибалд Рајс, кога су Срби назвали својим „највећим пријатељем из најтежих дана“, који је толико заволео Србе и пратио их на овом тешком ратном путу – путу Првог светског рата, и ценио их као ретко поштен и слободољубив народ, па је и завештао своје срце, да се после његове смрти пренесе на врх Кајмакчалана и тамо у крипти, међу земним остацима српских ратника за слободу, заувек почива, остављајући нам поруку коју Срби никада не би смели да забораве: „Чувајте се Срби“. И управо данашњи дан 21. октобар, дан када је ослобођен наш град у Великом рату, треба чувати од заборава и сталним подсећањем и обележавањем убрајати међу најславније и најзначајније странице наше историје“ истакао је Војиновић. У музичко сценском делу програма наступили су рецитатори Неготинске Гимназије, етно група „Мариника“, вокална група „Ајдуци“ и квартет „Мокрањац“ и инструменталисти Давид Сурдановић, Никола Болановић, Лука Николић и Хор СМШ Уметничке школе „Стеван Мокрањац“. Извор: Неготин.рс View full Странице
  11. 2. Анализа феномена теологије ослобођења открива да она садржи суштинску претњу вери Цркве. У исто време се мора имати на уму да ниједна заблуда не може опстати ако у себи не садржи трунку истине. И заиста, заблуда бива опаснија што је већа ова трунка истине јер је искушење које она изазива тиме озбиљније. Надаље, заблуда о којој говоримо не би могла себи приписати ово зрнце истине да је та истина достојно проживљена и сведочена тамо где треба (наиме, у вери Цркве). Дакле, одбацивши заблуде и указавши на опасности теологије ослобођења, увек морамо бити спремни да приупитамо која је то истина која наведене опасности прожима и како се она може поставити тамо где треба, како се може ослободити монопола заблуде. 3. Теологија ослобођења је универзални феномен на три начина: А) Она не намерава увести нову теолошку расправу тамо где она већ постоји, тј. не жели да развије нове аспекте социјалне етике Цркве. Она себе радије види као нову херменеутику хришћанске вере, као нови начин схватања хришћанства у целини и нов начин његове примене. Стога она утиче на теологију у њеној основној садржини, а не само на одређене аспекте њеног садржаја. Тиме она мења све облике живота Цркве: њено устројење, литургију, катихизис, моралне одабире. Б) Док данашња теологија ослобођења има свој центар делатности у Латинској Америци, она никако није искључиво латиноамерички феномен. Она је незамислива изван владајућих утицаја европских и северноамеричких богослова; али она се може наћи у Индији, Шри Ланци, на Филипинима, Тајвану, као и у Африци, мада се у овом последњем случају више ради о „афричкој теологији“. Заједницу теолога Трећег света (The Union of Third World Theologians) поприлично карактерише наглашавање мотива теологије ослобођења. В) Теологија ослобођења сеже изван деноминацијских граница: од своје полазне тачке она често покушава створити нову унверзалност, којој су класичне црквене поделе наводно постале небитне. I Концепт теологије ослобођења, њени почеци и предуслови Ове уводне напомене довеле су нас у средиште теме, но ипак се нисмо позабавили централним питањем: шта је теологија ослобођења? Испрва смо рекли да теологија ослобођења намерава да обезбеди ново целовито тумачење хришћанске стварности; она објашњава хришћанство као праксу ослобађања и види себе као водич ка тој пракси. Ипак, пошто је њено виђење свеукупне стварности политичко, ослобођење је такође политички концепт, те водич ка ослобођењу мора бити водич ка политичком делању: „Ништа не лежи изван… политичке посвећености. Све има политичку боју.“ Теологија која није „практична“ – тј. није суштински политичка – сматра се „идеалистичком“ и нереалном или се осуђује као носилац тлачитељскг одржавања моћи. Један теолог који се учио богословљу на предањски начин и који је прихватио његов духовни изазов тешко ће разумети да се овде чини озбиљан покушај преобликовања целокупне хришћанске стварности у категоријама политичко-друштвене праксе ослобођења. Ово је тим пре теже зато што многи теолози ослобођења настављају да користе класичан подвижнички и догматски језик Цркве, притом му мењајући садржај. Као резултат овога, читалац или слушалац који дела из другачијих околности може стећи утисак да је све исто као и раније, сем пар додатака донекле одбојних изјава, које – пошто им је приписана велика количина духовности – тешко могу бити толико опасне. Сама радикалност теологије ослобођења значи да се њена озбиљност често потцењује, пошто она не спада ни у једну прихваћену категорију јереси; њен суштински проблем се не може открити постојећим моделом стандардних испитивања. Волео бих стога покушати да основној оријентацији теологије ослобођења приступим у два корака: прво ћу рећи нешто о њеним претпоставкама које је чине могућом, а онда ћу се осврнути на њене основне концепте, који откривају нешто од њене структуре. Шта је могло довести до ове потпуно нове оријентације теолошке мисли која је изражена у теологији ослобођења? Углавном, видим три фактора која су је омогућили: 1. После Концила (Други ватикански концил – прим. прев.) настаје нова теолошка околност, коју опет карактеришу три особине: А) Заснива се гледиште да постојеће теолошко предање више није адекватно и да – као резултат реченог – потпуно нову теолошку и духовну оријентацију треба тражити непосредно у Светом писму и знаковима времена. Б) Идеја окретања ка свету, одговорности за свет често се сводила на наивну веру која је прихватила људске науке као ново јеванђеље, без да је желела видети њихова ограничења и ендемске проблеме. Психологија, социологија и марксистичко тумачење историје су деловали као научно доказани и стога су постали непогрешиви арбитри хришћанске мисли. В) Критика предања коју примењује савремена евангеличка егзегеза, а посебно Рудолф Бултман и његова школа, на сличан начин је постала снажан теолошки ауторитет који препречује пут ка теологији у њеном ранијем облику, тиме охрабрујући људе ка све већим стварањима нових конструкција. 2. Ова промена теолошке ситуације се поклопила са промењеним интелектуалним околностима. На крају фазе реконструкције – после Другог светског рата, која је отприлике одговарала крају Концила – видљиви вакум смисла настаје у западном свету, но на њега доминантна егзистенцијалистичка философија није могла да дâ одговор. У овој ситуацији различите врсте нео-марксизма су постале морални импулс, нудећи обећање смисла које је било практично неодољиво академској младежи. Блохов марксизам, са својом религиозном нотом, те строго научни изглед философија Адорна, Хоркхајмера, Хабермаса и Маркузеа су нудили моделе деловања са којим су људи веровали да могу дати одговор моралном изазову беде у свету, као и да схвате тачно значење библијске поруке. 3. Морални изазов сиромаштва и тлачења се показао неизбежним тачно у тренутку када су Европа и Северна Америка стекле до тада непознато економско богатство. Овај изазов је очито захтевао нове одговоре које није било могуће пронаћи у постојећем предању. Измењена теолошка и филозофска ситуација је била формална позивница трагању за одговором у хришћанству, које је себи дозволило да буде вођено моделима наде – наводно научно утемељеним – а које су изнеле марксистичке философије. II Основна структура теологије ослобођења Овај одговор поприма доста различитих облика, у зависности од конкретне форме поједине теологије ослобођења, теологије револуције, политичке теологије, итд. Из овог разлога се не може дати свеобухватан опис. Ипак, постоје основни концепти који се понављају у разним изменама и приказују њима заједничке суштинске намере. Пре него што испитамо садржај ових основних концепата, морамо нешто запазити у вези са основним структуралним елементима теологије ослобођења, имајући у виду све што је раније речено, а у вези са измењеном теолошком ситуацијом одмах након Концила. Као што сам објаснио, егзегеза Бултмана и његове школе бива разумевана као врста пресуде над „науком“ о Исусу, пресуда коју је просто требало прихватити као валидну; али Бултманов „историјски Исус“ је од Христа вере одвојен амбисом (сам Бултман говори о „провалији“). Према Бултману, иако је Исус део претпоставки Новог завета, он сам је омеђен светом јудаизма. Суштински резултат ове егзегезе било је разбијање историјског кредибилитета Јеванђеља: Христос црквеног предања и Исус историје – којег је изнедрила наука – очито припадају различитим световима. Наука, посматрана као коначно мерило, истргнула је лик Исуса из његовог предањског утемељења; као последица наведеног предање остаје у вакуму, лишено стварности, док, с друге стране, морају бити пронађена нова тумачења и нови значај лика Исусовог. Зато је Бултманов значај био већи услед негативних резултата његове критике, неголи због његових позитивних открића: срж вере – христологија – бива отворена новим тумачењима, зато што су њене раније тврдње ишчезле, будући да нису биле историјски одрживе. Ово је такође значило да је институција учитељства Цркве дискредитована, пошто је очито приграбила научно неодрживу теорију, те се престала схватати као ауторитет знања о Исусу. У будућности њене изјаве би се виделе само као бесплодни покушај да се одбрани позиција која је била научно застарела. Још једна кључна реч је учинила Бултмана важним за будући развитак. Он је поново успоставио стари концепт „херменеутике“, дајући му нови садржај. Реч херменеутика изражава спознају тога да се до правог схватања историјских текстова не долази простим историјским тумачењем и да свако историјско тумачење већ у себи садржи извесне раније одлуке. Пошто је историјски материјал утврђен, задатак је херменеутике да „актуелизује“ Писмо. По класичној терминологији, то значи „раслојавање хоризонта“ између некад и сад. Херменеутика поставља питање: какав значај имају прошли догађаји за садашњицу? Сам Бултман је на ово питање одговорио уз помоћ Хајдегерове философије, те је тумачио Библију на одговарајући егзистенцијални начин. Овај одговор тада није привукао пажњу, нити то чини данас; што се тога тиче, Бултман је превазиђен егзегезом која је тренутно прихватљива. Преостала је апстракција Исусовог лика из класичног предања као и идеја да користећи нову херменеутику ми можемо и морамо увести овај лик у садашњост на нови начин. На овој тачки долазимо до другог и већ споменутог елемента наше ситуације: нова философска клима касних шездесетих година. У међувремену је марксистичка анализа историје и друштва углавном прихваћена као једина „научна“. Ово значи да се свет мора тумачити у оквирима класне борбе и да једини избор постоји између капитализма и марксизма. То такође значи да је целокупна стварност политичка и да се мора политички оправдавати. Библијски концепт „сиромашних“ обезбеђује почетну тачку за спајање бибилијског виђења историје са марксистичком дијалектиком; он се тумачи идејом пролетеријата у марксистичком смислу и стога види марксизам као легитимну херменеутику за разумевање Библије. Према оваквом тумачењу, постоје и могу постојати само две опције и сваки приговор оваквом разумевању Библије је израз одлуке владајуће класе како би се одржала на власти. Као што тврди добро познати теолог ослобођења: „Класна борба је чињеница; неутралност по овом питању просто није могућа.“ Наведени приступ такође поткопава учитељску службе Цркве: ако би она предузела мере и говорила против таквог тумачења хришћанства, она би доказала да је на страни богатих и владара, а против сиромашних и напаћених, тј. против самог Исуса: она би показала да је заузела негативну страну у дијалектици историје. Ова одлука, очито неизбежна у „научним“ и „историјским“ условима, аутоматски одређује како хришћанство треба тумачити у будућности, а што се тиче и самог тумачења његовог садржаја. По питањима меродавности главни концепти су људи, заједница, искуство и историја. Раније је то била Црква; конкретно, Католичка црква у њеној пуноћи – пуноћи која се простирала кроз време и простор, у коју су били укључени и лаици (sensus fidei) и хијерархија (Magisterium) – је успостављала херменеутички критеријум; сада је то „заједница“. Искуство „заједнице“ одређује схватање и тумачење Писма. Опет се може рећи, на строго научни начин, да је јеванђељска слика Исуса сама по себи синтеза догађаја и тумачења, заснована на искуству појединих заједница, чиме је то тумачење много важније, него сада и данас неприступачан догађај. Ова првобитна синтеза догађаја и тумачења се може стално и изнова раслојавати и реформисати: заједница „тумачи“ догађаје на основу свог „искуства“ и тиме открива у чему треба да се састоји њена „пракса“. Иста идеја се може донекле измењено наћи у вези са концептом „народа“, где се саборно наглашавање „народа Божијег“ претвара у марксистички мит. Искуство „народа“ објашњава Писмо. Овде је „народ“ антитеза хијерархији, антитеза свим институцијама, које су посматране као тлачитељска сила. На крају, свако ко учествује у класној борби је члан „народа“ и „Црква народа“ постаје противник хијерархијској Цркви. Коначно, концепт „историје“ постаје суштинска интерпретативна категорија. Схватање, прихваћено као научно, сигурно и непорециво, по којем Библија говори искључиво у смислу историје спасења (а тиме и антиметафизике), олакшава спајање библијског хоризонта са марксистичком идејом историје, која напредује на дијалектичан начин и која је стварно носилац спасења. Историја је тиме и процес прогресивног ослобађања; историја је право откривење и стога истински тумач Библије. Понекад је ова дијалектика прогреса подупрта пневматологијом. У сваком случају, наведено такође образује учитељску службу, која инсистира на трајним истинама ауторитетом који се противи напретку; која мисли „метафизички“, те стога противно „историји“. Можемо рећи да овај концепт историје „прождире“ концепте Бога и откривења. „Историчност“ Библије мора оправдати њену апсолутну доминацију и тиме легитимизовати транзицију ка материјалистичко-марксистичкој философији, у којој је историја преузела улогу Бога. III Централни концепти теологије ослобођења Тиме стижемо да основних концепата новог тумачења хришћанске стварности. Пошто се индивидуални концепти одигравају у различитим контекстима, појаснићу их по реду без икакве систематизације. Почнимо са новим значењем вере, наде и љубави. Што се тиче вере, један јужноамерички теолог, на пример, каже да је Исусово искуство Бога радикално историјско. „Његова вера се преображава у верност“. Ова вера се суштински замењује „верношћу историји“. Овде видимо тај спој између Бога и историје који омогућава да се држимо халкидонске формулације Исуса, иако са потпуно измењеним значењем: јасно је да су класична искушења правоверја неважна у анализи ове теологије. Тврди се да „је Исус Бог“, али се одмах додаје да је„истинити и једини Бог онај који открива себе историјски и као камен спотицања за Исуса, као и у сиромашнима који продужавају његово присуство. Правоверна је само она особа која се држи ове две тврдње“. Нада се тумачи као „поуздање у будућност“ и као деловање за будућност, те се тиме опет приклања историји класног сукоба. Љубав се састоји од „опција за сиромашне“, тј. она се поклапа са учешћем у класном сукобу. У борби против „лажног универзализма“ теолози ослобођења наглашавају парцијалност и партизанску природу хришћанског приступа; по њиховом виђењу, одабир страна је основна претоставка за исправну херменеутику библијског сведочанства. Мислим да се овде јасно може видети мешавина основних истина хришћанства и нехришћанског фундаменталистичког приступа, који све чини тако заводљивим: Беседа на гори управо представља Бога како изабира страну сиромашних. Али, тумачити „сиромашне“ у смислу марксистичке дијалектике историје и „стајање на њихову страну“ у смислу класне борбе јесте бесмислени покушај да се поистовете ствари међусобно противречне. Круцијални концепт Исусовог проповедања је „Царство Божије“. Овај концепт је такође у центру теологије ослобођења, али се схвата у оквирима марксистичке херменеутике. Према једном од ових теолога, Царство се не мора разумети на духован или универзалистички начин, не у смислу апстрактне есхатолошке крајности. Оно се мора схватити на партизански начин и у смислу праксе. Значење Царства се може дефинисати само у односу на Исусову праксу, а не теоретски: оно значи деловање у историјској стварности која нас окружује да би је преобразили у Царство. Овде морамо споменути још једну основну идеју извесне постконцилијарне теологије која је ишла у овом правцу. Многи су говорили да се након Концила мора превазићи сваки дуализам: дуализам тела и душе, природног и натприродног, овог и оног света, прошлости и садашњости. Пошто су ови наводни дуализми превазиђени, само остаје да се дела за царство које би се остварило у садашњој историји и у политичко-економској стварности. Ово је пак значило да престаје рад за корист људи у садашњости и почиње уништавање садашњости због интереса претпостављене будућности: тек тада би настао прави дуализам. У вези са овим бих такође волео споменути тумачење смрти и васкрсења које нуди један од водећих теолога ослобођења. Пре свега, он се опет противи „универзалистичким“ концептима, тврдећи да је васкрсење надасве нада за све оне који су распети, који сачињавају већину људи: сви ти милиони који су су подвргнути лаганом распињању од стране структуралне неправде. Но, вера такође учествује у Исусовој власти над историјом тиме што успоставља Царство, то јест, борећи се за правду и целовито ослобођење, преображавајући неправедне структуре у хуманије. Ова власт над историјом се врши понављањем у историји оног покрета којим је Бог уздигао Исуса, тј. дајући живот онима који су распети у историји. Човек је преузео на себе Божије деловање – ово се приказује потпуном трансформацијом библијске поруке на скоро трагичан начин, када се само сетимо како је овај покушај имитације Бога деловао у пракси, па и наставља да дела на сличан начин. Што се тиче других новијих тумачења библијских концепата: Библијски Излазак постаје главна праслика историје спасења; пасхална тајна се схвата као револуционарни символ, па се Евхаристија тумачи као прослава ослобођења у смислу политико-месијанске наде и праксе. Реч спасење се увелико замењује речју ослобођење, које се разумева у оквиру историје и класне борбе као процес прогресивног ослобођења. Коначно, апсолутно фундаменталан је нагласак на пракси: истина се не сме схватати метафизички, јер то би био „идеализам“. Истина се остварује у историји и пракси. Деловање је истина. Стога чак и идеје које се користе у таквом делању су на крају променљиве. Пракса је искључиви одлучујући фактор. Једина права ортодоксија је ортопраксија. Следи да се библијски текст може разумети слободније, јер је историјски критицизам ослободио Писмо од традиционалног тумачења, које сада делује ненаучно. Према самоме предању се односи са највећом могућом научном строгоћом, по узору на Бултмана. Што се тиче историјско пренесеног садржаја Библије, он не може бити искључиво обавезујућ. На крају, оно што је нормативно за тумачење није историјско истраживање већ херменеутика историје коју је искусила заједница или политичка група. У покушају да направим свеобухватну процену, морам рећи следеће: ако се прихвате суштинске претпоставке које носе теологију ослобођења, не може се порећи да овај целокупни спој има скоро неодољиву логику. Користећи позиције библијског критицизма и херменеутику која расте кроз искуство, с једне стране, и марксистичку анализу историје, с друге, теолози ослобођења су успели да створе целовиту слику хришћанске стварности, а ово целовито схватање наизглед потпуно одговара и тврдњама науке, као и моралним изазовима нашег времена, терајући људе да претворе хришћанство у инструмент конкретне трансформације света; на овај начин, хришћанство изгледа сједињено са свим „прогресивним силама“ нашег доба. Стога је разумљиво зашто је ово ново тумачење хришћанства вршило непрестани утицај на теологе, свештенике и вернике, а посебно на оне који се налазе усред проблема Трећег света. Рећи „не“ овом свету њима мора изгледати као бег од стварности, као и порицање разума и моралности. С друге стране, ако се размотри колико је радикално ово тумачење хришћанства, онда је тим пре хитније наћи прави одговор за изазове које оно нуди. Ми ћемо једино пребродити ту кризу ако успемо учинити логику вере видљивом на подједнако убедљив начин, нудећи је као логику стварности, тј. изношењем конкретне снаге животнијих одговора, осведочених као проживљено искуство. Ако ствари тако стоје, мисао и искуство, тумачење и реализација су подједнако позвани на ову мисију, а то је задатак и целе Цркве. Теологија је сама по себи недовољна, ауторитет Цркве је недовољан. С обзиром на то да феномен теологије ослобођења указује на недостатак покајања у Цркви, недостатак радикалне вере, једино обнављање покајања и вере може да задовољи и надахне теолошке увиде и оне одлуке од стране пастира који ће дати одговор на величину анализираног питања. Извор: Cardinal Joseph Ratzinger, „Liberation Theology“ (1983); текст представља део интерног документа који претходи Упутству Конгрегације за доктрину вере из 1984]. Превод: Бојан Теодосијевић; редакција превода: Лазар Нешић
  12. Уводне напомене 1. Теологија ослобођења је феномен са невероватним бројем нивоа. Постоји читав спектар од радикално марксистичких позиција, с једне стране, до покушаја који се предузимају унутар исправне и црквене теологије, с друге стране, тј. теологије која наглашава одговорност коју хришћани морају исказивати према сиромашним и угњетаваним, какву видимо у документима Конференције латиноамеричких бискупа (CELAM) oд Медељина до Пуебле. У ономе што следи концепт теологије ослобођења ће бити коришћен у ужем смислу: осврнућу се само на оне теологије које су на овај или онај начин привхатиле суштинску марксистичку мисао. И овде постоји доста појединачних разлика о којима се не може уопштено расправљати. Све што могу да учиним јесте да покушам расветлити одређене трендове који су, упркос бројним појединостима које их разликују, поприлично раширени и врше одређени утицај тамо где теологија ослобођења у овом ограниченом смислу не постоји. 2. Анализа феномена теологије ослобођења открива да она садржи суштинску претњу вери Цркве. У исто време се мора имати на уму да ниједна заблуда не може опстати ако у себи не садржи трунку истине. И заиста, заблуда бива опаснија што је већа ова трунка истине јер је искушење које она изазива тиме озбиљније. Надаље, заблуда о којој говоримо не би могла себи приписати ово зрнце истине да је та истина достојно проживљена и сведочена тамо где треба (наиме, у вери Цркве). Дакле, одбацивши заблуде и указавши на опасности теологије ослобођења, увек морамо бити спремни да приупитамо која је то истина која наведене опасности прожима и како се она може поставити тамо где треба, како се може ослободити монопола заблуде. 3. Теологија ослобођења је универзални феномен на три начина: А) Она не намерава увести нову теолошку расправу тамо где она већ постоји, тј. не жели да развије нове аспекте социјалне етике Цркве. Она себе радије види као нову херменеутику хришћанске вере, као нови начин схватања хришћанства у целини и нов начин његове примене. Стога она утиче на теологију у њеној основној садржини, а не само на одређене аспекте њеног садржаја. Тиме она мења све облике живота Цркве: њено устројење, литургију, катихизис, моралне одабире. Б) Док данашња теологија ослобођења има свој центар делатности у Латинској Америци, она никако није искључиво латиноамерички феномен. Она је незамислива изван владајућих утицаја европских и северноамеричких богослова; али она се може наћи у Индији, Шри Ланци, на Филипинима, Тајвану, као и у Африци, мада се у овом последњем случају више ради о „афричкој теологији“. Заједницу теолога Трећег света (The Union of Third World Theologians) поприлично карактерише наглашавање мотива теологије ослобођења. В) Теологија ослобођења сеже изван деноминацијских граница: од своје полазне тачке она често покушава створити нову унверзалност, којој су класичне црквене поделе наводно постале небитне. I Концепт теологије ослобођења, њени почеци и предуслови Ове уводне напомене довеле су нас у средиште теме, но ипак се нисмо позабавили централним питањем: шта је теологија ослобођења? Испрва смо рекли да теологија ослобођења намерава да обезбеди ново целовито тумачење хришћанске стварности; она објашњава хришћанство као праксу ослобађања и види себе као водич ка тој пракси. Ипак, пошто је њено виђење свеукупне стварности политичко, ослобођење је такође политички концепт, те водич ка ослобођењу мора бити водич ка политичком делању: „Ништа не лежи изван… политичке посвећености. Све има политичку боју.“ Теологија која није „практична“ – тј. није суштински политичка – сматра се „идеалистичком“ и нереалном или се осуђује као носилац тлачитељскг одржавања моћи. Један теолог који се учио богословљу на предањски начин и који је прихватио његов духовни изазов тешко ће разумети да се овде чини озбиљан покушај преобликовања целокупне хришћанске стварности у категоријама политичко-друштвене праксе ослобођења. Ово је тим пре теже зато што многи теолози ослобођења настављају да користе класичан подвижнички и догматски језик Цркве, притом му мењајући садржај. Као резултат овога, читалац или слушалац који дела из другачијих околности може стећи утисак да је све исто као и раније, сем пар додатака донекле одбојних изјава, које – пошто им је приписана велика количина духовности – тешко могу бити толико опасне. Сама радикалност теологије ослобођења значи да се њена озбиљност често потцењује, пошто она не спада ни у једну прихваћену категорију јереси; њен суштински проблем се не може открити постојећим моделом стандардних испитивања. Волео бих стога покушати да основној оријентацији теологије ослобођења приступим у два корака: прво ћу рећи нешто о њеним претпоставкама које је чине могућом, а онда ћу се осврнути на њене основне концепте, који откривају нешто од њене структуре. Шта је могло довести до ове потпуно нове оријентације теолошке мисли која је изражена у теологији ослобођења? Углавном, видим три фактора која су је омогућили: 1. После Концила (Други ватикански концил – прим. прев.) настаје нова теолошка околност, коју опет карактеришу три особине: А) Заснива се гледиште да постојеће теолошко предање више није адекватно и да – као резултат реченог – потпуно нову теолошку и духовну оријентацију треба тражити непосредно у Светом писму и знаковима времена. Б) Идеја окретања ка свету, одговорности за свет често се сводила на наивну веру која је прихватила људске науке као ново јеванђеље, без да је желела видети њихова ограничења и ендемске проблеме. Психологија, социологија и марксистичко тумачење историје су деловали као научно доказани и стога су постали непогрешиви арбитри хришћанске мисли. В) Критика предања коју примењује савремена евангеличка егзегеза, а посебно Рудолф Бултман и његова школа, на сличан начин је постала снажан теолошки ауторитет који препречује пут ка теологији у њеном ранијем облику, тиме охрабрујући људе ка све већим стварањима нових конструкција. 2. Ова промена теолошке ситуације се поклопила са промењеним интелектуалним околностима. На крају фазе реконструкције – после Другог светског рата, која је отприлике одговарала крају Концила – видљиви вакум смисла настаје у западном свету, но на њега доминантна егзистенцијалистичка философија није могла да дâ одговор. У овој ситуацији различите врсте нео-марксизма су постале морални импулс, нудећи обећање смисла које је било практично неодољиво академској младежи. Блохов марксизам, са својом религиозном нотом, те строго научни изглед философија Адорна, Хоркхајмера, Хабермаса и Маркузеа су нудили моделе деловања са којим су људи веровали да могу дати одговор моралном изазову беде у свету, као и да схвате тачно значење библијске поруке. 3. Морални изазов сиромаштва и тлачења се показао неизбежним тачно у тренутку када су Европа и Северна Америка стекле до тада непознато економско богатство. Овај изазов је очито захтевао нове одговоре које није било могуће пронаћи у постојећем предању. Измењена теолошка и филозофска ситуација је била формална позивница трагању за одговором у хришћанству, које је себи дозволило да буде вођено моделима наде – наводно научно утемељеним – а које су изнеле марксистичке философије. II Основна структура теологије ослобођења Овај одговор поприма доста различитих облика, у зависности од конкретне форме поједине теологије ослобођења, теологије револуције, политичке теологије, итд. Из овог разлога се не може дати свеобухватан опис. Ипак, постоје основни концепти који се понављају у разним изменама и приказују њима заједничке суштинске намере. Пре него што испитамо садржај ових основних концепата, морамо нешто запазити у вези са основним структуралним елементима теологије ослобођења, имајући у виду све што је раније речено, а у вези са измењеном теолошком ситуацијом одмах након Концила. Као што сам објаснио, егзегеза Бултмана и његове школе бива разумевана као врста пресуде над „науком“ о Исусу, пресуда коју је просто требало прихватити као валидну; али Бултманов „историјски Исус“ је од Христа вере одвојен амбисом (сам Бултман говори о „провалији“). Према Бултману, иако је Исус део претпоставки Новог завета, он сам је омеђен светом јудаизма. Суштински резултат ове егзегезе било је разбијање историјског кредибилитета Јеванђеља: Христос црквеног предања и Исус историје – којег је изнедрила наука – очито припадају различитим световима. Наука, посматрана као коначно мерило, истргнула је лик Исуса из његовог предањског утемељења; као последица наведеног предање остаје у вакуму, лишено стварности, док, с друге стране, морају бити пронађена нова тумачења и нови значај лика Исусовог. Зато је Бултманов значај био већи услед негативних резултата његове критике, неголи због његових позитивних открића: срж вере – христологија – бива отворена новим тумачењима, зато што су њене раније тврдње ишчезле, будући да нису биле историјски одрживе. Ово је такође значило да је институција учитељства Цркве дискредитована, пошто је очито приграбила научно неодрживу теорију, те се престала схватати као ауторитет знања о Исусу. У будућности њене изјаве би се виделе само као бесплодни покушај да се одбрани позиција која је била научно застарела. Још једна кључна реч је учинила Бултмана важним за будући развитак. Он је поново успоставио стари концепт „херменеутике“, дајући му нови садржај. Реч херменеутика изражава спознају тога да се до правог схватања историјских текстова не долази простим историјским тумачењем и да свако историјско тумачење већ у себи садржи извесне раније одлуке. Пошто је историјски материјал утврђен, задатак је херменеутике да „актуелизује“ Писмо. По класичној терминологији, то значи „раслојавање хоризонта“ између некад и сад. Херменеутика поставља питање: какав значај имају прошли догађаји за садашњицу? Сам Бултман је на ово питање одговорио уз помоћ Хајдегерове философије, те је тумачио Библију на одговарајући егзистенцијални начин. Овај одговор тада није привукао пажњу, нити то чини данас; што се тога тиче, Бултман је превазиђен егзегезом која је тренутно прихватљива. Преостала је апстракција Исусовог лика из класичног предања као и идеја да користећи нову херменеутику ми можемо и морамо увести овај лик у садашњост на нови начин. На овој тачки долазимо до другог и већ споменутог елемента наше ситуације: нова философска клима касних шездесетих година. У међувремену је марксистичка анализа историје и друштва углавном прихваћена као једина „научна“. Ово значи да се свет мора тумачити у оквирима класне борбе и да једини избор постоји између капитализма и марксизма. То такође значи да је целокупна стварност политичка и да се мора политички оправдавати. Библијски концепт „сиромашних“ обезбеђује почетну тачку за спајање бибилијског виђења историје са марксистичком дијалектиком; он се тумачи идејом пролетеријата у марксистичком смислу и стога види марксизам као легитимну херменеутику за разумевање Библије. Према оваквом тумачењу, постоје и могу постојати само две опције и сваки приговор оваквом разумевању Библије је израз одлуке владајуће класе како би се одржала на власти. Као што тврди добро познати теолог ослобођења: „Класна борба је чињеница; неутралност по овом питању просто није могућа.“ Наведени приступ такође поткопава учитељску службе Цркве: ако би она предузела мере и говорила против таквог тумачења хришћанства, она би доказала да је на страни богатих и владара, а против сиромашних и напаћених, тј. против самог Исуса: она би показала да је заузела негативну страну у дијалектици историје. Ова одлука, очито неизбежна у „научним“ и „историјским“ условима, аутоматски одређује како хришћанство треба тумачити у будућности, а што се тиче и самог тумачења његовог садржаја. По питањима меродавности главни концепти су људи, заједница, искуство и историја. Раније је то била Црква; конкретно, Католичка црква у њеној пуноћи – пуноћи која се простирала кроз време и простор, у коју су били укључени и лаици (sensus fidei) и хијерархија (Magisterium) – је успостављала херменеутички критеријум; сада је то „заједница“. Искуство „заједнице“ одређује схватање и тумачење Писма. Опет се може рећи, на строго научни начин, да је јеванђељска слика Исуса сама по себи синтеза догађаја и тумачења, заснована на искуству појединих заједница, чиме је то тумачење много важније, него сада и данас неприступачан догађај. Ова првобитна синтеза догађаја и тумачења се може стално и изнова раслојавати и реформисати: заједница „тумачи“ догађаје на основу свог „искуства“ и тиме открива у чему треба да се састоји њена „пракса“. Иста идеја се може донекле измењено наћи у вези са концептом „народа“, где се саборно наглашавање „народа Божијег“ претвара у марксистички мит. Искуство „народа“ објашњава Писмо. Овде је „народ“ антитеза хијерархији, антитеза свим институцијама, које су посматране као тлачитељска сила. На крају, свако ко учествује у класној борби је члан „народа“ и „Црква народа“ постаје противник хијерархијској Цркви. Коначно, концепт „историје“ постаје суштинска интерпретативна категорија. Схватање, прихваћено као научно, сигурно и непорециво, по којем Библија говори искључиво у смислу историје спасења (а тиме и антиметафизике), олакшава спајање библијског хоризонта са марксистичком идејом историје, која напредује на дијалектичан начин и која је стварно носилац спасења. Историја је тиме и процес прогресивног ослобађања; историја је право откривење и стога истински тумач Библије. Понекад је ова дијалектика прогреса подупрта пневматологијом. У сваком случају, наведено такође образује учитељску службу, која инсистира на трајним истинама ауторитетом који се противи напретку; која мисли „метафизички“, те стога противно „историји“. Можемо рећи да овај концепт историје „прождире“ концепте Бога и откривења. „Историчност“ Библије мора оправдати њену апсолутну доминацију и тиме легитимизовати транзицију ка материјалистичко-марксистичкој философији, у којој је историја преузела улогу Бога. III Централни концепти теологије ослобођења Тиме стижемо да основних концепата новог тумачења хришћанске стварности. Пошто се индивидуални концепти одигравају у различитим контекстима, појаснићу их по реду без икакве систематизације. Почнимо са новим значењем вере, наде и љубави. Што се тиче вере, један јужноамерички теолог, на пример, каже да је Исусово искуство Бога радикално историјско. „Његова вера се преображава у верност“. Ова вера се суштински замењује „верношћу историји“. Овде видимо тај спој између Бога и историје који омогућава да се држимо халкидонске формулације Исуса, иако са потпуно измењеним значењем: јасно је да су класична искушења правоверја неважна у анализи ове теологије. Тврди се да „је Исус Бог“, али се одмах додаје да је„истинити и једини Бог онај који открива себе историјски и као камен спотицања за Исуса, као и у сиромашнима који продужавају његово присуство. Правоверна је само она особа која се држи ове две тврдње“. Нада се тумачи као „поуздање у будућност“ и као деловање за будућност, те се тиме опет приклања историји класног сукоба. Љубав се састоји од „опција за сиромашне“, тј. она се поклапа са учешћем у класном сукобу. У борби против „лажног универзализма“ теолози ослобођења наглашавају парцијалност и партизанску природу хришћанског приступа; по њиховом виђењу, одабир страна је основна претоставка за исправну херменеутику библијског сведочанства. Мислим да се овде јасно може видети мешавина основних истина хришћанства и нехришћанског фундаменталистичког приступа, који све чини тако заводљивим: Беседа на гори управо представља Бога како изабира страну сиромашних. Али, тумачити „сиромашне“ у смислу марксистичке дијалектике историје и „стајање на њихову страну“ у смислу класне борбе јесте бесмислени покушај да се поистовете ствари међусобно противречне. Круцијални концепт Исусовог проповедања је „Царство Божије“. Овај концепт је такође у центру теологије ослобођења, али се схвата у оквирима марксистичке херменеутике. Према једном од ових теолога, Царство се не мора разумети на духован или универзалистички начин, не у смислу апстрактне есхатолошке крајности. Оно се мора схватити на партизански начин и у смислу праксе. Значење Царства се може дефинисати само у односу на Исусову праксу, а не теоретски: оно значи деловање у историјској стварности која нас окружује да би је преобразили у Царство. Овде морамо споменути још једну основну идеју извесне постконцилијарне теологије која је ишла у овом правцу. Многи су говорили да се након Концила мора превазићи сваки дуализам: дуализам тела и душе, природног и натприродног, овог и оног света, прошлости и садашњости. Пошто су ови наводни дуализми превазиђени, само остаје да се дела за царство које би се остварило у садашњој историји и у политичко-економској стварности. Ово је пак значило да престаје рад за корист људи у садашњости и почиње уништавање садашњости због интереса претпостављене будућности: тек тада би настао прави дуализам. У вези са овим бих такође волео споменути тумачење смрти и васкрсења које нуди један од водећих теолога ослобођења. Пре свега, он се опет противи „универзалистичким“ концептима, тврдећи да је васкрсење надасве нада за све оне који су распети, који сачињавају већину људи: сви ти милиони који су су подвргнути лаганом распињању од стране структуралне неправде. Но, вера такође учествује у Исусовој власти над историјом тиме што успоставља Царство, то јест, борећи се за правду и целовито ослобођење, преображавајући неправедне структуре у хуманије. Ова власт над историјом се врши понављањем у историји оног покрета којим је Бог уздигао Исуса, тј. дајући живот онима који су распети у историји. Човек је преузео на себе Божије деловање – ово се приказује потпуном трансформацијом библијске поруке на скоро трагичан начин, када се само сетимо како је овај покушај имитације Бога деловао у пракси, па и наставља да дела на сличан начин. Што се тиче других новијих тумачења библијских концепата: Библијски Излазак постаје главна праслика историје спасења; пасхална тајна се схвата као револуционарни символ, па се Евхаристија тумачи као прослава ослобођења у смислу политико-месијанске наде и праксе. Реч спасење се увелико замењује речју ослобођење, које се разумева у оквиру историје и класне борбе као процес прогресивног ослобођења. Коначно, апсолутно фундаменталан је нагласак на пракси: истина се не сме схватати метафизички, јер то би био „идеализам“. Истина се остварује у историји и пракси. Деловање је истина. Стога чак и идеје које се користе у таквом делању су на крају променљиве. Пракса је искључиви одлучујући фактор. Једина права ортодоксија је ортопраксија. Следи да се библијски текст може разумети слободније, јер је историјски критицизам ослободио Писмо од традиционалног тумачења, које сада делује ненаучно. Према самоме предању се односи са највећом могућом научном строгоћом, по узору на Бултмана. Што се тиче историјско пренесеног садржаја Библије, он не може бити искључиво обавезујућ. На крају, оно што је нормативно за тумачење није историјско истраживање већ херменеутика историје коју је искусила заједница или политичка група. У покушају да направим свеобухватну процену, морам рећи следеће: ако се прихвате суштинске претпоставке које носе теологију ослобођења, не може се порећи да овај целокупни спој има скоро неодољиву логику. Користећи позиције библијског критицизма и херменеутику која расте кроз искуство, с једне стране, и марксистичку анализу историје, с друге, теолози ослобођења су успели да створе целовиту слику хришћанске стварности, а ово целовито схватање наизглед потпуно одговара и тврдњама науке, као и моралним изазовима нашег времена, терајући људе да претворе хришћанство у инструмент конкретне трансформације света; на овај начин, хришћанство изгледа сједињено са свим „прогресивним силама“ нашег доба. Стога је разумљиво зашто је ово ново тумачење хришћанства вршило непрестани утицај на теологе, свештенике и вернике, а посебно на оне који се налазе усред проблема Трећег света. Рећи „не“ овом свету њима мора изгледати као бег од стварности, као и порицање разума и моралности. С друге стране, ако се размотри колико је радикално ово тумачење хришћанства, онда је тим пре хитније наћи прави одговор за изазове које оно нуди. Ми ћемо једино пребродити ту кризу ако успемо учинити логику вере видљивом на подједнако убедљив начин, нудећи је као логику стварности, тј. изношењем конкретне снаге животнијих одговора, осведочених као проживљено искуство. Ако ствари тако стоје, мисао и искуство, тумачење и реализација су подједнако позвани на ову мисију, а то је задатак и целе Цркве. Теологија је сама по себи недовољна, ауторитет Цркве је недовољан. С обзиром на то да феномен теологије ослобођења указује на недостатак покајања у Цркви, недостатак радикалне вере, једино обнављање покајања и вере може да задовољи и надахне теолошке увиде и оне одлуке од стране пастира који ће дати одговор на величину анализираног питања. Извор: Cardinal Joseph Ratzinger, „Liberation Theology“ (1983); текст представља део интерног документа који претходи Упутству Конгрегације за доктрину вере из 1984]. Превод: Бојан Теодосијевић; редакција превода: Лазар Нешић View full Странице
  13. Kako je Tango Six među prvima i potvrdio, 20. oktobar na Batajnici biće zanimljiv, sigurno drugačiji od koncepta Otvorenog dana. Ministar odbrane Aleksandar Vulin jutros je potvrdio da će akro-grupa ruskih Vazdušno-kosmičkih snaga „Striži“ leteti iznad vojnog aerodroma Batajnica 20. oktobra. Događaj koji će se zvanično zvati „Sloboda 2017“ prema Vulinu sadržaće još jednu interesantnu vazduhoplovnu tačku domaćih lovaca. Kako Tango Six saznaje, u pitanju će biti air-policing demonstracija koja, na ovaj način postavljena, do sada nije prikazana javnosti. Složićete se da nije poenta da vam otkrijemo detalje – bitno je doći, videti uživo. Vidimo se na Batajnici!
  14. Малопре је на Фејсбуку "осванула" позивница за манифестацију Отворени дан на батајничком аеродрому, која ће се како је наведено одржати 20. октобра ове године, на Дан ослобођења Београда у Другом светском рату. Пошто је крај октобра некако неуобичајен термин за овакву врсту манифестација на нашим географским ширинама (без обзира на Михољско лето-обично се аеромитинзи код нас организују у мају-јуну-септембру; прошле године је на Батајници рецимо био 1. октобра), да ли је организовање ове манифестације можда најава за долазак тог "дуго чеканог Годоа" у виду (ремонтованих) најављених летелица из Русије... Тим пре што је радни дан у питању... Да ли ће се можда поводом Дана ослобођења одржати војна парада попут оне од пре три године када је престони град обележавао седам деценија од ослобођења у Другом светском рату. Подсећам да је тада на "Кораку победника" (тако се звала манифестација) био присутан и председник РФ Владимир Владимирович; поред јединица војске и НВО који су прошли испред свечане бине код зграде СИВ на Новом Београду, тј. јединица Речне флотиле које су окупљене "поздравиле" са Дунава и Ушћа, у летачком програму и налету авијације, поред наших ваздухоплова, учествовала је и акро-група Ваздушно космичких снага РФ "Стрижи". Да ли у складу са тим можда постоји могућност да ће најављивани авиони евентуално стићи неколико дана пре, па ће грађани који дођу 20. октобра на батајнички аеродром, поред "статике", бити у могућности да присуствују и извођењу летачког програма тих летелица које би евентуално учествовале и у ваздушном ешелону ако би се парада организовала у граду. Наравно, ако по Вулиновим речима, ти авиони стигну ремонтовани (он је скоро изјавио да ће авиони из РФ стићи ремонтовани и да је то разлог "кашњења", иако се у последњих годину и више дана медијских спинова и манипулација, УВЕК говорило о томе да ће летелице стићи "у виђеном" стању, те да ће се ремонт радити код нас у Ваздухопловном заводу "Мома Станојловић"-у сарадњи са руским техничарима и инжењерима, баш као што је учињено и пре више од деценије). Додатно, ову спекулацију подгрева и чињеница да су медији у два наврата, прво у јуну, а онда у августу, објавили информацију да је Министру одбране РФ Сергеју Шојгуу упућен званичан позив да посети Београд и Србију. Прво је у јуну помоћник Министра одбране Ненад Милорадовић најавио посету Шојгуа што је пренео руски Спутњик-сервис на српском језику, док је српски министар одбране Вулин, средином августа приликом посети Русији и манифестацији "Тенковски биатлон", тада изјавио да је предао Шојгуу и Путину "званичан позив Врховног команданта и председника Александра Вучића" да посете Београд. Истина, позив се тада, како су медији пренели, односио на следећу годину (2018.) и обележавање стоте годишњице од пробоја Солунског фронта... Како год, са најављеним Миговима из Русије или не-петак, 20. октобар 2017 године, од 8-17 сати, аеродром Батајница.
×
×
  • Create New...