Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'осврт'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. У суботу, 23.03.2019. године, у оквиру васкршњег цилуса предавања, која се одржавају благословом Његовог Вископреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског господина Порфирија, у току свете и велике Четрдесетнице у просторијама Црквене Општине у Загребу, одржано је друго предавање. Предавање је одржао господин Јован Лазаревић, професор Богословије Светог Саве у Београду, предавањем на тему: "Новозаветна порука савременом човеку - осврт на новозаветна читања током поста". У свом предавању професор Лазаревић је говорио о томе да порука коју Црква упућује својим верницима јесте порука самог Господа Исуса Христа, а коју налазимо управо у Његовим речима и беседама које је изговорио. Христос проналази приступ који је био разумљив Његовим савременицима. Исто то ради и Црква данас упућујући речи разумљиве савременом човеку о чијем спасењу она води рачуна. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  2. Скуп Теологија у јавној сфери овогодишњим одржавањем реализован је по шести пут. Иако је током протеклих година почетна намјера остала иста, уз релативно брзо дефинисање главног наслова, неки, такорећи ‘преднаслов’, којим се на извјестан начин означавало шта је то Теологија у јавној сфери, готово из године у годину се мијењао. Са потребом да се што широј и разноврснијој публици представи шта је то што се насловљава тим главним насловом, а чини се без неке нарочите свјесности и придавања важности тој честој промјени његовог преднаслова, непретенциозно се испољавала, уствари, уникатност овог скупа. Повезане вести: Теологија у јавној сфери – Требиње, 7-10. фебруар 2019. Требињe: Шести симпосион „Теологија у јавној сфери“ (ТВ Храм) Први дан скупа „Теологија у јавној сфери 2019.“ Други дан скупа „Теологија у јавној сфери 2019.“ Трећи дан скупа „Теологија у јавној сфери 2019.“ Архијерејска Литургија у Саборном храму у Требињу Првобитно настао као један од важнијих, а ипак не и једини, садржај, Епархијских дана Епископије захумско-херцеговачке и приморске, овај скуп, иако још незасебан догађај, истовремено се називао симпосионом. И првобитна етимологија (пити заједно), указивала је сада свакако и превасходно на Пиће ново и на Гозбу евхаристијску, на коју је све на крају, а од самог почетка, и упућивало. Мада се, можда понекад, током скупа разговарало искључиво у кругу стручњака, никада то нису били представници само једне науке, а поготово није расправљано само о једном питању, што све, на поједним мјестима, означава појам симпосион. Умећући уз научнике и умјетнике, а публикујући се, дакле обзнањујући се и отварајући, према широј публици, па тако и према лаицима, а свакако одговарајући на потребе лаоса Божјег, Теологија у јавној сфери бива просто скуп, називан и својеврсним фестивалом науке и умјетности. Тематски се проширујући и обрађујући, поред теолошких, и политичка, економска, социолошка.., али и питања из природних наука, па и умјетности.., а продирући дубоко кроз све слојеве јавне сфере, оно што је насловљено као Теологија у јавној сфери испољавало се и кроз разне форме, називано и манифестацијом, која се манифестовала у облику панел дискусија, предавања, промиција, разговора, презентација, изложби, концерата, па и у форми кратких предавања, по узору на TED conference. Према свему исказаном, наслов овог кратог осврта, наравно, не претендује да постане неки неологизам у лингвистичком смислу, него указује на, и наглашава уникатност скупа Теологија у јавној сфери, који према већ изложеној константи квалитета, несталности епитета и разуђености варијетета испољавања, као да изискује и неки уникатни преднаслов. Отуда је скуп Теологија у јавној сфери овде означен као мани(р)фестивал, што је, условно речено, неологизам састављен од бар три – четири ријечи: манифест(ација) – јавно испољавање, изражавање мишљења, одобравања или негодовања, расположења уопште; фестивал – свечаност, светковина, празник; манир – начин понашања, приступ, методологија, па и умјетнички потез, мада не и у својој негативној конотацији. Дакле, Теологија у јавној сфери, као светковина јавног изражавања и образац понашања на путу ка смислу постојања, ка Богу. Ето, с том идејом својеврсног, можда сведеног и једноструког, ажурирања стања скупа Теологија у јавној сфери настаје и овај осврт, рачунајући на то да све овогодишње, па и шестогодишње садржаје и све друге техничке информације о организатору, времену и простору одржавања могу лако бити пронађене на сајту Епископије захумско-херцеговачке и приморске. ђакон Бранислав Рајковић Извор: Српска Православна Црква
  3. Духовна заједница при цркви св. Јована Владимира у београдском насељу Медаковић, приредила је 14. јуна 2018. године предавање протојереја-ставрофора др Александра Средојевића на тему "Осврт на 1000-годишњицу смрти бесмртнога св. Јована Владимира", у парохијском дому ове цркве. Пошто је изложио животопис Светога, прота Александар је одговарајући на питања окупљених позвао да се као народ излечимо повратком Богу и његовим светима којих наш народ има у изобиљу. Звучни запис предавања View full Странице
  4. На страницама листа Данас, 8. априла 2018. године, објављен је текст под насловом „Николај Велимировић - лукави беседник“. Реч је о изводу из својеврсних, полумемоарских записа - портрета које је о савременицима забележио проф. Драгољуб Јовановић (1895-1977). Њих је почео да пише током робијања у Сремској Митровици, наставио и завршио по изласку на слободу а објавио у збирци названој Медаљони. Сам текст је у Данас-у потписан иницијалима Н.Д. Владика Николај Велимировић је, као што знамо, поред плодоносне архипастирске службе имао и значајну политичку улогу у свом времену. Та улога није остављала равнодушнима ни оне који су га волели и поштовали као ни оне друге, који су га мрзели, клеветали и на различите начине оспоравали. То је постало још израженије након његове смрти и траје до данашњих дана, што није очигледно само из садржине овога текста него и из дана који је одабран за његово објављивање. Погледајмо мало подробније како, на основу којих извора и због чега Драгољуб Јовановић епископа Николаја Велимировића представља на такав начин да, volens nolens, својим пером антиципира појаву, данас тако распрострањеног, таблоидног списатељског жанра. Далеко би нас одвело да овде побројимо све негативне оцене којима Јовановић описује епископа Николаја стога ћемо, информације ради, навести само неке од њих. Јовановић не може да поверује да се Николај замонашио „без неке велике рачунице“. Владика је, по њему, био човек „приступачан свим гресима“ који има „љубав према сластима живота“ и жели да „да изгледа светац, али не и да то буде“. Епископ Николај је, за Јовановића, обичан амбициозни циник који се презиром и духовитошћу „брани од своје заостале средине“ а коме „вера и црква... служе као средство'' за остварење различитих, личних, циљева од којих је главни постајање патријархом не би ли истовремено, како Јовановић пише, „створио српско православни и светосавски клерикализам“ али и ослободио себе „паланачке усамљености и сувише тесног надзора полуписмених калуђера“. Јовановићев опис владике Николаја лишен је сваке духовне димензије и сведен само на оне оквире постојања које писац Медаљона сматра истинитим и могућим. Он у свом верском деконтекстуализовању Николаја иде тако далеко да, не трепнувши, закључује да је Владика „био сувише интелигентан да би очекивао нешто после смрти“, који је „као сви наши људи из првог писменог и школованог нараштаја... хтео све, и све за овог живота, и што пре“. Овом приликом не желимо да улазимо у расправу о објективности Јовановићевог списа и доказивање супротних ставова од оних које он заступа. Његово дело, не једном оцењено као превише лично, односно субјективно, није ни писано са таквим амбицијама, што је и сам аутор у једној прилици потврдио. Стога ћемо пажњу посветити покушају откривања мотива који су Јовановића навели да пише на овакав начин а не оповргавању његових проблематичних ставова. У корист тога говори и чињеница да су личност и дело Николаја Велимировића данас свима у толикој мери познати да они говоре о Светом Владици на речитији и дубљи начин од било које одбране која би се поводом Јовановићевих речи могла написати. Своја запажања о Николају Велимировићу проф. Јовановић је могао засновати на ономе што је о њему слушао, што је испратио у Владичином јавном раду, прочитао у књигама које је написао или закључио на основу личних контаката које је са њим имао. Уколико знамо да је Драгољуб Јовановић Николаја срео свега три пута у распону од од 1919. до 1925. године а да су, тим приликама, они само једном разговарали (Охрид, 1925. године) није тешко закључити какав и колики је увид у Николајеву личност и његове мотиве могао том приликом стећи. Због чега проф. Јовановић за мету свог неутемељеног, неумереног и необјективног критичког пера одабира управо епископа Николаја Велимировића? Чини нам се да постоји најмање два разлога за то. Први је лични и идеолошки анимозитет који Јовановић гаји не само према Николају и Српској Цркви него и према основним доктринама хришћанске вере и њиховим практичним манифестацијама. Он о владици Николају пише из једне јасно дефинисане секуларистичке и атеистичке, не само антиклерикалне него и антицрквене, идеолошке перспективе која није карактерисала само његов лични однос према Цркви и њеним свештенослужитељима него је у одређеној мери одликовала шире друштвене слојеве као и време у коме се Јовановић интелектуално формирао и узимао учешћа у јавном животу. Анахронизам његових ставова не припада само далекој историји српског друштвеног и политичког мишљења. Он на један чудан, али не и несхватљив, начин своје постојање наставља на васкршњим страницама Данас-а. Јовановић пише: „Николај Велимировић остаје загонетан. Није још разјашњено зашто се тако даровит млад човек определио за калуђерски позив у једном народу који је поздравио Доситеја на почетку, Његоша средином, Васу Пелагића при крају 19. века – мислиоце који су навукли ризу, али се у њој нису лагодно осећали“. Даргољубу Јовановићу се чини, и он није усамљен у томе, да су мантија, интелектуални живот, научно и уметничко стваралаштво, јавни рад и друштвени утицај не само неспојиви него у таквом, евентуалном, споју непожељни феномени. Зато он подозрева постојање „скривених мотива“ који су Николаја морали навести да се определи на то да прими монашки постриг. По њему је то један ретроградан, савременом човеку несхватљив феномен. Пише: „Николај је већ био учитељ, спасавао се сиромаштва, па се ипак закалуђерио. Зашто? Је ли Србе сувише потценио, или је себе сувише преценио, кад је мислио да нас може вратити у средњи век?“. Све ово, међутим, не представља довољан разлог који би објаснио острашћеност, горчину и жар са којима се Д. Јовановић обрушио на владику Николаја Велимировића. Да бисмо то боље разумели, али не и оправдали, морамо пажљиво прочитати Јовановићеву биографију. Због својих политичких уверења Драгољуб Јовановић је, како пре тако и после Другог светског рата, више пута осуђиван на затворске казне, бивао интерниран и губио професуру на Београдском универзитету. При томе је гајио уверење да су такве судбине лишени они учесници у политичком и јавном животу које штити припадност одређеним, привилегованим, инстутуцијама у које он убраја и Цркву. Због тога Јовановић Николају приписује предумишљај „да ће... на предикаоници избећи оне каменице које се намењују политичарима кад казују попу поп, а бобу боб. У том случају је поступио довољно виспрено да се могао смејати свима који су се бактали, – ничим незаклоњени, – разним акцијама, културним, социјалним и политичко-моралним, путовали о свом руху и круху, и нападачу окретали још неошамарени образ“. У тој Николајевој „заштићености“ - коју сам Јовановић, подразумева се, није делио - почива један од основних разлога који су довели до оваквих, горких и отровних, тонова којима је осликавао Владикин портрет: „Зато је др Николај Велимировић прошао боље него његови савременици, старији и млађи, који су без визира и без мантије заштитнице истеривали неку правду и тражили, сами или удружени, нове правце и покушавали да изграђују нове људе“. У том својеврсном осећању, где скривеног а где манифестованог, ресантимана треба тражити један, не мали, део разлога који су Д. Јовановића навели да на овакав начин пише о Николају. На мотиве који су уредништво Данас-а навели да једним оваквим текстом обележе празник Васкрсења Христовог – не треба трошити речи. Речи треба, на самом крају, посветити указивању на опасност од својеврсног ирационалног слепила, с којим одређене друштвене групе, институције и појединци упорно воде своје идеолошке ратове не само са Српском Црквом него и са религијом као таквом. Они на првом месту не виде, не желе да виде или не смеју да виде да 21. век у коме живимо питање религијског опредељења, поготово на тлу Европе, враћа на велика врата из приватне у јавну сферу, у саму жижу друштвених и политичких тензија и напетости. Разлози који доводе до тога мање – више су познати. Њихови први резултати су појачана потреба за новим и јасним промишљањем и артикулацијом начина на који себе осећају и дефинишу народи Европе. Професионалним критичарима СПЦ такође измиче из вида чињеница да однос према хришћанском наслеђу српског народа и улози Српске Православне Цркве не само у његовој прошлости, него и у његовој садашњости и, како за сад изгледа, не тако светлој будућности не спада у ред идеолошких него идентитетских питања. Од тога како се будемо поставили према ова два феномена – која, када се до краја промисле, конституишу један исти идентитетски оквир постојања – зависиће даља судбина српског народа. Од тога са коликим степеном одговорности будемо изграђивали ове оквире, или их, мотивисани различитим разлозима, разграђивали - зависиће не само наш лични допринос народу коме припадамо и свету у коме живимо, него и оно што ће они који буду дошли после нас мислити и писати о нама. протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква
  5. -Свети владика Николај - знак препоречни наших дана- Осврт на текст „Николај Велимировић - лукави беседник“ објављен у листу Данас, 8. априла 2018. године, на празник Васкрсења Христовог. На страницама листа Данас, 8. априла 2018. године, објављен је текст под насловом „Николај Велимировић - лукави беседник“. Реч је о изводу из својеврсних, полумемоарских записа - портрета које је о савременицима забележио проф. Драгољуб Јовановић (1895-1977). Њих је почео да пише током робијања у Сремској Митровици, наставио и завршио по изласку на слободу а објавио у збирци названој Медаљони. Сам текст је у Данас-у потписан иницијалима Н.Д. Владика Николај Велимировић је, као што знамо, поред плодоносне архипастирске службе имао и значајну политичку улогу у свом времену. Та улога није остављала равнодушнима ни оне који су га волели и поштовали као ни оне друге, који су га мрзели, клеветали и на различите начине оспоравали. То је постало још израженије након његове смрти и траје до данашњих дана, што није очигледно само из садржине овога текста него и из дана који је одабран за његово објављивање. Погледајмо мало подробније како, на основу којих извора и због чега Драгољуб Јовановић епископа Николаја Велимировића представља на такав начин да, volens nolens, својим пером антиципира појаву, данас тако распрострањеног, таблоидног списатељског жанра. Далеко би нас одвело да овде побројимо све негативне оцене којима Јовановић описује епископа Николаја стога ћемо, информације ради, навести само неке од њих. Јовановић не може да поверује да се Николај замонашио „без неке велике рачунице“. Владика је, по њему, био човек „приступачан свим гресима“ који има „љубав према сластима живота“ и жели да „да изгледа светац, али не и да то буде“. Епископ Николај је, за Јовановића, обичан амбициозни циник који се презиром и духовитошћу „брани од своје заостале средине“ а коме „вера и црква... служе као средство'' за остварење различитих, личних, циљева од којих је главни постајање патријархом не би ли истовремено, како Јовановић пише, „створио српско православни и светосавски клерикализам“ али и ослободио себе „паланачке усамљености и сувише тесног надзора полуписмених калуђера“. Јовановићев опис владике Николаја лишен је сваке духовне димензије и сведен само на оне оквире постојања које писац Медаљона сматра истинитим и могућим. Он у свом верском деконтекстуализовању Николаја иде тако далеко да, не трепнувши, закључује да је Владика „био сувише интелигентан да би очекивао нешто после смрти“, који је „као сви наши људи из првог писменог и школованог нараштаја... хтео све, и све за овог живота, и што пре“. Овом приликом не желимо да улазимо у расправу о објективности Јовановићевог списа и доказивање супротних ставова од оних које он заступа. Његово дело, не једном оцењено као превише лично, односно субјективно, није ни писано са таквим амбицијама, што је и сам аутор у једној прилици потврдио. Стога ћемо пажњу посветити покушају откривања мотива који су Јовановића навели да пише на овакав начин а не оповргавању његових проблематичних ставова. У корист тога говори и чињеница да су личност и дело Николаја Велимировића данас свима у толикој мери познати да они говоре о Светом Владици на речитији и дубљи начин од било које одбране која би се поводом Јовановићевих речи могла написати. Своја запажања о Николају Велимировићу проф. Јовановић је могао засновати на ономе што је о њему слушао, што је испратио у Владичином јавном раду, прочитао у књигама које је написао или закључио на основу личних контаката које је са њим имао. Уколико знамо да је Драгољуб Јовановић Николаја срео свега три пута у распону од од 1919. до 1925. године а да су, тим приликама, они само једном разговарали (Охрид, 1925. године) није тешко закључити какав и колики је увид у Николајеву личност и његове мотиве могао том приликом стећи. Због чега проф. Јовановић за мету свог неутемељеног, неумереног и необјективног критичког пера одабира управо епископа Николаја Велимировића? Чини нам се да постоји најмање два разлога за то. Први је лични и идеолошки анимозитет који Јовановић гаји не само према Николају и Српској Цркви него и према основним доктринама хришћанске вере и њиховим практичним манифестацијама. Он о владици Николају пише из једне јасно дефинисане секуларистичке и атеистичке, не само антиклерикалне него и антицрквене, идеолошке перспективе која није карактерисала само његов лични однос према Цркви и њеним свештенослужитељима него је у одређеној мери одликовала шире друштвене слојеве као и време у коме се Јовановић интелектуално формирао и узимао учешћа у јавном животу. Анахронизам његових ставова не припада само далекој историји српског друштвеног и политичког мишљења. Он на један чудан, али не и несхватљив, начин своје постојање наставља на васкршњим страницама Данас-а. Јовановић пише: „Николај Велимировић остаје загонетан. Није још разјашњено зашто се тако даровит млад човек определио за калуђерски позив у једном народу који је поздравио Доситеја на почетку, Његоша средином, Васу Пелагића при крају 19. века – мислиоце који су навукли ризу, али се у њој нису лагодно осећали“. Даргољубу Јовановићу се чини, и он није усамљен у томе, да су мантија, интелектуални живот, научно и уметничко стваралаштво, јавни рад и друштвени утицај не само неспојиви него у таквом, евентуалном, споју непожељни феномени. Зато он подозрева постојање „скривених мотива“ који су Николаја морали навести да се определи на то да прими монашки постриг. По њему је то један ретроградан, савременом човеку несхватљив феномен. Пише: „Николај је већ био учитељ, спасавао се сиромаштва, па се ипак закалуђерио. Зашто? Је ли Србе сувише потценио, или је себе сувише преценио, кад је мислио да нас може вратити у средњи век?“. Све ово, међутим, не представља довољан разлог који би објаснио острашћеност, горчину и жар са којима се Д. Јовановић обрушио на владику Николаја Велимировића. Да бисмо то боље разумели, али не и оправдали, морамо пажљиво прочитати Јовановићеву биографију. Због својих политичких уверења Драгољуб Јовановић је, како пре тако и после Другог светског рата, више пута осуђиван на затворске казне, бивао интерниран и губио професуру на Београдском универзитету. При томе је гајио уверење да су такве судбине лишени они учесници у политичком и јавном животу које штити припадност одређеним, привилегованим, инстутуцијама у које он убраја и Цркву. Због тога Јовановић Николају приписује предумишљај „да ће... на предикаоници избећи оне каменице које се намењују политичарима кад казују попу поп, а бобу боб. У том случају је поступио довољно виспрено да се могао смејати свима који су се бактали, – ничим незаклоњени, – разним акцијама, културним, социјалним и политичко-моралним, путовали о свом руху и круху, и нападачу окретали још неошамарени образ“. У тој Николајевој „заштићености“ - коју сам Јовановић, подразумева се, није делио - почива један од основних разлога који су довели до оваквих, горких и отровних, тонова којима је осликавао Владикин портрет: „Зато је др Николај Велимировић прошао боље него његови савременици, старији и млађи, који су без визира и без мантије заштитнице истеривали неку правду и тражили, сами или удружени, нове правце и покушавали да изграђују нове људе“. У том својеврсном осећању, где скривеног а где манифестованог, ресантимана треба тражити један, не мали, део разлога који су Д. Јовановића навели да на овакав начин пише о Николају. На мотиве који су уредништво Данас-а навели да једним оваквим текстом обележе празник Васкрсења Христовог – не треба трошити речи. Речи треба, на самом крају, посветити указивању на опасност од својеврсног ирационалног слепила, с којим одређене друштвене групе, институције и појединци упорно воде своје идеолошке ратове не само са Српском Црквом него и са религијом као таквом. Они на првом месту не виде, не желе да виде или не смеју да виде да 21. век у коме живимо питање религијског опредељења, поготово на тлу Европе, враћа на велика врата из приватне у јавну сферу, у саму жижу друштвених и политичких тензија и напетости. Разлози који доводе до тога мање – више су познати. Њихови први резултати су појачана потреба за новим и јасним промишљањем и артикулацијом начина на који себе осећају и дефинишу народи Европе. Професионалним критичарима СПЦ такође измиче из вида чињеница да однос према хришћанском наслеђу српског народа и улози Српске Православне Цркве не само у његовој прошлости, него и у његовој садашњости и, како за сад изгледа, не тако светлој будућности не спада у ред идеолошких него идентитетских питања. Од тога како се будемо поставили према ова два феномена – која, када се до краја промисле, конституишу један исти идентитетски оквир постојања – зависиће даља судбина српског народа. Од тога са коликим степеном одговорности будемо изграђивали ове оквире, или их, мотивисани различитим разлозима, разграђивали - зависиће не само наш лични допринос народу коме припадамо и свету у коме живимо, него и оно што ће они који буду дошли после нас мислити и писати о нама. протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  6. У забринутости за будућност наше земље, нарочито наше дјеце која ће живјети у њој, Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, ових дана је упутио писмо министру за људска и мањинска права г. Мехмеду Зенки, доставивши га и предсједнику државе, односно предсједнику Владе Црне Горе, господи Филипу Вујановићу и Душку Марковићу, а у вези са најављеним законом о тзв. грађанском партнерству, који је велики корак у правцу разарања породице и потпуно морално посрнуће нашег друштва, које неће бити добро ни за кога, па ни за оне за које се овакав закон доноси. У наставку је Митрополитов текст под називом ”Хришћански осврт на најављени закон о тзв. регистрованом партнерству”, који овом приликом представљамо и јавности. Истичемо да текст представља једну цјелину и да је недопустиво сензационалистички тргати из контекста поједине његове дијелове. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Хришћански осврт на највљени закон о тзв. регистраваном партнерству у Црној Гори Ових дана је актуелизована прича о припреми Закона о регистрованом партнерству истополних особа у Црној Гори. Незванично се сазнаје да је, ради припреме и доношења тог Закона, формирана и Радна група која ће свој предлог упутити Влади, а ова Скупштини Црне Горе. Несумњиво је да та активност представља наставак свега онога што је по том питању чињено током претходних година, а што је обзнањено у ”Анализи модела закона о регистрованом партнерству”, коју је у децембру 2015. године припремило Министарство за људска и мањинска права Црне Горе. У тој Анализи су наведене све европске државе, почевши од Данске до Хрватске и Словеније, које су донијеле овакве законе. У свим тим државама, започињало се, као и сада у Црној Гори, са озакоњењем тзв. регистрованог партнерства особа истог пола, а настављено је са претварањем партнерства у брачну заједеницу. У неким државама је као трећи корак прописивана законска могућност за усвајање дјеце од стране тих једнополних ”партнера”. ”Заиста је то крупан залогај, не можемо очекивати да ће све ићи једноставно и глатко” – да цитирамо ријечи Бланке Радошевић-Маровић из Министарства за људска и мањинска права. У том духу, једна од учесница кампање у оквиру пројекта ”Допринос унапређењу квалитета живота ЛГБТ особа у Црној Гори”, то подржава сматрајући ”да сви треба да имају иста права” и да ”све што има везе са љубављу треба да буде легално”. Но, основно питање је: шта је то, у ствари, љубав и шта ”има везе са љубављу”? Има неких афричких племена која воле да пију људску крв, преузимајући тиме снагу онога чију крв пију. Многе убице људи то чине зато што то воле и у томе уживају. На ”љубави према народу” су засноване тоталитарне идеологије нацифашизма и комунизма. На ”љубави према Алаху” је у наше вријеме засновано стварање ИСИЛ-а као исламске државе у Азији. На ”љубави” је засновано и отимање од других. И себељубље (егоизам) је љубав. И сама ријеч то каже – егоизам који је извор највећих несрећа рода људског. Што се тиче сексуалне љубави – има доста оних који је виде као скотолоштво, односно као општење са животињама. Зар и то није ”љубав”? У шта спадају инцест и педофилија? И сама ријеч ”педофилија” – не значи ли ”љубав према дјеци”, али ”љубав” која скрнави чудесну дјечију природу! Зар то све не спада у ”људска права”? Човјек има право и на самоубиство… Треба ли онда да се у Црној Гори формирају и ”Радне групе” за остваривање и тих и многих других њима сличних права? Не варајмо се, јер је, по свему судећи, већ почело да се ”озбиљно размишља” и ”о могућностима озакоњења испољавања сексуалне љубави код најмлађе дјеце”. То се већ уводи и у школске програме. Гдје је крај и ко поставља границе? Не постоји ли у Холандији као држави која је признала истополне бракове, политичка странка која отворено заступа педофилију под маском ”разбијања табуа и борбе против нетрпељивости”? Током претходних деценија се ”разбијао табу” мужелоштва (хомосексуалности), а у наредном периоду ће се ”разбијати табу” неке друге врсте сексуалности, нпр. педофилије, инцеста, зоофилије и других содомских грехова. И то све у име ”љубави” и ”људских права”!?! Поставља се питање: у шта спада ”љубав” коју пропагира ЛГБТ популација? Само она љубав која рађа јесте истинска љубав. Шта рађа и да ли уопште може да рађа ова ”љубав” чија права се траже? Божанска љубав је ”ни из чега” створила свијет и уградила у њега животну силу и силу љубави. Није ли и човјек, мушко и женско, створен по ”слици и прилици” те божанске љубави? Само је љубав која рађа – истинска љубав. Зато је и прва заповијест човјеку: ”Рађајте се и множите се и напуните земљу”. Таква љубав је уграђена и у сва жива створења, од најпростијег до најсавршенијег. Истинска љубав не само што рађа него и препорађа. Она је много дубља и од нормалног брачног сексуалног општења. Свети Петар Цетињски и њему слични људи у свим временима и земаљским народима, нису се женили ни удавали, али су били носиоци и свједоци најсавршеније саможртвене божанске љубави, откривене у дјевственом рођењу од Богородице – самог Бога Љубави, Исуса Христа. И то потврђује да је права љубав само она која рађа. Постоје многи који, из различитих разлога, не могу тјелесно да рађају, али се тиме не одричу самог благослова Божијег. Јалова љубав, заправо ”љубав” која свјесно бира да не доноси плод, није љубав. Она само може бити псевдољубав, себељубље, радионица смрти, а не живота. Евидентно је да се не само на друштвеном, него сада и на нормативном плану истрајава на разарању и уништењу Светиње брака и породице. Светиња брака не представља просто озакоњење билошко-социјалне заједнице мушког и женског, него преко ње, пут и начин остварења те и такве саможртвене љубави на коју је Бог призвао човјека. Утолико више јалова заједница лица истог пола као озакоњење биолошко-социјалне заједнице – шта у ствари представља? Ништа друго до озакоњење тјелесне похоти – похоти очију и надмености смртног, пролазног човјековог живљења. Била озакоњена или неозакоњена, она је лажна, бесплодна, неразумна, бесмислена ”љубав”. Озакоњење и наметање таквог бесмисла другима могу тражити и чинити само они који су изгубили дубљи вјечни смисао људског живота, истинског људског достојанства и једине праве и истинске љубави. Изгледа да је дошло, и то по први пут у историји човјечанства, до масовне експанзије појаве људи, озакоњујућих и тражећих озакоњење свога гријеха, у суштини, озакоњење смртности и ништавила људског бића. Но, они су, као и сви ми и посебно наша дјеца, жртве псевдоцивилизације која је сексуалност поставила као забаву за масе и одбацила сваку врсту чедности и стида и то ”у име ослобођења, слободе и љубави”. Слободе од чега – слободе од свог најдубљег призвања и позвања – да се превазиђу земаљске похоте, себичне страсти и сласти које нас воде из невоље у невољу. Ако се данашњи човјек води само својим сексуалним инстинктима (без обзира како се они пројављивали), које проглашава за ”љубав” и претварајући их у идол, по чему се онда разликује од бесловесних животиња? Оне чак узвишеније користе своје инстинкте, дајући им прокреацијом смисао, смисао рађања, који је и у животињску природу уграђен. Има међу заговорницима овакве ”љубави” и оних који тврде да вјерују у Бога, што је могуће, али очевидно је да тај њихов Бог није Бог љубави него Бог смрти и бесплодности, ”мртви Бог”, како га је назвао Ниче, Бог који не рађа за вјечност и који се не рађа као човјек. Да су њихови родитељи заговарали озакоњење такве, мртворађајуће љубави – откуд би се они сами родили? Зар се они тиме у ствари не одричу родитељске љубави која их је родила? Као и себе самих и начина како су се родили? Заговорници тзв. регистрованог партнерства и брака истополних особа још тврде да, наводно, неће тражити ”усвајање дјеце”. Но, гдје год је озакоњено ово прво – тражено је и ово друго, а код њих то ипак показује скривену потребу за рађањем, извитопереном у манипулацију са дјететом… кроз злоупотребу сопствене природе… Јасно је да ће се Законом о регистрованом партнерству особа истог пола у потпуности изједначити права и обавезе брачних супружника и ”грађанских регистрованих партнера” по принципу ”није шија него врат”. ”Грађанско регистровано партнерство” је у свему брак, али се за сада тако не зове. Стручњаци из области психологије и психијатрије већ дуже вријеме упозоравају на погубне посљедице по дјечију психу кроз суочавања незреле дјеце са сексуалношћу и друштвом које је просто бомбардовано бестидношћу и баналношћу, нарочито из масовних медија, пред којима савремени човјек стоји као хипнотисан. Позната је изрека да је дјечија природа као сунђер – упија све што је окружује. Жалосно је чути на шта личе разговори већине дјеце школског узраста и које су њихове теме. Невина душа дјечија се од најранијег доба излаже оваквој хиперсексуалности и природно је да због тога многа дјеца изгубе оријентир у свему томе и почињу да живе тако као да је живот одређен само сексуалношћу и као да је његов смисао у њеном остваривању. Губе, као што рекосмо, дубљи смисао живота. До промашаја смисла живота доводи сваки гријех, па и содомски гријех хомосексуалности, који обузима човјека великом страшћу и дубоко се у њему укоријењује, па га они који се њему препусте сматрају неотуђивим дијелом своје личности и јединим смислом своје ”љубави” и свога постојања. Дакле, овдје се не ради о ”људским правима” и ”љубави”. Ради се о агресивном пропагирању и наметању које се поставља пред савременог човјека у нашем друштву. Пред нама су два пута: или ћемо ићи у правцу потпуне декаденције друштва и људске личности, одбацујући свако морално начело у име ”права” или ћемо здраво, промишљено и одговорно стати у одбрану вриједности на којим је изграђена људска природа, уз то не мрзећи никога и не вршећи насиље ни према коме. Крајње је вријеме да наши законодавци почну на овакав начин да приступају овако сложеним темама. Не преписујући рецепте и законске моделе других, макар се они звали и ”европски”, нити их непромишљено и незналачки имплементирајући у наше друштво, него доносећи законе за наш народ и у име нашег народа и на темељу оних вриједности на којима је саграђена сва његова часна историја. Не може политичка, економска, идеолошка или било каква интеграција у какву год заједницу бити на штету наше дјеце и Светиње брака и породице, а овакви закони, без икакве сумње, само могу да доведу до општег посрнућа нашег већ раслабљеног и морално посрнулог друштва. У већини земаља су слични прописи производили, а и данас стварају, са пуним правом, много буре у јавном мњењу. И у Црној Гори је потребна озбиљна јавна друштвена расправа по овом питању, а не изгласавање закона у Скупштини, уз сво поштовање, од стране четрдесетак посланика, какав год легитимитет имали као изабрани представници грађана. С обзиром да је из досадашњих јавних иступа јасно да је надлежно Министарство за људска и мањинска права, а самим тим и Влада, у потпуности на страни доношења овог законског акта, надамо се да неће свако противљење овом потпуно новом институту, правој револуцији у схватању породице у нашем друштву, а тиме и тајне љубави, разумјети, по маниру који се често примјењује, нарочито према Православној Цркви, као противљење самој држави или као тзв. хомофобија. Наш хришћански осврт на ову небивалу појаву у нашем народу једино се може схватити као противљење злоупотреби власти кроз указивање на свечовјечански признате темељне вриједности људског бића и људске заједнице као истинског човјeкoкољубља.
  7. У забринутости за будућност наше земље, нарочито наше дјеце која ће живјети у њој, Високопреосвећени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, ових дана је упутио писмо министру за људска и мањинска права г. Мехмеду Зенки, доставивши га и предсједнику државе, односно предсједнику Владе Црне Горе, господи Филипу Вујановићу и Душку Марковићу, а у вези са најављеним законом о тзв. грађанском партнерству, који је велики корак у правцу разарања породице и потпуно морално посрнуће нашег друштва, које неће бити добро ни за кога, па ни за оне за које се овакав закон доноси. У наставку је Митрополитов текст под називом ”Хришћански осврт на најављени закон о тзв. регистрованом партнерству”, који овом приликом представљамо и јавности. Истичемо да текст представља једну цјелину и да је недопустиво сензационалистички тргати из контекста поједине његове дијелове. Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Хришћански осврт на највљени закон о тзв. регистраваном партнерству у Црној Гори Ових дана је актуелизована прича о припреми Закона о регистрованом партнерству истополних особа у Црној Гори. Незванично се сазнаје да је, ради припреме и доношења тог Закона, формирана и Радна група која ће свој предлог упутити Влади, а ова Скупштини Црне Горе. Несумњиво је да та активност представља наставак свега онога што је по том питању чињено током претходних година, а што је обзнањено у ”Анализи модела закона о регистрованом партнерству”, коју је у децембру 2015. године припремило Министарство за људска и мањинска права Црне Горе. У тој Анализи су наведене све европске државе, почевши од Данске до Хрватске и Словеније, које су донијеле овакве законе. У свим тим државама, започињало се, као и сада у Црној Гори, са озакоњењем тзв. регистрованог партнерства особа истог пола, а настављено је са претварањем партнерства у брачну заједеницу. У неким државама је као трећи корак прописивана законска могућност за усвајање дјеце од стране тих једнополних ”партнера”. ”Заиста је то крупан залогај, не можемо очекивати да ће све ићи једноставно и глатко” – да цитирамо ријечи Бланке Радошевић-Маровић из Министарства за људска и мањинска права. У том духу, једна од учесница кампање у оквиру пројекта ”Допринос унапређењу квалитета живота ЛГБТ особа у Црној Гори”, то подржава сматрајући ”да сви треба да имају иста права” и да ”све што има везе са љубављу треба да буде легално”. Но, основно питање је: шта је то, у ствари, љубав и шта ”има везе са љубављу”? Има неких афричких племена која воле да пију људску крв, преузимајући тиме снагу онога чију крв пију. Многе убице људи то чине зато што то воле и у томе уживају. На ”љубави према народу” су засноване тоталитарне идеологије нацифашизма и комунизма. На ”љубави према Алаху” је у наше вријеме засновано стварање ИСИЛ-а као исламске државе у Азији. На ”љубави” је засновано и отимање од других. И себељубље (егоизам) је љубав. И сама ријеч то каже – егоизам који је извор највећих несрећа рода људског. Што се тиче сексуалне љубави – има доста оних који је виде као скотолоштво, односно као општење са животињама. Зар и то није ”љубав”? У шта спадају инцест и педофилија? И сама ријеч ”педофилија” – не значи ли ”љубав према дјеци”, али ”љубав” која скрнави чудесну дјечију природу! Зар то све не спада у ”људска права”? Човјек има право и на самоубиство… Треба ли онда да се у Црној Гори формирају и ”Радне групе” за остваривање и тих и многих других њима сличних права? Не варајмо се, јер је, по свему судећи, већ почело да се ”озбиљно размишља” и ”о могућностима озакоњења испољавања сексуалне љубави код најмлађе дјеце”. То се већ уводи и у школске програме. Гдје је крај и ко поставља границе? Не постоји ли у Холандији као држави која је признала истополне бракове, политичка странка која отворено заступа педофилију под маском ”разбијања табуа и борбе против нетрпељивости”? Током претходних деценија се ”разбијао табу” мужелоштва (хомосексуалности), а у наредном периоду ће се ”разбијати табу” неке друге врсте сексуалности, нпр. педофилије, инцеста, зоофилије и других содомских грехова. И то све у име ”љубави” и ”људских права”!?! Поставља се питање: у шта спада ”љубав” коју пропагира ЛГБТ популација? Само она љубав која рађа јесте истинска љубав. Шта рађа и да ли уопште може да рађа ова ”љубав” чија права се траже? Божанска љубав је ”ни из чега” створила свијет и уградила у њега животну силу и силу љубави. Није ли и човјек, мушко и женско, створен по ”слици и прилици” те божанске љубави? Само је љубав која рађа – истинска љубав. Зато је и прва заповијест човјеку: ”Рађајте се и множите се и напуните земљу”. Таква љубав је уграђена и у сва жива створења, од најпростијег до најсавршенијег. Истинска љубав не само што рађа него и препорађа. Она је много дубља и од нормалног брачног сексуалног општења. Свети Петар Цетињски и њему слични људи у свим временима и земаљским народима, нису се женили ни удавали, али су били носиоци и свједоци најсавршеније саможртвене божанске љубави, откривене у дјевственом рођењу од Богородице – самог Бога Љубави, Исуса Христа. И то потврђује да је права љубав само она која рађа. Постоје многи који, из различитих разлога, не могу тјелесно да рађају, али се тиме не одричу самог благослова Божијег. Јалова љубав, заправо ”љубав” која свјесно бира да не доноси плод, није љубав. Она само може бити псевдољубав, себељубље, радионица смрти, а не живота. Евидентно је да се не само на друштвеном, него сада и на нормативном плану истрајава на разарању и уништењу Светиње брака и породице. Светиња брака не представља просто озакоњење билошко-социјалне заједнице мушког и женског, него преко ње, пут и начин остварења те и такве саможртвене љубави на коју је Бог призвао човјека. Утолико више јалова заједница лица истог пола као озакоњење биолошко-социјалне заједнице – шта у ствари представља? Ништа друго до озакоњење тјелесне похоти – похоти очију и надмености смртног, пролазног човјековог живљења. Била озакоњена или неозакоњена, она је лажна, бесплодна, неразумна, бесмислена ”љубав”. Озакоњење и наметање таквог бесмисла другима могу тражити и чинити само они који су изгубили дубљи вјечни смисао људског живота, истинског људског достојанства и једине праве и истинске љубави. Изгледа да је дошло, и то по први пут у историји човјечанства, до масовне експанзије појаве људи, озакоњујућих и тражећих озакоњење свога гријеха, у суштини, озакоњење смртности и ништавила људског бића. Но, они су, као и сви ми и посебно наша дјеца, жртве псевдоцивилизације која је сексуалност поставила као забаву за масе и одбацила сваку врсту чедности и стида и то ”у име ослобођења, слободе и љубави”. Слободе од чега – слободе од свог најдубљег призвања и позвања – да се превазиђу земаљске похоте, себичне страсти и сласти које нас воде из невоље у невољу. Ако се данашњи човјек води само својим сексуалним инстинктима (без обзира како се они пројављивали), које проглашава за ”љубав” и претварајући их у идол, по чему се онда разликује од бесловесних животиња? Оне чак узвишеније користе своје инстинкте, дајући им прокреацијом смисао, смисао рађања, који је и у животињску природу уграђен. Има међу заговорницима овакве ”љубави” и оних који тврде да вјерују у Бога, што је могуће, али очевидно је да тај њихов Бог није Бог љубави него Бог смрти и бесплодности, ”мртви Бог”, како га је назвао Ниче, Бог који не рађа за вјечност и који се не рађа као човјек. Да су њихови родитељи заговарали озакоњење такве, мртворађајуће љубави – откуд би се они сами родили? Зар се они тиме у ствари не одричу родитељске љубави која их је родила? Као и себе самих и начина како су се родили? Заговорници тзв. регистрованог партнерства и брака истополних особа још тврде да, наводно, неће тражити ”усвајање дјеце”. Но, гдје год је озакоњено ово прво – тражено је и ово друго, а код њих то ипак показује скривену потребу за рађањем, извитопереном у манипулацију са дјететом… кроз злоупотребу сопствене природе… Јасно је да ће се Законом о регистрованом партнерству особа истог пола у потпуности изједначити права и обавезе брачних супружника и ”грађанских регистрованих партнера” по принципу ”није шија него врат”. ”Грађанско регистровано партнерство” је у свему брак, али се за сада тако не зове. Стручњаци из области психологије и психијатрије већ дуже вријеме упозоравају на погубне посљедице по дјечију психу кроз суочавања незреле дјеце са сексуалношћу и друштвом које је просто бомбардовано бестидношћу и баналношћу, нарочито из масовних медија, пред којима савремени човјек стоји као хипнотисан. Позната је изрека да је дјечија природа као сунђер – упија све што је окружује. Жалосно је чути на шта личе разговори већине дјеце школског узраста и које су њихове теме. Невина душа дјечија се од најранијег доба излаже оваквој хиперсексуалности и природно је да због тога многа дјеца изгубе оријентир у свему томе и почињу да живе тако као да је живот одређен само сексуалношћу и као да је његов смисао у њеном остваривању. Губе, као што рекосмо, дубљи смисао живота. До промашаја смисла живота доводи сваки гријех, па и содомски гријех хомосексуалности, који обузима човјека великом страшћу и дубоко се у њему укоријењује, па га они који се њему препусте сматрају неотуђивим дијелом своје личности и јединим смислом своје ”љубави” и свога постојања. Дакле, овдје се не ради о ”људским правима” и ”љубави”. Ради се о агресивном пропагирању и наметању које се поставља пред савременог човјека у нашем друштву. Пред нама су два пута: или ћемо ићи у правцу потпуне декаденције друштва и људске личности, одбацујући свако морално начело у име ”права” или ћемо здраво, промишљено и одговорно стати у одбрану вриједности на којим је изграђена људска природа, уз то не мрзећи никога и не вршећи насиље ни према коме. Крајње је вријеме да наши законодавци почну на овакав начин да приступају овако сложеним темама. Не преписујући рецепте и законске моделе других, макар се они звали и ”европски”, нити их непромишљено и незналачки имплементирајући у наше друштво, него доносећи законе за наш народ и у име нашег народа и на темељу оних вриједности на којима је саграђена сва његова часна историја. Не може политичка, економска, идеолошка или било каква интеграција у какву год заједницу бити на штету наше дјеце и Светиње брака и породице, а овакви закони, без икакве сумње, само могу да доведу до општег посрнућа нашег већ раслабљеног и морално посрнулог друштва. У већини земаља су слични прописи производили, а и данас стварају, са пуним правом, много буре у јавном мњењу. И у Црној Гори је потребна озбиљна јавна друштвена расправа по овом питању, а не изгласавање закона у Скупштини, уз сво поштовање, од стране четрдесетак посланика, какав год легитимитет имали као изабрани представници грађана. С обзиром да је из досадашњих јавних иступа јасно да је надлежно Министарство за људска и мањинска права, а самим тим и Влада, у потпуности на страни доношења овог законског акта, надамо се да неће свако противљење овом потпуно новом институту, правој револуцији у схватању породице у нашем друштву, а тиме и тајне љубави, разумјети, по маниру који се често примјењује, нарочито према Православној Цркви, као противљење самој држави или као тзв. хомофобија. Наш хришћански осврт на ову небивалу појаву у нашем народу једино се може схватити као противљење злоупотреби власти кроз указивање на свечовјечански признате темељне вриједности људског бића и људске заједнице као истинског човјeкoкољубља. View full Странице
  8. Валдежани: кратак осврт на историјски развој и доктрину 1. Историјски развој валдежанског покрета 1.1. Почеци Крајем средњег века по валдешким пропланцима на Kотијским Алпима[1] распрострла се легенда коју су валдешки историчари узимали за фактографску чак и у XIX веку, а према којој се тај покрет идентификоваo са остатком првобитном апостолском црквом која је остала нетакнута у долинама Коције, коју су следбеници Валда пронашли када су стигли тамо. Легенда је данак фантазма Велике Цркве да се свака доктрина или пракса мора везати за апостолско доба, а који су делили и протестанти раних генерација. Тако имамо и код адвентиста позивање на разноразне девијантне покрете у Цркви, да би на тај начин успоставили некакав континуитет из апостолског доба, јер је непријатно питање: Како то да је Црква побеђена, а сам Исус је обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18)? Векови празнине у историји цркве нису компатибилни са овим обећањем. Иако разумније, мада једнако неутемељено, је и виђење у Клаудију из Торина (780–840) као неког претече валдежана. Наиме, аутор Apologeticum atque rescriptum adversus Theutmirum abbatem био је торински епископ захваљујући сину Карла Великог, Лудовику Побожном (Hludovicus Pius † 840), који је био заговорник иконоборства, противник култа светаца и других идеја које су биле опште прихваћене. Једна од најстаријих издавачких кућа у Италији носи његово име Claudiana, основана је у Торину 1855, а данас издаје углавном протестантске књиге. Наравно да Клаудијево име фигурира као симбол, а не као историјска спона са валдежанским покретом. Валдежани или валдези (лат. valdenses; фр. vaudois; ит. valdesi, познати и као лионски сиромаси, лат. pauperes Lugdunenses) настају око 1170. у Лиону, са чим се данас слажу сви озбиљни историчари. Наиме, утврђивање историјских факата је било оптерећено конфесионалним предрасудама, као и сиромашном документацијом коју имамо о овом периоду.[2] Ваља напоменути да се име валдежани или валдези среће код њих тек од прихватања протестантске доктрине, док су их противници и до тада звали валдежанима, што је имало пежоративно значење, као нпр. сада што се следбеници екскомуницираног еп. Артемија називају артемитима. Пежоративност је од Павловог инсистирања да су хришћани следбеници Христа а не људи (cf. 1Кoр 1, 12). До овог доба су себе називали лионским сиромасима, Христовим сиромасима (pauperes Christi), сиромашнима у Духу (pauper spiritu), савршенима (perfectus), верницма (credentes), или једноставно браћом (frater), што ће касније прихватити францисканци. Покрет носи име по свом оснивачу Валду (око 1140 – око 1217); не само да имамо мало података о њему, него имамо и конфузију око његовог имена, тако да се код разних аутора среће: Valdo, Valdes, Valdesio, Vaux, са почетним V или W (лат. Valdus, Valdesius, Valdo; фр. Valdès). Тек после око 150 година, почетком XIV века, уз Валдо се додаје и Петар (Пјетро Валдо). И у овом случају је јасан данак општем менталитету – фигура апостола Петра је на Западу имала улогу стене и оснивача Цркве, тако да су валдежани прибегли „Новом“ Петру који би могао да се носи са римским.[3] Основна сведочанства о Валду имамо у полемичким делима (Бернард из Фонкода и Алан из Лила) и код инквизитора из XIV в. (Бернард Ги, Жак Форнје (Jacques Fournier, потоњи папа Бенедикт XII) и др.). Валдо је био богати трговац из Лиона (Француска), 70-их година XII в. који је под утицајем јеванђелских проповеди, а можда због стреса у вези са изненадном смрћу блиског пријатеља, одлучио да се одрекне овоземаљских добара и посвети јеванђелском идеалу. Раздао је већину својих добара сиромасима; мада је део дао мушко-женском манастиру Фонтевро (Fontevrault), који је прихватио две његове малолетне кћери. Не треба сметнути са ума да је ова опатија била стожер интернационалне аристократије тог доба, како француске тако и британске, где су ктитори и врхушка били из династије Плантагенета. Валдо јесте напустио своју супругу, иако је то у нескладу са Јеванђељем али своје није оставио незбринутима. Поверио их је Цркви. Да би се разумели примордији валдежана, ове чињенице, као и следеће, не треба пренебрећи. Јер овде већ улазимо у проблем Валдове правоверности.[4] Валдо је био веома импресиониран житијем св. Алексија (IV в.) и његове супруге који су на дан своје свадбе одлучили да живе у чедности па су поклоне сву своју имовину даривали сиромашнима. Овде се срећемо са једним општим идеалом или по некима са замишљеном заповешћу о целибату. Те идеје налазимо у енкратита, манихејаца, затим и пелагијанаца. Није пак јасно зашто би се неко женио а да руши Божију заповест о прокреацији? Валдо је није прекршио, јер је имао две девојчице. У овом светлу остаје нејасно како неки валдежански аутори напомињу, да за разлику од св. Франциска Асишког, Валдо није основао монашки ред? Ове ноте или напомене су пример пристрасног посматрања и жеље за силовањем првобитних убеђења валдежана, која се дубоко разликују од данашњих. За Валда је целибат био идеал који је и тада, са позиција правоверја, био проблематичан, поготово у случају да га пригрли ожењен човек. Код св. Августина, али у његовом млађем добу, наћи ћемо препоруку да се супружници пре старости уздрже од сексуалних односа како би задобили неку хвалу а не да од њих одустану када су већ онеспособљени старошћу или болешћу. Немањићи, пак, из Валдовог доба, ће пригрлити монашки завет тек пред крај живота. Модерни валдежани, с друге стране, имају жењене служитеље култа, тј. Речи. Житије св. Алексија је један детаљ. Други детаљ је паралела са житијем св. Антонија. Наиме, каже се да је Валдо био погођен читањем Јеванђеља по Матеју где се говори о богатом младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19, 21). Наиме, у житију св. Антонија од св. Атанасија Великог[5] читамо да је исти стих овога натерао да оде у пустињу. Знамо да су валдежани имали цитате из Отаца који су им служили као модерни постери. У овим слоганима најзаступљенији је био св. Августин а фигурирали су и Јероним, Амброзије, Папа Григорије и други. Сви ови елементи сведоче да је валдежански покрет на почетку био црквени покрет. Јер, колико год да доводимо у питање аутентичност свих ових исказа, они сведоче да су валдежани размишљали са позиције Велике Цркве. Не може се негирати да су они били црквени покрет. Имамо и Писмо и Предање. Валтер Мап, који нам је оставио сведочанства о „голим следбеницима голог Христа“ (nudi nudum Christum sequentes) говори о коришћењу Писма и Отаца код валдежана.[6] Како није познавао латински Валдо је финансирао превод Јеванђеља на провансалски језик. За тај посао је ангажовљао двојицу свештеника, а временом су на то језгро додавани други делови Библије. Наводећи примере из живота апостола, тврдио је да само лична достојност и праведан живот, као лични пример, дају право за проповедање. На почетку се није разишао са Католичком Црквом. Окружио се групом следбеника који су дали завет сиромаштва и постали путујући проповедници, обучени само у једну хаљину, практично сакос – врећу. Идеал сиромаштва и јеванђелске једноставности, био би без икакве сумње подржан од садашњег Папе Франциска али су валдежани имали несрећу да њихов покрет настане у време када су катари већ били осуђени па су у ту групу су црквени прелати одмах трпали све који не би имали директну дозволу од надлежног епископа или папе за своју делатност. Тако су валдежани дошли у сукоб са месним епископом. Валдо се није обесхрабрио па је пошао директно Папи Александру III (1159–1181), за време заседања III Латеранског сабореа (1179), да би добио дозволу да проповеда.[7] Сам пак Папа Алекандар је истицао примат папске власти над краљевском и императорском, унапред је узимао десетак од оних који су живели на територији Patrimonium Sancti Petri. Јасно је да је овакав Папа речима утешио Валда, али га је позвао да он и његови буду потчињени лионском епископу. Он није имао далековидост једног Инокентија III (1198–1216) који 30 година касније (1209) одобрио готово идентичне захтеве св. Франциска Асишког. Међутим, Валдо није имао стрпљења да прихвати ове услове, наставио је да проповеда са својим следбеницима, сиромасима из Лиона. Позван је на сабор у Лиону 1180. од стране кардинала Енрика Марција (Enrico di Marcy), епископа Албана где је исповедио православну веру и осудио грешке катара. Ипак, то није било довољно, па је 1184. екскомунициран булом Ад аболендам Папе Луција III (1181-1185) на сабору у Верони када су анатемисани катари, патарени, валдежани и арналдисти (Imprimis ergo Catharos et Patarinos et eos, qui se Humiliatos vel Pauperes de Ludguno falso nomine mentiuntur). Валдежани су тада одстрањени више као шизматици (непослушни) него као јеретици. Уведен је принцип, непознат римском праву, да неко може и без сведока и одсуству бити процесуиран. Епископима се налаже да трагају за јеретицима у својим дијецезама (епархијама), inquiro те отуда инквизиција.[8] Претходно је 1182–1183. архиепископ лионски забранио Валду да проповеда. Тачку на све је ставио IV Латерански сабор (1215), који је осудио валдежане као „непокајане јеретике“.[9] Међутим, покрет је био дубоко укорењен на југу Француске, Шпаније и на северу Италије а нарочито у Ломбардији и Пијемонту, где су му се придружили следбеници Арналда из Бреше и дисиденти из покрета Понижених, и 1205. се називају Сиромасима из Ломбардије. Тако настаје и први раздор у покрету: Лионци су презирали брак (проповедали монаштво у свету), ручни рад (congregaciones laborancium) и хијерархију, док су Ломбардијци, на челу са Ђованијем ди Ронком, прихватали све ово али су били строжији од Француза у одбијању сакрамената недостојних свештеника. Валдо је умро око 1217. године, вероватно у Бохемији (према неким ауторима 1207) без да помири раздељене групе, у чему није успео ни сабор организован у Бергаму 1218. У међувремену је шпански валдешки теолог Дуранд д'Оска (Durand de Huesca), формирао 1208. покрет Сиромашних Католика, који је прихватио Папа Инокентије III. 1.2. Покрет после Валдове смрти После изгона из Лиона, још за Валдовог живота, почели су прогони. Најжешћи су били у Шпанији (едикти из 1194. и 1197. су прописивали спаљивање) и Немачкој (спаљено 80 валдежана у Стразбургу 1211), а блажи прогони су били у Италији и Француској. Ломбардијци су се почетком XIII в. разишли са валдежанима из Немачке, јер су за разлику од северњака били радикалнији, не признавајући тајне католичких свештеника; једна врста клерикализације се рађа, јер су у почетку мирјани (верници, другови, браћа) били једнако „призвани“, као и апостоли да свршавају евхаристију (јер само рукоположење није гарант валидности тајни него врлински и сиромашни начин живота), док се сада брига о доктрини поверава „служитељима“, или „савршенима“, око којих се и формирала месна заједница. Јединство се манифестовало саборима који су се вршили сваке године. Око 1370. Валдо почиње да се назива симболички Петром, ствара се идеологија која треба да буде конкурентна Риму. Наглашава се да они нису увели ништа ново јер су pauperes Christi постојали у време Константина и Папе Силвестра I (314–335). Константин је донео зло јер је посветовњачио Цркву и увео богатство и велељепије као принцип. Настаје легенда да су се валдежани оделили од римске Цркве још у време Папе Силвестра о чему нам сведочи Флације Илирикус у Catalogue testium veritatis, 1556; тако су у XVI–XVII в. сви валдежани веровали да потичу из апостолских времена. Покрет задржава свој главни принцип: морално савершенство и покајање. Шире се по Јужној Италији као и у алпским пределима а јаки су у Немачкој и Чешкој без обзира на повремене прогоне где су се кроз интензивну везу са хуситима. Неко ће говорити чак о „валдо-хуситском савезу“.[10] Године 1487. Папа Инокентике VIII је покренуо крсташки поход против валдежана. Покрет је дуго прогоњен на основу уобичајених клевета за обожавање Луцифера и практиковање ритуалног жртвовања деце чему је најзаслужнија књига из тог доба под називом Errores haereticorum Waldensium. Прогон је трајао током читавог XIV века са врхунцем око 1370, када је 170 валдежана спаљено. Покрет упркос томе ипак успева да се развије до XVI века. Године 1530. валдежанин Жорж Морел се, под утицајем проповеди Г. Фарела, обратио реформистима из Стразбурга како би се одредио положај валдежана у односу на радикалне реформисте. Са Морелом је био и други „барба“ (путујући проповедник), Пјетро Масон (Pietro Masson), који није успео да се врати јер су га ухапсили и убили у Дижону. Након две године, на сабору у Шанфорану, валдежани себе препознају као протестанте. У потпуности се кида свака веза са Католичком Црквом. „Савршени“ су морали да се одрекну „апостолске“ скитње, целибата и аскезе. Тако су се валдежани одрекли идеја свог оснивача и прихватили хелветско исповедање, односно пришли калвинизму.[11] У Италији су валдежани, иако претрпевши утицај реформације, сачували верску и политичку независност, пружајући оружани отпор војсци Савојца Емануела Филиберта (1553–1580). По мировном споразуму из Кавура (јуна 1561), власти су биле приморане да препознају аутономију већег броја валдешких заједница. Заједнице које су опстале се удружиле су се 1571. у Унију (Union des Vallées). Едиктом од 15. маја 1650. валдежанима се прети смрћу и конфисковањам имања уколико се не врате римској цркви. Године 1655. Карло Емануило II је поново почео да се бори са валдежанима, што је изазвало осуду од стране протестантских цркава. Та година је позната по крвавом покољу валдежана (Пијемонтске Пасхе, Pasque Piemontesi), на шта се згрозио и чувени поета Џон Милтон. Према једном валдешком документу из 1656. биланс војних интервенција био је 1712 убијених, а најмање 148 деце су били одведени и поверени католичким породицама. Савојац Виктор Амедеј II је 1686. године, у договору са француским краљем Лудовиком XIV, опет предузео акцију присилног обраћања валдежана у католичанство због чега су они морали да пребегну у Швајцарску.[12] Побуна валдежана је била угашена тако да су неки завршили у затвору или послати на галије док су други били приморани да напусте Пијемонт. Године 1689. један валдежански проповедник по имену Анри Арно (Henri Arnaud) и командант Јаванел (бивши сељак, Giosuè Gianavello), подржани од стране Холандије и будућег енглеског краља, Вилхелма III Оранског, сакупили су скоро 1000 наоружаних валдежана и француских хугенота. Водећи у Пијемонту војне операције, валдежани добијају од херцега признање и амнестију за кажњене. То је ткз. Славни повратак у отаџбину (Glorioso Rimpatrio). Међутим, 1698–1699 више од 2000 пијемонтских валдежана и хугенота су били присиљени да се преселе у Немачку (главна група у Виртембергу), гдје су формирали низ колонија (1716. је било 14 заједница од око 4 тисуће људи, од чега је чак 2500 људи било у Виртембергу). Касније је већина ових заједница прешла на лутеранство. Они који су остали у Пијемонту били су прогоњени. Ни војне кампање, али ни језуитска мисија нису успели да угуше валдежане а грађанска права су им призната 1848. године. 1.3 Валдежани данас Валдешка црква у XX в. постаје национална италијанска протестантска црква са независном хијерархијом и центром у Фиренци. Она има сопствени литургијск обред у односу на реформаторски, сопствени теолошки факултет за формацију проповедника (од 1861. у Фиренци, од 1922. у Риму). Године 1979. валдежани се спајају са методистичким заједницама Италије под називом „Евангелистичко-валдешка црква: Савез валдешких и методистичких цркава“ (Chiesa Evangelica Valdese: Unione delle Chiese Metodiste e Valdesi).[13] Крајем XIX и почетком XX в. валдежани се појављују и у Јужној Америци (Уругвај и Аргентина). У другим земљама, валдежани гравитирају према реформаторским или презвитеријалним цркавама (са презвитеријанцима се један део стапа у САД седамдесетих година прошлог века). У свету има око 45-50 тисућа валдежана (Италија са Пијемонтом око 20 тисућа, у Немачкој око 3 тисуће, у Уругвају око 12 тисућа и у Аргентини око 10 тисућа). Законодавна скупштина Валдешке цркве је Синод, састављен од свих пастора и лаика које су посебне црквене заједнице изабрале. Представничка и административна власт је Сто (Tavola) коју бира Синод. Сто се састоји од председника који је модератор, различитих пастора и неколико лаика. Као глава сваке поједине парохије поставља се један пастор коме помажу старци и ђакони. Свака локална црква неколико пута годишње има своје скупштине, састављене од свих својих чланова, да би се испитала разна питања. Локална скупштина бира Савет, који има извршне функције и одговара за свој рад Скупштини. Чланови Савета могу се бирати на годишњем нивоу свега 3 пута на по 5 година. Пастор нужно не мора бити и председник. Цркве одређене територијалне јединице сачињавају Кружок, чији чланови се такође састају. Кружоци образују шире територијалне нивое који се називају Дистриктима који одржавају скупштине најмање једном годишње. Извршни одбор Дистрикта је тело изабрано од стране ове конференције и одговорно је за његов рад. На крају, на националном нивоу, постоји Синод (или Генерална скупштина), који се годишње састаје у Торе Пелиће (Torre Pellice, Торино, Пијемонт). Синод се састоји се од чланова локалних цркава, кружока и дистриката. Број пастора не може бити већи од броја лаика тј. чланова. Синод разматра сва питања која се тичу вере и живота валдешких цркава на општем нивоу и његове одлуке се примјењују на све локалне цркве. Зато је Синод уствари земаљски ауторитет над којим постоји само Господ па је тако Синод највиши управни орган Цркве који нема једну особу, као у КЦ, већ синодалну скупштину. Последњих година се води екуменски дијалог са Католичком Црквом, а најзначајнији резултат је био договор око мешовитих бракова. Нови замах имамо са првом посетом једног папе валдешком храму 2015.[14] Инсистирајући на екуменском дијалогу и призивајући валдежане на сједињење са КЦ, Папа Франциско, између осталог, вели: „Нажалост, догодило се и још увек се дешава да браћа не прихватају своју различитост и на крају се боре једни против других. Размишљајући о историји наших односа, можемо само жалити пред сукобом и насиљем почињеним у име сопствене вере; молим Господа да нам да благодат да се сви препознамо грешницима како би могли да опростимо једни другима. По Божјој иницијативи, која се никад не обесхрабрује пред људским грехом, отварају се нови начини да живимо наше братство, и то не можемо напустити. Са стране Католичке Цркве тражим опроштај. Ја вас молим за опроштај и за нехришћанске ставове и поступке, чак нечовечне, које смо у историји имали против вас. У име Господа Исуса Христа, опростите нам!“. Гледајући колико је могуће објективно овај Папин позив, видимо позив на поправку онога што се у почетку било покварило, где није било слуха за другога, тако да су кроз неколико векова сами валдежани, који су пореклом из Католичке Цркве прешли у други табор, а тиме и издали првобитне Валдове принципе где су најистакнутији сиромаштво и целибат. 2. Доктрина Као што је раније поменуто, хетеродоксни елементи код Валда на почетку нису били приметни.[15]Оданост Јеванђељу, жеља да се врати апостолским идеалима као реакција на црквену корупцију и инсистирање на отачком предању, без да се још склизне у донатистичку јерес негирања благодати сакраментима, били су више него пожељни позиви. Међутим, сам прогон је по свој прилици довео до тога, а не може се искључити да су семена за то и сама по себи постојала, да валдежани приступе јеретичким доктринама тог времена (нарочито катара) као што су: одбацивање чистилишта (учење које ни на православном Истоку било прихваћено, мада утемељено у Предању), одбацивање ходочашћа (довољно је сетити се одбојности св. Григорија из Нисе на ову праксу), одбацивање молитвеног заступништва светаца и непоштовање реликвија. Разуме се да и ове две последње ставке могу да буду како православне тако и идолопоклоничке, зависи од приступа једном те истом феномену. Свакако, да је магијски и идолопоклонички приступ свецима данас замаглио Исуса као посредника, а још више и Духа Светога, нико од научника не би могао спорити.[16] Богомилске идеје, које су у Византији и на Балкану већ биле осуђене и прогоњене, присутне су донекле и у валдежана, кроз инсистирање на молитви Оче наш и кроз крштење преко полагања руку, али су се удаљавали од богомила тако што су јасно исповедали божанство Сина, мада су направили отклон од дуалистичких искушења, иако су се залагали за целибат. Веровање у Тројицу и у Сина као Бога остало је и данас присутно код валдежана. Валдешка Црква се придржила реформацији и у складу са доктрином инспирисаном од калвиниста препознаје само два сакрамента: Крштење и Господњу вечеру. Господња вечера се, са хлебом и вином, редовно одржава сваке недеље, или једном месечно, или само за Божић и Ускрс. Негде се дозвољава приступ само правоверним члановима, негде пак и члановима других протестантских конфесија или уопштено свим онима који желе приступити Господњој вечери. Пастори или пастири немају сакраментално рукоположење, јер су обични лаици који достојанством свога живота председавају молитвеним скупом. Имају само функцију. Могу бити и женског пола. Лаици, уколико су даровити, могу проповедати на скуповима. Господња вечера се код италијанских валдежана одржава једном месечно. Не желе да је зову евхаристијом, јер их то подсећа на католике. Два сакрамента се дефинишу као „видљиви знаци невидљиве благодати“. Но, немају исто мистеријско значење као у католика и православаца. У неколико тачака се види дубока разлика у доживљају Тајни код валдежана и католика. Код других се евхаристија изводи свакодневно, или најмање недељом, у Дан Господњи. То је била апостолска пракса. Губљењем мистеријског момента, не инсистира се на свакодневној или барем недељној евхаристији. Јер, кад једном акценат ставиш на проповед, на разумевање и на умно општење са Господом, онда немаш више потребе за физичким. Идентичан процес се већ десио у Великој Цркви, тако да је причешће постало нека света ствар која може да те убије, тако да му се приступа ретко; сам Калвин је имао проблем да убеди своје да се причешћују стално. У свести народа је било урезано да је причешће светиња; тако да сада, и кад су се одвојили од католика, причешће је задржало своју улогу.[17] Сви ови елементи сведоче да су валдежани, са једне стране, задржали средњовековну католичку свест, а са друге, да су прихватили и протестантску, јер су у судару са реформом били неприпремљени, без сопственог аутентичног идентитета, тако да су се делом слили са протестантизмом. Тиме су и њихове доктрине изгубиле особеност и постале протестантске. Валдове идеје (као целибат, сиромаштво и сл.) не живе више у овом покрету. Мишљења сам да је најпримереније говорити о италијанској протестантској цркви. [1] Ланац који се пружа уз границу Француске и Италије, назван према лигуријском краљу Марку Јулију Котију, чије је краљевство присвојио император Нерон и прогласио га провинцијом. [2]Исцрпна библиографија за валдежански покрет: http://www.bibliografia-valdese.com/jspwald/index.jsp. Штампани материјал: Augusto Armand Hugon & Giovanni Gonnet, Bibliografia valdese, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 73, fasc. n° 93, 1953 Torre Pellice. Садржи: Introduzione (5-7); Bibliografia (9-251); Abbreviazioni titoli (253-256); Indice degli autori (257-271); Indice generale (273-275). Извори: Claudii Scysselli ["sic"],... Adversus errores et sectam Valdensium Disputationes, Paris 1520; Bernard Gui, Practica inquisitionis heretice pravitatis, Paris 1886; idem. Manuel de l'inquisiteur, éd. et trad. G. Mollat, Paris 1926-1927. 1964 n. 2 voll.; Bernard de Fontcaude, Adversus Valdensium sectam, éd. L. Verrees, Analecta Praemonstratensia, 1955 t. 31. pp. 5-35 (=PL 204); Enchiridion fontium Valdensium: Recueil critique des sources concernant les Vaudois au Moyen Âge: Du III Concile de Latran au Synode de Chanforan (1179-1532), éd. G. Gonnet, Torre Pellice 1958, t. 1 (Collana della Facoltà valdese di teologia, 4); Il «Contra hereticos» di Alano da Lilla, Ed. C. Vasoli, Boll. dell'Istituto storico italiano per il Medio Evo, 1963. t. 75. pp. 123-172; Duvernoy J., Le Registre de l'Inquisition de Jacques Fournier, évêque de Pamiers (1318-1325), Toulouse 1965. 3 voll.; Le confessioni di fede valdesi prima della Riforma, Torino 1967; Quellen zur Geschichte der Waldenser, Hrsg. v. A. Patschovsky u. K.-V. Selge, 1973 Gütersloh (Texte zur Kirchen- und Theologiegeschichte, 18); La dichiarazione del Sinodo di Chanforan 1532, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 1973, t. 133, pp. 37-42; Confessioni di fede dei valdesi riformati: Con documenti del dialogo fra la «prima» e «seconda Riforma», a cura di V. Vinay, Torino 1975; Il «Vergier de Consollacion» e altri scritti (manoscritto Ge 209), a cura di A. D. Checchini, Torino 1979; Fede ed etica valdese nel Quattrocento: Il «Libro espositivo» e il «Tesoro e Luce della fede», a cura di R. Cegna, Torino 1982; «Vertuz» e altri scritti (manoscritto Ge 206), a cura di M. Del Corso, C. Borghi Cedrini, Torino 1984; Bestiario Valdese, a cura di A. M. Rangel, Firenze 1984. Енциклопедијски чланци: Böhmer, in Realencyklopädie für protest. Theologie und Kirche, XX, Lipsia 1908, pp. 799-840 (bibl. pp. 799-806); Mario Niccoli, in Enciclopedia Treccani (Enciclopedia Italiana di scienze, lettere ed arti, abb. Enciclopedia Italiana) 1937 (http://www.treccani.it/enciclopedia/valdesi_%28Enciclopedia-Italiana%29); Nicholas Weber, Waldenses, in The Catholic Encyclopedia, vol. 15. New York: Robert Appleton Company, 1912. 27 Nov. 2017 <http://www.newadvent.org/cathen/15527b.htm>. Вальдéнсы, in Православная энциклопедия, Церковно-научный центр «Православная энциклопедия», М. 2003, Т. VI, С. 541-543 (http://www.pravenc.ru/text/154017.html). [3] О имену, месту и датуму рођења Валда и пореклу валдежана: A. Dondaine, Aux origines du Valdéisme. Une profession de foi de Valdès, in Archivum Fratrum Praedicatorum, 16, Roma 1946; Durando d'Osca, Liber antiheresis, in K. V. Selge, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; W. Map, Svaghi di corte, Parma 1990; Goffredo d'Auxerre, Super Apocalypsim, Roma 1970; G. Miolo, Historia breve e vera de gl'affari de i Valdesi delle Valli, Torino 1971; J. Bayle, Origo Valdensium et processus contra eos facti, in S. R. Maitland, Facts and documents illustratives of history, doctrines and rites of the ancient Albigenses and Waldenses, London 1832; Liber electorum, in I. von Doellinger, Beitrage zur Sektengeschichte des Mittelalters, Münich 1890; G. G. Merlo, Valdo. L'eretico di Lione, Torino 2010. Jean Jalla, Pierre Valdo, éd. «Je sers», Paris et Labor et Fides, Genève 1934; Georges Tourn, Les Vaudois, L'étonnante aventure d'un peuple-église, 1170-1980, éd. Cahiers de Réveil et Claudiana, Tournon et Turin 1980; idem., Pierre Valdo et les vaudois, éd. Olivétan, Lyon 2010; Giovanni Gonnet, Pierre Valdo ou Vaudès de Lyon? in Bulletin de la Société de l'Histoire du Protestantisme Français, t. 126, 1980; Christine Thouzellier, Considérations sur les origines du valdéisme, in I Valdesi e l'Europa. Torre Pellice 1982, pp. 3-25; Gabriel Audisio, Les Vaudois: Naissance, vie et mort d'une dissidence XIIe – XVIe siècles, éd. Albert Meynier, Turin 1989. Анегдотске природе је популарно дело: Jeanne Decorvet, Pierre Valdo et l'épopée vaudoise, 1935, кога налазимо и на мрежи. [4] О Валдовој делатности у Лиону: Liber Visionum et Miraculorum Clarevallensium, CC CM 277, Brepols, Turnhout 2017; Carlo Papini, Valdo di Lione e i "poveri nello spirito" - Il primo secolo del movimento valdese (1170 - 1270), Claudiana, 2002; Venerabilis Patris Monetae Cremonensis Ordinis Praedicatorum, S. P. Dominico aequalis, adversus Catharos et Valvenses libri quinque, in The Waldenses: between an Order and a Church (1170 – 1530), Aldershot 2001; Stefano di Borbone, Tractatus de septem donis Spiritus Sancti, in A. Lecoy de la Marche, Anecdotes historique, légendes et apologues tirés du recueil inédit d'Etienne de Bourbon, dominicain du XIIIe siècle, Paris 1877; A. Patschowsky, Der Passauer Anonymus, Stoccarda, 1969. [5] Vita Antonii, cap. 2: Ταῦτα δὴ ἐνθυμούμενος, εἰσῆλθεν εἰς τὴν ἐκκλησίαν, καὶ συνέβη τότε τὸ Εὐαγγέλιον ἀναγινώσκεσθαι, καὶ ἤκουσε τοῦ Κυρίου λέγοντος τῷ πλουσίῳ· Εἰ θέλεις τέλειος εἶναι, ὕπαγε, πώλησον πάντα τὰ ὑπάρχοντά σοι, καὶ δὸς πτωχοῖς, καὶ δεῦρο ἀκολούθει μοι, καὶ ἕξεις θησαυρὸν ἐν οὐρανοῖς. [6] W. Map, De Nugis Curialium, cap. 31, ed. M. R. James. Oxf., 1914, pp. 60-62. [7] Управо је овај папа донео закон да супружници могу да се разведу да би се посветили монашком животу (Paolo Brezzi, Alessandro III, papa, in Dizionario Biografico degli Italiani, vol. 2, 1960; http://www.treccani.it/enciclopedia/papa-alessandro-iii_(Dizionario-Biografico)/). [8] „...Додајемо да сваки архиепископ или епископ, сам или преко неког архиђакона или других честитих и достојних особа, једном или двапут годишње, проверава парохије за које се сумња да живе јеретици; и да се обавежу три или више људи доброг угледа, или, уколико је потребно, целу заједницу да укажу епископу или архиђакону ако знају тамо за јеретике, или некога ко прави тајне састанке или се изолује од живота, обичаја или заједничких пракси верника“ (код Massimo Melani, Dottrine generali di storia del diritto medievale - Diritto medievale e cenni di diritto moderno, Lulu.com 2008, p. 163). Текст буле: Concile de Verone. Decretale Ad abolendam diversarum haeresium pravitatem du 4 novembre 1184, in Enchriridion fontium valdensium, a cura di G. Gonnet, Torre Pellice 1958, pp. 50-53. [9] Поред поменутог Enchiridion Fontium Valdensium, видети и: H. Grundmann, Movimenti religiosi nel Medioevo, Bologna 1980. [10] На томе се инсистира код А. Molnár, Dalle origini all'adesione alla Riforma. Storia dei valdesi, Torino, 1989, т. I. [11] Око проповедника-барби cfr.: Gabriel Audisio, Preachers by Night: The Waldensian Barbes (15th-16th Centuries), Vol. 118 di Studies in Medieval and Reformation Traditions, Brill, 2007; Gabriel Audisio, Le barbe et l'inquisiteur, Procès du barbe vaudois Pierre Griot par l'inquisiteur Jean de Roma (Apt, 1532). Aix-en-Provence, Edisud, 1979. [12] Изгледа сасвим разумна и утемељена теза изнета од Mario Fois S.I., I valdesi, dalle origini all'emancipazione, in La Civiltà Cattolica, 4, 1977, pp. 54-58, да су валдежани пострадали, не толико због своје вере, колико због приступања протестантизму. Једноставно, изабрали су погрешну страну и нашли се у рату. Фоис се наслања сасвим оправдано на M. Scaduto, L'epoca di Giacomo Lainez, 1556-1565. L'azione, Roma 1974, pp. 686-708. IX cap. ове књиге је драгоцено за историју валдежана у време обрачуна са савојама, као и за судбину валдежана на југу Италије. [13] www.chiesavaldese.org. [14] Visita pastorale del Santo Padre Francesco a Torino, visita al Tempio valdese, Parole del Santo Padre, Corso Vittorio Emanuele II, Lunedì, 22 giugno 2015. (https://w2.vatican.va/content/francesco/it/speeches/2015/june/documents/papa-francesco_20150622_torino-chiesa-valdese.html). [15] Око Валдове вере: K. V. Selge, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; R. Cegna, Fede ed etica valdese nel Quattrocento, Torino 1982; E. Peretto, Movimenti spirituali laicali del Medioevo, Roma 1985; L. Paolini, Eretici del Medioevo. L'albero selvatico, Bologna 1989. [16] За најчешћа питања око валдежана cf. http://www.valdesidipignano.it/cosa-crediamo/f-a-q-sui-valdesi/. Интересантно је приметити да се овде валдежани често позивају на православни исток, када одбацују папски примат и хијерархијску структуризацију КЦ. Прихватају чуда као знамења, али не придају им значења као у Великој Цркви, прихватају свеце као моделе узвишеног живота, али не и као такве, јер их називају полу-боговима. Чуда која нису описана у Писмима не прихватају (нпр. мироточење икона или моштију), као ни иконе, јер се држе старе иконоборачке заблуде да је поштовање икона идолопоклонство. Неће рећи да су чуда производ демонских сила, само ће нагласити да је Бог тај који делује кроз „свеце“. [17] Око протестантских евхаристија, cf. сада већ класичну студију: Томислав Ј. Шаги-Бунић, Еухаристија у животу цркве кроз повијест, Кршћанска садашњост, Загреб 1984, pp. 257-282. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  9. Милан Николић Осврт на критику (о апелима у вези дарвинизма позивајући се на Максима Исповедника) коју је дао професор Здравко Пено Професор Пено у критици користи учење о логосима бића светог Максима Исповедника, што је изузетно корисно и незаобилазно у решавању оваквих и сличних актуелних проблема. Међутим, потребно је разликовати карактеристике између стања пре и после ,,пада''. Наиме, не треба заборављати на промену стања из првобитног у пало. Шта се то дешава са логосима бића услед палог стања је велика мистерија у сваком научном погледу. Треба разумети Максима Исповедника кад каже да се логоси бића могу ,,из непажње уништити'' од стране ,,анђела и људи'', у Амбигва 7: Тумачење XIV беседе Св. Григорија Богослова. У модерном свету превише се заборавља на пало стање, што се на више места види и у овој професоровој критици. Било би лакше да је тако просто - упоредити ,,истоветност сваке врсте'' са човековим врлинама, као што чини професор Пено. Тако треба да буде, али природа је у палом стању. Професор наводи Максима где критикује многе због говорења а мало деловања у врлинама, да не треба кривотворити реч Божију због своје немарности, него да свако исповеда своју немоћ и да не крије истину Божију. Наравно да тако треба. Међутим, то је позив за хришћане али не и природно стремљење. Напротив, хришћани треба да савладају овакву природу. У професоровој критици види се сукоб између еволуциониста и антиеволуциониста. Свега овог не би било да не заборављамо на разлику између првобитне и пале творевине. У палој творевини могуће је управо оно што не припада првобитној. Тако да научна еволуција није некакво божанско благовољење, али јесте начин на који је Бог допустио да постојимо и стекнемо путем подвига вечни живот. Професор Пено наглашава да биолозима не можемо дати удео у тумачењу питања порекла и крајњег назначења човека. Ово је потпуно тачно и важно напомињати. Данас постоје многи љубитељи еволуције као смртног постојања а намећу то хришћанству. Као да хришћани треба да обожавају и славе научну еволуцију. У циљу разумевања и помирења супротстављених ставова, потребно је направити један битни искорак у научним погледима. У научним круговима се већ озбиљно говори о постојању космоса пре класичног Великог праска, а управо у тој перспективи теологија може да протумачи првобитно постојање и стварање Адама и Еве.
×
×
  • Create New...