Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'освећења'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 11 results

  1. Владике су се у овоме Храму, који су 2103. године освештали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу Патријарсима цариградским Вартоломејем, московским Кирилом и нашим Иринејем, помолили да Бог укријепи јединство Цркве Божије у читавом свијету. Митрополит Амфилохије је честитајући празник пожелио да Бог подари мир и разум нашим Патријарсима који треба да буду чувари јединства Цркве Божје православне. Истакао је да је Храм Христовог Васкрсења јединствен управо по томе што су га освештали Патријарси цариградски, московски и наш српски, као и други поглавари помјесних Православних Цркава и да је свједочанство тога јединства . „Нека би та сила сачувала јединство Цркве Божје, Цркве православне у читавом свијету а посебно нека би подарила мир нашим Патријарсима цариградском и московском, нарочито цариградском, да чува мир, јер првенство није у власти у Цркви Божјој, него у служењу. И Господ је рекао да није дошао да влада него да служи и да себе принесе за живот свијета тако и они који су Његови, било да су патријарси, било да су епископи или презвитери, ђакони, монаси и монахиње, вјерни, овдје су да служе а не да им се служи. То је оно што је правило и духовни закон Цркве Божије од апостолских времена до данас“, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије. Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је велики знак што смо у овом храму, на овај празник освећења посебно данас кад треба сви да се молимо за јединство православља и помолио се да Бог нас и наше смирење сачува у јединству и благослову: „Велики је знак био оно освећење храма. Сви смо осјетили неки чудесан благослов Божији кад су овдје били Патријарси васељенски, московски и многи други. Дакле, тога да се сјећамо и да се молимо тако сви скупа за јединство, благослов, за мир православља и овдје у Црној Гори.“ Митрополит Амфилохије је изразио задовољство што на овај празник освећања храма имамо двије радости: прва што је са нама нови Епископ захумско-херцеговачки Димитрије – Паштровић. Друга радост је што је у ђакона произведен професор Лека Вујисић, што представља обнову свештеничког служења тог братства из Мораче – Прекобрђа. Подсјетио је да је ово братство дало велики број изузетних људи, а у исто вријеме велики број свештеника међу којима посебно мјесто припада Михаилу Вујисићу потоњем ректору Цетињске богословије која је затворена 1945. године о обновљена деведесетих година. У литургијској проповједи Преосвећени владика Димитрије је захвалио Митрополиту и оцима, што су га позвали на овај велики и радостан дан подјсећајући да је и сам узрастао овдје, у животу Цркве Митрополије црногорске, а онда отишао у Херцеговину и тамо се у манастиру Тврдош замонашио . Честитајући славу, владика Димитрије је казао да она подсјећа на ону славу Небеску, славу Христа Господа којој треба да тежимо: „Вама је слава овога храма празник освећења – годишњица освећења храма и опет је то праобраз нашега живота хришћанскога који је увијек тежња ка преображењу као освећењу. Ми смо као она стријела, кажу Свети оци, која је испаљена и која је увијек стреми ка Господу. Не можемо да станемо, јер ако станемо одмах ћемо пасти и то ће бити крај нашег хришћанског живота. Зато, каже Свети Григорије Богослов, да нас Христос- ријеч Божја не жели затворене саме у себе, да нас жели свагда покретне, лако покретне, свагда новостворене.“ Подсјетио је да Свети Григорије Богослов каже оно што су многи оци говорили, ако паднеш устани, али и додаје, ако успијеваш, у смислу ако живиш хришћанским животом, колико можеш, колико Бог даје, онда још повећај. Објаснио је владика да нам Свети Григорије Богослов представља ту нашу тежњу, чежњу, вољу за освећењем и обновљањем, за тиме да наш лик заличи на онај праобраз по коме смо створени – који је сам Христос Господ Спаситељ наш: „То данас прослављамо и то је радост.“ Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је најбоље што ми можемо да дамо као Црква је да будемо хришћани. „Свети Никола Кавасила каже да је највише што можеш да учиниш за ближњега твој хришћански живот, да живимо као хришћани. Исто тако да будем права, истинска Црква да узрастамо у заповијестима Божијим, у љубави према Богу. И онда ћемо бити знак свима и овдје на нашем микроплану у Црној Гори и знак свима у Православљу да је само љубав према Господу једини пут и да је наше стремљење ка томе једини смисао хришћанског живота“, закључио је Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави. Домаћин овогодишње славе био је Радош Кастратовић, а кумови славе за следећу годину су Радош и Влатко Иванишевић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова Миланског едикта-слободе хришћанаства Када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  2. Поводом петогодишњице освећења и славе Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово преосвештанство Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије са свештенством и вјерним народом служили су данас, 7. октобра Свету архијерејску литругију. Прилог радија Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Владике су се у овоме Храму, који су 2103. године освештали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу Патријарсима цариградским Вартоломејем, московским Кирилом и нашим Иринејем, помолили да Бог укријепи јединство Цркве Божије у читавом свијету. Митрополит Амфилохије је честитајући празник пожелио да Бог подари мир и разум нашим Патријарсима који треба да буду чувари јединства Цркве Божје православне. Истакао је да је Храм Христовог Васкрсења јединствен управо по томе што су га освештали Патријарси цариградски, московски и наш српски, као и други поглавари помјесних Православних Цркава и да је свједочанство тога јединства . „Нека би та сила сачувала јединство Цркве Божје, Цркве православне у читавом свијету а посебно нека би подарила мир нашим Патријарсима цариградском и московском, нарочито цариградском, да чува мир, јер првенство није у власти у Цркви Божјој, него у служењу. И Господ је рекао да није дошао да влада него да служи и да себе принесе за живот свијета тако и они који су Његови, било да су патријарси, било да су епископи или презвитери, ђакони, монаси и монахиње, вјерни, овдје су да служе а не да им се служи. То је оно што је правило и духовни закон Цркве Божије од апостолских времена до данас“, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије. Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је велики знак што смо у овом храму, на овај празник освећења посебно данас кад треба сви да се молимо за јединство православља и помолио се да Бог нас и наше смирење сачува у јединству и благослову: „Велики је знак био оно освећење храма. Сви смо осјетили неки чудесан благослов Божији кад су овдје били Патријарси васељенски, московски и многи други. Дакле, тога да се сјећамо и да се молимо тако сви скупа за јединство, благослов, за мир православља и овдје у Црној Гори.“ Митрополит Амфилохије је изразио задовољство што на овај празник освећања храма имамо двије радости: прва што је са нама нови Епископ захумско-херцеговачки Димитрије – Паштровић. Друга радост је што је у ђакона произведен професор Лека Вујисић, што представља обнову свештеничког служења тог братства из Мораче – Прекобрђа. Подсјетио је да је ово братство дало велики број изузетних људи, а у исто вријеме велики број свештеника међу којима посебно мјесто припада Михаилу Вујисићу потоњем ректору Цетињске богословије која је затворена 1945. године о обновљена деведесетих година. У литургијској проповједи Преосвећени владика Димитрије је захвалио Митрополиту и оцима, што су га позвали на овај велики и радостан дан подјсећајући да је и сам узрастао овдје, у животу Цркве Митрополије црногорске, а онда отишао у Херцеговину и тамо се у манастиру Тврдош замонашио . Честитајући славу, владика Димитрије је казао да она подсјећа на ону славу Небеску, славу Христа Господа којој треба да тежимо: „Вама је слава овога храма празник освећења – годишњица освећења храма и опет је то праобраз нашега живота хришћанскога који је увијек тежња ка преображењу као освећењу. Ми смо као она стријела, кажу Свети оци, која је испаљена и која је увијек стреми ка Господу. Не можемо да станемо, јер ако станемо одмах ћемо пасти и то ће бити крај нашег хришћанског живота. Зато, каже Свети Григорије Богослов, да нас Христос- ријеч Божја не жели затворене саме у себе, да нас жели свагда покретне, лако покретне, свагда новостворене.“ Подсјетио је да Свети Григорије Богослов каже оно што су многи оци говорили, ако паднеш устани, али и додаје, ако успијеваш, у смислу ако живиш хришћанским животом, колико можеш, колико Бог даје, онда још повећај. Објаснио је владика да нам Свети Григорије Богослов представља ту нашу тежњу, чежњу, вољу за освећењем и обновљањем, за тиме да наш лик заличи на онај праобраз по коме смо створени – који је сам Христос Господ Спаситељ наш: „То данас прослављамо и то је радост.“ Преосвећени Епископ Димитрије је казао да је најбоље што ми можемо да дамо као Црква је да будемо хришћани. „Свети Никола Кавасила каже да је највише што можеш да учиниш за ближњега твој хришћански живот, да живимо као хришћани. Исто тако да будем права, истинска Црква да узрастамо у заповијестима Божијим, у љубави према Богу. И онда ћемо бити знак свима и овдје на нашем микроплану у Црној Гори и знак свима у Православљу да је само љубав према Господу једини пут и да је наше стремљење ка томе једини смисао хришћанског живота“, закључио је Епископ захумско-херцеговачки г. Димитрије. Након Литругије освештан је и пререзан славски колач а заједничарење је настављено уз славску трпезу љубави. Домаћин овогодишње славе био је Радош Кастратовић, а кумови славе за следећу годину су Радош и Влатко Иванишевић. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици освештан је 7. октобра 2013. у оквиру обиљежавања 17 вјекова Миланског едикта-слободе хришћанаства Када је 1993. године Митрополит Амфилохије заједно са свештенством и вјерним народом благословио и започео градњу Саборног Храма Христовог Васкрсења, мало је ко вјеровао да ће за тако кратко вријеме овај Храм постати украс Подгорице и Црне Горе. Вријеме рата, санкција, економске и духовне кризе деведестих година није давало наде да се Храм могао градити и изградити. Али Митрополит је овај Храм утемељио на некополебљивом темељу – Христу Богу који прегаоцима и даје махове. Од када су Васељенски патријарх Вартоломеј и Блаженог спомена патријарх српски Павле поставили и благословили камен темељац овај храм постаје благословени мравињак у коме су људи гладни и жедни Бога Живога приносили своју љубав. Градећи храм људи су се и сами духовно уздизали и храм изграђивао њих и цијелу Црну Гору. Весна Девић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  3. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  5. Ваша Светости најсветији Патријарше цариградски и васељенски, Ваша Светости свети Патријарше српски господине Иринеје, Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, Ваша блаженства, Ваша високопреосвештенства, уважени предтсавници државних органа Црне Горе, уважени гости, драга браћо и сестре, данас је велики догађај у Подгорици, у главном граду Црне Горе. Освећен је овај велелепни Храм од стране најсветијих патријараха и представника свих православних Цркава. Овај велелепни храм са јединственом и спољашњом и унутрашњом архитектуром заиста је најљепше мјесто, не само у овоме граду него и у читавој Црној Гори. Стога, јер је овдје уткана Православна традиција на којој се темељи ова држава и овај народ овдје. Али, Храм сам по себи није најбитнија ствар, битно је да у овом историјском моменту, када овај народ и ова држава пролазе кроз један тежак период, да је народ донио решење и одлуку да сазида овај велелепни Храм. Храм није могуће уздићи уколико је то декрет и воља некога ко је на власти, Храм није могуће изградити уколико то представља вољу неког црквеног руководиоца. Храм се зида тамо гдје постоји народна воља да он буде подигнут, јер то исказује потребу људи за постојање самога Храма. Овај Храм је споменик ове генерације. Овај Храм је и споменик који ће бити видљив за неколико стотина година у будућности и овај храм је симбол вјере ваше,вјере ваше генерације и овај Храм је симбол помоћи и Благодати Божије која долази са неба у најтежим моментима ваше историје. Овај храм није само споменик вјере постојеће, него је Храм, споменик изазову овог времена. Најљепши украс Храма није ни архитектура, ни иконопис, него су то људи који се моле Богу у Храму. И овај Храм се одликује тиме да су у њему увек постојали људи који су узносили молитву. И онај који се моли зна да се сила Божија оваплоћује у нашој људској немоћи. И онај који се моли Богу зна, и свјестан је тога да је сила Божија јача од било које љутске силе. И као доказ свега тога је историја, изузетно тешка историја Цркве и изузетно тешка историја Црне Горе. Ваш народ се сачувао искључиво из једног јединог разлога зато што је умио да сачува вјеру Православну. Када су у прошлости страни завојевачи угрожавали и сам опстанак црногорског народа, Црногорци су себе идентификовали са Православном вјером. Ви сте се сачували као Црногорци, Ви сте се сачували као Црна Гора, као држава искључиво из тог разлога што никад нисте издали вјеру Православну. Овај храм није споменик само ове генерације, него је споменик свим претходним генерацијама, и овој данашњој, које су заједно сачувале Православну вјеру. И у наше вријеме када наступа процес глобализације, када се границе растојања бришу и смањују, неопходно је задржати и сачувати своју културну, духовну, националну идентификацију. Дај Боже да Црногорци и народ у Црној Гори сачува свој идентитет и да се идентификује са великом Православном вјером. Хтио бих да се најсрдачније захвалим вама, драги Владико Амфилохије, за Ваш подвиг и за Ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне Цркве. Својим талентима и својом вјером не служите само својој Цркви него служите васцјелом Православљу. Дај Боже да се под Вашим омофором окупе и они који се на данашњи дан, нажалост, не моле Богу заједно са свима нама Православнима. Молићемо се за јединство православног наслеђа овдје у Црној Гори. Наручито за Вас, Ваше високопреосвештвенство, јер на вама лежи највећа одговорност у сабирању духовних чеда овдве у Црној Гори. На молитвени спомен, на овај велики догађај хтио бих да принесем дар, ову икону Знамења Пресвете Богородице. По Црквеном календару који важи у Руској Православној Цркви на данашњи дан ми празнујемо управо овај образ иконе Пресвете Богородице Знамења. Нека Царица Небеска својим омофором покрије и заштити Цркву и људе овде у Црној Гори. У знак захвалности и за све Ваше подвиге и труд молим Вас да примите ову свету Панагију. Хтио бих и Вама да се захвалим, Ваша светости Патријарше српски господине Иринеје за љубазан позив који сте Нам упутили, да учествујемо како на великом јубулеју 1700-годишњице Миланског едикта тако и на празновању освећења ове светиње и овог Храма Нека Господ чува све вас миром, љубављу, једномислијем. Чувајте вјеру православну, у њој се налази наше спасење. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Ваша Светости најсветији Патријарше цариградски и васељенски, Ваша Светости свети Патријарше српски господине Иринеје, Ваше високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, Ваша блаженства, Ваша високопреосвештенства, уважени предтсавници државних органа Црне Горе, уважени гости, драга браћо и сестре, данас је велики догађај у Подгорици, у главном граду Црне Горе. Освећен је овај велелепни Храм од стране најсветијих патријараха и представника свих православних Цркава. Овај велелепни храм са јединственом и спољашњом и унутрашњом архитектуром заиста је најљепше мјесто, не само у овоме граду него и у читавој Црној Гори. Стога, јер је овдје уткана Православна традиција на којој се темељи ова држава и овај народ овдје. Али, Храм сам по себи није најбитнија ствар, битно је да у овом историјском моменту, када овај народ и ова држава пролазе кроз један тежак период, да је народ донио решење и одлуку да сазида овај велелепни Храм. Храм није могуће уздићи уколико је то декрет и воља некога ко је на власти, Храм није могуће изградити уколико то представља вољу неког црквеног руководиоца. Храм се зида тамо гдје постоји народна воља да он буде подигнут, јер то исказује потребу људи за постојање самога Храма. Овај Храм је споменик ове генерације. Овај Храм је и споменик који ће бити видљив за неколико стотина година у будућности и овај храм је симбол вјере ваше,вјере ваше генерације и овај Храм је симбол помоћи и Благодати Божије која долази са неба у најтежим моментима ваше историје. Овај храм није само споменик вјере постојеће, него је Храм, споменик изазову овог времена. Најљепши украс Храма није ни архитектура, ни иконопис, него су то људи који се моле Богу у Храму. И овај Храм се одликује тиме да су у њему увек постојали људи који су узносили молитву. И онај који се моли зна да се сила Божија оваплоћује у нашој људској немоћи. И онај који се моли Богу зна, и свјестан је тога да је сила Божија јача од било које љутске силе. И као доказ свега тога је историја, изузетно тешка историја Цркве и изузетно тешка историја Црне Горе. Ваш народ се сачувао искључиво из једног јединог разлога зато што је умио да сачува вјеру Православну. Када су у прошлости страни завојевачи угрожавали и сам опстанак црногорског народа, Црногорци су себе идентификовали са Православном вјером. Ви сте се сачували као Црногорци, Ви сте се сачували као Црна Гора, као држава искључиво из тог разлога што никад нисте издали вјеру Православну. Овај храм није споменик само ове генерације, него је споменик свим претходним генерацијама, и овој данашњој, које су заједно сачувале Православну вјеру. И у наше вријеме када наступа процес глобализације, када се границе растојања бришу и смањују, неопходно је задржати и сачувати своју културну, духовну, националну идентификацију. Дај Боже да Црногорци и народ у Црној Гори сачува свој идентитет и да се идентификује са великом Православном вјером. Хтио бих да се најсрдачније захвалим вама, драги Владико Амфилохије, за Ваш подвиг и за Ваше трудове. Ви сте истакнути архијереј Православне Цркве. Својим талентима и својом вјером не служите само својој Цркви него служите васцјелом Православљу. Дај Боже да се под Вашим омофором окупе и они који се на данашњи дан, нажалост, не моле Богу заједно са свима нама Православнима. Молићемо се за јединство православног наслеђа овдје у Црној Гори. Наручито за Вас, Ваше високопреосвештвенство, јер на вама лежи највећа одговорност у сабирању духовних чеда овдве у Црној Гори. На молитвени спомен, на овај велики догађај хтио бих да принесем дар, ову икону Знамења Пресвете Богородице. По Црквеном календару који важи у Руској Православној Цркви на данашњи дан ми празнујемо управо овај образ иконе Пресвете Богородице Знамења. Нека Царица Небеска својим омофором покрије и заштити Цркву и људе овде у Црној Гори. У знак захвалности и за све Ваше подвиге и труд молим Вас да примите ову свету Панагију. Хтио бих и Вама да се захвалим, Ваша светости Патријарше српски господине Иринеје за љубазан позив који сте Нам упутили, да учествујемо како на великом јубулеју 1700-годишњице Миланског едикта тако и на празновању освећења ове светиње и овог Храма Нека Господ чува све вас миром, љубављу, једномислијем. Чувајте вјеру православну, у њој се налази наше спасење. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  7. САЖЕТАК: У раду се говори о важности употребе светог мира у Православној цркви. Износе се сведочанства Светих Отаца и учитеља o коришћењу мира у светим тајнама, а посебно у тајни миропомазања. На основу литургијских и канонских споменика описује се историјски развој чина мироварења и освећења светога мира. Потом се расправља о питању коме припада право да освећује свето миро на литургији Великог четвртка: да ли архипастиру аутокефалне или аутономне цркве или је право сваког епископа да за потребе своје локалне цркве освећује миро. На крају је описан савремени поредак освећења светога мира са списком вештастава који користи наша помесна црква за његову припрему. Циљ студије је да покаже богословски значај ове свете тајне цркве и њену канонску и литургијску димензију. УВОД: Свето миро је нарочито ароматично уље које се употребљава у низу богослужбених чинова, пре свега у Светој тајни миропомазања. Помазивањем појединих делова тела светим миром, уз изговарање речи: ,,печат дара Духа Светога“, крштеном се дају неопходни благодатни дарови ради узрастања ,,у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). На тај начин свето миро се јавља као видљиви знак дарова Духа Светога. У литургијској традицији Православне цркве миро се користи и приликом освећења храма (за помазање Часне трпезе и зидова) и антиминса. Познати су и случајеви помазивања сасуда миром чиме се оно доводи у непосредну везу са вршењем Евхаристије. Штавише, сагласно 95. канону Петошестог васељенског сабора примање лица из одређених јеретичких заједница врши се Миропомазањем. У цркви се временом усталио поредак према којем освећење мира врше само предстојатељи помесних цркaвa, а не сваки епископ. Тако се са позиција црквеног права на могућност освећења мира почело гледати као на једно од обележја самосталности цркве, а на добијање мира од мајке цркве – као знак канонске зависности. Дакле, изузетан значај спремања и освећења мира није само у сотириолошкој вредности Свете тајне миропомазања, већ и у чињеници да ова тајна, с гледишта актуелног канонског права, представља једну од одредница којом се дефинише канонски положај одређене помесне цркве. Циљ овог рада огледа се у истраживању богословске садржине и смисла последовања тајне светог мира, односно сагледавање њене литургијске и канонске димензије. ЗАКЉУЧАК: У завршном осврту неопходно је да још једном нагласимо посебан значај последовања мироварења и освећења мира јер они у саодносу са Светим тајнама миропомазања и освећења храма стоје у вези са Евхаристијом као центром литургијског живота. Свето миро, разливајући се из једног благодатног извора за целу цркву, саопштава сваком хришћанину залог спасења у једном Господу Исусу Христу. Дар Духа Светога, који се даје у Светој тајни миропомазања, пројављује се као лична Педесетница свакога који је примио Свето крштење. Овај дар, који се саопштава кроз помазање светим миром, дели се у изобиљу и безгранично (Јн 3, 34). Свето уље помазања, којим се благодатни дарови саопштавају, префињеношћу и разноврсношћу материјала од којих се приправља, символише разноврсност благодатних дарова. Право епископа, као предстојатеља једне помесне (локалне) цркве, да на Велики четвртак врши освећење ове благодатне твари, доводи га у везу са Светом тајном иницијације (Крштење и Миропомазање) коју данас углавном врше презвитери. У вези са тим, ограничење права припремања светог мира на предстојатеље аутокефалних цркава, наводи на дубоко промишљање и подробније истраживање у правцу проналаска утемељења у канонском предању и литургијском животу цркве. Свако сабрање под епископом је црква у својој пуноћи и представља икону будећег царства Божијег које долази на крају историје и времена, независно од хијерархијског положаја епископа, односно помесне цркве којом председава. До тада, што се тиче наше помесне цркве, право да освећује свето миро припада патријарху као врховном поглавару Српске православне цркве што је загарантовано и дефинисано Уставом СПЦ (члан 55, тачка 5).
  8. Наша богословска мисао богатија је још једним озбиљним и веома садржајним радом из области литургијског богословља. Доносимо сажетак, увод и закључак мастер рада дипломираног мастер теолога Мирка Василића на тему: "Последовање освећења светог мира у Православној цркви". Због обимности текста нисмо у могућности да донесемо рад у целости (рад у целости можете да прочитате ОВДЕ) САЖЕТАК: У раду се говори о важности употребе светог мира у Православној цркви. Износе се сведочанства Светих Отаца и учитеља o коришћењу мира у светим тајнама, а посебно у тајни миропомазања. На основу литургијских и канонских споменика описује се историјски развој чина мироварења и освећења светога мира. Потом се расправља о питању коме припада право да освећује свето миро на литургији Великог четвртка: да ли архипастиру аутокефалне или аутономне цркве или је право сваког епископа да за потребе своје локалне цркве освећује миро. На крају је описан савремени поредак освећења светога мира са списком вештастава који користи наша помесна црква за његову припрему. Циљ студије је да покаже богословски значај ове свете тајне цркве и њену канонску и литургијску димензију. УВОД: Свето миро је нарочито ароматично уље које се употребљава у низу богослужбених чинова, пре свега у Светој тајни миропомазања. Помазивањем појединих делова тела светим миром, уз изговарање речи: ,,печат дара Духа Светога“, крштеном се дају неопходни благодатни дарови ради узрастања ,,у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф 4, 13). На тај начин свето миро се јавља као видљиви знак дарова Духа Светога. У литургијској традицији Православне цркве миро се користи и приликом освећења храма (за помазање Часне трпезе и зидова) и антиминса. Познати су и случајеви помазивања сасуда миром чиме се оно доводи у непосредну везу са вршењем Евхаристије. Штавише, сагласно 95. канону Петошестог васељенског сабора примање лица из одређених јеретичких заједница врши се Миропомазањем. У цркви се временом усталио поредак према којем освећење мира врше само предстојатељи помесних цркaвa, а не сваки епископ. Тако се са позиција црквеног права на могућност освећења мира почело гледати као на једно од обележја самосталности цркве, а на добијање мира од мајке цркве – као знак канонске зависности. Дакле, изузетан значај спремања и освећења мира није само у сотириолошкој вредности Свете тајне миропомазања, већ и у чињеници да ова тајна, с гледишта актуелног канонског права, представља једну од одредница којом се дефинише канонски положај одређене помесне цркве. Циљ овог рада огледа се у истраживању богословске садржине и смисла последовања тајне светог мира, односно сагледавање њене литургијске и канонске димензије. ЗАКЉУЧАК: У завршном осврту неопходно је да још једном нагласимо посебан значај последовања мироварења и освећења мира јер они у саодносу са Светим тајнама миропомазања и освећења храма стоје у вези са Евхаристијом као центром литургијског живота. Свето миро, разливајући се из једног благодатног извора за целу цркву, саопштава сваком хришћанину залог спасења у једном Господу Исусу Христу. Дар Духа Светога, који се даје у Светој тајни миропомазања, пројављује се као лична Педесетница свакога који је примио Свето крштење. Овај дар, који се саопштава кроз помазање светим миром, дели се у изобиљу и безгранично (Јн 3, 34). Свето уље помазања, којим се благодатни дарови саопштавају, префињеношћу и разноврсношћу материјала од којих се приправља, символише разноврсност благодатних дарова. Право епископа, као предстојатеља једне помесне (локалне) цркве, да на Велики четвртак врши освећење ове благодатне твари, доводи га у везу са Светом тајном иницијације (Крштење и Миропомазање) коју данас углавном врше презвитери. У вези са тим, ограничење права припремања светог мира на предстојатеље аутокефалних цркава, наводи на дубоко промишљање и подробније истраживање у правцу проналаска утемељења у канонском предању и литургијском животу цркве. Свако сабрање под епископом је црква у својој пуноћи и представља икону будећег царства Божијег које долази на крају историје и времена, независно од хијерархијског положаја епископа, односно помесне цркве којом председава. До тада, што се тиче наше помесне цркве, право да освећује свето миро припада патријарху као врховном поглавару Српске православне цркве што је загарантовано и дефинисано Уставом СПЦ (члан 55, тачка 5). View full Странице
  9. „Соломоне, ја сам те превазишао!“, изјавио је Свети Јустинијан, по предању, по уласку у новосаграђену Саборну цркву имајући на уму огроман библијски храм који је Соломон својевремено подигао у Јерусалиму. Црква Свете Софије, Божанске Премудрости, остала је највећа црква у хришћанству дуже од 1000 година, све до изградње катедрале Светог Петра у Риму. Турски су освојили Цариград 29. маја 1450. године и ову хришћанску цркву су претворили у џамију. Године 1935. она је, по Ататурковом указу, претворена у музеј. Извор: Српска Православна Црква
  10. Данас, тачно пре 1480 година, 537. године прекрасна црква Свете Софије у Цариграду свечано је освећена. Подигнута према нацрту цара Јустинијана I, црква је требало да постане украс престонице Византијског царства и да служи као израз величине царевине. На њеној изградњи радило је и 10.000 људи дневно. „Соломоне, ја сам те превазишао!“, изјавио је Свети Јустинијан, по предању, по уласку у новосаграђену Саборну цркву имајући на уму огроман библијски храм који је Соломон својевремено подигао у Јерусалиму. Црква Свете Софије, Божанске Премудрости, остала је највећа црква у хришћанству дуже од 1000 година, све до изградње катедрале Светог Петра у Риму. Турски су освојили Цариград 29. маја 1450. године и ову хришћанску цркву су претворили у џамију. Године 1935. она је, по Ататурковом указу, претворена у музеј. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. У Бару прослављена прва годишњица освећења Саборног храма Светог Јована Владимира 24. септембра 2017. - 21:42 Свечаном академијом у суботу, 23. септембра и Светом архијерејском литургијом у недјељу, 24. септембра у Бару је прослављена прва годишњица освећења Саборног храма Светог Јована Владимира. Свету архијерејску литургију служио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење многобројног свештенства Митрополије црногорско-приморске и уз молитвено учешће вјерног народа Бара. У току Литургије Владика је у чин јерођакона рукоположио монаха Василија из манастира Светог Николе подно Румије. Митрополит Амфилохије је, такође, на малом входу чином протојереја-ставрофора са правом ношења напрсног крста одликовао старјешину храма свештеника Слободана Зековића, а чином протојереја пароха барског јереја Љубомира Јовановића. Митрополит Амфилохије је након рукопроизвођења казао да они који примају да буду на челу презвитера и народа Божјега примају и да тиме буду још ревноснији. „А који примају часни крст на своје груди, потврђују своју вјерност часноме крсту и Христу Господу, крстоносцу који је себе жртвовао за живот свијета“, казао је он. Отац Слободан је у слову благодарности рекао да су Митрополитове поуке њима увијек биле путоказ. „Ваше очинске поуке увијек су нам биле путоказ како треба да живимо и како треба да се владамо као служитељи олтара Божјега“, казао је отац Слободан. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да Божјом љубављу, којом је Бог нас заволио и загрлио, ми љубимо Бога и једни друге. „У томе и јесте обнова људске природе, обнова свијета и творевине и свега што се догађало и догађа у свијету“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Он је подсјетио на ријечијечи Господа Исуса Христа: Гле, све чиним новим. „У томе и јесте смисао Његовог доласка у овај свијет. Не да свијету суди, него да се свијет кроз Њега спасе, што значи да се свијет кроз Њега уцјелови, очисти, освети, просвети… Да се освети новим квалитетом, не више пролазног него вјечног и непролазног живота“, казао је он. Он је казао да прослављањем годишњице барскога саборног храма настављамо предање древног јерусалимског храма. „Храма чији је Патријарх прошле године освештао овај свети храм и тиме га спојио са храмом у Јерусалиму. Обновљење прославља храм у Јерусалиму, онај храм који је саграђен у вријеме цара Константина и царице Јелене у четвртом вијеку. Кроз вјекове он то прославља, па и овај наш храм, дакле, наставља то предање прославе обновљења. И у исто вријеме тиме смо призвани да се обнављамо, да нас храм обнавља том вјечном новином“, поручио је Митрополит Амфилохије. Након светог причешћа је благосиљан славски колач, а онда је Митрополит Амфилохије генералу Синиши Боровићу уручио високо одликовање СПЦ – орден Светог Јована Владимира, којим га је, на Митрополитов предлог одликовао Свети архијерејски синод СПЦ за „витешку службу отаџбини, за вјерност мајци Цркви, нарочито показану постављањем храма Свете Тројице на Румију“. Митрополит Амфилохије је рекао да је изношење храма на Румију војним хеликоптерима био само наставак онога што је генерал Боровић у пресудним тренуцима дјелао на Косову и Метохији. „Бранио је Лазарев свети косовски завјет са својим војницима у то вријеме у Приштини и широм Косова. И док је он бранио Косово, нијесу могле демонске силе и насиље које је послије тога завладало, и које и данас влада на Косову и Метохији, да дјелају““, казао је Митрополит Амфилохије. Генерал је заблагодарио ријечима да одликовање прима уз велику радост. „И зебњу да ли обичан човјек може да носи орден са сликом свеца. Јер, људи обично у свом времену обично никада не изврше сва добра дела за која су имали прилику. У времену које ми је преостало трудићу се да живим и радим у духу наше православне хришћанске вере“, рекао је генерал Боровић. На платоу испред храма у навечерје празника је одржана свечана академија у спомен владарске лозе Војислављевића, на којој су говорили Митрополит Амфилохије и историчар др Васиљ Јововић, који је бесједио на тему „Војислављевићи – средњовјековна српска династија“ У умјетничком дијелу програма наступили су Барска школа вјеронауке, КУД „Свети Јован Владимир“, Хор „Свети Јован Владимир“ и пјевачка група „дарови Светог Јована Владимира“. Академији је претходило отварање изложбе слика бивше амбасадорке Украјине у Црној Гори Оксане Сљусаренко. Изложбу је у крипти барског Саборног храма отворио Митрополит Амфилохије. Рајо Војиновић Фото: Јован Радовић Галерија 1: Галерија 2: © 1219-2016 Православна Митрополија Црногорско-Приморска
×
×
  • Create New...