Претражи Живе Речи Утехе

Неки од Латина се по овом питању хватају у коштац са нашим учењем. Кажу, наиме, да после речи Господњих „Узмите, једите“, и оних које затим следе, није потребно додавати више никакву молитву да би Дарови били освећени јер су они освећени речима Господњим. Због тога, по њиховом схватању, они који и након понављања ових речи називају Дарове хлебом и вином, као да ови још нису освећени, и моле се за њихово освећење, они не само да болују од неверја него и чине нешто што је залудно и сувишно. Да ове речи Христове заиста освећују Дарове, о томе, веле они, сведочи блажени Златоусти, који каже да је стваралачке речи, „Рађајте се и множите се“, Бог изговорио само једанпут, а оне увек дејствују; тако је и ове речи Спаситељ једанпут изговорио, а оне су засвагда делатне. Према томе, они који имају више поверења у своје молитве него у речи Господње, тиме најпре Њему Самоме приписују немоћ, затим изгледа да више имају поверења у себе; и треће, свету Тајну, једну толико велику ствар, доводе у зависност од нечега неизвесног као што је човечанска молитва – те тако оно у шта би требало непоколебиво да верују, они приказују као нешто сасвим неизвесно. Јер, није сасвим извесно да ће онај ко се моли бити и услишен, па макар он био и Павлових врлина. 2. Но, није тешко оповргнути све ово. И то најпре речима самога божанственог Јована на које се они ослањају. Испитајмо, заиста, да ли ове речи (Узмите, једите…) дејствују на исти начин као и стваралачке речи (Рађајте се и множите се). 3. Бог је рекао: „Рађајте се и множите се“. Па шта? Зар после тих речи немамо потреба низа чим другим, зар нам ништа више није потребно за рађање? Зар није потребна брачна заједница и сједињење мужа и жене, и све остало старање, без чега људски род не би могао да се одржи и умножи? Према томе, као што сматрамо да језа рађање деце неопходна брачна заједница, а после сједињења се ипак молимо Богу да нам подари децу, и не мислимо да тиме омаловажавамо оне стваралачке речи; јер, знамо да је Он узрочник рађања, али то остварује кроз сједињење мужа и жене, кроз храну и кроз све остало. Тако и овде, верујемо да је реч Божија оно што савршава свету Тајну – али кроз свештеника, кроз његове прозбе и молитве. Јер, стваралачка реч Божија није делатна кроз сва средства и у свим околностима, него је потребно много тога без чега она не остварује своје назначење. Па ко још не зна да је једино смрт Христова донела на земљу опроштење грехова! Али, знамо и то да су и после те смрти потребни и вера, и покајање, и исповест, и молитве свештеникове; и не може човек задобити отпуштење грехова уколико све ово не претходи. Дакле? Зар омаловажавамо смрт Христову и приписујемо јој немоћ тиме што сматрамо да она није сама по себи довољна уколико и ми не учинимо оно што је до нас? Уопште не. 4. Према томе, није оправдано упућивати такве оптужбе онима који се моле за освећење светих Дарова; јер, ако имају поверење у молитве, значи да не полажу наду у себе, већ у Бога, Који је обећао да ће дати онима који заишту. Смисао молитве управо захтева обратно. Јер, оно што молитеље подстиче на молитву јесте то што своје надање не полажу на себе, него верују да ће оно што траже задобити само од Бога. Управо то узвикује онај ко се моли, остављајући себе и прибегавајући Богу, јер је спознао властиту немоћ и због тога све Њему препушта. Ово није моје, каже он, нити припада мојим моћима, него си Ти потребан и Теби све препуштам. 5. Ово пре свега важи онда када се молимо за оно што је натприродно и што надилази свако поимање, као што је све у вези са светим Тајнама. Тада је заиста неопходно да они који се моле, полажу своја надања само на Бога. Јер, свете Тајне човек ни замислити не би могао да га у томе Бог није поучио; нити би иједну од њих пожелео да га Он на то није подстакао; нити би, опет, очекивао да их задобије да се није понадао како ће их задобити од Њега Који не даје лажна обећања. Према томе, не би се нико ни одважио да се помоли за њих да Бог није показао како жели да их иштемо од Њега и да је спреман да их дарује онима који их траже. Због тога овде ни молитва није неизвесна, нити је исход непознат, јер је Сам Господ, Који дарује, на много начина показао како ће радо дати оно што се од Њега иште. 6. Због тога освећење светих Тајни поверавамо свештениковој молитви не полажући наду у човечанску силу, већ у божанску, и у то да освећење не обављају људи који се моле, већ Бог, Који њихове молитве услишује – не зато што Га је свештеник за то молио, већ зато што је Истинити Бог обећао да ће дати. 7. Да је Христос показао вољу да нам подари ову благодат, то не треба ни доказивати. Јер, због тога је и дошао на земљу, принео Себе на жртву и умро. Због тога постоје и Жртвеници, и свештеници, и сва средства очишћења, и заповести, и учења, и савети – да би нам ова свештена Трпеза била прострта. Због тога је Господ и говорио да је зажелео да једе ону Пасху, јер требало је тада да Својим ученицима преда истинску Пасху; због тога је поручио: „Ово чините за мој спомен“ јер жели да ову свету Тајну увек савршавамо. 8. Према томе, какву сумњу још могу имати молиоци у вези с тим да ли ће добити оно за шта се моле, ако Онај Који им то може даровати, жели да дарује? Тако они који освећење Дарова поверавају свештениковој молитви, нити Спаситељеве речи презиру, нити свету Тајну доводе у зависност од неизвесне ствари као што је човечанска молитва, како нас Латини непотребно оптужују. Уосталом, и пресвето миро, које блажени Дионисије сматра равноправним са божанским Причешћем, савршава се и освећује молитвом. А да свето миро представља свету Тајну и да освећује, у то верници ни најмање не сумњају. 9. Молитвом се обавља и рукоположење свештеника и архијереја. Помолимо се за њега, да дође на њега благодат Пресветога Духа, узвикује рукоположник гласно према народу приликом полагања руку. Пошто се излије миро на главу онога који се рукополаже, и у Латинској Цркви служитељ се моли да на рукоположенога сиђе изобилна благодат Светога Духа. Кроз молитву свештеници дарују и отпуштење грехова онима који се кају. 10. Коначно, свештеничким молитвама савршава се и света Тајна јелеосвећења; то је Тајна која пружа исцељење телесне слабости и опроштење грехова онима који је примају, као што каже апостолско предање: „Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће Га Господ; и ако је Грехе учинио, опростиће му се“. 11. Дакле, шта ће на то рећи они који не одобравају молитве у светим Тајнама? Јер, ако је незнан исход молитава, као што они веле, незнано је и то да ли је свештеник оно за шта га сматрамо, незнано је и да ли миро може да освећује; а на такав начин ни света Тајна Причешћа не може да се одржи, јер нема ни истинског свештеника ни истинског Жртвеника. Но, чак ни они не могу да тврде да реч Господња савршава свете Тајне ако је изговара Сам Господ, а не свештеник, или ако то бива без Жртвеника. Јер се и Жртвеник, на који се полаже Хлеб, освећује светим миром, а свештање мира обавља се свештеничким молитвама. Осим тога, ко ће нам поуздано даровати отпуштење грехова ако сумњамо у свештенике и у њихове молитве? 12. Не преостаје нам, дакле, ништа друго него да у потпуности занемаримо хришћанство, те да следимо њихове новотарије. Чини се, наиме, да они, ако тако тврде, пре стављају под сумњу и саму врлину, а то је веома опасно јер изумевају ствари које су стране светоотачком Предању и извесности коју врлине имају. 13. Да Бог услишује оне који Му се моле и да даје Духа Светога онима који Га траже, те да ништа није немогуће за оне који Му се са вером обраћају, то је Сам Бог рекао; и нема никаквог начина да ово не буде истина. Али, да тако исто бива и са онима који само изговарају неке од свештених речи, то се нигде не помиње. 14. Савршавање светих Тајни кроз молитву и то свих светих Тајни, као што је већ речено, а нарочито свете Евхаристије – предали су нам свети Оци, који су то преузели од апостола и њихових наследника. А међу многим другима то су Василије Велики и Јован Златоусти, велики учитељи Цркве. Према томе, оне који. њима противрече, не треба ни једне речи да удостоје верници који теже ка благочешћу. 15. А да су речи Господње о свештеним Тајнама (Узмите, једите), изговорене у виду приповести, довољне за освећење Дарова, чини се да нико, ни од апостола ни од учитеља, није рекао. Но, да су те речи, као, уосталом, и стваралачке речи (Рађајте се и множите се), које је Господ једанпут изговорио, увек делатне, и то зато што их је Он изговорио, то каже и блажени Јован Златоусти. Да оне сада, међутим, изговорене од стране свештеника, имају исту моћ само зато што их је он изговорио, о томе нигде нема ни речи. Јер, ни стваралачке речи нису делатне зато што их изговара неки човек за сваку ствар која се збива, него зато што их је једанпут Бог изговорио. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Владика Теодосије у свом Апелу ниједном речју није омаловажио напоре Председника Републике и Владе Србије за очување Косова и Метохије као саставног дела Србије, јер се подразумева да је дужност и обавеза оних који су на власти да брину о својој Уставом регулисаној територији и свим грађанима Републике Србије. Ово гледиште, као и забринутост изражена у апелу Владике, јасно произилазе из чврстог и јединственог става Светог Архијерејског Сабора СПЦ. Владика Теодосије је у првом делу свог апела посебно са благодарношћу поменуо помоћ Владе Републике Србије која је давана Цркви и нашем народу свих претходних двадесет година, не правећи разлику која је политичка партија била на власти. Држава Србија, односно, тачније речено, народ Србије, свесрдно помаже својим суграђанима на Косову и Метохији у циљу опстанка, одрживости постојећег и обнове уништеног наслеђа. Такође је поменута и помоћ бројних домаћих и страних добротвора који су несебично пружали велики допринос нашем народу. Све што нам је дато примали смо са благодарношћу и користили искључиво наменски у циљу обнове цркава, манастира и унапређења живота нашег верног народа, као што ћемо то и даље чинити. Зато, чисте савести све што добијамо, примамо са јасним свешћу да нас тим новцем нико не може купити. Српски народ и они који су га водили увек су се бринули о својим светињама, па и у време вишевековне турске власти, управо са свешћу да тиме улажу не у сопствену славу, већ за добро и добробит целог народа. Такве их је историја и упамтила. У том контексту, за Епархију рашко-призренску потпуно је недолично да улази у медијску препирку, која је нажалост покренута на личној основи, управо неодговорним оптужбама против Владике Теодосија истога дана када је Апел и објављен. Али, како наш народ каже „,Не пада снег да покрије брег, него да свако покаже свој траг'', жао нам је, ако се у овој ситуацији неко нашао лично прозван. Много је сада важније да се усресредимо на озбиљан проблем који је пред свима нама и да га решавамо са одговорношћу и бригом о сваком нашем човеку где год живео на Косову и Метохији. Зато, низ оптужби са којима се суочавамо ових дана трудимо се да не схватимо као злу намеру, већ као искушење у смутним временима, које треба одговорно да превазиђемо, радећи заједно на добробит наше Цркве и народа. Дато у канцеларији Епархије Рашко-призренске Грачаница 28. јули 2018. год.

Говоре нам већ годинама архијереји из МПЦ много оптужби и наваљују на нас Србе и СПЦ низ најцрњих клевета – те да не признајемо Републику Мекедонију, те да имамо територијалне претензије према Републици Македонији, те да не желимо Црквено решење са МПЦ, те да желимо да избришемо националну посебност Македонаца и сл. Наравно, ове бесмислене оптужбе против СПЦ заиста су чиста клевета, јер ни једним јединим својим потезом СПЦ није негирала националну, језичку и државотворну посебност македонског народа. Једна од честих и старих клевета архијереја из МПЦ против СПЦ гласи пак овако: "Ви из СПЦ немате право да нам било шта причате јер сте после Првог светског рата неканонски купили аутокефалију од стране Васељенске Патријаршије?!" Лупе људи ноторну глупост, и мисле да су остали духовно живи ... Али, хајдемо браћо из врха МПЦ да говоримо Јеванђелским речником и да вас просто одмах на почетку упитамо: Зашто је браћо из врха МПЦ ваше око тако зло, што смо ми добри? (Мт. 20,16), иако у СПЦ гледамо да вам узвратимо само добро и понудимо само корисно тј. канонско, свеправославно и саборно решење питања Цркве у Републици Македонији? Зар је ваше око зло, јер смо ми милостиви, угледајући се на Богочовека Христа, и јер вас позивамо на саборност и свеправославни концензус? Да ли смо ми то браћо из врха МПЦ криви јер смо ми искрени према вама и верни канонском устројству Православне Цркве? Тражимо ли ми од вас браћо из врха МПЦ злата или сребра или само поштовање елементарне црквености и саборности при решавању спорних црквених питања у Републици Македонији? Можете ли то браћо из врха МПЦ канонски доћи до решења без СПЦ? Наравно да не можете, чак и да хоћете, јер су канони Православне Цркве и две хиљаде година дуго Предање Цркве по том питању јасни. Мајка Црква се не бира, јер она постоји. Бира се само маћеха. Али, маћеха вам не може понудити канонско, саборно прихваћено и свеправославно решење, и ту је крај приче. Или пак сматрате да је раскол мали грех, иако по речима великих светих отаца Православне Цркве раскол ни мученичка крв не може опрати, ако неко дуго истрајава у њему? Но, ако ви браћо из врха МПЦ желите остати у вашем добровољном расколу, то је онда жалосно, али је то ваш избор, не избор СПЦ. Ми смо вам братски пружили руку, а и данас је пружамо, и сутра ћемо вам је пружати. Ми не желимо да ви живите у црквеној изолацији, то је слободни избор епископата МПЦ. За решење је потребно да и ви братски, хришћански и јеванђељски пружите своју руку. Ми ћемо се и даље молити за вас, чак иако и даље будете ишли беспућима раскола и несаборности, и само ћемо вас на једно стално позивати - на Јеванђеље Христово и братску љубав која у саборности и свеправославном јединству торжествује. Поред тога, кад већ тако често помињете злато и аутокефалију СПЦ, да вас опет питамо браћо из врха МПЦ - да ли наша СПЦ тражи од вас злато или сребро за решаваље вашег својевољно изабраног раскола, или просто тражи поштовање основне братске и канонске процедуре? Будите искрени. Наравно, злато и сребра вам не тражимо, али има ли било шта браћо из МПЦ, а да то долази из СПЦ, што би ви прихватили, или сте толико дубоко закључали ум у нељубав и самоизолацију. Расмислите добро и приупитајте: Да ли сте ли браћо из врха МПЦ више оптерећени депласираном причом о суми злата коју је СПЦ исплатила Цариградској Патријаршији када је добијала аутокефалију, или сте више забринути и оптерећени вашим сопственим тешким грехом црквеног раскола и самоизолације, у чему самовољно и добровољно истрајавате већ пола века. Или вам је браћо из врха МПЦ толико криво што смо ми у СПЦ толико добри према вама у МПЦ, па вам не тражимо ни злато ни сребро, већ само основне црквене одговорности, елементарне канонске верности и братске хришћанске љубави? Лицемерне су зато и празне, браћо из врха МПЦ, ваше притужбе о злату које су Срби дали Васељенској Патријаршији при обнови аутокефалије. Ми вама у МПЦ злата и сребра не тражимо, нити смо икада и тражили. Стога браћо из врха МПЦ зар није потребно да прво избавите брвно раскола из ока свога, ако то уопште желите, а потом да покушате извадити трун из ока СПЦ? Зар није потребно да се потрудите да задобијете добро око срца, па да схватите и неке ствари из историје на прави начин, јер чистима је све чисто, а нечистима и невернима ништа није чисто (Тит. 1;15). Ако пак не желите добро око срца, онда шта рећи него ... Нека вам је Бог у помоћи ... и ... Господе помилуј. Они пак православни верници у Републици Македонији који желе Саборност и Јединство Цркве, имају своју канонску ПОА, па ко жели живот у јединству са целим православним светом, има шансу да у Републици Македонији живи ван раскола. И коначно, да вам отворимо очи за добру мисао, тобоже за канонску чистоту СПЦ "забринута" браћо из врха МПЦ. Васељенска Патријаршија тражила је злато од СПЦ, не из жеље за кршењем канона, већ из сасвим других разлога. Када је 1766. године укинута Пећка Патријаршија, управо је Васељенска Паријаршија морала да плати велике дугове СПЦ и да редовно плаћа Турцима порезе све време после тога. А то је трајало деценијама. То је дакле било само враћање дугова Васељенској Патријаршији и ништа више. Стога, зашто је браћо из врха МПЦ око ваше зло, и не гледате ствари са друге стране? Зашто сте ви зли јер је СПЦ добра јер СПЦ од МПЦ не тражи злато и сребро, већ само враћање у апостолске и светоотачке канонске оквире, а нити је пре 100 година одбила захтев Цариградске Патријаршије. Зар је СПЦ требала пре 100 година да одбије захтев Васељенске Патријаршије, и да јој на тај начин не плати финансијску бригу за Цркву, и за десетине храмова и манастира који су под Турцима опстали као манастири и храмови захваљујући и великим финансијским издацима Васељенске Патријаршије? Зар није био основни ред да се то Васељенској Патријаршији и врати, као што је СПЦ то и вратила? Лицемерно је стога писаније неких епископа из МПЦ када газећи десетине канона, причају о умишљеним гресима СПЦ, не видећи своје јадно и жалосно стање у коме се већ 50 година налазе својом сопственом вољом за самоизолацијом. Шта рећи на крају него ... Нека вас Бог уразуми. Амин.