Претражи Живе Речи Утехе

Videh na forumu jedno interesantno pitanje pa, taman kad se resih da odgovorim,odlucio sam da pitanje preformulisem i da postavim tezu ovakvu kako sam naveo u naslovu. Zivot je, dar Boziji,kojim je obdareno sve na planeti.Sve zivi Duhom Bozijim i u njemu postoji.Bog je stvorio svet i coveka u njemu za neprastano zivljenje. Odakle onda smrt,kao pojava koja remeti sveze ljubavi i zajednice? Da li su Adam i Eva u edemskom vrtu bili u nekom mestu ili u nekom STANJU? Iz teksta Sv.Pisma pre bismo mogli zakljuciti da je Edemski vrt bio STANJE, a ne samo neko mesto na planeti.Sv. Grigorije bogoslov kaze da je stvaranje sveta gradjenje Crkve, Crkva kao sto znamo nije opredeljena mesto vec stanjem ljudi koji u njoj zive. Da ne duzimo mnogo,smrt je dakle posledica poremecenog odnosa Boga i Negovih stvorenja.Samim tim Crkva i samu smrt,koja nesumnjivo ima i svoju fizicku stranu, ne dozivljava kao stanje FIZICKE ili BIOLOSKE MRTVOSTI vec uvek kao stanje odnosa sa Bogom. To potvrdju i reci Hristove koji kaze KO VERUJE U MENE AKO I UMRE ZIVECE. Ili pokazujuci drugu realnost OSTAVI MRTVE NEKA ZAKOPAVAJU SVOJE MRTVE. Ako dozivljavamo pitanje zivota i smrti u svetlu pravoslavnog predanja da li onda mozemo da razgovaramo o zivotu posle smrti ili o zivotu posle Vaskrsenja Nismo li pod predstavkom ZIVOT POSLE SMRTI, smrt mozda shvatili samo FIZICKI, i time joj umanjili opasnost koju SMRT kao stanje zaista predstavlja, a time samim umanjili znacaj Vaskrsenja, kao pobede nad RAZDVOJENOSCU i ponovne uspostave istinskog odnosa LICEM KA LICU Boga i Njegovih ljudi. Ajde malo da bogoslovstvujemo u ovom pravcu. Iskreno vas, Makarije,jeromonah

Проблем смрти у хришћанској онтологији Смрт је суштински проблем не само за човека већ и за свако биће које постоји на земљи. Свака људска активност, све што човек чини има иза себе страх од смрти и тежњу да се смрт победи и превазиђе. Чак и зло које чине људи често је мотивисано циљем да се њиме превазиђе смрт и живи вечно. Уосталом, грех у хришћанском схватању није ништа друго до акт којим човек жели да победи смрт и живи вечно, али то не постиже. Сам живот, само постојање није просто позитивна категорија, већ и негациона. Живети, постојати значи стално побеђивати и избегавати смрт. Није случајно што живот констатујемо — тј. постајемо свесни да живимо, у пуном смислу ове речи — онда кад избегнемо смрт и кад год сагледавамо живот из перспективе смрти. Све људске философије, као и религије, имају своје корене, узроке настанка, у проблему смрти, тј. полазе од проблема смрти и теже да га реше. Почеци јелинске философије се темеље на констатацији о пролазности и пропадљивости бића. С обзиром на то да сва бића пролазе и умиру, главно питање јелинске философије, од кога она почиње, јесте: шта је истина бића? Проблем нестајања конкретних бића, тј. њихова смрт, ставио је старе јелинске философе пред питање: како можемо говорити о истинитости једног бића ако оно умире, ако нестаје? Уколико је све што постоји пролазно, смртно (ако све тече, τά πάντα ρεῖ, како каже философ), што се у природи и види, шта је то истинито у нама, у свету у коме живимо? Постављено питање није академско, већ изражава врло сложен проблем, који се не тиче само питања смрти у контексту нашег вечног постојања него и нашег односа према свету у коме живимо. Ако је тај свет пролазан и ако су бића смртна, а самим тим лажна, онда је то велики проблем за живот у таквом свету. Човек мора претпоставити да постоји истина бићâ, да постоји нешто у бићима што не пролази и самим тим их чини истинитим, да би могао да има однос према њима. Дакле, основни проблем философије је смрт и пролазност бића. Отуда се јелинска философија, пре свега, бавила питањем онтологије, питањем истине бића и његове смрти — и на њега је дала свој специфичан одговор. Хришћанска теологија такође полази од проблема смрти и на јединствени начин нуди решење овог проблема. О овоме најречитије сведочи чињеница да је хришћанство вест о васкрсењу Христовом, вера у победу живота над смрћу. Наравно, хришћани су на постојање, тј. на истину бића, а самим тим и на проблем смрти, гледали другачије него јелински философи и зато је и њихов одговор на овај проблем другачији. У нашем савременом свету као да проблем смрти не постоји. Савременом човеку западноевропске цивилизаци­је умирање, односно смрт, чини нам се, не представља никакав проблем. Савремена цивилизација, штавише, као да заговара нихилизам као крајњи исход историје. Наша западноевропска цивилизација је породила атеизам и прогласила је Бога мртвим (уп. Ничеова дела), тј. себи је поставила за крајњи циљ нихилизам. Савремени философи и мислиоци се пре баве промишљањем о квалитету живота, а не о његовој дужини, вечном трајању. Ако се и говори о смрти као проблему, третира се као психолошки, а не као онтолошки проблем. Међутим, да ли је то тако, да ли нас умирање плаши само као психолошки процес? Ставу да је смрт ствар психологије готово да су се приклонили и сами хришћани. За већину савремених хришћана смрт као да не представља никакву трагедију. И то не са аспекта вере у васкрсење Христово и, уопште, у васкрсење читаве творевине, већ на основу убеђења да тај проблем не постоји у теологији и да није постојао ни код светих отаца ране Цркве. За њих се проблем спасења не тиче проблема смрти и њеног превазилажења, него је то етичка ствар, питање награде или казне човека у загробном животу душе, на основу тога шта је чинио током живота у телу. Отуда већина савремених хришћанских богослова не приступају истинама вере, које су нам предате на основу учења апостола и светих отаца и на основу њиховог искуства, са аспекта да се оне тичу проблема смрти, као што је то био случај у почетку хришћанства, већ у најбољем случају са етичког аспекта. Међутим, да ли су свети оци о смрти расуђивали са психолошког или онтолошког аспекта? Шта су они подразумевали под спасењем? Шта је смрт и откуд она у природи? Је ли то природни процес и нормалан ток ствари, као што то већина људи данас схвата? Је ли она непостојећа, зато што је човек бе­смртан по души, како верује већина хришћана данас, или зато што је природа бесмртна по себи, како верују материјалисти, или је она „последњи и најгори непријатељ“ човека и свих осталих бића, како каже Свети апостол Павле? Ако је ово друго, на основу чега апостол Павле тврди да је смрт најгори непријатељ бића која прети да их поништи и има ли за њу решења? Могу ли људи да превазиђу смрт и да постоје вечно? Шта о овоме говоре свети оци Цркве? Прво ћемо се осврнути на јелинску философију, тј. на њену онтологију, и на њено одређење смрти, као и на њено решење овог питања. То чинимо зато што су хришћани свој одговор на овај проблем дали једним делом и у контексту полемике са јелинском онтологијом и оним што је она нудила као решење проблема смрти. Зато ћемо најпре одговорити на питања: шта је истина бића и смрт за старе јелинске философе, откуд смрт у свету и како су овај проблем решавали јелински мислиоци? Затим ћемо представити библијско и светоотачко учење о постојању и смрти и њеном пореклу, и то са православне тачке гледишта и из перспективе православног предања. Изложићемо и то на који начин православна теологија приступа проблему смрти и како она види његово решење. Након тога ћемо анализирати то како су поједини западни учитељи Цркве видели хришћанство и хришћанско учење и које су последице тог виђења по живот људи у нашој савременој западноевропској цивилизацији. Ово је важно јер је западно хришћанско учење и приступ хришћанском животу — нажалост, доминантан данас, и то не само у западном хришћанству већ и међу православним хришћанима и богословима — у великој мери допринео да савремени човек и хришћанин заборави на проблем смрти. Другим речима, покушаћемо да одговоримо на питање: где су корени томе што савремени хришћани не виде смрт као централни проблем теологије и у каквој вези стоје незаинтересованост савременог човека за проблем смрти и криза хришћанске вере данас? Да ли су томе допринели и сами хришћани тиме што је њихова проповед изоставила проблем смрти, а самим тим и интересовање за његово решење? Ова питања су још важнија ако се зна да је хришћанска проповед од најранијих времена била вест о васкрсењу Христовом и о васкрсењу и превазилажењу смрти за сваког човека и свако биће. У оквиру хришћанског приступа смрти као највећем непријатељу, осврнућемо се и на то откуд нихилизам у савременој западноевропској цивилизацији. Ово питање је утолико важније уколико знамо да нихилизам не постоји ни у јелинској философији нити пак међу хришћанским оцима и учитељима. На крају ћемо видети у ком односу стоје проблем смрти и Црква, односно евхаристија и евхаристијско виђење постојања људи и творевине и смрт. Тачније, видећемо да ли сваки човек може да превазиђе смрт и како. саборност.орг

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ мај - јун/2011 Покрет ка Истини – за једну онтолошку етику (II) Шта је онтологија а шта етика? Школски речено, онтологија се занима бићем, постојањем као таквим. Трага за одговором на питање: шта јесте? Етика се, пак, бави питањем исправног деловања, питањем добра и зла. Етика трага за одговором на питање: шта чинити? Онтологија и етика – питање постојања и питање добра, имају ли додирних тачака или су, пак, у сукобу? Има ли смисла бити добар, без одговора на питање о оном „бити“? Не нуду ли управо тај одговор о „бити“ и одговор на питање о добру? Није ли истинско добро управо постојање, оно „бити“? Може ли, дакле, једна права онтологија дати одговор и на питање које поставља етика? За нас хришћане не само да може, већ онтологија једино може да расветли и етику – одговор на питање шта јесте, даје одговор и на питање шта чинити. Погледајмо. На питању шта јесте никла је античка философија. Онтологија је, заправо, прва фислософија. Свет који је у сталном покрету и променама изнедрио је из човека питање: шта стварно јесте иза свих ових промена? Нешто мора постојати што увек јесте, што се не мења, не нестаје, иначе не бисмо могли говорити о знању, о тврдњи, о истини. Не бисмо могли тврдити да нешто јесте, ако то нешто има почетак, трајање и крај. Постојање мора имати утемељење, неко константно јесте које му гарантује истинитост. За древне пресократовце, оно што јесте била је сама материја. За Талеса вода, за Анаксимена ваздух, за Анаксимандра, пак, нека недоређена материја из које све потиче и све јој се враћа – apeiron. Питагора је суштину свега постојећег видео у бројевима, Платон у иделаним формама или идејама а Аристотел у врстама. По Платону је, на пример, било могуће говорити да човек јесте, иако људи умиру, зато што постоји вечна идеја човека. Човек на земљи је само слика те вечне идеје. Као такав, човек на земљи нема истинито постојање, није он тај који јесте већ је то идеја човека, која остаје и после његове смрти. Аристотел је истину постојања видео у врстама. Тако, иако појединачни људи умиру, ипак опстаје људска врста. Захваљујући тој врсти која опстаје, могуће је тврдити да човек јесте. Како код Платона, тако и код Аристотела, појединачна бића су занемарена у корист општости, била та општост вечна трансцедентна идеја или, пак, апстрахована врста. То опште, које је непролазно, је оно што стварно јесте, истина постојања, а не појединачна бића која настају, трају и нестају. Чини се да савремени човек истину постојања схвата слично Аристотелу. Савремени човек се помирио са чињеницом да појединачни људи, конкретне личности морају умирати, па је све своје снаге уложио у очување „човечанства“. Конкретни људи, личности, имају задатак да својим кратким постојањем хране ту општост која се зове „човечанство“. „За добробит човечанства!“ постао је поклич који гони на прегалаштво. Човек, личност у савременој онтологији, вреднован је таман колико и цепаница дрвета чији је задатак да храни вечни пламен – док не изгори и док је не замени друга цепаница, а њен пепео не развеје ветар. Очито, да када се интересује за питање истине бића, за истинско јесте, да се пред онтологију поставља проблем смрти. Од Платона до савременог човечанства, тај проблем је „решен“ бегом у општост а занемаривањем појединачног, конкретног. Општост не умире. Умире само појединачно. Умиру Петар, Јован и Марко, али опстаје човечанство. Зато је општост истина бића, а појединачно је само феномен, појава – цепаница која храни пламен општости. Онда није за чуђење што је данашњи човек презрео онтологију и што је све своје снаге усмерио на уређење те бесмртне општости, како би је учинио што бољом. Из онтологије која је истину бића нашла у општости никла је и етика која претендује на општост, претварајући се у скуп општих начела које човечанство треба да учине морално бољим. Своје интелектуалне напоре човек је усмерио ка проналажењу тих општих начела добра. Авај!, човек у томе није успео. Кроз историју су ницале многе етике и људи су се сукобљавали, а и данас се сукобљавају, намећући једни другима своја начела добра. Руководили су се људи, стварајући етику, нечелом праведности. Авај!, ни око појма праведности људи се нису могли сложити. Тако, многе су „правде“ удариле једна на другу, сејући смрт за собом. Из овог безнађа човечанство је прибегло страху и награди као начину наметања етике. Том логиком су настајале религије и државе. У првом случају, начела добра су пројектована на Бога. Заправо људи су направили богове од својих начела добра. Страх од божије казне и нада на добру плату постали су пут наметања етичких норми. У другом случају државни закони и страх од репресивног државног апарата постали су мотив за поштовање етичких норми, преточених и имплементираних у саме државне законе. Свет је постао свет робова и најамника. Имајући „божанску“ или „световну“ етику као гарант заштите једних од других, људи су наставили да буду само индивидуалне цепанице које хране ватру човечанства. На овај или онај начин људи су дресирани да буду добри и тако добре смрт их је претварала у гориво властите врсте. Врста је опстала! Кога је још брига што су Петар, Јован и Марко мртви? Њихова је дужност била да буду добри, да раде за добробит човечанства! Они су постојали због човечанства, а не човечанство због њих! Имајући потпуно другачије поимање онтологије, хришћанство се не може помирити са овом и оваквом етиком. Питање шта чинити, када је хришћанство у питању, неодвојиво од питања шта јесте. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије. Хришћански етос се не може свести на скуп начела, заснованих на људској логици, логици „овога света“. „Царство моје није од овога света“, каже Господ (Јн 18, 36). Љубити непријатеља заиста је непојмљиво са етичког становишта. Питање добра појмљиво је само ако правилно схватимо истину постојања – ако схватимо онтологију. За хришћанство проблем смрти није решив постојањем трансцедентних идеја или опстанком врсте, већ васкрсењем мртвих. Проблем смрти није решив ни бесмртношћу људске душе, јер душа није човек већ део човека. Хришћанство интересују Петар, Марко и Јован, а не апстрактно човечанство, онострани свет Платонових „идеалних реланости“ или свет бесмртних душа. Бити жив, постојати, у хришћанској онтологији, сасвим је нешто друго у односу на напред наведено. Бити жив, постојати значи бити личност. То значи, бити конкретан и непоновљив идентитет који извире из односа са другим личностима. Постојати значи волети и бити вољен. Тај сплет чини личност постојећом, чини да неко конкретан јесте: Петар, Марко или Јован. Волим и вољен сам, дакле постојим. То је хришћанска личносна онтологија, онтологија која истину бића не види у безличној општости, већ у постојању конкретног и непоновљивог – у Петру, Марку и Јовану. Постојање је дар (=вољен сам) и даровање (=волим). Идентитет (=постојање) извире из односа, из заједнице. Све ван тога је смрт, илузија и апстракција. Ипак, иако људи постоје као личности, дајући једни другима идентитет у заједништву, нису у стању да превладају проблем смрти конкретног и непоновљивог човека. Ближњи као други којима дарујемо љубав и ближњи као други који нама дарују љубав, чине нас личностима али, авај!, не и истинитим личностима, не личностима са оним истинским јесте. Смрт нас нужно кида из тих односа и разара оно јесте које је извирало из наших односа са ближњима. Авај!, наше личности су само феномени које смрт гаси и утапа их опет и опет у општост која нас надживљава. То говори да хришћанска личносна онтологија није само „хоризонтална“, него истовремено и „вертикална“. Хришћанска онтологија је, дакле, крстолика. Није довољно да само волимо ближње и да нас они заволе. Ваља нам да нас заволи Бог и да ми заволимо Њега. Ваља нам изграђивати свој идентитет не само са другима (=ближњима) него и са Другим (=Богом). Управо тај Други дарује нам идентитет који не пролази, идентитет који заиста јесте. Личност без тог Другог представља првородни грех. Адамов грех не представља никакав морални преступ већ једну погрешну онтологију, промашај постојања. На тај грех опомиње и Господ у једном свом, некима веома чудном казивању: „Ако неко долази мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.“ (Лк 14, 26). И опет говори: „И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. Који чува живот свој изгубиће га, а који изгуби живот свој мене ради, наћи ће га.“ (Мт 12, 38-39). Како то да нас Господ учи „мржњи“ према ближњима, ако је рекао да су две највеће Заповести љубити Бога и љубити ближњега свога? (Мк 12, 30-31) И не само ближње, него и непријатеље нам је Господ заповедио да љубимо (Мт 5, 44). Не, никако ове речи господње нису контрадикторне. Господ је љубав према Богу учино неодвојовом од љубави према ближњем. Он говори против љубави према ближњем и према животу, без љубави према Богу. Зашто? Зато што таква љубав, таква личност не може победити смрт. О ту се замку саплео праотац Адам. То је заправо човеков пад, та крња, непотпуна личност људска која се темељи само на заједници са другима (=са ближњима и створеним светом), без заједнице са Другим (=Богом). Човек није спознао истинито добро. А шта је истинито добро? То је управо истинито постојање, како то објашњава Свети Атанасије Велики: „Оно што постоји јесу добра, а оно што не постоји јесу зла.“ Дакле, добро није неко пуко моралисање већ је добро исто што и бити, заиста бити, вечно бити. Човек је, како даље Свети Атанасије каже, „злоупотребио и само име добра“, што значи да је човек погрешно схватио постојање, зато је и помислио да „уживање представља истинско добро“. Уживање као идентитет који извире из односа са створеним светом – љубав према другима, без љубави према Другом, јалови егзистенцијализам. Таква личност не може надвладати границе своје створености, јер „све што има почетак мора имати и крај“, закључује Свети Атанасије. Пут да човек заиста постоји јесте да узме „крст свој“, односно да неодвојиво љуби Бога и ближње своје. Човек је призван да све своје односе са створеним светом, са другима, унесе у однос са Богом, са Другим. Ту истину сведочи Света Литургија: сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо (=Тајна Христова, о којој смо говорили у прошлом броју Православног Мисионара). То је крстолики идентитет, оно заиста бити. Људима ваља познати ову Истину која ослобађа (Јн 8, 32). То је познање добра: познати истинско, вечно постојање. То је и једини пут победе над злом, које је, заправо, непостојање. Етика је зато немоћна у борби против зла, јер корен зла лежи у страху од смрти, у погрешном постојању (=у онтологији). Сва зла и морална изопачења која човек чини, чини у покушају да се оствари, да се идентификује, да постоји. Свет неће постати боље место за живљење тако што ће му се наметати морална начела, већ тако што ће му се помоћи да реши проблем смрти, проблем хоризонталне, крње људске личности. Никакав морални елитизам неће нам помоћи да победимо смрт. Јер, смрт није Божија казна због моралног прступа, па да сада треба да „добрим владањем“ умилостивимо разгневљеног Бога, како би преиначио своју пресуду. Смрт је наша природа и не можемо је превладати јер смо у праоцу Адаму одбацили Другога (=Бога). Свети Атанасије то јасно каже, у вези Адамовог промашаја: „Па шта је онда Бог требало да постане или да учини у вези са тим? Да захтева од људи да се покају због свог преступа?...Али, покајање и не враћа човека из стања у којем је по природи, него само ослобађа од прегрешења. Наиме, када би постојало само прегрешење и кад не би за њим следила пропадљивост, тада би покајање било довољно.“ Да ли ово значи да нам не требају покајање, добра дела, врлине, подвиг? Боже сачувај! Ово значи да човек има првенствено проблем праотачког промашаја, проблем смрти, која је генератор свих наших потоњих изопачења. То даље значи да је хришћански етос неизводив из било каквих начела, макар их назвали божанским или људским. Хришћански етос извире из хришћанске онтологије, из познања истине нашег постојања (=Тајна Христа). Такав етос „није од овога света“, зато је многима чудан, чак и многим хришћанима. И човек неће престати да се чуди и да се буни против таквог етоса све док га буде мерио логиком „овога света“, логиком крње личности која није познала оно истинско бити (=Тајна Христа). Све док не познају ту Истину, људи ће наставити да се копрцају у свом моралном елитизму, наставиће да намећу етику једни другима и тако „добри“ наставиће да умиру. (наставиће се) Александар Милојков

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ март-април/2011 Стварање и покрет ка Свеврлини – за једну онтолошку етику „Да створимо човека по лику Нашем, и по подобију Нашем... И створи Бог човека, по лику Божијем створи га, мушко и женско створи их.“ (Пост. 1, 26-27) „Јер нам се Дете роди, Син нам се даде, којега је власт на рамену Његовом и назваће се име Његово: Великог Савета Ангел, Дивни, Саветник, Бог Силни, Отац будућега века, Кнез мира.“ (Ис. 9, 6) Човек је круна Божијег стварања. Не само што је једини створен по лику и подобију Божијем, већ стварању човека претходи и открива се превечни Савет Божији. „Савет Божији“ и „лик и подобије Божије“ крију одговоре на монога питања која расветљавају тајну човека и света. Какве нам истине говори „Савет Божији“ који претходи стварању човека? „Савет Божији“ нам открива да постојање света није датост. Свет је створен, а да га пре тог акта стварања није било; у апсолутном смислу те речи – свет није постојао. Данас се та чињеница превиђа. За савремену философију и науку постојање је датост, вечна датост. Наука и философија се зато не питају: одакле постојање? Оно што науку и философију интересује јесу феномени постојања, појавни објекти у ланцу каузалитета, узрочно-последичне законитости у том ланцу, а не постојање као такво. За хришћане и библијско откривење, пак, постојање није вечна датост већ дар. То што постојимо и што свет око нас постоји, дугујемо другом. Тај други је Бог. Свет и човек, дакле, не постоје нужно, већ своје постојање дугују вољи Божијој. То значи да је могло и да нас не буде. Како смо ипак ту, чињеница постојања подстиче нас на благодарење Ономе који нас је из небућа привео у биће. Воља Божија да створи свет предпостоји свету. Својом вољом је Бог као Творац предзамислио свет и човека у њему. Све што је дошло и што ће тек доћи у постојање, од почетка до краја историје, садржано је у вољи Божијој пре самог акта стварања света, пре оног „У почетку створи Бог...“ (Пост. 1, 1). Бог није само створио свет, већ је одредио и циљ и смисао његовог постојања. Тај циљ је да све створено постоји вечно. Како да постоји вечно оно што, по природи ствари, није морало да постоји? Чиме да се одржи вечно нешто што има порекло у небићу? Опет, вољом Онога који је свет из небића и привео у биће – да се створени човек и свет кроз човека сједини са нествореним Богом, те да тако заједничари са Оним који је Живот по себи и који је кадар да живот дарује, са Оним који је кадар да буде Творац и Сведржитељ. Тако, воља Божија бива Почетак, Узрок стварања света, али и Циљ и Смисао света. Тај Циљ и Смисао света предпостоји свету – због тог Циља и Смисла и „постаде све што је постало“ (Јн 1, 3). Воља Божија, као Узрок и Циљ стварања света, не садржи само смисао света у његовом тоталитету. Вољу Божију, као свеобухватну смисленост света, представљају воље Божије о сваком појединачном човеку, кроз кога свет и треба да уђе у вечну заједницу са Богом. То говори да свако од нас људи има свој архетип у вољи Божијој – свој смисао, свој логос постојања, како то каже Свети Максим Исповедник. Но, све те воље Божије, сви ти наши смислови, наши логоси постојања, обједињени су једним Логосом, јесу у једном Логосу. Тај Логос је Логос Очев, Онај који је у вечно наручју Очевом, Светлост од Светлости, Бог истинити од Бога истинитог – Јединородни Син Божији. У Њему је Отац извелео да створи свет и у Њему су смислови и циљеви нашег постојања, промисли Божије о нама – наши логоси у Свелогосу, наше врлине у Свеврлини, воље Очеве о нама у Свевољеном Сину Његовом. И то је тај „Савет Божији“ који претходи стварању, Савет свецеле Свете Тројице – воља Очева да створи свет, благовољењем Сина свога и благодејствовањем Духа Светога. Но, ни свет не остаје пасиван у акту Божијег стварања. Како је Бог слободан да из љубави створи свет, тако је и свет призван да слободно на ту љубав одговори. Зато слободни Бог ствара слободног човека – „по лику Божијем“. Шта то човека чини да буде „по лику Божијем“? У ово мало речи открива нам се тајна човековог бића. Много је тога што човек има заједничког са осталом створеном природом. Заправо, човек садржи створену природу у себи. Свети Максим би рекао да је човек „микрокосмос“. Ипак, човек као биће има нешто што га издваја од остале створене природе и што га чини иконом Божијом. Међу многим особинама својственим човеку, које Свети Оци наводе, најпомињаније су: разум, самовласност и слобода. Оно око чега су Оци једногласни јесте да је слобода та која човека чини да буде „по лику Божијем“. И животиње, како то савремена научна истраживања показују, имају инстинкте, осећаје, памћење чак и разум. Додуше, на нижем нивоу од човека, али ипак, неке животиње поседују одређени ступањ разумности (шимпанзе и делфини, на пример). Но, само је човек слободан. Слобода, као лик Божији у човеку, чини да људи нису, попут животиња, само примерци своје врсте, са којом деле заједничку природу. Слобода артикулише начин нашег постојања, иконичан са Божијим начином постојања – онако како нам је то откривено кроз јеванђеоске речи Сина Божијег. Дајући човеку да буде „по лику Божијем“, Бог нам је даровао да постојимо као личности. Човек је биће заједнице. Бити личност значи градити јединствени и непоновљиви идентитет у односу са другим људима, са другим личностима. Иконично, баш као што Отац и Син и Свети Дух граде своје личносне идентитете у међусобним односима. Отац је, тако, незамислив без Сина и Духа Светога. И Син је незамислив без Оца и Духа Светога. И Дух Свети је незамислив без Оца и Сина. Свети Григорије Богослов каже: „Ако је Један, онда су Тројица.“ Исто тако је и човекова личност незамислива без сплета односа са другим личностима, са ближњима. У том међусобном саодношењу постоје наши идентитети, наше личности. Без тога били бисмо само једнаки примерци своје врсте, безимене индивидуе. Тај дар слободног личносног постојања јесте оно „по лику Божијем“. Тај дар нам не даје само могућност да слободно изграђујемо односе са својим ближњима, већ нам даје могућност да уђемо и у личносно познање Бога, да одговоримо на Божији призив, на ону превечну вољу Божију о нама. То је, пак, тајна нашег смисла постојања коју нам разоткрива оно „по подобију Нашем“ (Божијем). Лик Божији нам је дарован а на подобије смо призвани да се према њему слободно одредимо. Зато је наш живот и живот света, са нама и у нама, покрет ка Смислу, покрет ка Циљу. Тај Циљ је, како смо видели, воља Божија о нама, наши логоси у Логосу Божијем. Призвани смо на уподобљење тим логосима, на остварење себе сагласно вољи Божијој – на оставрење свог истинског, бесмртног личносног идентитета. Једном речју, призвани смо на обожење. Призив на уподобљење властитом логосу, досезање оног „по подобију“, иако се односи на призив појединачном човеку, никако не значи индивидуални, самачки пут ка остварењу Циља. Као што су многи превечни логоси о нама обједињени једним Логосом и јесу у једном Логосу, ваља нам да се обједињени и крећемо ка својим логосима, крећући са ка Свелогосу. Јер, као што су превечни наши логоси, воље Божије о нама, возглављене у Логосу, у Сину Божијем, тако треба да се и ми у Њему крећемо и да се, на крају покрета нешег, на крају историје, вечно возглавимо Њиме. Тако, наш покрет и наше у Христу возглављење доводе се у нераскидиву везу и међузависност. Нити возглављења бива без покрета, нити, пак, покрет без возглављења у Христу има смисла. Но, шта представља возглављење у Христу, а шта покрет ка том возглављењу? Возглављење у Христу значи сједињење свега створеног са нествореним. Представља сједињење људске, а кроз људску и свеукупне створене природе, са божанском природом, како би се створеној природи даровало оно што она сама по себи нема – бесмртност, вечно постојање. У Личности Сина Божијег су две природе, божанска и људска, сједињене несливено и нераздељиво. Тако, у Христу се створеној природи не дарује само биће, само почетак постојања, већ и вечнобиће – обожење и обесмрћење. Из тог разлога се Син Божији и оваплотио – „да се човек освешта људском природом Бога“, каже Свети Григорије Богослов. Христос је „хлеб који сиђе са неба“, зато „да који од њега једе не умре“ (Јн 6, 50). И, ево, та небеска храна, та људска природа Бога, Тело и Крв Христова, стоји на Часној Трпези. И позив нам је упућен да „са страхом Божијим, вером и љубављу приступимо“, да у своје тело и крв примимо Тело и Крв Његову, да окусимо Источника бесмртности и да, тако, пребивајући у Њему и Он у нама (Јн 6, 56), будемо и ми заједничари бесмртног Синовства Његовог. На тај се начин испуњава онај „Савет Божији“, она превечна воља Бога Оца да свет буде створен и да постоји вечно, сједињен са својим Творцем несливено и нераздељиво. То је Божији план, Божији Савет, пре постања света, откривен нама кроз Весника (=Ангела) тог Савета, кога је Отац послао свету – кроз оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа. Ово је, дакле, значење возглављења свега створеног у Христу. Ово возглављење у Христу ће бити свеопште и коначно на крају времена и векова о Другом доласку Његовом. И читаво човечанство, од почетка до краја историје, креће се ка том коначном Циљу. Но, та наша кончина присутна је, дејством Духа Светога који је оприсутњава, сада и овде – у Цркви, на Светој Литургији. Већ сада ми имамо залог и икону те будуће бесмрности и Духа Утешитеља, као утеху и охрабрење да нисмо остављени смрти и пропадљивости. Ка том нашем Циљу, који нам се Црквом и у Цркви показује, ми се крећемо. Тај покрет је покрет наше воље ка превечном призиву који нам је упућен – на уподобљење Божијој вољи о нама. Ту нам истину открива оно „по подобију“. Знајући то, наш живот треба да постане покрет ка нашим логосима у Логосу-Свелогосу, наше хитање ка истини нашег постојања у Истини-Свеистини. Тако, она прва истина која је возглављење свега створеног у Сину Божијем, освећење наше људском природом Бога, бива доведена у везу са нашим вољним покретом ка тој истини. Тај наш покрет ка сједињењу са Господом, причешћем Телом и Крвљу Његовом, постаје етос нашег живота. Потпуно и достојно сједињење са Господом бива када се пришећујемо Телом и Крвљу Његовом али истовремено и са логосом нашим у Њему. Јер, ако смо заједничари Тела и Крви Господње, ваља да будемо и заједничари воље Његове. Да све и у свему једно са Њим будемо (Јн 17, 21). Ово хришћанску етику чини неодвојивом од онтологије. Хришћанска етика, тако, превазилази испразни пијетизам и моралисање и постаје начин постојања – добробиће. Хришћанске етичке норме нису нестабилне људске норме обичајног понашања већ логоси Божији, воље Божије о нама – истина нашег постојања. Хришћанске врлине јесу живљење у складу са тим логосима – причешће и уподобљење воље наше вољи Божијој. Зато је етос хришћанског живота подвиг. Ова наша српска реч и крије тај хришћански смисао подвига. Реч „подвиг“ у свом корену садржи реч „кретање“ (по-двиг=по-крет). У црквенословенском језику реч „двигнути“ значи кренути, дигнути се, а „движение“ значи кретање, мицање, померање. Ова реч је еквивалент грчкој речи „кинисис“, коју Свети Максим Исповедник често користи да њоме означи људску историју као покрет ка Циљу и Смислу саме историје – ка коначном возглављењу свега створеног у Сину Божијем. То кретање је заправо хришаћнски подвиг, као труд да човек упозна свој логос постојања и да живи у складу са њим. Тако, причешће и заједничарење у Истини будућег Века бива двоједно – причешће вољи Господњој и причешће Телу и Крви Његовој. Хришћански подвиг и Евхаристија постају неодвојиви једно од другог, једно другом дајући смисао. То је хришћанска онтолошка етика, која етику чува од пијетистичког морализма, а онтологију од лицемерног утопизма. (наставиће се) Александар Милојков

... шта заправо остаје у нама у тренутку смрти ? Да ли тада цео живот нам се учини као тек одсањани сан, као да у том тренутку смо свесни више, нове реалности ? Да мало размишљамо на ову тему и запишемо своје утиске :smiley: