Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'оно'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 29 results

  1. На празник када наша Света, Саборна и Апостолска Црква слави три празника – Обрезање Господа нашег Исуса Христа, празник Светог Василија Великог – кападокијског оца и истакнутог богослова, који се сматра великим подвижником и праведником Божијим, и празник Новог лета Господњег – Православне Нове Године. Епископ жички г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију под сводовима Преображењског храма на Златибору. Епископу Јустину саслуживали су протојереј-ставрофор Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу и професор на Православном богословском факултету у Београду, архијерејски намесник ужички протојереј-ставрофор Милош Босић, протосинђел Урош Васиљевић, протојереј Давид Селаковић, протојереј Владимир Дуканац, јереј Петар Лазић, јереј Јован Стојковић, јереј Ненад Ивановић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Тимотијевић. У својој архипастирској беседи Епископ Јустин нагласио је важност три празника које прослављамо. Позвао је све верне да се помоле за сагрешења и слабости које учинише. Нагласио је да је време чудесна појава у нашем свету и да брзо пролази, по речима апостола Павла да хришћани треба да: искупљују време, јер су дани зли. Сећамо се и осмог дана када Христос би обрезан, да би показао тиме да је узео људску природу, човечански лик и узео човечанске муке, тешкоће и болести. Преосвећени Владика је позивао верни народа да живи врлински и мудро, искупљујући време нашег живота. Јер како је рекао Свети Јустин Ћелијски: „Црква је радионица нашег спасења.“ Црква претвара време у вечност. Након беседе нашег Епископа, Чаши спасења приступио је многобројни верни народ. После Свете Литургије, трпезу љубави организовало је братство храма Преображења Господњег на Златибору. Присутнима се обратио старешина храма јереј Ненад Ивановић, захваливши се Епископу на благослову који нам доноси из трона Светог Саве. Извор: Епархија жичка
  2. Драге сестре и браћо, овде можемо писати све оно што нам падне на памет а што би могло растерати сиве облаке, не само нама, већ и случајном намернику који сврати на чашицу Хришћанске радости и утехе.
  3. Дана 14. децембра 2019. године, када наша света православна Црква прославља светог пророка Наума и светог Филарета Милостивог Његово Преосвештенство Епископ шумадисјки Господин Јован служио је свету архијерејcку Литургију у храму Свете Петке у Смедеревској Паланци. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереји-ставрофори Велибор Ранђић и Драгиша Савић, игуман манастира Пиносава из Кусатка Петар (Драгојловић), протонамесници Драган Икић и Далибор Новаковић, јереји Милан Кеџић и Дејан Василијевић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин), ђакони Владимир Степановић и Милош Никодијевић као и многобројни народ. Владика је у својој богонадахнутој беседи, после поздрава, подсетио верни народ да је време Божићног поста време подвига, време припреме за празник доласка Бога у свет. Још је владика говорио о лепоти хришћанског живота и љубави коју је Бог учинио за нас људе. Осврнуо се владика и на речи прочитаног Јеванђеља и на све оно што је Бог учинио за нас, као и на речи Давида Псалмопојца: “Створио си га мало мањег од анђела славом и чашћу овенчао си га...” Подсетивши на многе дефиниције које говоре о човеку владика је нагласио да је најважније оно што је у човеку, тј. оно што је човек у односу на Христа. На крају је владика закључио да је битно да човек поставља питања свога назначења и смисла и да је тада човек на правом путу обожења и спасења. Извор: Епархија шумадијска
  4. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије View full Странице
  5. Интервју катихете Бранислава Илића са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на катедри за Канонско право, Православног богословског Факултета Универзитета у Београду за "Православље": Позвани смо да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом! *Српска Православна Црква слави 800 година од стицања аутокефалије. Колики је значај аутокефалије за нас данас? Обележавање аутокефалности СПЦ прави је тренутак да се постави питање о њеном значају из ове вишевековне перспективе. У тренутку када наша Црква стиче самосталност, аутокефалија значи залог слободе, слободе као могућности да се на аутентичан начин развијамо у складу са нашим посебностима. Данас, међутим, њен смисао се види у нашој пракси. Дело Светог Саве се пречесто своди на паролу, на опште место без садржаја. Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију? Рекао бих да легитимитет аутокефалије не произилази из начина њеног стицања, него из последица које она доноси. У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност. *Који су данашњи изазови за саму Цркву? Има ли разлога за страх? Можда би било добро да кажемо који су то изазови за целокупно друштво. Већ из разумевања друштвених околности можемо да говоримо и о изазовима за Цркву. Друштвена ситуација се веома променила у последњих десет година. Србија је добила безвизни режим који је омогућио многима лакши одлазак из земље. На овом простору као да се циклично смењују безнађе и нада, а то је опет и те како видљиво у раскораку између језика политичара и доживљаја живота самих становника Србије. Верујем да не постоји тежи изазов од безнађа, које обесмишљава сваки труд, док тренутни рад чини беживотним и јаловим. Није неопходно указати колико је у таквим околностима Црква пред изазовима – да пружи, укаже и открива наду у историји. Динамика црквеног живота не сме кренути путем удаљавања од стварности коју њени верници свакодневно проживљавају. Превазилазити отуђење није нимало лако, а то значи да је неопходно имати дугорочну стратегију у погледу образовања, језика, бриге и старања за науку и културу. То је управо оно што је Свети Сава чинио ширећи идеје просветитељства као темеље за будућност једног друштва. Црква свакако не може бити лидер у научном прогресу и модерним технологијама, нити је то Њен позив, али прогрес у међуљудским односима свакако јесте Њена мисија и брига. Брига за културу подразумева и да је недопустиво недостатак елементарног васпитања и социјалних компетенција маскирати као духовну и црквену врлину. Изгледа као да је безнађе у савезу са бахатошћу депримирајућа комбинација за све оне који желе да живе на овом простору, држави, али и у Цркви. Црква има прилику да буде алтернатива оваквом могућем исходу живота, а њени чланови треба да покажу разумевање нове стварности, прихватање чињенице да су се времена заувек променила и да старе опробане матрице више не дају резултате. У секуларном друштву, са мноштвом његових подсистема, Црква је у непрестаном надметању са другим секуларним или религиозним опцијама за интерпретацију стварности. Критичка природа јавног простора управо захтева да Црква буде „осетљива“ за своју представу у јавности уколико жели да комуницира са модерним светом. *Како тумачити податак из истраживања „Pew research center” да 58 посто испитаника из Србије не доводи у питање постојање Бога, ако знамо да се око 95 одсто грађана наше земље на последњем попису становништва изјаснило да припадају некој цркви или верској заједници? Постаје јасно на основу овог, али и многих других досадашњих истраживања, да људи свој осећај припадности одређеној вероисповести не повезују са личном одговорношћу, тј. персоналном вером у Бога. Вера се најчешће доживљава као колективни идентитет којем се припада по рођењу, без неопходне индивидуалне преданости и ангажмана. Неколико векова турског ропства довело је до обликовања специфичне форме побожности кроз изналажење колико-толико адекватне замене литургијском животу. Услед недостатка цркава и свештенства, у поробљеној Србији тог времена, уместо литургије као чина личног напора и труда, центар црквеног живота нужно постају обреди и обичаји из којих почиње да се црпи идентитет и саме православне вере. Крсна слава је имала најважније литургијске елементе, хлеб и вино, који су у таквим приликама могли бити замена литургијском животу и причешћу. Верујем да је све ово у значајној мери уобличило менталитет православног верника. У оквиру таквог поимања припадности Цркви, могли бисмо рећи да је проценат који наводите тачан као податак о броју људи који на неки начин обележавају истакнуте хришћанске празнике, славе славу и повремено посете цркву. Време после турског ропства доноси наставак бурних периода страдања у историји: недовољан број свештеника (који су у готово свим ратовима било прве жртве окупатора), недовољан број црквених храмова (који су по дефиницији први рушени када наступи стање сукоба и рата). Отуда је крајње очекивано да ми и данас живимо по инерцији тих времена, тј. схватању да обреди чине наш идентитет православним, а не одлазак у цркву и лично исповедање вере. Било би најпожељније имати хармоничан однос између колективног и личног идентитета, не негирајући ни један нити други. Свакако, сва истраживања религиозности код нас морају бити примљена са резервом, али истовремено и као позив да се озбиљно посветимо идентитетском питању „православља“ у данашњој Србији. *Каква је улога цркве у савременом друштву, да ли је њен утицај на оне који се изјашњавају као верници слабији или јачи у односу на период од пре 10-15 година? Ово питање се умногоме надовезује на претходно. И поред свих истраживања, формално ћемо и даље имати велики број декларисаних верника. Па ипак, тај колективни осећај привржености православљу појединца најчешће не подразумева свесни и одговорни избор. Улога Црква и даље остаје у томе да сведочи хришћанство у 21. веку – што је изузетно тешко. То подразумева, пре свега, нови језик и јачање лаика и њиховог апостолата у Цркви. Али да будемо сасвим јасни, општи европски тренд јесте опадање броја хришћана. Можемо помало иронично рећи да смо у предности јер, како се овде код нас све дешава са закашњењем, у прилици смо да видимо будућност која ће и нама неминовно доћи. Дакле, уколико тај број опада у Европи, онда се само од себе намеће да у домену стратегије деловања и циљева треба да учинимо нешто другачије. Не видим да су поједини протестанти, и поред свих уступака савременом друштву, успели да повећају број хришћана. То је сад питање за нас, шта да чинимо. Колико су нам уопште битни ти проценти оних који се изјашњавају као православци, или би требало да се мало више посветимо „малом стаду“? Колективистички приступ православном идентитету је нешто што га можда највише оптерећује у савременом тренутку када је интернет преплављен животним тренерима који се појединцу обраћају узимајући у обзир искључиво његове личне животне проблеме. Уколико се данас људи више плаше живота него смрти, више љубави него сукобљавања, онда наша хришћанска порука очигледно мора да буде промишљена на сасвим другачијим основама. Било би крајње погрешно да у име колективитета великих бројева занемаримо оне који су истински предани хришћанским циљевима утехе, наде и љубави. *Колико је на цркви да се бави актуелним друштвеним темама, на пример да подиже код верника еколошку свест и на који начин би то могла да ради? Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва. Плурализам, који из бриге о човеку неминовно произилази као последица, истовремено је јасно упозорење против нагле осуде избора, понашања или начина живота различитог од нашег. Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе. *Да ли је Литургија данас место сусрета људи и човека са Богом? То свакако зависи од нашег разумевања Литургије данас. Могли бисмо рећи да постоје могућа два тумачења која су у својој бити проблематична. Једно разумевање претпоставља да је Литургија по себи место сусрета Бога и човека. Овакво тумачење може имати различите последице. Са једне стране, то нас ослобађа сваке одговорности у простору Литургије – јер шта год радили она јесте по себи сусрет Бога и људи. Друго могуће тумачење јесте култно разумевање Литургије по којем исправно прочитане молитве, квалитетно појање и прецизни покрети гарантују да Литургија јесте оно што мора бити, тј. аутентична. У првом тумачењу, сви су ослобођени било каквог осећаја одговорности, док у другом случају верници на Литургији постају ирелевантни, јер се сва пажња усмерава на служитеље (појце, ђакона, свештеника, епископа). Да ли је онда Литургија уистину сусрет Бога и човека и како? Одговор на ово питање даће нам Свети апостол Павле. Разматрајући проблеме међу хришћанима на Литургији, у Првој посланици Коринћанима, Апостол Павле примећује како међу њима постоји непоштовање и небрига једних за друге. И поред тога што се састају на Литургији и причешћују се, њихови односи су дубоко нарушени. Апостол закључује своју дискусију обраћајући се сабраним хришћанима: „Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња“ (1Кор 11, 20). Другим речима, иако су сви формални услови испуњени, не можемо говорити о причешћу и Литургији онда када су односи међу сабраним хришћанима дубоко нарушени небригом и непоштовањем једних за друге. Односно, аутентичност евхаристијског славља зависи од егзистенцијалног односа према животу, односу једних према другима. Верујем да је овај одговор Апостола Павла актуелнији данас више него што мислимо. Његове последице, ако бисмо их дубље сагледали, рећи ће нам много о томе где грешимо и шта можемо учинити да се ствари промене тамо где је промена неопходна. *Света Литургија почиње благосиљањем Царства Оца, Сина и Духа Светога, као и мирном јектенијом у оквиру које се усрдно молимо за постојани мир. Са друге стране, литург сабрану литургијску заједницу отпушта речима: У миру изиђимо! На који начин савремени хришћани могу да пренесу у свет онај свештени мир који су задобили на светој Литургији? У одговору на ово питање од највећег значаја је разумевање термина „мир“. Христос по васкрсењу поздравља своје ученике речима „Мир Вам!“ То ће наставити да чини све до свог вазнесења. За јеврејски контекст, сама потрага за миром означава хармонију између човека и природе, тј. хармонију по целој Земљи. У складу са прокламованим вредностима, Апостоли наговештавају ново доба у Јеванђељу, а у својој мисији треба да ословљавају сваки дом речима: „Мир дому овоме!“ Поред тога што је реч о поздраву који је био уобичајен за Јевреје, његово истицање у новозаветном тексту има за циљ да укаже на вредност хришћанства: то је рад на миру - шалому. Мир је описан веома снажно код пророка Исаије као време хармоније: „И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом, теле и лавић и угојено живинче биће заједно, и мало дијете водиће их. И крава и медвједица заједно ће пасти, млад њихова лежаће заједно, и лав ће јести сламу као во. И дијете које сиса играће се над рупом аспидином, и дијете одбијено од сисе завлачиће руку своју у рупу змије василинске“ (Исаија 11, 6-8). Мир дакле није само одсуство рата, схватање какво имамо од времена Римске империје. Значење мира је много снажније и јаче, то је напор и рад на успостављању склада живота на овом свету. Отуда и литургијски позив: „Идите у миру“, не значи само једнострани мир, него означава позив хришћанима да буду „со свету“, тј. да се боре за један другачији свет у границама историјске стварности. Начелна верност Христу у Литургији захтева верност Њему и ван тог простора, баш као што је Литургија икона Царства Божијег, али се знаци тога Царства налазе и ван ње – у нашој свакодневној пракси. Уколико није праћена одређеном праксом, Литургија не постоји сама по себи, а хришћани се сусрећу са опасношћу да буду ништа више него верници који не знају шта мир јесте и шта им је позив. *Дакле, позвани смо да својим животом сведочимо мир, радост и хришћанску љубав? Позвани смо свакако да сведочимо оно што православни хришћанин осећа у сусрету са Христом. Морам рећи да ме је увек занимало како је изгледао сусрет Христа и људи његовог времена. Он је тај који доноси утеху око себе, излечење, наду. Могу само да замислим радост људи онда када су били у Његовој близини. Они коју су Га касније видели васкрслог вероватно су били узбуђени, у неверици, али и неизмерно радосни и пуни наде. Ни у једној варијанти не могу замислити људе око Христа који се гурају око Њега да га дотакну, виде или поразговарају и да у тим тренуцима осећају неизмерну тугу гледајући у Његово лице и осећајући Његово присуство и силу. Верујем да се одговор намеће сам од себе. Верник може бити као и сваки други човек, и тужан и у очајању повремено, али мора носити и ту тугу и то очајање као онај који „има наде,“ јер вера чини „да не бисте туговали као они који немају наде“ (1Сол 4, 13). *За крај, која би била Ваша порука младим људима, особито онима који планирају да свој живот посвете изучавању теологије? У Посланици Филимону, Апостол Павле моли Филимона да прими назад свог одбеглог роба Онисима. У том дијалогу, он се обраћа Филимону: „Али без твојега знања не хтједох ништа чинити, да твоје доброчинство не би било принудно него добровољно. Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога, особито мени, а колико више теби, и по тијелу и у Господу“ (Флмн 16). Користећи ову фразу, Павле позива целокупно људско биће у целини ка слободи. Ово је дакле спољни позив на слободу, а не само духовни (у Христу) – захтев на духовно колико и на социјално ослобођење. Волео бих да млади људи имају могућност као што је имао одбегли роб Онисим за кога апостол Павле моли, да буду слободни духовно, али и да се изборе за друштвену слободу. Такав аутентичан живот у спрези са одговорношћу коју сви морамо носити чиниће и теологију истинитом. У сваком случају, то је много боља могућност него остати роб, менталитет роба не дозвољава рађање љубави, а самим тим не може рађати богословље Христа који нас воли и ослобађа, у коначници, и од највећег поробљивача – смрти. Разговарао: Катихета Бранислав Илић * Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1262, 15. октобар 2019) Извор: Православље - новине Српске Патријаршије
  6. У недјељу петнаесту по Педесетници и у Недјељу по Крстовдану, 29. септембра, 2019. године, одслужена је Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј Мирчета Шљиванчанин а којему су саслуживали: протојереј-ставрофор Драган Митровић, протојереји: Миладин Кнежевић и Бранко Вујачић, као и протођакон Владимир Јарамаз. Током Свете Литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења, као и хор Саборног храма - Свети Апостол и Јеванђелиста Марко. Након прочитаних зачала из Јеванђеља свима сабранима се надахнутом пастирском бесједом обратио протојереј Мирчета Шљиванчанин. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Он је овом приликом говорио о љубави према Богу и ближњима, наводећи да су у тој заповјести садржане све заповјести, сав Закон и пророци: ,,Господ је богомудро сажео и одговорио на сва та правила из Старога Завјета у двије заповјести. Господ је у заповјести о љубави према Богу и према ближњима сажео практично цијело Јеванђеље и још је Господ рекао да су у тој заповјести сав Закон и пророци." Он је у свом даљем обраћању говорио и о тајни Часног и Животоворног Крста Господњег, будући да се управо у Крсту Часном открива и да је садржана вертикала љубави према Богу и хоризонтала - љубав према ближњем, јер онај који не спозна љубав према Богу не може ни имати љубав према ближњем: ,,А шта је то друго до тајна Часнога и Животворног Крста? Вертикала крста је љубав према Богу, а хоризонтала његова је љубав према ближњима. А кроз то се открива да ближњега не можеми вољети, ако Бога не волимо. А зашто је то тако? Зато што онај који не спозна љубав Божију, ако не спозна Бога који јесте љубав, не може ни знати шта је љубав! Не може такав неко ни имати праву, истинску љубав, зато што није у заједници са Богом љубави. А како јасно видимо да је Бог љубав? Бог је љубав првенствено зато што је Он вјечна заједница три личности: Оца, Сина и Духа Светога. И још због тога што се та љубав Божија излива на Његову творевину, баш зато што је Бог из љубави створио свијет, и зато што је створио човјека - као круну својега стварања, зато што нас је Он даровао постојањем - животом, зато што нас је извео из мрака небића у свјетлост бића, живота и постојања и зато што нас Господ Бог свакога дана Бог обдарује благодаћу својом." - нагласио отац Мирчета. У наставку своје пастирске бесједе отац Мирчета наводи да самим тим кад волимо Бога истински, то не показујемо ни ријечју ни мишљу, већ искључиво дјелима, а онда како је даље образложио, правила и заповјести дате од Бога, нећемо испуњавати ни ради правила ни ради заповјести, већ љубави ради коју смо и стекли и у којој узрастамо из живог односа са живим Богом, из односа двије личности, наше и конкретно Божије: ,,Кад препознамо, осјетимо, живимо Божијом љубављу, онда је природно и онда је могуће да волимо ближњега свога и да га волимо као себе самога. А да волимо Бога, показујемо не оним што говоримо, не показујемо ни оним што мислимо, него тиме шта чинимо. А ако Бога заволимо и ако је Он центар живота нашега - онда, све оно што је Бог говорио биће наш живот. У ствари, све оно што нам је рекао, све заповјести ми ћемо чинити, али чинићемо те заповјести зато што волимо Бога, а не зато што су заповјести." ,,А зашто је Господ надоградио и испунио Закон и правила у Старом Завјету дајући толики акценат на заповјиест љубави, уздижући је изнад свих осталих заповијести? Зато што испуњавање заповијести ако није подстакнуто љубављу према Богу, може да не значи ништа. А може да нам буде чак и на пропаст - да поткрањује нашу гордост, сујету па да помислимо да смо бољи од других, да мислимо да смо неко и нешто, а да они који то не испуњавају су ништа. Зато је Христос и нагласио, зато је сажео све заповјести у ове двије заповјести, јер су оне извор живота, јер су оне извор спасења, зато што нас сједињују са Богом, зато што нас враћају Богу и зато само надахнути Божанском љубављу и ми можемо истински вољети и себе и ближњега." - појаснио је он. ,,А каквога себе ми треба то да волимо? Треба да волимо себе онакве какве нас је Бог замислио да будемо - таква љубав самог себе је оправдана и на ту љубав мисли Христос! А какве нас је Он то створио? Створио нас је да личимо на Њега и да своје испуњење поново у Њему имамо. Створени смо по лику Божијем, а позвани да испунимо подобје Божије које у нама. А то је такође одраз Божије љубави и свједочанства да је Бог љубав. Е такве себе можемо и требамо да волимо, као оне који носе лик Божији, али, ако себе такве волимо онда је логично да желимо да напредујемо, да се мијењамо, да се проебражавамо, да бивамо бољи." - закључује отац Мирчета. Отац Мирчета се и осврнуо на надахнуће Божије љубави, којом кад смо испуњени заиста је могуће вољети ближње без обзира на разлике, гријехе, увреде, указујући на веома важну чињеницу, а то је да сваки човјек без разлике и остатка носи Божији лик у себи, у свом бићу, наглашавајући притом, да људе око себе треба да гледамо не онако какви су они сада, већ какви могу и треба да узрасту и постану, баш као и сваки човјек, будући да је оно што је уписано у тајну Часног Крста управо призвање човјека на светост: ,,Треба ближње, брата свога да волимо онаквог какав јесте. Јер често можемо чути оправдање да не можемо вољети оне који нас вријеђају и ко лоше ради. Међутим, треба се удубити како у свој тако и у живот свакога човјека и да волимо у човјеку оно што је најдубље, што је увијек вриједно, оно што је увијек истинито, а то је Божија слика у човјеку! Јер сваки од нас на Бога личи, сваки човјек на овоме свијету носи лик Божији. И ако тако човјека гледамо и ако га дубински посматрамо онда не можемо да не волимо ближњега ма какав био, зато што носи слику Божију, а самим тим што тако будемо радили ми ћемо личити на Бога, јер Бог управо свакога од нас тако на такав начин гледа. Не гледа нас кроз оно какви јесмо сада, а то је да смо често слаби, лоши и никакви, него нас види и гледа онако какви треба и какви можемо да будемо, а можемо да будемо свети људи. Такве нас је Бог створио и замислио, да будемо свети људи, то је испуњење смисла човјековог живота и то је оно што је уписано у тајни Часнога Крста." - закључио је тиме своје обраћање отац Мирчета. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  7. На дан када Црква прославља Светог пророка Захарију и праведну Јелисавету, у среду 18. септембра 2019. године, Његово Преосвештентсво Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Његовом Преосвештенству су саслуживали свештеник Саша Антонијевић и протођакон Иван Гашић, а чтецирали Стефан Радисављевић и Владан Степовић. На празнично Јеванђеље које је прочитано, на лепо сведочанство светог апостола Луке, владика Јован је поменуо да од Светога све бива свето и од Божијег све бива божије. Владика Јован је говорио о Захарији и Јелисавети који нису малаксали у својој молитви, затим о моћи молитве, којом су родитељи измолили светог Јована, о промислу Божијем, и заштити коју су анђели Божији у пустињи пружали малом детету, а касније највећем међу рођенима од жене. Беседио је о светом Јовану Претечи коме је било намењено да припреми пут, како је владика рекао, “Јединог Победитеља греха и смрти”. “Оно што су пророци вековима пророковали, свети Јован Крститељ је објавио”, истакао је Епископ Јован. Владика се, на крају, позвао на Захаријину праведност пред Богом, и позвао вернике да је стичу испуњавањем заповести Божијих. Молитвености на светој архијерејској Литургији, осим молитава нашег првојерарха и саслужашче браће, допринели су и верници својим активним учествовањем у светој Литургији. Извор: Епархија шумадијска
  8. Празник Преноса моштију Светог Александра Невског био је повод литургијског сабрања у Светосавском храму у Краљеву. Међу свечарима који славећи овог угодника Божијег изражавају саборност Цркве пројављену међу светима које је Господ као Глава Цркве пројавио, био је и протођакон Александар Грујовић са породицом. Посебну радост овом слављу дало је присуство Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Јустина који је началствовао евхаристијским сабрањем. Саслуживало је братство храма, уз молитвено учешће верног народа Божијег, и уз дивно појање појаца предвођених протопсалтом Иваном Трајковићем. Након јеванђелског читања, Епископ Јустин се обратио присутнима поучном и садржајном беседом. Честитао је славу протођакону Александру са породицом и свим присутним свечарима. Подсетио је на важност хришћанског живљења које нам даје смернице кроз лавиринте овога света. Молитвени и световрлински живот омогућавају нам да душе своје омекшамо од окамењености. Покајање је оно чему треба да се окренемо. Оно је ту да нас утеши и осмисли живот. Данас многи говоре да време лечи све. Ми не мислимо тако. Господ је наш Лекар. Он чини да увек и свуда видимо смисао живота. Време треба да користимо чинећи добро, али и стрпљиво очекујући Господа. Трпљење је велика врлина. Њоме припремамо пут којим се Господ усељава у нас. Ако будемо радили на свом духовном животу, учинићемо да као народ будемо сведоци вере Господње у овоме свету. То је прави начин да утичемо на људе и догађаје око нас. Нека Господ мира и утехе буде са нама и помаже нам у све векове векова. Амин, поучио је Владика. У наставку благодарствене службе, извршено је приношење и узношење Дарова Господу због свега и за све, а затим и причешћивање освећујућим и животворним Тајнама Христовим. Након заамвоне молитве уз појање тропара и кондака освештани су колач и жито које је у славу и част Светог Александра Невског принео протођакон Александар са породицом. У радости празника је преломљен славски колач, а заједничарење је настављено за трпезом љубави коју је припремио сабрат овог храма и данашњи свечар. Извор: Епархија жичка
  9. Поводом великог хришћанског Празника и славе храма, Преображења Господњег, у понедељак 19. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије предстојао је Светом архијерејском Литургијом у Радоини код Нове Вароши. Саслуживали су парох радоински протојереј-ставрофор Слободан Милошевић, парох прибојски протојереј Спасоја Вујанић и протођакон Никола Перковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Говорећи о лепоти и величини Празника Преображења Господњег, Празника целе Цркве Христове, Епископ Атанасије је најпре указао на то шта је људски род добио од неба: – Нема већег дара од тога, од те личности Господа Христа. Зато Црква показује на Њега, на Његову личност и на све оно што је у вези са Њиме, на оно што Он чини, на оно што Он даје. А оно што Он може дати указано је управо данас, на Празник Преображења. На данашњи дан Господ Христос је изнео на видело слику свога вечног царства, Царства небескога, које је смисао и циљ целокупног људског живота. У то своје царство вечно Господ Христос жели да уведе нас. – Господ је нама заповедио да настојимо да живимо светлим животом као што је Он сијао на Таворској гори. А то ћемо моћи само ако будемо живели по Његовој науци, по Његовој љубави и вери. Он је рекао: Нека се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег небескога. Дакле, треба светлити светлим добрим делима. Сваку светлост од Христа Бога ми славимо, истичемо, јер је она за показивање. Црква истиче све оне који се поправљају као светле примере, све праведнике јер су оставили светао пример и светао траг у животу. И у нашем роду имамо много светлих примера које истичемо и славимо, од косовских мученика до многих мученика наших дана. – Уместо светлих примера и светлих дела неки људи желе да укажу на мрачна лица и мрачна дела са намером да некога помраче, понизе, поругају. Они тиме раде супротно Празнику Преображења, супротно вољи Божјој. А ми не радимо тако. Ми данас истичемо светли лик Христов и светли лик Његових ученика и Његових следбеника, чију славу, како каже свети владика Николај, нико неће одузети и нико неће помрачити. То је основни смисао данашњег Празника, да славимо оно што светли, оно што је корисно. Јер нас данашњи Празник позива у оно што празнујемо, да будемо учесници светлости, да светлост видимо и да и сами светлимо, па да онда та светлост буде повод и подстицај другим људима да славе Оца небеског. Нама је циљ и жеља да буде што више људи који ће славити Бога и на тај начин се спасавати, да буде што више светлости у овоме свету, поучио је Епископ Атанасије присутни верни народ. Они који су се постом и молитвом, праштањем и сваком другом врлином припремали да дочекају овај велики светли Празник Господњи кроз свету тајну причешћа су се сјединили са Господом Христом и своју душу умили и просветлили божанском светлошћу. Након заамвоне молитве, предвођени својим Епископом, сви присутни су кренули у трократни опход око храма уз певање Богу и прослављање Бога а онда је испред храма Преосвећени пререзао славски колач и осветио славско жито и нове плодове винограда на корист и добробит свих оних који ће их употребљавати. Извор: Епархија милешевска
  10. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 30. јула 2019. године, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марије, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној тој светитељки у селу Оклади код Бијелог Поља. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и свештеномонаштво Епархије, уз молитвено учешће верног народа тог краја. Владика будимљанско-никшићки г. Јоаникије, говорећи о Светој великомученици Марини, Огњеној Марији, је подсетио: -Она је рођена од невјерујућих родитеља, идолопоклоника, али је њу Бог обдарио да је у 12. години повјеровала у Христа Господа, у Онога Који је своју љубав према роду људском потврдио доласком у овај свијет, премногим чудесима, доброчинствима и спасоносном ријечју, а све то запечатио својом Крвљу на Крсту, изливеној. Ње се дотакла сила љубави Христове, сила Његовог Крста и Његовог Васкрсења, слава Божја је њу обасјала и до те мјере уздигла да се више није бојала смрти, него је била рада у то вријеме, када су гонили хришћане, да и она пострада за Христа. Пострадала је и своју вјеру посвједочила као дјевица Христова на величанствен начин. -Господ је у вријеме њеног страдања допустио да јој се јави ђаво, да покуша да је одврати од Христа. Света Марина га је крсним знаком свезала, а у нашим храмовима често се слика, управо, како веже и бије ђавола. То значи да је Црква њу препознала као велику заштитницу рода људског од злих сила, јер је, после њене смрти, Господ увјенчао вијенцем непролазне славе и дао јој такву слободу пред Његовим светим Престолом да се заузима за све оне који јој се обраћају и да им брзо помаже, рекао је Епископ будимљанско-никшићки. -Иако њено име у календару није уписано као заповједни празник црвеним словима, Света великомученица Марина се у нашем народу и у свим српским земљама, изузетно поштује. Код православних хришћана њено име се слави међу осталим Светим великим мученицима са Светим Георгијем и Светим Димитријем, зато што је имала праву и чисту вјеру, што се њена душа обесмртила, још, у овом животу и славом вјечном напојила, што је Господ као вјерну своју слушкињу увјенчао таквом слободом и славом да има слободу да стоји пред Божјим Престолом, да се моли за нас, да нас штити и заступа, нагласио је Епископ Јоаникије. Храмовна слава је прослављена благосиљањем и ломљењем славског колача. Сабрање је настављено уз трпезу братске љубави. Домаћини овогодишњег славља били су господа Чедо Пантовић и Зоран Обрадовић, којима је, заједно са надлежним парохом Зораном Бубањом, на труду и љубави заблагодарио епископ Јоаникије: -Сабирамо се сваке године на овај свети, велики празник и дивно се овдје осјећамо, иако ово није велики сабор. Могао би бити много већи, јер то заслужује овај празник. Али, колики је год са нама је Христос и не осјећамо никакав недостатак што се тиче ове свете службе, али нам је жао што многи, који би могли доћи да се помоле Богу у овој светињи, не долазе и понашају се као да немају за шта Богу да се моле, умјесто да будемо сви заједно када се Богу молимо, а и после за трпезом заједно да будемо. Свуда имамо да једемо и пијемо, хвала Богу, нијесмо гладни, али смо гладни Божје милости и Божје љубави и праве истине, а тога нема без праве и чисте вјере. Хвала нашем о. Зорану који се труди око свих светиња на својој парохији, хвала нашим домаћинима Чеду Пантовићу и Зорану Обрадовићу на љубави. Нека Бог награди њих и њихове домове. У беседи којом се на празник Свете великомученице Марине - Огњене Марије, 30. јула 2019. године, обратио верном народу сабраном у храму који је, као реплика Његошеве Ловћенске капеле, подигнут у селу Оклади код Бијелог Поља, Преосвећени Епископ г. Јоаникије се осврнуо на актуелна дешавања у Црној Гори. Најављена отимања светиња, Владика је тумачио кроз чин рушења и скрнављења Ловћенске капеле од стране безумних безбожника: -Сабрасмо се у овој црквици, Ловћенској мученици, која је овдје долетјела и ово је, такође, једно велико знамење. У своје вријеме, безбожне власти, које су владале над нашим народом, ријешиле су да понизе Његоша, све под причом да га узвисе, јер њему, као великом пјеснику, наводно, није долично да почива у једној малој цркви, иако је он оставио завештање да се сахрани у цркви, коју су његове руке подигле. То је било кршење завјета Његошевог и безумље безбожника. Тиме су хтјели да угоде онима који су и раније покушавали да руше Ловћенску капелу, а први су је рушили Аустријанци. С тога није било чудно што су се, потом, нашли они који су припадали тој идеологији. Међу њима је било доста и Црногораца, који су ту злу мисао осмислили из Загреба, отуда је дошла та прича. Покојни митрополит Данило Дајковић успротивио се том науму и доживио многе непријатности од ондашњих власти због противљења. Био је означен као назадни елемент, да се противи прогресу, новој напредној власти и добру народа, а он је само тражио да се испоштује Његошев аманет, да се његове кости не дирају и светиња не разара. -Честити Митрополит црногорски Данило Дајковић се успротивио злу, али није успио у оном времену. Ипак, његово противљење и његова ријеч за нас је данас од великог значаја. Да се није успротивио тада, не би имало смисла да ми подижемо ове црквице Његошеве, понајвише, по Црној Гори, али и у другим српским земљама. Ово је осма Ловћенска капела, која је подигнута у Епископији будимљанско-никшићкој. У Митрополији црногорско-приморској још више, а има их и у Републици Српској, Србији и по нашој дијаспори. То је свједочанство Васкрсења Христовог, јер из жртве те цркве никоше нове црквице по свим српским земљама. Таква је наша вјера. Оно што је Божје, што је праведно, истинито, вјером засољено, оно је неуништиво. Једино људи кратког вида и кратке памети мисле да ће неко, ако је данас у сили и власти, довијека владати и да ће довијека та прича трајати. То вјетар носи, то је пред очима Божјим дим, пара и пепео, констатовао је владика Јоаникије и указао да се Црква у Црној Гори данас суочава са још горим наумом: -Онда је власт рекла да Ловћенска капела, иако је била својина Митрополије, као културно добро, припада држави и донијели су такву одлуку. Шта су послије урадили са Ловћенском капелом – разорили је и оскрнавили. Данас се нешто слично догађа. Та се прича понавља на злокобан начин и свако ко има памети треба да се супростави том злу и злој намјери, да бисмо сачували завјете наших предака, јер смо ми нашим светињама завјетовани и заклети, да бисмо светиње сачували и нашем потомству чисте, неоскрнављене предали и завјет наших отаца од памтивјека. Честитајући храмовну славу цркве у селу Оклади, Преосвећени Епископ је истакао: -Света Марина брани ову цркву и све хришћане, и сви Свети и Небо Божје заступају оне који право вјерују. Зато се ми не бојимо и зато слободно говоримо. Без тога нема правог живота, нити праве вјере. Човјек, који није спреман да слободно каже своју мисао и своју ријеч, њему нешто му грдно фали и много пати та душа. -Ми такве људе жалимо!, закључио је, на крају свог архипастирског слова, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Српска Православна Црква
  11. https://www.in4s.net/poklon-od-rusa-na-dan-oslobodjenja-beograda-stize-dragocjena-stranica-miroslavljevog-jevandjelja/?fbclid=IwAR1iziAo_UcZQSz5ZkCOS4FHi221KgJd8NTymw7IwcsIZj6MG7Z-gpiCpco
  12. Светом архијерејском Литургијом, вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа, литијом око црвке, резањем славског колача и славском трезом саборно и молитвено у острошкој светињи је прослављен празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројичиндан, уједно и храмовна слава цркве Свете Тројице у Доњем Острогу. Свету Литургију са свештенством служио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки Г. Амфилохије. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су му протојереј – ставрофор Слободан Јокић архијерејски намјесник никшићки, протојереј Данило Зиројевић никшићки парох и острошка сабраћа архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, као и јерођакони Атанасије, Роман и Зосима. Након читања зачала из Светог Јеванђеља, сабране је архипастрском бесједом поучавао Митрополит Амфилохије, који је казао да је на данашњи дан Дух Свети сишао на ученике Христове, у виду огњених језика, чиме је Црква Божија надахнута и добила душу своју, народ сабран у заједницу. -Тада су први апостоли Христови испуњени Духа Светога проговорили језицима свих народа који су били сабрани око њих на Горњици Сионској. Од тада до данас ми непрекидно понављамо ону пјесму „Царе небески, Утјешитељу, Душе истине који си свуда и који све испуњаваш, који силазиш са Небеса и надахњујеш силом својом све и свакога, дарујеш живот и дајеш мудрост свакоме ко долази Теби“ – казао је Митрополит Амфилохије. Нагласио је да се Светом Духу молимо да силази на нас, да нас освећује, да нас просвећује, да нас обједињује силом својом. -Све што постоји, оно постоји силом Духа Светог Животворног, Духа Божијег. Свако створење од најмањег до највећег, сва сазвјежђа, сви знани и незнани свјетови они постоје и посједују то јединство унутарње благодарећи Сили Духа Светога чија пуноћа се открила управо на овај свети дан, дан Педесетнице, када су ученици Христови били сабрани на Горњици Сионској и очекивали да се испуни оно што је предвидио сам Господ, да их неће оставити саме, него ће им послати Духа Утјешитеља који ће их уводити у сваку истину. Дух Утјешитељ, Дух Животворни, Живоносни, Дух који освећује, просвећује, обједињује. Од свих људских срдаца и свих земаљских народа ствара једно срце, Христово срце, једна божански народ, Цркву Божију – казао је Митрополит Амфилохије и додао да иако гоњена и прогоњена као сам Господ, Црква Божија се раширила по читавом свијету благодаћу Духа Светога. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. После Свете Литургије Митрополит Амфилохије са саслужитељима служио је вечерњу службу са кољенопреклоним молитвама и призивом Светог Духа, а вјерни народ је по древном православном обичају плео вијенце од свјеже покошене траве која се у цркву уноси на овај велики празник. Потом је храм Свете Тројице опходила литија коју је предводио Митрополит Амфилохије, током које су прочитани одломци из Јеванђеља и благосиљана острошка обитељ, храм, упокојени оци, праоци, ктитори и приложници храма и сабрани вјерни народ. Литија је завршена благосиљањем и резањем славског колача који је поводом храмовне славе цркве Свете Тројице припремила острошка обитељ. Прослави је присуствовао и господин Миодраг Бранковић, повјереник из Санкт Петербурга, који је је Митрополиту Амфилохију за залагање за Православље уручио специјалну Медаљу направљену поводом стогодишњице од смрти архитекте Алфреда Парладина, који је пројектовао чувену цркву Светог Спаса на Крви. Медаља је направљена у 200 примјерака, а Митрополит Амфилохије је једини који је добио ван граница Русије. Поред Медаље Г.Бранковић је Митрополита Амфилохија даривао и иконама и сликама. Прослава Тројичиндана настављена је за славском трпезом хришћанске љубави. Извор: Манастир Острог
  13. На празник Вазнесења Господњег, на Спасовдан, 6. јуна 2019. године, са почетком у 8 часова, прослављена је литургијски храмовна слава цркве Вазнесења Господњег у Подгорици. Светом Литургијом началствовао је старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, протојереј - ставрофор Драган Митровић, уз саслужење протојереја-ставрофора Далибора Милаковића, јеромоноха Јована Шљиванчанина-сабрата манастира Стањевићи, као и протојерејâ: Миладина Кнежевића, Предрага Шћепановића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Након читања из Јеванђеља свима сабранима се обратио својом пастирском бесједом протојереј Предраг Шћепановић. Он се у првом дијелу својег пастирског обраћања осврнуо на саму суштину празника Вазнесења Господњег, будући да се сва вазнесењем Господњим вазнијела и цјелокупна пала и трулежна људска природа: ,,До доласка Бога у овај свијет свуда око нас се осјећао мирис смрти, трулежности, пролазности. Са доласком Господњим, све се мијења. Највећи потрес Неба и Земље учинио је Господ својом спаситељском мисијом у овај свијет. И данас када смо прочитали у Светом Јеванђељу да се Господ вазноси на небо, ми показујемо тиме да се наша пала људска природа која је била склона смрти, трулежности, пролазности вазнијела на небо. Велики је овај данашњи празник. Ово је празник када се радују Небо и Земља и када се радују о и који свим срцем славе Господа." ,,Господ нам је донио оно што нам је најпотребније, а то је мир. И данашње јеванђеље тако почиње, са Христовим ријечима: Мир вам! Мир је стање анђела и стање будућег вијека. То је стање тако потребно савременом човјеку обремењеном бригама, болестима, тугом, депресијом. Зато, ако нам је ишта потребно у овом метњжном свијету то је мир. Али, истински мир, мир који силази са Неба." - подсјетио је он. Отац Предраг је указао и на то да је истинско и право чудо то што је људска природа која је била препуштена ропству гријеха и смрти, обремењена Адамовим гријехом вазнесена, добивши усиновљење: ,,Просто Христовим доласком у овај свијет и Небо и Земља су постали једно. И ова Света Литургија коју смо служили данас на Спасовдан је Литургија Неба и Земље. Господ је узевши нашу природу, њу и уздигао, самим тим што је смео да десене стране Бога Оца. То што је Господ изишао и уздигао се на Небо није за Њега никакво чудо. Али, да је људска природа која је била презрена и обремењена Адамовим гријехом смрћу и трулежношћу, да се она вазнијела на Небо е то је радост над радостима и чудо над чудима." Он је такође подсјетио и на неславна времена, када је и ова црква Вазнесења у Подгорици била запуштена и погажена, као што је то био случај и са срцима и душама људи, што се управо промијенило доласком лаика, а доцније свештеника Драгана Митровића, који је ову светињу својим трудом и преданошћу обновио и заневјестио: ,,Овај празник је радост (овог) дома Спасовог (Христовог). Ова црква је била једно вријеме запуштена. Сви ви мало старији знате како је ова црква била понижена, када је овдје било погажено вазнесење у срцима и душама људи. Али, Богу хвала, трудом нашег старјешине, протојереја-ставрофора Драгана Митровића, који је најприје као лаик, а онда као свештенослужитељ, а сад као старјешина и крстоносни протојереј овај храм је заневјестио." ,,Морам рећи данас, да је овај храм мали, храм Вазнесења Господњег родио овај велики Саборни храм. Зато, хајде да не заборављамо овај дом Спасов, да знамо да је из овога малога храма, ове мале литургијске заједнице, на чијем челу је био отац Драган Митровић и који сада предстоји пред свештеним братством изникла ова данас велика заједница у Саборном храму Христовог Васкрсења. Зато је овај дом Спасов, дом свију нас, а да су Небо и Царство Небеско оно чиме треба да живимо." - закључио је тиме своје пастиеско обраћање протојереј Предраг Шћепановић. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступио је и присајединио се већи број сабраних, а након Светог Причешћа, у славску литију са трократним опходом око цркве кренуло је свештенство са вјерним народом, у чијем прикључку је освештан и пререзан славски колач. Том приликом многобројно сабраном вјерном народу обратио се и протојереј Бранко Вујачић који је пожелио свима срећан и благословен празник и срећну славу овог Храма, али је и нагласио да је ова мала црква за многе бања преображења, бања рођења, будући да су се многи управо у њој духовно родили, долазећи на богослужења и учествујући у црквеном животу. Он је такође заблагодарио и јеромонаху Јовану сабрату манастира Стањевићи што је дошао на славу и својим саслуживањем увеличао то евхаристијско сабрање, будући да је и он један од оних који су управо своје прве кораке у духовном узрастању начинили у храму Вазнесења Господњег. Овогодишњи домаћин и кум храмовне славе господин Никола Вучковић са породицом, припремио је пригодно послужење за сав присутни народ, а овом приликом кумство за следећу годину примио је Јован Митровић са супругом Весном. Евхаристијско сабрање и заједничарење у торжественом прослављању празника Вазнесења Господњег настављено је за славском трпезом љубави. Извор: Храм Васкрсења Христовог у Подгорици
  14. У свијету се 8. фебруара обиљежава Свјетски дан брака. Идеја о обиљежавању овог Дана започела је у Луизијани 1981. године, док је двије године касније уведен појам “Свјетски дан брака“. Само један дан није довољан да се брак очува али је прилика да се подјети на Свету тајну, његову вриједност, смисао и значење, о чему смо разговарали са протојерејем-ставрофор Слободан Јокић архијерејским намјесником никшићким. “Не смијемо себе себично стављати изнад свог супружника. Себичност је оно што данас највише квари хришћански брак“-каже отац Слободан Јокић. Звучни запис разговора Извор: Радио Светигора
  15. Српски патријарх Иринеј је прошле недеље допутовао у Москву заједно с низом поглавара других Помесних Православних Цркава света на прославу десетогодишњице избрања патријарха Кирила. Главна тема разговора јерарха била је ситуација у којој се налазе верници у Украјини где је на иницијативу државних власти и уз подршку Цариградске патријаршије створена нова црквена структура која се ослања на оне који се налазе у расколу с Руском Православном Црквом. Патријарх Иринеј је недвосмислено изјавио да је оваква ситуација неприхватљива и да он подржава канонску Украјинску Православну Цркву. Пред крај посете дао је ексклузивни интервју за РИА Новости, поделио је с нама своје мишљење о украјинском проблему у православном свету, о томе што је Цариград дозволио склапање „другог брака“ свештеницима, о ситуацији на Косову и могућности канонизације претходника – патријарха Павла. Разговор је водио Сергеј Стефанов. — Ваша Светости, да ли су постигнути неки прелиминарни договори о ситуацији у Украјини у току преговора у Москви у којима су учествовале делегације већине Помесних Цркава? Како ће се даље деловати? — Програм нашег боравка у Москви је био прилично богат, осим тога, сви смо могли да чујемо поздравне говоре, а нисмо имали веће могућности за разматрање. Међутим, сви осећамо тежину овог проблема. Оно што се дешава у Украјини уништава нашу породицу. То није нека спољашња појава – то је нешто што се дешава управо унутра, у самој породици православних Цркава. Очекивао сам више поглавара других Цркава – да се сретнемо у Москви и да размотримо оно што се дешавало и што се дешава у Украјини. Нажалост, многи поглавари нису допутовали лично – послали су своје представнике. И само сам с Његовом Светошћу патријархом Кирилом имао прилике да прилично детаљно поразговарам о овим питањима. Међутим, то остаје потреба нашег времена и блиске будућности – да сви детаљније размотримо проблем у Украјини. Треба се разабрати и видети до које мере ова подела може доћи и какве ће бити неминовне последице. Нажалост, ове последице су већ очигледне и осећамо плодове те поделе. — На Атону који припада јурисдикцији Цариграда налази се један српски манастир – Хиландар. Да ли Вам је познато какво је расположење атонских монаха у вези с најновијим поступцима Патријарха цариградског у Украјини? — Засад немамо никаквих нових података из манастира Хиландар. Али сам уверен да су наша браћа на Атону заједно с нама, са својом Црквом. Не мислим да би они могли заузети неки други став који се разликује од става наше, Српске Цркве. — А како оцењујете другу недавну одлуку Цариградске патријаршије, односно дозволу свештеницима за склапање другог брака? — Ова одлука нас је веома зачудила, зато што противречи свим постојећим канонским нормама. Нажалост, то карактерише наше време и говори о искушењима кроз које Црква пролази. — Каква је тренутна ситуација на Косову? Како се српско друштво и Српска Православна Црква односе према идеји поделе Косова на два дела – српски и албански? — Косово је наша велика рана. Петсто година смо га бранили од Турака и од свих оних који су хтели да нам га одузму. Косово није само географски појам, то је наша alma mater, наша колевка. Све што је повезано с историјом, духовношћу и светим предањем Срба налази се на Косову и Метохији. Подела Косова о којој неки говоре и нове границе – нису прихватљиви за Српску Православну Цркву и већину српског народа. Србија без Косова и Метохије није Србија. Као што човек којем је извађено срце више није жив човек. Сматрамо да треба поштовати резолуцију Савета безбедности 1244 и обезбедити албанском народу потпуну слободу и аутономију – све оно што је, узгред речено, имао и раније. Али је притом неопходно да територија Косова и Метохије остане у границама Србије. То је став наше Цркве. И овај став је недавно формулисао наш Архијерејски сабор. — У Србији и ван њених граница влада велико поштовање Вашег претходника, патријарха Павла. Да ли се међу верницима разматра могућност његове канонизације? — Његова Светост патријарх Павле је заиста јединствена личност у историји нашег народа и наше Цркве. Он је био скроман човек у току целог свог живота. И како је започео монашки подвиг, тако га је и завршио као патријарх. То је био поглавар који ни од кога није очекивао никакву помоћ. Народни човек којег је народ прихватио као свог, рођеног, што су сви јасно могли да виде на дан његове сахране. Био је изузетно мудар. Није много говорио, али је оно што је говорио ушло у наше пословице и крилатице које Срби данас користе као народну мудрост. Написао је неколико врло значајних књига. На његовом гробу у манастиру Раковица увек има много народа. Срби му се заиста моле, обраћају му се као свецу. Шта ће се даље дешавати, да ли ће Црква извршити званичну канонизацију или неће – показаће време. Али како год да се питање реши он је свет човек. Извор: Православие.ру
  16. У уторак, 15/2. јануара 2019. године, када наша света Црква у периоду претпразништва Богојављења прославља и празнује преподобног Серафима Саровског и светог Силвестра, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Сушици. Епископу су саслуживали протојереј Небојша Ракић, протојереј Славиша Илић, из Епархије врањске, ђакон Урош Костић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе У беседи након прочитаног Јеванђеља Владика Јован је објаснио шта ми задобијамо од вере у Бога и од љубави према Њему. “Вера нам открива оно што ми нашим умом не можемо да разумемо, а љубав, коју пружамо, нам се узвраћа од Бога јер се Бог рађа и страда и васкрсава да би нас спасао”, поучио је Епископ Јован који је даље тумачио јеванђељску причу о чокоту рекавши: “Христос нам за себе каже да је он прави чокот којег ништа не може да оштети и уништи, а док је чокот здрав и све што је на њему биће здраво. Са друге стране, као што лекари одстрањују нездрав орган из тела како би сачували остале органе, тако и виноградар одсеца ону лозу која је заразна да не би заразила друге. Виноградар нам је дао средства помоћу којих се можемо накалемити на чокот, односно Цркву. Та средства су свете тајне, Јеванђеље и врлине. Веома је важно да схватимо да ако нисмо накалемљени да онда венемо. Крштењем смо се обукли у белу хаљину коју смо позвани да чувамо од греха, а будући да смо по природи слаби и грешни потребно је да будемо свесни својих грехова и да се покајемо јер је покајање изнад сваког греха. А покајања нема без смирења. Човек без смирења не може да прими поруку Цркве јер он прихвата само своје мисли. Ако смо у Цркви, живећемо искрено и поштено, а не лукаво, дволично и лицемерно. Кад човек живи чисто и поштено онда он живи небом, а хода земљом. Док будемо плевили сами себе живећемо на чокоту и доносићемо плодове, а ако не плевимо подивљаћемо. Лукавство је опасна болест, оно обећава рај а даје пакао, обећава живот а даје смрт, обећава Бога а даје ђавола. Зато слушајмо Цркву, а она се слуша животом и Јеванђељем. Црква је тај чокот, она нам даје најлепше сокове, самог Христа, односно Свето Причешће за које једино вреди живети”. Извор: Епархија шумадијска
  17. Епархији бачкој је уручена Повеља захвалности Матице српске, 25. децембра 2018. године, на Дан добротвора и на рођендан велике доброчинитељке Матице српске Марије Трандафил. У име Епархије бачке, Повељу захвалности примио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког. Благодарим колегијуму Матице српске. Заједничарење и саборно размишљање је оно што нас повезује органски. Нека Бог благослови ваш труд и да заједно наставимо овакву сарадњу, поручио је владика Исихије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Професор др Драган Станић, председник Матице српске рекао је да су добри односи између те установе и Епархије бачке, као и да је Епископ бачки г. Иринеј увек бринуо о Матици српској. Његов благослов и његова помоћ у стварима које су доприносиле духовним аспектима Матичине делатности. Колико је то важно сваке године осетимо, а нарочито ћемо осетити у наредној години, када смо, у договору са нашим Преосвећеним владиком, направили читав један план како да обележимо осам векова Српске Архиепископије. Биће програм који је у пуној мери договорен са нашом Црквом – и за Савиндан и за Светосавску седницу – а и током читаве године биће програмâ који ће нас учинити духовно богатијима. Без сарадње са нашом Епархијом, владикама Иринејем и Исихијем, мислим да то неће никако ваљати, односно заједно смо много јачи, истакао је професор Станић. Поред Епархији бачкој, Повеља захвалности уручена је и другим добротворима: Владимиру Бургићу, Перици Милутину, Златану Стојадиновићу, Драгани Вулић, Јовану Вулићу, др Васи Исакову и Петру Исакову; дародавцима: Дринки Радовановић, Миливоју Бакићу и Марини Бојић, као и доброчинитељима: Славку Станојевићу и Милану Јагодинском. Традиција задужбинарства укорењена је од самог оснивања Матице српске 1826. године. Својим прилозима, добротвори подржавају просветитељску мисао Матице српске, а повезује их племенита идеја о стварању једне јединствене кошнице и став да је част служити најстаријој српској културној, научној и књижевној институцији. У музичком делу програма учествовали су сопран Радослава Воргић Журжован, уз клавирску сарадњу Стефана Панкалуића, и Симона Деретић, ученица Музичке школе Исидор Бајић, која је извела две композиције на виолини. Извор: Епархија бачка
  18. “Позвани смо да будемо царско свештенство“- рекао је, између осталог, отац Синиша тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на 23 недјељу по Духовима, у којој се на Светим богослужењима чита прича о гадаринском бјесомучнику. Звучни запис емисије Отац Синиша каже да до ђавоиманости највише долази због гријехова, како наших, тако и наследних, али и због одласка код врачара гдје се директно сусрећемо са демонским силама. Циљ нечастивог је да човјека потпуно уништи, подсјећа отац Синиша. Отац Синиша је говорио и о предстојећем празнику Светог великомученика Димитрија, кога ћемо прославити 8. новембра, испричавши и једно чудо Светог Димитрија које се догодило за вријеме рата у Босни. Одговарајући на питање слушаоца шта мисли о вјежбама јоге, отац Синиша каже нас она временом само дубље увлачи у лажне облике духовног живота. Да ли је хомосексуализам болест или гријех и може ли се сврстати у исти кош са наркоманијом, алкохолизмом и осталим болестима зависности? Зашто се породица назива “Малом црквом“?. Шта је подвиг, шта исповједништво а шта мучеништво?- питања су на која одговоре даје отац Синиша ако до краја одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора
  19. “Позвани смо да будемо царско свештенство“- рекао је, између осталог, отац Синиша тумачећи Свето Јеванђеље које се чита на 23 недјељу по Духовима, у којој се на Светим богослужењима чита прича о гадаринском бјесомучнику. Звучни запис емисије Отац Синиша каже да до ђавоиманости највише долази због гријехова, како наших, тако и наследних, али и због одласка код врачара гдје се директно сусрећемо са демонским силама. Циљ нечастивог је да човјека потпуно уништи, подсјећа отац Синиша. Отац Синиша је говорио и о предстојећем празнику Светог великомученика Димитрија, кога ћемо прославити 8. новембра, испричавши и једно чудо Светог Димитрија које се догодило за вријеме рата у Босни. Одговарајући на питање слушаоца шта мисли о вјежбама јоге, отац Синиша каже нас она временом само дубље увлачи у лажне облике духовног живота. Да ли је хомосексуализам болест или гријех и може ли се сврстати у исти кош са наркоманијом, алкохолизмом и осталим болестима зависности? Зашто се породица назива “Малом црквом“?. Шта је подвиг, шта исповједништво а шта мучеништво?- питања су на која одговоре даје отац Синиша ако до краја одслушате ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  20. На крају посјете Митрополији црногорско-приморској, Његово блаженство Патријарх антиохијски г. Јован Х казао је у ексклузивној изјави за радио „Светигора“ да је захвалан Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју и Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију што је у програм његове посјете СПЦ уврштена и Црна Гора. „Ја и архијереји који су са мном и сва наша пратња, ову посјету дубоко смо доживјели у срцу од јутрос када смо дошли у вашу земљу, поклонили се светињама, светим мјестима од Цетињског манастира, Острога до овог последњег у Цркви Светог васкрсења Христовог гдје се скупило много народа са много љубави да узму благослов.“ Подсјећајући да долазе из Патријаршије Светих апостола првоврховних Петра и Павла, Патријарх Јован је казао да су током посјете доживјели да је наш народ, народ Цркве српске, жив духовно да има живу вјеру и да се клања се васкрслом Христу. „Ми смо двије цркве које имају историјске везе од памтивијека, једна је иста православна вјера. Осјећемо да смо једна Црква, једна заједница, једна породица духовна као што смо то доживјели и у Београду ова четири дана. Захваљујемо Свјатјејшему и братији што су нас загрлили пуним срцем“, навео је Патријарх Јован. Истичући да су нашем народу пренијели љубав вјерника Антиохијске патријаршије, Патријарх је казао да ће нашу љубав и пренијети својим вјерницима у Антиохији. Блажењејши Патријарх је рекао да је овом посјетом дато једно свједочанство свеукупном православном свијету: „Свеједочанство љубави и јединства. То је свједочанство за читав свијет да смо јединствени и да сви дјеламо за добро православља.“ Подсјетио је на заједнички принете молитве за Сирију, Средњи исток, за страдалну Антиохијску патријаршију која је данас под гоњењем. „Ово што смо доживјели овдје, ово ћемо засвагда задржати у своме срцу“, казао је на крају своје посјете Црној Гори Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. На крају посјете Митрополији црногорско-приморској, Његово блаженство Патријарх антиохијски г. Јован Х казао је у ексклузивној изјави за радио „Светигора“ да је захвалан Свјатјејшем Патријарху српском г. Иринеју и Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију што је у програм његове посјете СПЦ уврштена и Црна Гора. „Ја и архијереји који су са мном и сва наша пратња, ову посјету дубоко смо доживјели у срцу од јутрос када смо дошли у вашу земљу, поклонили се светињама, светим мјестима од Цетињског манастира, Острога до овог последњег у Цркви Светог васкрсења Христовог гдје се скупило много народа са много љубави да узму благослов.“ Подсјећајући да долазе из Патријаршије Светих апостола првоврховних Петра и Павла, Патријарх Јован је казао да су током посјете доживјели да је наш народ, народ Цркве српске, жив духовно да има живу вјеру и да се клања се васкрслом Христу. „Ми смо двије цркве које имају историјске везе од памтивијека, једна је иста православна вјера. Осјећемо да смо једна Црква, једна заједница, једна породица духовна као што смо то доживјели и у Београду ова четири дана. Захваљујемо Свјатјејшему и братији што су нас загрлили пуним срцем“, навео је Патријарх Јован. Истичући да су нашем народу пренијели љубав вјерника Антиохијске патријаршије, Патријарх је казао да ће нашу љубав и пренијети својим вјерницима у Антиохији. Блажењејши Патријарх је рекао да је овом посјетом дато једно свједочанство свеукупном православном свијету: „Свеједочанство љубави и јединства. То је свједочанство за читав свијет да смо јединствени и да сви дјеламо за добро православља.“ Подсјетио је на заједнички принете молитве за Сирију, Средњи исток, за страдалну Антиохијску патријаршију која је данас под гоњењем. „Ово што смо доживјели овдје, ово ћемо засвагда задржати у своме срцу“, казао је на крају своје посјете Црној Гори Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  22. Не толико давно изнео сам статистику колико је новца потрошено на СМСове којима се гласало за учеснике риалити шоуа. Било је ту различитих коментара и реакција, што сасвим нормално. Нисам осуђивао, само сам био веома тужан и разочаран чиме се људи разоноде и где троше свој тешко стечен новац. Данас видим море осуда због расипништва и почетка неког новог риалитија. Наводе шта је све купљено, направљено, колико пара је на то потрошено, ко све учествује, какви су то људи… Знаjу поприлично много података за неке који не гледају риалити шоу, зар не? Увек ми је било необично да они који највише критикују риалити шоуове знају сувише детаља о њима. Ја немам појма шта је то, ни ко су ти људи, јер ме није брига. Такви критички постови иду под руку Жељку Мировићу и осталима из полунагог племена, јер их ипак рекламирају. Истицање како је боље послати поруку за болесне, него гласати за Јацу Млекарицу је такође сувишно. Наравно да је боље, али баш људе брига. На крају крајева, ко жели да помогне сиромашнима, помоћи ће из личних уверења, а не да тера инат риалитију. И опет, Жељко је бизнисмен, не ради он то да би циљано деградирао друштво, он то ради да би, једноставно, зарадио паре. Зна шта људи воле, шта им је потребно да би се ошамутили и заборавили на сурову стварност, и то им и даје. Не оправдавам, ружичасти сносе кривицу, али они су плод средине у којој живимо. Први “Велики брат” није имао псовке, ни голотињу, нити су учесници испуњавали опсцене захтеве продукције. Јер тада опште стање друштва није било толико неморално и ненормално као данас. Све у свему – није риалити једини кривац због уништавања друштва. Уништено друштво је криво што такав програм постоји. Марко Радаковић Видовдан
  23. Не толико давно изнео сам статистику колико је новца потрошено на СМСове којима се гласало за учеснике риалити шоуа. Било је ту различитих коментара и реакција, што сасвим нормално. Нисам осуђивао, само сам био веома тужан и разочаран чиме се људи разоноде и где троше свој тешко стечен новац. Данас видим море осуда због расипништва и почетка неког новог риалитија. Наводе шта је све купљено, направљено, колико пара је на то потрошено, ко све учествује, какви су то људи… Знаjу поприлично много података за неке који не гледају риалити шоу, зар не? Увек ми је било необично да они који највише критикују риалити шоуове знају сувише детаља о њима. Ја немам појма шта је то, ни ко су ти људи, јер ме није брига. Такви критички постови иду под руку Жељку Мировићу и осталима из полунагог племена, јер их ипак рекламирају. Истицање како је боље послати поруку за болесне, него гласати за Јацу Млекарицу је такође сувишно. Наравно да је боље, али баш људе брига. На крају крајева, ко жели да помогне сиромашнима, помоћи ће из личних уверења, а не да тера инат риалитију. И опет, Жељко је бизнисмен, не ради он то да би циљано деградирао друштво, он то ради да би, једноставно, зарадио паре. Зна шта људи воле, шта им је потребно да би се ошамутили и заборавили на сурову стварност, и то им и даје. Не оправдавам, ружичасти сносе кривицу, али они су плод средине у којој живимо. Први “Велики брат” није имао псовке, ни голотињу, нити су учесници испуњавали опсцене захтеве продукције. Јер тада опште стање друштва није било толико неморално и ненормално као данас. Све у свему – није риалити једини кривац због уништавања друштва. Уништено друштво је криво што такав програм постоји. Марко Радаковић Видовдан View full Странице
  24. "Нека је моје дете добро, оно ће се постарати за моју душу“ - поучна прича светог Козме Етолског - Један богати властелин накупио се много блага, али никада није хтео ни да се исповеди, нити да пружи милостињу. А имао је једнога сина од десет година. Дође час и властелин се разболе. Његови му говораху да се исповеди, да учини штогод за своју душу, а он говораше: „Нека је моје дете добро, оно ће се постарати за моју душу“. Сав је био са ђаволом и мишљење није променио. У томе крају живљаше један врли духовник. Он отиде и обрија своју браду, обуче се у светске хаљине и пође у богаташев дом. Лупа он на врата, излазе и питају га шта тражи. Он им одговори да је странац и да се задесио у њиховом крају, да је сазнао да је господар болестан и да је дошао да га види, јер је лекар. Одмах га примише и заокупише. И он их упита: „Како је болесник?“ А болесник му одговори: „Никако, господару.“ Лекар ће: „Шта ти кажу ваши лекари?“ „Кажу ми да сам спреман за смрт.“ А духовни лекар га ухвати за руку и рече: „И ја ти кажем да умиреш. Али ако би се нашао један лек за који знам, не би умро.“ „А који је то лек, па да га потражимо?“ Духовник се направи невешт, па упита: „Имаш ли деце?“ Одговори му да има само једно. И овај рече: „Не тугуј. Нађен ти је лек. Обећавам ти да нећеш умрети.“ Он затражи да му дају шољу воде и брашна, промеша их и направи се да је унутра ставио и неки лек, па рече: „Готов ти је лек, сада само треба да дође твоје дете да му прободем мали прст иглом и да му потеку три капи крви, па да ти дам да то попијеш и одмах ће ти бити добро.“ Дете се играше са другом децом. Послаше по њега и рекоше: „Ходи, чедо моје, дошао је један лекар да ти помогне оцу.“ Дете је хтело да се игра и даље, али су га довели. Како га виде, лекар му рече: „Дођи, чедо, да ти прободем мали прст иглом и да помешам три капи крви са овим леком који имам овде и да дам то твоме оцу да попије, јер ће му одмах бити боље.“ А дечак ће: „Зар мислите да сам сишао с ума да повредим сопствени прст?“ Лекар му рече: „Од тебе, дете, зависи хоће ли ти отац живети или умрети. Зар не видиш колико је сакупио да теби остави?“ „Живео, не живео, ја не дам своју руку.“ И оде. Рече лекар властелину: „Ја сам духовник из овога краја и дошао сам да ти покажем да се не уздаш у своје дете да ће ишта учинити за твоју душу.“ Болесник тада устаде и рече: „Ја сам изгубио душу зарад овога детета да му оставим што више, а он је имао срца да одбије да да три капи крви за мој живот. Право кажеш, духовниче.“ И одмах потражи своју последњу вољу и поцепа је. Раздели све што има и ништа не остави, а дете му постаде пука сирота, па стече рај да се у њему увек радује. Тако и ви, који имате децу, не надајте се и не говорите да вам је дете добро и да ће се оно постарати за ваше душе. Само оно што човек сам учини налази и у другом животу. Прича још носи и назив "МУДРИ ДУХОВНИК" и преузета је из пребогате духовне ризнице сајта svetosavlje.org Ако вам се прича допала, целу књигу Поуке и пророчанства светог Козме Етолског, можете прочитати на ОВОМ линку. Пријатно Вам читање и поучавање!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...