Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'оних'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 5 results

  1. У литургијској проповеди поводом Михољских задушница, митрополит Амфилохије је подсетио да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да човека није створио за смрт и пролазност, већ за вечни и непролазни живот: -То је основна истина наше вјере хришћанске и по томе се она разликује од свих других вјера лажних, пролазних и ништавних, јер вјера, идеологија која не признаје да је човјек вјечно и непролазно биће је лажна јер на лажи гради људски живот и судбину. -Нарочито на Задушнице подсећамо се на ту велику истину да они који су се упокојили у Господу и живели по закону Божјем, задобијају живот вјечни а да они који су газили Божји закон и одрицали се од Бога су под судом Божјим у вјечности. Задушнице су празник оних који су се упокојили у страху Божјем – љубави од Адама до нашег времена. Зато се на свакој светој служби Божјој молимо за оне који су живи, браћу нашу, сроднике, њихово здравље и спасење, а исто тако на свакој Литургији ми се сјећамо свих оних који су се упокојили у вјери и нади на живот вјечни, рекао је Митрополит. -Управо се на Задушнице молимо за душе свих који су се упокојили од Адама до нашег времена и који ће се упокојити у будућим временима, да их Богу упокоји у њедра Аврама, Исака и Јакова, праотаца наших, да их Господ упокоји, запамти, забиљежи у књигу вјечнога живота Свога. Наш народ је одувијек за задушнице излазио на гробља и у цркву доносио имена својих драгих како би се сви заједно молили за њих. Они који се држе тог памћења и који су у Цркви, они не заборављају своје миле и драге, не заборављају оне који су уснули у Господу, који су се упокојили и очекују трубе Судњега дана и Страшнога суда када ће Бог све призвати и судити, и свакоме дати према његовом животу и заслугама, поручио је Владика. После благосиљања и ломљења славских колача и кољива, помена упокојеним православним хришћанима, Митрополит је посебно одржао парастос Петру Пејовићу, његовим родитељима Јовану и Милици, брату Радовану. Парастосу је присуствовала породица Пејовић, Петрова супруга Бернадин, ћерка Катарина, син Александар, пријатељи и рођаци. Присећајући се свог школског друга Петра, са којим је од 1953. године заједно делио зло и добро, Митрополит је казао да је Петар кренуо Божјим путем у оним временима када је то био најпрезренији пут у Црној Гори. -То је било вријеме гоњења Цркве Божје и наш брат Петар је био међу ријеткима који је кренуо у Богословију, рекао је Владика и подсетио да су заједно завршили Богословију и Богословски факултет као и да су и после школовања, све до његовог упокојења, били као браћа. После свете службе Божје заједничарење је настављено за трпезом љубави где се Крсто Пејовић у име породице захвалио митрополиту Амфилохију и свештенству Митрополије црногорско-приморске наглашавајући да је Петар био храм јасног духа и племените душе, са живом вером и поуздањем у Живог Бога, патриота у истинској служби добру, породици, Богу и народу. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској где се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Српска Православна Црква
  2. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 6. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у Цетињском манастиру у коме се чува света десница Светог Јована Крститеља чије зачеће Црква слави и парастос теологу Петру Пејовићу. У литургијској проповеди поводом Михољских задушница, митрополит Амфилохије је подсетио да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да човека није створио за смрт и пролазност, већ за вечни и непролазни живот: -То је основна истина наше вјере хришћанске и по томе се она разликује од свих других вјера лажних, пролазних и ништавних, јер вјера, идеологија која не признаје да је човјек вјечно и непролазно биће је лажна јер на лажи гради људски живот и судбину. -Нарочито на Задушнице подсећамо се на ту велику истину да они који су се упокојили у Господу и живели по закону Божјем, задобијају живот вјечни а да они који су газили Божји закон и одрицали се од Бога су под судом Божјим у вјечности. Задушнице су празник оних који су се упокојили у страху Божјем – љубави од Адама до нашег времена. Зато се на свакој светој служби Божјој молимо за оне који су живи, браћу нашу, сроднике, њихово здравље и спасење, а исто тако на свакој Литургији ми се сјећамо свих оних који су се упокојили у вјери и нади на живот вјечни, рекао је Митрополит. -Управо се на Задушнице молимо за душе свих који су се упокојили од Адама до нашег времена и који ће се упокојити у будућим временима, да их Богу упокоји у њедра Аврама, Исака и Јакова, праотаца наших, да их Господ упокоји, запамти, забиљежи у књигу вјечнога живота Свога. Наш народ је одувијек за задушнице излазио на гробља и у цркву доносио имена својих драгих како би се сви заједно молили за њих. Они који се држе тог памћења и који су у Цркви, они не заборављају своје миле и драге, не заборављају оне који су уснули у Господу, који су се упокојили и очекују трубе Судњега дана и Страшнога суда када ће Бог све призвати и судити, и свакоме дати према његовом животу и заслугама, поручио је Владика. После благосиљања и ломљења славских колача и кољива, помена упокојеним православним хришћанима, Митрополит је посебно одржао парастос Петру Пејовићу, његовим родитељима Јовану и Милици, брату Радовану. Парастосу је присуствовала породица Пејовић, Петрова супруга Бернадин, ћерка Катарина, син Александар, пријатељи и рођаци. Присећајући се свог школског друга Петра, са којим је од 1953. године заједно делио зло и добро, Митрополит је казао да је Петар кренуо Божјим путем у оним временима када је то био најпрезренији пут у Црној Гори. -То је било вријеме гоњења Цркве Божје и наш брат Петар је био међу ријеткима који је кренуо у Богословију, рекао је Владика и подсетио да су заједно завршили Богословију и Богословски факултет као и да су и после школовања, све до његовог упокојења, били као браћа. После свете службе Божје заједничарење је настављено за трпезом љубави где се Крсто Пејовић у име породице захвалио митрополиту Амфилохију и свештенству Митрополије црногорско-приморске наглашавајући да је Петар био храм јасног духа и племените душе, са живом вером и поуздањем у Живог Бога, патриота у истинској служби добру, породици, Богу и народу. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској где се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Никада ми неће бити јасно зашто би их (нас?) држао у постојању (јер се пакао "животом" не може назвати) након свих примера где је доказано да за такве живот није... Човек који је крвник, убија и у томе налази задовољство, умре и онда након тога вечна патња? - А ПА КАЗНА ГА СТИГЛА, ШТА ЈЕ ПРОБЛЕМ??? - Па проблем је јер је он убијао...па не више ни од 100 година сигурно, а сад мора да пати вавек... - ПА НЕ МУЧИ ГА БОГ БУКВАЛНО НЕГО ГА ТО ЊЕГОВА САВЕСТ УНИШТАВА И БОЖИЈА ЉУБАВ МУ ЈЕ ОГАЊ ЈЕР СУ РАЈ И ПАКАО СТАЊЕ ДУШЕ!!!! Добро...и моје питање остаје исто... ЗАШТО га остављаш у постојању кад он за постојање НИЈЕ??? Човек је имао прилику, није је искористио, направио је погрешне одлуке...и то је то... тај је једноставно, својим изборима, "промашај"... зашто једноставно не буде "поништен" из постојања, престане да постоји, какав бре пакао, какви бакрачи??? Мени је то тотално сулудо... Исто сам прочитао свугде негде, а и овде по форуму: - Бог ће нас све загрлити након судњег дана својом љубављу, па ће некима то да прија а некима ће да буде мука... Па пусти га бре, аман, видиш да му позли сваки пут кад помисли на Тебе, а камоли кад га обливаш својом љубављу... која је сврха тога? Или има и друга варијанта а то је: - Пакао ће бити одсуство Бога, односно његове благодати, љубави, шта год, па си онда због тога вазда у каналу...шта ћеш, сам си тражио, нико те није лупао по ушима да се ваљаш у греху... Ајде!?!? А јел сам ја лупао Бога по ушима да ме створи и изложи свим тим искушењима? Ја се не сећам да јесам, искрено...И нема везе, није проблем, не буним се ја што се шанса даје сваком од нас да својом вољом заволимо Бога и радујемо се вечно са Њим (условно, против наше воље јер пре него што смо створени, стварно не верујем да смо га вукли за рукав и тражили да будемо створени) него ми НЕИЗМЕРНО иде на живце та патња после за оне који се промаше... Чему то аман...јел сам зезнуо ствар? Јеси.. То је то, бриши ме - нисам ја за ово, какву правду и задовољство то може некоме да чини да се несрећник злопати вечно за ни 100 година привременог живота где су га бесомучно и немилосрдно опседали и искушавали демони од кад се родио па до задњег дана...
  4. У интервјуу за Спутњик Перовић говори о значају Божића, али и подјелама које оптерећују Црну Гору, антагонизму између официјалне политике и цркве, као и о покушају одбацивања православља и Русије.   Божић је празник праштања и помирења међу људима. Ипак, свједоци смо да су претходних година подјеле у црногорском друштву веома узеле маха. То се види и на примјеру односа према Подгоричкој скупштини, чија се 100-годишњица обиљежава ове године. Има ли мјеста за оптимизам када се говори о превазилажењу нараслих подјела?   — Ако друштвеној елити и онима који воде државу буде стало да уреде напредно и стабилно друштво — онда ћемо га имати! Јер, претпоставке за то постоје. Мало нас је, сви смо међусобно блиски, и сви мање-више разумијемо наше разлике. Ето, рецимо, тема Подгоричке скупштине јесте нешто што рађа различита тумачења, па и разлике међу нама, али нема мјеста чуђењима и међусобним оптужбама за издају. Паметни и добронамјерни људи наћи ће простора да присталице оба тумачења и разумијевања — „за“ и „против“ тог догађаја из 1918. године — окупе у коегзистенцији и труду да се разумије став неистомишљеника.   Превише је елемената у историји књажевине и краљевине Црне Горе, који су вапили за утапањем те државе у неку ширу заједницу, то је просто била вјековна идеологија црногорске династије Петровић, да бисмо сад присталице уједињења сматрали издајницима. И обрнуто — тако је природно да се дио црногорског друштва, и онда и сада, ипак идентификовао са тим полазним оквиром црногорске државе, да није природно такве људе сматрати „сепаратистима“. И једне и друге, и тада и сада, водила је љубав према Црној Гори.   Тако је и са референдумом који се збио прије 12 година. И они који су гласали за самосталност Црне Горе, као и они који су били против таквог политичког рјешења — сви су сматрали да су њихове идеје добре за Црну Гору. Али ако руководиоци не желе стабилно друштво, лако ће наћи повода за истицање подјела. Лако је завађати. Тешко је градити ред и повјерење. Али то је племенити и благословени посао. Црна Гора има шансе да иде тим благословеним путем, иако сада не личи да је такав амбијент.   Како објашњавате феномен да се појам „грађанског друштва“ данас у Црној Гори интерпретира као нешто што унапријед искључује цркву и религију или јој је пак супротстављено? — Много је тумачења, исто толико има пуно практичних модела функционисања „грађанског друштва“ или онога што зовемо „секуларном државом“. Али, ни у једном од њих се не заговара „рат“ или „непријатељство“ цркве и државе. Идеја водиља оних који су осмислили такав друштвени модел била је јасна и функционална подјела надлежности ове двије институције. А ако се то постигне, и ако имамо друштво које не трпи преклапања њихових ингеренција, онда можемо говорити и о томе да у зрелом грађанском концепту, држава и црква могу сарађивати. И то плодотворно и успјешно. Како то изгледа у Црној Гори?   — Црна Гора је специфична политичка средина, настала из необичног сусрета управо цркве и државе. Вјековима прије 1851. црква је водила државу и стварала њене правне и просвјетне институције. Исто тако, од 1851. до 1918, или ако хоћете до 1941. држава на овом простору преузима неке од ингеренција црквеног поглаварства, а цркву настоји да учини једном од својих политичких ресора, преко којих контролише друштво.   И сад, можда живимо посљедице те превелике блискости. Можда трпимо умор од те превелике блискости, која можда није била жеља ни цркве ни државе — али је била стицај историјских околности, једне просто речено нужности. Па отуда бивамо свједоци једног антагонизма, и то само у једном дјелу црногорског друштва. Антагонизма између политике, и то оне официјелне, и цркве. Али то није природно ни нормално. Не, не треба нам нова теократија, али нам не треба ни прогон цркве — него управо креативна сарадња. А мислим да и црква и држава за то имају потенцијала.   Црква као институција практично је створила Црну Гору. Такође, ту је и Русија, без чије помоћи би та државност кроз вјекове практично тешко била замислива. Како видите актуелне трендове одбацивања већине традиционалних вриједности које су красиле Црну Гору, па и двије поменуте историјске вертикале?   — Такво одбацивање цркве, православља и Русије сигурно не може донијети никакве користи, јер таквим начином вођења политике Црна Гора ради против саме себе. Као што мислим да нам не треба нова теократија, попут оне из доба Светог Петра Цетињског, тако ни односи са Русијом, нити могу нити треба да буду идентични онима које је краљ Никола имао са двором Романових. Јер такав однос је био однос зависника, „млађег брата“ коме „старији“ непрестано помаже, готово у свему. Значи, треба нам колико-толико равноправан однос. Не знам како и зашто је дошло до тога да у борби за ту равноправност Црна Гора начини „политичке санкције“ Русији. Овдје баш важе оне ријечи — „да није трагично, било би смијешно“. Свједоци смо чињенице да су неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима… Али то је већ нека друга, чисто политичка прича.   Мени је нелогично, и ван памети, да се управо у овој 100. годишњици од престанка црногорске државне независности, промовише антицрквена и антируска политика, иако том престанку независности 1918. нијесу допринијели ни црква ни Русија, него управо политички фактори онога што данас зовемо евроатлантским интеграцијама, тзв. западне силе. Зато мислим да ни данас Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували у нововјековној историји.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли су у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима, каже ректор Цетињске богословије протојереј-ставрофор Гојко Перовић. У интервјуу за Спутњик Перовић говори о значају Божића, али и подјелама које оптерећују Црну Гору, антагонизму између официјалне политике и цркве, као и о покушају одбацивања православља и Русије. Божић је празник праштања и помирења међу људима. Ипак, свједоци смо да су претходних година подјеле у црногорском друштву веома узеле маха. То се види и на примјеру односа према Подгоричкој скупштини, чија се 100-годишњица обиљежава ове године. Има ли мјеста за оптимизам када се говори о превазилажењу нараслих подјела? — Ако друштвеној елити и онима који воде државу буде стало да уреде напредно и стабилно друштво — онда ћемо га имати! Јер, претпоставке за то постоје. Мало нас је, сви смо међусобно блиски, и сви мање-више разумијемо наше разлике. Ето, рецимо, тема Подгоричке скупштине јесте нешто што рађа различита тумачења, па и разлике међу нама, али нема мјеста чуђењима и међусобним оптужбама за издају. Паметни и добронамјерни људи наћи ће простора да присталице оба тумачења и разумијевања — „за“ и „против“ тог догађаја из 1918. године — окупе у коегзистенцији и труду да се разумије став неистомишљеника. Превише је елемената у историји књажевине и краљевине Црне Горе, који су вапили за утапањем те државе у неку ширу заједницу, то је просто била вјековна идеологија црногорске династије Петровић, да бисмо сад присталице уједињења сматрали издајницима. И обрнуто — тако је природно да се дио црногорског друштва, и онда и сада, ипак идентификовао са тим полазним оквиром црногорске државе, да није природно такве људе сматрати „сепаратистима“. И једне и друге, и тада и сада, водила је љубав према Црној Гори. Тако је и са референдумом који се збио прије 12 година. И они који су гласали за самосталност Црне Горе, као и они који су били против таквог политичког рјешења — сви су сматрали да су њихове идеје добре за Црну Гору. Али ако руководиоци не желе стабилно друштво, лако ће наћи повода за истицање подјела. Лако је завађати. Тешко је градити ред и повјерење. Али то је племенити и благословени посао. Црна Гора има шансе да иде тим благословеним путем, иако сада не личи да је такав амбијент. Како објашњавате феномен да се појам „грађанског друштва“ данас у Црној Гори интерпретира као нешто што унапријед искључује цркву и религију или јој је пак супротстављено? — Много је тумачења, исто толико има пуно практичних модела функционисања „грађанског друштва“ или онога што зовемо „секуларном државом“. Али, ни у једном од њих се не заговара „рат“ или „непријатељство“ цркве и државе. Идеја водиља оних који су осмислили такав друштвени модел била је јасна и функционална подјела надлежности ове двије институције. А ако се то постигне, и ако имамо друштво које не трпи преклапања њихових ингеренција, онда можемо говорити и о томе да у зрелом грађанском концепту, држава и црква могу сарађивати. И то плодотворно и успјешно. Како то изгледа у Црној Гори? — Црна Гора је специфична политичка средина, настала из необичног сусрета управо цркве и државе. Вјековима прије 1851. црква је водила државу и стварала њене правне и просвјетне институције. Исто тако, од 1851. до 1918, или ако хоћете до 1941. држава на овом простору преузима неке од ингеренција црквеног поглаварства, а цркву настоји да учини једном од својих политичких ресора, преко којих контролише друштво. И сад, можда живимо посљедице те превелике блискости. Можда трпимо умор од те превелике блискости, која можда није била жеља ни цркве ни државе — али је била стицај историјских околности, једне просто речено нужности. Па отуда бивамо свједоци једног антагонизма, и то само у једном дјелу црногорског друштва. Антагонизма између политике, и то оне официјелне, и цркве. Али то није природно ни нормално. Не, не треба нам нова теократија, али нам не треба ни прогон цркве — него управо креативна сарадња. А мислим да и црква и држава за то имају потенцијала. Црква као институција практично је створила Црну Гору. Такође, ту је и Русија, без чије помоћи би та државност кроз вјекове практично тешко била замислива. Како видите актуелне трендове одбацивања већине традиционалних вриједности које су красиле Црну Гору, па и двије поменуте историјске вертикале? — Такво одбацивање цркве, православља и Русије сигурно не може донијети никакве користи, јер таквим начином вођења политике Црна Гора ради против саме себе. Као што мислим да нам не треба нова теократија, попут оне из доба Светог Петра Цетињског, тако ни односи са Русијом, нити могу нити треба да буду идентични онима које је краљ Никола имао са двором Романових. Јер такав однос је био однос зависника, „млађег брата“ коме „старији“ непрестано помаже, готово у свему. Значи, треба нам колико-толико равноправан однос. Не знам како и зашто је дошло до тога да у борби за ту равноправност Црна Гора начини „политичке санкције“ Русији. Овдје баш важе оне ријечи — „да није трагично, било би смијешно“. Свједоци смо чињенице да су неки политичари, тражећи дистанцу од сопствене прошлости и свога идентитета, дошли у загрљај оних који их не чине ни независнима ни равноправнима… Али то је већ нека друга, чисто политичка прича. Мени је нелогично, и ван памети, да се управо у овој 100. годишњици од престанка црногорске државне независности, промовише антицрквена и антируска политика, иако том престанку независности 1918. нијесу допринијели ни црква ни Русија, него управо политички фактори онога што данас зовемо евроатлантским интеграцијама, тзв. западне силе. Зато мислим да ни данас Црну Гору не треба бранити од оних који су је стварали и чували у нововјековној историји. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×