Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'она'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 16 results

  1. У петак, 1. марта 2019. године, када наша Црква прославља и празнује Свете мученике Памфила и Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирао је г. Владан Степовић. Звучни запис беседе Присутним верницима Владика је својом беседом указао на слабости људске и несавршену љубав међу људима која често није онаква какву Бог очекује да буде. “Како можеш да волиш Бога којег не видиш, а мрзиш брата којег видиш? Ту нема вере, нема ничега што је Христово. Хришћанину не приличи да мрзи, а сваки који мрзи брата свога је убица, а убицама нема спасења. Мржња је опасно зло, она убија без пушке и пиштоља. Она помрачује човеку разум. Мржња је храна која одводи човека у смрт, а љубав је, браћо и сестре, за вечност. Љубав никад неће престати и она тек почиње у правом смислу да живи када се сретнемо са Богом. Свако ко мисли да може да воли Бога без човека је лажа, јер је сам Бог највише љубави показао управо према човеку. Господ је све осећао, и шамаре и батине, јер је и сам био човек. Да није човек и да није имао ту људску природу зар би на крсту рекао: “Жедан сам, гладан сам”? Зар би Бог рекао нама да испуњавамо оно што зна да не можемо да испунимо? Не браћо и сестре. Он познаје нашу моћ и нашу немоћ, и зна да можемо да се покајемо и поправимо. Покајање је друго крштење и прво васкрсење. Али без љубави нам је немогуће васкрсење. Љубав је двосмерна браћо и сестре. Ако примам љубав морам и да је узвратим. Да би човек имао љубав према Богу и према човеку, он мора испуњавати заповести Божије. По томе ће нас Господ препознати. Хришћанство је вечна школа. Ништа не можеш да научиш ако не заволиш. Љубав живи, она је та која васкрсава. Ако заповести Божије држимо, значи да познајемо да су те заповести од Бога дате. Бога могу познати и школовани и нешколовани, само ако имају смирења”, поручио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска
  2. Вероватно виђате овакве и сличне наслове по новинама и друштвеним мрежама. Наведено веровање нема никакав основ у хришћанству. Уколико нешто желимо, ми се трудимо да до остварења те жеље дође и за то се молимо Богу. За остварење наших жеља је потребан наш напор и Божија помоћ, а пре свега потребно је да је оно што желимо на наше добро и на добро наших ближњих. Бог није бунар жеља. Уколико га тако доживљавамо наша вера је слаба и себична. Тешко да се може и назвати вером. Неће нам ништа сâмо од себе пасти са неба. Бог свакако дарује људе многим добрима иако они то и не заслужују, али поуздати се у „моћ“ датума и у моћ наше личне жеље, а независно од воље Божије, то није ништа друго до гордост. Зато истичемо „да буде воља Твоја“ и следујемо Христовој молитви „али не како ја хоћу, него Ти како хоћеш“(Мт.26,39). Смешна је и сама помисао да ће девојке у отвореним небесима угледати, као у теофанији, лик онога за кога ће се удати. Такође, не постоји нешто што су „некрштени дани“. Не треба да памтимо сан који смо сањали на богојављенску ноћ. Тешко да нам је тај сан сам Бог послао. Шта јесу православни обичаји? Раније су особе које су се спремале (оглашени) биле крштене на данашњи дан, да би се сутра, на Богојављење, причестиле. Пливање за Часни Крст се не одржава да би срећа пратила целе године онога који први доплива до крста. Пливање подсећа на прве хришћане крштене у рекама, језерима, итд. Пливање је и мали приказ хришћанског подвига. За крст је потребна храброст и спремност, одважност и способност, љубав и пожртвовање. То је потребно док свако од нас носи свој животни крст, то је потребно онима који пливају за Часни Крст. Сви хришћани – кростоносци треба да померају своје граница ка Горе. Зато је непримерно да у пливању за Часни Крст учествују особе које не увиђају важност и симболику тог дела. Освећену воду користимо у случају телесних или духовних болова, уз чврсту веру и молитву. Дакле, ни света вода не делује механички и магијски. Христос је за време Свог живота често исцељивао и говорио: „Вера твоја спасла те је“, или питао: „Верујеш ли?“. На жалост, сведоци смо погрешног схватања ове светиње, па имамо случајеве да људи узимају велике количине воде као лек који делује независно од њихове вере и живота. Да не помињемо оне који узимају свету воду да би им неко други у њој „бајао“. Боље да је ни не узимају. Не чекајмо поноћ 18. јануара да отвореним небесима кажемо своју жељу, рецимо своје жеље Богу кад год желимо и Он ће нас у сваком трену чути и одговорити у мери наше вере и труда. Не гурајмо се и не понашајмо неприлично док свештеници деле освећену воду јер нас не спашава вода, но Бог, у мери наше вере и љубави. И прославимо Тројичног Бога у радости сутрашњег празника. Радујмо се јер Бог се јавио и јавља се људима!
  3. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у манастиру Бешка на Скадарском језеру. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да је вјера основа свега онога чему се надамо – провјера невидљивих ствари, и да вјера које не дјела дјела, не испуњава закон Божији је мртва – недјелотворна: Звучни запис беседе „Тек када се вјера претвори у дјело онда она постаје истинска права вјера.Човјек је призван и обдарен од Бога не само да гледа тјелесним очима, које данас јесу а сјутра нијесу, него да отвори очи срца свога, да срце прогледа и да срцем види.“ Појаснио је владика да је слијепац из данашње јеванђељске приче видио Господа и чуо Његов глас када су се његовом вјером очи његовог срца отвориле. Казао је да ће тако и сваки човјек прогледати када његово срце прогледа и буде у стању да види и сагледа себе самога, своју душу, живот и тајне овога свијета, а прије свега кад види живога Бога – Творца неба и земље кроз кога је све постало што је постало: „Припремајући се за Христово рођење припремамо се да видимо Господа од Дјеве рођенога, да Му се поклонимо на начин као што су Му се поклонили анђели пјевајући пјесму са чобанима Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља.“ Митрополит је казао да је дан Христовог рођења – оваплоћење Бога, дан надубљег присуства Бога у свеукупној творевини и људској природи. Бог постаје човјек, савршени Бог постаје савршени човјек и људска природа кроз Њега и у Њему задобија своје савршенство, пуноћу, тајном Његовог рођења и откривења Божанске љубави кроз Његово распеће: „Мјера Божанске љубави је распеће Христово – Његов принос за живот човјека, свијета. Ту се открива Бог као вјечна љубав, не Бог као неки господар, владар свијета, него онај који жртвује Себе за живот свијета Својим распећем, а у исто вријеме Својом жртвом дарује човјеку вјечни живот.“ Нагласивши да новим рођењем Духом Светим и водом, у Тајни крштења и Тајни дјелања Божијих заповјести, човјек задобија вјечни и непролазни живот, владика Амфилохије је истакао да је зато Господ и заповједио да се Његово Јеванђеље проповједа свим народима и да сви земаљски народи и људи дјелају дјела Господња као плод те проповједи: „Онај који дјела дјела Господња он остварује и претвара у живот своју вјеру. Он дјела и Господ дјела кроз њега и открива му се та велика и Света тајна Бога као творца и Бога као дјелатеља: Отац мој до сада дјела и Ја дјелам .“ Митрополит је појаснио да је свеукупна творевина и све оно што је Бог дјелао кроз историју од настанка свијета, стварања човјека, дјело Божије и да оно управо врхуни у великој Светој тајни Христовог оваплоћења: „То Његово дјело се продужује Његовим животом, проповјеђу Богочовјечанском, Његовим жртвовањем за живот свијета, Божанском љубављу којом Он грли свако људско биће. На ту љубав је призван и човјек, да на Христолики начин ту Божанску љубав остварује у своме животу и да ту и такву љубав свједочи према сваком створењу“, казао је владика и објаснио да је то једина истинска и права љубав и они који су Христови живе, дишу и миришу таквом Христоликом љубављу. Високопреосвећени Митрополит је казао да када се та љубав задобије онда се и духовно прогледа, отворе се очи срца и душе, од слијепаца постанемо видовита бића: „То је она видовитост и свјетлост за коју се молио Свети Григорије Палама: Господе просвети таму моју. Нема ништа значајније за човјека него да се просвети тама његовог бића, а просвећује се управо тим темељем бића кроз вјеру на живоме Богу- Богу љубави и доношењем плодова те и такве вјере у своме животу“, поручио је у својо бесједи Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у манастиру Бешка. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је данас, на празник Светог Николаја – Никољдан, Свету архијерејску Литургију у Јагодњаку у цркви посвећеној овом Божјем угоднику и чудотворцу. Архијереју су саслуживали: протојереји-ставрофори Владо Кљајић и Михајло Марјанац, умировљени пароси, протојереј-ставрофор Слободан Мајкић, парох јагодњачки и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. У својој беседи Преосвештени Владика поучио је народ: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, драга децо Божија, нека је на здравље и спасење Света Литургија и данашњи празник светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Данас смо прославили славу Јагодњачког храма и принели смо бескрвну жртву Богу од свих и за све. Псалмопојац Давид каже: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев“. Заиста је Бог диван у светима својим, диван је свети Николај Мирликијски који је својим животом и жртвом за Цркву Божију дао Богу велики принос. Из живота овога светитеља можемо видети да је био велики борац за чистоту наше православне вере. Учествовао је на Првом васељенском сабору када су се доносили догмати од животног значаја за нашу Цркву. На Првом васељенском сабору формиран је Символ Вере на којем је свети Николај Мирликијски као владика био веома заслужан за борбу против аријанства, чувајући тако чисту веру наше свете Цркве. У тропару посвећеном светом Николају славимо га као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Заиста нас свети Николај учи уздржању и истинској, чврстој и непоколебивој вери. Данас као народ очекујемо чудеса од Бога не испитујући при томе дубину свога срца. У дубини нашег срца треба стајати вера, јер је она темељ свега у нашем животу. Ако немамо вере не можемо очекивати благослов и чудо Божје. На то нас упућује Свето Јеванђеље у којем нам Господ у причама говори како да задобијемо Царство Небеско. На разне начине нас Господ Исус Христос преко светих Јеванђелиста како можемо сачувати чврстину вере и задобити Царство Божије. Данас смо у Светом Јеванђељу по Луки могли чути какав је пут човека који жели да задобије Царство Божије. „Блажени кротки јер је њихово Царство Небеско“ - управо тако, уколико смо кротки и незлобиви, ако једни према другима имамо љубави и не изграђујемо мржњу која нас одваја од љубави и милости Божије, бићемо на путу спасења и Царства Божијег. Света Црква нас на то упућује и увек нас томе учи. Икона Царства Божијег је Света Литургија на којој смо се данас сабрали. Видимо како је све лепо, свештеници служе, приносимо Богу бескрвну жртву, народ се причешћује – то је заиста иконизација Царства Божијега. Данас смо били сведоци Васкрсења, Љубави и Милости Божије. Свака Литургија је сама по себи јединствена и непоновљива, то је велика жртва коју ми Богу можемо дати. Када год смо на службама Божијим требамо приступати Светој Чаши, Телу и Крви Христовој, јер је то печат нашега живота овде на земљи. Свако од нас треба да се труди у подвигу, али суштина је Света Чаша – Тело и Крв Христова. Требамо да приступамо Извору Живота – печату наше вере и нашега Васкрсења. На Литургији ми пролазимо кроз све догађаје које су обележили овоземаљски живот Господа нашега Исуса Христа. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ваша крсна слава, нека вас Господ Исус Христос сачува молитвама светога оца нашега Николаја и вашега другог заштитника светог Нектарија Егинског, од сада и кроз сву вечност. Амин. После амвоне молитве уследило је резање славског колача. Овогодишња кума била је госпођа Слађана Пандур из Јагодњака а своје кумство предала је госпођи Стани Чучковић из Јагодњака. Трпеза љубави уприличена је у парохијском дому ЦО Јагодњак. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  5. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com. — Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај? — Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума. Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању. Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути. — Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово? — Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу. Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака. Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури. Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству. Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити. — Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве? — Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве. Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве. Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Српска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин. Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије. И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји. — Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи? — Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима. Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу. Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке. — Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе? — Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе. — Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени. — Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама. — Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије. — Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија. Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија. Извор: Православие.ру
  6. Председник Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије Митрополит волоколамски Иларион дао је интервју за портал на француском језику Ortodoxie.com. — Владико, хвала Вам што сте пристали да одговорите на наша питања. Ово је већ трећи интервју. Први пут смо овде, у Паризу, разговарали 2007. године, то је био интервју за радио. Други пут, исте године, разговор је одржан на Охридском језеру. Сад се налазимо у Паризу, у Културно-духовном центру на кеју Бранли. За почетак бисмо желели да Вам поставимо питање о најновијим вестима: сви су били зачуђени и осетили су жаљење због одлуке Патријарха васељенског Вартоломеја да укине Архиепископију руских православних парохија у западној Европи. Како бисте могли да прокоментаришете овај догађај? — Ова одлука ме није много зачудила, пошто је сасвим недавно патријарх Вартоломеј „укинуо“ Украјинску Православну Цркву која се састоји од 13.000 парохија, преко 200 манастира и више милиона православних верника. Он због нечега сматра да има право да укида Цркве и да оснива нове, да узакоњује расколничке структуре и да једнострано укида анатеме које је изрекло свештеноначалије других Помесних Православних Цркава. С наше тачке гледишта радње која патријарх Вартоломеј предузима у последње време немају никакву логику – ни с тачке гледишта црквених канона, ни с тачке гледишта здравог разума. Авантура коју је сад започео у Украјини доноси много невоља украјинском православном народу. Први пут у историји Цркве аутокефалију не траже, већ се она намеће на силу. Већина православних верника у Украјини припада канонској Украјинској Православној Цркви која има статус самоуправне Цркве у саставу Московске патријаршије; они нису молили ни за какву аутокефалију и неће је примити из руку патријарха Вартоломеја. Без обзира на то, из месеца у месец са Фанара се упорно чују изјаве о „већ донетој одлуци“ да се да аутокефалија – или Украјини, или украјинском народу, или Украјинској Цркви. Са своје стране, украјински председник Порошенко о овоме говори као о већ решеном питању. Мислим да се одлука Цариградске патријаршије о укидању Егзархата руских православних парохија у западној Европи такође уклапа у ову логику. Али не бих желео да више коментаришем овај потез, јер ми се чини да на њега треба да одговори сам Егзархат којем предстоји да одлучи хоће ли и даље постојати или ће се укинути. — Што се тиче ситуације у Украјини, Руска Православна Црква је реаговала доневши одлуку о престанку евхаристијског општења с Цариградском патријаршијом. Истакнуто је да се она налази у расколу. Дана 27. октобра у емисији „Црква и свет“ Ви сте рекли: „Раскинувши општење с Цариградом самим тим изјављујемо да се Цариград налази у расколу.“ Желео бих да Вам поставим питање у вези с термином „раскол“. Као што пише светитељ Василије Велики у писму Амфилохију, постоје три категорије оних који су напустили Цркву: јеретици, који су се у потпуности отцепили и постали туђи због догматских разлога; расколници који су се одвојили због питања црквеног живота или због разлога који би могли бити решени; и напокон „самовољне скупине“ – то су партије које необразовани људи стварају око непокорних презвитера или епископа. У свом писму светитељ Василије говори о томе како треба примати ове људе и да ли треба признавати њихово крштење... Ви то знате боље од мене. Дакле, ако се каже да је Цариград у расколу, да ли то значи да је ван Цркве? Ако су ван Цркве, не могу да саслужују с другим Црквама? Да ли можете да прокоментаришете ово? — Не можемо да примењујемо такву логику кад је у питању црквена реалност. Постоји изванредан чланак протојереја Георгија Флоровског о границама Цркве. Он у овом чланку размишља о томе које су границе земаљске Цркве и у каквом односу према овим границама се налазе заједнице које се налазе у расколу. Прекинувши општење с Цариградском патријаршијом самим тим смо означили свој став према њеним поступцима у вези с озакоњавањем разкола у Украјини – поступцима на које смо више пута упозоравали патријарха Вартоломеја. Последњи пут је то било 31. августа ове године, кад је патријарх Кирил допутовао у Истамбул како би се срео с патријархом Кирилом и упозорио га на последице оваквих акција. Нажалост, патријарх Вартоломеј није послушао речи патријарха Кирила, ни других поглавара Помесних Цркава који су га и јавно и приватно упозоравали на последице оваквих поступака. Запазите да ниједна Православна Црква није подржала патријарха Вартоломеја у његовом деловању у Украјини. Неки су се отворено изјаснили против, други још увек ћуте чекајући да виде како ће се завршити цела ова тужна прича. Али ниједна Црква није подржала Цариградску патријаршију у њеној садашњој авантури. Ако је реч о раскиду општења, то је била мера на коју смо били принуђени и коју смо предузели с великом тугом. Међутим, црквени канони нам не остављају никакву другу могућност да реагујемо на овај бандитизам који тренутно спроводе патријарх Вартоломеј и архијереји који су га подржали. Ови поступци се не могу назвати никако другачије осим бандитским. Патријарх Вартоломеј сад говорећи на различитим платформама каже да сагласност Помесних Православних Цркава уопште није потребна да би се основале нове аутокефалне Цркве, да би се укинуле анатеме, које је изрекао Синод друге Помесне Цркве. Испоставља се да он сам, једнострано може да решава сва ова питања! Да ли то значи да се у Православљу сад појавио папа? Раније нисмо имали папу, а сад смо га добили? Мислим да не можемо да се сложимо с тим и сумњам у то да ће се друге Помесне Цркве сложити с овом новином. Систем папизма је настао у Католичкој цркви – овакав систем никад није постојао у православном свету. Ми смо Помесне аутокефалне Цркве и свака Црква је одговорна за своју паству. Патријарху Вартоломеју нико није дао права да овако поступа. Због тога је наш одговор био изнуђен, али нисмо имали никакву алтернативу и одлука Синода Руске Православне Цркве је била једногласна и једнодушна. Наш црквени народ је подржао ову одлуку. Сад добијамо вести из наших митрополија, из епархија и од појединачних парохија. Сви подржавају ову одлуку, зато што схватају да се на бандитизам другачије не може одговорити. — Главни проблем је питање првенства, зашто је оно потребно, чему? Све православне Цркве сматрају да Цариградска патријаршија има првенство части. Али су недавно јерарси Цариградске патријаршије почели да изражавају другачији поглед на првенство. Имам у виду Митрополита пруског Елпидофора који је у чланку написао да Патријарх цариградски није primus inter pares (први међу једнакима), већ primus sine paribus (први без једнаких). Да ли можете да прокоментаришете овакве изјаве? — Мислим да је то испољавање јереси папизма, против које се Православна Црква вековима залагала. Не само то, као што знате, управо претензије на васељенско поглаварство су биле разлог за раскид између Рима и Цариграда 1054. године. Нажалост, сад се историја понавља, и поступци патријарха Вартоломеја већ расецају на делове тело Православне Цркве. Притом, он то ради свесно. Патријарх Вартоломеј је упозорен на то какве ће бити последице, али наставља да ради по свом извршавајући политички налог који је добио из Сједињених Америчких Држава. Руководство ове земље не крије да је оно главни наручилац. Налог је плаћен новцем, што се такође прилично добро зна; објављени су подаци о томе. Његов циљ је разарање јединства Православне Цркве. Пре свега, патријарх Вартоломеј хоће да уништи Руску Православну Цркву, да је максимално ослаби. Самим тим жели да се освети патријарху Кирилу за крах Критског сабора, пошто сматра да је он наводно „подговорио“ Православне Цркве које су одбиле да учествују на сабору. Иако, подсећам на то да је прво Бугарска Црква изјавила да неће учествовати на њему, затим Антиохијска, и после тога Грузијска, свака је одлуку доносила независно, и све ове Цркве су имале своје разлоге за овакву одлуку. Московска патријаршија је била последња Црква која је одбила да учествује на Критском сабору и наша одлука се заснивала искључиво на томе што је, као што смо истицали у току целог предсаборног процеса, одлуке на Свеправославном Сабору требало да се доносе консезусом, који подразумева учествовање свих општепризнатих Помесних Цркава. Уколико чак и једна Црква не учествује то значи да нема косензуса. Кад су три Цркве објавиле да неће доћи на Критски сабор (осим тога, Српска Црква је изјавила да треба померити време њеног одржавања, али је касније променила одлуку), били смо принуђени да одбијемо. Неко је сугерисао патријарху Вартоломеју да је све то организовао патријарх Кирил и он је одлучио да се освети на овај начин. Мислим да с људске стране то није нимало у реду, а да је са хришћанске тачке гледишта ово што ради просто недопустиво. Веома ми је жао због духовног пада овог јерарха који је и проузроковао његов пад у шизму. Али желим да подсетим да то није једини случају у историји Цариградске патријаршије. Нећу говорити о Трећем Васељенском Сабору на којем је осуђен цариградски патријарх Несторије, који је пао у јерес, али ћу подсетити на средину XV века кад је Патријарх цариградски потписао унију с Римом. Управо тада су епископи окупљени у Москви изабрали свог поглавара без благослова Патријарха цариградског. И од тада Руска Православна Црква постоји као аутокефална. Они нису узели благослов Патријарха цариградског, јер у том тренутку на цариградској катедри није било православног патријарха, већ је био патријарх-унијата који је код нас у Русију послао митрополита, који само што није дошао с кардиналском капом на глави и који је почео да помиње римског папу на богослужењу. Кад су то чули наши кнежеви и бољари истерали су га. Побегао је главом без обзира, с тешком муком је дошао до Рима и тамо је постао кардинал. А кад је тадашњи цариградски патријарх сазнао да је у Москви самостално изабран митрополит, поставио је паралелног митрополита у Кијеву. Ова паралелна митрополија је постојала двеста година, а после се поново сјединила с Руском Црквом која је у ово време већ имала статус Патријаршије. И сад одједном патријарх Вартоломеј каже да „укида“ одлуку о присаједињењу Кијевске митрополије Московској патријаршији. Има изјава да у Украјини сад уопште не постоји друга црква осим Цариградске патријаршије и да ће томос о аутокефалности дати извесној Украјинској цркви која заправо уопште не постоји. — Тачно сте запазили да ниједна Црква није подржала отворену одлуку Васељенске патријаршије о стварању независне Украјинске цркве. И све Цркве се слажу с тим да би требало сазвати Свеправославно саветовање или Сабор. Али истовремено, по канонима управо Патријарх васељенски сазива Саборе, а он одбија да то учини. Добијамо, што се каже, зачарани круг. Како из њега изаћи? — Рекли сте „по канонима“. Али којим? Да ли можете да цитирате каноне по којима Патријарх цариградски има право да сазива Саборе? Такви канони не постоје. Васељенске Саборе није сазивао Патријарх васељенски, већ цар. Чињеница да је у ХХ веку цариградски патријарх добио право да сазива саборе представља искључиво резултат консензуса Помесних Православних Цркава. И он Саборе не сазива само по својој одлуци, већ уз сагласност Помесних Цркава, управо као први међу једнакима. Пошто данас нема цара, донедавно смо имали првог међу једнакима – Патријарха цариградског који је сазивао Саборе у име Помесних Православних Цркава. Сад је Цариградска патријаршија саму себе ликвидирала као координатора – то није наша, већ њена одлука. Одлучила је да се повеже с расколом и зато се сад сама налази у расколу. Тренутно немамо центар за координацију у виду Патријарха цариградског и треба да размишљамо како ћемо даље живети. Ко ће сазивати саборе – да ли ће то бити Патријарх александријски или неко други, или уопште нећемо имати Саборе. Што се тиче Цариградске патријаршије, чак и ако она сазове неки Сабор, све док се налази у расколу Московска патријаршија у њему неће учествовати. Молили смо Патријарха цариградског да ради решавања проблема у Украјини сазове Сабор или Синаксис, односно саветовање. Међутим, он је радије сам донео одлуку. И сад патријарх Вартоломеј треба да сноси одговорност за последице овакве одлуке. — Поменули сте да украјинско питање има другу димензију, односно геополитичку. Често овде чујем да неки украјинску аутокефалију подржавају зато што је то против појма „Руског света“ који често помињу Руска Црква и људи из Русије. Остали то доживљавају као својеврсни руски неоимперијализам или једноставно империјализам. Присталице ове тачке гледишта додају да Руска Православна Црква није независна, да се потчињава савременој политичкој власти. Да ли можете да одговорите на ове оптужбе? — Могу да кажем да ове опаске представљају или свесну лаж, или су последица непознавања стварне ситуације. Ја сам постао свештеник 1987. године, још у совјетско време и добро се сећам како је Црква тада живела. Налазила се под контролом државе. Од распада Совјетског Савеза Црква је потпуно независна од државне власти. Држава се код нас не меша у послове Цркве – ни председник, ни било који државни чиновник не може да каже, ето, треба да изаберете тог и тог патријарха или да поставите тог и тог човека на епископску катедру. То је сада незамисливо и митови који се шире о такозваној зависности Руске Православне Цркве од државе немају никакве реалне основе. — Ви сте председник Синодалне библијско-богословске комисије. Пре годину дана, 13. новембра, одржана је пленарна седница ове комисије на чијем дневном реду су били разматрање и анализа докумената усвојених на Критском сабору. Али колико знам, Ваша критика, Ваше мишљење и Ваша анализа ових одлука још увек нису објављени. — Нисмо објавили своју анализу. Она је достављена Архијерејском Сабору Руске Православне Цркве који је на основу ове анализе донео одговарајућу одлуку. Не мислим да сад треба да се враћамо на ову тему и да разматрамо документа Критског сабора. Нажалост, то је епизода која је већ остала у прошлости, то је воз који је прошао. Последица неуспеха Критског сабора је та да нема разматрања ових докумената и њихове имплементације у Помесним Православним Црквама. — Владико, последње питање је практично, о пастирском руковођењу. Да ли деца Руске Православне Цркве која се налазе у иностранству, где нема храма у близини у којем би могла да се причешћују, већ постоје само парохије Цариградске патријаршије, у виду изузетка могу да се причешћују у њој? На пример, има људи који живе у Сједињеним Државама, на 300 километара од храмова Московске патријаршије. — Не могу да кажем да смо спремни да дозволимо својим верницима да се у изузетним случајевима причешћују у шизматичкој Цркви каква је тренутно Цариградска Црква. Улажемо напоре у то да парохије Руске Православне Цркве оснујемо свуда где има наших православних верника, али нема парохија. Пре неколико дана сам био у Јужној Кореји. Тамо постоји заједница руских православних верника, али нема ни парохије, ни свештеника Руске Православне Цркве. Сви ови људи су донедавно ишли у храм Цариградске патријаршије и ми нисмо имали намеру да тамо оснивамо своју парохију, јер смо сматрали да Цариградска патријаршија решава задатак пастирског руковођења нашим верницима. Међутим, сад се налаимо пред неизбежном одлуком: треба да оснујемо парохију и да пошаљемо тамо свештеника. И слаћемо свештенике свуда где има наших верника, али још увек нема парохија. Извор: Православие.ру View full Странице
  7. На данашњи дан 2015. године упокојила се у Господу мати Февронија игуманија Пећке Патријаршије, која је важила за источник православља на Косову. У Подгорици је 2016. године основано сестринство Свете Февроније при храму Христовог Васкрсења, а гости у студију нашег Радија биле су сестре Февронија Реџепагић и Јелена Станић из овог удружења. Са њима смо разговарали о сјећањима на блаженог спомена мати Февронију Пећку, о сестринству Свете Февроније и о овој Светитељки чији дио моштију се чува у подгоричком Саборном храму. Звучни запис разговора
  8. “И тек живећи у цркви, ми можемо да кажемо да ум Христов имамо, не наш ум, не наше расуђивање, људско, погрешно, ограничено, које је у крајњој линији глупо, него имамо мудрост Христову која надилази нас саме. И зато су људи који су се приволели истини Божјој, били мудрији од гомиле многих научењака и људи који су сматрани за нешто велико у цркви”, рекао је у беседи Архимандрит Иларион, наводећи пример преподобног Оца Јустина, кога је комунистичка власт држала под присмотром, а који је био само монах, али је помогао и учинио да се цела српска Црква обнови, а патријарси су ишли код њега да се саветују, међу којима и блажено почивши Патријарх Павле. “Незаустављива сила истине Божје коју проповеда наша Црква, а посебно монаси, који су независни, који су увек били савест наше Цркве, на исти начин како су то били пророци у оно време старозаветно, када су опомињали и властодршце и друге, када су осећали да не иду путем истине Божје. Ето тако, треба да се враћамо Мајци Цркви, јер она је та која не дели, него она која сабира, јер је то и смисао Цркве, а када говоримо о Цркви, треба пре свега да се сетимо Мајке Божје, јер да није било ње, не би било ни Цркве. Мајка Божја је представник наш у тајни спасења”, наставио је беседу Архимандрит Иларион. “Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени. Друге истине нема. Ове променљиве, такозване истине и процене се мењају, из месеца у месец, из недеље у недељу, али истина Божја, као и овај Свети храм постојано стоји већ вековима. Нека нам лепота Грачанице и Дечана, а посебно Дечана у ове дане, буду сведоци где је истина, где је лепота, где је постојаност, па и где је мудрост и кога треба слушати”, закључио је Отац Иларион, честитајући верницима празник уз традиоционално “Нека је срећно и Богом благословено”. Неколико стотина верника, представници локалне самоуправе Грачанице и делегације Суботице, Берана и Новог Сада, присуствовали су Литургији. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У Грачаници је прослављено Рођење Пресвете Богородице, у народу познатије као Мала Госпојина, слава Општине Грачаница. Свечану литургију је служио Архимандрит Иларион, уз саслужење монаштва и свештенства Епархије рашко-призренске, који је и предводио свечану славску литију улицама Грачанице. “И тек живећи у цркви, ми можемо да кажемо да ум Христов имамо, не наш ум, не наше расуђивање, људско, погрешно, ограничено, које је у крајњој линији глупо, него имамо мудрост Христову која надилази нас саме. И зато су људи који су се приволели истини Божјој, били мудрији од гомиле многих научењака и људи који су сматрани за нешто велико у цркви”, рекао је у беседи Архимандрит Иларион, наводећи пример преподобног Оца Јустина, кога је комунистичка власт држала под присмотром, а који је био само монах, али је помогао и учинио да се цела српска Црква обнови, а патријарси су ишли код њега да се саветују, међу којима и блажено почивши Патријарх Павле. “Незаустављива сила истине Божје коју проповеда наша Црква, а посебно монаси, који су независни, који су увек били савест наше Цркве, на исти начин како су то били пророци у оно време старозаветно, када су опомињали и властодршце и друге, када су осећали да не иду путем истине Божје. Ето тако, треба да се враћамо Мајци Цркви, јер она је та која не дели, него она која сабира, јер је то и смисао Цркве, а када говоримо о Цркви, треба пре свега да се сетимо Мајке Божје, јер да није било ње, не би било ни Цркве. Мајка Божја је представник наш у тајни спасења”, наставио је беседу Архимандрит Иларион. “Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени. Друге истине нема. Ове променљиве, такозване истине и процене се мењају, из месеца у месец, из недеље у недељу, али истина Божја, као и овај Свети храм постојано стоји већ вековима. Нека нам лепота Грачанице и Дечана, а посебно Дечана у ове дане, буду сведоци где је истина, где је лепота, где је постојаност, па и где је мудрост и кога треба слушати”, закључио је Отац Иларион, честитајући верницима празник уз традиоционално “Нека је срећно и Богом благословено”. Неколико стотина верника, представници локалне самоуправе Грачанице и делегације Суботице, Берана и Новог Сада, присуствовали су Литургији. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  10. „Свјетлост која је засијала из Христовог гроба она обасјава и данас читаво човјечанство и сав људски род, и призива нас све колико нас има на земљи, да не будемо синови таме и мрака, што значи синови гријеха и безбожништва, него да будемо синови вјечне Божанске свјетлости“, рекао је Митрополит и додао да поред Васкрсења овдје славимо и Светог Јована Крститеља, Претечу Господа Исуса Христа. Високопреосвећени је рекао да Светог Јована славимо у храму гдје је кроз вјекове, још од древнохришћанских времена прослављан Бог и Свети Јован Крститељ. Подсјетио је да је све до 12. вијека Црква Божија – Истока и Запада, била једна Црква што је, што се тиче прослављања Васкрсења и Светог Јована Крститеља, и данас. Историчари су утврдили да је у вријеме Светога Јована Владимира Свач био његово престоница и да је он због тога када је убијен у Преспи, сахрањен у Пречистој Крајинској. Истичући да сваке године прослављамо Светога Јована Владимира, не само у Бару гдје је подигнут велелепни храм посвећен њему, него и у Манастиру Св. Јована у Шин Ђону (Албанији), гдје се чувају његове свете мошти, Митрополит је истакао да се тамо сабирају сви православни независно да ли се осјећају Грцима, Албанцима, Србима… „Ми смо једна Црква са Православном црквом у Албанији на челу са архиепископом Албанске цркве Анастасијем, а ово свето мјесто кроз вјекове је обједињавало све оне који су се овдје сабирали и данас треба да обједињује све, не да их раздваја. Зато сам данас, посебно благодаран што можемо као и претходних година овдје да служимо Службу Божију у част Светога Јована Крститеља“, бесједио је Митрополит. Осврнуо се и на данашњи покушај групе Албанаца да спријече литургијско сабрање. Митрополит је казао да је то њихова срамота и да Муслиман који има страха од Алаха и Судњега дана зна да поштује светињу. „Ми смо дошли данас да цјеливамо зидине од храма гдје су се сабирали кроз вјекове Хришћани Истока и Запада и гдје се ми сабирамо годинама. Зато сам благодаран директору полиције из Улциња и његовим људима који су данас овдје. Благодаран сам њима као и свим житељима око овога Светога храма који су га чували“ рекао је владика и додао да иако су они сада Мислимани, Албанци, њихови преци су припадали овој светињи, били Хришћани и да зато они поштују овај храм. „Једна мала група људи покушала је на своју срамоту, да осрамоте Улцињ и оскрнаве ову светињу и да својим понашањем осрамоте Владимир и људе који живе овдје, честити албански народ“ истакао је Митрополит и подсјетио да се предводник групе која је покушала да их спријечи да дођу до Цркве на Свачу, представио као Муслиман, посланик у Парламенту Улциња. „Он је као Муслиман дошао, на своју срамоту, да нас спријечи да служимо данас овдје. Не вјерујем да га је послао предсједник његове партије а сигуран сам да није добио разрешење ни од свог хоџе“, казао је Митрополит и истакао да ако је истински Муслиман и има страха од Алаха и Судњега, онда зна да поштује светињу. Подсјећајући да су они који су дошли, тврдили да је то њихово, Митрополит је питајући се шта значи „њихово“, казао да је ово прије свега Божије мјесто и припада свеукупном народу који долази овдје са поштовањем и љубављу и према онима који сад живе на овом мјесту и премо овој древнохришћанској светињи која обједињује вјекове. Захвалио се Богу што је Управа за културна добра кренула да обнавља ову светињу и изразио наду да она неће бити само „остаци културе древне“ него мјесто култа што заправо значи молитва. Он је казао да није било молитве овдје, људи који су служили живоме Богу кроз вјекове, не би било ни овога мјеста. „Нема културе без култа, ако уништиш богомолитву шта поштујеш? Камење? Онда је то обоготворење камења“ истакао је владика и навео да је парохијски свештеник када је долазио да припреми храм нашао разбацане људске кости, ктитора овога храма, што не служи на част Управи за културна добра. „Има ли веће светиње од костију наших предака? Гробље је светиња највећа на земљи. Они који су утемељили овај град – то је највећа светиња и они који скрнаве кости да би сачували зидине нит је разумно, нит је културно, али прије свега није људски. На поштовању према Богу, Алаху и према Судњем дану, поштовању према прецима својим и њиховим костима, на томе се гради будућност. То је првао истинско осјећање за културу“ истакао је Митрополит и још једном се захвалио полицајцима и њиховој Управи који су помогли да се та групица људи уразуми. Изразио је наду да ће срамота ове групе бити прва и последња, јер без обзира како се опредјељивали они таквим понашањем губе благослов Алаха и Судњега дана. „Дужни смо сви да ове древне светиње које нас сабирају очувамо, да се кроз њих обнављамо и да кроз њих обнављамо човјечност – љубав једни са другима, мир Божији да призивамо“, закључио је у архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Након што је у част Светог Јована Крститеља – највећег рођеног од жене, освештан и пререзан славски колач, о историјату Храма Светог Јована Крститеља на Свачу у коме је крштен Свети Јован Владимир још као дијете, и древном средњевјековном граду Свачу говорио је археолог Младен Загарчанин који је радио археолошка истраживања на овом локалитету. Извор: Радио Светигора
  11. У литургијској бесједи Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је казао да овом древном светом мјесту прослављамо Христово Васкрсење који је празник над празницима и који је уграђен у људску судбину и овдје у времену, и у вјечности. Повезана вест: Упркос покушају групе Албанаца да спријече, Митрополит Амфилохије богослужио на Свачу „Свјетлост која је засијала из Христовог гроба она обасјава и данас читаво човјечанство и сав људски род, и призива нас све колико нас има на земљи, да не будемо синови таме и мрака, што значи синови гријеха и безбожништва, него да будемо синови вјечне Божанске свјетлости“, рекао је Митрополит и додао да поред Васкрсења овдје славимо и Светог Јована Крститеља, Претечу Господа Исуса Христа. Високопреосвећени је рекао да Светог Јована славимо у храму гдје је кроз вјекове, још од древнохришћанских времена прослављан Бог и Свети Јован Крститељ. Подсјетио је да је све до 12. вијека Црква Божија – Истока и Запада, била једна Црква што је, што се тиче прослављања Васкрсења и Светог Јована Крститеља, и данас. Историчари су утврдили да је у вријеме Светога Јована Владимира Свач био његово престоница и да је он због тога када је убијен у Преспи, сахрањен у Пречистој Крајинској. Истичући да сваке године прослављамо Светога Јована Владимира, не само у Бару гдје је подигнут велелепни храм посвећен њему, него и у Манастиру Св. Јована у Шин Ђону (Албанији), гдје се чувају његове свете мошти, Митрополит је истакао да се тамо сабирају сви православни независно да ли се осјећају Грцима, Албанцима, Србима… „Ми смо једна Црква са Православном црквом у Албанији на челу са архиепископом Албанске цркве Анастасијем, а ово свето мјесто кроз вјекове је обједињавало све оне који су се овдје сабирали и данас треба да обједињује све, не да их раздваја. Зато сам данас, посебно благодаран што можемо као и претходних година овдје да служимо Службу Божију у част Светога Јована Крститеља“, бесједио је Митрополит. Осврнуо се и на данашњи покушај групе Албанаца да спријече литургијско сабрање. Митрополит је казао да је то њихова срамота и да Муслиман који има страха од Алаха и Судњега дана зна да поштује светињу. „Ми смо дошли данас да цјеливамо зидине од храма гдје су се сабирали кроз вјекове Хришћани Истока и Запада и гдје се ми сабирамо годинама. Зато сам благодаран директору полиције из Улциња и његовим људима који су данас овдје. Благодаран сам њима као и свим житељима око овога Светога храма који су га чували“ рекао је владика и додао да иако су они сада Мислимани, Албанци, њихови преци су припадали овој светињи, били Хришћани и да зато они поштују овај храм. „Једна мала група људи покушала је на своју срамоту, да осрамоте Улцињ и оскрнаве ову светињу и да својим понашањем осрамоте Владимир и људе који живе овдје, честити албански народ“ истакао је Митрополит и подсјетио да се предводник групе која је покушала да их спријечи да дођу до Цркве на Свачу, представио као Муслиман, посланик у Парламенту Улциња. „Он је као Муслиман дошао, на своју срамоту, да нас спријечи да служимо данас овдје. Не вјерујем да га је послао предсједник његове партије а сигуран сам да није добио разрешење ни од свог хоџе“, казао је Митрополит и истакао да ако је истински Муслиман и има страха од Алаха и Судњега, онда зна да поштује светињу. Подсјећајући да су они који су дошли, тврдили да је то њихово, Митрополит је питајући се шта значи „њихово“, казао да је ово прије свега Божије мјесто и припада свеукупном народу који долази овдје са поштовањем и љубављу и према онима који сад живе на овом мјесту и премо овој древнохришћанској светињи која обједињује вјекове. Захвалио се Богу што је Управа за културна добра кренула да обнавља ову светињу и изразио наду да она неће бити само „остаци културе древне“ него мјесто култа што заправо значи молитва. Он је казао да није било молитве овдје, људи који су служили живоме Богу кроз вјекове, не би било ни овога мјеста. „Нема културе без култа, ако уништиш богомолитву шта поштујеш? Камење? Онда је то обоготворење камења“ истакао је владика и навео да је парохијски свештеник када је долазио да припреми храм нашао разбацане људске кости, ктитора овога храма, што не служи на част Управи за културна добра. „Има ли веће светиње од костију наших предака? Гробље је светиња највећа на земљи. Они који су утемељили овај град – то је највећа светиња и они који скрнаве кости да би сачували зидине нит је разумно, нит је културно, али прије свега није људски. На поштовању према Богу, Алаху и према Судњем дану, поштовању према прецима својим и њиховим костима, на томе се гради будућност. То је првао истинско осјећање за културу“ истакао је Митрополит и још једном се захвалио полицајцима и њиховој Управи који су помогли да се та групица људи уразуми. Изразио је наду да ће срамота ове групе бити прва и последња, јер без обзира како се опредјељивали они таквим понашањем губе благослов Алаха и Судњега дана. „Дужни смо сви да ове древне светиње које нас сабирају очувамо, да се кроз њих обнављамо и да кроз њих обнављамо човјечност – љубав једни са другима, мир Божији да призивамо“, закључио је у архипастирској бесједи Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Након што је у част Светог Јована Крститеља – највећег рођеног од жене, освештан и пререзан славски колач, о историјату Храма Светог Јована Крститеља на Свачу у коме је крштен Свети Јован Владимир још као дијете, и древном средњевјековном граду Свачу говорио је археолог Младен Загарчанин који је радио археолошка истраживања на овом локалитету. Извор: Радио Светигора View full Странице
  12. Један млади човек био је принуђен да се разведе од своје супруге, али његова љубав према њој никада није ишчезла. Говорио је: „Желим јој срећу, где год да је и са ким год да је. Нека буде срећна! Она то заслужује. Заиста је волим и желим да буде срећна.“ А други човек, који се недавно такође развео од жене, био је много гневан и увређено је говорио: „Кад смо се већ развели, нека она више никада и ни са ким не буде срећна! Нека прође кроз све оно што сам ја проживљавао због ње!“ И неко му је рекао: „Чекај! Ти си је заиста много волео, говорио си о њој предивне речи! Шта се догодило? Када је твоја љубав успела да се претвори у мржњу, злурадост, осећај освете? Где је нестала?“ Видите како се то десило. Ми волимо док нас воле. Када је све потчињено нашим условима, нашим жељама и прохтевима. Волимо, док нам тај човек одговара, док је он само наш. Односно, ми се вртимо око сопственог "ја". Лако је волети, кад те воле. Ја на пример, не могу да кажем да те истински волим. Знаш ли зашто? Зато што се одмах посвађамо, кад између нас дође до неког неспоразума, и кад ми ти кажеш нешто непријатно. И само ако се будем трудио да у овој ситуацији препознам Божију промисао - да је Бог допустио овај неспоразум зарад нашег смирења и спасења, ако се будем сећао да је твоја душа прекрасна, упркос твојим речима и поступцима, ако не престанем да те волим после свега овога, тек тада могу да кажем да те волим. Љубав је подвиг у коме се не истрајава лако, али његов резултат можеш у тренутку да изгубиш. Права љубав је неправедна Не можемо волети само оне који нас воле и испуњавају све наше прохтеве. То је људска љубав, љубав „ти мени - ја теби“, равноправна љубав. Али права љубав је неправедна. Неправедна је, јер ти показујеш великодушност према човеку који ти је учинио зло. Али ово је могуће само ако долази из наше унутрашњости. Ако није тако, онда на површину испливава нешто друго: нервоза, озлојеђеност, проклињање, викање, псовање. Међутим, ако обратите пажњу на ово, онда се можете помолити и рећи: „Господе, захваљујући искушењу које си ми послао, ја сам боље упознао себе, и схватио сам да не живим онако како би требало да живим. Зато што сам се гневио, када бих чуо критике које су мени упућене. А када су са мном поступали неправедно, срдио сам се. Када су ме грдили, почео бих да негодујем.“ Господ нас учи: „Љубите своје непријатеље“ (Мт. 5,44). Па ми нисмо у стању да волимо ни своје ближње, а како ћемо тек непријатеље волети... То је веома тешко, и ако неко од вас може да каже да поседује такву љубав, нека се моли за све нас, који не умемо тако да волимо. И у том случају је могуће да и ми некад научимо истински да волимо, јер заправо, то и није тако сложено, ако посматрамо ситуацију очима Господа. У овом случају нас љубав може спасити у последњем тренутку, када изненада схватимо како смо некад били глупа деца. Дакле, неко те мрзи. Па шта? Покушај да заволиш тог човека! Шта губиш тиме? Ништа. Напротив, исцелићеш своју душу. И ништа ти се лоше неће десити. Чак ћеш спавати боље, ако истински заволиш. „Мрзи, буди осветољубив и немој да се чудиш што ти је притисак повишен“ Једном свештенику долазио је човек, који никако није желео да се сложи са оваквим аргументима. И свештеник је коначно рекао: „Добро, дете моје. Нећемо се расправљати. Ради како знаш. Немој да волиш. Мрзи. Буди осветољубив. И видећеш како ћеш спавати ноћу. А ако притисак расте, не питај због чега се то догодило. На крају крајева, ти сам не желиш да волиш, да прашташ, да прихваташ људе онаквима какви јесу, не желиш да их разумеш. Само нас љубав може спасити. Она је плод Духа Светога. Тачније, у души се појављује дах Утешитеља, ветар мења правац, и тако ми учимо да волимо. То није лако. Али Господ нас је на то призвао. Треба да се трудимо да волимо, и онда после много година, када нас више не буде у овом свету, у нашој породици, у нашој улици, у нашем манастиру, можда ће се чути: „Умро је, а био је тако диван човек! Све је волео...“ Ако нас буду памтили, на пример, као велике испоснике, и то је, наравно добро. Али и пост треба да вршимо из љубави. Ми постимо зато што веома волимо Господа. Исто важи и за милостињу, и за уздржање - све треба да радимо из љубави. Постоји изрека: „Љубав се побеђује љубављу“ односно, да би се превазишао земаљски, чулни осећај љубави (обична људска љубав, о којој сам говорио раније), треба да заволимо Господа. И ради Њега да оставимо пређашњу земаљску љубав. Воли и не брини, ако ти љубав није узвраћена Љубав у себи обједињује све друге врлине. Шта год да радимо, ако је без љубави, онда нема смисла, говори нам апостол Павле. О врлинама се говорило и у разним философским учењима, чији су следбеници постили, уздржавали се, подвизавали. Али то не значи да су они знали да воле на прави начин. Воли. Нека твоју љубав виде они који су у твом окружењу. Блистај љубављу. Онда ће те са љубављу спомињати и људи, који буду долазили на твој гроб, говорећи: „Какву је љубав и благодат носио у себи овај човек! Никога није осуђивао, ни са ким се није свађао, није био злопамтљив! Свима је помагао, свакога је тешио! И ми треба да постанемо такви!“. Свети апостол Павле каже да постоје три врлине – вера, нада и љубав. Али љубав је најважнија. Направи корак, да би обогатио своју душу. Немој туговати ако те неко не воли. Не размишљај о томе, боље ти сам покушај да заволиш. Покушај да не узимаш, него да дајеш, следећи пример Господа. Потруди се да постанеш светлост света за људе. И не брини, ако ти љубав није узвраћена. То није ништа страшно. На крају крајева, ни ти не волиш све људе. Ако научиш да волиш, волећеш све људе, али на овом путу, биће још много погрешака. Зато, не очекујте много од других, не тражи љубав. Насићуј се оним што живи у твојој души. И ако на твоју љубав, други човек одговори љубављу, то је веома добро. Ако не одговори, то није страшно, немој да будеш повређен, јер у супротном, то добро које си учинио за тог човека, распршиће се по ваздуху, и од њега неће остати готово ништа. Воли. Воли свим срцем, и говори речи љубави својој деци, родбини, свима онима, којима још ниси успео да кажеш, јер није било прилике. Једноставно кажи: „Волим те!“ и ако ти се та особа почне смејати, немој да те то смути, већ једноставно реци: „Хвала ти за све што си учинио за мене. Хвала ти што постојиш, хвала ти што ми помажеш, што ме подржаваш и што ме снажиш. И за ово зло које си ми учинио, посебно сам ти захвалан. Захваљујући томе, ја учим да трпим и да праштам, а све то са љубављу.“ Архимандрит Андреј (Конанос) С руског Весна Ивковић 26 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112521.htm
  13. Другог дана Божића, на празник Сабора Пресете Богородице Његова Светост Патријарх Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у Богородичиној цркви у Земуну, која датира из 18. века и највећа је црква у старом делу Земуна. Патријарху су прислуживали свештеници храма, певница, а поред присутног верног народа присуствовали су и заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић и представници управе Општине Земун. На дан који је посвећен Богородици, која је заслужна за рођење Господа Спаса Нашег сећамо се и бекства Свете Породице са Богомладенцом у Назарет од цара Ирода, тим поводом Патријарх је поручио: „Разуме Она као мајка сваку матер која бди над својим дететом“. View full Странице
  14. Беседа о великој кнегињи Јелисавети Фјодоровној «Господе опрости им, јер не знају шта раде!» – то је била последња молитва велике кнегиње Јелисавете, пре него што ју је прогутала црна провалија напуштеног рудника. Она је свесно ишла ка том бездану и категорички је одбила да напусти Русији, када је завладало безакоње. Она је ишла за Христом и њене духовне очи су пратиле светлост Васкрсења, која је блештала у провалији. Шта ју је довело у далеку уралску варошицу Алапајевск, која ће постати њена Голгота – њу племкињу, странкињу? Шта ју је предало у канџе непознатих људи, које је покретала демонска злоба? Њихови животни путеви се никако нису могли укрстити. Видела је те људе први и последњи пут у животу. Она се сусрела с њима само зато да би они над њом извршили пресуду, њој непознатног суда. Али то је све било расуђивање људи. А Божије расуђивање? За Бога је то био суд људски: за Бога, или против Бога. И велика кнегиња Јелисавета, бивша протестанткиња, која је примила православље у својој новој отаџбини и заволела православну Цркву и Русију «чак и до смрти», одговорила је злу. Како год да јој је пресудило разуздано, безумно зло, она је примила то као пресуду с Небеса, као могућност која јој је послата, како би на делу потврдила смисао читавог свог живота. Љубав према Богу и љубав према људима, био је истински смисао њеног живота, и љубав је довела велику кнегињу на крст. И њен крст је порастао и присајединио се Крсту Христовом и то је била њена награда. Велика кнегиња је изгубила супруга, настрадао је од злонамерне руке терористе. Сопственим рукама она скупља то што је остало од човека кога је волела, и носећи у срцу бол страшног губитка, иде у тамницу да посети злочинца, с Јеванђељем у рукама, како би му дала опроштај и окајаног привела Христу. Цео њен потоњи живот у Русији био је саткан од милосрђа и служења Богу и људима. Велика кнегиња је окупила сестринство и основала Марто-Маријински манастир. Пратила је пример ове две јеванђељске сестре и служила је свим бедним и убогим. Она је у то дело уложила сва своја средства, дала је све без остатка, и саму себе је томе посветила све до краја. Њена љубав према људима била је узвраћена љубављу других према њој. Монахиња Варвара, која је помагала својој матушки великој кнегињи у све дане њеног служења, није пожелела да је остави ни у њеном последњем подвигу страдања. И она је украсила мученички венац својим самоодрицањем и самопредањем. У тешкој 1917. години, када је царовао метеж, када се рушило устројство некадашње Русије, када су се спремали да убију цара и самим тим руску државност, када су богохулници дигли руку на све што је свето и пуцали чак и на зидине Кремља, велика кнегиња Јелисавета је писала да је управо у том трагичном тренутку осетила у којој мери је Православна Црква заиста једина права Црква Господња. «Осећала сам тако дубоку жалост према Русији и њеној деци – писала је она – која у овом тренутку не знају шта чине. Зар то онда није болесно дете... Желим да узмем на себе његово страдање, да га научим да трпи, да му помогнем... Света Русија не може погинути. Али Велике Русије, авај, више нема. Потпуно је срушена Велика Русија, неустрашива и беспрекорна.» И из развалина и згаришта Русије, из бола читавог народа, из небројених њених страдалника чује се глас свете жртве, која окрепљује живот: «Света Русија и православна Црква, којој врата ада неће одолети – живе и живеће и даље, више него икада пре.» Те речи је написала у предвечерје свог страдања. «Уверена сам – наставља она – да је Господ који кажњава, исти онај Господ који и воли.» Ето мере њеног духовне величине, ето мере њене исцрпљености. Она је већ сама добровољно постала жртва, и Господ је прихватио њену жртву за Русију, коју је она толико волела. И не би имали никакве власти над њом, ти џелати који су се појавили ниоткуда, да им то није дато с Небеса. Сви који су били са великом кнегињом Јелисаветом, живе су бацили у окно рудника, осим једног који им се успротивио. Нису умрли истог трена. Још дуго су мештани, из дубина земље, служали Херувимску песму. А велика кнегиња је и тамо, у њиховој братској гробници, наставила дело Божије – својим апостолником је превила главу једног од повређених, који је био уз њу. Када су кроз три месеца после смрти мученика нашли место њиховог упокојења, видели су да је велика кнегиња лежала на дубини од 15 метара, држећи икону Спаситеља на прсима, којом је била благословена у дан када је примила православље. Праведници вечно живе! Руски новомученици су оне жртве, које је очекивала Васељенска Црква – они су допунили број убијених зарад Речи Божије. И ко зна, колико ће још трајати то «мало» апокалиптично доба, у ком овоземаљска Црква сазрева за Суд Божији, који ће се осветити свим живима на земљи за проливену крв праведника? С руског Александар Ђокић Архимандрит Јован (Крестjанкин) 18 / 07 / 2017 http://www.pravoslavie.ru/srpska/105201.htm
  15. Девојчица И. Н. (14) из села Мраморак код Ковина, коју је ујак А. Н. (40) силовао и направио јој дете, аботираће у понедељак Вишемесечно злостављање откривено је у четвртак када се девојчица пожалила другарици. Рекла је да не може више да поднесе ујака, који је месецима силовао. Признала је и да јој је ујак направио дете и да је трудна – рекао је за Ало извор близак истрази. Случај је одмах пријављен полицији у Ковину, јавља Телеграф. А. Н. је ухапшен. узети су му тренерка, фармерке и заплењен му је “ауди” у ком се догодило силовање да би се изоловао ДНК. Случај води Тужилаштво у Смедереву, а истрага ће утврдити шта се догодило. Мајка девојчице је запрепашћена, а каже да је и њу рођени брат покушао да силује након очеве смрти. А.Н. има десеторо деце са супругом, од чега је четворо болесно. Она је упозната са догађајем, и каже да га се цела родбина одрекла када је пукла брука. Девојчица је у полицији испричала све шта се десило, док је њен ујак све слушао спуштеног погледа. – Сачекао ме и наредио ми да уђем у ауто. Потом ме је силовао, не знам ни сама колико пута, а ја сам ћутала из страха и срамоте. Рекла сам му да ме остави и да мислим да сам трудна, на шта ми је одговорио: “Баш ме брига” и опет ме силовао – рекла је И. Н. Вечерње Новости
×
×
  • Create New...