Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'оливер'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 35 results

  1. У четвртак 7. фебруара 2019. године у просторијама карате клуба "Феникс Кан" у Жаркову (улица Космајска 56), беседиће презвитер Оливер Суботић, парох храма Светог Вазнесења Господњег у Жаркову. Отац Оливер ће одржати предавање под називом "Хришћанске врлине и борилачке вештине". Сви су добродошли на ово духовно вече кажу организатори.
  2. У тридесету недељу по Духовима, а у дан када наша Света Црква слави празник Детињци, Свету Литургију у Храму Светог Јована Владимира служио је презвитер др Оливер Суботић управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић и протојереј Љубомир Јовановић. Након прочитаног Јеванђеља, отац Оливер обратио се бесједом присутним вјерницима. Велики број дјеце и вјерног народа приступио је Светим Тајнама и причестио се тијелом и крвљу Господњим. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. За званичне интернет странице храма Вазнесења Господњег на Жаркову доносимо звучни запис беседе пречасног презвитера др Оливера Суботића, коју је изговорио на литургијском сабрању у двадесет трећу недељу по Педесетници, 4. новембра ове године. Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  4. За званичне интернет странице храма Вазнесења Господњег на Жаркову доносимо звучни запис беседе пречасног презвитера др Оливера Суботића, коју је изговорио на литургијском сабрању у двадесет трећу недељу по Педесетници, 4. новембра ове године. Звучни запис беседе View full Странице
  5. ризница богословља

    Презвитер др Оливер Суботић: Хришћански етос у доба Фејсбука

    -Пред којим се изазовима глобализације налазе чланови Православне Цркве у савременом свету и каква решења постоје за мисију Цркве? Глобализација је у ужем смислу процес који настаје после Другог светског рата под утицајем формирања великих војно-политичких блокова, економских савеза, широком употребом интерконтиненталних транспортних средстава и развојем информационо-комуникационих технологија. Сматрам да је кључни глобализациони изазов за Цркву временско-просторна компресија, која се односи на превазилажење просторних дистанци и изражена мобилност људи, као и свеопште учешће у сфери глобалних комуникација. И други изазови, попут културне хомогенизације, транстериторијалности и слабљења суверенитета националних држава су важни, али су у неком виду постојали и у претходним историјским епохама, док је временско просторна компресија par excellence глобализациони феномен. Ови феномени несумњиво отварају нове могућности за мисију Цркве, али упоредо стварају и нове проблеме. -Како се дефинише црквени однос према аспектима глобализације који су неспојиви са подвижничко-литургијским етосом Цркве? Претпостављам да сте мислили на феномене вредносног релативизма, хедонизма и нехуманог израбљивања сиромашних земаља од стране мултинационалних компанија? У том погледу нема потребе тражити неко посебно решење већ треба дати јасан и недвосмислен негативан став, по могућству у званичној социјалној концепцији. Велики проблем представља и глобални потрошачки етос, који је само споља гледано вредносно неутралан. Тај етос покушава да под своју логику сведе чак и духовни живот – колико само верника данас долази у храмове да би „задовољили духовне потребе“, а не да би остварили свој идентитет у Христу? Или се срећу са свештеником само за „водице“ и сличне требе? А то је ништа друго до верна пројекција потрошачког менталитета на црквени живот који на тај начин поприма сервисни карактер. Такво стање на дужи рок је веома штетно и захтева озбиљну критичку опсервацију. -На који начин се СПЦ одупире моделу тоталне културне унификације? Она то чини самим својим бићем. Сетимо се да у историјском смислу Источна Црква никада није имала искушење културне унификације унутар свог организма, што се поготово види у погледу језика богослужења и културних особености сваке помесне Цркве. Наше крсне славе и хришћански обичаји су још једна потврда културне особености једне помесне Православне Цркве. Једино што је међу помесним Црквама на глобалном нивоу у неку руку „унификовано“ јесте исповедање вере – један Господ, једна вера (Еф. 4, 5). -Може ли се литургијски доживљај поделити и у интернет простору, под условом да поуздано знамо да припада Цркви? Литургијски доживљај се у виртуелном простору може само делимично пренети из једног једноставног разлога: човек се не може „виртуелно“ причестити. Интернет може помоћи да људе информишемо о литургијском животу, али искуство тог живота се стиче непосредно. Стога виртуелни простор треба јасно одвојити од реалног живота конкретне литургијске заједнице којој одређени хришћанин припада. Форсирање концепта тзв. „електронске Цркве“ који пропагирају неки модернистички кругови да би задобили што више младих је огроман промашај јер заводи људе од основног циља који је сједињење са Христом и активно учешће у животу Цркве. -Колико је примамљив електронски дневник, блог за хришћански ритам живота? Лично поседујем електронску презентацију организовану у виду блога (на адреси www.covekitehnologija.com) на којој повремено објављујем своје чланке, предавања, мишљења о одређеним темама. У том смислу сматрам да форма блога може бити веома корисна за православне теологе који повремено треба да објављују своје мисионарске текстове. Свакако да се блог може искористити и за опсервације актуелних тема хришћанског живота које би биле поучне за друге хришћане. -Да ли Црква треба да користи Фејсбук социјалну мрежу и да ли је она погодна за пренос црквених порука и међуцрквену комуникацију? Лично нисам склон овој нити сличним социјалним мрежама, из више разлога. Први је чињеница да је реч о пројекту који је у рукама једне корпорације, што ће рећи да она одређује не само садашњи изглед, правила, концепт… већ и будући развој. Да ли ћемо већ сутра поред Фејсбук профила имати, рецимо, рекламне банере на чији садржај не можемо утицати? То нико не може гарантовати. Друго, постоји и проблем креативности и површности комуникације с обзиром да се спроводи на уско конципиран начин који је творац мреже предефинисао. Треће, постоји проблем аутентичности – свако може под произвољним именом да отвори налог на Фејсбуку. Посебан проблем је парадокс повећања асоцијалности чланова социјалних мрежа, који се односи на истовремено приближавање људи који су просторно удаљени, а фактичко отуђење од оних који су у најнепосреднијој близини. Видећемо шта ће време показати у том погледу, али ми се чини да концепт социјалних мрежа већ сада има много недостатака. -Како апеловати на хришћанску одговорност младих који се све више одлучују да буду отуђени актери виртуелних интернет сабрања, него активни литургијски чланови Цркве? Једино развијањем здраве литургијске свести. Свештеници су прва и најважнија карика – Христос је тај који призива људе, а ми свештеници морамо да им пружимо све од себе да у подвижничко-литургијском животу своје Цркве осете „Очев дом“ и пронађу свој идентитет. Ту имам и лично искуство – Господу сам благодаран што ми је у почетку хришћанског живота послао изузетног духовника у личности о. Бранка (данас архимандрита Нектарија) Татарина. Друга важна карика су вероучитељи који имају огромну мисију да својим ученицима не преносе само знање већ и један здрав однос према литургијском животу. Веронаука је велика шанса за нашу Цркву да младима пренесе аутентичан хришћански доживљај. Зато је важно да вероучитељ са ученицима, поред радна на часу, заједно буде у храму на молитви и на причешћу. А тек потом да оствари и неки вид електронске комуникације са њима, тиме се посредно даје до знања да је непосредан физички контакт незаменљив. И трећа важна карика јесу академске богословске установе које формирају свештенике и вероучитеље. Овде опет имам лично искуство у погледу огромног значаја Православног богословског факултета у Београду за сопствено теолошко образовање. -Можете ли нам изнети податке колико грађана Србије учествује у интернет комуникацији, а колико верника активно приступа савременим информационим технологијама? Према прошлогодишњим истраживањима употребе информационо-комуникационих технологија које је спровео Републички завод за статистику, само половина домаћинстава Србије је поседовало рачунар, а четрдесет посто интернет прикључак. Свакако да је тако мали проценат условљен факторима различите врсте: вишегодишњом тешком економском ситуацијом у нашој земљи, старошћу нације (највећи број корисника интернета увек су млади људи), неадекватном институционалном подршком информатичком сектору. А што се тиче броја православних хришћана који су активни на интернету, субјективан утисак је да он у потпуности зависи од старосне доби: млади су потпуно активни, а старији готово неактивни. -СПЦ је аргументовано критиковала тзв. „чиповање Србије“, односно пројекат увођења биометријских система идентификације за све грађане, што је наишло и на подршку светских организација које се боре за право на приватност уз нескривено одушевљење што се српски народ, толико медијски оцрњен задњих година, бори са својом Црквом за своја електронска права. Зашто је опасан тзв. „информациони тоталитаризам“? Не можемо говорити о тоталитаризму у историјском, правно-политичком смислу који је дефинисан помоћу тачно одређених друштвених параматера, али можемо у смислу тоталног покривања информационог спектра у једном друштву, било да је реч о тоталном електронском надзору популације, контроли над мас-медијском сфером или њиховој комбинацији. Биометријски системи које сте поменули су само једна карика у сложеном ланцу. Друштво под надзором не рађа слободне људе, већ конформисте и ту је основна опасност која се тиче слободе и дигнитета личности и могућности њене спонтане делатности у друштву. -Познато је да је СПЦ Жичким апелом актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана Србије у контексту биометријских система идентификације. Да ли су ови закључци и данас актуелни и колико су утицали на недоумице верника и осталих грађана? Закључци који су пре шест година донети у Жичи су и дан-данас актуелни уколико се контекстуализују. Велика Британија је, рецимо, пре неколико месеци после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројекат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезно узимање биометрије од грађана још пре три године. У Србији је стање у том погледу неодређено – СПЦ јесте извојевала једну важну битку на пољу приватности, али је свест о значају приватности међу нашим грађанима на веома ниском нивоу. Мишљења међу верницима се, нажалост, често крећу између два екстремна пола: један је површна релативизација значаја борбе за приватност, а други је подизање претеране панике без трезвеног промишљања. -Може ли се подвући јасна граница када „електронска демократија“ престаје да буде један од саставних концепата информационог друштва, а када угрожава слободу и критичку мисао у технолошкој цивилизацији? Мера је положај човека – уколико је он скрајнут, подређен неком безличном циљу или му се намеће неко технолошко решење, онда се налазимо на клизавом терену, ма чиме се исти правдао. Информационо друштво данашњице у великој мери постаје информационо-контролисано друштво под утицајем некритичког модернизма, процеса релативизације приватности, наметањем културе безбедности у императивном смислу, дехуманизоване рационализације и оним што неки аутори називају доктрином „фискалног детерминизма“, која се ослања искључиво на смањење трошкова. Потребно је вратити човеку место које му припада, а то није једноставан задатак, захтева мобилизацију свих мислених капацитета једног друштва. -Црква је преузела цивилизацијску одговорност и покренула питање друштвене одговорности осталих институција и академске заједнице. Да ли је за проширивање базе података у Србији потребна масовна сагласност грађана, отварање јавне дебате и дискусија, обзиром да се планирају масовне централизоване базе података у будућности? Јавна дебата у погледу питања која сте навели је свакако потребна и логично је да постоји у свим савременим друштвима која негују права и слободе грађана. У Србији та јавна дебата још увек није на задовољавајућем нивоу, али је приметно да се појављује све више припадника академске заједнице који препознају важност ове проблематике. Није наодмет поменути и огроман значај формирања Покрета за електронску приватност, који води познати информатички стручњак Александар Арсенин. Та грађанска иницијатива је покренула нека важна питања у широј јавности. Проблематиком афирмације и заштите приватности примарно и треба да се баве таква удружења и академска заједница, док је Црква ту да пружи подршку. -При Архиепископији београдско-карловачкој постоји Центар за проучавање и употребу савремених технологија, који је јединствен у православном свету. Које су досадашње заслуге овог Центра? Многи су били затечени авангардним покретањем овог питања. Чланови поменутог Центра су у протекле три године били активни на више поља. Поменућу само најважније: учешће у великом броју стручних скупова на тему употребе информационо-комуникационих технологија, стратегија сигурности и безбедности информација у савременом друштву, ангажовање у Радној групи за ћирилични интернет домен Србије, израде критичких опсервација у погледу предлога неких законских решења. Посебан куриозитет је што су наши стручни сарадници ангажовани на потпуно добровољној основи. -На који начин Црква може да утиче на почетак преображаја Србије у институционалном погледу подсећајући на етос жртве за другог који је вечити одговор хришћанина на изазове времена? Како у потрошачкој цивилизацији крајњег индивидуализма афирмисати видовдански етос? О томе сам говорио пре две године на отварању Видовданског сабора на Љубићу. Глобално потрошачко друштво нас моделује као људе са својим потребама, материјалним и духовним, које је потребно задовољити, док се наш ближњи у тој поставци слабо примећује. Хришћанство, са друге стране, говори о ближњем као кључној шанси за спасење. Конкретан пример: свако од нас ће током седмице наићи на макар једног човека у оскудици, материјалној или духовној. Потрошачка свест ће поћи од тога да је то његов проблем, или у најбољем случају, да има неко други ко брине за социјално угрожене слојеве становништва. За хришћанску свест, међутим, тај човек је онај за кога ће се дати одговор на Страшном Суду и одмах се поставља питање шта смо учинили да га нахранимо, оденемо, заштитимо или макар утешимо. Заборавите велике институционалне „пројекте“ ако на микросоцијалном плану не изведемо ову кључну трансформацију на плану свести српског народа који себе у највећем проценту сматра православним. То је видовдански етос у времену глобализације – етос пожртвованости за ближњег у свакој животној ситуацији. Тај етос је гарант нашег опстанка овде, али и путоказ за живот вечни.
  6. Са интернет странице Човек и технологија доносимо интервју са презвитером др Оливером Суботићем, који је објављен у Православљу - новинама Срспке Патријаршије (бр. 1055/2011). -Пред којим се изазовима глобализације налазе чланови Православне Цркве у савременом свету и каква решења постоје за мисију Цркве? Глобализација је у ужем смислу процес који настаје после Другог светског рата под утицајем формирања великих војно-политичких блокова, економских савеза, широком употребом интерконтиненталних транспортних средстава и развојем информационо-комуникационих технологија. Сматрам да је кључни глобализациони изазов за Цркву временско-просторна компресија, која се односи на превазилажење просторних дистанци и изражена мобилност људи, као и свеопште учешће у сфери глобалних комуникација. И други изазови, попут културне хомогенизације, транстериторијалности и слабљења суверенитета националних држава су важни, али су у неком виду постојали и у претходним историјским епохама, док је временско просторна компресија par excellence глобализациони феномен. Ови феномени несумњиво отварају нове могућности за мисију Цркве, али упоредо стварају и нове проблеме. -Како се дефинише црквени однос према аспектима глобализације који су неспојиви са подвижничко-литургијским етосом Цркве? Претпостављам да сте мислили на феномене вредносног релативизма, хедонизма и нехуманог израбљивања сиромашних земаља од стране мултинационалних компанија? У том погледу нема потребе тражити неко посебно решење већ треба дати јасан и недвосмислен негативан став, по могућству у званичној социјалној концепцији. Велики проблем представља и глобални потрошачки етос, који је само споља гледано вредносно неутралан. Тај етос покушава да под своју логику сведе чак и духовни живот – колико само верника данас долази у храмове да би „задовољили духовне потребе“, а не да би остварили свој идентитет у Христу? Или се срећу са свештеником само за „водице“ и сличне требе? А то је ништа друго до верна пројекција потрошачког менталитета на црквени живот који на тај начин поприма сервисни карактер. Такво стање на дужи рок је веома штетно и захтева озбиљну критичку опсервацију. -На који начин се СПЦ одупире моделу тоталне културне унификације? Она то чини самим својим бићем. Сетимо се да у историјском смислу Источна Црква никада није имала искушење културне унификације унутар свог организма, што се поготово види у погледу језика богослужења и културних особености сваке помесне Цркве. Наше крсне славе и хришћански обичаји су још једна потврда културне особености једне помесне Православне Цркве. Једино што је међу помесним Црквама на глобалном нивоу у неку руку „унификовано“ јесте исповедање вере – један Господ, једна вера (Еф. 4, 5). -Може ли се литургијски доживљај поделити и у интернет простору, под условом да поуздано знамо да припада Цркви? Литургијски доживљај се у виртуелном простору може само делимично пренети из једног једноставног разлога: човек се не може „виртуелно“ причестити. Интернет може помоћи да људе информишемо о литургијском животу, али искуство тог живота се стиче непосредно. Стога виртуелни простор треба јасно одвојити од реалног живота конкретне литургијске заједнице којој одређени хришћанин припада. Форсирање концепта тзв. „електронске Цркве“ који пропагирају неки модернистички кругови да би задобили што више младих је огроман промашај јер заводи људе од основног циља који је сједињење са Христом и активно учешће у животу Цркве. -Колико је примамљив електронски дневник, блог за хришћански ритам живота? Лично поседујем електронску презентацију организовану у виду блога (на адреси www.covekitehnologija.com) на којој повремено објављујем своје чланке, предавања, мишљења о одређеним темама. У том смислу сматрам да форма блога може бити веома корисна за православне теологе који повремено треба да објављују своје мисионарске текстове. Свакако да се блог може искористити и за опсервације актуелних тема хришћанског живота које би биле поучне за друге хришћане. -Да ли Црква треба да користи Фејсбук социјалну мрежу и да ли је она погодна за пренос црквених порука и међуцрквену комуникацију? Лично нисам склон овој нити сличним социјалним мрежама, из више разлога. Први је чињеница да је реч о пројекту који је у рукама једне корпорације, што ће рећи да она одређује не само садашњи изглед, правила, концепт… већ и будући развој. Да ли ћемо већ сутра поред Фејсбук профила имати, рецимо, рекламне банере на чији садржај не можемо утицати? То нико не може гарантовати. Друго, постоји и проблем креативности и површности комуникације с обзиром да се спроводи на уско конципиран начин који је творац мреже предефинисао. Треће, постоји проблем аутентичности – свако може под произвољним именом да отвори налог на Фејсбуку. Посебан проблем је парадокс повећања асоцијалности чланова социјалних мрежа, који се односи на истовремено приближавање људи који су просторно удаљени, а фактичко отуђење од оних који су у најнепосреднијој близини. Видећемо шта ће време показати у том погледу, али ми се чини да концепт социјалних мрежа већ сада има много недостатака. -Како апеловати на хришћанску одговорност младих који се све више одлучују да буду отуђени актери виртуелних интернет сабрања, него активни литургијски чланови Цркве? Једино развијањем здраве литургијске свести. Свештеници су прва и најважнија карика – Христос је тај који призива људе, а ми свештеници морамо да им пружимо све од себе да у подвижничко-литургијском животу своје Цркве осете „Очев дом“ и пронађу свој идентитет. Ту имам и лично искуство – Господу сам благодаран што ми је у почетку хришћанског живота послао изузетног духовника у личности о. Бранка (данас архимандрита Нектарија) Татарина. Друга важна карика су вероучитељи који имају огромну мисију да својим ученицима не преносе само знање већ и један здрав однос према литургијском животу. Веронаука је велика шанса за нашу Цркву да младима пренесе аутентичан хришћански доживљај. Зато је важно да вероучитељ са ученицима, поред радна на часу, заједно буде у храму на молитви и на причешћу. А тек потом да оствари и неки вид електронске комуникације са њима, тиме се посредно даје до знања да је непосредан физички контакт незаменљив. И трећа важна карика јесу академске богословске установе које формирају свештенике и вероучитеље. Овде опет имам лично искуство у погледу огромног значаја Православног богословског факултета у Београду за сопствено теолошко образовање. -Можете ли нам изнети податке колико грађана Србије учествује у интернет комуникацији, а колико верника активно приступа савременим информационим технологијама? Према прошлогодишњим истраживањима употребе информационо-комуникационих технологија које је спровео Републички завод за статистику, само половина домаћинстава Србије је поседовало рачунар, а четрдесет посто интернет прикључак. Свакако да је тако мали проценат условљен факторима различите врсте: вишегодишњом тешком економском ситуацијом у нашој земљи, старошћу нације (највећи број корисника интернета увек су млади људи), неадекватном институционалном подршком информатичком сектору. А што се тиче броја православних хришћана који су активни на интернету, субјективан утисак је да он у потпуности зависи од старосне доби: млади су потпуно активни, а старији готово неактивни. -СПЦ је аргументовано критиковала тзв. „чиповање Србије“, односно пројекат увођења биометријских система идентификације за све грађане, што је наишло и на подршку светских организација које се боре за право на приватност уз нескривено одушевљење што се српски народ, толико медијски оцрњен задњих година, бори са својом Црквом за своја електронска права. Зашто је опасан тзв. „информациони тоталитаризам“? Не можемо говорити о тоталитаризму у историјском, правно-политичком смислу који је дефинисан помоћу тачно одређених друштвених параматера, али можемо у смислу тоталног покривања информационог спектра у једном друштву, било да је реч о тоталном електронском надзору популације, контроли над мас-медијском сфером или њиховој комбинацији. Биометријски системи које сте поменули су само једна карика у сложеном ланцу. Друштво под надзором не рађа слободне људе, већ конформисте и ту је основна опасност која се тиче слободе и дигнитета личности и могућности њене спонтане делатности у друштву. -Познато је да је СПЦ Жичким апелом актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана Србије у контексту биометријских система идентификације. Да ли су ови закључци и данас актуелни и колико су утицали на недоумице верника и осталих грађана? Закључци који су пре шест година донети у Жичи су и дан-данас актуелни уколико се контекстуализују. Велика Британија је, рецимо, пре неколико месеци после вишегодишњих дебата, притиска једног дела академске заједнице и невладиног сектора потпуно укинула биометријске личне карте и централну базу биометријских података, иако је то био пројекат који је лабуристичка влада годинама здушно пропагирала. Немачка је такође укинула обавезно узимање биометрије од грађана још пре три године. У Србији је стање у том погледу неодређено – СПЦ јесте извојевала једну важну битку на пољу приватности, али је свест о значају приватности међу нашим грађанима на веома ниском нивоу. Мишљења међу верницима се, нажалост, често крећу између два екстремна пола: један је површна релативизација значаја борбе за приватност, а други је подизање претеране панике без трезвеног промишљања. -Може ли се подвући јасна граница када „електронска демократија“ престаје да буде један од саставних концепата информационог друштва, а када угрожава слободу и критичку мисао у технолошкој цивилизацији? Мера је положај човека – уколико је он скрајнут, подређен неком безличном циљу или му се намеће неко технолошко решење, онда се налазимо на клизавом терену, ма чиме се исти правдао. Информационо друштво данашњице у великој мери постаје информационо-контролисано друштво под утицајем некритичког модернизма, процеса релативизације приватности, наметањем културе безбедности у императивном смислу, дехуманизоване рационализације и оним што неки аутори називају доктрином „фискалног детерминизма“, која се ослања искључиво на смањење трошкова. Потребно је вратити човеку место које му припада, а то није једноставан задатак, захтева мобилизацију свих мислених капацитета једног друштва. -Црква је преузела цивилизацијску одговорност и покренула питање друштвене одговорности осталих институција и академске заједнице. Да ли је за проширивање базе података у Србији потребна масовна сагласност грађана, отварање јавне дебате и дискусија, обзиром да се планирају масовне централизоване базе података у будућности? Јавна дебата у погледу питања која сте навели је свакако потребна и логично је да постоји у свим савременим друштвима која негују права и слободе грађана. У Србији та јавна дебата још увек није на задовољавајућем нивоу, али је приметно да се појављује све више припадника академске заједнице који препознају важност ове проблематике. Није наодмет поменути и огроман значај формирања Покрета за електронску приватност, који води познати информатички стручњак Александар Арсенин. Та грађанска иницијатива је покренула нека важна питања у широј јавности. Проблематиком афирмације и заштите приватности примарно и треба да се баве таква удружења и академска заједница, док је Црква ту да пружи подршку. -При Архиепископији београдско-карловачкој постоји Центар за проучавање и употребу савремених технологија, који је јединствен у православном свету. Које су досадашње заслуге овог Центра? Многи су били затечени авангардним покретањем овог питања. Чланови поменутог Центра су у протекле три године били активни на више поља. Поменућу само најважније: учешће у великом броју стручних скупова на тему употребе информационо-комуникационих технологија, стратегија сигурности и безбедности информација у савременом друштву, ангажовање у Радној групи за ћирилични интернет домен Србије, израде критичких опсервација у погледу предлога неких законских решења. Посебан куриозитет је што су наши стручни сарадници ангажовани на потпуно добровољној основи. -На који начин Црква може да утиче на почетак преображаја Србије у институционалном погледу подсећајући на етос жртве за другог који је вечити одговор хришћанина на изазове времена? Како у потрошачкој цивилизацији крајњег индивидуализма афирмисати видовдански етос? О томе сам говорио пре две године на отварању Видовданског сабора на Љубићу. Глобално потрошачко друштво нас моделује као људе са својим потребама, материјалним и духовним, које је потребно задовољити, док се наш ближњи у тој поставци слабо примећује. Хришћанство, са друге стране, говори о ближњем као кључној шанси за спасење. Конкретан пример: свако од нас ће током седмице наићи на макар једног човека у оскудици, материјалној или духовној. Потрошачка свест ће поћи од тога да је то његов проблем, или у најбољем случају, да има неко други ко брине за социјално угрожене слојеве становништва. За хришћанску свест, међутим, тај човек је онај за кога ће се дати одговор на Страшном Суду и одмах се поставља питање шта смо учинили да га нахранимо, оденемо, заштитимо или макар утешимо. Заборавите велике институционалне „пројекте“ ако на микросоцијалном плану не изведемо ову кључну трансформацију на плану свести српског народа који себе у највећем проценту сматра православним. То је видовдански етос у времену глобализације – етос пожртвованости за ближњег у свакој животној ситуацији. Тај етос је гарант нашег опстанка овде, али и путоказ за живот вечни. View full Странице
  7. Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. *Ауторизовано предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године Извор: Човек и технологија
  8. Насиље је феномен који је присутан у свим историјским епохама: од Каина и Авеља па до данас. Оно се разликује само у својим појавним облицима. У наше време, поред свих већ познатих облика насиља, све се више говори и о такозваном „електронском насиљу“. Најједноставније речено, то је онај вид насиља који се спроводи уз употребу електронских, или још прецизније, информационо-комуникационих технологија. Но ово одређење није довољно за прецизну идентификацију проблема о коме је реч и потребно је навести барем још неколико специфичних одлика тог вида насиља. Једна од таквих одлика јесу промене на пољу субјеката и „објеката“ насиља. У ранијим епохама насилници су углавном били људи који су имали јасно изражену моћ у друштвеним односима. Та моћ је могла бити брутална сила усмерена према физички слабијем од себе; могла је имати политички карактер и односити на неподобне; могла је произилазити из материјално-пословног статуса и огледати се у односу према подређенима на радном месту; или се, пак, рефлектовати унутар породичних односа између јачег и слабијег пола… Информационо-комуникационе технологије наведену парадигму донекле релативизују. Наиме, некада се догоди да људи који су духовно, интелектуално или физички инфериорни у реалном свету у виртуелној сфери малтретирају друге. Било је тога свакако и раније: дешавало се да повучени, послушни и неконфликтни службеник кући малтретира своје укућане или, супротно, да супружник недостатак свог ауторитета у кући „надомести“ насилничким понашањем према подређенима на послу. Међутим, „мета“ електронског насиља није примарно на микросоцијалном плану дома или радног места, већ је често на макросоцијалном нивоу и укључује веома моћне и утицајне људе у друштву. Ту је основна промена. Одличан пример су скорашњи случајеви бруталних претњи неким личностима из јавног живота преко друштвених мрежа. То заправо значи да информационо-комуникационе технологије уводе сасвим нове друштвене видове моћи (попут сајбер-моћи). Друга специфична одлика електронског насиља је проширен опсег метода. Наиме, електронско насиље се може спроводити кроз више различитих видова. Први, најједноставнији, јесте коришћење „класичног“ облика насиља на технолошки гледано нови начин. Примера ради, некада је актуелно било класично вербално вређање и шиканирање „лицем у лице“, а данас је то лако преточити у електронски текст и слати на електронску пошту или е-профил. Други, сложенији вид електронског насиља, јесте комбинација старих и нових метода. Рецимо, када одређена особа физички малтретира ученика у школи (класично насиље), то малтретирање сними видео камером и снимак постави на интернет (што је већ електронско насиље). И треће, постоје и потпуно нови видови насиља над личношћу у домену електронске сфере – добар пример је повреда електронске приватности, објава приватних података и у вези са тиме психичке трауме које доживљавају људи чија је интима нарушена. Још једна специфична одлика електронског насиља је његова дематеријализација и општа доступност. Насилници у ранијим епохама нису могли бити баш сви – ипак је требало имати одређене „предуслове“. У електронском свету то је омогућено готово свима и у односу према свима: свако може отворити сајт, е-групу или нешто слично и на њима покренути кампању против било ког човека, поставити његове приватне слике или слати претеће поруке. Поред тога, уколико се узме у обзир огроман број крајње поткултурних коментара на разним форумима и блоговима, насиље постаје општедоступно не само у погледу технике, већ и у погледу културе која у начелу влада на интернету (од тога нису имуни ни религијски форуми). На тај начин човек се навикава да снижава праг толеранције на насиље, па чак и да га у некој мери апсорбује. Када је реч о одговору на овај сложени проблем, он такође мора бити вишеструк. Најједноставније је поступити у случајевима отворених претњи некој личности преко е-медија – у питању је криминална радња где је главни посао за људе из безбедносних структура друштва. Други ниво решавања овог проблема јесте формирање здравих навика и културе општења у електронској сфери зарад превенције електронског насиља. Трећи вид се односи на ублажавање последица оних случајева насиља који се односе на припаднике тзв. сајбер-заједница. Дешава се, наиме, да поготово млади људи доспеју у тешка психичка стања (која могу довести до фаталног исхода) само зато што их је нека интернет-заједница којој су припадали изоловала или учинила прокаженима. Ту долазимо до сложенијег проблема који се заправо тиче идентитета личности, због чега са младим људима морамо радити на изградњи стабилних физичких идентитета који су везани за породице, школу, Цркву… а не за нека виртуелна сабрања. На тај начин, нарушавање њихових „виртуелних“ идентитета на мрежи не доводи у питање њихово биће и његове темеље. Но кључни начин за борбу против насиља уопште није системског, већ личносног карактера. Наиме, једини прави одговор на насиље је рад на светости сопственог живота свакога од нас понаособ. Један подвижник је добро приметио да појава само једног светитеља у неком времену задаје страховит ударац злу на космичком нивоу. Узмимо Светог Саву за пример. Он јесте пуно организовао и основао и уредио… али за нас је значајна пре свега светост његовог живота, његов јединствен лични пример начина живота и пожртвованости који је инспирација за толике генерације које су дошле после њега све до данас. Из његове свете личности извире не само оно што је за живота постигао, већ и оно што је вековима после њега до дана данашњег опстало. Скоро је једно дете на телевизији на питање ко је био Свети Сава дало следећи одговор: „Он је био племић, монах, наш први архиепископ, просветитељ… Он је у ствари био један веома добар човек“. Та доброта Светог Саве неодољиво плени и даје суштински ударац сваком злу и насиљу, било оно класично, „електронско“ или неко друго. Исто вреди и за оне који су Светом Сави следовали по духу – сетимо се само блаженопочившег патријарха српског Г. Павла. Како скоро рече један ђакон: можда се не можемо сетити речи, мисли, теолошких дела блаженопочившег Патријарха, али ћемо се свакако сетити његовог лика и начина на који је живео. А то је сасвим довољно да нас инспирише на добра дела и хришћански живот. Дакле, пут савлађивања свако насиља, па тако и овог „електронског“, полази савлађивања својих страсти и слабости и рада на сопственом идентитету и светости. Увек је најтеже победити насилника у себи – када то успемо, онда ће и све институционално-системске делатности на сузбијању насиља око нас дати прави плод. *Ауторизовано предавање одржано у Гимназији Свети Сава у Београду, 25. јануара 2012. године Извор: Човек и технологија View full Странице
  9. Наиме, у српској историји ћемо пронаћи људе које су верне аналогије старозаветним личностима, патријарсима и пророцима по значају за свој народ. Тако је Стефан Немања односно Симеон Мироточиви по свом значају за Србе исто што је и Авраам по свом значају за Јевреје, а заслуге Светог Саве у погледу црквеног устројства за Србе су исте као и заслуге Мојсеја за Јевреје у погледу старозаветног Закона. Ко је онда међу нашим историјским личностима аналогија за Светог Илију? То је сваки онај Србин који је храбар, истинит и веран Богу да изобличи грехе свога народа и његово неверство према Господу. Као што је старозаветни Израиљ био тврдоврат, тако је и наш српски народ, у готово истој мери. Као што је старозаветни Израиљ био васпитаван страдањим, тако је и са Србима. И као што је пророк Илија јеврејском народу стално говорио да не може да храмâ на обе ноге, већ да треба да се одлучи хоће ли служити истинитом Богу Господу или лажном богу Ваалу (в. 1Цар 18, 21), тако је и са Србима: стално храмају на обе ноге и вазда им је потребно да их неко пророчки изобличава због неверства Христу. Због тога им је у своје време свети Владика Николај, као својеврсни „српски Илија“, песнички упућивао прекор да „на три вере оком намигују, а ниједну право не верују“. Када би пророк Илија данас дошао међу нас, можда баш у овај градић под Златаром, сигурно је да би поставио једноставна питања свима нама који смо убеђени да смо православни хришћани. Примера ради, питао би зашто нема још људи на недељној литургији – да ли можда зато што су суботом увече до касно у кафанама, кафићима и дискотекама? Или зашто златарска Сиријада мора да се организује баш на петак, зар нема других благословених дана током седмице када се не пости? Питања би била крајње једноставна, а 0дговор би био мук, баш као и у старозаветно време. Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин. * Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене на Илиндан 2013. године у храму Свете Тројице у Новој Вароши.
  10. У име Оца и Сина и Светога Духа.* Светог пророка Илију наш народ посебно цени и слави као угодника Божијег. Ако не рачунамо Светог Јована Претечу и Пророка, који је заправо граница између пророкâ Старог и Новог Завета, онда је Свети Илија у нашем народу у посебној богослужбеној части међу свим старозаветним пророцима. Он је међу њима једини заповедни празник, или „црвено слово“, како би то наш народ једноставније рекао. На данашњи дан највећи број Срба који су при сеоским домаћинствима не ради никакве радове у знак тог поштовања. Додуше, ако је до правог поштовања, онда би заправо требало да дођу на Литургију у храм на данашњи дан, али шта је ту је, зар се на неки начин указује дужно поштовање према празничном дану. Откуда то да је Свети Илија у толиком поштовању међу Србима? Постоји овде неки чудан промисао. Наиме, у српској историји ћемо пронаћи људе које су верне аналогије старозаветним личностима, патријарсима и пророцима по значају за свој народ. Тако је Стефан Немања односно Симеон Мироточиви по свом значају за Србе исто што је и Авраам по свом значају за Јевреје, а заслуге Светог Саве у погледу црквеног устројства за Србе су исте као и заслуге Мојсеја за Јевреје у погледу старозаветног Закона. Ко је онда међу нашим историјским личностима аналогија за Светог Илију? То је сваки онај Србин који је храбар, истинит и веран Богу да изобличи грехе свога народа и његово неверство према Господу. Као што је старозаветни Израиљ био тврдоврат, тако је и наш српски народ, у готово истој мери. Као што је старозаветни Израиљ био васпитаван страдањим, тако је и са Србима. И као што је пророк Илија јеврејском народу стално говорио да не може да храмâ на обе ноге, већ да треба да се одлучи хоће ли служити истинитом Богу Господу или лажном богу Ваалу (в. 1Цар 18, 21), тако је и са Србима: стално храмају на обе ноге и вазда им је потребно да их неко пророчки изобличава због неверства Христу. Због тога им је у своје време свети Владика Николај, као својеврсни „српски Илија“, песнички упућивао прекор да „на три вере оком намигују, а ниједну право не верују“. Када би пророк Илија данас дошао међу нас, можда баш у овај градић под Златаром, сигурно је да би поставио једноставна питања свима нама који смо убеђени да смо православни хришћани. Примера ради, питао би зашто нема још људи на недељној литургији – да ли можда зато што су суботом увече до касно у кафанама, кафићима и дискотекама? Или зашто златарска Сиријада мора да се организује баш на петак, зар нема других благословених дана током седмице када се не пости? Питања би била крајње једноставна, а 0дговор би био мук, баш као и у старозаветно време. Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин. * Ауторизована верзија литургијске беседе изговорене на Илиндан 2013. године у храму Свете Тројице у Новој Вароши. View full Странице
  11. ризница богословља

    Презвитер др Оливер Суботић: Рачунарска обрада Светог Писма

    Проналаском штампарске машине преписивачки послови су сведени на минимум, али су се појавили нови видови сређивања и уобличавања материјала који се у наше време једноставно називају рачунарским преломом. Но, поред класичног унапређивања квалитета и брзине обраде текстуалног материјала, модерна дигитална средства су омогућила и неке потпуно нове могућности које произилазе из њихових меморијских капацитета и брзинских својстава, а које могу бити од огромне помоћи свима који проучавају теолошке науке. То се, пре свега, односи на проучавање Светог Писма. Свето Писмо у дигиталном облику Независно од тога да ли се усваја шири или ужи канон (мада Оци никада нису признавали такву разлику онако како се данас узима), Свето Писмо је књига за чије правилно и разумно читање је потребно доста времена. Управо зато што је у питању богонадахнуто штиво, не може се читати другачије до на начин који му доликује – молитвено, под руководством Духа Светог. Није узалуд речено да се Свето Писмо на коленима разуме, с обзиром да његово истинско читање потребује пре свега молитвено расположење и литургијски етос. Православни хришћани су одувек имали овакав став према Светом Писму, при чему нису западали у крајности протестантизма који негира Свето Предање. Хришћанима који живе у 21. веку још више је олакшан приступ светим списима управо због дигиталних технологија које омогућавају паковање огромне количине података на малом простору – за дигитално смештање класичне библиотеке од неколико хиљада књига често је довољан простор једног DVD-а. Предност се не огледа само у тој чињеници, већ и у томе што је претраживање дигиталног материјала несравњиво брже и прецизније, него када се то чини на класичан начин. Ова предност сe у великој мери уочава приликом писања било ког теолошког текста, када постоји потреба за навођењем цитата или позивање на тачно одређена места у Светом Писму. Власнику Светог Писма у дигиталном облику довољно је неколико секунди да, простим уношењем неке речи или синтагме коју одређени стих садржи, претрагом пронађе жељено место у Светом Писму и пренесе га у свој текст. Имајући у виду предности дигиталних технологија, велики број помесних цркава је издао Свето Писмо у дигиталном облику. Исто је почетком 21. века учинио и Свети архијерејски синод СПЦ који је издао такво издање за потребе својих верника и теолога. Поред таквих званичних црквених пројеката, неки верници су самоиницијативно правили бесплатне (freeware) претраживаче Библије који се могу пронаћи и преузети са Интернета (претходно треба проверити чији је превод у питању). Такви прегалачки радови су заиста достојни сваке хвале с обзиром на то да су аутори у њих улагали велики труд на славу Христову. Нека им Господ узврати стоструко. Корак напред Корак напред су направили програми какав је BibleWorks. У питању су програмска решења која вишеструко проширују могућности претраге и граматичке анализе библијског текста, и то како на архаичним језицима (старојеврејски, старогрчки и латински), тако и на великом броју модерних језика, уз употребу лексикона у дигиталном облику. Колико је то корисна ствар, најбоље могу потврдити људи који се озбиљно баве проучавањем библијског текста, али и студенти богословских факултета који спремају испите везане за Свето Писмо. Оно што је посебно корисно јесте упоредни и истовремени приказ текста у неколико језичких варијанти, што је незаменљиво код упоредне анализе. Студентима који спремају старојеврејски и старогрчки језик нарочито је корисна детаљна граматичка анализа сваке речи (уз изузетан превод), као и одвојени речници који су додатни извор за библијску археологију. Овде, дакле, није ствар само у скраћивању времена потребног за одређене операције, већ и у образовном и, уопште, научном значају. Будућа решења Проучавање библијског текста је у великој мери узнапредовало коришћењем ових дигиталних помагала која у научним рукама представљају изузетан алат. Будућа решења ће вероватно имати много више материјала па бисмо ускоро могли да очекујемо појаву DVD-ова који би садржали и енциклопедијски материјал из разних области које се тичу помоћних библијских наука, поготово библијске историје, географије и археологије. Коришћењем нових алгоритама видео-компресије велика количина видео материјала се може снимити са минималним губитком квалитета. База тродимензионалних модела може да обухвати сваку природну ствар везану за свете списе, било да су у питању визуелне представе старозаветне скиније, свештеничких ношњи, флоре и фауне која се помиње у Светом Писму, топографија терена, аутентичан изглед насеља. То је класичан пример где концепт виртуелне реалности може да има доброг плода уколико је ограничен на образовне сврхе. Додатне напомене Оно што треба посебно напоменути јесте циљ употребе оваквих информационих пројеката, њихова ограничења и могућа застрањења. О правилној употреби је већ довољно афирмативног речено тако да се она своди на област научне анализе и класичне образовне сврхе. Ограничење оваквих „дигиталних асистената“ је у томе што је у питању ипак машина, тако да није могуће потпуно заменити класичну живу реч сарадника (односно професора). У том смислу и треба гледати на њих као на ефикасну допуну и помоћ у раду без претензија у другачијем смислу. Потенцијална скретања нису везана толико за сам материјал о коме је реч јер са становишта светости нема разлике да ли је свети текст записан на глини, папирусу, пергаменту, папиру или дигиталном носачу. Желећи да напомене нешто слично, апостол Павле говори о речима које нису написане мастилом, већ Духом Светим, и не на каменим даскама, већ на даскама срца (в. 2 Кор. 3,3). Реч је о нечему другом, а то је да се Светом Писму приступа пре свега са молитвеним духом и страхом Божјим, а не као било ком другом спису. У супротном уместо теологије можемо лако доћи до технологије речи, што се често дешавало разним протестанским деноминацијама. Сетимо се само Лутера који је са једне стране до крајности наглашавао значај Светог Писма, а са друге себи дозволио да пориче аутентичност и каноничност неких посланица. То су плодови рационализма без живог духа јер „слово убија, а Дух оживљује“ (2 Кор. 3,6), што је поготово важно у цивилизацији која негује copy/paste логику, која се по инерцији може пресликати чак и на теолошко поље. Такође, не би требало доћи у искушење сувише научног прилаза тексту Светог Писма. Нико здравог разума неће порицати значај научне методике приликом изучавања светих списа (напротив, разним научним испитивањима текста могуће је отклонити многе недоумице код тумачења), али исто тако треба порицати њено првенство – за хришћане је примарно увек било литургијско „испитивање“ светих списа. Стога не чуди то што се у центру олтара, на часној Трапези, налази управо Свето Писмо, чије се читање обавља на свакој Литургији, посебном интонацијом. Закључно разматрање Можемо констатовати да су дигиталне верзије Светог Писма, уз пратеће алате и енциклопедијски материјал, веома корисне и практичне за сваког научника, теолога, студента богословских наука и православног мисионара. Треба имати у виду чињеницу да је реч о богонадахнутом тексту за чије правилно разумевање је потребно надахнуће Духа Светог. Таквом тексту се не може приступати у класичном анатомском смислу, искључиво распарчавањем и граматичким анализама, као што се проучавају дела световног карактера (било класично, било дигиталним алатима). Као што ни Цркви не можемо приступати примењујући партикуларну методологију, тако нема сврхе ни Светом Писму приступати у таквом смислу. И као што Цркву поима само онај који разуме Литургију, тако и Реч Божију може истински разумети и проучавати само човек који живи литургијским животом. А у рукама хришћанина литургијског „пулса и етоса“, дигитални алати за претраживање и обраду Светог Писма могу донети велике духовне плодове. Из: Човек и информационе технологије (2013) *Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 917 (2005). Извор: Човек и технологија
  12. Читајући дела античке књижевности, често нисмо ни свесни колико је труда уложено не само у њихово стварање, већ и у физичко записивање и уобличавање. Многи писци и мислиоци су поред себе имали помоћнике-преписиваче који су им у великој мери олакшавали посао. На првом месту, то су били тахиграфи (данас су им слични стенографи) односно брзописци који су што брже записивали велики број речи. Овакве помоћнике су имали и многи ранохришћански писци, попут Оригена, коме су помагали приликом стварања Хексапле, до тада невиђене критичко-упоредне анализе текста Светог Писма. Поред тахиграфа, велику улогу су имали и калиграфи, односно краснописци, чија је улога у коначном уобличавању текста била незаменљива. Проналаском штампарске машине преписивачки послови су сведени на минимум, али су се појавили нови видови сређивања и уобличавања материјала који се у наше време једноставно називају рачунарским преломом. Но, поред класичног унапређивања квалитета и брзине обраде текстуалног материјала, модерна дигитална средства су омогућила и неке потпуно нове могућности које произилазе из њихових меморијских капацитета и брзинских својстава, а које могу бити од огромне помоћи свима који проучавају теолошке науке. То се, пре свега, односи на проучавање Светог Писма. Свето Писмо у дигиталном облику Независно од тога да ли се усваја шири или ужи канон (мада Оци никада нису признавали такву разлику онако како се данас узима), Свето Писмо је књига за чије правилно и разумно читање је потребно доста времена. Управо зато што је у питању богонадахнуто штиво, не може се читати другачије до на начин који му доликује – молитвено, под руководством Духа Светог. Није узалуд речено да се Свето Писмо на коленима разуме, с обзиром да његово истинско читање потребује пре свега молитвено расположење и литургијски етос. Православни хришћани су одувек имали овакав став према Светом Писму, при чему нису западали у крајности протестантизма који негира Свето Предање. Хришћанима који живе у 21. веку још више је олакшан приступ светим списима управо због дигиталних технологија које омогућавају паковање огромне количине података на малом простору – за дигитално смештање класичне библиотеке од неколико хиљада књига често је довољан простор једног DVD-а. Предност се не огледа само у тој чињеници, већ и у томе што је претраживање дигиталног материјала несравњиво брже и прецизније, него када се то чини на класичан начин. Ова предност сe у великој мери уочава приликом писања било ког теолошког текста, када постоји потреба за навођењем цитата или позивање на тачно одређена места у Светом Писму. Власнику Светог Писма у дигиталном облику довољно је неколико секунди да, простим уношењем неке речи или синтагме коју одређени стих садржи, претрагом пронађе жељено место у Светом Писму и пренесе га у свој текст. Имајући у виду предности дигиталних технологија, велики број помесних цркава је издао Свето Писмо у дигиталном облику. Исто је почетком 21. века учинио и Свети архијерејски синод СПЦ који је издао такво издање за потребе својих верника и теолога. Поред таквих званичних црквених пројеката, неки верници су самоиницијативно правили бесплатне (freeware) претраживаче Библије који се могу пронаћи и преузети са Интернета (претходно треба проверити чији је превод у питању). Такви прегалачки радови су заиста достојни сваке хвале с обзиром на то да су аутори у њих улагали велики труд на славу Христову. Нека им Господ узврати стоструко. Корак напред Корак напред су направили програми какав је BibleWorks. У питању су програмска решења која вишеструко проширују могућности претраге и граматичке анализе библијског текста, и то како на архаичним језицима (старојеврејски, старогрчки и латински), тако и на великом броју модерних језика, уз употребу лексикона у дигиталном облику. Колико је то корисна ствар, најбоље могу потврдити људи који се озбиљно баве проучавањем библијског текста, али и студенти богословских факултета који спремају испите везане за Свето Писмо. Оно што је посебно корисно јесте упоредни и истовремени приказ текста у неколико језичких варијанти, што је незаменљиво код упоредне анализе. Студентима који спремају старојеврејски и старогрчки језик нарочито је корисна детаљна граматичка анализа сваке речи (уз изузетан превод), као и одвојени речници који су додатни извор за библијску археологију. Овде, дакле, није ствар само у скраћивању времена потребног за одређене операције, већ и у образовном и, уопште, научном значају. Будућа решења Проучавање библијског текста је у великој мери узнапредовало коришћењем ових дигиталних помагала која у научним рукама представљају изузетан алат. Будућа решења ће вероватно имати много више материјала па бисмо ускоро могли да очекујемо појаву DVD-ова који би садржали и енциклопедијски материјал из разних области које се тичу помоћних библијских наука, поготово библијске историје, географије и археологије. Коришћењем нових алгоритама видео-компресије велика количина видео материјала се може снимити са минималним губитком квалитета. База тродимензионалних модела може да обухвати сваку природну ствар везану за свете списе, било да су у питању визуелне представе старозаветне скиније, свештеничких ношњи, флоре и фауне која се помиње у Светом Писму, топографија терена, аутентичан изглед насеља. То је класичан пример где концепт виртуелне реалности може да има доброг плода уколико је ограничен на образовне сврхе. Додатне напомене Оно што треба посебно напоменути јесте циљ употребе оваквих информационих пројеката, њихова ограничења и могућа застрањења. О правилној употреби је већ довољно афирмативног речено тако да се она своди на област научне анализе и класичне образовне сврхе. Ограничење оваквих „дигиталних асистената“ је у томе што је у питању ипак машина, тако да није могуће потпуно заменити класичну живу реч сарадника (односно професора). У том смислу и треба гледати на њих као на ефикасну допуну и помоћ у раду без претензија у другачијем смислу. Потенцијална скретања нису везана толико за сам материјал о коме је реч јер са становишта светости нема разлике да ли је свети текст записан на глини, папирусу, пергаменту, папиру или дигиталном носачу. Желећи да напомене нешто слично, апостол Павле говори о речима које нису написане мастилом, већ Духом Светим, и не на каменим даскама, већ на даскама срца (в. 2 Кор. 3,3). Реч је о нечему другом, а то је да се Светом Писму приступа пре свега са молитвеним духом и страхом Божјим, а не као било ком другом спису. У супротном уместо теологије можемо лако доћи до технологије речи, што се често дешавало разним протестанским деноминацијама. Сетимо се само Лутера који је са једне стране до крајности наглашавао значај Светог Писма, а са друге себи дозволио да пориче аутентичност и каноничност неких посланица. То су плодови рационализма без живог духа јер „слово убија, а Дух оживљује“ (2 Кор. 3,6), што је поготово важно у цивилизацији која негује copy/paste логику, која се по инерцији може пресликати чак и на теолошко поље. Такође, не би требало доћи у искушење сувише научног прилаза тексту Светог Писма. Нико здравог разума неће порицати значај научне методике приликом изучавања светих списа (напротив, разним научним испитивањима текста могуће је отклонити многе недоумице код тумачења), али исто тако треба порицати њено првенство – за хришћане је примарно увек било литургијско „испитивање“ светих списа. Стога не чуди то што се у центру олтара, на часној Трапези, налази управо Свето Писмо, чије се читање обавља на свакој Литургији, посебном интонацијом. Закључно разматрање Можемо констатовати да су дигиталне верзије Светог Писма, уз пратеће алате и енциклопедијски материјал, веома корисне и практичне за сваког научника, теолога, студента богословских наука и православног мисионара. Треба имати у виду чињеницу да је реч о богонадахнутом тексту за чије правилно разумевање је потребно надахнуће Духа Светог. Таквом тексту се не може приступати у класичном анатомском смислу, искључиво распарчавањем и граматичким анализама, као што се проучавају дела световног карактера (било класично, било дигиталним алатима). Као што ни Цркви не можемо приступати примењујући партикуларну методологију, тако нема сврхе ни Светом Писму приступати у таквом смислу. И као што Цркву поима само онај који разуме Литургију, тако и Реч Божију може истински разумети и проучавати само човек који живи литургијским животом. А у рукама хришћанина литургијског „пулса и етоса“, дигитални алати за претраживање и обраду Светог Писма могу донети велике духовне плодове. Из: Човек и информационе технологије (2013) *Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 917 (2005). Извор: Човек и технологија View full Странице
  13. Поводом обележавања дана на који је пре 162. године рођен један од најзначајнијих светских научника Никола Тесла, доносимо предавање које је на тему „Духовни лик Николе Тесле и наше време“ одржао презвитер др Оливер Суботић, парох Храма Вазнесења Господњег у београдском насељу Жарково. Предавање је, са благословом и у присуству Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, одржано 13. септембра 2017. године, у оквиру другог Фестивала хришћанске културе у Зајечару, у сали Музичке школе. Сабрање је отворио Преосвећени Владика Иларион, а звучни запис предавња преузели смо са интернет видео-канала „Ју-тјуб“, благодарећи Епархији тимочкој. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/10.07.18 ZBOR Dr Oliver Subotic - Duhovni lik Nikole Tesle i nase vreme.mp3 View full Странице
  14. Мисионарски задатак Српске Православне Цркве данас је немогуће остварити ван активног учешћа оцрковљених младих људи и ту нема спора. Дакле, када младе људе већ приведемо Цркви и када они осете тај благодатни живот и науче онолико колико је потребно о животу у Христу, потребно је да их укључимо у служење Цркви. Оно што је спорно и за дискусију јесте пре свега начин служења младих тој мисији. Чини нам се упутним да зарад темељности разложимо ову проблематику на две велике области: улогу односно младих из верног народа Божијег и улогу младих у оквиру јерархије (ђакона и свештеника пре свега). Поред тога, потребно је већ на почетку усвојити концепт по коме мисионарски задатак може донети праве плодове једино уколико се постиже из литургијске заједнице као основе. На тај начин се избегавају секташка стремљења и застрањења, која се на почетку често правдају хитним потребама времена, али која на крају увек воде девијацијама и то управо због „самосталности“ зарад „ефикасности“. Наиме, често смо сведоци да се зарад некаквог активизма који се само заодева у одежде мисије, млади више воле да учествују у разним акцијама или да присуствују виртуелним интернет сабрањима него да буду активни литургијски чланови Цркве. То је велики проблем о коме итекако треба говорити. Са друге стране, уколико су млади укорењени у литургијском етосу, мисионарске активности ван литургије добијају свој пуни смисао и правилно усмерење. Дакле, основна претпоставка за здраву мисионарску делатност младих лаика јесте њихова укорењеност у литургијско-подвижничком животу. Уколико је та премиса задовољена, онда можемо приметити где леже конкретни доприноси младих лаика у мисији Цркве. На првом месту, потребно је истаћи да мисионари увек морају да разумеју свет око себе. Ми данас живимо у свету брзих промена условљеним страховитим развојем технологије, глобализованом свету који старији најчешће не могу у потпуности да разумеју и чији развој нису у стању да отпрате. Млади људи, са друге стране, благодарећи својој енергичности и брзини усвајања знања, тај задатак могу да испуне. Одличан пример је употреба информационих технологија за потребе мисије: од креирања парохијских билтена и православних интернет страница, преко формирања електронских издања све до мултимедијалних презентација, млади верници могу да пруже велики допринос. Када су у питању организоване мисионарске акције Цркве социјалног карактера, млади верници су такође кључни елемент. Посете болницама, сиротиштима, казнено-поправним институцијама, старачим домовима… и обилазак свих потребитих су некако идеално спојиви са исконском потребом младог човека да промени свет и да помогне свом ближњем. У глобализованом свету где су просторне баријере практично срушене није проблем доћи и до најудаљенијих крајева и посетити потребите – потребна је само добра воља. Занимљива је и тема тзв. православних омладинских организација. На нивоу Православне цркве у васељенским димензијама постоји једна таква оргнизација, Sindesmos. Осим тога, многе епархије имају и Светосавску омладинску заједницу у оквиру које се млади људи покрећу на различите акције са благословом Цркве. Подразумева се да свака иницијатива за формирање сличних организација мора имати писмени благослов надлежног епископа. Попут младих међу лаицима, и млади свештенослужитељи имају специфичну улогу у мисији Цркве. У овом случају литургијски етос се подразумева и то је само по себи разумљиво. Основна улога младих свештенослужитеља јесте могућност разумевања и контакта управо са младима који им долазе са специфичним питањима. С обзиром да су често пролазили слична искушења и живели у мање-више сличним условима, они могу лакше да им приступе. Наравно, ни то није правило – светогорски старац Порфирије је, рецимо, као нико умео да разуме потребе свих младих људи, чак и оних који су били одбачени од друштва. Но, генерално, добро је да млади свештенослужитељи буду упућени на потребе младих у оквиру мисије Цркве, због генерацијске блискости. Тако је веома битно да међу вероучитељима буде доста младих свештенослужитеља, а чини се да су ђакони најпогоднији за ту службу, с обзиром да свештеници због парохијских обавеза најчешће немају времена за ту активност у школама. Вреди овом приликом напоменути пример ђакона Андреја Курајева, који је почео управо као млади ђакон-мисионар да би данас био један од највећих мисионара не само у оквиру Московске патријаршије, већ и целог православног света. Уважени ђакон је био и један од људи који су постављали темеље у православном интернет простору. Са друге стране, млади парохијски свештеници такође имају своју мисионарску улогу међу младима. Она је углавном унутрашњем типа, међу номиналним православцима које је потребно привући активном литургијском животу. Упоредо са тиме, не треба заборавити мисионарење младих свештеника међу студентима. Уз све наведено, подразумева се да млади свештенослужитељи могу да обављају све мисионарске делатности које смо навели за младе-лаике, као и то да те улоге не треба вештачки раздвајати. Тако је на челу Светосавске омладинске заједнице неке епархије често млад свештеник, коме помаже неки од ђакона, а оперативну структуру чине млади-лаици. И званични мисионарски часопис СПЦ за младе, Православни мисионар, је дело у коме учествују како млади свештенослужитељи тако и млади лаици, у подједнакој мери. Поред свега наведеног, треба рећи да млади могу бити један веома чврст мисионарски мост и према старијима, који тешко мењају своја уверења. Ако унук или унука, син или кћерка, који су пошли за Христом својом иницијативом, у оквиру своје породице показују добре плодове хришћанског живота, а често и преображај ранијег грешног живота, то ће представљати најбољи вид мисије. А чини нам се да је понекад само то и довољно: да млади људи својом чистом вером претвореном у дела сведоче Христа. То ће бити оно што познати светогорски старац Порфирије каже да је мисионарство без речи, мисионарство делом и најбоља потврда живота у Христу *Текст првобитно објављен у Православном мисионару 4/2009 Извор: Човек и технологија View full Странице
  15. ризница богословља

    Презвитер др Оливер Суботић: Улога младих у мисији Цркве

    Оно што је спорно и за дискусију јесте пре свега начин служења младих тој мисији. Чини нам се упутним да зарад темељности разложимо ову проблематику на две велике области: улогу односно младих из верног народа Божијег и улогу младих у оквиру јерархије (ђакона и свештеника пре свега). Поред тога, потребно је већ на почетку усвојити концепт по коме мисионарски задатак може донети праве плодове једино уколико се постиже из литургијске заједнице као основе. На тај начин се избегавају секташка стремљења и застрањења, која  се на почетку често правдају хитним потребама времена, али која на крају увек воде девијацијама и то управо због „самосталности“ зарад „ефикасности“.   Наиме, често смо сведоци да се зарад некаквог активизма који се само заодева у одежде мисије, млади више воле да учествују у разним акцијама или да присуствују виртуелним интернет сабрањима него да буду активни литургијски чланови Цркве. То је велики проблем о коме итекако треба говорити. Са друге стране, уколико су млади укорењени у литургијском етосу, мисионарске активности ван литургије добијају свој пуни смисао и правилно усмерење. Дакле, основна претпоставка за здраву мисионарску делатност младих лаика јесте њихова укорењеност у литургијско-подвижничком животу. Уколико је та премиса задовољена, онда можемо приметити где леже конкретни доприноси младих лаика у мисији Цркве.   На првом месту, потребно је истаћи да мисионари увек морају да разумеју свет око себе. Ми данас живимо у свету брзих промена условљеним страховитим развојем технологије, глобализованом свету који старији најчешће не могу у потпуности да разумеју и чији развој нису у стању да отпрате. Млади људи, са друге стране, благодарећи својој енергичности и брзини усвајања знања, тај задатак могу да испуне. Одличан пример је употреба информационих технологија за потребе мисије: од креирања парохијских билтена и православних интернет страница, преко формирања електронских издања све до мултимедијалних презентација, млади верници могу да пруже велики допринос.   Када су у питању организоване мисионарске акције Цркве социјалног карактера, млади верници су такође кључни елемент. Посете болницама, сиротиштима, казнено-поправним институцијама, старачим домовима… и обилазак свих потребитих су некако идеално спојиви са исконском потребом младог човека да промени свет и да помогне свом ближњем. У глобализованом свету где су просторне баријере практично срушене није проблем доћи и до најудаљенијих крајева и посетити потребите – потребна је само добра воља.   Занимљива је и тема тзв. православних омладинских организација. На нивоу Православне цркве у васељенским димензијама постоји једна таква оргнизација, Sindesmos. Осим тога, многе епархије имају и Светосавску омладинску заједницу у оквиру које се млади људи покрећу на различите акције са благословом Цркве. Подразумева се да свака иницијатива за формирање сличних организација мора имати писмени благослов надлежног епископа.   Попут младих међу лаицима, и млади свештенослужитељи имају специфичну улогу у мисији Цркве. У овом случају литургијски етос се подразумева и то је само по себи разумљиво. Основна улога младих свештенослужитеља јесте могућност разумевања и контакта управо са младима који им долазе са специфичним питањима. С обзиром да су често пролазили слична искушења и живели у мање-више сличним условима, они могу лакше да им приступе. Наравно, ни то није правило – светогорски старац Порфирије је, рецимо, као нико умео да разуме потребе свих младих људи, чак и оних који су били одбачени од друштва. Но, генерално, добро је да млади свештенослужитељи буду упућени на потребе младих у оквиру мисије Цркве, због генерацијске блискости. Тако је веома битно да међу вероучитељима буде доста младих свештенослужитеља, а чини се да су ђакони најпогоднији за ту службу, с обзиром да свештеници због парохијских обавеза најчешће немају времена за ту активност у школама. Вреди овом приликом напоменути пример ђакона Андреја Курајева, који је почео управо као млади ђакон-мисионар да би данас био један од највећих мисионара не само у оквиру Московске патријаршије, већ и целог православног света. Уважени ђакон је био и један од људи који су постављали темеље у православном интернет простору.   Са друге стране, млади парохијски свештеници такође имају своју мисионарску улогу међу младима. Она је углавном унутрашњем типа, међу номиналним православцима које је потребно привући активном литургијском животу. Упоредо са тиме, не треба заборавити мисионарење младих свештеника међу студентима.   Уз све наведено, подразумева се да млади свештенослужитељи могу да обављају све мисионарске делатности које смо навели за младе-лаике, као и то да те улоге не треба вештачки раздвајати. Тако је на челу Светосавске омладинске заједнице неке епархије често млад свештеник, коме помаже неки од ђакона, а оперативну структуру чине млади-лаици. И званични мисионарски часопис СПЦ за младе, Православни мисионар, је дело у коме учествују како млади свештенослужитељи тако и млади лаици, у подједнакој мери.   Поред свега наведеног, треба рећи да млади могу бити један веома чврст мисионарски мост и према старијима, који тешко мењају своја уверења. Ако унук или унука, син или кћерка, који су пошли за Христом својом иницијативом, у оквиру своје породице показују добре плодове хришћанског живота, а често и преображај ранијег грешног живота, то ће представљати најбољи вид мисије. А чини нам се да је понекад само то и довољно: да млади људи својом чистом вером претвореном у дела сведоче Христа. То ће бити оно што познати светогорски старац Порфирије каже да је мисионарство без речи, мисионарство делом и најбоља потврда живота у Христу   *Текст првобитно објављен  у Православном мисионару 4/2009   Извор: Човек и технологија
  16. Проблем зависности уопште Погрешно је изоловати проблем дигиталне зависности (или боље: зависности од употребе дигиталних технологија) од проблема зависности уопште. Постоје, додуше, неке специфичности које га чине посве другачијим, али је срж проблема потпуно иста као код осталих облика зависности – једино је појавна раван различита. Сећам се једног разговора из времена студија информатике, вођеног између двају колега, хришћанина и атеисте. Повод је била хришћанска вера као таква, при чему је атеиста верујућем одмах пребацио „да не може прихватити круте калупе, правила и догме“ које по његовом мишљењу Црква намеће и који ограничавају човекову слободу. Пре конкретног одговора на такав став, верујући колега га је замолио да баци цигарету коју је овај имао у руци, у име исте те слободе за коју се страствено залаже и која је тобоже укинута заповестима Божјим. Збуњен, студент атеистичког гледишта није смогао снаге то да учини, на шта му је саговорник једноставно рекао да је слобода једино у односу према греху, те да вера и испуњавање заповести Божјих не поробљава, већ ослобађа. Проблем зависности уопште треба посматрати у односу на људску природу, тачније у односу на оно што није њено – страсти као извитоперене енергије. Није роб онај који је у веригама и заточеништву земаљском, већ је роб и зависник онај који је спутан грехом и страстима које му окивају вољу. Књига Постања сведочи како је човек створен као слободан и независтан у смислу одлуке да прихвати или не прихвати иницијативу Божију. Једина зависност постоји у равни онтологије (бити жив, што није могуће ван заједнице са Богом), али не и у равни воље и одлуке. Међутим, првостворени човек управо слободном вољом чини противприродан покрет и, уместо ка животу, усмерава се ка смрти. Слобода као највећи дар Божији, којим је човек постепено требало да се успиње до висина обожења, искоришћена је тако на сопствену пропаст. А управо у дубинама хришћанског појма слободе налази се кључ за решавање проблема зависности какву све чешће срећемо међу нашим савременицима.   Хришћански појам слободе Хришћански појам слободе је далеко дубљи него у било којој религији или, пак, философској доктрини. На жалост, често је управо код хришћана присутан легалистички појам слободе, појам чисто друштвено-политичког карактера који слободу види у равни избора потврде или негирања између датости кроз неке постојеће опције. Међутим, хришћански појам слободе представља не само слободу као избор између да и не, већ у свом савршеном виду представља слободу као Да. О чему је реч? Једино потпуно слободно биће је Тројични Бог коме од вечности ништа не сапостоји и не постоји никаква нужност која би била изнад Њега и која би га условљавала и ограничавала. Могли бисмо рећи да је Бог савршено, апсолутно слободно биће, али да нам је веома тешко да људским појмом слободе објаснимо било шта што се тиче унутартројичне егзистенције. Православна Црква учи да Бог Отац од вечности, ванвремено рађа Сина (Логоса) и исходи Духа Светог и да сва три различита Лица Свете Тројице имају једну природу, вољу и енергију. Тајну Свете Тројице људском роду открива Оваплоћени Логос, Богочовек Исус Христос, који нам такође открива и тајну слободе којој човек треба да тежи. Наиме, испуњавајући Очеву вољу до саме смрти на Крсту (Филип 2, 8), Христос нам показује да је савршена слобода непоколебљиво Да према вољи Божијој (2Кор 1, 19). Човек је створен као икона Божија и призван је да се оствари као слободно биће у пуноћи. У делима великих отаца какав је свети Симеон Нови Богослов примећујемо да се слобода доживљава као незадржив полет ка Богу. Наиме, сваки хришћанин је призван да својим животом оствари оно што му је од Бога дато као циљ у смислу обожења. Стога љубав и слобода за хришћанина не представљају просто неке моралне категорије, већ нешто без чега спасење није могуће, управо начин постојања и уподобљавања Богу, остваривања заједнице са Њим и избављања од смрти. Без слободе оличене у заједници љубави није могуће остварити икону Божију у себи и узвести је до подобија, није могуће узрасти у аутентичну личност којој ће сусрет са Господом бити светлост, а не тама. То је слобода у Духу Светом, слобода више реалности којом нас је Христос ослободио и учинио усиновљеницима Божијим по благодати. За остварење такве слободе потребан је велики труд воље и напор духа (јер је после пада људска воља ослабљена), а пре свега утеловљење у заједницу Цркве која је Тело Христово. То је оно што називамо подвижничким животом у Христу, у смислу добровољног испуњавања заповести Господњих и активног покушаја човека да своју вољу усагласи са вољом Божијом. То је управо и природно стање људског бића – велико Да према обожењу! Проблем зависности од дигиталних технологија Дошли смо до закључка да пут слободе у заједници љубави није робовање правилима, како то заједљиво пребацује атеистичка пропаганда, већ пут који у крајњој инстанци води до најпотпуније могуће слободе, односно њеног остварења у потврдном смислу у односу према Богу и ближњем. Узевши то у обзир, покушајмо да анализирамо проблем о коме је у тексту реч. Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе. Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје Да вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског Да у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу.   Само је једно потребно… По ко зна који пут, поучени животним искуствима која су пред нама, постављамо питање критичког, расудљивог односа према информационим технологијама, али и према свему осталом што пред нама стоји као могућност избора. Човек може постати зависник не само од психоактивних супстанци (дроге), већ и од одређене хране и пића, маркираног одела, друштвеног статуса… па чак и од дигиталних технологија, као што видимо. На таква искушења су у одређеној мери имуни људи (само)критичке свести, интелектуалци у правом смислу те речи, с обзиром да прави интелектуалац није човек који пуно зна – то је можда обавештајац или енциклопедиста – већ онај који уме критички да размишља и користи свој интелект. Но у потпуности се овај проблем може решити једино пребивањем у истинској слободи „којом нас је Христос ослободио“ (Гал 5, 1). Ко се те слободе удостоји, неупоредиво је превазишао сваку врсту расуђивања која потиче од категорија разума. На жалост, данашњи човек је све поставио наопачке: ступио је у псеудооднос са виртуелним светом, а за своје ближње је оставио принцип корисности што је директно довело до отуђења и технолошке зависности. Проблем може бити донекле ублажен специјализованим клиникама, али не може бити потпуно решен ван остваривања иконе Божије коју сваки човек има у себи. Једина истинска слобода је она коју нам је Христос показао и коју су Његови Светитељи посведочили – ова слобода као Да према Богу и извршавању Његове Воље и заповести једини је излаз за све човекове зависности, па тако и за технолошку. Из: Човек и информационе технологије (2013) *Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 921/922 (2005). Извор: Човек и технологија
  17. Случај финских војника који су у другој половини 2004. године ослобођени војне дужности под дијагнозом да су „зависници од Интернета“ је можда први случај те врсте који је доспео у жижу светске јавности. Већ почетком јула 2005. године у Кини, тачније у државној болници у Пекингу, је почело лечење групе младих људи којима је дијагностикована зависност од компјутерских игара и Интернета: као симптоми наведени су депресија, нервоза, страх, испољавање недруштвености, паника, агресија… Кинеска влада, иначе, има праксу честог затварања играоница и интернет клубова, али више из идеолошких разлога, с обзиром да НР Кина функционише под специфичним видом комунистичке идеологије. До данас је проблем зависности од дигиталних технологија толико узео маха да и у Београду постоје клинике које се баве његовим решавањем. Није реткост да се и свештеницима родитељи обраћају за помоћ у решавању овог проблема њихове деце. Шта у случају зависности од дигиталних средстава можемо да констатујемо узимајући у обзир светоотачко искуство? Проблем зависности уопште Погрешно је изоловати проблем дигиталне зависности (или боље: зависности од употребе дигиталних технологија) од проблема зависности уопште. Постоје, додуше, неке специфичности које га чине посве другачијим, али је срж проблема потпуно иста као код осталих облика зависности – једино је појавна раван различита. Сећам се једног разговора из времена студија информатике, вођеног између двају колега, хришћанина и атеисте. Повод је била хришћанска вера као таква, при чему је атеиста верујућем одмах пребацио „да не може прихватити круте калупе, правила и догме“ које по његовом мишљењу Црква намеће и који ограничавају човекову слободу. Пре конкретног одговора на такав став, верујући колега га је замолио да баци цигарету коју је овај имао у руци, у име исте те слободе за коју се страствено залаже и која је тобоже укинута заповестима Божјим. Збуњен, студент атеистичког гледишта није смогао снаге то да учини, на шта му је саговорник једноставно рекао да је слобода једино у односу према греху, те да вера и испуњавање заповести Божјих не поробљава, већ ослобађа. Проблем зависности уопште треба посматрати у односу на људску природу, тачније у односу на оно што није њено – страсти као извитоперене енергије. Није роб онај који је у веригама и заточеништву земаљском, већ је роб и зависник онај који је спутан грехом и страстима које му окивају вољу. Књига Постања сведочи како је човек створен као слободан и независтан у смислу одлуке да прихвати или не прихвати иницијативу Божију. Једина зависност постоји у равни онтологије (бити жив, што није могуће ван заједнице са Богом), али не и у равни воље и одлуке. Међутим, првостворени човек управо слободном вољом чини противприродан покрет и, уместо ка животу, усмерава се ка смрти. Слобода као највећи дар Божији, којим је човек постепено требало да се успиње до висина обожења, искоришћена је тако на сопствену пропаст. А управо у дубинама хришћанског појма слободе налази се кључ за решавање проблема зависности какву све чешће срећемо међу нашим савременицима. Хришћански појам слободе Хришћански појам слободе је далеко дубљи него у било којој религији или, пак, философској доктрини. На жалост, често је управо код хришћана присутан легалистички појам слободе, појам чисто друштвено-политичког карактера који слободу види у равни избора потврде или негирања између датости кроз неке постојеће опције. Међутим, хришћански појам слободе представља не само слободу као избор између да и не, већ у свом савршеном виду представља слободу као Да. О чему је реч? Једино потпуно слободно биће је Тројични Бог коме од вечности ништа не сапостоји и не постоји никаква нужност која би била изнад Њега и која би га условљавала и ограничавала. Могли бисмо рећи да је Бог савршено, апсолутно слободно биће, али да нам је веома тешко да људским појмом слободе објаснимо било шта што се тиче унутартројичне егзистенције. Православна Црква учи да Бог Отац од вечности, ванвремено рађа Сина (Логоса) и исходи Духа Светог и да сва три различита Лица Свете Тројице имају једну природу, вољу и енергију. Тајну Свете Тројице људском роду открива Оваплоћени Логос, Богочовек Исус Христос, који нам такође открива и тајну слободе којој човек треба да тежи. Наиме, испуњавајући Очеву вољу до саме смрти на Крсту (Филип 2, 8), Христос нам показује да је савршена слобода непоколебљиво Да према вољи Божијој (2Кор 1, 19). Човек је створен као икона Божија и призван је да се оствари као слободно биће у пуноћи. У делима великих отаца какав је свети Симеон Нови Богослов примећујемо да се слобода доживљава као незадржив полет ка Богу. Наиме, сваки хришћанин је призван да својим животом оствари оно што му је од Бога дато као циљ у смислу обожења. Стога љубав и слобода за хришћанина не представљају просто неке моралне категорије, већ нешто без чега спасење није могуће, управо начин постојања и уподобљавања Богу, остваривања заједнице са Њим и избављања од смрти. Без слободе оличене у заједници љубави није могуће остварити икону Божију у себи и узвести је до подобија, није могуће узрасти у аутентичну личност којој ће сусрет са Господом бити светлост, а не тама. То је слобода у Духу Светом, слобода више реалности којом нас је Христос ослободио и учинио усиновљеницима Божијим по благодати. За остварење такве слободе потребан је велики труд воље и напор духа (јер је после пада људска воља ослабљена), а пре свега утеловљење у заједницу Цркве која је Тело Христово. То је оно што називамо подвижничким животом у Христу, у смислу добровољног испуњавања заповести Господњих и активног покушаја човека да своју вољу усагласи са вољом Божијом. То је управо и природно стање људског бића – велико Да према обожењу! Проблем зависности од дигиталних технологија Дошли смо до закључка да пут слободе у заједници љубави није робовање правилима, како то заједљиво пребацује атеистичка пропаганда, већ пут који у крајњој инстанци води до најпотпуније могуће слободе, односно њеног остварења у потврдном смислу у односу према Богу и ближњем. Узевши то у обзир, покушајмо да анализирамо проблем о коме је у тексту реч. Улазећи у свет виртуелне реалности и потпуно замењујући аутентичан начин живота, млади људи у коришћењу дигиталних технологија виде начин остваривања свога бића. Оно што је за хришћанина остваривање иконе Божије кроз литургијски живот у заједници љубави који преображава постојећу реалност светотајински је уводећи у есхатон, за технолошке зависнике је „причешћивање“ празним садржајем виртуелне реалности коју они прихватају уместо пуноће литургијске заједнице са Богом и ближњима. Уместо потпуног остварења слободне воље, временом долази до њене парализе. Хришћанину је јасно да његово биће припада створеној егзистенцији те да је без најприсније заједнице са Нествореним избављење од смрти немогуће. Иако је свестан потпуне онтолошке зависности од Бога, на вољном плану потпуно слободно тежи прожимању Нествореним енергијама стремећи ка тачки обожења када његова воља постаје Да вољи Божијој и остварује боголикост по благодати. Код зависника од виртуелне реалности све је супротно: некритичким односом према технологији постепено се утемељује свест базирана на виртуелној реалности која блокира аутентичан однос према човеку и Богу, везујући створену егзистенцију за створене енергије и правећи безизлаз смрти. Врхунска слобода, слобода синовског Да у заједници љубави коју сваки хришћанин тежи да успостави у односу према Богу и која се очитује у слободном испуњавању заповести Божијих, у свету зависника од виртуелне реалности тако задржава само једносмерност, али према смрти, уместо ка Животу. Само је једно потребно… По ко зна који пут, поучени животним искуствима која су пред нама, постављамо питање критичког, расудљивог односа према информационим технологијама, али и према свему осталом што пред нама стоји као могућност избора. Човек може постати зависник не само од психоактивних супстанци (дроге), већ и од одређене хране и пића, маркираног одела, друштвеног статуса… па чак и од дигиталних технологија, као што видимо. На таква искушења су у одређеној мери имуни људи (само)критичке свести, интелектуалци у правом смислу те речи, с обзиром да прави интелектуалац није човек који пуно зна – то је можда обавештајац или енциклопедиста – већ онај који уме критички да размишља и користи свој интелект. Но у потпуности се овај проблем може решити једино пребивањем у истинској слободи „којом нас је Христос ослободио“ (Гал 5, 1). Ко се те слободе удостоји, неупоредиво је превазишао сваку врсту расуђивања која потиче од категорија разума. На жалост, данашњи човек је све поставио наопачке: ступио је у псеудооднос са виртуелним светом, а за своје ближње је оставио принцип корисности што је директно довело до отуђења и технолошке зависности. Проблем може бити донекле ублажен специјализованим клиникама, али не може бити потпуно решен ван остваривања иконе Божије коју сваки човек има у себи. Једина истинска слобода је она коју нам је Христос показао и коју су Његови Светитељи посведочили – ова слобода као Да према Богу и извршавању Његове Воље и заповести једини је излаз за све човекове зависности, па тако и за технолошку. Из: Човек и информационе технологије (2013) *Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 921/922 (2005). Извор: Човек и технологија View full Странице
  18. Први интернет сајтови под окриљем Српске Православне Цркве (СПЦ) су почели са радом већ у другој половини деведесетих година прошлог века, што значи да је наша помесна Цркве правовремено схватила мисионарске потенцијале нових медија. И на пољу коришћења ћириличног интернет домена СПЦ је међу првима у српском друштву схватила његов значај, пре свега у културолошком виду. Када се појавила друштвена иницијатива за проналажење решења за ћирилични интернет домен (односно за тражење техничког решења које би омогућило да се интернет адресе пишу српском ћирилицом), Свети Архијерејски Синод је 2009. године, на молбу Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС), у посебну Радну групу делегирао свог званичног представника. После проналажења техничког решења (.срб) и његове потврде од стране ICANN-a (главне међународне институције за глобалну регулацију интернета), Црква је узела активно учешће у његовој промоцији. Званична презентација СПЦ била је међу првим српским презентацијама доступним на ћириличном домену, а за њом су кренуле и друге. Оно што широј јавности није познато јесте доношење писмене препоруке СА Синода СПЦ (из јануара месеца 2013. године) којом се епархијама, институцијама, установама, гласилима која су под окриљем наше Цркве препоручује коришћење ћириличног интернет домена. Можемо слободно рећи да само на основу наведених активности Српска Православна Црква у нашем друштву иде далеко испред других институција, па чак и државних, када је реч о односу према употреби ћириличног домена (и ћирилице уопште) на интернету. Основни методолошки приступ СПЦ у погледу доменске стратегије коју су разрадила њена стручна тела у области електронских комуникација је једноставан и јасан: упоредо треба користити ћирилични (.срб) и латинични (.rs и остали) домен, без преусмеравања корисника са једног на други (техничким речником речено, без редирекције) и са пресликавањем садржаја на оба домена (коришћењем такозваног alias техничког решења). Наиме, целокупна идеја губи смисао уколико постоји, рецимо, аутоматско преусмеравање на латинични домен ако неко укуца ћириличну адресу сајта. Примера ради, ако би човек укуцао спц.срб, а аутоматски био преусмерен на spc.rs, онда би ћирилични домен изгубио своју сврху. Исто тако би било апсурдно да постоји један садржај сајта на ћириличном, а други на латиничном домену, иако су оба на српском језику (подразумева се, притом, да је сасвим другачија ситуација у случају вишејезичне варијанте сајта). Примећујемо да још увек постоји доста необавештености у погледу употребе ћириличног интернет домена. Неки се питају да ли и за ћирилични домен још увек треба да укуцавају оно „www“ или нешто слично (одмах да одговоримо да се укуцава само ћирилична адреса сајта, без икаквог префикса). Има људи који мисле да ће употреба још једне, ћириличне адресе, за њихов сајт удвостручити и трошкове закупа интернета, па оклевају да га региструју. И овде треба јасно нагласити да су додатни трошкови око регистрације практично занемарљиви, а да се користи већ постојећи закупљен серверски простор за латинични домен (пошто се ништа не дуплира, већ да се ради о пресликавању садржаја). Постоји још увек и један број црквених сајтова који имају закупљен, али неактивиран ћирилични домен. Исто тако, један број сајтова још увек користи принцип преусмеравања (редирекције) на латинични домен, иако се тиме губи смисао коришћења ћириличног домена. У разговору са власницима тих сајтова готово по правилу се испоставило да је у питању техничка неупућеност како да подесе пресликавања садржаја (у овом смислу морамо похвалити технички тим званичне презентације Српске Православне Цркве, који је увек имао добру вољу да свима заинтересованима из наше Цркве проследи техничке параметре подешавања за ћирилични домен). Временом ће ове техничке недоумице свакако бити отклоњене. У овом тренутку најважније и референтне црквене структуре (погледати табелу са примерима) држе управо технички приступ равноправног коришћења оба домена. Разлог је једноставан: латинични домен је у мисионарском погледу важнији и практичнији, поготово када је реч о упућивању поруке према неправославном свету, док ћирилични домен у културолошком и ширем друштвеном смислу има огроман значај за наш народ, поготово када се стави у шири контекст присуства ћириличног писма на интернету. Проблематика употребе ћириличног домена је, међутим, само једна „коцкица“ у сложеном мозаику који се зове употреба ћирилице у електронској комуникацији. Проблем је што још увек влада стереотип да је у области информационих технологија латиница једино писмо. То је можда у протеклој деценији био случај, али не и данас – сваким даном нестају техничке баријере у том погледу, чему првенствено погодује постојење огромног тржишта на Истоку које користи нелатинична писма. У Србији данас постоји далеко више културолошких, правних, па и економских препрека, него реалних техничких проблема за коришћење ћирилице у електронској комуникацији. Наведимо једноставан пример из области мобилне телефоније. Наиме, ако желимо да пошаљемо SMS поруку путем мобилног телефона користећи ћирилично писмо, код апарата новије генерације немамо никакав технички проблем, али зато имамо економски притисак – за поруку написану српском ћирилицом плаћа се далеко више него ако се користи енглеска латиница. Истине ради, треба рећи да се приликом техничке конверзије (коју корисник не види) ћирилични словни карактери рачунају као више латиничних, због чега је и порука скупља, али то не може бити оправдање за дискриминацију српског писма, с обзиром на огроман профит које телекомуникационе компаније остварују на овим просторима. Решење се може наћи или у правним категоријама (подзаконски акт којим би се мобилни оператери који функционишу на подручју Србије обавезали на исте цене SMS порука на ћирилици и енглеској латиници) или у техничком домену (за најновију генерацију мобилних телефона таква решења већ постоје, али треба да постану широко примењива). Вратимо се теми ћириличног интернет домена. Иако је у техничком смислу цео стандард дефинисан, ипак још увек постоје неки технички недостаци и недовршености у пракси. Они се најчешће очитавају код неких прегледача интернет садржаја (browser-а) – примера ради, када на презентацији постоји уграђен видео садржај (Firefox за сада има тај проблем) или у томе што неки прегледачи претходно захтевају подешавања локализације (Explorer, рецимо, код кога се појављују „кукице“ и „квачице“ ако укуцате ћирилични домен, а претходно нисте извршили подешавање програма за ћирилицу). За похвалу су стога прегледачи који функционишу без проблема када је реч о ћириличном домену – локализована верзија Chrome прегледача је такав пример. Претпостављамо да ће у скорије време сви технички проблеми и код других прегледача бити отклоњени. Масовнија употреба ћириличног интернет домена ће вероватно настати када се омогуће и ћириличне мејл адресе (на пример, када за главног уредника Православља технички буде омогућена електронска адреса уредник@православље.срб), што се очекује у наредних неколико година. Такође, треба размишљати и о томе како се на време припремити за глобални процес обједињавања свих медија у коме је интернет носећа технолошка инфраструктура за све медије. Ако ћирилица постане равноправна са латиницом на интернету, то ће значити да ће бити равноправна и у другим медијима које интернет буде „носио“. Има оних који сматрају да је већу пажњу потребно поклонити српском језику и његовом правопису у електронској комуникацији, невезано од писма које се користи. Чињеница је да технолошка сфера утиче на раван комуникације, која постаје све више површна, без рељефа, „брза“, осиромашена. То је, међутим, проблем свих нација – имају га и Срби и Американци и Јапанци…, док је проблем употребе ћирилице је искључиво српски национални проблем и нико га неће решити за нас ако се сами не потрудимо. Озбиљне нације раде на очувању своје културне баштине, што се увек најбоље види на употреби свога писма. Добар пример за нас је Руска Федерација, у којој данас има око осамсто хиљада регистрованих ћириличних интернет домена (њихов ћирилични домен је .рф), при чему је први ћирилични домен регистровао председник државе лично (адреса президент.рф). И на крају, важно је истаћи огромну потребу да се у ову проблематику укључе српске државне институције и академска заједница, а пре свега надлежна министарства за поље културе и образовања. Та министарства би требало да у оквиру свог институционалног апарата дају макар саветодавно мишљење да је потребно упоредо користити латинични и ћирилични интернет домен, по угледу на саветодавно мишљење које је дао наш Синод за сајтове под окриљем СПЦ. Тужна је статистика која каже да тек 5% основношколских и средњошколских установа користи ћирилични домен, а да само 20% сајтова државне управе има регистрован ћирилични домен (ове бројке је веома лако можете проверити на насловној страни РНИДС-ове презентације). Државне структуре би заправо требало да буду носилац идеје о равноправној употреби ћирилице на интернету (уосталом, на то их обавезује и Устав земље) и надамо се да ће наведени пропусти ускоро бити исправљени. Што се Српске Православне Цркве тиче, она ће наставити да даје активан допринос на овом пољу, уз подржавање сваке иницијативе која је на духовну и материјалну корист нашег народа. *Текст је настао на основу излагања на конференцији ДИДС 2013 посвећеној развоју интернета, одржаној 18. априла 2013. г. у хотелу „Москва“ у Београду у организацији Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС). ИЗВОР: ЦЕПИС View full Странице
  19. Званична презентација СПЦ била је међу првим српским презентацијама доступним на ћириличном домену, а за њом су кренуле и друге. Оно што широј јавности није познато јесте доношење писмене препоруке СА Синода СПЦ (из јануара месеца 2013. године) којом се епархијама, институцијама, установама, гласилима која су под окриљем наше Цркве препоручује коришћење ћириличног интернет домена. Можемо слободно рећи да само на основу наведених активности Српска Православна Црква у нашем друштву иде далеко испред других институција, па чак и државних, када је реч о односу према употреби ћириличног домена (и ћирилице уопште) на интернету. Основни методолошки приступ СПЦ у погледу доменске стратегије коју су разрадила њена стручна тела у области електронских комуникација је једноставан и јасан: упоредо треба користити ћирилични (.срб) и латинични (.rs и остали) домен, без преусмеравања корисника са једног на други (техничким речником речено, без редирекције) и са пресликавањем садржаја на оба домена (коришћењем такозваног alias техничког решења). Наиме, целокупна идеја губи смисао уколико постоји, рецимо, аутоматско преусмеравање на латинични домен ако неко укуца ћириличну адресу сајта. Примера ради, ако би човек укуцао спц.срб, а аутоматски био преусмерен на spc.rs, онда би ћирилични домен изгубио своју сврху. Исто тако би било апсурдно да постоји један садржај сајта на ћириличном, а други на латиничном домену, иако су оба на српском језику (подразумева се, притом, да је сасвим другачија ситуација у случају вишејезичне варијанте сајта). Примећујемо да још увек постоји доста необавештености у погледу употребе ћириличног интернет домена. Неки се питају да ли и за ћирилични домен још увек треба да укуцавају оно „www“ или нешто слично (одмах да одговоримо да се укуцава само ћирилична адреса сајта, без икаквог префикса). Има људи који мисле да ће употреба још једне, ћириличне адресе, за њихов сајт удвостручити и трошкове закупа интернета, па оклевају да га региструју. И овде треба јасно нагласити да су додатни трошкови око регистрације практично занемарљиви, а да се користи већ постојећи закупљен серверски простор за латинични домен (пошто се ништа не дуплира, већ да се ради о пресликавању садржаја). Постоји још увек и један број црквених сајтова који имају закупљен, али неактивиран ћирилични домен. Исто тако, један број сајтова још увек користи принцип преусмеравања (редирекције) на латинични домен, иако се тиме губи смисао коришћења ћириличног домена. У разговору са власницима тих сајтова готово по правилу се испоставило да је у питању техничка неупућеност како да подесе пресликавања садржаја (у овом смислу морамо похвалити технички тим званичне презентације Српске Православне Цркве, који је увек имао добру вољу да свима заинтересованима из наше Цркве проследи техничке параметре подешавања за ћирилични домен). Временом ће ове техничке недоумице свакако бити отклоњене. У овом тренутку најважније и референтне црквене структуре (погледати табелу са примерима) држе управо технички приступ равноправног коришћења оба домена. Разлог је једноставан: латинични домен је у мисионарском погледу важнији и практичнији, поготово када је реч о упућивању поруке према неправославном свету, док ћирилични домен у културолошком и ширем друштвеном смислу има огроман значај за наш народ, поготово када се стави у шири контекст присуства ћириличног писма на интернету. Проблематика употребе ћириличног домена је, међутим, само једна „коцкица“ у сложеном мозаику који се зове употреба ћирилице у електронској комуникацији. Проблем је што још увек влада стереотип да је у области информационих технологија латиница једино писмо. То је можда у протеклој деценији био случај, али не и данас – сваким даном нестају техничке баријере у том погледу, чему првенствено погодује постојење огромног тржишта на Истоку које користи нелатинична писма. У Србији данас постоји далеко више културолошких, правних, па и економских препрека, него реалних техничких проблема за коришћење ћирилице у електронској комуникацији. Наведимо једноставан пример из области мобилне телефоније. Наиме, ако желимо да пошаљемо SMS поруку путем мобилног телефона користећи ћирилично писмо, код апарата новије генерације немамо никакав технички проблем, али зато имамо економски притисак – за поруку написану српском ћирилицом плаћа се далеко више него ако се користи енглеска латиница. Истине ради, треба рећи да се приликом техничке конверзије (коју корисник не види) ћирилични словни карактери рачунају као више латиничних, због чега је и порука скупља, али то не може бити оправдање за дискриминацију српског писма, с обзиром на огроман профит које телекомуникационе компаније остварују на овим просторима. Решење се може наћи или у правним категоријама (подзаконски акт којим би се мобилни оператери који функционишу на подручју Србије обавезали на исте цене SMS порука на ћирилици и енглеској латиници) или у техничком домену (за најновију генерацију мобилних телефона таква решења већ постоје, али треба да постану широко примењива). Вратимо се теми ћириличног интернет домена. Иако је у техничком смислу цео стандард дефинисан, ипак још увек постоје неки технички недостаци и недовршености у пракси. Они се најчешће очитавају код неких прегледача интернет садржаја (browser-а) – примера ради, када на презентацији постоји уграђен видео садржај (Firefox за сада има тај проблем) или у томе што неки прегледачи претходно захтевају подешавања локализације (Explorer, рецимо, код кога се појављују „кукице“ и „квачице“ ако укуцате ћирилични домен, а претходно нисте извршили подешавање програма за ћирилицу). За похвалу су стога прегледачи који функционишу без проблема када је реч о ћириличном домену – локализована верзија Chrome прегледача је такав пример. Претпостављамо да ће у скорије време сви технички проблеми и код других прегледача бити отклоњени. Масовнија употреба ћириличног интернет домена ће вероватно настати када се омогуће и ћириличне мејл адресе (на пример, када за главног уредника Православља технички буде омогућена електронска адреса уредник@православље.срб), што се очекује у наредних неколико година. Такође, треба размишљати и о томе како се на време припремити за глобални процес обједињавања свих медија у коме је интернет носећа технолошка инфраструктура за све медије. Ако ћирилица постане равноправна са латиницом на интернету, то ће значити да ће бити равноправна и у другим медијима које интернет буде „носио“. Има оних који сматрају да је већу пажњу потребно поклонити српском језику и његовом правопису у електронској комуникацији, невезано од писма које се користи. Чињеница је да технолошка сфера утиче на раван комуникације, која постаје све више површна, без рељефа, „брза“, осиромашена. То је, међутим, проблем свих нација – имају га и Срби и Американци и Јапанци…, док је проблем употребе ћирилице је искључиво српски национални проблем и нико га неће решити за нас ако се сами не потрудимо. Озбиљне нације раде на очувању своје културне баштине, што се увек најбоље види на употреби свога писма. Добар пример за нас је Руска Федерација, у којој данас има око осамсто хиљада регистрованих ћириличних интернет домена (њихов ћирилични домен је .рф), при чему је први ћирилични домен регистровао председник државе лично (адреса президент.рф). И на крају, важно је истаћи огромну потребу да се у ову проблематику укључе српске државне институције и академска заједница, а пре свега надлежна министарства за поље културе и образовања. Та министарства би требало да у оквиру свог институционалног апарата дају макар саветодавно мишљење да је потребно упоредо користити латинични и ћирилични интернет домен, по угледу на саветодавно мишљење које је дао наш Синод за сајтове под окриљем СПЦ. Тужна је статистика која каже да тек 5% основношколских и средњошколских установа користи ћирилични домен, а да само 20% сајтова државне управе има регистрован ћирилични домен (ове бројке је веома лако можете проверити на насловној страни РНИДС-ове презентације). Државне структуре би заправо требало да буду носилац идеје о равноправној употреби ћирилице на интернету (уосталом, на то их обавезује и Устав земље) и надамо се да ће наведени пропусти ускоро бити исправљени. Што се Српске Православне Цркве тиче, она ће наставити да даје активан допринос на овом пољу, уз подржавање сваке иницијативе која је на духовну и материјалну корист нашег народа. *Текст је настао на основу излагања на конференцији ДИДС 2013 посвећеној развоју интернета, одржаној 18. априла 2013. г. у хотелу „Москва“ у Београду у организацији Регистра националног интернет домена Србије (РНИДС).   ИЗВОР: ЦЕПИС
  20. ризница богословља

    Презвитер др Оливер Суботић: Деца и употреба рачунара

    Наиме, првенствено је требало рећи на који начин децу уопште треба упућивати према овој области, што обухвата и поменути формално-хронолошки аспект. Чињеница је да су информационе технологије присутне у свакој пори друштвеног живота те да је потребна одређена стратегија у припремању деце за сусрет са њима. У решавању тог питања ни крајњи изолационизам ни стихијски приступ не дају прави одговор. Потребно је отварање ширих видика, у смислу да поред чисто прагматичних разлога у обзир треба узети психолошке, физиолошке, дидактичке и педагошке факторе. Прагматични разлози Данас ћете често чути то да је „деци најпотребније да науче да раде на рачунарима јер то је будућност“. Нико не спори чињеницу да ће дете када одрасте неумитно сусрести дигиталне технологије, ма каквим послом се бавило, но да ли је овај уско технолатријски и прагматични став целовит и темељан? Историјски токови људске мисли уче нас да сирови прагматизам увек губи дах на дуже стазе, ако није потпомогнут темељнијим концептом. Ако као доминантан и једини прави разлог узмемо прагматично настојање да се рачунар безусловно постави раме уз раме са оловком тј. учењем писања, проузроковаћемо веома компликоване ситуације у каснијем добу. Конкретно, замислите човека који је од малих ногу научио да сабира и множи само користећи софтверски калкулатор или који има непрепознатљив рукопис јер је одмалена навикнут на текст-процесоре. Само ова два примера су довољна да се увиди да није баш све онако како стереотипне фразе говоре. Пре рада на рачунару, дете свакако треба потпуно да савлада основне математичко-логичке операције и основе писмености. У свом најранијем узрасту оно треба да учи фундаменталне ствари које за цео живот остају такве какве јесу и које се не мењају – сабирање и одузимање основних бројева увек остаје такво какво јесте, а исто важи и за правопис чија правила остају бар док је поколења. Међутим, код рачунара није такав случај, јер се оперативни системи, програмски језици, апликације… мењају сваких неколико година и потребно је стално унапређивање знања. Довољно је само да се сетимо преласка са командне линије DOS оперативног система на графичка окружења попут Windows-а, што је било равно софтверској револуцији. Треба тежити да се деци најмлађег узраста рачунар сугерише као корисно помагало, али тек пошто савладају основне школске дисциплине. Рачунар никако не треба сугерисати као замену за те основне процесе. У почетним разредима више времена треба посветити класичним предметима који су основа за даље, па и за информационе науке. Уколико се већ иде ка рачунарској едукацији мале деце, не би их требало оптерећивати учењем променљивих софтверских решења, већ их треба упућивати на схватање основних и лако схватљивих ствари из рачунарског света које ће остати за дужи временски период непромењене. Психолошки аспект Вероватно је свима јасно да дете има свој сопствени свет, зависно од узраста и породичног окружења. Психолошки аспект је веома битан када говоримо о додиру детета са рачунаром јер се могу направити грешке које ће итекако имати одраза на касније формирање личности. Дете је склоно спонтаном истраживању света око себе и у овом сазнајном процесу треба му помоћи да све поима на прави начин – не само рачунар који имате у свом стану, већ и сваку другу ствар. Од малих ногу, детету је потребно пренети здрав став према стварима које га окружују, а то ће најбоље бити урађено директним примером родитеља. Рецимо, ако родитељ сатима седи за рачунаром у кући не обраћајући пажњу на потребу општења са укућанима, вероватно је да ће и дете желети да га подражава, што је општепознат феномен имитирања родитеља. Са друге стране, пожељно је (уколико дете испољи интересовање за рад на рачунару) да родитељи што чешће заједно са њим раде и да мудро одређују временски период колико би дете требало да проведе времена за монитором. Сигурно је да ће у том случају оно у каснијем развоју испољавати мање тежњи ка индивидуализму и да ће развијати здрав осећај за заједницу, док су у супротном извесни егоцентрични токови психолошког развоја. Физиолошки ритам детета Питање физиолошког развоја детета је у великој мери условљено физичким активностима, поред главних чиниоца какви су исхрана, сан, породични мир. Стога родитељи треба да воде бригу о томе колико дете проводи времена у константно седећем положају који повећава статички притисак на кичму и мишиће врата. Осим тога, није непознато да су руке током куцања на тастатури и држања миша најчешће у неприродном положају (препоручљиво је повремено истезање мишића руку) што може довести до низа лакших, али и тежих обољења, какво је Carpal Tunnel Syndrome (нагњечење нервних влакана због неправилног положаја руку приликом дуготрајног куцања на тастатури или коришћења миша које узрокује парализу екстремитета – прим.). Мониторски екран има утицај на вид, не толико у виду негативног зрачења које је у протеклих неколико година значајно смањено, или фреквенције освежавања, колико у погледу близине (савет: научите децу да повремено скрећу поглед на удаљене предмете ради опуштања зеница ока) и чињенице да је број трептаја очних капака смањен (не каже се узалуд за некога да „буљи у монитор“, због чега су препоручљиви повремени брзи покрети очних капака). Потребно је и временски ограничити рад на рачунару за децу која су у развоју. Посебно је апсурдна чињеница да многа деца играју спортске игре на рачунару, а у близини куће имају игралиште! Родитељи напросто морају водити рачуна да дете не изгуби свој нормални физиолошки ритам потребан за раст и развој. Модерни видови учења Уско дидактички аспект би се могао свести на проширење начина учења уз помоћ рачунара. Пре свега, треба узети у обзир учење језика које уз помоћ мултимедијалних CD-ова олакшава рад. И овде важи препорука да је најбоље учити заједно, са родитељима или наставником. Деца ометена у развоју нарочито могу имати много користи од оваквог начина учења. Међутим, треба бити потпуно искрен и рећи да децу најмање занима учење преко рачунара, а највише игре и DivX филмови, што је општепозната ствар, утврђена и емпиријским истраживањима. Тешко да ће се просечно дете у избору између видео-игара и неког едукативног софтвера одлучити за овај потоњи. Као потврду тога, наводим сопствени пример јер пријатељима често говорим да се не могу искајати за сате и сате протраћеног времена играња компјутерских игара у основношколском периоду. Пратите своје дете Долазимо до кључне тачке проблема која се односи на педагошки део и везана је пре свега за родитељски надзор. Овај аспект је веома битан јер се свакодневно сусрећемо са појавама какве су порнографски материјали на рачунарским CD-овима, који су се до скорашње акције београдске полиције продавали на сваком углу. Осим тога, Интернет је до те мере презагађен оваквим садржајем, да су реалне процене да је преко 50% његових капацитета затрпано управо недоличним материјалом. Овде се сусрећемо са наличјем прагматичног става о „информатизацији“ детета по сваку цену јер му постаје доступан материјал такве разорне снаге да су последице несагледиве. Додуше, постоје програми који донекле блокирају приступ већини таквих сајтова, но они нису ни издалека потпуно решење. Такође постоје програми помоћу којих родитељи могу пратити кретање своје деце по Интернету јер бележе сајтове који су посећени, но питање је колико је адекватна реакција родитеља post festum. Са друге стране, дете ће увек покушавати да заобиђе родитељски надзор, поготово јер родитељи често немају довољно знања. Немојте заборавити и на популарност Интернет причаоница (chat) на којима децу често салећу злонамерни људи. До овог проблема смо већ некако и могли наћи modus vivendi, но како изаћи на крај са проблемом опште доступности информација неморалног карактера? Сви некритички настројени модернисти ово питање максимално избегавају, бивајући свесни да нема чаробног штапића који би га решио. За решавање проблема доступности свима (па и деци) свих информација које је некритички прагматизам у области дигиталних технологија изнедрио, потребна је директна акција на општедруштвеном нивоу, од породице преко школе до светских влада. Иначе ће некритичка имплементација информационих технологија угрозити основне постулате на којима свако друштво стоји. Нема instant решења У Божићној посланици владике жичког Хрисостома (за 2005. годину) говори се о томе да дигиталне технологије саме по себи нису ни добре ни лоше те да сви (па и деца) треба са расуђивањем да их користе, што је православни став по овом питању. На жалост, сведоци смо супротних трендова, „модернизације“ по сваку цену. Такви трендови се рекламирају као напредни негирајући сваки другачији став као анахрон и назадан. Цена таквој непромишљености може бити велика – ко ту цену не плати на мосту (то је онај почетак када се вулгарни прагматизам шепури показујући своју „напредност“), платиће је на ћуприји (када исти тај концепт изгуби дах). Извор: Саборна Црква у Београду
  21. Не тако давно смо били сведоци једне бурне дискусије у погледу дилеме да ли је за децу најмлађег узраста потребна формална настава из информатике или не. Аргументи pro et contra су углавном били изношени у зависности од наклоности ка конзервативизму или модернизму, међутим, веома мало је било истинског поимања целе проблематике, због чега је тежиште са суштинског питања пребачено на епифеномен. Наиме, првенствено је требало рећи на који начин децу уопште треба упућивати према овој области, што обухвата и поменути формално-хронолошки аспект. Чињеница је да су информационе технологије присутне у свакој пори друштвеног живота те да је потребна одређена стратегија у припремању деце за сусрет са њима. У решавању тог питања ни крајњи изолационизам ни стихијски приступ не дају прави одговор. Потребно је отварање ширих видика, у смислу да поред чисто прагматичних разлога у обзир треба узети психолошке, физиолошке, дидактичке и педагошке факторе. Прагматични разлози Данас ћете често чути то да је „деци најпотребније да науче да раде на рачунарима јер то је будућност“. Нико не спори чињеницу да ће дете када одрасте неумитно сусрести дигиталне технологије, ма каквим послом се бавило, но да ли је овај уско технолатријски и прагматични став целовит и темељан? Историјски токови људске мисли уче нас да сирови прагматизам увек губи дах на дуже стазе, ако није потпомогнут темељнијим концептом. Ако као доминантан и једини прави разлог узмемо прагматично настојање да се рачунар безусловно постави раме уз раме са оловком тј. учењем писања, проузроковаћемо веома компликоване ситуације у каснијем добу. Конкретно, замислите човека који је од малих ногу научио да сабира и множи само користећи софтверски калкулатор или који има непрепознатљив рукопис јер је одмалена навикнут на текст-процесоре. Само ова два примера су довољна да се увиди да није баш све онако како стереотипне фразе говоре. Пре рада на рачунару, дете свакако треба потпуно да савлада основне математичко-логичке операције и основе писмености. У свом најранијем узрасту оно треба да учи фундаменталне ствари које за цео живот остају такве какве јесу и које се не мењају – сабирање и одузимање основних бројева увек остаје такво какво јесте, а исто важи и за правопис чија правила остају бар док је поколења. Међутим, код рачунара није такав случај, јер се оперативни системи, програмски језици, апликације… мењају сваких неколико година и потребно је стално унапређивање знања. Довољно је само да се сетимо преласка са командне линије DOS оперативног система на графичка окружења попут Windows-а, што је било равно софтверској револуцији. Треба тежити да се деци најмлађег узраста рачунар сугерише као корисно помагало, али тек пошто савладају основне школске дисциплине. Рачунар никако не треба сугерисати као замену за те основне процесе. У почетним разредима више времена треба посветити класичним предметима који су основа за даље, па и за информационе науке. Уколико се већ иде ка рачунарској едукацији мале деце, не би их требало оптерећивати учењем променљивих софтверских решења, већ их треба упућивати на схватање основних и лако схватљивих ствари из рачунарског света које ће остати за дужи временски период непромењене. Психолошки аспект Вероватно је свима јасно да дете има свој сопствени свет, зависно од узраста и породичног окружења. Психолошки аспект је веома битан када говоримо о додиру детета са рачунаром јер се могу направити грешке које ће итекако имати одраза на касније формирање личности. Дете је склоно спонтаном истраживању света око себе и у овом сазнајном процесу треба му помоћи да све поима на прави начин – не само рачунар који имате у свом стану, већ и сваку другу ствар. Од малих ногу, детету је потребно пренети здрав став према стварима које га окружују, а то ће најбоље бити урађено директним примером родитеља. Рецимо, ако родитељ сатима седи за рачунаром у кући не обраћајући пажњу на потребу општења са укућанима, вероватно је да ће и дете желети да га подражава, што је општепознат феномен имитирања родитеља. Са друге стране, пожељно је (уколико дете испољи интересовање за рад на рачунару) да родитељи што чешће заједно са њим раде и да мудро одређују временски период колико би дете требало да проведе времена за монитором. Сигурно је да ће у том случају оно у каснијем развоју испољавати мање тежњи ка индивидуализму и да ће развијати здрав осећај за заједницу, док су у супротном извесни егоцентрични токови психолошког развоја. Физиолошки ритам детета Питање физиолошког развоја детета је у великој мери условљено физичким активностима, поред главних чиниоца какви су исхрана, сан, породични мир. Стога родитељи треба да воде бригу о томе колико дете проводи времена у константно седећем положају који повећава статички притисак на кичму и мишиће врата. Осим тога, није непознато да су руке током куцања на тастатури и држања миша најчешће у неприродном положају (препоручљиво је повремено истезање мишића руку) што може довести до низа лакших, али и тежих обољења, какво је Carpal Tunnel Syndrome (нагњечење нервних влакана због неправилног положаја руку приликом дуготрајног куцања на тастатури или коришћења миша које узрокује парализу екстремитета – прим.). Мониторски екран има утицај на вид, не толико у виду негативног зрачења које је у протеклих неколико година значајно смањено, или фреквенције освежавања, колико у погледу близине (савет: научите децу да повремено скрећу поглед на удаљене предмете ради опуштања зеница ока) и чињенице да је број трептаја очних капака смањен (не каже се узалуд за некога да „буљи у монитор“, због чега су препоручљиви повремени брзи покрети очних капака). Потребно је и временски ограничити рад на рачунару за децу која су у развоју. Посебно је апсурдна чињеница да многа деца играју спортске игре на рачунару, а у близини куће имају игралиште! Родитељи напросто морају водити рачуна да дете не изгуби свој нормални физиолошки ритам потребан за раст и развој. Модерни видови учења Уско дидактички аспект би се могао свести на проширење начина учења уз помоћ рачунара. Пре свега, треба узети у обзир учење језика које уз помоћ мултимедијалних CD-ова олакшава рад. И овде важи препорука да је најбоље учити заједно, са родитељима или наставником. Деца ометена у развоју нарочито могу имати много користи од оваквог начина учења. Међутим, треба бити потпуно искрен и рећи да децу најмање занима учење преко рачунара, а највише игре и DivX филмови, што је општепозната ствар, утврђена и емпиријским истраживањима. Тешко да ће се просечно дете у избору између видео-игара и неког едукативног софтвера одлучити за овај потоњи. Као потврду тога, наводим сопствени пример јер пријатељима често говорим да се не могу искајати за сате и сате протраћеног времена играња компјутерских игара у основношколском периоду. Пратите своје дете Долазимо до кључне тачке проблема која се односи на педагошки део и везана је пре свега за родитељски надзор. Овај аспект је веома битан јер се свакодневно сусрећемо са појавама какве су порнографски материјали на рачунарским CD-овима, који су се до скорашње акције београдске полиције продавали на сваком углу. Осим тога, Интернет је до те мере презагађен оваквим садржајем, да су реалне процене да је преко 50% његових капацитета затрпано управо недоличним материјалом. Овде се сусрећемо са наличјем прагматичног става о „информатизацији“ детета по сваку цену јер му постаје доступан материјал такве разорне снаге да су последице несагледиве. Додуше, постоје програми који донекле блокирају приступ већини таквих сајтова, но они нису ни издалека потпуно решење. Такође постоје програми помоћу којих родитељи могу пратити кретање своје деце по Интернету јер бележе сајтове који су посећени, но питање је колико је адекватна реакција родитеља post festum. Са друге стране, дете ће увек покушавати да заобиђе родитељски надзор, поготово јер родитељи често немају довољно знања. Немојте заборавити и на популарност Интернет причаоница (chat) на којима децу често салећу злонамерни људи. До овог проблема смо већ некако и могли наћи modus vivendi, но како изаћи на крај са проблемом опште доступности информација неморалног карактера? Сви некритички настројени модернисти ово питање максимално избегавају, бивајући свесни да нема чаробног штапића који би га решио. За решавање проблема доступности свима (па и деци) свих информација које је некритички прагматизам у области дигиталних технологија изнедрио, потребна је директна акција на општедруштвеном нивоу, од породице преко школе до светских влада. Иначе ће некритичка имплементација информационих технологија угрозити основне постулате на којима свако друштво стоји. Нема instant решења У Божићној посланици владике жичког Хрисостома (за 2005. годину) говори се о томе да дигиталне технологије саме по себи нису ни добре ни лоше те да сви (па и деца) треба са расуђивањем да их користе, што је православни став по овом питању. На жалост, сведоци смо супротних трендова, „модернизације“ по сваку цену. Такви трендови се рекламирају као напредни негирајући сваки другачији став као анахрон и назадан. Цена таквој непромишљености може бити велика – ко ту цену не плати на мосту (то је онај почетак када се вулгарни прагматизам шепури показујући своју „напредност“), платиће је на ћуприји (када исти тај концепт изгуби дах). Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице
  22. Lider Građanske inicijative "Srbija, demokratija, pravda" Oliver Ivanović ubijen je u pucnjavi koja se jutros oko 8.15 časova dogodila u Kosovskoj Mitrovici. Kako za "Blic" kaže Ivanovićev advokat Nebojša Vlajić, Ivanović je nažalost podlegao povredama. - Izgleda je već na licu mesta preminuo. Koliko znamo za sada, zadobio je pet prostrelnih rana. Odmah je prevezen u bolnicu, lekari su pokušali da ga reanimiraju, ali nije bilo spasa - priča Vlajić za "Blic. Kosovska policija je samo potvrdila da je Ivanović upućen u bolnicu i da trenutno nema više informacija o napadu, piše "Koha". Na Ivanovića su pucali dok je ulazio u prostorije svoje stranke. ДОПУНА ВЕСТИ 20.00: ИЗЈАВА ВЛАДИКЕ ТЕОДОСИЈА И АРХИМАНДРИТА САВЕ:    Vladika Teodosije: Oliver je ulivao nadu u opstanak 16.01.2018 | 17:02  Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije istakao je da je sa velikim bolom primio vest o tragičnoj pogibiji Olivera Ivanovića. a:    Vladika Teodosije (Foto arhiva Kim)   "Tugujući zbog gubitka iskrenog prijatelja i jednog od najdarovitijih predstavnika srpskog naroda, koji je svojom istrajnošću i rešenošću da ostane na Kosovu i Metohiji ulivao nadu u opstanak svim Srbima na ovim prostorima, molimo se Vaskrslom Gospodu da ga upokoji, saučestvujući u bolu porodice Ivanović i svih onih na koje je ovaj događaj ostavio gorak i težak utisak", naveo je vladika Teodosije povodom ubistva predsednika SDP-a Olivera Ivanovića. (ким радио) АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Сви смо данас дубоко потрешени због мучког убиства Оливера Ивановића, човека велике храбрости и политичке харизме. Овај страшни злочин не сме да остане неистражен и његови починиоци морају да буду доведени пред лице правде. Оливер је посебно био везан за Дечане јер је одавде родом и сећам се наших честих разговора и сусрета. Свима ће нам много недостајати, а понајвише његовој породици и колегама којимај изражавам најискреније саучешће. Почивај у миру драги пријатељу - ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ! We are all deeply shocked by the cowardly murder of Oliver Ivanović, a person of tremendous courage and political charisma. This heinous crime must be investigated and the perpetrators brought to justice. Oliver was particularly close to Dečani Monastery as he grew up here and I keep in my best memory our frequent meetings and the time we spent together. We will be all missing him, especially his family and colleagues to whom I express my sincerest condolences. May you rest in peace, dear friend - MEMORY ETERNAL!
  23. Nepoznati napadači upucali su Olivera Ivanovića jutros u Kosovskoj Mitrovici, a on je ubrzo podlegao povredama, potvrđeno je "Blicu". Lider Građanske inicijative "Srbija, demokratija, pravda" Oliver Ivanović ubijen je u pucnjavi koja se jutros oko 8.15 časova dogodila u Kosovskoj Mitrovici. Kako za "Blic" kaže Ivanovićev advokat Nebojša Vlajić, Ivanović je nažalost podlegao povredama. - Izgleda je već na licu mesta preminuo. Koliko znamo za sada, zadobio je pet prostrelnih rana. Odmah je prevezen u bolnicu, lekari su pokušali da ga reanimiraju, ali nije bilo spasa - priča Vlajić za "Blic. Kosovska policija je samo potvrdila da je Ivanović upućen u bolnicu i da trenutno nema više informacija o napadu, piše "Koha". Na Ivanovića su pucali dok je ulazio u prostorije svoje stranke. ДОПУНА ВЕСТИ 20.00: ИЗЈАВА ВЛАДИКЕ ТЕОДОСИЈА И АРХИМАНДРИТА САВЕ: Vladika Teodosije: Oliver je ulivao nadu u opstanak 16.01.2018 | 17:02 Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije istakao je da je sa velikim bolom primio vest o tragičnoj pogibiji Olivera Ivanovića. a: Vladika Teodosije (Foto arhiva Kim) "Tugujući zbog gubitka iskrenog prijatelja i jednog od najdarovitijih predstavnika srpskog naroda, koji je svojom istrajnošću i rešenošću da ostane na Kosovu i Metohiji ulivao nadu u opstanak svim Srbima na ovim prostorima, molimo se Vaskrslom Gospodu da ga upokoji, saučestvujući u bolu porodice Ivanović i svih onih na koje je ovaj događaj ostavio gorak i težak utisak", naveo je vladika Teodosije povodom ubistva predsednika SDP-a Olivera Ivanovića. (ким радио) АРХИМАНДРИТ САВА (ЈАЊИЋ): Сви смо данас дубоко потрешени због мучког убиства Оливера Ивановића, човека велике храбрости и политичке харизме. Овај страшни злочин не сме да остане неистражен и његови починиоци морају да буду доведени пред лице правде. Оливер је посебно био везан за Дечане јер је одавде родом и сећам се наших честих разговора и сусрета. Свима ће нам много недостајати, а понајвише његовој породици и колегама којимај изражавам најискреније саучешће. Почивај у миру драги пријатељу - ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ! We are all deeply shocked by the cowardly murder of Oliver Ivanović, a person of tremendous courage and political charisma. This heinous crime must be investigated and the perpetrators brought to justice. Oliver was particularly close to Dečani Monastery as he grew up here and I keep in my best memory our frequent meetings and the time we spent together. We will be all missing him, especially his family and colleagues to whom I express my sincerest condolences. May you rest in peace, dear friend - MEMORY ETERNAL! View full Странице
  24. Оно што издваја овај догађај од претходно наведених јесте чињеница да је Лазар четири дана био у гробу. Лазарево тело је увелико било у процесу распадања и то чини његово васкрсење преславним. Оно је праобраз свеопштег васкрсења које нас чека на крају света и века, када ће тела свих умрлих васкрснути силом Божијом, независно од тога када су и како умрли. Овде се треба присетити и тога да је наша душа по благодати Божијој бесмртна и да не умире заједно са телом – када се каже „смрт душе“, мисли се заправо на њено помрачење, на њено одвајање од Бога због греха. Душа се, дакле, после смрти тела раздваја од њега све до Оног Дана када ће се поново сјединити са њиме, но тада ће наш васкрсли телесни састав бити преображен. За разлику од Лазаревог тела које је пре две хиљаде година било васпостављено у свом материјалном, овоземаљском саставу и као такво опет окусило смрт, наше тело после свеопштег васкрсења биће преображено, одуховљено, нетрулежно, бесмртно, по узору на Христово тело после Његовог Преславног Васкрсења. На тај начин ћемо у Дан Суда пред Бога стати целовити – у целокупном, нетрулежном и преображеном саставу да бисмо примили вечни удео по делима својим. То значи да није само душа створена за вечност, како многи мисле, већ и тело. Данашње зачало нам открива и то је да је Христос и Бог и човек: или, како ми православни то кажемо једном речју: Богочовек. Ко би други осим Бога могао речју да заповеди и да каже: „Лазаре, изађи напоље“, и тиме васкрсне човека који је био увелико у процесу труљења (в. Јн 11, 43–44)? Ко би за себе могао да каже да је Васкрсење и Живот осим Господа Бога (в. Јн 11, 25)? А то је управо Христос учинио у данашњем јеванђелском зачалу. Са друге стране, у истом овом зачалу примећујемо да је Христос заплакао на гробу свог пријатеља Лазара (в. Јн 11, 35). Он пита људе где су га положили и тражи да помере камен са гробнице (в. Јн 11: 34, 39). Зар није Онај који је знао све тајне срца људских могао знати где су положили Лазара? Зар Онај коме се покоравају све стихије земаљске и небеске није снагом својих мисли сам могао померити камен? Наравно да јесте, но свим овим људским поступањем Он нам јасно показује да је не само истинити Бог, већ и истинити човек. Показује нам две природе ипостасно сједињене у једној личности Оваплоћеног Логоса. Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима. Разлог је једноставан: живимо у цивилизацији у којој је могуће да на електронским меморијским носачима који запремају свега неколико квадратних центиметара сажмемо и пренесемо целокупне библиотеке. Па ако је на маленим меморијским алаткама направљеним људским разумом могуће пренети толике информације и потом их по потреби поново материјализовати (ништа лакше него одштампати књигу из електронског облика), колико тек „информација“ о нама има несазнајни и неограничени Божански Ум и колико је тек њему лако да из нечега васпостави нешто ако је све претходно створио ни из чега (ex nihilo)? Будимо стога, драга браћо и сестре, што савршенији и боголикији људи у овом животу да би у славни дан Христовог Другог Доласка васкрсли за славу вечну, а не за срамоту вечну. Нека би молитвама Лазара Четвородневног из Витаније, пријатеља Христовог, били удостојени да у вечности и сами будемо прибројани верним слугама и пријатељима Божијим (в. Мт 25, 33–34), амин! Из књиге Празничне беседе (Бернар 2014) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×